Pristup knjizi "Istorija srpske kulture"

Pavle Ivić

Malo je knjiga koje su toliko potrebne kulturi jednog naroda koliko knjige o samoj toj kulturi. Za širu publiku najkorisnije je delo sažeto komponovano, pitko pisano, svakom pristupačno, koje će kulturu ipak predstaviti svestrano, ne zaboravljajući ni jednu njenu bitnu sastavnicu. Takva knjiga, razume se, mora se ograničiti na ono najbolje i najvažnije i mora biti plod rada mnogih autora, stručnjaka za najrazličitije oblasti. Zadovoljavajući minimum radoznalosti publike i pružajući joj prva obaveštenja, takva knjiga podstiče na dalje traženje u oblasti po izboru čitaoca. Svojom mnogostranošću ona može privući i najprosvećenijeg pojedinca. Makar on bio i vrhunski stvaralac u pojedinoj oblasti, on će tu naći novih saznanja iz neke druge discipline. Sama ideja da se napiše upravo ovakva knjiga potekla je od književnika Đoke Stojčića, sada člana njenog Redakcionog odbora.

Kod nas nema velike tradicije multidisciplinarnih dela koja bi, konvergentnim naporom mnogih stručnjaka, davala široke preseke naše mnogolike prošlosti. U sredini gde je malo ljudi svaki istaknuti stručnjak opterećen je brojnim obavezama koje ne može da izbegne jer nema nikoga drugoga da primi zadatak na sebe. Ta prezauzetost koči angažovanje na novim poslovima i ujedno obeshrabruje potencijalne inicijatore složenih poduhvata. Kao što kretanje konvoja brodova zavisi od brzine najsporijeg, tako i dovršenje velikog kolektivnog posla zavisi od autora koji je, klecajući pod preteškim ukupnim teretom, najviše zakasnio. Pa ipak, u našoj sredini izašla su u novije vreme dva takva dela: kapitalno desetoknjižje Istorije srpskog naroda u izdanju "Srpske književne zadruge" i knjiga Sto najznamenitijih Srba u izdanju izdavačke kuće "Princip". Sada im se, evo, pridružuje i ova kratka Istorija srpske kulture, koja je, srećom, prošla bez većih saradničkih zakašnjenja.

Istoriju kulture ne čini samo njena prošlost nego i sadašnjost. Štaviše, ova poslednja, merena kriterijima relevantnosti za savremenike i implikacija za budućnost, u najmanju ruku ne zaostaje za prošlošću. Sve razuđenija kultura našeg vremena obavezala nas je da uvedemo i odeljke o domenima kao što su publicistika, fotografija, radio, televizija, primenjena umetnost i dizajn, amaterizam. S druge strane, da bi se dobio neophodni okvirni kontekst koji kulturi stvaraju politička i ekonomska stvarnost epohe, zamoljena su dva eminentna istoričara da napišu sažet pregled srpske istorije. Prilozima takve vrste mesto je, naravno, na samom početku teksta knjige. Iza njih je došlo poglavlje o jeziku kao oruđu kulture. Pokazalo se da je književni jezik svakog razdoblja ogledalo usmerenosti kulture, njenog duha i uopšte duha vremena. Tako mene kroz koje je prolazio književni jezik obeležavaju ključne tačke u periodizaciji istorije naše kulture. Ako se udubimo u faze kroz koje su prošli, na primer književnost ili slikarstvo, uočićemo paralelizam osnovnih crta razvoja.

Zamisao je Redakcionog odbora da se ova knjiga prevede na nekoliko svetskih jezika i objavi i u inostranstvu. Dobro će biti da se u rukama prosvećenog stranca nađe delce koje će ga obavestiti o mnogostrukim sadržajima naše kulture, nekadašnje i aktuelne i koja će ga usput poučiti da ono što mu serviraju mediji u njegovoj zemlji nije cela istina o nama.

Odoleli smo iskušenju da pravimo dve različite knjige – za domaćeg i za stranog čitaoca. Glavni razlog za takvo opredeljenje nije taj što bi stvaranje dvostrukog teksta komplikovalo i usporilo posao oko knjige, nego taj što smo želeli da i našem čitaocu prikažemo sve ono što je vredno i po merilima strožim od naših nacionalnih. Izlaganje je, dakle, podešeno prema vizuri stranog čitaoca; u njoj preovlađuje ono što će njemu izgledati zanimljivo i značajno. Kada se posmatra iz daleka, sve što je isključivo lokalna vrednost gubi sjaj, a reljefnije se ističu ostvarenja koja svojom porukom prelaze granice otadžbine. Obraćena je pažnja i na prijem naših ostvarenja u inostranstvu. Nisu samo za strance od interesa kritičke ocene koje su tamo doživela dela naših ljudi, nagrade koje su mnogi od njih dobili, knjige koje su u svetu objavljene o našoj kulturi. Naravno, bilo bi neuputno ići do krajnosti u nastojanju da se govori samo o onome što je zapaženo u svetu. Ima pojava koje pomažu da se shvati celina stvarnosti iako one same svojim kvalitetima ne izranjaju iznad gornje granične crte čisto otadžbinskih dostignuća.

Postoji namera, do čijeg ostvarenja ostaje dug put, da ova knjiga jednom posluži kao zametak budućeg daleko opsežnijeg dela, možda dvotomnog ili trotomnog, koje bi imalo ambiciju da pruži zaokruženiju sliku, s više podataka i više analize. Tu bi moralo biti mesta i za sistematski napor da se pojave ne samo prikažu nego i protumače u svojim prirodnim uzročno-posledičnim ulančavanjima. Možda najpodesniji trenutak za početak akcije oko tog programa bio bi kada se prikupe kritički odzivi na ovu mnogo skromnije zamišljenu knjigu. Uostalom, možda će i ona sama, u savršenijem vidu posle primedaba koje će se čuti, doživeti nova izdanja.

Pisanju priloga koji se ovde objavljuju prethodio je dogovor autora o njihovom opštem liku. U ponekim slučajevima i uredničke intervencije kretale su se u tom pravcu. Ipak se nije težilo potpunoj jednoobraznosti priloga. Uvažene su kako specifičnosti obrađenih tema tako i lične sklonosti pisaca.

// Projekat Rastko / Istorija srpske kulture //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]