Михаило Ђурић

Ничеова позна заоставштина

Поговор књизи Фридрих Ниче, Позна заоставштина (Београд: Просвета, у штампи).

ФИЛОЗОФСКИ ГОДИШЊАК бр. 10/1997, Београд

[Mihailo Djuric: NIETZSCHES SPÄTER NACHLAß ]

Израз "позна заоставштина" овде је слободно употребљен као ознака за читаву скупину Ничеових фрагментарних забележака из периода лето 1882 - јануар 1889. године, објављених у VII и VIII одељку данас једино меродавног де Гројтеровог издања Ничеових сабраних дела. Таква употреба није уобичајена, чак ни у професионалним круговима, а камоли у књижарској реклами, па предложено решење може да збуни и изазове неспоразуме. Утолико пре што се тим изразом нису послужили ни сами приређивачи поменутог немачког издања (ни у насловима одговарајућих одељака, а ни иначе), већ су прибегли чисто календарском означавању појединих књига Ничеове заоставштине према месецима и годинама настанка материјала садржаног у њима.^[1] Овде предложено решење можда није најсрећније, али је сигурно најпривлачније. Није само веома једноставно, него и сасвим прикладно.^[2] У најмању руку, то решење је неопходно да би се избегла непотребна саплитања, као и да би се олакшало споразумевање. Наравно, под условом да се при том не губи из вида пригодна намена тог израза, то јест више практична него теоријска вредност предложене употребе.

Невоља је једино у томе што се увођењем израза "позна заоставштина" као свеобухватног наслова озбиљно доводи у питање граница између различитих периода у Ничеовом стварању, поготово разлика између зрелог и позног периода, која је, иначе, општепризната и начелно сасвим прихватљива. На тај начин се, наиме, под заједнички назив подводи и део Ничеове заоставштине из периода јули 1982 - зима 1883/84, односно пролеће 1884 - лето 1885 - дакле, део који неоспорно потиче из зрелог периода - па се тако наизглед неоправдано проширује значење једног израза који је у академском свету повремено у употреби само за заоставштину из последњих година стварања, то јест из периода јесен 1885 - почетак 1889. године. Али, то и није тако велика невоља као што се на први поглед чини. Ако је уопште нека невоља. Предност предложеног проширења је управо у томе што се тако отклања опасност вештачког подвајања и груписања Ничеових забележака и сузбија лакомислена пракса педантног означавања појединих издвојених делова гломазним и рогобатним насловима. Поред тога што се тако напречац излази у сусрет отвореном изазову самих приређивача, који су у три обимне књиге VII одељка укључили не само сав припремни материјал за Заратустру (како за његова четири објављена дела, тако и за даље необјављене и недовршене делове), него и многобројне забелешке које нису ни у каквој ближој вези са Заратустром, већ представљају самосталну целину више апстрактно него песнички уобличених мисли коју је Ниче делимично искористио тек у спису С оне стране добра и зла (који несумњиво припада позном периоду). А то неодложно упућује на закључак да између зрелог и позног периода Ничеовог стварања не зјапи никаква провалија, већ постоји упадљиво благ прелаз.

У сваком случају, од предложеног проширења не треба много зазирати. То је све друго пре него произвољно и натегнуто решење. Слободна употреба израза "позна заоставштина" у назначеном правцу безопасна је у сваком погледу. Њено прихватање неће изазвати никакав крупан поремећај, нити нанети било какву непоправљиву штету. Чак ако би се однекуд и показало да је таква употреба неумесна и неоправдана, ништа се не би догодило. Важно је само ослободити се дубоко уврежене предрасуде да је крута подела увек најбоља, ако не и једино могућна подела. Недовољна одређеност или, тачније, необична временска растегљивост тог израза у проширеном значењу не би требало да нас унапред одбије од њега, а најмање да буде препрека његовом усвајању. Јер ни уже значење израза "позна заоставштина" - уколико се под њим првенствено подразумева материјал који садрже три једнако обимне књиге VIII одељка - такође није строго и тачно одређено да би искључивало сваку сумњу и недоумицу. Поред тога што су нејасни и тешко ухватљиви основни елементи тог израза у садржинском погледу, нејасна је, још и више, горња временска граница његове примене. Као таква граница се неретко узима 1884. година поред 1885, а неки аутори чак изричито додају и одговарајуће месеце унутар тих година. Примера за то има довољно у текућим успутним помињањима. Зашто би, онда, уопште сметало то што се код ширег значења временска граница само још више помера у прошлост, док тешкоће садржинског одређења остају у основи исте или врло сличне? Зашто би оно што је пресудно важно у једном случају било потпуно неважно у другом? У питању је, очигледно, чудесно преливање и преплитање зрелог и позног периода Ничеовог стварања, тако да се за читаву Ничеову позну заоставштину с правом може рећи како представља, у крајњој линији, само продубљено појмовно развијање и рашчлањавање (или, ако се тако хоће, настављање другим средствима) Ничеовог зрелог мислилачког и списатељског подухвата, који је достигао врхунац у Заратустри.

Да не би било забуне, треба нагласити да се израз "позна заоставштина" у предложеном проширеном значењу не односи на целокупан Ничеов списатељски опус из последњег периода стварања - поготово не на његову обимну преписку - већ само и једино на недовршене фрагментарне забелешке из назначеног периода, које су први пут у целини^[3] објављене у VII и VIII одељку де Гројтеровог издања. За то има довољно добрих разлога. По страни од овог свеобухватног наслова остају, дакле, Ничеови последњи мањи списи Антихрист, Ecce homo, Дионисови дитирамби и Ниче contra Вагнер, чије објављивање њихов аутор, додуше, није дочекао, али које је за живота несумњиво потпуно довршио и брижљиво припремио за штампу. Ништа не мари што се тим списима, иначе, обично придаје уопштена ознака "из заоставштине". Јер, њима, доиста, ништа не недостаје, ни у садржинском ни у стилском погледу, нити им је потребно било какво дотеривање и дорађивање да би могли равноправно стати уз његове остале списе. То уопште нису мањкави производи (у смислу: недостојни ранга њиховог аутора), какви су, иначе, готово по правилу сви списи таквог порекла и такве ознаке. Иако су поменути списи угледали света тек постхумно, заправо после Ничеовог злехудог краја, они чине нераздвојну целину са списима Сумрак идола и Случај Вагнер, које је Ниче објавио у последњој години свесног битисања, тако да несумњиво припадају ономе што се може назвати његовим веродостојним ауторским делом. Утолико није нимало чудно што су се убрзо после Ничеове смрти сви ти списи нашли заједно у једној књизи у многим мање или више непотпуним издањима његових дела, па су тако и данас доступни у трећој књизи VI одељка најновијег критичког издања, којим се овде служимо.

Што се тиче самих Ничеових фрагментарних забележака из периода лето 1882 - јануар 1889. године - којима једино и пристаје и за које овде једино везујемо ознаку "позна заоставштина" - нема никакве сумње да је то изванредно важан и значајан део Ничеове заостале рукописне грађе, свих његових пробних, недовршених и недотераних, мимо његове воље објављених текстова. Ако није и стварно најважнији и најзначајнији део. Не само стога што непобитно сведочи о последњем великом успону Ничеове мисли, који је у свему на висини његових врхунских дотадашњих мисаоних достигнућа (иако није крунисан новом великом књигом), него и зато што обилује многим строгим извођењима и обухватним појмовним разјашњењима којима се једва тек може наћи нека паралела у његовом објављеном делу. Наравно, тиме се никако не жели умањити вредност и значај Ничеове заоставштине из раног периода (укључујући ту и заоставштину из почетка зрелог периода), која уосталом ни по обиму не заостаје много за позном заоставштином. Јер и тај део Ничеове заоставштине садржи многа драгоцена запажања и открића која нису довољно развијена и обрађена у објављеним списима из истог периода (или бар не на исти начин и у истом смислу). Управо тек у поређењу са раном заоставштином, која је у сваком погледу вредна и значајна, долази до пуног израза изузетна вредност и значајност Ничеове заоставштине из позног периода.

Али, између ране и позне заоставштине постоји велика разлика у погледу њихове подобности и прихватљивости као веродостојних извора за тумачење и разумевање Ничеове филозофије, с обзиром на неједнак степен ваљаности и поузданости њихових првих објављених верзија. Док је рана заоставштина угледала света релативно врло брзо после Ничеове смрти, и то углавном као верна репродукција оригинала, без накнадног дотеривања и прекрајања, у мање или више затеченом, сировом, необрађеном стању, дотле је позна заоставштина постала доступна јавности тек нешто касније, и то не у изворном облику, онако како је сачувана у Ничеовим свескама, већ у скраћеном, искривљеном и извитопереном виду захваљујући драстичној интервенцији њених првих приређивача и издавача. Наравно, ово првенствено важи за позну заоставштину у ужем смислу, коју су Ничеов блиски пријатељ Петер Гаст (П. Гаст) и Ничеова сестра Елизабет Ферстер-Ниче (Е. E. Fцrster-Nietzsche) потпуно нестручно објавили у две верзије под насловом "Воља за моћ" и лажно представили као Ничеово последње ауторско остварење.^[4] Мимо свих правила филолошког метода и насупрот основним захтевима научног поштења, ти вајни приређивачи и тобожњи заштитници Ничеовог наслеђа поступили су с позном заоставштином на крајње непримерен начин: нису само произвољно одабрали и испремештали расположиви материјал, него су га по свом укусу и нахођењу средили и пречистили, не презајући при том ни од сумњивих дописивања и смишљених кривотворења. Тако је створена једна накарадна, у најмању руку једнострана слика о Ничеовим позним филозофским тежњама и настојањима, која је задуго одлучујуће утицала на правац тумачења и начин прихватања његове филозофије уопште.

Из разумљивих разлога, овде није могућно изложити читаву историју првог издавачког подухвата у вези с Ничеовом позном заоставштином. Чак ни у најкраћим цртама, а камоли у свим појединостима. Колико год да би такво излагање сигурно било занимљиво и поучно. Као што није могућно упустити се ни у подробно описивање појединих фаза или ступњева у каснијим трагањима за примеренијим издавачким планом, почев од најстаријих критичких покушаја из раних тридесетих година, па све до најновијег монументалног критичког издања. Далеко би нас одвело већ и просто набрајање свих тих покушаја, а камоли ближе објашњавање најкрупнијих грешака, пропуста и промашаја при том почињених. На срећу, опширност овде није ни потребна, а не само што је немогућна. Довољно ће бити да најпре мало потпуније осветлимо позадину настанка и непосредан одјек првог издања позне заоставштине, а затим и да укратко подсетимо на два карактеристична примера наивног наседања слову и наслову тог издања или, тачније, да очигледно покажемо каквим су искушењима подлегла два истакнута савремена истраживача и тумача Ничеове филозофије служећи се несмотрено и неопрезно тим првим издањем.

Први приређивачи позне заоставштине нису случајно употребили наслов "Воља за моћ" за своју збирку одабраних фрагмената. Нити су насумице тако упорно истрајавали на њему. Учинили су то смишљено и пристрасно, да не кажемо безобзирно и разметљиво, руководећи се очигледно више потребама и интересима ондашње немачке политичке сцене него чисто филозофским разлозима. Наравно, они нису измислили тај звучни наслов, нити су трудом и напрезањем дошли до њега, већ су се само спретно послужили њиме, пошто им је он глатко стајао на располагању. Нашли су га, наиме, у самим Ничеовим забелешкама, и то не негде затуреног, на неком забаченом, скривеном месту, већ тако рећи као на длану, на бројним упадљивим местима, у оквиру дужих или краћих разматрања различитих планова за рад на замишљеној књизи под тим именом. Толико им је било стало до тог наслова, толико их је привукла и охрабрила учесталост његовог помињања у Ничеовим забелешкама, да нису ни покушали да се суоче с Ничеовим колебањима и недоумицама у вези с њим. Нису ни приметили (или бар нигде нису јавно признали) да га је Ниче на крају крајева одлучно одбацио, јер је одустао од рада на самој књизи. Није им падало ни на крај памети да немају никаква права да се послуже тим насловом, те да је то што чине чиста злоупотреба.

Нема никакве сумње да се Ниче једно време доиста заносио мишљу да напише књигу под насловом "Воља за моћ". Дуго се припремао за рад на тој књизи, и немилице је расипао снаге на испробавање разних планова у вези с њом. Припреме су почеле врло рано, још од лета 1880. године (дакле, усред зрелог периода стварања), када је Ниче почео да гледа на живот из перспективе борбе између јачег и слабијег, то јест с обзиром на место и улогу "осећања моћи" у одржавању и уздизању живота. То је довољно јасно наговештено како у Јутарњој румени (почетак 1881),^[5] тако и у заоставштини из истог периода,^[6] мада је тек у једном афоризму из јесени 1882. године формула "воља за моћ" најзад добила одсудну предност над чувеном Шопенхауеровом (Schopenhauer) формулом "воља за животом".^[7] А у другом делу Заратустре, у одељку под насловом "О самопревазилажењу", Ниче је чак отишао корак даље и понудио веома упечатљив опис живота као појаве чији је најдубљи порив воља за владањем над другим.^[8] Тај познати опис је сигурно прва одлучна потврда Ничеовог открића новог тематског подручја, као и отвореног указивања на потребу и могућност његовог дубљег и обухватнијег појмовног разјашњења.

Планове за рад на књизи под насловом "Воља за моћ" Ниче је почео да прави тек после објављивања четвртог дела Заратустре почетком 1885. године. Пре тога је, како изгледа, радије помишљао на то да рад на новом делу започне под насловом "Вечно враћање" (најпре с поднасловом "Књига предсказања", а затим једном сасвим неочекивано и с поднасловом "Превредновање свих вредности") или "Подне и вечност" (често с поднасловом "Филозофија вечног враћања"), али и под неким другим насловима, као нпр. "Нова просвећеност", "Филозофи будућности" или "Дионис" (најчешће с поднасловом "Покушај филозофирања на божански начин"). О томе има јасних трагова у забелешкама из периода почетак одн. лето/јесен 1884. и април/јуни 1885. године.^[9] Наслов "Воља за моћ" јавља се први пут у забелешкама из периода август/септембар 1885, и то најпре с поднасловом "Покушај новог тумачења свеколиког збивања", а касније по правилу с поднасловом "Покушај превредновања свих вредности" (само једном изнимно с поднасловом "Предзнаци филозофије будућности").^[10] Занимљиво је да је Ниче нашао за потребно да већ при првом помињању тог наслова нагласи како је у питању "не безопасан наслов",^[11] као да је предосећао какву ће све забуну и пометњу касније стварно изазвати његова непромишљена употреба. Мада је тај наслов одмах добио повлашћен положај, јер је Ниче упадљиво много држао до њега - што се види већ и по томе да је он најавио своје ново дело под тим насловом на последњој страници омота књиге С оне стране добра и зла (лето 1886),^[12] као и у самом тексту претпоследњег одељка књиге Генеалогија морала (лето 1887)^[13] - ипак се у позној заоставштини напоредо јављају и неки други наслови, као нпр. "Нова просвећеност", "Халкионска застрањивања" или "Природна историја слободног духа" (наравно, поред оних предвиђених за управо објављене поменуте књиге), из чега се с правом може закључити да је Ниче већ од почетка био несигуран и колебљив не само у погледу наслова дела у настајању, него и у погледу могућности његовог коначног тематског одређења и уобличења.

Није могућно тачно утврдити када је Ниче стварно одустао од великог задатка који је себи поставио, када је коначно дигао руке од првобитне замисли новог дела. Ако је уопште умесно и оправдано захтевати и очекивати тако нешто. Може бити да то и није била никаква напречац донета одлука, већ пре поступно изнуђен корак. Ово друго је по свој прилици вероватније него оно прво. У сваком случају, Ниче је сигурно често прекидао рад на "Вољи за моћ", јер је дубоко и болно доживљавао сваку тешкоћу или препреку на које је наилазио. Неретко је, пак, свесно одлагао или стављао у други план рад на њему онда када су му се свом снагом наметали неки други неодложни задаци. Једном је то била нагло искрсла потреба да одмах доврши и изда два полемичка списа као неку врсту коментара на Заратустру, други пут накнадно пробуђена амбиција да поново изда све своје раније објављене списе с новим предговорима (или чак и новим додатним деловима). Оба та ванредна задатка Ниче је успешно решио у релативно кратком року (током 1886. и 1887. године), при чему очигледно није сасвим запостављао ни рад на главном делу.^[14] Тешко је рећи да ли је већи део припремног материјала саставио већ тада, не презајући ни од највећег мисаоног напрезања, или тек касније, пошто је добио прилику да се несметано врати започетом послу.

Али, почетком или пред крај 1888. године долази до радикалног заокрета. Не само што отпада наслов "Воља за моћ" и на његово место долази ранији поднаслов "Превредновање свих вредности" као главни наслов, него се, штавише, мења и основно тематско опредељење самог дела и његово тежиште преноси на другу страну. Није могућно тачно утврдити када се то стварно догодило, јер постоји известан несклад између Ничеових писама и његове заоставштине у том погледу. Судећи по писмима, Ниче је већ у фебруару 1888. године био начисто с тим да му је првобитни план исклизнуо из руку, јер своје дело у настајању он више не назива "Воља за моћ", већ само и искључиво "Превредновање свих вредности". Као да би већ унапред било јасно да је то дело одувек носило овај други, а не онај први наслов. Сем ако се не узме да је Ниче тако прећутно обновио и оснажио свој почетни план из 1884. године, када је израз "превредновање свих вредности" први пут нашао место у његовом речнику као поднаслов за планирану књигу "Филозофија вечног враћања". То би најпре било у складу с Ничеовим изричитим изјашњењем у писму Францу Овербеку (Overbeck) од 13. фебруара, где каже да се грдно намучио с "општом концепцијом" свог преименованог дела, чак да је то за њега било "најдуже мучење које је доживео, стварна болест", али да је управо завршио његову "прву писану верзију".^[15] Међутим, судећи по заоставштини, до заокрета је дошло знатно касније. Произлази да је последњи нацрт плана за рад на "Вољи за моћ" Ниче саставио у лето 1888. године, и то "последње недеље месеца августа" (како је сам брижљиво записао).^[16] И не само да је саставио такав план, већ га је и неочекивано брзо применио на расположиви материјал. Иако се тај план доста разликује од првих планова из 1886. и 1887. године, када је рад на "Вољи за моћ" већ био у пуном замаху, Ниче је управо по том плану накнадно означио и распоредио известан део забележака насталих претходних година, очигледно придајући још увек велику важност оном раније постигнутом. Није лако прозрети смисао ових Ничеових закаснелих ауторских интервенција, чији су резултати, иначе, видно показани у најновијем критичком издању позне заоставштине.^[17] И да би недоумица била потпуна, Ниче је већ почетком септембра исте године, дакле, само неколико дана после управо наведене забелешке, саставио један кратак нацрт плана за рад на "Превредновању свих вредности", очигледно свесно жртвујући некадашњи наслов у корист поднаслова,^[18] у коме је једва могућно наћи неку додирну тачку с последњим нацртом плана за "Вољу за моћ". Ни општи карактер дела, ни његова основна порука нису више исти, а ни предвиђени садржај појединих књига не одговара раније најављеним насловима, без обзира на то што је и овде сачувана стара подела на четири књиге. Разлике између тих планова су тако велике да се доиста пре може говорити о прекорачењу, ако не и преиначењу старог оквира, него о његовом развијању или проширењу.

Додуше, велико је питање колико је Ниче уистину озбиљно држао до свих својих ауторских планова да би имало смисла хватати га за реч или, тачније, колико су сви ти Ничеови планови стварно били тако строго замишљени и постављени да би уопште вредело трагати за тачним датумом почетка или престанка његовог рада на њима. Било би не мање смешно и исхитрено оно прво, него бесплодно и узалудно ово друго. Током читавог свог живота, почев од најранијих дана па све до последњег присебног часа, Ниче је непрестано правио разноразне планове за рад на будућим књигама. Неуморно је записивао наслове и поднаслове, наводио називе појединих одељака и поглавља, мењао, прекрајао и подешавао њихов распоред, састав и обим. И то не само унапред, у својој машти, већ најчешће током самог процеса извођења. Тих планова је било толико да им вероватно ни он сам није знао броја. Право је чудо како се Ниче уопште сналазио у свој тој непрегледној маси могућних планова, и како му је пошло за руком да бар неке од њих стварно приведе крају. У том погледу нема никакве битне разлике између раног и позног периода његовог стварања. Са годинама је Ничеов темпо у прављењу тих планова можда само добијао на убрзању, да би у последњој години пред слом постао дословно махнит, да не кажемо убиствено самопрождирући.

Отуд овде ништа није унапред јасно и по себи разумљиво. Као што можемо само да се питамо и домишљамо када је Ниче заправо започео рад на "Вољи за моћ", и поготово када је коначно одустао од њега, тако исто можемо само да нагађамо зашто је он то учинио. Чак је ова друга тешкоћа можда још и већа од оне прве. Толико је овде све мутно и загонетно да се буквално не види ни прст пред оком. Не знамо чак ни да ли су при том пресудну улогу одиграли чисто филозофски разлози или преовлађујуће депресивно расположење, то јест да ли је до тог одустанка дошло због појачане мисаоне сабраности и најстрожег напрезања појма или можда пре због незадрживог духовног замора, посустајања и исцрпености.^[19] Ту не помаже много ни дубинска психологија, ни графолошко вештачење. Али, нема разлога за претерану забринутост, нити уопште треба лупати много главу око свега тога. Јер с Ничеовим колебањима и недоследностима није лако изаћи на чистину ни када су у питању кудикамо мање важне ствари. Ништа код њега није једнозначно да би се могло свести на просту формулу, већ се све распада и расипа у мноштву значења. Треба само одважно следити испрекидану линију Ничеових узастопних грчевитих покушаја да од дела у настајању спасе што се спасти може, те усредсредити се на крајњи исход његовог последњег великог мислилачког и списатељског подухвата.

Суочен с многобројним тешкоћама око појмовног одређења воље за моћ, које су расле с продубљивањем првих увида, али и дубоко узнемирен због претеће опасности да тај појам буде схваћен и прихваћен као неко ново метафизичко начело,^[20] Ниче очигледно није могао да трајно остане при првобитном плану и наслову дела на коме је 1885. године почео да тако предано ради. Није могао да се задовољи ни простом заменом старог поднаслова новим, а ни да само делимично преправи почетну замисао. Утолико пре што му је временом све више постајало јасно да мисао воље за моћ може да послужи као плодна перспектива тумачења свеколиког збивања само под условом да се удружи и чврсто повеже с мишљу вечног враћања (која је, уосталом, већ од почетка стајала у истој линији његовог интересовања с оном првом, ако није била и у средишту). Да би одговорио преузетом задатку, Ниче је, дакле, морао да потражи неко радикалније решење. И брзо га је нашао, можда чак и брже него што је томе био дорастао. Храбро је прекорачио полазни оквир и одлучно преименовао своје дело у настајању. Није одустао од намере да на широком плану развије своју "филозофску хетеродоксију" (како је сам пркосно назвао своја тадашња превратничка залагања и настојања у филозофији),^[21] али је ту намеру знатно преусмерио и донекле преиначио. То је био судбоносан корак. Одмах се показало да није могућно остати ни при тако измењеном плану и наслову, јер та промена неодложно води даљим крупним померањима и преокретањима. Ниче је постао крајње неповерљив према свакој тежњи која подсећа на целовит захват и систематску обраду, па је напустио и саму идеју свеобухватног дела под насловом "Превредновање свих вредности". Уместо да истраје на започетом подухвату, ограничио се на много скромнији задатак скраћеног излагања и образлагања свог сопственог антихришћанског саморазумевања. У том смислу, латио се одређених конкретних тема и саставио шест мањих списа, на изглед претежно полемичког и нападно изазовног карактера (судећи већ по њиховим насловима), али далекосежног филозофског значаја (што се тек у последње време јасније увиђа),^[22] чиме је још пре слома својевољно закључио своју мислилачку и списатељску каријеру.

Тешко да би се за Ничеове позне списе - само за неке од њих, или за све заједно - могло рећи да у било ком погледу представљају испуњење читавог његовог програма за рад на делу "Превредновање свих вредности", изложеног у поменутом нацрту из августа 1888. године. Још мање испуњење било којег од толиких претходних програма за рад на делу "Воља за моћ" који се с оним нацртом једва тек делимично додирују и преплићу. Иако је сам Ниче једном изричито нагласио да његов спис Антихрист, који је првобитно био најављен као прва књига преименованог дела,^[23] садржи ни мање ни више него све његове најдубље и најважније увиде из позног периода, тако да се може сматрати као потпуна замена за то дело у целини,^[24] ипак, пре ће бити да је то само једна од уобичајених Ничеових претераних и заоштрених узгредних напомена него озбиљно промишљена реалистична процена. Али, било би исто тако тешко порећи да су Ничеови позни списи његов последњи истински ауторски производ, јер је он у њих укључио све оно до чега је у пуној свести уистину држао, иза чега је стајао као аутор, што је сматрао својим вредним и важним достигнућем, што је признавао за своју духовну својину и оснажио својим ауторским печатом. Остатак неупотребљеног, неискоришћеног, у корпи за отпатке остављеног материјала - који је у краћој или дужој верзији после његове смрти објављен под насловом "Воља за моћ" и који, заправо, чини оно што овде називамо Ничеовом позном заоставштином - не припада, дакле, Ничеовом признатом ауторском остварењу у строгом смислу речи, већ представља само случајно сачувани^[25] део његових радних текстова, пробних рукописа или сирове грађе за дело које никада није било ни у мислима до краја уобличено, а камоли стварно састављено и написано.

Тек, чињеница је да не постоји никакво Ничеово дело под насловом "Воља за моћ". Ни у недовршеном облику, а камоли довршеном. Напросто нема никаквог Ничеовог списатељског производа под тим именом. Прича о неком његовом тобоже "главном прозном филозофском делу" (додуше, тек постхумно издатом), чиста је измишљотина. Требало је да та прича, коју је спретно пронела Ничеова славољубива и користољубива сестра,^[26] послужи као позив и понуда, ако не и као мамац и препорука лаковерним читаоцима Ничеовог Заратустре да је њихов омиљени аутор, ето, оставио за собом и један у потпуности одговарајући прозни привесак том свом песничком ремек-делу. У ствари, наслов "Воља за моћ" означава само краткотрајан и неуспео Ничеов списатељски покушај, мада је сама мисао воље за моћ дуго и снажно опседала његов филозофски видокруг. Нема никаквог смисла и оправдања да се Ничеове фрагментарне забелешке из позног периода стварања бучно рекламирају као мање или више успешно уобличени саставни делови неког унапред постављеног радног програма. Поготово је неоправдано и недопуштено да се те забелешке на било који начин дотерују и подешавају како би се створио што повољнији утисак у погледу степена њихове списатељске дорађености и углађености. У облику у коме их је Ниче оставио, сировом и несређеном у сваком погледу, те забелешке су такве да ни издалека не откривају какву би књигу њихов аутор могао да створи од њих да му је до тога било стало. Не само што њихов смисаони склоп остаје непрозиран, делом због њихове разнородности, делом, пак, због њихове недоречености, него и њихова могућна саприпадност некој претпостављеној идеалној целини остаје да виси у ваздуху.

Упркос свим слабостима и недостацима првог издања Ничеове позне заоставштине под насловом "Воља за моћ" - којих сами приређивачи очигледно нису били свесни, јер су одмах после објављивања првог краћег избора на брзу руку припремили другу проширену верзију, не презајући ни од даљих неодговорних преправки и прекрајања Ничеовог текста^[27] - нема сумње да је непосредан одјек тог издања био изванредно велик. Пре свега у литерарним круговима, нарочито оним заокупљеним питањима дневне политике и погледа на свет, али дакако и међу филозофски образованим читаоцима. У најмању руку, успех тог издања је премашио сва очекивања Ничеове сестре, која је под окриљем Ничеовог архива у Вајмару^[28] била његов стварни покретач и носилац. Али, много више од силне буке и рекламе коју је Ничеова сестра дигла око "Воље за моћ", добром пријему тог издања у широј јавности далеко је највише допринео Алфред Бојмлер (A. Baeumler), један од најречитијих и најупорнијих нацистичких идеолога, који се почетком тридесетих година наметнуо као ватрени присталица и ревностан приређивач и тумач Ничеовог дела.^[29] Својим пригодним узношењем Ничеа као превасходно "германског" мислиоца и претече Хитлера, он је обележио једну жалосну фазу површне сензационалистичке рецепције Ничеовог дела у нацистичкој Немачкој, чији је даљи одјек у другим демократским земљама широм света дуго ометао и спречавао примеренији приступ дубљим слојевима Ничеове филозофије.

Да би подржао и оправдао издавање Ничеове прозне заоставштине у облику књиге под насловом "Воља за моћ", Бојмлер се, наиме, потрудио да објасни како је то издање сасвим у складу с његовим схватањем и разумевањем Ничеове филозофије. Чак је одлучно прогласио "Вољу за моћ" за Ничеово "главно филозофско дело", будући чврсто уверен да су "сви начелни резултати Ничеовог мишљења сједињени у тој књизи". При том се Бојмлер уопште није освртао на многобројна филолошка питања која се постављају у вези са издавањем Ничеове позне заоставштине, већ је прихватио учинак првих приређивача као сасвим задовољавајући. Отишао је тако далеко да је њихово издање без икаквог устручавања прогласио за прворазредан "историјски документ" који ће остати "неопходан" чак и онда "када једном буду одгонетнути и објављени сви Ничеови рукописи".^[30] Упадљиво прецењујући заслуге Петера Гаста, Ничеовог блиског, али филозофски потпуно необразованог пријатеља, који се још и више од Ничеове сестре трудио да Ничеовим позним забелешкама да изглед релативно заокругљене целине, Бојмлер је категорички утврдио да је "Воља за моћ" ни мање ни више него Ничеово најзрелије, најпотпуније дело, јер наводно садржи читав "систем"^[31] његове филозофије. На тај начин се овај надобудни покровитељ књиге "Воља за моћ" није само тешко огрешио о оно што бисмо условно могли назвати идејним координатама Ничеовог позног филозофирања, где је унапред искључена свака могућност извођења свих судова и закључака из једног јединственог средишта, него се и отворено супротставио Ничеовом подругљивом ограђивању од систематских претензија традиционалне филозофије,^[32] то јест њеног полагања права на свеобухватно и апсолутно утемељено знање, као и Ничеовом изричитом одбацивању сваке помисли на то да је њему самом уопште стало до тога да створи неки нов филозофски систем.^[33]

Захваљујући Бојмлеровом неуморном залагању и деловању, поготово његовој невероватној способности и умешности прилагођавања измењеним захтевима времена после слома нацистичке Немачке, прво издање Ничеове позне заоставштине у облику књиге под насловом "Воља за моћ" одржало се у животу тако рећи све до данашњег дана. И то не само у књижарским излозима, него и у свакодневној научно-истраживачкој употреби. Утолико размере утицаја тог издања никако не треба потцењивати. Оно је далеко надживело не само своје прве приређиваче него и самог Бојмлера. Без обзира на то што су сумње у погледу филолошке ваљаности тог издања изнете врло рано, заправо већ у критичким напоменама Ота Вајса (O. Weiss) придодатим другој (коначној) верзији истог, и што је у међувремену знатан број савесних истраживача непобитно обелоданио многе његове слабости и недостатке, ипак се прештампавање тобожње Ничеове књиге под озлоглашеним насловом наставља несмањеним темпом (додуше, обично с неким ситнијим прећутним исправкама). Поред тога што се понегде упорно наставља и са старом праксом навођења (па чак и превођења) тобожњег Ничеовог дела према том издању. Има чак и не сасвим усамљених гласова (наравно, различито наглашених) да би једно ново критичко издање "Воље за моћ" било веома пожељно.^[34] Или бар да ту књигу никако не треба заборавити, прећутати или пренебрегнути, јер је њена историјска улога као књиге која је непосредно нагло побудила филозофско интересовање за Ничеа и посредно снажно подстакла продубљено проучавање и тумачење његове филозофије у сваком случају несумњива и неоспорна.

Није овде место да се зађе у даље разматрање преломног карактера и судбине првог издања Ничеове позне заоставштине. Нити је могућно нашироко објашњавати шта је то уистину преломно и судбоносно у "књизи" под изазовним насловом "Воља за моћ", нити је потребно потанко одмеравати величину и размере утицаја који је она стварно извршила током толиких година. Колико год да би можда било вредно покушати тако нешто. Али, овде сигурно неће бити сувишно подсетити на то да вештачки створена Ничеова тобожња књига није утицала само у "негативном" смислу - наиме, утолико што је посредовала и раширила једну једнострану слику о Ничеу која несрећно промашује и прикрива суштинску новост његовог мишљења - него исто тако и у "позитивном" смислу - наиме, утолико што је скренула пажњу на једног дотле једва познатог или бар недовољно признатог филозофског генија и изазвала бурну реакцију у академским филозофским круговима, која је постепено довела до првих озбиљних критичких суочавања и расправљања с Ничеовим схватањима. Може бити да би до појачаног интересовања за Ничеа и истицања захтева за примеренијим приступом његовој филозофији дошло и независно од књиге "Воља за моћ" - поготово после појаве Шлехтиног (Schlechta) издања без рекламног наслова и редакторских интервенција, што је поменуту потребу учинило још акутнијом - али, чињеница је да је управо та књига одиграла важну улогу у том процесу као његов, додуше, више посредан него непосредан замајац.

Било како било, тек, поменути "позитиван" утицај књиге "Воља за моћ" на припрему и развој истраживања Ничеове филозофије никако није за потцењивање. Тај утицај је највероватније уистину тек утро пут озбиљном преузимању самог истраживачког задатка. Наравно, најпре у Немачкој, а тек касније и другде.^[35] Ништа не мари што у тој озлоглашеној књизи грешака има готово на сваком кораку, како оних крупних, начелне природе, тако и оних ситних, чисто чињеничких. Велико је питање шта би се догодило с филозофом Ничеом да је та књига онда изостала. Можда би он заувек остао само ненадмашан песник Заратустре? Овако су ствари сигурно кренуле другим током. И поред свих недоследности, неуредности и нетачности првог издања позне заоставштине, ипак је управо захваљујући највише њему (као и уопште првом издању Ничеових сабраних дела), Ничеово име најзад чврсто везано за филозофију као њен нераздвојан пратилац, малтене као синоним за саму ствар филозофског мишљења. А то извесно није ни мали ни безначајан добитак. Подстрек који је дошао од оног првог, без сумње дилетантског, по много чему проблематичног издања сигурно није био ништа мањи (ако није био и већи и пресуднији) од подстицаја који је истраживање Ничеове филозофије добило од најновијег монументалног критичког издања његових сабраних дела.

То што данас располажемо кудикамо чистијим и поузданијим преписима Ничеових фрагментарних забележака од оних које су сачинили први приређивачи, јер је заправо читава његова позна заоставштина узорно одгонетнута и објављена у непатвореном облику (или је бар скоро тако), никако не значи да је књига "Воља за моћ" изгубила сваку вредност, те да је постала потпуно беспредметна. Ни говора о томе да бисмо је могли мирно бацити на сметлиште или, пак, свечано похранити у неком назовифилозофском музеју воштаних фигура. Из напред реченог никако не следи да се те књиге можемо лако отарасити, када већ никако не можемо да је учинимо непостојећом. У ствари, темељно упознавање с њом је у пуном смислу речи трајна истраживачка обавеза. Како филолога и историчара књижевности, тако и филозофа и историчара филозофије. Не само ради подсећања на некадашња лутања и заблуде у вези са издавањем Ничеове позне заоставштине, него и ради бржег отклањања многих неспоразума у вези с тумачењем Ничеове филозофије изазваних посредством тог првог издања. Може се без претеривања рећи да је књига "Воља за моћ" и данас потребна као помоћно средство, можда чак потребнија него икад. Додуше, не у оном смислу у коме је Бојмлер својевремено тврдио за њу да ће таква заувек остати. као да би та "књига" у било ком погледу могла бити мерило и залога успеха свих каснијих издавачких подухвата. Она је заправо неопходна једино у истраживачке сврхе, као позадина за истицање у односу према којој се сасвим јасно види како у појединим случајевима чак и ситне нетачности у тексту могу довести до крупних промашаја у тумачењу.

Примера ради, поменимо овде само два карактеристична случаја наивног ослањања и позивања на прво издање (наравно, из времена када је Ничеово дело једино преко њега било доступно),^[36] којима доиста не треба много коментара. Оба та случаја су тако рећи школски примери заплитања филозофског мишљења у непотребне тешкоће због озбиљних филолошких пропуста којих у том издању има тушта и тма. Њихова поука је тако очигледна да је довољно само указати на њих, па да одмах све буде јасно. У питању је изненађујућа лаковерност двојице значајних тумача Ничеове филозофије, који су напросто пошли од тога да су први приређивачи бар савесно одгонетнули Ничеове белешке (када већ нису у свему поштовали њихов састав и редослед), те да пред собом имају оригиналан Ничеов текст. У првом случају жртва је био Мартин Хајдегер (M. Heidegger), сигурно један од највећих, ако не и највећи Ничеов следбеник и настављач у нашем времену, у другом жртва је био Жил Делез (G. Deleuze), аутор једног од можда најбољих француских прилога проучавању Ничеове филозофије. Упркос свој њиховој наглашеној критичности према првом издању Ничеове заоставштине - ово поготово важи за Хајдегера - ипак су њих двојица понегде олако превидела да је извор којим се служе крајње непоуздан, те да треба бити будан на сваком кораку.

Нема сумње да је Хајдегеров превид тежи и озбиљнији од Делезовог (као што је и његово застрањивање изазвано тим превидом далекосежније), јер је место на које се он позива - а то је забелешка под бројем 617 у вештачки састављеној књизи под насловом "Воља за моћ"^[37] - изричито означено као проблематично у већ поменутом критичком додатку самој тој "књизи". Дотично место носи натпис "Рекапитулација" и садржи три става од којих Хајдегер наводи само први и трећи. Први став гласи: "Постајању утиснути карактер бића - то је највиши ступањ воље за моћ", а трећи: "Да се све враћа, то је највеће приближавање света постајања свету бића: - врхунац посматрања".^[38] У свом тумачењу овог места Хајдегер занемарује Ничеово упозорење на крају трећег става: "Врхунац посматрања" и усредсређује се на натпис: "Рекапитулација". Верује да тај натпис недвосмислено потврђује да ово место садржи "сажет преглед"^[39] Ничеове филозофије, то јест да реч "рекапитулација" овде значи: "Сабирање оног суштинског [Ничеове] филозофије у неколико ставова".^[40] Наравно, Хајдегер придаје већу важност натпису "Рекапитулација" него упозорењу "Врхунац посматрања", јер му се чини да је тако нашао најбољу потврду за своју основну тезу да мисао воље за моћ и мисао вечног враћања чине неразлучиво јединство, то јест да је воља за моћ за Ничеа суштински и по својој најдубљој могућности вечно враћање.^[41] Невоља је, међутим, у томе што натпис "Рекапитулација" изворно не припада Ничеовом тексту (као што је јасно истакнуто већ у издању од 1911. године). Тај натпис не потиче од Ничеа, није исписан његовом руком, већ га је, према Вајсовом сведочењу, самовољно "дометнуо" Петер Гаст,^[42] очигледно погрешно схватајући свој задатак приређивача. Према томе, Хајдегер није морао да чека на де Гројтерово критичко издање да би открио како је у конкретном случају неосновано свако позивање на тобожњу Ничеову реч. Требало је да само темељније проучи проширену (коначну) верзију првог издања.

Делезов случај је нешто друкчији од Хајдегеровог. Овде доиста није било никакве помоћи на основу самог првог издања, па је пропуст донекле разумљивији. У питању је грешка у самом тексту (по свему судећи, пре намерна него случајна) за којом се Делез слепо повео, а која је исправљена тек у најновијем критичком издању. У свом опширном тумачењу Ничеовог схватања воље за моћ као тобоже "диференцијалног" елемента насупрот сили, Делез се позива на забелешку под бројем 619 у поменутој "књизи" у којој Ниче помиње могућност "допуне" физикалистичког појма силе помоћу појма воље за моћ.^[43] Наглашава да је Ниче учинио одважан корак када је вољу за моћ схватио као "нешто унутрашње" и када је утврдио да се "појму 'сила' ", који је тријумфовао у физици, "мора приписати унутрашња воља, коју означава[м] као 'вољу за моћ' ".^[44] Накнадно се, међутим, испоставило да је овде такође посреди Гастово дописивање, а не изворна Ничеова формулација. На наведеном месту - које је Делез брзоплето прогласио за "један од најважнијих Ничеових текстова"^[45] - у оригиналу не стоји "унутрашња воља", већ "унутрашњи свет",^[46] што значи да закључак о неком Ничеовом тобожњем супротстављању воље за моћ основном појму науке о природи нема никаквог ослонца у веродостојном облику ове забелешке (уосталом, као ни у осталим деловима позне заоставштине).

Ово кратко подсећање на два позната примера натегнутог тумачења Ничеових основних филозофских увида под непосредним утицајем првог издања његове позне заоставштине, никако не треба схватити као злурад некролог самом том издању. Још мање као надмено омаловажавање и исмевање задивљујућих подухвата једног сигурно најдубљег, и другог свакако најособенијег тумача Ничеове филозофије. То би требало да је довољно јасно већ на основу раније изречених оцена. Иначе би већ и само помињање "књиге" под насловом "Воља за моћ", а поготово указивање на потребу подробног преиспитивања њених утицаја у претходном периоду било чиста фарса. Наведени примери треба само да очигледно представе филолошку непоузданост тог издања, његову посредничку улогу у подржавању и ширењу разних неспоразума и недоумица, као и многих кривих и погрешних представа у вези с Ничеовом филозофијом, те да тако упозоре на опасности којима се излажу они који се и данас (из било којих разлога) с поверењем обраћају том издању и служе се њиме као веродостојним извором. Додуше, при том треба бити начисто с тим да се ни сви Хајдегерови, као ни сви Делезови промашаји у тумачењу Ничеове филозофије не могу објаснити само њиховом недовољном будношћу приликом позивања и ослањања на "Вољу за моћ". Бар што се тиче Хајдегера, има довољно разлога да се верује како он не би битно другачије пришао тумачењу двеју Ничеових средишњих мисли, па ни битно другачије одредио њихов међусобни однос чак и да није био толико заведен и заслепљен том неодговорно дописаном речју "рекапитулација".^[47]

У сваком случају, оба примера јасно показују да се истраживање и проучавање Ничеове филозофије данас налази у неупоредиво повољнијем положају него пре јесени 1967. године, када је почело да излази велико де Гројтерово критичко издање Ничеових сабраних дела, чије довршење његови вредни приређивачи Ђорђо Коли (G. Colli) и Мацино Монтинари (M. Montinari) на жалост нису дочекали. Заслуге тог најновијег издања су вишеструке, како у стручно-филолошком, тако и у критичко-документарном погледу. Његове су заслуге поготово велике за стварно упознавање Ничеове позне заоставштине, јер шест обимних књига VII и VIII одељка омогућују доиста непосредан увид у мајсторску радионицу Ничеовог филозофирања. После неколико неуспелих покушаја да се отклоне слабости и недостаци првог издања, те да се целокупно Ничеово дело (или бар његови поједини делови) изда на примеренији, то јест савеснији и објективнији начин - које је већ 1933. године започео Ханс Јоахим Мете (H. J. Mette), приређивач недовршеног "историјско-критичког" издања, такође под окриљем Ничеовог архива у Вајмару, али изричито се ограђујући од Ничеове сестре, а од којих је једино Шлехтин покушај привукао већу пажњу, па се његово издање из 1954-56. године једно време чак успешно такмичило с оним старим како у књижарској продаји, тако и у научно-истраживачкој употреби - може се без уздржавања рећи да је тек с Коли-Монтинаријевим издањем доиста постигнуто оно што се одавно прижељкивало и на чему се тако дуго предано радило. Или бар да је претходан, припремни рад на издавању Ничеовог дела тако успешно обављен, ако не и да се стигло негде сасвим близу постављеног циља. Захваљујући том издању данас располажемо не само пречишћеним текстовима свих Ничеових за живота објављених списа, него и веродостојним текстовима целокупне Ничеове рукописне заоставштине, као и његове обимне преписке. То издање означава прекретницу у читавом досадашњем више него пет деценија дугом настојању да се Ничеово дело у пуном смислу речи учини доступним широј јавности. На тај начин је најзад обезбеђена поуздана подлога свим будућим покушајима истраживања и тумачења Ничеове филозофије, а дати су и први путокази и отворене нове могућности критичког разрачунавања са старим заблудама и предрасудама о мотивима и циљевима те филозофије.

+

+ +

Српски превод Ничеове позне заоставштине сачињен је, наравно, према де Гројтеровом издању, јер је то данас једино меродаван (штампани) изворник. Тако се један од најспорнијих делова Ничеовог филозофског наслеђа, који је изазвао неупоредиво више жустрих полемика него било који други његов део, појављује на нашем језику први пут у веродостојном облику. Претходно је један део Ничеове позне заоставштине издаван код нас у два маха. Најпре према првом немачком издању под насловом "Воља за моћ" (Београд: Космос, 1939), други пут према Шлехтином издању, мада не и под његовим неутралним, већ под старим озлоглашеним насловом (Београд: Просвета, 1972). Поред недостатака њихових изворника, оба ова наша превода обилују и многим другим пропустима и грешкама, па нису могла бити од велике помоћи приликом припремања новог превода. Делови који су позајмљени из другог домаћег издања обично нису преузети дословно, већ су најчешће претрпели мање или веће измене. То је било неопходно већ због тога што се једино тако могла обезбедити терминолошка уједначеност са новопреведеним деловима.

Из разумљивих разлога, Ничеова позна заоставштина објављује се овде у скраћеном облику. Скраћивању се прибегло да би се олакшало сналажење у том огромном материјалу, а не да би се било шта прикрило или затурило. Поготово не зато да би се наметнуо неки одређени угао гледања на Ничеову филозофију. С обзиром на то на позна заоставштина представља мешавину забележака Ничеових властитих погледа и његових извода из туђих књига (неретко у слободној обради), изостављено је најпре све оно што спада у ову другу групу (мада је при том можда понешто и промакло што нико до сада није означио као Ничеову позајмицу). Изостављене су, даље, све оне Ничеове фрагментарне забелешке које садрже само разне варијанте истог мисаоног садржаја (поготово њихови почетни, нижи ступњеви) или представљају само мање или више слободно понављање неких познатих ставова који су добили коначан облик у касније објављеним списима. Најзад, изостављени су сви Ничеови штури, крњи, непотпуни записи (разбацани по његовим свескама) који садрже само груб нацрт неког радног програма или тек наговештено извођење неког мисаоног тока, али без јаснијег опредељења или већег домашаја или тежине. Тако је знатно добијено на сажетости и прегледности, мада је, на жалост, изгубљено доста тога што би у чисто литерарном и историјско-филолошком погледу могло бити и те како добро употребљено. Оправдање за ово скраћивање не треба тражити далеко. У питању је све друго пре него произвољан, непромишљен и хировит избор. Будући да домаће издање Ничеових сабраних дела није намењено само филозофски образованим читаоцима, већ такође и широј читалачкој публици, требало је и у овом случају приредити бар колико-толико читљиву књигу. Јер за оне који би хтели да се озбиљно позабаве Ничеовом филозофијом, де Гројтерово издање остаје неопходна и незаменљива лектира. Утолико је скраћивање овде доиста било не само неизбежан, него и најприроднији могућан корак.

Иначе, преведени Ничеов текст верно прати немачки изворник према препису његових последњих приређивача. Учињено је све како би се што је могућно више сачувала слика Ничеовог изворног текста. Једино је Ничеова колебљивост у правопису, пре свега његова крајња немарност у интерпункцији морала бити жртвована захтевима и потребама нашег језика. Начелно су сви изабрани фрагменти преведени у целини, а ретка испуштања означена су кратким цртама у угластим заградама. Од приређивача немачког издања преузет је исти начин означавања и неопходних уметака којима се објашњава или попуњава празнина у некој одређеној Ничеовој забелешци. А то значи да су у угластим заградама кратким цртама означене испуштене или нечитке речи у Ничеовом рукопису, односно да су у такве исте заграде стављена дописана одговарајућа слова која на појединим местима недостају у рукопису. Никаквих других спољних захвата нема ни у немачком изворнику ни у нашем преводу. У складу с већ устаљеним обичајем, сваки изабрани фрагменат означен је одговарајућим бројевима према хронолошком редоследу и месту које заузима у Ничеовом рукопису (укључујући ту и податак о одељку, књизи и страници немачког издања), чиме је знатно олакшано поређење.