Векови под турском влашћу и обновљена државност
Радош Љушић
Ратови и сеобе
Турском освајању Балкана и Подунавља претходиле су и пратиле га сеобе српског народа. Оне су биле усмерене оним правцем којим су продирали Турци. Срби су се селили пред најездом Турака јер нису хтели да падну под њихову власт, па су тражили заштиту код суседних хришћанских држава, којима су добро дошли за насељавање на опустелим пограничним просторима. Пошто су покорили српске државе, и Турци су насељавали Србе на опустелим рубним подручјима своје државе, посебно њихов сточарски део, иначе лако покретљив.
Сеобе проузроковане појавом Турака почеле су средином 15. и трајале су до почетка 19. века. Оне су ослабиле српско средњовековно етничко језгро, али су га знатно прошириле на северу и западу, допирући до Темишвара, Арада, десне обале Мориша, Сегедина, Будима, Крижеваца, Горског Котара и Жумберка. Од већег значаја биле су сеобе на простору јужне Угарске (Банат, Бачка, Срем, Барања), Славонија, нарочито западне, северозападне Босне, Баније, Кордуна, Лике и континенталне северне Далмације. На тим просторима Срби су се одржали, док су северније и западније углавном ишчезли.
Током 16. и 17. века српско становништво селило се у таласима; један од њих познат је као Велика сеоба (1690). У свести народа остала је још један сеоба тог значаја, она из 1737. године, али нешто слабијег интензитета. Осим што су биле масовне, ове су се сеобе од претходних разликовале по томе што су тада Србе предводили њихови патријарси, Арсеније ИИИ, односно Арсеније ИВ.
Ратови Турске против Угарске, Аустрије и Млетачке републике, вођени најчешће на оним просторима где су живели Срби, били су бројнији од 15. до 18. века. Супарништво Турске и Аустрије, док се Русија није примакла Балкану, у другој половини 18. столећа, било је пресудно и за Србе. Они су живели на просторима оба царства, као и у претходно поменуте две државе (Угарске до 1526. и Млетачке републике до 1797), и учествовали су у њиховим ратовима - у свим војскама. У пограничним крајевима оба царства, изузимајући крајње источне границе, Срби су чинили већинско становништво, организовано у одбрамбеним службама. Код Турака био је то серхат, код Аустријанаца Војна граница. Турци су знатно мање пажње поклонили пограничној служби, док су Аустријанци од ње направили војну установу, која је постојала од 16. до друге половине 19. века, играјући значајну улогу у историји западних и северних Срба. И изван подручја Војне границе, у тзв. Провинцијалу, живели су Срби, али су се њихове обавезе, права и друштвени статус разликовали. Срби су између Саве и Драве уживали извесну самоуправу, захваљујући Српском статуту (Статута Валацхорум, 1630), а у јужној Угарској захваљујући низу привилегија добијених деведесетих година 17. века.
У великим ратним сукобима - Дуги рат (1591-1606), Кандијски рат (1645-1669), Бечки рат (1683-1699), као и у ратовима за Србију (1716-1718, 1737-1739, 1788-1791) - Срби су сатирали себе учествујући у војскама оба царства и Млетачке републике. Они на северу и западу веровали су да бране хришћанство и да ће уз његову помоћ обновити државу, док су Срби с југа били присиљени од Турака да се боре у њиховим редовима. Поменути ратови остављали су за собом пустош и анархију, погодну за појаву хајдучије, која није престајала за све време турске владавине на српским просторима. Донекле је с хајдучијом слична борба ускока у приморским областима. Наиме, ускоци су с подручја под влашћу Аустрије или Венеције "ускакали", тј. упадали на турску територију.
Процес исламизације био је знатно успорен и није био масован, али није престајао до 19, а на југу до почетка 20. века. На рубним српско-арбанашким подручјима, нарочито после сеобе из 1690. године, ову појаву заменио је процес арбанашења српског живља. На западу, посебно у Далмацији и приморју, покатоличавање није престајало, док се северније оно испољавало у виду унијаћења (Марча, Жумберак). У Далмацији оно није престајало чак ни у првој половини 19. века.
С нестанком средњовековних држава Српска православна црква постала је најзначајнија установа Срба. Бринући о свом народу, она је дошла у сукоб с Портом. Патријарси који су тражили помоћ на западу уморени су у Цариграду, док су други били принуђени да се селе с народом у суседно Хабсбуршко царство. Осим што је бринула о вери и обичајима, Српска црква је одржала у свести народа традицију негдашње државности. Кад је Порта ферманом укинула Пећку патријаршију 1766. године, на подручју Турског царства васпостављена је црквена власт Васељенске патријаршије, с Грцима епископима, осим у Цетињској митрополији. У повољнијим приликама радила је на територији Аустрије Карловачка митрополија, која је 1848. године уздигнута у ранг Патријаршије. Када је у новом веку обновљена српска држава, црквена организација делила је њен међународни положај, па је од 1832. постојала аутономна, а од 1879. године аутокефална Београдска митрополија. Тек пошто је остварено државно јединство Срба, било је могуће црквено уједињење у Српској патријаршији (1920).
При крају Бечког, одн. Морејског рата, Црногорци су изабрали 1697. године за владику Данила, који је увео обичај да за живота именује наследника, чиме је кући Петровића Његоша осигурао владичанску митру, потом кнежевску и краљевску титулу. Цетињске владике били су носиоци црквене власти, али су се постепено изборили и за световну (теократија), носећи се дуго, до 1830, с гувернадурима, световним поглаварима подржаваним од Млечана. Дуга верска традиција, уврженост цркве у народу, подршка Русије и углед куће Петровић Његош давали су предност владикама над гувернадурима, али се на крају схватило да је сврсисходније за државу да на њеном челу буде монарх уместо црквеног поглавара.
Тадашњу Црну Гору чиниле су четири нахије - Катунска, Ријечка, Црмничка и Љешанска. Владика Данило морао је издржати неколико турских напада и тражити од Русије заштиту, што ће у њеној спољној политици постати традиција. У другој половини 18. века појавила се једна занимљива личност, Шћепан мали, који се представљао као руски цар Петар ИИИ и тако успео да привремено потисне црногорског владику.
Прве значајне кораке у оснивању државних институција, чиме је пала под удар племенска анархија, учинио је митрополит Петар И (1784-1830). Он је био присиљен да клетвом мири племена, а одлуком Збора на Цетињу (1796), познатом као Стега, објединио их је у борби против Турака. Обједињени и измирени, не само што су пружили успешан отпор скадарском везиру Мехмед - паши Бушатлији већ су га исте године поразили у биткама на Мартинићима и Крусима. Потом је Скупштина у Стањевићима донела Законик општи црногорски и брдски (1798, допуњен 1803) и основала Правитељство суда црногорског и брдског, тзв. Кулук. Осим сарадње са србијанским устаницима, у ово доба дошло је до краткотрајног уједињења с Боком которском (1814).
Његов наследник, Петар ИИ (1830-1851), познатији је као песник и културни прегалац него као владика и господар Црне горе. Укидањем гувернадурства престало је двовлашће па је владика основао Правутељствујушчи сенат црногорски и брдски и завео оружане органе власти - капетане, гвардију и перјанике.
Београдски пашалук, после укидања Пећке патријаршије, све више је постајао средиште Српства, око кога су Турска и Аустрија водиле три последња рата. На том простору је током друге половине 18. столећа, настала јединствена друштвена установа, позната као кнежевинска самоуправа. Она је пружала Србима локалну самоуправу на три нивоа - у селу, кнежевини и нахији. Иако заснована на правним актима Порте, она није обједињена на нивоу пашалука, услед анархије која је захватила ове просторе.
Обнова националних држава
Оставши без Пећке патријаршије и кнежинске самоуправе, а под незапамћеним терором јаничарских одметника - дахија, око 400.000 Срба у Београдском пашалуку побунило се 1804. године против насиља и терора. Тим устанком започето је доба које је познато и као српска револуција. Предвођени Ђорђем Петровићем (1762-1817), познатијим као Карађорђе, устаници су брзо растерали и побили дахије, јаничаре и спахије и ослободили цео пашалук. До ослобођења Београда (почетком 1807) они су извојевали више победа над јаничарима и царским војскама - Иванковац (1805), Мишар (1806), Делиград, Лозница, Варварин - организовали државну управу и прописали јој уређење, с јаким војним обележјем. Државну организацију оличавали су вожд, Народна скупштина, Правитељствујушчи совјет, судови, војне и цивилне локалне старешине. Устаници су правно уређивали државу уставним актима 1805, 1808. и 1811. године.
Срби су прешли границе Београдског пашалука с намером да ослободе своју браћу у Турској и уједине се са Старом Србијом, Црном Гором, Херцеговином и Босном. Њихов циљ била је обнова српског средњовековног царства, а рачунало се и на уједињење са Србима из Аустрије ако би прилике биле повољне. Ова идеја била је тада нереална и постаће остварива век касније. Устаници су истовремено стварали државу и радили на уздизању просвете и културе. Више учених Срба из Аустрије прешло је у Србију, међу њима познати књижевник Доситеј Обрадовић, који је помогао Ивана Југовића да отвори Велику школу (1808) и бринуо се о васпитању Карађорђева наследника, сина Алексе.
Руска помоћ устаницима била је велика, па је устанак запао у кризу када је Русија, пред Наполеонову најезду, склопила мир с Турском у Букурешту (1812). Године 1913. огромна турска војска разбила је устанике и успоставила своју власт у Београдском пашалуку.
Српско-турски рат није тиме био завршен. Обновљен је наредне године неуспелом Хаџи-Продановом буном, а 1815. новим устанком. Њега је водио други вођ Срба, Милош Обреновић (1783-1860, кнез 1815-1839, 1858-1860), који је после неколико неуспелих битака склопио мир с великим везиром Марашли Али-пашом. Тиме је завршен ратни период српске револуције (1804-1815). У мирнодопском периоду револуције Срби су коначно изградили и уредили државу, која је хатишерифима из 1830. и 1833. године стекла пуну аутономију и према Турској била у вазалној, одн. трибутарној зависности. Потом је кнез Милош приступио укидању феудализма (1835), за будући живот Срба значајном одлуком, која је битно усмерила српску заједницу ка грађанском друштву. Кнежевина Србија припојила је 1831/1832. године тзв. шест нахија, које је ослободио још Карађорђе, па је укупно имала 37.511 км2, а затим је стекла право да има наследне владаре и била је уставно уређена (1835. и 1838).
Период од 1835. до 1878. године представља време у којем се друштво српских сељака борило за независну државу. Истовремено су институционализоване државна управа, култура, просвета, а у привреди су се, поред трговине и занатства, јавили почетни облици индустријализације и банкарства. У доба уставобранитељске владавине Кнежевина је добила Грађански законик (1844) и Начертаније (1844), национални и државни програм, који је израдио један од највећих српских државника Илија Гарашанин. Држава је указивала просвети све већу пажњу мада је основно образовање постало обавезно тек 1882. године. упоредо с основним и средњим школама, основан је Лицеј (1828), од ког је настала Велика школа (1863), и касније Универзитет (1905). Поред неколико културних установа, као што је Народни музеј, Срби су тада, оснивањем Друштва српске словесности (1841), поставили темеље будућој академији наука и уметности.
Српски државници били су уверени да не могу лако и брзо изаћи из заосталости, проистекле услед вековног робовања Турцима, па су од тридесетих година 19. века редовно слали даровите младиће да наставе студије у познатим универзитетским центрима. Тако су Србија, а потом и Црна гора добиле врсне стручњаке из свих области науке, културе и политике. Већ прва генерација државних стипендиста, углавном деце са села, враћала се у земљу са знањем и достојанством европски образоване господе, што је временом бивало све израженије. Српска држава придавала је напретку науке велики значај, па су у њој, потом и у Југославији, поникли научници светског гласа, као што су били Јован Цвијић, Милутин Миланковић, Слободан Јовановић. Научници којима су биле потребне скупе лабораторије остајали су у иностранству и тамо постизали врхунске резултате у својим струкама - Никола Тесла, Михајло Пупин и други.
У овом периоду на српском престолу сменило се више владара из обе династије - Обреновића и Карађорђевића. Када су се Обреновићи учврстили на престолу, Србија је за друге владавине кнеза Михајла (1860-1868) знатно проширила свој утицај изван српског етничког простора и постала стожер Првога балканског савеза, склопљеног с Црном Гором, Грчком, Румунијом и политичким организацијама Бугара и Хрвата. Тиме се Србија афирмисала као предводник у борби против Турске, стекавши велики углед код балканских народа.
Владавина Милана Обреновића (кнез 1868-1882, краљ 1882-1889) спаја овај период с народним (1878-1918). тј. с временом постојања независне грађанске државе, која се изборила за српско и југословенско уједињење. Устанак у Херцеговини и Босни не само да је увукао Србију и Црну Гору у рат с Турском већ је изазвао велику источну кризу, у чије су се решавање уплеле велике силе. Берлинским миром Србији је призната независност и територијално проширење на југоистоку, на четири округа, па се Кнежевина од тада простирала на 48.303 км2.
Разочаран у Русију, кнез Милан се окренуо Аустро-Угарској, склопивши с њом Тајну конвенцију (1881), а она је прва признала његово проглашење за краља (1882). Осим што су изграђене прве железничке пруге и њима повезана Аустро-Угарска с Турском, одн. Европа с Азијом, за његове владавине Србија је водила један неуспешан рат с Бугарском (1885). Формалним оснивањем трију политичких странака (Радикалне, Напредне и Либералне), политички живот у Србији није се више могао одвијати према Уставу из 1869, па је 1888. године донет нов устав, један од најбољих у Европи, који је омогућио парламентарну владавину.
Владавину краља Александра (1889-1903) пратиле су бројне уставне, парламентарне и друге дворске кризе. На размеђу 19. и 20. века Србија је имала нешто више од два милиона становника, и била је војно и економски опорављена. Владаочев "лични режим", и посебно његова женидба Драгом Машин, дворском дамом његове мајке - краљице Наталије, изазвали су велико незадовољство, које се завршило убиством краља и краљице.
Нововековни српски владари долазили су на престо млади, осим краља Петра Карађорђевића (1903-1921), који је ставио круну на седе власи. Он је у иностранству сачекао да се врати Устав из 1888. године, уз мање измене, да би на њему положио заклетву и држао се његових начела током целе владавине. Парламентарна демократија дала је обележје његовој владавини. Пошто је издржала тежак царински рат с Аустро-Угарском, који ју је принудио да се од трговине стоком преоријентише на индустрију прераде меса и њен извоз, Србија је још једном окупила балканске државе у савез и рат против Турске, уз прећутни благослов Русије. У Првом балканском рату (1912) Турска је поражена од Србије на Куманову и Битољу, Црногорци су освојили Скадар, а Бугари Једрене, и једни и други уз помоћ србијанске војске. Ослободивши Вардарску Македонију и присајединивши је себи, Србија је захватила 87.800 км2. Нарушивши договор, два су савезника и суседа, Србија и Бугарска, међусобно заратили. У Другом балканском рату (1913) Србија је поразила Бугарску, чиме су њихови односи знатно и задуго нарушени.
Малена, слабо насељена, економски неразвијена, без путева, са сточарством као основном привредном делатношћу, Црна Гора је с напором стварала државну организацију и управу. Важан моменат у томе била је одлука Данила, наследника владике песника, да одбије владичанску митру и прогласи се кнезом (1852). Уместо владике и господара, Црна Гора је добила световног владара, који је кратко владао, издржавши два рата с Турцима (1852, 1858). У међувремену донео је Општи земаљски законик.
Црногорска држава коначно се изградила за време владавине књаза и краља Николе (1860-1918). Почетни период његове владавине значајнији је у том погледу. Црна Гора је прво била поражена у рату с Турском 1862, али је потом забележила знатан успех у рату 1876-1878. године. Берлински конгрес признао јој је независност и знатно територијално увећање (Никшић, Колашин, Жабљак, Спуж, Подгорица, Бар, док су Плав и Гусиње замењени за Улцињ). Апсолутистичка владавина књаза и краља Николе није ублажена доношењем Општег имовинског законика (1888), нити Устава (1905), којим није био уведен парламентарни облик владавине. На појаву политичких странака владар је одговорио прогласом Црне Горе за краљевину (1910). У Првом балканском рату Црна Гора се проширила у плодне области Рашке и Метохије, досегавши 14.443 км2. На том простору живело је око 350.000 становника, углавном српске народности. Ову територију она је задржала у оквиру СФРЈ, без Метохије (13.812 км2).
Под окриљем двају царства
Када су ратови Аустрије против Турске изгубили својство одбрамбених, а добили обележје освајачких, измениле су се делимично улога и значај Срба у њој. Њима се поклањало све мање пажње, а стечена права и привилегије су сужавани. Осим што је укинута Потиско-поморишка војна граница средином 18. века, двама правним актима знатно су сужена српска аутономна права (Регуламент 1770, Деклараториј 1779). Србима је уместо политичке остала само црквено-школска аутономија. Оснивањем Матице српске (1826) Срби у Аустрији добили су најзначајнију културну институцију, која није престајала с радом до данашњих дана. Када је из Пеште пренета у Нови Сад, овај град постао је културно средиште Срба у јужној Угарској. Државне и друштвене прилике у Аустрији биле су, у односу на Турску, знатно повољније за развој црквених, културних и просветних институција Срба.
Потоња делатност Срба у Хабсбуршкој монархији имала је за циљ повратак политичке аутономије на просторима где су они живели у компактним масама, пре свега на простору јужне Угарске, касније Војводине. већа тада Срби су постали важан политички фактор у супарничким односима Беча и Пеште. У таквим приликама састао се Српски сабор у Темишвару (1790), који је изабрао Стевана Стратимировића за митрополита и захтевао територијалну аутономију. Срби у јужној Угарској имали су још дав оваква изборно-расправна сабора, оба одржана у Сремским Карловцима, 1848. (познат као Мајска скупштина) и 1861. (Благовештенски сабор). Осим територије ("Војводовине србске"), тражена је унутрашња самоуправа и њој сходни органи власти - патријарх, војвода, скупштина (сабор), законодавство, суд, грб, застава, језик...
Беч је био присиљен да попусти Србима, после сукоба с Мађарима у револуцији 1848?9. године, па је посебним актом прогласио Војводство Србију и Тамишки Банат као посебну област независну од Угарске. Ову област чинили су делови Бачке, Баната и источног Срема, и она је била непосредно потчињена Бечу. Војводина је била кратка века (1849-1860) и није задовољила српске жеље, посебно зато што је уобличена тако да Срби у њој нису били у већини.
Преуређењем Хабсбуршке монархије на дуалистичкој основи (1867 - Аустро-Угарска), које је пропраћено Хрватско-угарском нагодбом (1868), није решено на задовољавајући начин чак ни хрватско питање, а камо ли словенско и српско. Уједињена омладина српска и Српска народна слободоумна странка, које су тада настале, држале су се опозиционо према нагодбењачкој политици и неговале су идеје о српској узајамности и уједињењу. Душа и стожер тог покрета био је Светозар Милетић. Срби у Хрватској први су увидели, средином друге половине 19. века, да им таква политика не доноси предности, па су прихватили преуређење монархије, после чега се осетио политички и привредни напредак, а Загреб је преузео од Новог Сада улогу српског политичког центра у Аустро-Угарској. Покушај српског нотабилитета у јужној Угарској да усмери српску политику у правцу прихватања дуализма није дао резултате. Почетком 20. века српске и хрватске демократске странке приближиле су своја политичка гледишта Ријечком и Задарском резолуцијом (1905) и успоставиле тзв. српско-хрватску коалицију. Тиме је у Хрватској ударен најсолиднији основ за будућу југословенску политику и будућу државну заједницу.
Српско-бугарско-грчки спорови око Македоније чинили су срж балканске политике друге половине 19. и почетка 20. века. Иако је брига балканских држава о хришћанима у Турској (Србије и Црне Горе о Србима) била знатно појачана (отварање конзулата, помоћ школама и манастирима и сл.), њихов положај није се битно поправио. Исељавање српског становништва с простора Старе Србије у Краљевину Србију није престајало. Кад су младотурци вратили уставни поредак Царству, српски народ почео се национално и политички организовати (1908), а за средиште је одабрао Скопље, негдашњу престоницу Српског царства. Да би могли политички деловати, пристали су на име Срби Османлије. Србија, да би заштитила српски живаљ, осим помоћи у постављању Срба на владичанске столице, била је принуђена да упућује оружане чете и оружје тамошњем становништву, ради одбране од арбанашког насиља и бугарске четничке активности. Слободу ће му донети српска војска 1912. године, после победе у Првом балканском рату.
Конзервативизам босанског беговата запажа се у редовном одбацивању реформи, што их је невољно и благо спроводила Турска царевина. Укидање јаничарског реда и капетанија оставило је мање трага од ломљења босанског беговата средином 19. века, чега се латио српски потурчењак Омер-паша Латас. Тиме није поправљен положај хришћанског становништва, православних Срба и католичких Хрвата. Немири и буне у Босни и Херцеговини учестали су у 19. веку и водило их је српско становништво, подржавано од обеју српских држава. Од свих немира најзначајнији је устанак из 1875, који је трајао до 1878. године. Исход је био сасвим неочекиван за покретаче устанка - Србе; уместо уједињења са српским кнежевинама, ову провинцију Турске - Европа је подарила Аустро-Угарској на управу одлукама Берлинског конгреса. Аустро-Угарска ју је прво окупирала (1878), а потом анектирала (1908), уз велико опирање српског и муслиманског становништва и српских држава. Срби православни и муслимани, дуго су се борили да стекну црквено-школску и вакуфско-меарифску аутономију коју су остварили тек почетком 20. века, после чега су приступили оснивању својих националних и страначких организација. Аграрно питање, извор скоро свих немира, ни Аустро-Угарска није успела да реши.
Успеси српске војске у балканским ратовима будили су српски дух и понос код сународника у Хабсбуршкој монархији, као ни један догађај до тада. Влада у Бечу одговорила је укидањем црквено-школске аутономије Србима у јужној Угарској. Долазак аустроугарског престолонаследника у Сарајево на маневре заказане на највећи српски празник - Видовдан схваћен је као провокативни гест усмерен против српских националних интереса. Уместо добродошлице, престолонаследника и његову супругу дочекали су пуцњи преданог националног борца, припадника организације Млада Босна, Гаврила Принципа (1914). Тиме су и онако затегнути аустроугарско-српски односи доведени до усијања па је моћни сусед поставио Србији захтеве који су грубо кршили њена суверена права. Чим је добила негативан одговор, Аустро-Угарска је објавила рат Србији.
Аустроугарски напад одбила је српска војска, наневши непријатељу више пораза, од којих су најзначајнији на Церу и Колубари (1914). Када су аустроугарску војску подупрле немачке трупе, и када је Србију с леђа напала Бугарска, Србија и Црна Гора поклекле су пред надмоћнијим непријатељем Не хтевши да потпишу капитулацију, краљ Петар, скупштина, влада, војска и део народа повукли су се, под тешким чак трагичним околностима, преко албанских планина на Јадранско и Јонско море (1915). И краљ Никола напустио је Црну Гору, која је била принуђена да потпише капитулацију. Подржавана од западних савезника, српска војска успела је да се реорганизује, попуни добровољцима и отвори Солунски фронт.
У југословенској заједници
Нишком декларацијом (1914) Србија је прогласила свој ратни циљ - уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, што је разрађено договором између српске владе и Југословенског одбора на Крфу 1917. године. пробојем Солунског фронта (1918), српска војска пошла је у ослободилачки поход све до Алпа. Истовремено су проглашавале уједињење са Србијом Војводина (25. 11) и Црна Гора (16. 11), да би 1. децембра 1918. године регент Александар Карађорђевић свечано објавио настанак нове државе на Балкану - Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца с подручја бивше Хабзбуршке монархије.
Из Првог светског рата Србија је изашла с огромним губицима - око 1,300.000 људи, одн. 28% целокупног становништва. Од те демографске катастрофе Србија се више није могла ваљано опоравити, а већ у другом светском рату (1941-1945) српски народ је доживео исту судбину, с нешто већим губицима, али тачан број ни данас није познат. Биолошка катастрофа била је на помолу, као једна од последица опредељења једне државе и једног народа за западне демократије и слободу.
Краљ Александар (убијен 1934. у Марсеју), с напором је одржавао државно јединство Краљевине СХС, односно Југославије (од 1929), заводећи чак и диктатуру која је потрајала неколико година. Прва Југославија, иако је кратко постојала, два пута је доносила устав и два пута се управно организовала и децентрализовала, испрва на области а потом и на бановине. Тиме се постепено напуштало централистичко уређење државе и утирао пут ка федерализму. Оснивањем Бановине Хрватске (1939) издвојене су две националне целине - словеначка и хрватска. Избијање Другог светског рата спречило је стварање треће националне јединице, српске, од преосталих територија, зашта се посебно залагао Српски културни клуб. Замисао о трима федералним јединицама почивала је на идеји обједињења троименог народа Срба, Хрвата, Словенаца. У Другом светском рату, пошто су окупирали Југославију, нацисти су основали марионетску Независну Државу Хрватску, простревши је далеко изван "повијесних" и етничких граница. Она се брзо претворила у велику гробницу српског народа западних крајева, над којим је извршен масовни геноцид.
Из Другог светског рата Југославија је изашла територијално увећана и с потпуно измењеним друштвеним уређењем - поставши најпре "народна" а потом "социјалистичка" република. За све време постојања друге Југославије, с учесталим променама уставних и законских норми, више прилагођаваних председнику државе Јосипу Брозу Титу него народу, ту је државу одликовало федералистичко уређење, са шест република (Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Србија, Црна Гора, Македонија). Осим у Словенији, Срби су живели у свим осталим републикама, и то је била једна од најчвршћих спона државног јединства. У федерализовању државе отишло се корак даље кад су у СР Србији издвојене две покрајине. Срби су, осим територијално, били још економски, духовно и национално разједињени. Том погубном политиком по српске интересе, подстицаном споља, вештачки је одржавано вишенационално јединство и државна заједница.
У првој Југославији није било препрека за културни рад и интеграцију српског, хрватског и словеначког народа. У другој Југославији, поред старих, проглашени су нови народи (македонски, црногорски, па чак и муслимански) и они су, с националним мањинама, равноправно уживали сва, са становишта комунистичке идеологије допустива, национална, културна и просветна права. Комунистички режим, нарочито у свом почетном периоду, гушио је слободу културног стваралаштва, а подстицао идеолошки обојен тзв. социјалистички реализам. Политички притисак на културу делимично је ублажен тек шездесетих година, што се одмах осетило у свим сферама ове делатности.
Кад су уједињени југословенски народи започели процес претварања федералне у конфедералну државу, при чему би и аутономне покрајине Србије добиле иста права као републике, српски политичари, иако чланови једине комунистичке партије, подржавани пре свега од Срба у покрајинама, супротставили су се овој замисли. Конфедералне снаге, подржаване споља, од истих оних сила које су ратовале против Србије и Југославије у оба светска рата, биле су јаче и сналажљивије од снага које су радиле на очувању југословенске заједнице, али су још биле оптерећене већ компромитованом комунистичком идеологијом. Тако је започет распад СФРЈ на републике, праћен крвавим грађанским ратом (1991). Када је међународна заједница прихватила неправично начело да се границе једне суверене државе могу мењати, а границе њених делова не могу, сахрањена је друга Југославија, при чему су велики делови српског народа издвојени из српске државне заједнице, коју чине Србија и Црна Гора. Србима предстоји мукотрпан пут к новом уједињењу.
// Пројекат Растко / Историја српске културе //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]