Милинко Стефановић Озрен – бој и Добој

(У краће од половинке секунде сажете 72 колор фотографије сликане на Никољдан '93 и за ускршње празнике '94.)

Предговор аутора за каталог изложбе "Озрен – бој и Добој" (28. ауторска изложба фотографија), 1994.

Моји су старином досељени од Пиве крајем XVIII века у рађевско село Костајник. До Првог балканског рата, једна мушка глава из куће за крсно име Св. Архангела Михајла ишла је у старину, а једна од лозе походила нас, да виде држи ли се слава како ваља.

Рођен сам 1947. године. Професионално радим у листу "Дуга".

Фотографије излажем од 1973. Одржао сам 27 самосталних изложби. Учествовао на преко 400 колективних изложби и салона у земљи и иностранству на којима сам освојио више од 200 награда и диплома. Од 1987. статус ликовни уметник у УЛУПУДС-у; од 1989. – мајстор фотографије у Фото савезу Југославије. Изложба пред вама делом је виђена и на омољичком ЖИСЕЛ-у јер су ту исту Омољицу населили и моји Рађевци, Азбуковчани, Јадрани и Поцерци. Ово је и један од плодова мога трагања за неким врло конкретним одговорима за које сам увек сматрао да их LIFE-фотографија може дати. (Шири временски рам овом мозаику чине насловне стране листа "Јавност".) Са Озреном и Требавом затворисмо круг. И они су, махом, из Старе Херцеговине. Њиховом удружењу у Београду делимично се одужујем овом изложбом. Они знају да сам недостојан сени Мајстора Станоја Бојовића који узорно светлописа њихове просторе од 1935-1940. и повремено до 1985. године.

Зоран Богавац

Село у рату
(Озрен и Требава)

Текст за каталог изложбе Милинка Стефановића "Озрен – бој и Добој" (28. ауторска изложба фотографија), 1994.

Има на Озрену једна стена, камен плавичасто-сребрнаст од руде неког метала, и на овом камену земље Србије, белим, ћириличним, кречним словима пише: "ОЗРЕН ЗЕМЉА НЕМАЊИЋА".

Натпис се види издалека.

Путници који се овуда злопуте (рат је, и одавно на Озрену нема оних који по добру долазе) обавезно застану код овог озренског камена, стене плавичасто-сребрнасте од руде неког метала, и фотографишу се крај белих, ћириличних, кречастих слова, испред натписа: "ОЗРЕН ЗЕМЉА НЕМАЊИЋА".

Таква, туристички приглупа фотографија, сувенир са пута Петрово – Манастир Светог Николе, стоји и мени на полици, мећу књигама.

Одавно нема Немањића. Чији је Озрен? Чија је Босна? Чија ли је била, чија бити неће?

Постоје ствари из Божјег инвентара — неке планине као Озрен; неке плаве стене на којима, белим, нешто пише; неки пут што кривуда к манастиру Краља Драгутина; неки одсјај метала у камену; неки поток — Крвавац га зову – који с пролећа црвен потече (има на Озрену такав поток); неки сутони, неке звезде изнад тамних крошњи, неке магле и слично; темељи неке цркве која се, у времена пролазности, жељом за вечним диже на триста метара иза ровова (постоји на Озрену таква црква, дизаћемо је опет, рекли су ми Срби на питање шта ће бити ако је балије, обичним минобацачем на чијем је домету, сруше); трагови кошуте у влажној земљи у зору – постоје, дакле, неке ствари из Божјег инвентара које је немогуће другачије поседовати, осим ако их фотографишете.

И ставите — ево овде сам ја био — на своју полицу, међу књиге, у којима се чувају неке речи, неке лепе речи, доказ да језик не чине само оне којима свакодневно муцамо и мумламо, све мање разумљиви себи и другима.

Фотографи имају малу предност: тишину! Та предност, данас, кад су најлепше речи изгубиле смисао (на пример: Слобода, Љубав, Живот, Бог, Брат, Дом, Србија, Дарови, Истина) можда и није тако мала.

А пред пролазним, фотографи имају још једну предност. Да би фотографија била њихова, не мора да је "овере" својом позом ("Ја сам Тоза у шест поза"), њихово власништво се оверава на полеђини, они су овлашћени скупљачи туђих успомена, а нама осталима прописано је оно сујетно: ово испред сам ја, оно иза је Озрен. И та предност, у временима кад је само људска сујета већа од људске глупости, не мора да буде мала.

Трагајући за знацима простора, Милинко Стефановић, користећи мале предности које и не морају да буду мале (архетипски говор у сликама и симболима уместо брбљања и сујетно издизање изнад малих људских сујета које имају блесав осмех и уредно поправљен раздељак) стиже — понављајући потребу пролазника да се слика крај натписа "ОЗРЕН ЗЕМЉА НЕМАЊИЋА" – до знакова времена. Па се увиди да време у ствари не постоји — простор у себи садржи и знакове прошлог, и садашњег, и будућег. Ко схвати да време не постоји, на трагу је Судбине.

Може се само певати или псовати — плач је доказ да ништа нисмо разумели.

Прича се да је на Скупштини, на Палама, посланик са Озрена затражио реч и полазећи према говорници, из гласа запевао, ојкајући:

"Дико наша, помињу ти нану,
што издаде Озрен муслиману, ој"!

Са говорнице рекао је само: "Господо посланици, народ са Озрена наложио ми је да вам ово отпевам. Хвала!". И вратио се на место. Онај ко успе себи да одговори да ли је ово била псовка или песма, можда ће разумети фотографије које је, са Озрена, из земље Немањића (чија ли је била, чија бити неће?), где је простор у себе упио знакове времена (прошлог, садашњег, будућег), где људско трајање има укус судбине — античка мера људскости је непристајање на игре богова — донео Милинко Стефановић.

Поред овим сликама, свако од нас је помало Радован из песме/псовке.

Пред овим сликама увиђамо: судбина се дешава тамо где људи у свом простору успеју да одвоје зло од добра. А ко своју судбину неће, има ли право да суди о судбини другог? Тишина без ћутања оно је због чега се исплати фотографисати.

Пред сликама Милинка Стефановића, са Озрена, осећам се као кад сам отуд одлазио, не без извесног стида. Иза нас брда су тутњала и димила. Поклонили су ми, на растанку, јабуку.

Смисао и Трајање ретко иду руку под руку.

Милинко Стефановић зна шта сам овим хтео да кажем.

Зоран Богавац