Момчило Сакан
Узроци и последице разбијања Социјалистичке Федеративне Републике Југославије
– Геополитичке импликације –
НЕЗАВИСНИ ФАКУЛТЕТ БАЊА ЛУКА
ФАКУЛТЕТ ПОЛИТИЧКИХ НАУКА
редовни професор доктор МОМЧИЛО САКАН
Сажетак
У чланку су објашњени узроци и последице разбијања СФР Југославије, као мултинационалне, мултиетничке и мултиконфесионалне државе на Балкану, са тежиштем на геополитичким импликацијама. Југославија је по друштвено–економском уређењу била социјалистичка земља са самоуправним моделом односа у привреди. Она је била тип модерне, економски и социјално веома стабилне, државе са релативно равноправним статусом свих њених грађана. Али, ипак, она је разбијена. Она се није распала сама по себи већ је разбијена, а то разбијање је трајало деценијама применом разних метода, укључујући и грађански рат у коме је погинуло преко 100 000 људи.
Као основни узроци њеног распада наведени су политички и економски, односно њихова комбинација. Објашњени су бројни проблеми од оних који су се односили на политичко уређење (унитарна, федерална или конфедерална), преко неравноправног економског и демографског развоја, до религијских и културних разлика и утицаја страних субјеката. Ти проблеми су се, према мишљењу аутора, могли превазићи да су Југославијом владали умни и разумни људи. Искључивост је, ипак, победила и довела до грађанског рата са несагледивим последицама.
Међу најзначајније последице, аутор, истиче: губитке и расељавања људи, материјална разарања, губитке у привреди, продубљивање мржње, појаву криминала, болест становништва, еколошка загађења и неповољан утицај на међународне односе. У посебном делу, аутор, објашњава и геополитичке последице. При томе користи компаративну анализу између стања у СФРЈ и актуелног стања.
На крају, аутор, указује на путеве превазилажења криза и сукоба и обезбеђивања услова за нормалан, сигуран и слободан живот људи на тим просторима. Посебно истиче потребу за искреним разговарањем и договарањем, тражењем компромиса, кажњавањем злочинаца, терориста и криминалаца и избегавањем рата као највећег зла који доноси страдања, загађења свих врста и људску беду, патње и невољу.
Кључне речи: узроци, последице, Социјалистичка Федеративна Република Југославија, Србија, Хрватска, Словенија, Босна и Херцеговина, Македонија, Косово, Рашка, међунационални, међуконфесионални, међуетнички геополитика, мир, сарадња, толеранција, међународни субјекти, грађански рат, агресија, криминал, трговина људским органима.
Увод
Проблем идентификације и експликације узрока и последица разбијања СФРЈ је веома сложен, релативно затворен од јавности и тешко сазнатљив. Сложеност проблема се огледа у томе што су у активностима разбијања СФРЈ учествовали бројни субјекти који припадају различитим институцијама, политичким оријентацијама, са различитим економским и политичким интересима и различитом политичком и економском снагом на унутрашњем и међународном плану. Они превазилазе границе било које науке или научне дисциплине, појединачно посматрано, обухватају широко подручје скоро свих наука и научних дисциплина: од филозофије, социологије и политикологије; преко војних наука, психологије и педагогије; до историје и других појединачних наука. У процесу настајања и/или превазилажења тих проблема учествују бројни субјекти од појединачног до општег нивоа: појединци; породице; школе; предузећа; разна спортска и културна удружења; етничке групације; религиозне заједнице; политичке организације; друштвено политичке заједнице од локалних заједница, преко покрајина и држава до разних савеза и међународне заједнице и целини. Узроци, такође, могу бити различите природе: економске, политичке, религиозне, културне, територијалне и слично, а последице, најчешће, катастрофалне и трајне.
Проблем је и релативно затворен од јавности. Јавност је, наиме свакодневно била информисана о стању у СФРЈ и окружењу. Те информације су, међутим, потицале од различитих извора и имале су различите садржаје тако да су обични људи били тотално дезинформисани. Уместо правог стања на терену, медији су преносили ставове својих политичких и економских елита и ментора, заступали интересе својих средина и дезинформисали јавно мњење. Сваки медиј је, у ствари, уместо реалног, приказивао виртуелно (могуће, претпостављено) стање гледано из властитог угла – из угла властите политичке елите на власти. Није реч, дакле, о приказивању једног виртуелног или боље рећи лажног стања већ великог броја. Колико медија, толико сценарија. Ако се свему томе додају и чињенице да су у креирању југословенске кризе учествовале и бројне друге државе, међународне владине и невладине организације, укључујући и оне тајног карактера и деловања из сенке и ако се све то посматра компаративно и историјски, онда је сасвим јасно на које све потешкоће може да наиђе појединац или истраживачки тим који снађе храбрости да се прихвати обавеза истраживања тог проблема. Генерације које долазе ће, вероватно упорно, али и узалудно тражити истину између супротстављених страна. Њима ће бити потребно да се претходно очисте отрова мржње и опијата љубави, а онда да савесно прикупе све релевантне чињенице и објективно и разборито утврде истину, а за то ће бити потребно још много храбрости и времена.
Проблем, дакле, захтева непристрасно тимско истраживање. За истраживање је потребан тим мултидисциплинарног, мултинационалног и мултиконфесионалног састава који би непристрасно трагао за истином, али то у овим условима није могуће. Није могуће ни формирати такав тим, а ако би се он и формирао то никако не би могла бити гаранција да би он био непристрастан, а ако би интелектуално поштење надјачало и тај тим се приближио истини, тешко је претпоставити да би та теорија била прихватљива за све људе, друштвене групе и данашње државе – некадашње републике СФРЈ. Свака држава, свака нација, свака партија, свака група људи, има своју истину, а оне се дијаметрално разликују. Довољно је само укључити јутарње информативне програме различитих медија и видети да су те разлике озбиљне и непремостиве.
У таквим условима, у условима опште конфузије, није могуће ни претпоставити да ће овај реферат дати одговоре на сва могућа питања, а то није ни намера. Намера је, пре свега да се проблем актуелизује; да се идентификују и објасне само неки, из мноштва могућих, узрока разбијања Југославије, са тежиштем на оним који се односе на политичке елите на власти; да се уоче и објасне катастрофалне последице тог разбијања. Намера је, такође, да се укаже на оне елементе који би могли послужити као поука и помоћи народима на овим просторима да живе једни поред других без нетрпељивости и рата.
2. Узроци
Узроци распада СФРЈ, по критеријуму природе настанка могу се, условно, класификовати на оне који су у: (1) политичкој и (2) економској основи друштва. Међутим, из историјске праксе је познато да они најчешће делују комплексно – у тоталитету, па ће, углавном бити речи о комбинованим узроцима.
Узроци распада СФРЈ имају и своју историјску дубину. Постоје мишљења да Југославију није требало ни формирати. Као основни аргумент за те ставове наводе се чињенице да се та држава распала. Колико су они у праву, тешко је рећи, али је чињеница да су о њеном стварању, уместо народа, одлучивале политичке елите на власти. Српски војник, који је са Крфа кренуо у ослобађање Србије, нашао се у чуду када су му рекли да његова земља више није она за коју се борио.[1] Његова земља се сада зове Југославија. Она је била држава Срба, Хрвата и Словенаца. Остали народи и националне мањине нису били равноправни. Ту земљу су карактерисале и огромне националне разлике. Њени народи су, историјски посматрано, били под утицајима различитих држава, религија и цивилизација. У рату су били на супротним странама, а злодела која су једни другим наносили су остала у дубоком сећању. Постојале су, дакле, одређене историјске и културне разлике које су знатно допринеле нетрпељивости између појединаца, друштвених група и народа. Све то су уједно и аргументи који иду у прилог ставовима је та држава ипак била вештачка творевина и да је није требало ни формирати.[2]
Ту државу су даље пратили бројни други проблеми, а за ову анализу значајна је побуна Арнаута, наставак рада Призренске лиге и оснивање њиховог Комитета за народну одбрану у Скадру, 1918. године. Прва значајнија активност те терористичке организације, која је активно подржавана од владе тадашње Италије, је убиство Есад–паше, познатог поборника сарадње и пријатељства Албаније и Србије.
Државу, затим, прате озбиљни економски и политички проблеми. Српски сељак, оптерећен порезима, грца у дуговима и остаје му за голу егзистенцију само динар дневно. До 1930. године, у Србији је 3.045 фирми отишло под стечај, у Хрватској и Славонији само 472, у Словенији и Далмацији 436. Само у периоду од 1921. до 1929. године, владе су падале седамнаест пута, а главни разлог је била немогућност споразума са Хрватском политичком елитом.[3] Краљ се озбиљно мешао у политички живот, самостално обарао и постављао владе, затим је 6. јануара 1929. укинуо устав и увео лични режим. Ако се томе додају и убиства посланика у скупштини као и убиство краља Александра у Марсеју 9. октобра 1934. године, онда постаје сасвим јасно који су све проблеми пратили ту државу и какве ће последице из тога произаћи.
У току Другог светског рата Југославија је окупирана од стране сила Осовине и разбијена на делове сличне данашњим ентитетима. Хитлерова девиза: „Завади па владај“, показала се у правом светлу. Створене су марионетске владе које су послушно служиле Хитлеру. На просторима данашње Хрватске и Босне и Херцеговине створена је Независна Држава Хрватска, геноцидна творевина, која је извршила незапамћен геноцид над Србима у Книнској и Босанској Крајини и на свим другим просторима где су Срби живели.[4] Србија је разбијена на неколико делова и то је, претпоставља се, и основни узрок појаве буна и ратова. Ту појаву уочио је и италијански генерал Роата, који је у писму упућеном Мусолинију, 1941. године, написао да је револуција последица разбијања српског народа као политичке целине. Срби су, навео је он, били увек најзначајнија балканска нација, али док се не исправи омашка њиховог уназађивања, цепкањем у мале окупационе делове, герилски рат на Балкану неће престати.[5] И није ни престао све до коначне победе.
У току рата, међутим, и непосредно после њега, новостворени комунистички систем је сам себи створио бројне непријатеље. Они су регрутовани из редова: домаћих издајника који су се прикључили окупатору, нарочито оних који су емигрирали и друге земље; капиталиста (кулака) којима је одузимана земља и остала имовина; обичних људи који нису могли да плаћају огромне дажбине које им је нови режим наметнуо; али и из редова породица оних који су кажњавани и упућивани на Голи оток. Учињени су, дакле, многи револуционарни потези, који су пореметили односе у друштву и створили нове поделе међу људима. Велики утицај су испољили практични потези на плану укидања монархије и капиталистичког система и увођења једнопартијског политичког система са КПЈ (касније СКЈ), као носиоцем власти. „Ограничена су била многа права грађана мерама, као што су биле конфискација, национализација, аграрна реформа, колективизација, обавезан откуп пољопривредних производа и друге. Одмах после рата, много људи је осуђено без доказане кривице, а неки су и ликвидирани. Истовремено, многи масовни злочини, извршени током рата, нису санкционисани, нити су њихови актери приведени правди. Демократија је била ограничена.“[6]
У међувремену су се наметали и политички проблеми у вези са унутрашњим границама и националним питањем. Унутрашње границе је дефинисала државна комисија састављена од представника република са Милованом Ђиласом на челу. Основни критеријум којим су се, при томе, руководили било је већинско становништво у градовима, а не укупно у локалним заједницама. Тако су, према изјави Милована Ђиласа датој РТС, на пример, Илок, Вуковар и цела Барања припали Хрватској само зато што су у градовима Хрвати били већинско становништво. Околна села су била, углавном, насељена Србима, али то није био аргумент за разграничење република. Све територије на морској обали и острва која су била одузета од Италије и прикључена Југославији су, такође, додељена Хрватској и Словенији. Границе је, дакле, одредила мешовита државна комисија и оне нису међународно признате. Тита, према изјави Милована Ђиласа, унутрашње границе нису интересовале. За њега су биле битне само границе Југославије са суседним државама.
Огромне разлике су се појавиле и у вези с националним питањем и односом савезног и републичких руководстава. Национално питање у Југославији комунисти актуелизују знатно пре оснивања Друге Југославије.[7] Већ крајем двадесетих, а нарочито од половине тридесетих до 1941. године, комунисти из Хрватске и Словеније полако напуштају идеје Маркса и Енгелса, али и српског социјалисте Светозара Марковића да се уређење државе не заснива на националној већ на класној основи. Класици Марксизма су сматрали да пролетери свих земаља имају пред собом један исти интерес, једног истог непријатеља, једну исту борбу и да су цело њихово образовање и покрет дубоко хумани и антинационалистички. Насупрот томе, прво су на Четвртој земаљској конференцији и Сплитском пленуму (јуни, 1935.), у оквиру КПЈ, створене комунистичке партије Хрватске и Словеније и то је практично означило почетак дугорочно пројектоване стратегије националне политике. Одлука о формирању те две партије није била плод целовитог сагледавања проблема (остале националне партије су основане знатно касније – неке и после рата), већ истицања предности над партијама у другим републикама. Српско национално питање није ни решавано, поред осталог, и због тога што је Политбиро ЦК КПЈ, који је био већински хрватски и словеначки, сматрао да су Срби владајућа нација и да нису национално угњетени од стране других националности. А, о равноправности и заштити аутохтоних Срба у Хрватској (пред априлски слом тамо их је било око један милион), Словенији и Македонији није било ни рећи. Практично, од тада, па све до распада СФРЈ водиле су се жучне расправе о односима савезног и републичких руководстава, односно о унитарном или националном (федералном или конфедералном) уређењу државе. Прву победу националисти су однели доношењем Устава из 1974. године, али ни то није било довољно. У историјском искуству те државе дискредитоване су идеје југословенства и демократије. Није дошло до културне, социјалне, политичке, економске интеграције. Парцијални интереси су надвладали опште, због чега је заједничка држава, уместо да приближи, још више удаљила народе који су је чинили. Међунационална мржња је била све израженија, а снаге за разбијање Југославије из дана у дан су постојале све снажније. За време Титовог живота оне су сузбијане, а после његове смрти било је очигледно да је судбина Југославије доведена у питање.
Узроци разбијања СФРЈ се могу тражити и у самом руководству Савеза комуниста. Познато је да је СФРЈ била једнопартијска држава у којој је СКЈ имао доминантну идеолошку и политичку улогу у друштву и монопол у власти. Он је креирао и одређивао основне правце развоја и решавања насталих проблема у држави. У тој, наизглед монолитној, партији временом су се јављала различита гледишта и активности, које су слабиле заједничку државу, подстицале поделе, национализме и шовинизме, рађале сепаратистичке иницијативе и деловања.[8] У највишим партијским руководствима све већи утицај су имале присталице осамостаљивања и независности република и распада федерације.
Националисти и шовинисти су, дакле, били присутни и у партијским руководствима практично од формирања СФРЈ. Они су, међутим, били прикривени и деловали најчешће посредно, преко политичке емиграције и других националних шовинистичких клубова и удружења. Из руководстава СКЈ су полако потискивани кадрови који су истински били за јединствену Југославију. Уместо њих долазили су људи са чврстом намером њеног разбијања. При томе се не може рећи да су они заступали реалне интересе средине у којој су бирани и своје нације. То су, најчешће, људи сумњивог карактера и марионете појединих центара моћи које није ништа друго интересовало сем личног успона по вертикали и богаћења на рачун других. По таквим „критеријумима“ долазе људи на највише државне функције. То је нарочито било очигледно у време када се формирају националне партије и када се прелази на вишестраначки политички систем. Као по неком неписаном правилу, у републичка и државна руководства се, углавном, бирају они људи који су већ били осуђивани због криминала или отвореног деловања против јединства Југославије.[9] То никако не значи да поштених кадрова у СКЈ није било. Било их је веома много, али су, на жалост, остали пасивни. Слична је ситуација и с обичним људима. Огромна већина су били они који су Југославију доживљавали као своју државу, али су остали збуњени, дезинформисани и неорганизовани. Био је велики проценат и мешовитих бракова, али и оних који су се изјашњавали као Југословени. Све то, међутим, није било довољно за спречавање разбијања земље.
Следећи битан елемент који је утицао на распад државе и међунационалну мржњу јесте дисконтинуитет у третирању жртава рата и односа према религији. Са ове дистанце посматрано, може се са високом степеном поузданости тврдити да је направљен двоструки политички промашај у покушају да се, декретима и наредбама, у име братства и јединства, јаме и стратишта затрпају, а жртве забораве. Мотив је био људски, али је време показало да, декретима и наредбама, није могуће из свести људи избрисати њихове најмилије. Јаме и стратишта јесу затрпани али жртве нису заборављене. Поред декрета и наредби, постоје и обичајне, моралне, људске, хришћанске и уопште религиозне норме и обавезе да се мртви идентификују, сахране и обележе, а успомене на њих да се брижљиво чувају у сећањима и срцима њихових рођака и пријатеља. Уместо заборава, након 50 година, оно што је било присилно потиснуто, у неким новим условима, нагло је интензивирано и актуелизирано. Јаме и стратишта се откопавају и посмртни остаци сахрањују, али и емоције бујају. Друга негативна страна те одлуке је стална тенденција негирања и игнорисања жртава од стране појединаца и друштвених група и покушај прекрајања историјских чињеница и историје у целини. Тако је, на пример, број жртава у логору Јасеновац са 700 до 900 хиљада (према званичним подацима у СФРЈ), од стране појединаца из хрватске политичке елите умањен за око 28 до 36 пута (од 25 до 30 хиљада). Такав нељудски однос према жртвама и прекрајању историјских чињеница, па и историје у целини, делује провокативно, ствара додатне емотивне набоје и изазива вишеструке последице. Дакле, последице наведеног политичког промашаја су очигледне, а постоји велика вероватноћа да је и то био један од узрока криза и сукоба и понашања појединаца у грађанским ратовима који су вођени на просторима СФРЈ.
Слична је ситуација и са односом према религији која је била неспојива са ставовима СКЈ. Комунистима је било забрањено да се моле богу, да иду у цркву, да крсте децу, да славе славу и слично.[10] Такав однос према цркви имао је вишеструко негативне последице. Заједно са одбацивањем цркве одбачена је и традиција и морал, али и многе културне вредности и уметничке творевине које су чуване у црквама и манастирима. С друге стране, таквим односом према цркви комунисти су стварали себи веома опасног непријатеља који је био значајан актер Југословенске кризе и разбијања државе.
Следећи узрок је у непосредној је вези са третирањем бораца Народно ослободилачког рата. О борцима и партизанским јединицама постоји прецизна евиденција, али то није представљало препреку да се тој категорији људи, ради уживања пензије и других привилегија, прикључи огроман број оних који су са два сведока доказивали да су помагали тај покрет и учествовали у њему. Нису били ретки ни случајеви мита и корупције и куповине борачких пензија код оних појединаца и институција које су биле надлежне да то ураде. Тако је држави нанета трострука штета: оптерећење државног буџета; морална дискриминација бораца и државне администрације и стварање незадовољства код оних бораца који су се часно борили против фашизма.
Бројни проблеми су се појавили и на економском плану. Пре свега, самоуправни социјалистички систем је штитио радна места и економску сигурност радника. Руководиоци нису могли раднике, који не испуњавају своје радне обавезе, удаљити с посла. То је, према неким мишљењима, стварало неодговорност у процесу производње, а та неодговорност је даље водила према разбијању Југославије. Следећи битан проблем је неравноправан економски развој република. Најразвијенија је била Словенија која је упорно настојала да доминира целокупним тржиштем Југославије. С друге стране, Косово и Метохија и Црна Гора, па чак и неки делови Босне и Херцеговине су били недовољно развијени и стално су очекивали помоћ од развијеног дела Југославије. Формиран је фонд за неразвијене против кога су прво реаговали Словенци. Они су јасно истицали да је то за њих велико оптерећење и да не могу одвајати половину плате од свога једног детета да би хранили нечијих десеторо. Зато су се, уместо федерације, залагали за конфедерацију, а то је подразумевало да немају буџетске обавезе, али да и даље задржавају слободно југословенско тржиште. Корисници фонда за неразвијене су, међутим, стално очекивали све већу помоћ. Та помоћ, обично, није упућивана за развој неразвијених подручја већ, пре свега, за решавање социјалних немира у неразвијеним подручјима. Истовремено на Косову и Метохији се појављује демографски бум и снажан притисак на Србе и друго неалбанско становништво да се исељавају са тих простора. Прво су почели са откупљивањем кућа и имања, а касније и разним врстама уцена и притисака. Тако су људи били принуђени да своја имања продају у бесцење и да се селе са тих простора само да би спасили голи живот. Са Косовом и Метохијом, дакле, све је почело, а време ће показати да ли ће се са њим и завршити.
Индикатори распада СФРЈ, дакле, могли су се идентификовати и знатно раније, чак и пре Титове смрти, али је то постало потпуно евидентно крајем осамдесетих година прошлог века. Поред постојећих, свакодневно су се појављивали и нови проблеми (политички, економски, социјални, међунационални, међуконфесионални и други), које су веома често подстицале и сепаратистичке снаге и које водеће политичке структуре на власти нису решавале нити су биле у могућности да их реше. Немоћ савезних органа власти (председништва, скупштине, владе) се осећала на сваком кораку. Чланови председништва, владе и делегати нису смели ништа да предузимају без стриктног одобрења републичких руководстава. Национализми и шовинизми долазе све више до изражаја. Сепаратисти све више освајају истакнуте положаје у највишим органима власти у републикама и федерацији. Републички штабови територијалне одбране полако преузимају улогу републичких војски, а неке од њих се и илегално наоружавају. Појављују се и паравојни састави и терористичке активности. Ретроградни процеси се настављају организованом и усмереном пропагандом, политичким деловањем, нападима на органе и институције ЈНА.
Председници република настоје да се договоре у вези са решавањем југословенске кризе и уређењем Југославије, али безуспешно. Руководства Словеније и Хрватске су експлицитно захтевала самосталност, конфедерално уређење или асиметричну конфедерацију. Руководству Србије то никако није одговарало.[11] Сваки покушај разбијања Југославије би ишао на штету српског националног бића. Срби су били конститутивни народ и у Хрватској и у Босни и Херцеговини и била је намера тако и да остане. Председници западних република, међутим, такав статус Срба нису хтели да прихвате. Срби су избачени из устава тих држава.
Свако остаје при своме ставу, а процеси на разбијању СФРЈ се одвијају неконтролисаном брзином. Распада се Савез Комуниста Југославије на 14. Конгресу; национализми и даље бујају; поједине републике одбијају да шаљу војнике на одслужење војног рока; припадници ЈНА из Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине, делом и из Македоније напуштају своје јединице; почињу блокаде Касарни и напади на припаднике ЈНА, почиње грађански рат и постепено одвајање Словеније, Хрватске, Македоније и Босне и Херцеговине, затим следи Дејтонски споразум и период примирја на западу СФРЈ. У Србији, албански тероризам на Косову и Метохији не престаје, а ради спречавања њихове наводне угрожености НАТО пакт врши агресију на Савезну Републику Југославију (СРЈ) 1999. године. Све те догађаје прати страшна медијска кампања једнострано диригована из једног центра. Срби су, по правилу, лоши момци. Они су и националисти и шовинисти и окупатори, а други народи се само бране од наводне српске агресије.[12] Све оне снаге које су за разбијање Југославије називане су патриотске и одбрамбене, а оне које су за њен опстанак – комунистичке, шовинистичке, агресорске, четничке, бизантијске…
3. Утицај међународних субјекта на југословенску кризу и грађански рат
Колико су свему томе допринели међународни субјекти, тешко је закључити. Отворених иступања у почетку скоро и да није било. Стиче се утисак да су Сједињене Државе декларативно биле за јединство Југославије. У почетку су се понашале веома пасивно. Прво су сачекале да се председници република договоре о томе какву државу желе. Тај „договор“ је трајао пуних 6 месеци, али сем заједничке сагласности да се не могу договорити других резултата није било.[13] Били су релативно пасивни и када је ЈНА кренула у Словенију да обезбеди државне границе, али када је постало очигледно да до тога неће доћи, онда су предложили да се поделе по републикама. Предлог су прихватиле све републике сем Србије. Од тада међународни субјекти почињу да преузимају активнију улогу, али и уз отворену подршку отцепљеним републикама Словенији и Хрватској, а касније и Босни и Херцеговини. У целом том контексту, разуме, се прво су гледали своје националне интересе. Остварење тих интереса је подразумевало разбијање СФРЈ и стварање малих држава са марионетским владама и великим степеном зависности. Економски и политички стабилна Југославија им, очигледно, није одговарала.
Према мишљењу Слободана Б. Микића, а и других, први и најгласнији иницијатор и предводник кампање за разбијање СФРЈ била је Савезна Република Немачка.[14] Она је прва признала независност Хрватске и Словеније и то је ултимативно тражила и од осталих чланица Европске заједнице (ЕЗ). Она је, затим, Словенији и Хрватској пружала све врсте подршке и помоћи (укључујући и наоружање и ратну опрему). Слично Немачкој и Ватикан је својим каналима и методама, био веома ангажован у процесу помагања тим републикама и становништву католичке вероисповести. Он је Хрватској одмах упутио финансијску помоћ, у износу од пет милијарди долара, за набавку наоружања и војне опреме. Њима су се одмах придружиле Аустрија и Мађарска преко чијих територија су наоружавани паравојни састави, полиција и ТО тих република.
За разлику од њих, америчка администрација, председника Џорџа Буша (старијег), се у почетку званично залагала за мирно решавање проблема у СФРЈ. С обзиром да је била ангажована око рата са Ираком и у изборној кампањи у САД, она је иницијативу за решавање проблема у СФРЈ препустила тадашњој Европској заједници. Чак је и амерички државни секретар, Џејмс Бејкер, осудио употребу силе и рекао да су Словенија и Хрватска постигле независност силом, уз подршку Немачке и Аустрије.[15] Касније, међутим, САД преузимају иницијативу и настоје да из југословенске кризе извуку максимум за сопствене интересе. Оне предузимају бројне мере на плану директне подршке сепаратистима и разбијачима Југославије. Хрватској су пружиле финансијску помоћ у износу од две милијарде долара, а прекидају пословне односе са Србијом коју искључују и из Међународног монетарног фонда. Отцепљеним републикама и покрајинама признају право на самоопредељење у унутрашњим (административним) границама као међународним. Са Македонијом остварују чвршћу војну и политичку сарадњу и упућују део снага НАТО на полигон Криволак. Доласком на власт нове америчке администрације, на челу са Билом Клинтоном, Сједињене Државе преузимају потпуну контролу над југословенском кризом. И даље пружају безрезервну подршку сепаратистима у западним републикама и на Косову и Метохији.[16] Евидентне су бројне активности као, на пример, што су: економска блокада СФРЈ, руковођење преговорима у Дејтону, а касније и у Рамбујеу, покретање ваздухопловне кампање против Републике Српске, а касније и против Савезне Републике Југославије (СРЈ). То насилно и арогантно уплитање у југословенску кризу је било толико провидно и веома слабо аргументовано. Извршена је агресија на СРЈ, због наводне хуманитарне катастрофе на КиМ и „масакра“ у Рачку, а иза тога се крију искључиво амерички интереси.[17] Тим интересима све је подређено и све је оправдано без обзира на губитке невиних људи и материјална разарања. Тако, на пример, угледни војни историчар Ендрју Бесевич, у вези са НАТО бомбардовањем „негира хуманитарне разлоге и тврди да је заједно са упадом у Босну предузето бомбардовање Србије да би се свету показало јединство НАТО–а и учврстила вера у америчку моћ, као и ради подржавања водеће улоге САД у Европи.“[18] Слично њему, и други познати аналитичар Мајкл Линд, пише да је „главни стратешки циљ рата на Косову био да се покаже Немачкој да не треба да припрема одбрамбену политику одвојено од Северноатлантске алијансе на челу са САД.“[19] Ове анализе су, без сумње, логичне. То потврђује и чињеница да су Сједињене Државе прве признале једнострано проглашену независност Косова и Метохије. Оне су вршиле отворени притисак и на друге земље да то ураде, без обзира на чињеницу да се тамо десио незапамћено страшан и гнусан злочин, укључујући и вађење и продају људских органа, али не над косовским Албанцима већ над Србима и другим неалбанским становништвом. Да трагедија буде још већа, постоје оправдане сумње да је то рађено уз прећутну сагласност оних снага које су биле задужене да обезбеде мир и стабилност на Косову и Метохији.[20]
Из наведеног се види да је Америка, од како је постала земља без контрабаланса (СССР–а), постала и господар света, а аналогно томе, и господар кризе у Југославији. Уз њен пристанак сецесија југословенских држава је прво подстицана, а онда и међународно призната. Уз све то настојала је да дисциплинује и друге државе, нарочито Руску Федерацију и Републику Кину, дајући им до знања које господар света. Србија која није хтела да следи сценарио разбијања Југославије сурово је била кажњена, најпре економским, а онда свакојаким другим санкцијама укључујући и агресију НАТО.[21] Такав приступ Америке Југословенској кризи, али и другим кризним жариштима у свету и војно распростирање на све делове света, могло би, према мишљењу економског историчара Наил Фергусона, довести до даљњег хроничног фискалног дефицита и допринети крају америчке доминације у међународним односима, а то је већ сада евидентно[22]
Подршку сепаратистима пружиле су и многе исламске државе: Саудијска Арабија, Турска, Иран и друге. Нарочито су помагале исламисте у БиХ.[23] Упућиване су им све врсте помоћи: оружје, ратна опрема, новац, обука јединица, добровољци и плаћеници, пропаганда и политичко ангажовање у међународним организацијама – нарочито у Уједињеним нацијама. На страни Бошњака у бившој СФРЈ борили су се многи исламски плаћеници и из више држава Азије и Африке међу којима је било и припадника Ал Каиде. „Од муџахедина („светих ратника“) биле су образоване и посебне јединице, које су се бориле на страни Муслимана у БиХ. Оне су биле познате по бројним монструозним злочинима, учињеним над Србима. Многи од њих су, после рата, као награду добили држављанство БиХ, имања и куће протераних Срба, оженили се и остали да тамо живе.“[24] Интересантно је напоменути и то да се Турска и даље намеће као регионална сила и покушава да оствари свој снажан утицај на Балкану (нарочито у Босни и Херцеговини), Закавказју, али и у Северној Африци. Утицај Турске нарочито јача од појаве економске кризе у Сједињеним Државама. Турска очигледно настоји да себи обезбеди самосталнију политику, да се наметне као регионална сила и противтежа Европској унији. Колико ће у томе успети, зависиће од односа великих сила, пре свега: САД, Русије и Европске уније према просторима Балкана и шире.[25]
Совјетски Савез, са Михаилом Горбачовим на челу, је до 21. 8. 1991. године био оптерећен проблемима распадања те Империје. У том периоду решавани су бројни политички (раздвајање држава) економски (успостављање нарушеног економског система) и војни (раздвајање и дислокација снага ВУ) проблеми и није било нарочитог интересовања за стање у СФРЈ. Слична је била ситуација и са Руском Федерацијом, са Борисом Јељцином на челу. Из историје је познато кад год се Русија налазила у кризи она је прво решавала своје унутрашње проблеме. Аналогно томе ни та криза није била изузетак, мада се владавина Бориса Јељцина може и другачије тумачити. Руска Федерација, оптерећена својим проблемима, али донекле и зависна од САД, није пружила очекивану помоћ и подршку снагама које су се залагале за очување јединствене државе. Она није уложила чак ни вето приликом усвајања Резолуције 757 од 30. маја 1992. године, којом је Савет безбедности УН увео санкције СР Југославији. Тек, доласком Владимира Путина на чело федерације, ситуација се радикално променила у смислу отворене подршке снагама које се залажу за придржавање одредби међународног права – нарочито у вези са непризнавањем самостално прокламоване независности Косова и Метохије.
Југословенском кризом су се бавиле и бројне међународне, владине и невладине, организације и институције. Међу владиним организацијама и институцијама највише су биле ангажоване: КЕБС, ЕЗ, Савет безбедности УН и њихова радна тела, образована у те сврхе. Одржани су бројни састанци и конференције. Донете су бројне одлуке, декларације, резолуције и апели, али позитивних резултата није било. Слична је ситуација и са невладиним организацијама. Све организације, без изузетка, су биле против српске стране. То није било никакво изненађење, нарочито ако се имају у виду чињенице ко су били њихови главни финансијери и ментори. Све те организације и институције су дословно спроводиле замисли и планове оних сила које су биле у позицији да им наређују, а резултат свега тога је добро познат. Срби и СР Југославија су се нашли у изузетно тешкој ситуацији, изоловани, медијски анатемисани и без значајније помоћи иностранства. За разлику од њих, сепаратисти су имали обилату, свестрану подршку и помоћ моћника и других међународних чинилаца. Али, последице су катастрофалне за све стране у сукобу.
4. Последице
Југославија је, разбијена као држава у грађанском рату, уз огромне људске и материјалне жртве и штете. Створена је још већа подвојеност и мржња међу појединцима и друштвеним групама који живе на овим просторима. То ће односе међу људима и народима оптерећивати у дужем временском периоду. Последице су катастрофалне без обзира на страну у сукобу, циљеве и остварене резултате. Обично се исказују и мере кроз: губитке и страдања људи, расељавања народа, материјална разарања, губитке у привреди, продубљивање мржње, појаву криминала, болест становништва, еколошка загађења и неповољан утицај на међународне односе.
Процењује се да је само на просторима бивше СФРЈ у периоду од 1991. до 1995. погинуло преко 100.000 људи, а ратних инвалида је неколико пута више. Карактеристични примери масовних губитака су у: Сребрници, Скеланима, Пакрачкој пољани, Пакрацу, Медачком џепу, Вуковару, Сарајеву, Книнској крајини, избегличким и војним колонама, у касарнама ЈНА, на Косову и Метохији и слично. Губици људских живота настављају се и после рата од неексплодираних и неуништених минско–експлозивних средстава. Од тих средстава страдају невини људи: пољопривредници, шумски радници, деца, али и професионалци који раде на разминирању и уништавању тих система оружја.[26]
Губици по ратовима, до данас, нису у потпуности истражени и сређени.[27] Претпоставља се да су били следећи: (1) У Словенији је убијено 58, а рањено 180 припадника ЈНА (од којих је било 150 регрута на одслужењу војног рока). На словеначкој страни је било 19 погинулих и 182 рањена. (2) Према до сада познатим подацима, у Хрватској у периоду од 1990. до 1995. године убијено је око 7.000 Срба, рањено је око 12.000, а тешких инвалида је више од 500.[28] Подаци и губицима хрватске стране нису доступни. (3) Према подацима Бошњака Мирсада Токаче, у БиХ је током рата живот изгубило 97.207 људи (57.523 војника и 39.684 цивила). Од тог броја, погинуло је: Бошњака – 64.036; Срба – 24.905; Хрвата – 7.788; и 478 – осталих.[29] (4) Од дејстава НАТО и такозване „ОВК“, у току агресије, убијено је око 2.500 цивила, а рањено преко 6.000. Убијено је и нестало 1.002 припадника Војске Југославије и МУП–а Србије, а рањено око 2.500 људи. Убиства Срба су настављена и после агресије, без обзира на мировне снаге које се тамо налазе. Од великог броја несталих вађени су органи и продавани у друге државе.
Етничко чишћење довело је до многих промена у груписању и локацији становништва. Створене су вештачке промене и поделе, тако да је у многим насељима и регионима промењена демографска структура становништва. Само је у БиХ око 400.000 Срба било принуђено да напусти своје домове. Слична је ситуација и код других народа БиХ. Ван Републике Српске, на пример, остале су следеће општине са већинским српским становништвом: Дрвар (1991. године било је 97,3% Срба), Босанско Грахово (95,5%), Гламоч (79,3%), Босански Петровац (75,2%), Кључ, Купрес. У Сарајеву је 1991. године живело 527.000 становника. Од тога је било Муслимана – 259.000; Срба – 157.000; Хрвата – 34.873; Југословена – 56.000; и осталих – 19.000. Према незваничним подацима, у Сарајеву је 2008. године било мање од 20.000 Срба и нешто више од 10,000 Хрвата, остало су били Бошњаци.
У Хрватској је 1991. године било 582.000 Срба и 106.000 Југословена (60% из српске националности).[30] Према попису из 2001. године, тај број је смањен на 202.000 Срба и само 74 Југословена. На простору западне Славоније, крајем 1991, године, уништено је 185 села насељених Србима, а народ је протеран или поубијан. Са својих вековних простора протерано је око 400.000 Срба. Србима је одузето око 50.000 кућа и станова у градовима. Од протераних Срба у наведеном периоду, до 2008. године (према процени) у Хрватску се вратило око 40.000 до 50.000, а од тога је умрло око 13.000.[31]
Претпоставља се да је са Косова и Метохије само крајем прошлог и почетком овог века протерано преко 200.000 Срба и несрпског становништва. Они који су остали на Косову свакодневно су изложени економским блокадама (немогућност снабдевања храном и лековима, без струје, воде, телефоније); психолошким притисцима, претњама и бруталном насиљу.[32]
Становништво је расељавано, углавном, унутар простора СФРЈ, али је велики број и оних који су отишли у иностране земље. Највише их је отишло у Канаду и Аустралију, али и у европске земље: Немачку, Француску, Аустрију и друге. Ти људи у иностраним земљама веома добро сарађују, без обзира на националне и било које друге разлике. То наводи на закључак да их је из земље отерао неко коме није одговарала њихова национална припадност.
Разарања и рушења у свим републикама су огромна. У вихору рата спаљивана су комплетна насеља – села и градови. Рушена су целокупна материјална добра, од кућа и привредних објеката, преко школа и елемената инфраструктуре (путеви, пруге, мостови, електро, ТВ и ПТТ инсталације) до болница и избегличких логора. У етничким сукобима рушени су и верски објекти и гробља са намером етничког и верског чишћења простора, фалсификовања и мењања историје и онемогућавања избеглим лицима повратак у своје домове.
У Хрватској је, на пример, уништено или девастирано 40 000 кућа Срба у подручјима ратних дејстава, а ван тих подручја нема података. Уништено је: 182 задружна дома, 56 амбуланти, 78 цркви, 29 музеја, 181 гробље, 325 трговина, 113 водовода, 167 споменика, 311 угоститељских објекта, 410 занатских радњи, 118 складишта, сва нисконапонска мрежа.[33]
НАТО снаге су гађале 986 цивилних објеката (привредних, инфраструктурних, школа, здравствених, комуналних, верских, објеката културе и других). Уништено је 119, а оштећено – 867. Уништено/оштећено је: 7/82 индустријска објеката; 11/109 енергетских постројења; 38/44 мостова; 28/90 радио и ТВ репетитора и предајника; 470 км путева и 595 км пруга; 14 аеродрома; 19 болница; 20 домова здравља; 18 дечјих вртића; 69 основних и средњих школа; 29 манастира; 35 цркава и око 25.000 стамбених објеката.[34]
Губици у привреди су катастрофални због непосредног ангажовања радника у борбеним дејствима, одлива квалификованих кадрова у иностранство, рушења и ометања у производњи предузећа у ратом захваћеним подручјима, преоријентисања производње за потребе рата, отежаног снабдевања сировинама, дистрибуције финалних производа и слично.
Срби у Хрватској до рата су имали 600 000 хектара земљишта, 18 милиона м2 грађевинског простора, четири милиона м2 пословног простора. Када је у питању покретна имовина, Срби су остали без: 400 000 пољопривредних машина; 440 000 опремљених спаваћих и дневних соба, кухиња и трпезарија; 760 000 разних кућних апарата; 980 000 грла крупне стоке; 18 милиона чокота винове лозе; осам милиона стабала воћки; 120 000 кошница пчела; око 1 550 000 разних уметничких предмета; око 980 000 грама злата … Укупна вредност штете цени се на око 30 милијарди евра.[35]
Само од економске блокаде Србија је претрпела штету око 100 милијарди америчких долара, а од агресије НАТО исто толико (према неким проценама и 150 милијарди). Без посла у Србији је остало око 500 000 људи. Угрожена је основна животна егзистенција преко 200 000 становника. Војсци Југославије нанета је штета у износу од 7 707 203 812 америчких долара.[36] Слична је ситуација и са пољопривредном производњом која се запоставља у целини.
Уопштено посматрано целокупна привреда је претрпела немерљиве губитке и, до данас, није достигла онај ниво који је имала пре рата. Границе између држава не представљају само царинску баријеру, већ и временску. Некада се ауто путем Братства и јединства путовало несметано од Грчке до Аустрије. Сада на том путу постоје три границе (по две евиденције докумената), са просечним закашњењем по сат времена. То је три сата чекања са укљученим моторима аутомобила. Ако се то помножи са бројем путника који те границе прелазе, онда се јасно може видети колико је изгубљено времена и колика је штета нанета привреди тих земаља.[37] Ситуација са теретним транспортом је далеко сложенија зато што царинска контрола траје неупоредиво дуже. Ако се томе додају и бројне непријатности путника због чекања, бојазни да неће стићи на време на жељену дестинацију и претресања од стране цариника онда је јасно колики је то и психолошки притисак и утицај на здравље људи.
Поред наведеног, значајно је истаћи и то да су све државе распродале друштвену имовину у бесцење – оно што су генерације стицале деценијама и вековима. Капитал се нагло трансформисао у руке веома малог броја људи сумњивог квалитета и прошлости, а са друге стране, највећи број људи гладује. Државе (бивше републике) су презадужене веома неповољним кредитима који су, уместо улагања у производњу, најчешће, коришћени за потребе богатог слоја, смиривање социјалних немира и стабилизацију домаћих валута. Дугови сваке новонастале државе, појединачно посматрано, су већи од укупних дугова које је имала СФРЈ, земља за који су њени разбијачи упорно тврдили да је презадужена и неперспективна.
Мржња је последица свих досадашњих ратова, а нарочито последњег грађанског зато што је у колективној свести људи урезано мишљење да је лакше опростити странцима, чак и окупаторима, него својим комшијама и припадницима других етничких и религиозних групација са којима се вековима заједно живело. Због злодела и злочина која су почињена, ствара се мржња и неповерење који нису усмерени само према појединцима, актерима злочина, већ према целокупном народу коме ти појединци припадају. Она се преноси са колена на колено и, као историјска категорија, траје деценијама и вековима.[38]
Криминал, ратно профитерство, бандитизам и тероризам су пратеће појаве разбијања Југославије, али и периода после тога. Носиоци тих појава су наоружане банде, паравојне формације и групе криминалаца, који пљачкају, силују и убијају становништво ради личне користи не водећи рачуна о етничкој и националној припадности, узрасту, полу или било којем другом обележју. Те негативне појаве продужавају своје трајање и после рата. За све друге важе границе између држава и етничке поделе, а за криминалце оне нису битне; они нису у међусобном рату. Они се најлакше договоре и држе се договореног. Балканске криминалне организације су постале права предузећа за промет наркотика и људских бића – укључујући и малолетнике и децу. Нарочито је развијена криминална мрежа Турска–Косово. Са Косова и преко њега се доводе људи различитих узраста и полова којима се ваде органи намењени потребама богатог света са Запада.[39]
После рата појавиле су се бројне болести и трауме. Није само реч о инвалидима рата, рањеницима и оболелим од тежих болести проузрокованим непосредним ратним дејствима. Реч је, пре свега, о оним обољењима становништва која се јављају накнадно – после рата. То су, првенствено, психичке трауме, које се јављају као последица непосредних доживљаја, утисака и сећања. Оне су нарочито изражене код деце која су, често били сведоци убијања и зверства над родитељима, браћом и сестрама, а појединци су и сами убијали. Ти утисци никада не ишчезавају из њихове психе. Многи од њих су изгубили своје најближе рођаке и пријатеље које не могу прежалити. Ако се свему томе додају и трауме изазване губитком материјалних добара, завичаја, животиња, биљака и слично, онда се лако може закључити да су последице рата по здравље људи тешке и трајне. Оне нису карактеристичне само за учеснике у рату већ и за будуће генерације које тај рат нису ни виделе – оне се уносе у гене људи.
До неповољног утицаја рата на међународне односе долази због тога што се поједине земље, добровољно или под притиском, сврставају на страну једне од страна у сукобу и, на тај начин, ремете постојећу равнотежу. То је посебно евидентно за ратове на просторима СФРЈ где су се поједине државе свестрано залагале за разбијање СФРЈ и прерано признавање појединих њених република.
Еколошка загађења негативно утичу на болести људи, животиња и биљака и на опстанак живота на Земљи уопште. Бомбардовањем бројних објеката у националним парковима: Копаоник, Тара, Фрушка гора, Шар–планина, Проклетије, Газиместан, Делиблатска пешчара, Обедска бара, Маљен и слично, угрожени су природни резервати и станишта.[40] Ратним дејствима на просторима СФРЈ која су трајала читаву деценију, пресечени су коридори лета бројних птица селица: чапљи, ждралова, рода и других. Њихова најзначајнија одморишта на Скадарском језеру и уз реке Саву, Дунав и Мораву, била су свакодневно изложена дејствима оружја великих калибара загађењу и пожарима. Експлозије убојних средстава великих калибара, поред непосредног ударног дејства, изазивају и оштећења чула (нарочито вида и слуха) и бројне психолошке сметње и трауме код људи и животиња. Гранате са осиромашеним уранијем остављају загађења која вековима трују људе, земљу и атмосферу.[41]. Периода полураспада уранија 238 којим су пуњене те гранате је 4,5 милиона година, а последице су катастрофалне. Код људи, који бораве на том терену, изазива рак и леукемију, а такође штети и биљкама и животињама. Он изазива трајне генетске промене код живих бића која бораве на том терену, а то су потврдила и искуства код војника који су боравили на загађеним просторима у Ираку, Босни и Херцеговини, на Косову и Метохији и на дугим местима.[42] Последице су присутне и код будућих генерација где се појављују бројне деформације; рађају се деца без очију, екстремитета и слично. Основне последице разарања бројних индустријских постројења, као што су рафинерије нафте, трафо–станице, фабрике са хемијским и другим материјалима чије сагоревање је штетно по здравље, такође могу изазвати бројне болести људи, животиња и биљака, као и проблеме с трајним последицама. Огромне количине тих разорних отровних материјала завршиле су у водама и земљишту. Те болести се могу преносити и накнадно преко хране биљног и животињског порекла која је загађена тим разарањима. Ако се свему томе додају и чињенице да многе државе света располажу нуклеарним борбеним средствима која могу употребити, да та средства могу доћи и у руке терориста и да су могућа дејства терориста по виталним објектима као што су нуклеарна постројења, фабрике са отровним производима и слично, онда се лако може закључити о последицама и опасностима по живот на Земљи уопште, јединој зеленој Планети Сунчевог система.
5. Геополитичке последице
Геополитичке последице су међу најзначајнијим штетама од распада Југославије, не само по последицама распарчавања геопростора већ и по дужини трајања.
Простор бивше СФРЈ је некада био јединствен. Југославија се налазила на граници између НАТО пакта и Варшавског уговора и, у извесном смислу, представљала тампон зону (санитарни полигон) између та два војна савеза. Као таква, она је била слободна, ван утицаја тих блокова, и суверена – водила је самосталну политику. Њеним разбијањем, међутим, појавило се шест малих држава (Босна и Херцеговина, Црна Гора, Хрватска, Македонија, Словенија и Србија) и Косово и Метохија – самостално прокламована и међународно непризната (названа још и НАТО) држава. Пропала су два велика пројекта модерне историје: заједничка држава Јужних Словена и покушај изградње праведнијег друштва. Оно што је остало од бивше државе делује прилично обесхрабрујуће. Уместо једне суверене и стабилне државе појавило се седам лилипутанаца, са веома малим суверенитетом и ауторитетом у међународним односима. Десио се, дакле, обрнут процес. Немачка се уједињује, Европска унија се проширује, а СФРЈ се разбија на ситне делове без значајнијег угледа и перспективе економског развоја. Новостворене државе прате бројни геополитички проблеми, од величине и облика територије, преко неправилних уставних решења и статуса њихових грађана до ауторитета у међународној заједници. Када се прикључе Европској унији, ако се уопште прикључе, те земље ће имати пет до шест посланика у Европском парламенту, слично Малти, Луксембургу, Кипру и Естонији.[43] За разлику од њих, Немачка, на пример, има 99 посланика. То наводи на закључак да те земље никада неће имати значајнији ауторитет. Њихове владе ће бити у функцији реализације политике појединих регионалних сила и, као такве, извор нетрпељивости, сукоба и рата.
Није само простор подељен и расцепкан. Подељени су и људи: национално, али и у оквиру нације; културно; медијски; економски… Хрватска је, на пример, уставно дефинисана као национална држава.[44] Чак и у оним државама, међутим, које су дефинисане као грађанске, грађани унутар државе нису равноправни. У принципу, нису равноправни ни појединци и друштвене групе у оквиру једне нације. У свим срединама где су, део народа или друштвена група, у мањини, они су подређени у сваком погледу. У СФРЈ је постојала декларативна и стварна равноправност. Можда је то била само фарса, али данашње поделе и мржња нису фарса. То је сурова стварност у којој се друга нација приказује као потенцијални, али и реални противник. У једној истој држави, наставни програми се разликују. Довољно је само летимичан увид у наставне програме историје видети дијаметрално супротстављене ставове, теорије и „истине“. Такав приступ не води стабилизацији и онако веома сложене ситуације. Потребни су разумни и толерантни људи у политичкој елити који ће сузбити насиље и развијати дијалог и међусобно поверење.
Простор и људи су подељени ван свих логичких, етичких и правних норми. Разбијена је једна вишенационална, мултиетничка, социјална држава (СФРЈ) као неуспешна, а створена је друга (БиХ). Протерани су Срби из Хрватске, али су зато протерани и из сопствене државе (са Косова). Упорно се ради на редефинисању мултиетничких БиХ и Македоније у унитарне државе, али су зато раздвојене Србија и Црна Гора. Из Србије се издваја Косово, делимично и Војводина, Рашка је под знаком питања… Упорно се праве и језичке и културне баријере… Реч је дакле о нелогичним процесима који никако не могу водити ка стабилизацији региона.
У политичком смислу, СФРЈ је уживала велики ауторитет у свету. Она је била једна од водећих земаља и оснивача Покрета несврстаних земаља. У Југославији је одржана и Прва (оснивачка) конференција тог покрета, а ове године ће се у Београду обележити и његова јубиларна педесетогодишњица. Захваљујући том покрету и креативној спољној политици Југославија је обезбедила подршку прогресивног дела света за сопствене интересе и интересе човечанства. Поред осталог, покрет је знатно допринео да се многе земље ослободе колонијалног ропства. Обезбеђена је и економска сарадња са преко 130 држава света. Југославија је била веома позната у свету. Њени грађани су били добродошли у скоро све државе света. Данас је, међутим, ситуација знатно неповољнија.
У СФРЈ је био једнопартијски, самоуправни социјалистички и економски систем, али то није била сметња развоју демократије, равноправности људи, економској и социјалној сигурности, стамбеном збрињавању, бесплатном школовању и здравственом осигурању и слободи људи. Данас је ситуација обрнута. Постоји вишепартијска демократија капиталистичко–либералног типа у којој обично: главну реч има веома мали проценат богатих људи; људи масовно остају без посла; фабрике распродају у бесцење; школство и здравство стагнирају и нису бесплатни, постоји висока стопа криминала (чак и монструозне трговине људским органима), средњи слој скоро не постоји, али, зато, постоји велики број људи на ивици голе егзистенције. Тржиште је подељено физичким границама између држава и царинским дажбинама. Проток роба, људи и капитала је ограничен. Обичан човек је збуњен и тотално незаштићен.[45]
Простор и људи су, дакле, насилно подељени, а мир је обично, наметан силом – без комплексног сагледавања проблема и равноправног третирања страна у сукобу. Учесници и појаве у рату су обично посматрани једнострано (црно – бело), а реч је, најчешће, о комплексним узрочно–последичним појавама и процесима. Поред тога, у ратовима на просторима бивше СФРЈ, била је евидентна пристрасност појединих земаља које су првенствено гледале своје интересе. Прво се олако приступило разбијању СФР Југославије као мултинационалне и мултикултурне заједнице, која је успешно функционисала преко 70 година са озбиљним амбицијама да се према стандарду и људским слободама сврста у ред средње развијених земаља Европе. Разбијање те државе је проузроковало бројне последице и довело до радикалних подела међу људима на основу националне и верске припадности, али и унутар једног народа и вероисповести. Затим је направљена формално–логичка подела страна у грађанском рату на агресоре и браниоце. Једна страна у сукобу је, без довољно аргумената, проглашена агресором, а дуга браниоцем и то је узрок бројних последица које, у одређеним условима, могу прерасти у узроке неког новог рата. Примери за аргументацију наведеног става су бројни, од оних који се односе на дезинформације разних врста, преко пружања хуманитарне помоћи и односа према жртвама рата, до признавања сецесије СФРЈ и решавања одређених територијалних и егзистенцијалних проблема.
6. Куда даље?
На просторима СФР Југославије су постојале, а и данас постоје, бројне противречности и разлике у породичном васпитању; образовању; веровању; култури; традицији; обичајима; припадности одређеној социјалној, националној, етичкој и политичкој групацији, окружењу (регионалном и међународном утицају) и слично. Међутим, за ову анализу, значајно је и то да су на Балкану постојали и периоди мира из којих се могу извући драгоцена искуства у прилог будућег мира и толеранције. Балкан, као Европски субрегион је врело, не само сукоба и ратова, већ и њему својствених, правила, парадигми и норми толеранције и суживота етничких група, религија и народа. Тај простор дакле, у географском, економском и културном погледу представља компактно подручје у коме су народи живели, сарађивали и размењивали материјална и културна добра од античког доба до данас. На простору СФРЈ постоје и бројне и нераскидиве родбинске, културне, спортске и друге везе, и мешовити бракови. Велики број људи који, на пример, живе у Србији имају своје родитеље у Хрватској, Босни и Херцеговини и Црној Гори. На простору СФРЈ постоје извесне језичке баријере између појединих држава, али постоје и државе са идентичним или сличним језичким подручјем. На Балкану, као и у другим деловима света, постоји јасно опредељење најширих слојева народа за мир и толеранцију. Балкан, дакле, има и своју дубоку традицију и трагове вековима одржаваних, времену и простору прилагођаваних, међусобних односа. У тешким вртлозима живота, оптерећени вихорима циклично понављаних разарања, народи Балкана су, колико у име благодети мира, толико и нужде преживљавања, ратних и других невоља, унутар свеколике своје комплексности, стварали аутентично и потенцијално универзална упоришта међусобне сарадње, склада, родне, културне, па и духовне синтезе.
Наведено становиште, недвосмислено иде у прилог ставу да су мир и толеранција на и на просторима екс–ју и економски просперитет тог региона могући и нужни. У том смислу, потребно је направити чврсту везу са античким добом – „врелом“ живота и супротставити се отвореним или скривеним, сталним и агресивним наступима моћних сила и спољних нападача. Такође је потребно напустити нетачно ризично и неправедно, провокативно и узнемирујуће становиште, да је Балкан извор сукоба, „буре барута“, предворје егзотике и дивљаштва, коме једино може помоћи „ширење западне културе“. Дакле, постоји веома чврст ослонац за успостављање и развој мира на Балкану, односно на екс–ју просторима, али је потребно отворено разговарати.
Хронолошки посматрано, потребно је и даље радити на развијању мира и толеранције и доћи до решења која су праведна и прихватљива за све народе. Мир не може бити резултат силе, јер сваки мир који се успостави силом је, у својој суштини, раван рату зато што ће оштећена страна стално настојати да исправи неправду која јој је нанета. Ако то не успе мирним путем, она ће то, у одређеним условима, покушати да реши оружаним сукобом, а насиљем се не може доћи до слободе. Зато се рат, према Џон Локу, не завршава миром, већ правдом.
Следећа активност односи се на комплексно сагледавање узрокарата. Иницијатори рата и сви они који су прекршили норме међународног ратног и хуманитарног права (извршили геноцид, ратне злочине, злочине против човечности), без обзира на националну, верску и другу припадност и функцију коју обављају, требају бити приведени правди. У супротном, толерантан однос према њима може изазвати бројне узроке наредних сукоба и ратова. Особе којима је породица побијена; жена стрељана, ћерка силована, а затим убијена, муж због неког потпуно измишљеног злочина послан на принудни рад и умро од злостављања и глади или је убијен (поред осталог и ради продаје његових органа) и слично, не могу бити равнодушне према злочинцима који су остали некажњено. Појединци би можда могли следити Христове речи: „Оче опрости им јер не знају шта чине“, али већина тај принцип не би могла упражњавати.
Кажњавање злочинаца и осуда злочина могу битно допринети праштању и помирењу, али то само по себи није довољно за помирење. За обнављање и афирмацију истинских, хуманих, универзално–људских вредности и цивилизованог живота знатно је важније указати на часне и поштовања вредне примере човечности, несебичности и уважавања суграђана друге вере или нације. Битно је, такође, елиминисати и слепи (некоректни) патриотизам који полази од безгрешне слике о себи и који, на основу ставова: „моје исправно – туђе није“; „њихова кривица, а не наша“; „они се разликују од нас“; „они нису људи“ и сл, лако прелази у мржњу, непријатељство, насиље и рат. Нарочито је потребна смена нетолерантних и екстремних ратних гарнитура на власти које су у позицији да и после рата формирају и усмеравају друштвену свест и да бране своје позиције, вредности, уверења и читаву културу насиља насталу током рата.
Геноцид над невиним жртвама је истовремено и етички проблем који подразумева, не само спасавање себе од другога већ првенствено – другога од себе.[46] Није етичност, како Кант истиче, кад мајка спасава своје дете које се дави у реци. То је инстинктивно понашање које се битно не разликује од реаговања животиње која спасава своје младунче. Етичност је када мајка спасава дете друге особе – нарочито особе коју мрзи. Етичност је, дакле, када велики Ганди строго води рачуна да не погине ни један противнички војник, или када млади Срђан Алексић губи сопствени живот да би спасио живот свога суграђанина, Бошњака Алена Главовића.[47]
Дакле, за помирење нису потребни „хероји“ и „јунаци“ који хладнокрвно убијају невине – децу, жене, старе и немоћне. Они нису потребни ни једном народу који држи до сопственог имиџа. Уместо тих „хероја рата“ потребни су хероји мира који ће се енергично борити за решавање конфликата путем компромиса на миран и толерантан начин и који ће се у рату, ако до њега ипак дође, понашати часно и витешки и предузети све за успостављање мира. Велики учитељи нас нису учили да убијамо већ да живимо и за друге.
Отклањање последица рата, такође, представља веома значајну активност на путу успостављања и одржавања мира. Све последице, наравно, није могуће отклонити. Није могуће надокнадити људске губитке, нити је могуће решити бројне социјалне, економске и друге проблеме. Такође није могуће присилити људе да забораве те људске и материјалне губитке, али је могуће утицати на њихову свест и стварати убеђење да је мир основни услов за опстанак и одржавање човека као рационалног, хуманог и делатног бића. Могуће је, дакле, утицати на стварање поверења међу људима, али не вештачког, већ истинитог које ће допринети отклањању последица и одржавању мира. Људи се морају суочити с истином и страхотама рата, без дезинформација, обмањивања, стварања лажне наде и улепшавања стварности јер је то основни предуслов превазилажења мржње и жеље за осветом, као и за стварање међусобног поверења и уважавања. Мир, дакле, треба да дође изнутра из самог човека – из његове душе, а затим да се преноси на друге људе. Потребан је препород човека појединца, али и народа са којим неодговорни појединци неће моћи да манипулишу. Потребна је, дакле, свест о бруталности рата и предностима мира и доследна примена Херодотове максиме која гласи: „Нико, наиме, није тако луд да пре изабере рат него мир, јер у миру деца сахрањују своје очеве, а у рату очеви децу.“
Следећа значајна активност је перманентно мировно образовање. Није само реч о организованим облицима образовања у школама и факултетима, већ о укупном образовању од породице; преко предшколских и школских установа до радних и других институција и организација (од локалне самоуправе до међународне заједнице).[48] Такође, није само реч о специјалним програмима мировног образовања, мада су они веома битни, већ о мировном образовању и самообразовању као саставном делу свих активности и целокупног живота појединаца и људских заједница. У целокупном том процесу значајно место имају и средства јавног информисања, хумане поруке политичке елите, представника хуманитарних организација и истакнутих појединаца – хуманиста. Тежиште у мировном образовању треба да буде на: истицању ужаса насиља и рата и стварању аверзије према насиљу, промовисању знања о супротстављању агресији уз минималне губитке, оспособљавању људи за дијалог и решавање конфликата, укидању предрасуда и негативних стереотипа о непријатељима, разбијању локалних оквира и промовисању тезе о категорији „грађанина света“, и развијању способности и самопоуздања људи као активних субјекта у решавању конфликата и изградњи мира. Потребна је, дакле, изградња комплексне личности. Боље је, како Даг Хамаршелд истиче, „порадити на човеку појединцу него касније спасавати милионе људи“. Зато је све науке и научне дисциплине које захватају проблем мира потребно усмерити према човеку, као актеру тог мира, без обзира на његов статус и функцију коју обавља. Мир не почиње у подручју влада, већ настаје у људима. Човек прво у себи треба да створи хармонију, а онда да то пренесе на друге људе.
Изградња комплексне личности подразумева развијање осећаја и обавезе придржавања основних законских и моралних, људских и божијих, норми и начела која важе за све људе. Људски живот је, према тим нормама и начелима, највећа вредност. Сваки човек, без обзира на боју коже, национална, верска и друга обележја, има право на живот и то нико не сме да му угрози. Људи су од бога јединствени, крв свих људи је црвене боје, а људске патње и сузе су исте. Дакле, те норме и начела које важе за све људе су компас којим сваки човек треба да се служи и да га има у сваком џепу. А народна пословица каже да је боље имати компас у сваком џепу, него кокошку у сваком лонцу, односно аутомобил у свакој гаражи. Ко тај компас изгуби сукобиће се са правним и моралним нормама и сопственом савешћу и треба да буде одбачен и из средине из које потиче и у којој се налази.
У процесу одржавања мира веома значајно место заузима предвиђање сукоба и предузимање мера на плану њиховог спречавања и превазилажења. Противречности и сукоби у људској природи неминовно постоје. Оне постоје и као принцип дијалектике, али циљ дијалектичког мишљења није да их само констатује и оправдава као резултат заблуде, појмовне конфузије или сиромаштва језика. Откриће противречности треба да буде полазна тачка да се оне разреше и превазиђу, односно да се отклоне узроци њиховог настанка и евентуалне ескалације. Дакле, суштина није у томе да се противречности и сукоби само констатују, као што је то била пракса на просторима бивше СФРЈ у последњих двадесет година. Суштина проблема је у томе да се предвиди могућност постојања противречности, да се предузму мере да до њих уопште не дође, а ако се ипак појаве да се правовремено и на најбезболнији начин елиминишу. Дакле, потребно је одређене кризе предвидети и њима управљати на начин који искључује односно убијања људи и разарања материјалних, културних и других добара.
Да би се заштитили од пожара људи су направили бројне осматрачнице, уградили алармне уређаје и комуникационе системе, разрадили бројна упутства и правила за превенцију, урадили приручне апарате за гашење искрица, варница и малих пожара и формирали одреде за брзе интервенције и гашење ватре. Људи су схватили да постоје навике које треба избегавати као што су, на пример, паљење грања по сувом времену, пушење у кревету, остављање свећа или неког другог отвореног пламена, неискључивање шпорета или других електричних уређаја који могу изазвати пожар. Такве врсте знања стичу се и у школи. Професионални ватрогасци се, такође, обучавају и увежбавају. Дакле, постоји комплетан систем заштите од пожара, а слична је ситуација и са заштитом од поплаве, грома и других непогода. Међутим, када је рат у питању ситуација је нешто измењена. Када нека држава, на пример, произведе неко модерно убојно средство, друга настоји да произведе још модерније које може убити више људи и нанети веће зло.[49] Али, и даље се недовољно ради на превенцији и предузимању мера да до рата уопште не дође.
У процесу успостављања, развоја и одржавања мира као и превенције сукоба веома значајно место заузима убрзани економски развој и интеграција у регионалне и међународне организације и институције. Пракса је непобитно потврдила да нема мира без развоја нити има развоја без мира. Сасвим је јасно потврђено да су, у периоду од Другог светског рата, економски и друштвено развијене земље биле мање подложне унутрашњим сукобима и спољним војним интервенцијама. Слична је ситуација и са интеграцијом као најважнијем процесу коме иду и кроз који пролазе земље савременог света и то је пут којим требају да иду земље бивше СФРЈ. Највероватније до обнављања СФРЈ неће доћи, али је потребна сарадња на свим пољима. Потребно је разбити границе и између држава и убрзати проток роба, људи и капитала. Уместо сиромаштва, разједињености и изолованости, потребни су: убрзани економски развој и сарадња. Југославија се вероватно неће ускоро, а можда и никада поново основати као држава, без обзира на то што је носталгија за њом из дана у дан све већа. И у њеном случају примерена је чувена Путинова изрека: „Ко не жали за Совјетским Савезом, тај нема срца, а ко мисли да га је могуће обновити – тај нема памети“. Није извесно, дакле, да ће се Југославија обновити, али до политичке, економске, културне и свакакве друге сарадње мора доћи, пре или касније. Добро је што у последње време поједине елите на власти то увиђају и шаљу сопственом народу, и свету, позитивне тонове који неминовно воде до прогреса и спречавања рата.[50]
Уколико до оружаног сукоба ипак дође, потребно је предузимати оне активности које ће допринети његовом превазилажењу и смањењу последица дејства. Мисли се, пре свега, на предузимање доктрина и мера ненасилног отпора и на ангажовање бројних субјеката од појединаца и разних покрета за грађанска права до Организације уједињених нација. Потребно је, дакле, супротставити се насиљу ненасиљем – ненасилним средствима, али ако то није ефикасно, насиље се мора зауставити насилним средствима, уз строго поштовање норми међународног ратног и хуманитарног права.
Закључак
Југославија је након осам деценија њеног постојања разбијена на велику срамоту – прво њених грађана, а затим и водећих светских и регионалних сила. У Југославији јесу постојале видне разлике, али то нису требали бити узроци њеног разбијања. Разлике постоје и унутар једне унитарне државе, чак и нације, али те државе и нације опстају вековима. Узроци јесу дубоки и у овом реферату су вероватно само маргинално захваћени, али су их разумни људи на власти могли ублажити и елиминисати.
Генерално посматрано, доминантан узрок сваког рата, је претходни рат, као највеће зло које може задесити одређену категорију људи, државу, групу држава, и међународну заједницу у целини. Рат на просторима бивше СФРЈ карактеришу велики губици људи, уништење биосфере, разарања материјалних добара, беда, невоља и бројне патње појединаца и народа. Дакле, све последице које су нанесене претходним ратом, у условима недовољне едукације, могу прерасти у озбиљне узроке наредног рата. И тако редом; сваки претходни рат повећава вероватноћу појаве наредног. Што је чешћа појава ратова – већа је вероватноћа њихове поновне појаве, и обрнуто.
Између узрока и последица, такође, постоји чврста и нераскидива веза и могућност прерастања једних у друге; узрока у последице и обрнуто – последица у узроке. Тако, на пример, последице претходног рата, у условима недовољне едукације и неповољног окружења, прерастају у узроке наредног. Сваки претходни рат оставља бројне трауме и нерешене проблеме који, у одређеним условима, прерастају у узроке наредног. То, истовремено, указује и на чињеницу да је сукобе уопште, а ратове посебно потребно избегавати и спречавати, али не вештачки и силом већ договором уз обострану корист и задовољство страна у сукобу. Сваки дан без рата, представља велику победу за мир. Што је дужи период од рата већа је вероватноћа успостављања, развоја и одржавања мира.
Рат, дакле, представља веома негативну појаву коју разумни људи и народи требају избегавати. Он кошта веома много – много више од непосредних губитака у људима и материјалним добрима. Рат кошта и оно што он спречава да се уради и заради. Није у питању само губитак младих људи, него и будућих генерација услед прераних губитака тих младих живота. У питању је угрожавање, па чак и губитак, свега онога што је остварено током развоја цивилизације у: науци и филозофији, привреди, култури, музици и плесу, сликарству, спорту, заштити животне средине и слично. Зато ни једна генерација не сме дозволити његову појаву и ескалацију. Рат је могуће избећи под условом да људи то искрено желе и ако се у томе активно ангажују.
Сталним праћењем, уочавањем и превенцијом потенцијалних сукоба, убрзаним економским развојем и интеграцијама, дакле, знатно би се допринело јачању поверења између људи, друштвених група, народа и држава на просторима бивше СФРЈ; унапређењу квалитета животне средине, опште сигурности и здравља људи; бољем образовању у функцији мира; развоју економске сарадње, повећању продуктивности и побољшању стандарда људи; чвршћем културном и информационом повезивању, смањењу утицаја националних разлика и верске нетрпељивости; и слично. Уопштено речено, допринело би се афирмацији мира, опште слободе и сигурности људи на рачун рата као деструктивне и разарајуће појаве.
Успостављање и одржавање мира, поред осталог, подразумева комплексну едукацију и акцију на плану разумевања блискости и разлика и елиминације противречности од општег до појединачног нивоа по свим наведеним елементима и областима практичне и научне делатности. Не постоји, дакле, чаробни штапић који би решио све нагомилане проблеме, нити постоје строго дефинисана правила за успостављање мира. Потребна је енергична активност свих субјеката од међународне заједнице до појединаца, на широком плану едукације људи у смеру успостављања и одржавања мира. За мир на просторима бивше СФРЈ нису потребни велики револуционарни преокрети већ мала дела милиона људи.
Основни предуслов за успостављање и одржавање мира је уверење да је он могућ. Али, мир је могућ само у ситуацијама када престане мржња и жеља за осветом и када се решавању конфликата приступи ненасилно; без претње силом, уз уважавање правних норми и људских права. Конфликти нужно постоје, али их је потребно схватати као покретаче друштвених промена и решавати цивилизовано – ненасилним путем. У супротном, ако се конфликти посматрају као сметња и претња и ако се игноришу онда они постају кочница друштвеног развоја и напретка и потенцијална опасност по мир. Дакле, потребан је толерантан и цивилизован приступ. „Реци ми како се понашаш током конфликта, а ја ћу ти рећи колико си цивилизован“ – каже истакнути научник у области мира, отац мира Јохан Галтунг.
Л и т е р а т у р а
1. Агресија НАТО – узроци, карактер, и последице кризе на Косову и Метохији, Клуб генерала и адмирала Војске Србије, Београд, 2008.
2. Ахтисари, М., Мисија у Београду, Филип Вишњић, Београд, 2001.
3. Аврамов, С, Положај Срба у геополитичком окружењу, уводно саопштење, у: Геополитичка стварност Срба, Институт за геополитичке студије, Београд, 1997.
4. Богетић, Д., Југославија и Запад. Југословенско приближавање НАТО, Службени лист, Београд, 2000.
5. Бугарел, К., Босна. Анатомија рата, Реч, Београд, 2004.
6. Булатовић, М., Правила ћутања, Зограф, Ниш, 2005.
7. Димитријевић, Р., Прича о Милошевићу као сотони вуче Србију у амбис, чланак у: Печат бр. 138, Београд, 29. 10. 2010.
8. Дугин, А.: Основы геополитики, Арктозея, Москва, 2000.
9. Екмеџић, М., Ми смо за Америку народ који у себи носи опасан вирус, Интервју поводом публиковања његове књиге: „Срби између клања и орања“, Печат бр. 147, Београд, 2010.
10. Хартович, М. О., Болни опроштај Европе, Есеј о паду Старог света, у: Геополитика, бр. 38, Београд, фебруар 2011.
11. Heffermehl (ur) S. F.: Peace is possible, International Peace Bureau, Oslo, 2000.
12. Јовић, Д., Југославија – држава која је одумрла, Прометеј, Загреб, 2003.
13. Марковић, Р., Слободан Милошевић у коловрату мржње и лажи, чланак у: Печат бр. 150, Београд.
14. Међународна политика бр. 1135, Институт за међународну политику и привреду, Београд, јули–саптембар 2009.
15. Микић, Б. С., О рату, Прометеј, Нови Сад, 2006, стр. 207–212.
16. Микић, Б. С., Темнић у борби за слободу, Градац, Београд, 2010.
17. Ноам Чомски., Сатанска „лепота“ новог светског поретка, делови текста у: Печат, бр. 150. Београд, 18. 1. 2011.
18. Никезић, И., Етика ратовања, НИЦ Војска, Београд 2004.
19. Симић, П., Пут у Рамбује, Неа, Београд, 2000.
20. Танасковић, Д: Турска на путу неоосманизма, чланак у: Политика, Београд, 11. 3. 2010.
21. The Encyclopedia Americana, International Edition, Vol. 12, American Corporation, New York, 1971.
22. Thomas, R., Serbia under Milošević: Politics in the 1990s, Hurst&Co, London, 1999.
23. Вељковић, Б., Српско питање и КПЈ до 1941. године, НУБЛ, Бања Лука, 2010.
24. Закариа, Ф., Свијет након Америке, Фрактура, Загреб, 2009
25. Зиновјев, А., Оно што су САД и НАТО учинили у Југославији у страшним деведесетим годинама несумњиво је једна од најсрамнијих страница историје западног друштва, чланак у: Печат бр. 98, Београд, 22. 1. 2010.
Интернет:
1. http://sh.wikipedia.org/wiki/Socijalistička_Federativna_Republika_Jugoslavija
2. http://www.bastabalkana.com/2010/10/)
3. http://www.bastabalkana.com/2010/10/
5. http://www.mup.gov.rs/domino/mup.nsf/terorizaml.pdf)
[1] „Србија је у Балканским и у Првом светском рату изгубила 1.511.415 људи (рачунајући и тешке инвалиде неспособне за самосталан живот и привређивање). То је 28% од целокупног становништва 1914. године. Од 852 000 војника позваних под заставу, живот је изгубило 402.435. Од тога, само у 1914. војска је остала без 2.110 официра! После рата у Србији се нашло 500.000 ратне сирочади.“ (Извор: http://www.bastabalkana.com/2010/10/)
[2] То се нарочито може видети из извештаја који је војвода Живојин Мишић, у марту 1919. године, након повратка из Хрватске, доставио регенту Александру. У извештају је Војвода навео да је из разговора са хрватским политичарима, књижевницима, новинарима, свештеницима, учитељима и обичним људима, схватио да би формирање заједничке државе била највећа грешка. Савет Војводе регент Александар је одбио. Видовданским уставом српска династија Карађорђевића је постала - југословенска!
[3] Извор: http://www.bastabalkana.com/2010/10/
[4] Само на просторима општине Шипово (тадашњих Јања и Пљеве) избројано је 4.003 жртве (у жртве су убројани и погинули борци НОР, њих 670). Претпоставља се да је тада на том простору живело око 12.000 људи што значи да је убијен сваки трећи становник. Од укупног броја жртава једна трећина су деца испод 15 година, а око 90% од укупно убијених су жртве усташког злочина. За те злочине, као и за милионе других, нико није одговарао нити је платио ратну одштету.
[5] Наведено у: Екмеџић, М., Ми смо за Америку народ који у себи носи опасан вирус, Интервју поводом публиковања његове књиге: „Срби између клања и орања“, Печат бр. 147, Београд, 2010, стр. 12.
[6] Микић, Б. С., Темнић у борби за слободу, Градац, Београд, 2010, стр. 166-167.
[7] Детаљније о томе може се видети у: Вељковић, Б., Српско питање и КПЈ до 1941. године, НУБЛ, Бања Лука, 2010, стр. 154-188.
[8] У једном од разговора са Добрицом Ћосићем (1954. године), Едвард Кардељ је рекао: „Југославија је историјски привремена творевина. Она је појава и резултат империјалистичких појава и констелација међународних односа у тој етапи. Са развојем светских интеграционих процеса и превазилажењем империјалистичке епохе њени народи ће поћи у нове асоцијације и интеграције по цивилизацијским и духовним афинитетима и она ће неминовно бити прекомпонована као држава. Тако ћемо ми Словенци, разуме се са Аустријанцима и Италијанима, а ви ћете Срби бити са Бугарима, или са православним народима, који су вам, иначе, ближи... За нас Словенце, Југославија је транзитна држава“. (Вјенцеслав Ценчић, Титова последња исповест, Графос Орфелин, Цетиње – Београд, 2001; Наведено у: Микић, Б. С., Темнић у борби за слободу, Градац, Београд, 2010, стр. 170.)
[9] Тако је, на пример, на дужност Председника Председништва СФРЈ био постављен господин Стипе Месић, који је са планом распада СФРЈ био упознат још далеке 1968. године! И не само упознат, он се категорички борио за њено разбијање. У својој изјави пред судијом Мирославом Стојиљковићем у Лесковцу у случају највеће пљачке која се догодила на тлу тадашње Југославије (градић Славонска Ораховица чији је председник био управо Месић) је навео: "Слушајте, судија Мирославе, ја вам могу рећи да ће се СФРЈ ускоро распасти и да ће се вратити капиталистички систем код нас, те ово о чему сада расправљамо тада неће бити значајно, јер ће Хрватска бити самостална држава".(Извор: http://www.glas-javnosti.rs/clanak/politika/glas-javnosti-18-02-2010/mesic-jos-1968-znao-za-plan-raspada-sfrj)
[10] Као и по многим другим питањима, тако и по питању односа према религији, постојале су разлике између република. Декларативно је религија била одвојена од државе, људима није било забрањено да се моле богу, али је то било неспојиви с идеологијом СКЈ. У Србији, Црној Гири, Босни и Херцеговини, међутим, по тим питањима критеријуми су били знатно оштрији. У Словенији и Хрватској су чак и комунисти, који су то хтели, одлазили у Цркву да се моле богу и нису сносили никакве последице.
[11] Постоје оправдана мишљења да је српска политика била искључива и нејасна, али је извесно да је била против разбијања Југославије. Милошевић никада није истицао циљеве о формирању Велике Србије. Оно што је јавно истицао јесу ставови да треба наћи право решење које ће задовољити све народе; да је Србија толерантно друштво; да је Србија грађанска држава; да право једног народа да оде из вишенационалне државе не може бити јаче од права другог народа да остане у њој; да право на самоопредељење значи да нико против своје воље не може бити задржан да живи у Југославији, али да нико против своје воље не може да буде изведен из Југославије и слично. Чак је и на Газиместану (на Косову где су тукли и прогањали Србе), на крају свог говора рекао: „Живела Србија“; „Живела Југославија“. (Детаљније о томе може се видети у: Марковић, Р., Слободан Милошевић у коловрату мржње и лажи, чланак у: Печат бр. 150, Београд, 28. 1. 2011.)
[12] „Није Србија извршила агресију на Хрватску као што тврде сви хрватски политичари“… „Не, то је лаж на коју су пристале све постоктобарске владе у Београду“… „Није ЈНА напала Хрватску, већ су паравојне снаге Републике Хрватске започеле сукоб нападима на гарнизоне ЈНА у Хрватској. Ко год каже другачије покварењак је и лажов. Луд није јер то ни луд не може да тврди“ … „Хоћете да вам још једном, по не знам који пут на овом месту, опишем шта се Србима догађало у Сиску, Осијеку, Задру, Сплиту, Загребу, Карловцу… пре него што је избо рат у Хрватској. Док год Борис Тадић, или било ко други у име Србије, све ово не каже јавно, пред камерама, Србија ће у односима са Хрватском морати да буде снисходљива, понизна, на коленима.“ … „Има ли Тадић снаге да јавно упита партнере на екс-ју простору и „пријатеље Србије“ у међународној заједници, како то да је Хрватска 1995. године имала право да интервенише у Крајини, зони под заштитом УН, а Србија три године касније, није имала право да интервенише на Косову.“ (Димитријевић, Р., Прича о Милошевићу као сотони вуче Србију у амбис, чланак у: Печат бр. 138, Београд, 29. 10. 2010, стр. 14 и 15.)
[13] Резултати реализованог неформалног интервјуа са експертима међународних односа, нарочито оних који су пре рата живели у Словенији и Хрватској, међутим, указују на супротне чињенице. Према њиховим изјавама, бројни политичари из Немачке и Италије, а нарочито Ханс-Дитрих Геншер и Ђани де Миклелис, су скоро свакодневно били присутни на масмедијима тих република. Они су пропагирали предности одвајања тих република од Југославије.
[14] Микић, Б. С., Темнић у борби за слободу, Градац, Београд, 2010, стр. 186-197.
[15] Интервју тадашњег државног секретара САД Џејмса Бејкера словеначком историчару Матјажу Клеменчичу, за недељник „Младина“ („Политика“, 5. 4. 2005.) и интервју генерала армије Вељка Кадијевића, недељнику НИН, 11.10. 2007.
[16] У почетку су сепаратисте на КиМ прогласиле терористима, а касније су их признале као ослободилачку војску која се бори против наводне српске агресије.
[17] Да је само хуманитарна катастрофа у питању, онда је НАТО је требао да захтева бомбардовање и Индонезије, САД и Велике Британије зато што су у Источном Тимору извршени знатно страшнији злочини и то баш у време када је одлука о бомбардовању Србије већ донета. (Ноам Чомски., Сатанска „лепота“ новог светског поретка, делови текста у: Печат, бр. 150. Београд, 18. 1. 2011, стр. 36.)
[18] Исто, стр. 36.
[19] Исто, стр. 36.
[20] Тако је, на пример, још 2003. године, Унмик имао информације о убиствима и трговини људским органима на Косову и о томе је обавестио Хашки трибунал. (На жалост постоје незваничне информације о томе да је та документа Хашки трибунал уништио). Из документа УН (на 30 страна текста) у који је Танјуг имао увид може се видети да су вође ОВК зарађивале и до 45.000 долара од извађених органа само једне отете особе. Отмице Срба су почеле већ половином 1999. године, када је 100-300 људи отето и тракторима и камионима превезено у притворске зграде у Кукешу и Тропоји, градовима на северу Албаније. (Детаљније о томе може се видети у: Политика, Београд, 2. 2. 2011, стр. 5.)
[21] О томе се може видети и у: Зиновјев, А., Оно што су САД и НАТО учинили у Југославији у страшним деведесетим годинама несумњиво је једна од најсрамнијих страница историје западног друштва, чланак у: Печат бр. 98, Београд, 22. 1. 2010, стр. 37 и 38.
[22] Хартович, М. О., Болни опроштај Европе, Есеј о паду Старог света објављен у: Геополитика, бр. 38, Београд, фебруар 2011. стр. 24.
[23] „…, бошњачки дио БиХ је још у оно вријеме идентификован као сигурна кућа за милитантне исламске интербригадисте, а послије 11. септембра 2001. и као њихова транзитна станица ка Западу.“ (Кецмановић, Н., Kako je BiH moguća?, članak u: Nova srpska politička misao, časopis za teorijska i društvena istraživanja, Beograd, 4. 3. 2011.)
[24] Микић, Б. С., Темнић у борби за слободу, Градац, Београд, 2010, стр. 188.
[25] Детаљније о томе може се видети у: Танасковић, Д: Турска на путу неоосманизма, чланак у: Политика, Београд, 11. 3. 2010; и Танасковић, Д., Арапске државе су земље у којима нема наде, Политика, Београд, 3. 2. 2011.
[26] Марко Симић, на пример, тешко је повређен у трагању за неексплодираним касетним бомбама које је ваздухопловство НАТО користило у дејствима по објектима у Нишу и околини. (Политика, 28. август, 2005, стр. 12.)
[27] Извори података: Микић, Б. С., Темнић у борби за слободу, Градац, Београд, 2010, стр. 165-215; и Клуб генерала и адмирала Војске Србије, Агресија НАТО – узроци, карактер, и последице кризе на Косову и Метохији, Београд, 2008;
[28] Хрватске јединице су, у току 1991. године, убиле велики број српских цивила: на подручју Сиска око – 600, у Загребу – око 200, Госпићу – 120, Осијеку – преко 30, Вуковару – 92 (и већи број несталих), у селу Сарвашу (код Осијека) – неколико десетина, у Пакрачкој Пољани – 38 итд. У операцији „Бљесак“ (1. маја 2005) протерани су сви Срби са тог простора (15.000), а убијено и нестало – 283 (од којих 57 жена и деветоро деце старости до 14 година). Било је заробљено око 1.450 припадника Српске војске Крајине, већина на превару уз помоћ заштитних снага УН. Било је рањено око 500 Срба. У току операције“Олуја“, од 4. до 8. августа 1995. (према непотпуним подацима), погинуло је 1.992 (од тога 1.192 цивила), рањено око 3.000. (Микић, Б. С.: О рату, Прометеј, Нови Сад, 2006, стр. 177-179.)
[29] Подаци у листу „Политика“ од 28. јуна 2007. године. Треба узети у обзир да је према попису становништва из 1991. године у БиХ живело 43,47% Муслимана, 31,21% Срба, 17,38% Хрвата, 5,54% Југословена и 2,38% осталих.
[30] Према српској статистици, међутим, било их је 750.000 или 17%. Према процени неких српских истраживача из Хрватске било их је 1981. Године 816.000, а 1991. – 849.000 или 18% од укупног броја становника. (Богдановић, Љ., Голгота која траје, Срби у Хрватској: од сувереног народа до прогнаника, чланак у: Печат бр. 152, Београд, 2011, стр. 22)
[31] Само у операцији „Олуја” (4. до 18. август 1995) према писању Ђакома Скотија, Хрвати су протерали из Крајине 300.000 Срба. Операција је изведена „према претходно урађеном плану, ослоњеном на злочин и терор, похаре, пљачку, паљевине и систематско уништавање имовине избеглих Срба.“ Из крајине је „искорењен један народ који је тамо живео пет векова.” (Ђакомо С., Хрватска операција Олуја,“Ослобађање“ Крајине и етничко чишћење Срба, Откровење, Београд, 2011.)
[32] Само је у мартовским демонстрацијама на Косову и Метохији које су организоване у функцији етничког чишћења: убијено 8 Срба и 143 повређено. Оштећено је и спаљено преко 800 српских кућа, спаљено је и оштећено више од 200 возила, међу којима и 144 возила међународних безбедносних снага. За један број несталих лица судбина до данас није позната. Укупно је запаљено и оштећено 29 православних цркава и манастира међу којима су и бисери средњовековне византијске уметности и архитектуре. http://www.mup.gov.rs/domino/mup.nsf/terorizaml.pdf)
[33] Богдановић, Љ., Голгота која траје, …, стр. 24
[34] Снаге НАТО су у дејствима по Републици Српској ангажовале више од 400 борбених авиона са око 3 200 авиополетања. Употребиле су најсавременија и најразорнија оружја. Само од 30. Августа до 13. Септембра 1995. године Републику Српску изручиле 10 хиљада тона најразорнијег експлозива. У току агресије на СРЈ, ангажовале су 1 040 авиона (свих врста), 1 000 крстарећих ракета („томахавк“). Од укупног броја летова борбене авијације, авијација САД је извела 70.75 посто летова, а осталих 12 држава НАТО 29,25 посто летова. На територију СРЈ, оружане снаге НАТО су лансирале од 400 000 до 420 000 пројектила различитих врста, укупне тежине око 22 000 тона. Лансирано је око 350.000 касетних пројектила „бомбице“, 30 000 до 50 000 комада (граната) муниције са осиромашеним уранијумом и око 20 000 великих пројектила (невођене и вођене бомбе и ракете), од којих је око 30 посто било са прецизним вођењем. (Агресија НАТО, Клуб генерала и адмирала Војске Србије, Београд, 2008.)
[35] Богдановић, Љ., Голгота која траје, …, стр. 23
[36] Агресија НАТО, Клуб генерала и адмирала Војске Србије, Београд, 2008.
[37] У време смене туриста у Грчкој и на хрватском приморју колоне путничких аутомобила на границама су понекад дугачке и преко 10 км, а колоне теретних возила до три километра су свакодневна појава.
[38] Како ће се, на пример, осећати унук коме његова бака стално прича да му је припадник неке друге нације или етничке припадности на свиреп начин убио деда, оца, мајку брата, сестру или неког другог члана породице, или запалио кућу, разорио домаћинство, отерао са огњишта и слично? Какве ће, на пример, оставити последице на дете савет мајке да се не дружи са неким својим вршњаком зато што је друге националности или етничке припадности? Како ће се, на пример, осећати син кад му његов отац стално прича да је за њихов низак стандард крив неко из друге друштвене групе, нације или вероисповести? Како ће се осећати супружник из мешовитог брака који свакодневно слуша погрдне речи о народу из кога потиче или њихово дете које те речи слуша о сопственом оцу или мајци. Коментар томе није потребан, а то је само један део, од мноштва, примера који указују на латентне опасности од мржње и агресивног понашања у одређеним условима – нарочито у условима рата.
[39] За настале проблеме на Косову, Џерард Галучи оптужује земље квинте због признавања независности без одобрења Савета безбедности УН. Оне су тако покушале да Уједињене нације оставе по страни, а да преко Унмика и Еулекса удовоље косовским Албанцима. Тако је „Независном” Косову било допуштено да дође на свет са огромним проблемима политичким, економским и криминалним који су гурнути под тепих док су се земље квинте усмериле на покушаје вршења притиска на Србију како би она једноставно одустала од свог права на територију. (Галући Џерард: Косово – какав хаос, чланак у: Политика, Београд, 7.2. 2011.)
[40] НАТО снаге су дејствовале по бројни индустријским и енергетским постројењима, складиштима горива и хемијских материја у Републици Српској и Србији. Тим дејствима изазване су високе концентрације отровних материја, које су штетно деловале на људе, животиње и биљке, односно на целокупну природну средину.
[41] На територију Републике Српске испаљено 10.000 граната са осиромашеним уранијем на 15 локација (око Сарајева, Милића, Власенице, Рогатице, на Романији …). На територију СРЈ испаљено око 40.000 граната са осиромашеним уранијем пројектила на 92 локације (81 на Косову и Метохији, 9 у осталом делу Србије, а 2 у Црној Гори). (Микић, Б. С., Темнић у борби за слободу, Градац, Београд, 2010, стр. 207)
[42] Око 70% италијанских војника – повратника са ратишта у Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији, који су дошли у додир са осиромашеним уранијем, подвргнуто је превентивној терапији. Међу њима регистровано 45 смртних случајева и 515 случајева хронично оболелих од рака штитне жлезде. (Политика број 33541, Београд, 24. март 2007, стр. 1. и 3.)
[43] Чак и са толиким бројем посланика оне неће бити у рангу једног Луксембурга. Луксембург је у срцу Европе, а Балкан се очајнички вековима борио за слободу и елементарно људско достојанство, а Запад је према њему и кад га је освајао и кад му је доносио слободу наступао као освајач. (Даниловић, М.,Широко поље неразумевања, чланак у: Печат бр 152, Београд, 2011, стр. 14.
[44] http://www.sabor.hr/Default.aspx?art=1839
[45] Претпостављало се да се ове карактеристике на односе на Словенију која је увек коришћена као позитиван пример и једина држава са простора бивше Југославије у којој се данас боље живи него некада. Међутим и тамо постоји сиромашан и незадовољан слој младих људи који захтевају обнову социјализма, позивају на отпор и тврде да су се словеначке елите повезале с иностраним центрима моћи и злоупотребиле идеју осамостаљивања манипулишући јавношћу паролама о слободи, демократији, тржишној привреди, преструктуирању... (Милошевић, З., Нови словеначки партизани – ЗДАЈ, чланак у: Печат бр. 151, Београд, 2011.)
[46] „Јунак је онај који брани себе од другога, а добар човек је онај који брани другога од себе“ (Детаљније о томе и другим примерима може се видети у: Никезић, И., Етика ратовања, НИЦ Војска, Београд 2004.)
[47] О светлом примеру Срђана Алексића у последње време је веома често писано у дневној штампи, а снимљен је и документарни филм о њему. Страдао је 21. јануара 1993. године када је у центру Требиња стао на пут четворици војника који су насрнули на његовог суграђанина, Бошњака Алена Главовића. Према речима очевидаца, Срђан је наишао у тренутку када су Алена у касарну спроводила два полицајца и када га је један пијани војник оборио на земљу и извадио нож да га закоље. Срђан је зграбио војника, с њим се порвао, а Ален је успео да побегне. На Срђанову несрећу, у међувремену су наишла још три војника који су га оборили на земљу и тукли све док није пао у кому. Од нанетих повреда Срђан је преминуо шест дана касније, на Савиндан 27. јануара 1993. године.
[48] Организоване облике наставе о миру потребно је спроводити на свим нивоима школовања. Поред тога, пожељно је организовање и постдипломских усавршавања и студија (специјалистичких курсева, семинара и специјалистичких, магистарских и докторских студија) о миру. Проблеме превенције сукоба, изградње мира и стабилности, такође, треба уврстити у списак тема основних и постдипломских студија друштвеног смера.
[49] Према неким подацима, само Сједињене Америчке Државе су за нуклеарни програм до 2000. године издвојиле 5,8 трилиона долара, што износи око 1.000 долара по глави становника на целој Земаљској кугли. То је прорачун изведен само за САД и само за нуклеарно наоружање. (Heffermehl (ur) S. F.: Peace is possible, International Peace Bureau, Oslo, 2000. p. 15.)
[50] Једно је сигурно, нико није могао постати државник у светским размерама, а да се није издигао изнад чисто националног; да се није борио за прогрес човечанства. Није добар онај човек који фаворизује своју породицу, а уништава друге људе и планету Земљу.
Датум последње измене: 2013-11-05 15:32:44