Зоран Богавац Иста прича, нови потписници, симболика мензашког шубера, шта се догодило у предворју пакла

Текст за каталог изложбе Милинка Стефановића "Године деведесете" у
Галерији Сингидунум, Београд, 4-24. март 1993. Издавач УЛУПУДС, Београд.

1.

"И прочуло се надалеко, да ја на свету обитавам".

Тако гласи последњи стих једне Мандељштамове песме. Растојања су оно што се може мерити (километрима, годинама) а даљина, даљина је немерљива: између онога који је написао како се прочуло надалеко "да ја на свету обитавам", мене који то преписујем и вас који ово читате, или — за ову прилику тачније – чиме се може измерити даљина Онога који се фотографише, Онога који фотографише и Онога који ту фотографију гледа. Смешак! Сад ће птичица! Клик! "И прочуло се на далеко да ја на свету обитавам"

2.

Све се може фотографисати. Ништа се не може зауставити.

"Сви ми говоримо једним мртвим језиком", говорио је Винавер.

Најминуциознија мисао коју је фотографија подарила фотографима је откриће да покрет у животу изазива замућење иа филму. Краљевски начин ношења својих прња.

Кренувши у сусрет свету, на првој фотографији ове изложбе, Фотограф слути да је за сваки сусрет потребно ићи у супротном смеру, покрет-нада у сусрет свету-загонетки који на фотографији неће бити одгонетнут. Замућење.

Симбол фото-апарата појавиће се и на последњој фотографији изложбе: многи као људска мера свих, заустављени, како фотографишу. Фотографисати како се фотографише није само трик: то је краљевски начин ношења својих прња.

Између прве и последње фотографије је изложба фотографија.

"Сви ми говоримо једним мртвим језиком".

Ништа се не може зауставити. Али се све може фотографисати.

3.

Ово су успомене на то шта је фотографисао Милинко Стефановић. Име (један) и презиме (од многих).

4.

Треба узети мермер, клесати и глачати.

Док се добије савршена коцка.

Затим треба чекићем одломити један угао савршене коцке.

И сви ће говорити: "Како је то савршена коцка била!".

Ово је, само лепше, написао Никита Станеску.

Један од многих. О поезији.

(4-а)

А о фотографији? Она је само клесање и глачање оног одломљеног угла (како је то савршена коцка била). Исклесан и углачан више се никад неће моћи вратити на своје место. Моћи ће му се само одломити угао (какав је то угао био).

Реч "угао" често се користи у фотографији (угао снимања, горњи угао, доњи, лични, општи, стари, нови...).

Свет, наиме, зависи од угла из којег се посматра, што је апсолутно нетачно, јер свет не зависи ни од чега.

5.

Милинко воли да говори речи као што су "знак" и "простор". Кад год би рекао "простор" додавао је присвоји придев "свој". А уз реч "знак" није додавао ништа.

6.

Не бих волео да живим у свету званом "свет фотографије Милинка Стефановића". Али ми не помаже да зажмурим. Кад отворим очи видећу да живимо, дуго већ живимо, дуго већ жмурећи, у таквом свету. Питање је избора (и свести?) да ли смо хтели да га видимо.

Свеједно је да ли сам човек који сања да је лептир, или лептир који сања да је човек, могу се наћи сурово чиодом прибијени а неки зид (галерија?) где Милинко прибира наше хитинске облике- испражњене од свог садржаја јодом, нитратима, солима сребра, осветљавањем и замрачивањем, у црвеном светлу опасности неке лабораторије, развијене и фиксиране - где ћемо једни другима представљати контекст (све су нам то већ другим средствима и методима, учинили у животу) уместо смисла, а смисао нама одузет, остаће једино у контексту: уметност не постоји, дугујемо је само сујети уметника.

На сату нашег трајања, господин Стефановић заустављаће бит фотографије који је "немогућност говорења" и егзистенцију огољену до тачке кад о себи више нема шта да каже. Ко год био на слици, кад се ове две казаљке поклопе, знамо, неко мисли на нас.

Све што се може фотографисати је само споља.

Све што се може фотографисати је "хладно" (свака топлина је на фотографији кич!).

Све што је тачно то је банално (треба се чувати само једне подмукле клопке: све што је банално не мора бити тачно).

Милинко слика озбиљно и досадно као што строг а праведан судија изриче пресуде (по древним законима који не трпе измене, допуне и амандмане).

Нико не позира, али сви гледају у камеру: етика Милинковог поступка са људима је у томе да се и судији може судити.

Милинко (можда) воли мале људе, али се (сигурно) не игра њима. (Ко оно рече: "Волите мале људе и играјте се њима"?)

Све је само напон људске коже затегнуте над празнином која чини облик (не, не чини им то Фотограф, они су већ пред камеру дошли такви, Милинко им само – строг према себи и другима - неће дати да лажу!). Да бар има неког украса, неке лудорије мисли да скрене. Нема.

Одгонетка је тако свршена да и сама постаје загонетка.

Не, не бих изабрао да живим "у свету фотографије Милинка Стефановића". Свет у коме живим нисам могао да изаберем. Иста прича.

7.

Живот је као мали гулаш, четврт хлеба и млако пиво. Отворени "шубер" на радничкој кантини загонетан је као пупак света.

8.

"Човек је животиња која ствара симболе", учи нас Кестлер.

9.

Волео бих да ме позову па изложбу и ако јој је изложена једна једина фотографија, неког апсолутно непознатог човека, из непознатог града, прва и последња фотографија тог непознатог. То би годило мојој малој злоби коју у последње време осећам према фотографији (рецимо као кад девојку коју си у младости волео затекнеш као праву звезду једног куплераја), јер би показала да фотографија изван контекста ништа не значи!

Можда и не би?

(9.а)

Ове су фотографије уметност зато што је Милинко Стефановић уметник.

10.

Као и Велика Исидора, М. С. такође воли оне "који камен ору али имају хлеба".

11.

Шеткајући се Галеријом, чујем човека који мисли: "ЈА мислим да је све ово само мало бољи соц-реализам".

Кад људи мисле, Бог се смеје!.

Ипак... Жеља да се непокретно покрене (лепршање бронзаних застава од стотинак тона на умишљеном уметииковом поветарцу видео сам као клише на многим партизанским споменицима) бол је без пребола и за уметника-фотографа и за уметника-соцреалисту. И игра звана "увећање" (велике песнице дигнуте према небу) директан је покушај да се дух фотографије скривен у поступку "смањити велико – увећати мало", искористи. И увереност да се инсистирањем на облику (на оном званом "споља") може најбоље доћи до суштине. Али у празнини соц-реализма претпостављена је опште важећа друштвена идеја, која се можда ставља у "празно" само да би јој одјек био јачи и многострук.

Има ли ичег у празнини фотографије.

Прекидам. Оном горе већ се развлаче уста.

12.

Ужас песимизма који ми изазивају фотографије М.С. је што се до тог песимизма долази путевима "поплочаним оптимизмом".

13.

Ако у овим белешкама, "одразу одраза", има бар једна одгонетка која је остала загонетна, онда ћу се осветити фотографији и фотографима, стављајући крај њиховог и своје име. Потписујем се, ево, под фотографије Милинка Стефановића, исто тако дрско као што се он потписује под слике па којима су, одмах се види, сасвим други људи.

Зашто би на такву сујету имали право само фотографи.

Разбили су Божије дело, и сад се играју крхотинама.

И потписују се испод свега!

14.

Има још једна анегдота, како је М.С. својом фотографијом, као да је некакав Велики Аранжер Стварности, успео да "призове" предмете, људе и догађаје. Десило се то у предворју Пакла, у свакодневном животу званом "Јама Морава, Рудника угља Алексинац".

Велика тајна фотографије је у томе да може (?) да мења свет.

Они који су тамо били, знају.

Зоран Богавац