Владета Јеротић

Свети Марко Подвижник и наше време

Издање Ars Libri, Београд, 1998.

Свети Марко Подвижник, назван још и Пустињак и Чудотворац, припада групи Великих Отаца Египатских. О светом Марку нема много сачуваних података, али се сачувало предање да је он био ученик светог Јована Златоуста. Рођен је крајем IV века. Једно време је живео у Галатији, данашњој Турској, али је највећи део свога живота провео у Јудејској пустињи у Палестини или Нитријској пустињи у Египту.

Овај свети отац јесте један од највећих и најпознатијих учитеља аскетског и монашког живота. По сведочанству својих савременика, свети Марко је био трудољубив и кротак. Достигао је врхунац подвижништва и врлине. Благодат Божија, искуство живота и изучавање Светога писма, као и остварење истога у животу, учинили су овога великог подвижника дубоким познаваоцем духовног живота.

Свети Марко је написао, према Никифору Калисту, око 40 подвижничких списа. Нажалост, већина његових списа је изгубљена.

Од сачуваних списа навешћемо следеће: О духовном закону, О онима који мисле да се оправдају, Посланица монаху Николају, О посту, О трпљењу, О покајању, О крштењу, Разговор ума са својом душом.

Дело Светог Марка Подвижника је превођено на многе језике.

"НЕ ПОЖЕЛИ ДА ЧУЈЕШ ТУЂЕ ЛУКАВШТИНЕ
ЗБОГ ТОГА ШТО ЋЕ ТИ ОСТАТИ У ПАМЋЕЊУ
ОСОБИНЕ ТИХ ЛУКАВШТИНА...
НЕ ПОЖЕЛИ ДА СЛУШАШ
О НЕСРЕЋИ СВОЈИХ НЕПРИЈАТЕЉА.
ОНАЈ КО СЛУША ТАКВЕ РЕЧИ,
ТАЈ САБИРА ПЛОДОВЕ СВОЈЕ ЗЛЕ НАМЕРЕ".

Човек, који је према учењу јудео-хришћанске религије "пало и грешно биће", створено претходно "по обличју Божјему" (наслућивања, па и јаснијих наговештаја човековог сагрешења налазимо у митовима готово свих народа света), према учењу савремене дубинске психологије, нагонско је биће, снабдевено сексуалном и агресивном енергијом, са циљем њеног пражњења пут спољашњих објеката. Према творцима тзв. его-психологије (Хартман, Крис, Левенштајн), наше Ја не разликује се од Оног (као несвесног извора нагонских тежњи и жеља) по пореклу, него се оба развијају из исте основе. Овакво мишљење наведених познатих психоаналитичара могли бисмо примити, из хришћанског угла посматрано, као тачно, само под претпоставком да се човеково Ја (које се у психоанализи изједначава са свешћу) не узима као највиша и последња битност човекова до које је човек по материјалистичком, а и психоаналитичком материјалистичком гледишту, у току своје дуге еволуције стигао. Према хришћанском, много сложенијем учењу, човек је јединство тела, душе и духа, које би јединство, према нешто упрошћенијем схватању, могло да одговара психоаналитичкој подели људског бића на Оно, Ја и Над-ја. И поред, дакле, битних разлика у схватању човека, између хришћанског и психоаналитичког учења, једно им је заједничко: оба учења, наиме, посматрају човеково Ја, као угрожено, стешњено и недовољно јако у одупирању нагонским прохтевима који долазе из унутарњег, скривеног и "дубинског" (отуд и назив: дубинска психологија) бића човековог, као и сличним, рђавим и опасним утицајима који наваљују на човека (на његово Ја, "трску која мисли" - Паскал) споља, долазећи од других људи. Иако је Сигмунд Фројд, творац психоанализе, убеђени атеиста, грчевито хтео да верује у снагу људског Ја ("Глас разума је тих, али продоран" - Фројд), он је остао доследан своме позитивистичком ставу, дубок песимист у односу на човека и његову будућност. Сигмунд Фројд, танан и продоран аналитичар свих тамних страна људског бивства, у праву је када тако мисли. Без вере и наде у Бога, без помоћи Духа, Светог Духа, као Трећег лица Свете Тројице, човек не може да самог себе спасе, као што ни Минхаузен не може самог себе да извуче из блата "повлачећи свој перчин нагоре"!

Сада бисмо се могли вратити на наведену поуку св. Марка Подвижника из увода нашег чланка. "Туђе лукавштине", о којима говори св. Марко, у ствари су наше сопствене лукавштине којима је испуњено свачије срце, ако није чишћено, а онда, (уз помоћ и благодат Божију) и очишћено. Наше лукавштине нису ништа друго него присуство "седам смртних хришћанских грехова" у нама којима увек нову храну (енергију) дотурају неоплемењени (непреображени) нагони (агресивни и сексуални), као стални извори непрепознатог "палог и грешног" бића људског. Отуд све што од зла које нас непрестано запљускује, и споља и изнутра, чујемо, видимо, окусимо или додирнемо (па, и што прочитамо), остаје нам у памћењу, јер се "природно" слива и спаја са истоветним злом, или бројним "лукавштинама" које већ одавно, заправо од правремена (од нашег сагрешења) постоје у нама, назвали ми ту нашу унутрашњост, несвесно, Оно или друкчије. Изопачене слике наше фантазије и наших фантазама (фантазми се разликују од фантазије), првенствено агресивне и сексуалне природе, рано "природно" побуђене у нама (већ у најранијем детињству, о чему је давно пре психоанализе писао св. Григорије Палама, у XIV веку), непрестано, у току целог живота, жудно очекују потврду и оправданост свога постојања, појавом истоветних слика који долазе човеку споља - речима и понашањем рђавих људи, а онда нарочито путем мас-медија и шунд-литературе. Зато, бранимо се свим средствима хришћанског наоружања против овог погубног загађења наше душе и тела - Дух се Божији не може у нама ичим загадити, због тога Он и остаје трајна нада и искра спасења код сваког, и најгорег човека погубнијег него што су данас загађења воде, ваздуха и земље, јер само очишћењем душе наше, која се одмах, по очишћењу, привезује уз Дух, у стању ћемо бити да очистимо и земљу и ваздух и воду.

У продужетку наведене опомене св. Марка о избегавању "туђих лукавштина", природно се наставља и његова друга опомена о избегавању слушања "о несрећи својих непријатеља". Ако, и када већ, нисмо у стању да испунимо Христову заповест да љубимо и непријатеље своје, чувајмо се од сталног (и несвесног) прижељкивања да чујемо како је несрећа задесила наше непријатеље (међу блиском непријатељском родбином, међу суседима, али како је несрећа погодила и суседне нам непријатељске народе) и да тада, победнички и осветољубиво узвикнемо: Тако им је и требало! Бог их је казнио! Овакво поступање људи, тако често и уобичајено, може да се назове "природним" (и природно паганским), али никако и хришћанским. Отуд, ако желимо да напредујемо на трновитом путу хришћанског усавршавања, упознајмо боље себе и своје (скривене) "зле намере" према другим људима. Наиме, "познавши боље себе, нећеш имати воље да осуђујеш друге" (св. Серафим Саровски), па ни да пожелиш несрећу и својим непријатељима, јер ће се зло које смо им пожелели кад-тад сручити на наше главе, или још горе, на главе наше деце.

"АКО КО СЛУЧАЈНО УПАДНЕ
У ДРУШТВО ЉУДИ КОЈИ ПРАЗНОСЛОВЕ НЕКА СМАТРА СЕБЕ
ЗА КРИВЦА ТОГ ПРАЗНОСЛОВЉА;
ОНО АКО НЕ ЗБОГ САДАШЊЕГ,
ТАДА СВАКАКО
ЗБОГ СВОЈИХ РАНИЈИХ ПРОПУСТА
КАДА ЈЕ СА ЊИМА ПРАЗНОСЛОВИО."

Наш народ има добру узречицу: С ким си онакав си! Ово значи да постајеш сличан са оним са којим проводиш највише времена у току дана, или једном дужем периоду времена, или током целог живота (то су најчешће наши родитељи, браћа и сестре, касније, муж или жена, пријатељи, пословни или идејни партнери итд.) - постајеш сличан њему или њој, или пак групи људи. Међутим, не постоји само утицај оваквих блиских људи на нас у смислу лаганог, али сигурног уобличавања добрих или рђавих црта карактера под дејством сугестивне околине, већ смо и ми они који утичемо на људе са којима смо често заједно. Једном речи, ми смо одговорни за понашање других људи са којима се дружимо. Ако достигнемо један степен више у сопственом хришћанском очовечењу и обожењу, ми ћемо разумети, јер срцем појмимо, речи старца Зосиме из романа Браћа Карамазови православног горостаса Достојевског: "Сви смо за све криви!".

Можда су нам после ове наше мале разраде поуке св. Марка Подвижника, јасније и прихватљивије његове речи. Ништа у нашем душевно-духовном животу није безначајно и случајно, јер све што смо проживели оставља трага. И психолошка дисциплина давно је знала и упућивала на, само у први мах невероватну истину која гласи: Ништа се не заборавља! Понављано празнословље које смо упражњавали у неком друштву, оставило је трага и код оног ко је празнословио и код оних који су га слушали; могу да прођу недеље и месеци одсуствовања из оваквог друштва, али када се у њему онај празнословац опет једном обрео, празнословље ће се поновити, овога пута не од њега, већ од других људи којима је он некад празнословио. Психолошки речено, овакав феномен потиче од огромне човекове сугестибилности и аутосугестибилности. Отуд пазимо где и шта говоримо, нарочито ако се сматрамо хришћанима! Чувени "бумеранг" - бацаљка аустралијских домородаца за лов која се одликује тиме што се, ако не погоди у циљ, враћа ономе који ју је бацио - још је како делатан и у међуљудским односима. Преносимо због тога једни другима добре поруке које обогаћују наша срца!

"КАДА ТЕ НЕКО ПОМОГНЕ МАТЕРИЈАЛНО И ТИ ГА ПОХВАЛИШ КАО ДОБРОГ,
ЗАБОРАВЉАЈУЋИ БОГА,
КАСНИЈЕ ЋЕ ТИ ИСТИ ТАЈ
ИЗГЛЕДАТИ КАО ЛОШ".

Морамо бити будни, духовно будни, било када примамо или пружамо помоћ другоме, материјалну, али и моралну. Мали је број људи и међу хришћанима који, збиља, несебично, из чистог срца, из срца љубави, увек с Богом у срцу, помогне или помаже ближњем. Само оваква помоћ, која ни свесно ни несвесно не "рачуна на узвраћање, доноси благодат и ономе ко даје, и ономе коме се даје помоћ (материјална или морална). У већини других случајева помагања, поклањања, позајмљивања (новца или савета), наша "помоћ" одлази у празно, преокреће се у супротно, чак вређа унесрећеног човека коме мислимо да помажемо. Зашто је тако? Из једноставног разлога што нисмо с Богом, нити је Бог с нама када хоћемо да помогнемо. Уместо Бога, с нама је и у нама (заиста, често несвесно), гордост јачег и моћнијег, у свести присутно чак презирање слабог и немоћног, неодољива потреба за владањем и поседовањем, а онда и скривена, али "природна" жеља и очекивање да ће се учињено добро на сличан начин вратити, и то овде, на земљи, ускоро или мало касније, али свакако овде. Зар нас није Господ једном заувек опоменуо да не чинимо као грешници који позајмљујући или поклањајући очекују да им се ово и врати? Овако чинећи, они су плату већ примили!

У сличном је искушењу, ако не и већем, онај ко прима помоћ. Омаловажавајући се, што је уопште довео себе у ситуацију да од другог човека (ма и блиског му) мора да прима помоћ (нарочито материјалну, али и моралну), и овакав прималац помоћи је охол, јер не подноси на хришћански начин стање своје слабости и зависности. Он одмах унапред мисли, да ли ће и када ће моћи да узврати понуђену помоћ, што може да омете правовремено и сврсисходно коришћење помоћи. Уколико је помоћ коју је примио већа, са малим изгледима да било када врати истом мером (и када дародавац то није изричито споменуо), онај човек може да се осети тако јадно да почне, најпре, несвесно, а онда (на своје чуђење) све јасније - да мучи свога доброчинитеља. Овај занимљив психолошки обрт који се дешава чешће него што мислимо, био је на уму још великом античком историчару Тациту (55-120), који је овај феномен овако формулисао: "Доброчинство које нисмо у стању да узвратимо може довести дотле да почињемо мрзети наше доброчинитеље". Да се сличан неповољан, више психопатолошки него психолошки преокрет може одиграти и у души доброчинитеља, показао нам је лепо (вероватно из свога аскетског искуства) св. Марко Подвижник, опомињући нас да ништа у животу, па ни уручивање новца ближњем или помагање овом на различите друге (нематеријалне) начине, не вреди чинити без Бога у (очишћеном) срцу, јер може произвести супротно дејство.

"СМЕЊИВАЊЕ ДОБРА И ЗЛА
ПРИМАЈ ДОБРОДУШНО.
НА ТАЈ НАЧИН БОГ
ОТКЛАЊА АНОМАЛИЈЕ СТВАРИ".

Ми, као људи, не можемо до краја разгрнути вео тајне постојања Добра и Зла, у нама самима, код других људи, у природи, у историји. Никакве вратоломије нашег разума, или ума, не помажу нам да инструментом мишљења схватимо како је могуће да добри и свевидећи Бог допушта зло, које и није увек најгоре када доноси болести и људе одведе неизбежној смрти. Можда су само аутентични мистичари у свим религијама света, посебно у хришћанству, најближи подизању, али не и потпуном уклањању вела тајне Добра и Зла. И док мистичари азијских религија (браманистичке, таоистичке) релативизују појмове Добра и Зла, сходно политеистичком уверењу њихових религија да су божанска бића истовремено и "добра" и "зла", хришћански мистичари се радије опредељују за монистичко или дуалистичко поимање Зла. У првом случају, Зло није биће за себе, Зло је само лишеност Добра (Псеудо-Дионисије Ареопагит). У другом случају, хришћански мистичари дају већу тежину принципу Зла, јер је сам Бог одлучио да жртвује Сина ради спасења људи од силе Зла.

Пошто ми се често чинило да јеврејски бог Јахве показује амбивалентност паганских "природних" богова, упутио сам једном нашем познатом духовнику, пре више година, овакво питање: Ко је Јахве? Ако сам добро разумео овога духовника (нека ми опрости ако га недовољно тачно тумачим), он је овако одговорио: "Јахве је виши облик незнабожачког и многобожачког поимања божанства, у коме су још добро и зло заједно сједињени, још неподељени на Добро и Зло, хтонско и небеско божанство. Отуд у њима све природне стихије још су на делу. Таквог су порекла и индијска божанства (Шива, Кали), у којима је истовремено присутна сила стварања и разарања. Тек од времена јеврејске монотеистичке религије, али још увек недовољно (Јахве је љубоморни бог), лагано почиње процес схватања милости Божије која даје људима слободу и љубав. Самим тим етички дуализам у хришћанству постаје јак, Бог остаје ван зла, а на човеку је одлука".

Језгровита мисао св. Марка Подвижника сазрела, вероватно, преко његовог мистичког искуства, као да даје за право оним хришћанским мислиоцима кроз векове - што, изгледа, потврђује свакодневно искуство људи и данас - да је слично природној смени дана и ноћи, годишњих доба, сушних и родних година, тако и сваки човек неминовно изложен, од рођења до смрти "светлим и тамним празницима", "чаши меда и чаши жучи" (које се тек "смијешане најлакше пију", како каже велики Његош), здравим и болесним периодима. Дубоко је, прастаро и тачно народно искуство, али и искуство сваког одраслог, нарочито старијег човека, да "без невоље нема богомоље"; односно, да нас невоље и несреће (нажалост, не увек и не све људе) чине зрелијим, с Богом паметнијим, а нарочито смиренијим, мање охолим, саосећајнијим према људима, добростивијим. Наравно, није свеједно да ли ће човек животне недаће и несреће схватити као апсурд живота, и тако још једном потврдити свој атеистички или нихилистички став према животу, или ће их примити као искушења (у хришћанском смислу речи); ни тада, међутим, није неважно да ли ће их доживети као искушења која долазе од њега самог, од ђавола или од Бога (о разликама оваквих доживљаја искушења, писао сам чланак под насловом: "Ко куша човека?".¹

Не испитујмо превише, било необлагорођеним разумом или неочишћеним срцем, откуд "аномалије ствари", у ствари, постојање Зла у свету и готово ритмично смењивање добрих и рђавих дана у нашем практичном живљењу. Довољно је да примимо вером (не мислим да се вера, у овоме случају, противи искуству већине људи, и када они нису религиозни, или довољно хришћански религиозни) оно што нам св. Марко Подвижник поручује. Смењивањем добра и зла Бог отклања "аномалије ствари". Отуд, ову неизбежну, и свима људима уочљиву смену, примајмо, што је могуће чешће, без роптања и гнева, који нужно увећава несрећу која нас је задесила, не ни резигнирано или депресивно, не ни атараксијом стоика, до којих још није била допрла светлост Христова. Примајмо је смирено, трпељиво и "добродушно", у уверењу (јер и вери) да без искушења нема спасења, а да Бог зна када ће "с искушењем учинити и крај, да можете поднети" (И Посланица апостола Павла Коринћанима, 10, 13).

"СВЕ ОНО ШТО НАМ СЕ ДЕШАВА,
ВОДИ ПОРЕКЛО ОД ГРЕШНИХ ПОМИСЛИ. ЈЕР БОГ ЈЕ УДЕСИО ДА НЕВОЉНО ОДГОВАРА ВОЉНОМ".

Мада у Лалевићевом Речнику синонима (из 1974. године) помисао значи исто што и мисао, православна светоотачка литература прави разлику између ове две речи. Мада свети Максим Исповедник (VI-VII век) пише да "ако се проста мисао задржи у души, може да се преобрати у жељу и постаје страсна помисао", св. Марко Подвижник, који је живео један век пре св. Максима, радикалније тврди да "све што нам се дешава, води порекло од грешних помисли" (подвукао Ј. В.). Овакво хришћанско схватање људских помисли умногоме одговара подели људске психе у ововековној психоанализи на несвесни (далеко најпространији), пресвесни или подсвесни и свесни део (најмлађи, најужи и најкрхкији). У несвесном делу човекове психе, развојно посматрајући, најстаријем његовом слоју, садржане су, према психоаналитичком учењу, све наше аморалне, алогичне и асоцијалне тежње. Попут увек живог вулкана, ово наше колективно несвесно у коме су сачувани архетипови као трајни остаци човекове филогенетске прошлости, према учењу Карла Густава Јунга), национално, фамилијарно (учење Леополда Сондија о трајном присуству фамилијарно несвесног у дубинама људске психе) и индивидуално несвесно (чију реалност признају све школе тзв. дубинске или динамичке психологије), стално прети избацивањем ужарене лаве у подручје нашег пресвесног и свесног живота, угрожавајући тако наш разумни,, или и умни део бића. Ко спречава продор аморалних и асоцијалних страсти, као погонске снаге жеље, из несвесног, преко пресвесног, у свест? То би били, према психоаналитичарима, наши унутарњи цензори, који су схематски представљени као "Над-ја структура" психе, поред које су делатни још, Ја-принцип (као представник свести) и Оно, које оличава несвесни слој у психи. Што је успешније постигнута сагласност унутар човекове психе између његових цензора (од којих су једни постављени у несвесном, а други, бројнији, у свести), његове свести (односно јачине његовог Ја-принципа) и његових нагона (представљених Оним у тамним дубинама старих слојева у несвесном, или, према немачком психијатру Ернсту Кречмеру, за неке истраживаче људске психе, подесније названим "сфером свести"), тим је и опасност повременог изливања ужарене лаве из гротла нашег унутарњег вулкана ван дозвољених граница мања.

Сличну или истоветну доследност у придавању значаја човековим "помислима" за нормалан, абнормалан или болестан душевни живот човека, видимо у психоанализи, када она садржаје у несвесном сматра аморалним, и у учењу св. Марка Подвижника (хиљаду и четири стотине година пре појаве Сигмунда Фројда који је сматрао да је могао емпиријски да докаже постојање несвесног живота у човеку, најпре преко снова, (мада не само преко њих), када овај узорни хришћански подвижник одлучно каже да су све наше помисли грешног порекла. Битна је разлика, међутим, између атеистичког и песимистичког закључка које изводи С. Фројд и његови ученици о аморалности људског бића, односно понашања човека и народа у току више хиљада година познате историје, и истоветне свести о снази, упорности и тврдокорности Зла у палој људској природи, код светог Марка Подвижника. Јер док Сигмунд Фројд верује још само у снагу људског разума који ће, можда, у далекој будућности људског рода, једном, постати господар у кући у којој, много чешће и успешније воде коло мрачне силе мржње и освете (а при том непрестано, противречећи себи, сужава могућност поља деловања тог несрећног људског разума прикљештеног, с једне стране, строгим цензором Над-ја, најчешће неповољном спољашњом реалношћу и никад засићеним нагонским прохтевима), Марко Подвижник је пун хришћанске вере у Бога и васкрслог Христа који нам, као Света Тројица, увек стаје у помоћи, али само онда када познамо "порекло грешних помисли", када се слободно и у вери обратимо Христу за помоћ. Зато је, вероватно, овој мисли коју разрађујемо, св. Марко додао, помало тајанствену реченицу за крај: "Јер Бог је удесио да невољно одговара вољном". Можда бисмо могли протумачити ову реченицу тако што бисмо рекли да свакој невољној помисли људског срца (сажето оличеним у седам смртних хришћанских грехова) одговара исто толико вољних мисли, одлука и избора људског ума, на исто тако сажет и примерен начин исказаних у седам одговарајућих - гресима одговарајућих - хришћанских врлина. Претварање наших грехова у врлине, могуће је и оствариво тек са препознавањем, освешћивањем (психоаналитичари би рекли сублимацијом) наших "грешних помисли" (нарочито онда када су оне постале "страсне помисли", тј. када су се ове помисли, према св. Максиму Исповеднику, на трећем степену развоја греха "укорениле у души", тј. када се њима бавимо и "наслађујемо"), а онда и поведеном бескомпромисном борбом против њих, наравно, увек уз Божију помоћ и благодат.

"ПРЕСТАНИ ДА МИСЛИШ НА КОРИСТОЉУБЉЕ,
И ТАДА ЋЕШ МОЋИ ДА ВИДИШ
СВЕ ПРЕВАРЕ И ЛУКАВСТВА ЂАВОЛА... ОНАЈ КОЈИ ГОВОРИ
ДА ПОЗНАЈЕ СВА ЂАВОЉА ЛУКАВСТВА
И СВЕ ЗАМКЕ,
ТАЈ НЕ ПОЗНАЈЕ САВРШЕНО
САМОГА СЕБЕ."

Као биолошко биће, човек је одувек био упућен на борбу за опстанак, на показивање и доказивање себе јачег и моћнијег од другог човека, свеједно да ли од брата или сестре у породици, суседа, друга на радном месту или неког супарника у сексуалној, агресивној или којој другој животној утакмици. извитоперена људска природа, онаква какву Бог није наменио човеку, учинила га је, не само биолошки грабежљивим, већ и душевно похлепним и користољубивим. Људска тежња ка моћи, незасита жеља за владањем - "искушење да се господари је најнеодољивије од свих искушења" (Симон де Бовоар) - порекло бескрајне човекове слабости коју он неће никако да призна (ни себи, ни Богу), траје код неких људи у току целог њиховог живота, све до старости, када ова тежња да се господари поприма гротескне облике, управо због свима видљиве, физичке, па и душевне немоћи. Жалосно је, па и трагично за многе људе да ова, рекло би се, природна користољубивост човека, до те мере може да помрачи духовне (а не само физичке и душевне) потребе човека, које су код сваког присутне, а које се огледају у нади, љубави и вери у Бога, да се ова општа (онтичка) својства ствари и бића, усађених му од Бога приликом човековог стварања, никада не развију, односно покажу. Такав човек, онда, остаје закржљао, управо у духовном смислу, и поред "успешног" остварења свога материјално-физичког (поседовање имовине - "имати", дакле, а не "бити") и душевног живота (породица, професија), наседајући тако, како би рекао св. Марко Подвижник "ђавољој превари и лукавству". Реч је очевидно о људима који су, или на "преварни и лукав" начин дошли до богатства, моћи и власти - ова "воља за моћ" показује се код многих људи у похлепи за знањем и друштвеним положајем, до којих се стиже без Бога (интелектуално, луциферско користољубље обележено гордошћу) - или су упали у "ђавољу замку" користољубља (и властољубља) у средњим и старијим годинама, ако су као млађи и успели да ове замке избегну.

Пошто св. Марко, говорећи о користољубљу, очевидно има на уму умножавање неправедне користи, односно човеково стицање материјалне или душевне користи грамжљивошћу, безобзирношћу или похлепом - она врста користољубља за коју народ употребљава изразе као што су: ушићарити, извући масло, наплатити се, - онда је природно за хришћанског подвижника, да он не може неком другом ван човека (али и у човеку), осим ђаволима, да припише по човека погубне последице оваквог користољубља. Јован Дучић је једном написао: "Има три врсте пријатељства: из дружељубља, из доброљубља и из користољубља". Наша дружења са људима, нажалост (радије употребљавам свакодневни израз дружење, него узвишен појам пријатељства или пријатељевања), много су чешћа из користољубља, него из дружељубља или, још ређе, из хришћанског доброљубља.

А шта нам саветује опитни старац, св. Марко? Увек за човека најтеже, али једино дејствено: престани да мислиш на користољубље, јер ћеш тек онда, препознавајући све ђавоље преваре моћи да их избегнеш! У овоме савету препознајемо један од три монашка хришћанска завета, од пре две хиљаде година: сиромаштво.

Други део, или наставак Маркових "похвала духовном закону", веома занимљив и за данашњег хришћанина, али и за сваког данашњег психолога, психијатра, психотерапеута, као да потврђује ововремена достигнућа дубинске психологије. ова психологија, наиме, и поред погрешног, нехришћанског свођења и објашњавања вишег у човеку (духовног и божанског) оним што је ниже у њему (нагонско) - уместо да поступи обратно - тачно сагледава све несрећне учинке "аморалног, асоцијалног и алогичног" у људској природи, у његовом свакодневном, некад целоживотном циклусу постојања. истичући првенствено, или само, погубна дејства ове ниже човекове природе на целокупан ток његовог живота, као и историјског живота читавог човечанства (ратови, грађански ратови, међусобно истребљивање у непојамној мржњи човека према човеку и једног народа према другом народу), један од моћнијих праваца савремене дубинске психологије, узохољен због открића тамне стране људске природе, негирајући Бога и било какав препознатљив смисао људског живљења, пада у "ђавољу замку" (негирања и Бога и ђавола) непознавања "самог себе", односно стварне људске природе. иста оваква опасност прети и хришћанима, лаицима и монасима, када уобразе да су познали или препознали "сва ђавоља лукавства", јер је оваква њихова охола уобразиља сигуран знак да још нису себе довољно упознали и да им предстоји тешко искушење суочавања са оном "ђавољом замком" о којој нису ни сањали. Управо зато је други велики хришћански светитељ, из VII века, Исак Сирин дубоко у праву када је рекао: "Онај који је видео себе, виши је од оног ко васкрсава из мртвих".

"МОЛИ СЕ ДА НА ТЕБЕ НЕ ДОЂЕ ИСКУШЕЊЕ, АЛИ КАДА ОНО НАИЂЕ, ПРИМИ ГА КАО СВОЈЕ, А НЕ КАО ТУЂЕ... ЖИВИ СА УМОМ У СРЦУ, И НЕЋЕШ БИТИ МУЧЕН ИСКУШЕЊИМА. АКО СЕ ОДАНДЕ УДАЉИШ, ТАДА ТРПИ ОНО ШТО ТЕ ЗАДЕСИ."

Иако се у молитви "Оче наш" две хиљаде година молимо да нам не дође искушење, оно нам, ипак, неминовно стиже, рекло би се, подједнаком јачином у младости, када смо у средњем добу, као и у старости.

Св. Марко Подвижник у својим "Похвалама о духовном закону", када је реч о исходишту искушења, очевидно да се, најпре, одлучује за она која долазе од нас самих, ми бисмо данас рекли, не само од наше свести, већ чешће и болније, од пространства нашег неупознатог несвесног живота. Овакво опитно искуство Подвижника Марка, потврђује данас и савремена психологија, психопатологија и психотерапија. Људима је најлакше и најзгодније да физичке, душевне и духовне невоље које их сналазе, припишу другим људима (познатим "механизмом одбране" који се назива "пројекција"), док су побожни људи, једноставније психичке структуре, склони да у већини искушења виде демонски утицај. Има међу овима, додуше, и појединих који Богу додељују улогу онога који искушава, заборављајући опомену Јаковљеву, из његове посланице (1, 13): "Ниједан кад се куша да не говори Бог ме куша, јер Бог не може злом искушати и Он не куша никога".

Али и онда када послушамо св. Марка, као и већину других хришћанских светитеља и подвижника кроз векове, да искушења примимо као да су наша, а не туђа, што значи да не гледамо "трн у оку брата свога", док не сагледамо и не извадимо "брвно из свога ока", није нимало лако докучити одакле нам долазе искушења из нас самих. Да ли су скривени извори искушења незалечене ране из детињства, из младалачког доба, или потичу од неке озледе душевне природе која нас је снашла у зрелом добу живота? Да ли су узроци наших искушења препознати или непрепознати конфликти који нас годинама муче, а који долазе од нашег емотивно поремећеног односа са нашом најближом околином (родитељи, брачни партнери, деца, блиска родбина, суседи)? Да ли су то, можда, наше страсти којима нисмо овладали (склоност блуду, лажи, зависти, лакомости, пушењу, алкохолу итд.)? Нису ли узрочници животних искушења наши греси, откривени и неоткривени, и то неокајани греси? Не заборавимо да је и препознат, у нарочито непрепознат (несвесни) грех, сталан "жалац у месо" нашег духовног, душевног и телесног бића и да нас тај грех (или греси) оштећује на духовном пољу (удаљујући нас од вере и Бога), душевном (чинећи нас незадовољним, мрзовољним и зловољним), али и телесном пољу (проузрокујући нам соматске, тачније, психосоматске болести).

Имајмо увек на уму да и када живимо релативно честим и моралним животом, искушења опет долазе на нас, ако смо као хришћани довољно будни и увек приправни на борбу са злом у нама и ван нас, разумећемо једном, да су искушења потребна, да без њих не бисмо све боље и дубље упознавали себе, а онда и чистили себе од увек довољно преосталог талога нечистоте у нама. На крају, још смо и благодарни Богу што нас искушења спречавају да се успавамо у опасном осећању задовољства собом. "Посматрајмо пажљиво", вели св. Јован Лествичник, "да ли је наша савест престала да нас оптужује, не због наше чистоте, него зато што смо огрезли у злу". Тако сазнајемо од св. Јована Лествичника оно исто што нам и св. Марко Подвижник поручује када пише да је "савест природна књига. Ко њу марљиво и делатно чита, тај опитно прима божанску помоћ", сазнајемо, наиме, да и наша савест, која тражи од нас да се увек изнова преиспитујемо, није ли у нама негде скровито остао да траје неки неокајани грех, може да нам приуготови такву животну прилику која ће нам у први мах изгледати као искушење, али ћемо, потом, када препознамо одакле то искушење долази, бити благодарни што нас је савест још једном опоменула и тако нам помогла да наставимо једном започети, а ни нашом смрћу завршени пут обожења.

У другом делу, од аутора овог чланка изабраног афоризма св. Марка Подвижника, препоручује се успешан лек против искушења, лек за који смо већ могли да претпоставимо да је неизбежан, а и користан исправљач и то, у току читавог нашег живота. овај јединствени лек, према Св. Марку, познат и другим светим оцима раног хришћанства, а приспео све до великог немачког песника Фридриха Шилера (1759-1805) гласи: "Живи са умом у срцу", или, "Благо оном коме ум у срцу почива!" Збиља, благо оном човеку коме је "Бог помоћник", јер се овакав подвиг може постићи само уз Божију помоћ.

Позната нам је сложеност појма срца у православном богословљу и у православној монашкој пракси. Док огромна већина људи, различитих раса, народа и вера, практично у току целог живота доживљава, јаче или слабије, сукоб у душевно-духовном животу између осећања и разума, дајући предност час једном, час другом, блажена хармонија хришћанског бића, која се огледа у благости, смерности и богобојажљивости, сведочи о чудесном измирењу емоција и разума, сједињених у срцу човековом као духовном средишту осећања, мишљења и воље. Познати процес обожења човека "до мере и раста висине Христове", управо подразумева или обухвата срце као орган љубави, али тек онда када оно почиње да куца "унисоно" (једозвучно) са срцем Христове љубави. Све док се оваквом блаженом једногласју не приближимо, или, што је много жалосније, када се од њега, пошто смо га уз Божију помоћ једном постигли, удаљимо, преостаје нам, ако смо стварно хришћани, једини савет св. Марка - да трпимо оно што нас задеси.

"ЗА ВРЕМЕ БОЛА ПАЗИ
ДА НЕ ПАДНЕШ У СЛАСТОЉУБЉЕ
КОЈЕ ЛАКО БИВА ПРИХВАТЉИВО,
ЈЕР ОНО ОБЕЋАВА УТЕХУ У БОЛУ."

Човеку није могуће да избегне бол, било да је он физичког или психичког порекла. Земаљско и смртно биће, човек је у току целог свог живота подложан штетном утицају спољашњих и унутарњих чинилаца који поткопавају здравље, и онако код сваког човека релативно и колебљиво (при чему се овог пута не осврћемо на људе урођено слабе телесне грађе и таквог истог нервног система). Ако је човеку, збиља, немогуће да у току једног, релативно дугог живота, остане поштеђен од разних физичких болести, али још и пре, од разних душевних потреса, пред сваког се поставља питање сопственог духовног одговора на повремене, краткотрајне или дуготрајне налете душевног и телесног бола. И једна и друга категорија бола, нарочито ако траје дуго, или се један исти бол понавља, неминовно ставља сваког човека пред загонетком његовог порекла, као и човековог свесног и слободног одговора пред тајном Бола.

Пошто сам о болу једном раније опширније писао², споменућу сада само неколико најчешћих карактеристичних одговора човека на душевни или телесни бол који га у животу сналази: 1. негирање и потискивање бола, 2. тражење брзог, делотворног начина како да се бол отклони, не испитујући његово порекло, 3. резигнирано или депресивно предавање себе болу и 4. активан однос према болу, што значи тражење узрока, преиспитивање свога дотадашњег душевно-духовног живота, откривање смисла у болу и, код хришћана, заузимање хришћанског става према болу.

Мада се с правом можемо упитати да ли је исправно стављање знака једнакости између телесног и душевног бола, прихватићемо за ову прилику став психофизичког паралелизма, заступајући становиште по коме је тешко могуће (а и непотребно је) раздвојити утицај неке дужетрајне телесне болести на психу човека, или утицај неке дуготрајније психичке муке човека (туга, страх, гнев или мржња) на његово телесно здравље (овим проблемом се успешно бави савремена психосоматска медицина).

Да ли се опомена св. Марка Подвижника, да се за време трајања бола (не каже се да ли телесног или душевног, или телесно-душевног, односно душевно-телесног) треба чувати искушења "сластољубља", које бива прихватљиво јер обећава утеху, може сврстати у један од четири начина човековог односа према Богу? Смело бих рекао да се ова опомена може применити на прва три начина човековог суочавања са Болом, без обзира да ли св. Марко мисли, у првом реду, на физички или душевни бол.

Човек који тражи да "лако" и "прихватљиво" разреши своју болну муку, у ствари је негира и потискује, тј. тражи брзи и делотворни начин како да се бола отресе. Ако у оваквим површним напорима не успе, што се најчешће и дешава, овакав човек склон је да се препусти очајању и "меланхолији", као једном од "седам смртних грехова".

Иако се у први мах читаоцу дела св. Марка Подвижника учини да је светитељ ипак мислио у првом реду на неки досадни телесни бол човеков, од кога се овај "природно" покушава да одбрани "слашћу", појачаним узимањем хране или опојних средстава (алкохола, дроге, таблета, на пример), мислим да није неоправдано ако проширимо наше објашњавање о искушењима "сластољубља" која нападају и човека који се дуже времена рве са душевним болом, као последицом непрепознатих или нерешених душевних конфликата.

Теоријска претпоставка динамичке психологије о постојању код сваког човека (већ код малог детета) "садомазохистичке клацкалице", претпоставка потврђена емпиријски у психотерапији и у педагогији, односно у дечјој психологији, поставља као реалну могућност изналажење (често несвесно) и једног оваквог "решења" бекства од трајног, притискајућег душевног бола човековог. Не проналазећи, наиме, никакво целисходно решење које би ослободило његовог бола, свесно одбијајући да своју душевну патњу "утопи" у "сласт" хране или пића, овакав страдалник открива могућност мазохистичког уживања, чак, правог "сластољубља" у своме болу. Он га, на овај начин, почиње да негује и храни мазохистичким фантазијама, које обично нису лишене ни еротско-сексуалне димензије. При том проналази увек нове и додатне разлоге, зашто је добро и зашто треба да подноси бол, падајући овако у прелест или у душевну болест у којој себе доживљава као "жртвено јагње", као неког ко не носи само свој, већ и Христов крст, једном речи као неког ко се осећа кривим за све болести и болове света и који "заслужено" прима и подноси душевне болове сваке врсте.

Насупрот свим до сада описаним погрешним и опасним "решењима" душевног (или телесног) бола човека, хришћанска Црква поставља увек и само један могући и спасоносни одговор на сваковрсни Бол са којим се суочава у току живота свака људска душа: препознати узрок бола, потражити и наћи његове корене у себи, а не ван-себе и код другога, а онда се исповедити, покајати и причестити. Ето, једине утехе у болу која обећава не сластољубље, него богољубље!

"ИЗВРШЕЊЕ ЗАПОВЕСТИ ЈЕСТЕ КАДА НЕКО ЧИНИ ОНО ШТО ЈЕ НАРЕЂЕНО, А ВРЛИНА ЈЕ КАДА СЕ ЧИНИ ОНО ШТО ЈЕ ЗАИСТА БОГОУГОДНО... ГОСПОД ЈЕ СКРИВЕН У СВОЈИМ ЗАПОВЕСТИМА, И ОНИМА КОЈИ ГА ТРАЖЕ, ОТКРИВА СЕ ПО МЕРИ ЊИХОВОГ ИСПУЊАВАЊА ИСТИХ".

Оснивач психоанализе Сигмунд Фројд, иако атеиста и материјалистички настројен мислилац, који, ипак, никад није био равнодушан према религији, добро је уочио да савремено друштво сачињавају три типа људи: природан човек који стреми задовољавању својих природних потреба, културни симулант који се понаша као морална личност, али то чини из страха од казне под утицајем спољашњих забрана и културни човек који је путем интројекције објективних вредности усвојио норме које из њих потичу и који се на тај начин оспособио да сам себи ускраћује извесна нагонска задовољења. Можда бисмо овој тачној Фројдовој типологији могли додати и хришћанског човека који је у стању да себи ускраћује или ограничава нагонска задовољства, а да због оваквих ускраћивања не осећа никакве сметње или боли, чак је у стању да доживи радост због одрицања. Као што је свима јасно да се друштво највећим делом састоји од "природних људи", тако је очигледно да истинских хришћанских људи има најмање у свету, што не значи да не треба управо њих сматрати светлосном жижом, од далекосежног утицаја.

Када св. Марко Подвижник каже да је извршење заповести, када неко чини оно што је наређено, а врлина је када се чини оно што је заиста Богу угодно, онда лако препознајемо Фројдовог "природног човека" и "културног симуланта" међу оним људима који извршавају заповести тек када су на њих принуђени, и то чешће спољашњим наредбама и забранама, него гласом унутарњег човека; док међу оним људима који чине оно што је Богу угодно, препознајемо Фројдовог "културног човека" и још више, хришћанског човека јер је само хришћански човек онај који истински тражи Бога. Траже Га, наиме, и остали људи, али несвесно, или недовољно освешћено (преко науке, уметности и философије), покоравајући се невољно моралним законима.

Човек који из дубине својих унутарњих потреба, сав устремљен, попут стреле која лети право према циљу тражи Бога - налази Га, и тада тек открива и скривене заповести Божје. Испуњавајући их вољно и радосно, он отклања од себе сваку принуду, унутрашњу (усред прејаке или скрупулозне савести) и спољашњу ("тако ваља чинити, јер су тако и наши стари чинили").

Пошто сваки човек већ рођењем постао индивидуа, и потом се психички развијао под различитим породичним и друштвеним условима, мора да буде и на различитом душевно-духовном ступњу индивидуације или и хришћанског обожења. Ако су материјални услови живљења у XX веку постали повољнији него у ранијим вековима, духовно-душевни услови данас за развој младог човека од индивидуе ка личности, не чини се да су првенствено у условима европске западно-хришћанске цивилизације, повољни у смислу хришћанског развоја. Распадање патријархалне породице код готово свих хришћанских народа света, нажалост, подједнаким убрзањем у земљама све три хришћанске вероисповести, опадање или у потпуни губитак морала у међуличним и међудржавним односима тзв. хришћана у Европи, Америци и на Балкану, пораст алкохолизма, наркоманије и самоубиства, такође код свих тзв. хришћанских народа, као и низ других чинилаца, веома отежавају младим људима стицање сопственог идентитета наиме тек са достизањем самосталности и релативне психичке зрелости, могућ је слободан избор човека за Бога, Цркву и свој народ, пошто тек личности (према речима Николаја Верђајева и Јована Мајендорфа) могу постати чланови Цркве (Цркве, дакле, не само као институције, већ пре свега као "мистичног тела Христовог и есхатолошке заједнице у историји").

Ако нам је и када нам је Бог био од помоћи у тражењу Њега у овом нашем животу, ако смо, значи, имали Његову благодат и тако тек постали истински хришћани, и овај пробуђени хришћански човек у нама ипак ће се налазити на различитим степенима Јаковљеве Лествице. Отуд је св. Марко и могао да каже да се Господ открива хришћанима "по мери њиховог испуњавања" заповести Господњих. Није потребно овде набрајати све заповести на које св. Марко мисли. Свакако да поред Десет Божијих заповести, примљених од Мојсија Објавом Божијом на Синају упоредо са њима никако им се не противећи, стоје препоруке Христове у Његовим Јеванђељима. После просветљења вером, хришћанском човеку предстоји дуг пут пењања уз Лествице, чинећи и дела вере, а не више само дела закона ("Јер ја сам посредством закона умро закону - да Богу живим", Посланица Глатима а. Павла, 2, 19).

Водећи јудаиста XX века Лео Бек, као религиозни Јеврејин (самим тим потенцијални хришћанин, ако следујемо визију апостола Павла о улози Јевреја у хришћанској историји, у Посланици Римљанима, 11. глава), пише: "Не можемо искрено веровати у оно што не радимо. Онај који се није уверио у Бога чинећи добро, неће само путем унутрашњег доживљавања стећи трајну спознају о Божијем бићу". Заиста, шта је природније за правог хришћанина него да драговољно извршава дела Оца кога је у себи препознао! Бог нам се све више открива, све до мистичног, светлосног озарења, што чешће чинимо дела милосрђа свима живим бићима, не делећи људе на добре и рђаве, пријатеље и непријатеље. Код св. Марка Подвижника може се назрети, а код неких религиозних мислилаца двеју других монотеистичких религија (јудаизма и ислама) јасније разабрати смела мисао - али и препорука човеку који није довољно учврстио своју веру - да опитно (дакле, и свесно) чини добра дела људима, искуствено се потом уверавајући да се, овако поступајући, постепено учвршћује и његова вера.

Док је за протестантског хришћанина, све од времена Мартина Лутера до данас, остала неодлучност и зебња, шта заправо, у првом реду, спасава човека: вера или добра дела, за истинског православног хришћанина оваква унутарња неизвесност се не поставља. Вера у распетог и васкрслог Христа природно (или натприродно Божјом благодаћу) упућује хришћанског верника ка делотворном испуњавању Христових Блаженстава. Онако и онолико - отуд код Св. Марка оно "по мери њиховог испуњавања истих" - како верујем, тако и делам! У правог хришћанина нема недоумице између његове религиозности и његовог моралног понашања. Зрео религиозни верник поступа у животу морално; није, ипак, бесмислено питање, постоје ли у свету људи који поступају морално, а нису религиозни. Мада није свеједно из којих мотива поступају морално, на изглед нерелигиозни људи (скривени теисти?), живећи довољно дуго времена тако, што значи, чинећи добра и онима од којих се не могу надати никаквој захвалности и уздарју, овакви људи временом постају религиозни хришћани, иако се нису држали у свему онога што православна Црква од својих верника очекује. Јер, као што се љубав, према светом Исаку Сирину (VII век) рађа из молитве, тако се и вера природно открива и показује ономе ко чини добра дела, тј. ко је милосрдан према сваком живом бићу на Земљи.

Фусноте:

¹ ИСТОЧНИК, БР. 3-4, БЕОГРАД, 1992.

² У књизи Психолошко и религиозно биће човека, Беседе, Нови Сад, 1994

[ Промена писма | Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]