Средњевековна књижевност

Радмила Маринковић

До примања хришћанства Срби су имали јединствену културу дуге традиције и снаге која је потицала из једнакости и сличности с бројним словенским племенима. Постојао је један језик и један поетски система, којим су усмено изражаване све потребе племенског живота. Током сеоба и настањивања на Балкану, развијала се историјска свест која је рађала усмену епику, прозну и поетску.

Сусрет са хришћанском културом упознао је Србе с потпуно различитим поетским системом, који се стотинама година развијао на хебрејско-хеленским основама и исказивао језиком који се сматрао светим. Настаће културни тип са два вида, старим традицијским и усменим, и новим, хришћанско-цивилизацијским и писменим. Међу њима настају различити облици контакат, мешања и прожимања, док се не успостави културни склоп који почива на оба вида културе и на њиховом продуктивном односу. Они не долазе у колизију јер имају јасно раздвојене функције у друштву.

Писана српска књижевност у средњем веку представља посебан књижевни систем, и што се тиче типологије, и поетике, и књижевних жанрова, тај систем је наставак и даље развијање старословенског наслеђа, створеног за новохристијанизоване Словене на рановизантијским узорима, а на светом словенском језику - старословенском, који је наднационалан, као и литература њиме писана, те се брзо и лако шири међу Словенима. Најпре су преведени обредни и библијски текстови, а ускоро и друга дела неопходна за развијен хришћански живот, међу којима и велика дела хришћанске поезије, реторике и догматике. Али, и сва остала знања из тадашњих наука, историјска, земљописна, медицинска, улазе у овај општи словенски фонд, а исто тако и поучна и забавна лектира медитеранско-азијског света, као што су чувена Књига о Варлааму и Јоасафу, Стефанит и Ихнилат, Физиолог, легенде о Алексију Божјем човеку, о светом Ђорђу, прича о човеку који је своју душу продао ђаволу, прича о премудром Акиру, циклус прича о Соломону и друге приповетке као и веома развијена апокрифна продукција. Све, дакле, дела која су се у исто време ширила Европом на њој заједничком латинском језику. Посредством ове литературе Срби су, заједно с осталим православним Словенима, улазили у широк круг европско-медитеранске културе, на овој лектири се васпитавали у хришћанској религиозности и стицали сва тада потребна знања из разних области. Била је то у пуном смислу речи "литература посредница", како је назива Д. С. Лихачев.

Али ова литература, која је Словене образовала и била им лектира, неће у потпуности утицати на њихово оригинално стварање. Када буду обрађивали своје, словенске теме, они ће користити само онај ужи вид те литературе, оне жанрове и ону поетику којима се слави светачки култ, јер су први јунаци словенске књижевности били творци словенске писмености и књижевног језика, Ћирило и Методије и њихови словенски ученици, које је млада словенска црква сматрала светитељима. Те обредне врсте јесу: хагиографија, хомилетика, химнографија, или, према словенским називима: житије, похвала, служба. У ствари, то су - проза, реторика, поезија. Чињеница да су прва дела словенске продукције обрађена у канонским облицима обредне књижевности и да је језик литературе обредни, свети језик Словена, одредила је карактер даљег словенског књижевног стварања. То је духовна литература, озбиљна, мисаона, етичка, она поставља суштинска питања човекове егзистенције. С друге стране, третирајући истините догађаје она је историјски одговорна. Старословенска књижевност постала је словенска класика с богатим светом идеја, разрађеном поетиком и поетским језиком. Она ће бити модел за словенске националне књижевности у средњем веку, у првом реду за српску књижевност. Све што се у српској писаној књижевности оригинално ствара, остаје у том систему: у оквиру обредних врста - ванобредни садржаји, у систему створеном за верске потребе изражава се свака нова садржина.

Овим системом књижевних жанрова нису се могла изразити индивидуална људска осећања и световне теме, те су жанрови усмене поезије, епске и лирске, и усмене нарације, приповетке и предања, допуњавали систем писаних жанрова. Зато у средњем веку српска писана књижевност није изградила љубавну поезију, упркос везама са западноевропском књижевношћу где је овај жанр био развијен.

Поетско виђење прошлости кроз епске ликове народних јунака морало је у усменом систему бити веома развијено, морало је постојати јака потреба за поетизацијом историје, кад је такво схватање преузела и писана књижевна продукција. Свети Сава започиње серију српских биографија причајући о свом оцу Стефану Немањи као о оцу народа и сликајући један патријархалан однос између владара и поданика. Оригинално српско књижевно стварање бавиће се потом највише описивањем живота и подвига славних људи, њима ће бити даровани светитељски венци, и они ће постати узор моралног живљења, чега у тој мери и у тако систематичној доследност нема код других народа. Тако је створена српска биографика као битна карактеристика и посебност српске средњевековне књижевности.

Формирање српске биографске књижевности дуготрајан је процес он почиње с потребом династије за светородним пореклом, које треба да буде потреба легитимитета за укључивање у хришћанску васељену. Тада ће се, као и код других европских народа, појавити свети предак и славиће се његов светачки култ. Први такав српски светац јесте зетски кнез Владимир, идеалан хришћански владар, који неправедно страда у династичким борбама око власти (1016). Он припада типу кнеза мученика, који се јавља у раним хришћанским државама феудалне Европе, при сукобима старих племенских и нових хришћанских схватања. Код Словена такви су чешки кнез Вацлав (убијен 1922) и руски кнежеви Борис и Гљеб (убијени 1015). Настала средином 11. века, словенска легенда о светом Владимиру сачувана је само у латинском преводу проширена причом о љубави заробљеног Владимира и племените царске кћери Косаре, несумњиво узета из усмене поезије.

Тип кнеза мученика искоришћен је да би се изградио лик кнеза победника. У историји манастира Ђурђевих ступова обрађен је лик ктитора, Стефана Немање, кога зла и неправедна браћа прогоне због његове ктиторске делатности, али га патрон манастира, свети Ђорђе, спасава и помаже му да се уздигне на престо. Ова ратничко-хагиографска повест ушла је у Немањин проглас из 1171. године као доказ легалности и његовог преузимања великожупанског престола српских земаља и поморских.

Другачији лик владара насликан је у Немањином прогласу о абдикацији из 1186. године, који је потом ушао у оснивачку Хиландарску повељу (1198), где представља Немањину аутобиографију. Ту Немања најпре излаже своју државотворну теорију о власти која је његовим прецима и њему дата од Бога да би штитили српски народ. Тиме се власт обезбеђује и Немањиним наследницима, те ће ова теорија остати доминантна државна мисао свих немањићких владара. У двојној композицији Немања свој владарски подвиг излаже набрајањем ратних успеха и старањем о цркви, а морални подвиг кроз изнијансирану исповест о својој души и одлуци да се замонаши под именом Симеон. Тако је лик владара постао недељив спој успешног ратника и високо духовне личности, те ће од тада владарски подвиг у српској литератури бити приказиван као нераскидиво јединство ратничког и моралног подвига.

Немањина аутобиографија основ је за уметничко уобличавање његовог лика код двојице његових синова и биографа, Саве и Стефана, који су, сваки на свој начин, настојали да успоставе светачки култ свога оца као идејног стуба српске народне и државне заједнице. Као владар и Немањин наследник, Стефан је журио да оца прогласи светим и добије међународно признање и краљевску круну, те је одмах прерадио очеву аутобиографију у биографско казивање, називајући га светим (Друга хиландарска повеља, 1200-1202), док је Сава, поштујући канонске прописе као монах, полако припремао светачки култ очев, написавши најпре службу њему посвећену и радећи на осталим потребним списима. Али у главном Савином делу Житију господина Симеона (1208) Симеон - Немања схваћен је као мудар владар, племенит отац, блажен старац, а његова светост је само наговештена. Стога је Сава био слободан у избору жанра којим ће свога јунака описати, док ће Стефан свој спис Живот светог Симеона (1216) остварити по свим прописима хагиографског жанра, канонског облика светачке биографије.

За вајање Немањиног литерарног лика владара и монаха Сава је користио већи број наративних модела и литерарних типова, поред слике коју је о себи дао сам Немања. Али за убедљивост Немањиног лика и жив емотиван однос према њему, који доживљава и савремени читалац, има се захвалити искреној Савиној љубави и дивљењу према изузетном оцу. Заповест таквог оца синовима да се не сукобљавају око престола и власти, већ да живе у братској љубави и слози, делује као пророчански завет, те стога завршна сцена, у којој Сава над очевим моштима мири браћу Вукана и Стефана и тако прекида братоубилачки рат у Србији, делује сасвим природно и смирујуће.

Сава је користио разне облике дотадашње српске писмености, канцеларијске документе, дворске и ратничке приче и манастирске историје, али и наративне жанрове дотле непознате српској књижевности - дневник, пренос моштију, поуке синовима. Унео је у своје дело разне облике реторичке природе, као што су молитве, беседе, похвале, цитати и паралеле из Светог писма, и тиме нарацију обогатио реториком, спајајући тако житије и похвалу, што ће остати као једна од битних особина српске биографске књижевности. Сава је овај спис уобличио као спој историје два Немањина манастира, Студенице и Хиландара, а оригиналном концепцијом композиционе структуре као смене наративних и драмских одсека, постигао је дубину историјског приказа и непосредност емотивног доживљаја. Истовремено хагиографски интонирано и историјски верно, а личношћу писца обојено, Савино дело је непосредно и непоновљиво аутобиографско казивање најугледнијег српског интелектуалца средњег века и оснивача самосталне српске цркве.

Стефан, првовенчани српски краљ, имао је задатак да изнесе цео Немањин живот и постхумна дела, према захтевима жанра који пише. За то је морао тражити разне изворе. За извештај о Немањином успону преузео је повест из историје Ђурђевих ступова. Томе лику додао је и нове. Врхунац државничког деловања свога оца видео је у успостављању "праве вере" у српској земљи, чиме је померио историјски значај Немањине верске политике - Србија је одавно била христијанизована, а Немања само прогони јеретике. Приказан је у пуном сјају државног сабора који расправља о јеретицима, потпуно по угледу на византијског цара који председава васељенским саборима и даје коначну реч у верским полемикама. Тако по Стефану, немања постаје "равноапостолни" владар, који уводи хришћанство у своју државу. Овај тип владара обликован је према Константину Великом, а међу Словенима припадају му моравски кнез Растислав (9. век), бугарски кнез Борис (9. век) и руски кнез Владимир (10. век).

Стефан је светом Симеону - Немањи приписао и улогу свеца заштитника домовине, по угледу на култ Димитрија Солунског. У аутобиографском казивању, јављајући се као сведок и учесник догађаја, Стефан опширно описује своја ратовања, у којима побеђује непријатеље Немањиним чудесним деловањем. Појављујући се пред српском војском у ратним походима, свети Симеон штити своју државу, коју је и за живота бранио, али и свога изабраника, сина Стефана, подржавајући га тако у борбама око престола. За српску историјску стварност Стефан је створио нову типологију религиозне фантастике, уносећи у њу ратничке приче из усмене, а можда и писане дворске литературе. Веома учен, Стефан је своје складно компоновано дело обогатио префињеном реторичношћу и закључио га свечаном похвалом, која на поетски начин сажима значај Немањине појаве и с реалноисторијског нивоа издиже је на вишу духовну раван.

Српска биографија, конституисана књижевним делима светог Саве и Стефана Првовенчаног, као поетизација савремене историје и њен идеолошки тумач, своје најпотпуније остварење добија у Животу светог Саве од хиландарског јеромонаха Доментијана (1243). Иако пише по налогу двора, Доментијан је био довољно удаљен и од актуелне власти и од догађаја које описује, те може да поступа умногоме као објективан историчар који трага за документом и на њему гради своје обимно дело. Јер скоро све што се зна о светом Сави почива на Доментијановом извештају: посветивши се од ране младости духовном позиву, млади српски кнежевић Растко - монах Сава прошао је све лествице моралног уздизања и црквене каријере и постао значајна личност православног Истока у доба његове пуне угрожености од латинског Запада. Али и више од тога, Доментијан је изразити тумач историје као више, небеске воље. Стога је по њему историја важнија од појединца, чак кад је он, као његов Сава, дат од Бога. Сава је још пре рођења предодређен за подвиг служења отаџбини. Уздижући себе, он уздиже и своје отачаство на виши степен духовности: сврха његовог постојања јесте отачаствољубље. Основ Доментијановог виђења светог Саве јесте однос човека и његове отаџбине, вероватно јединствен у европској књижевности средином 13. века.

Предестинација јунакова моћно је средство за увођење бројних и разноврсних поетских и реторичких облика. У служби повести о српској историји Доментијан уједињује сва три основна жанра српског књижевног система: поезија у облику молитве служи као мотивација поступка, проза, фактографска и фикционална, основ је целокупне нарације, а реторична похвала сублимира доживљај и тумачи појаве и људе. Антиципацијом догађаја као везаном траком обједињена је разуђена композиција, организујући се на бази симболичних хришћанских бројева. Сачинивши тако грандиозну историју Немањиног, Стефановог и Савиног доба, Доментијан је Немањину идеју о божанском пореклу своје лозе проширио на цео српски народ, уздижући га на ниво изабраног Божјег народа, Нови Израиљ.

Као пандан оваквом оснивачу српске цркве, Доментијан је, такође по жељи двора, саставио нову верзију Живота светог Симеона (1264), компилирајући своје претходно дело и Стефана Првовенчаног, и развијајући реторичне елементе позајмицама из Похвале кнезу Владимиру од Илариона Кијевског (из 1049) утврдио свог јунака као изабраног "равноапостолног" српског владара.

Тека кад је престала да буде идеолошки тумач недавно протеклих догађаја, српска биографија је могла да постане маштовита романескна прича која ангажује читаочево саосећање. Управо то је Живот светог Саве, који је крајем 13. века написао хиландарски монах Теодосије. У поимању светог Саве он је начинио радикалан заокрет. Све што је код Доментијана у обликовању Савиног лика било апстрактно, Теодосије је превео на конкретно. Он је пример средњевековног реализма. Али свети Сава није због тога мање светац, он је само приступачнији, ближи човеку, који може да саосећа са њиме и да следи његов пример. Теодосије је од Доментијана преузео целокупну композициону грађевину и није морао да решава тешке историчарске проблеме, али је зато маестрално развио уметност казивања истих садржаја другим поетским језиком. Доментијанову реторичност и поетичност подредио је чистој нарацији и тако постигао жанровско јединство и стилску уједначеност. Створио је широку приповедачку реку и јарким бојама сликао време, људе и њихове односе. То је једна динамична фрескослика Србије 13. века. Његово дело је први српски роман.

Теодосијеви јунаци увек су у стању повишене осећајности, која се преноси и на читаоце. Душе својих јунака Теодосије подвргава префињеној психолошкој анализи. Стога је по мери његовог талента можда више од светог Саве био његов други јунак, испосник и подвижник свети Петар из планине Корише више Призрена. Теодосијев Живот Петра Коришког, једина права српска хагиографија (1310), пружа богат репертоар пластично насликаног надреалног света пустињакове маште и могућност за дубоко понирање у потресан свет његовог унутрашњег живота. То је најбоља психолошка новела, која превазилази средњевековне идеје и поетику. Теодосије је растварао Доментијанов згуснути сплет сва три књижевна жанра. Поред ових наративних дела, Теодосије је својим јунацима посветио бројна дела црквене поезије и једну реторичку похвалу, поштујући канонски модел обредних књижевних врста.

Крај 13. века донео је српској публици једну нову литературу, која отвара поглед на свет витештва и куртоазије, другачији од оног који јој се дотле нудио. То су славни романи о Тројанском рату и о Александру Македонском, који се на српском језичком простору усвајају на стваралачки начин уз коришћење развијене епске поетике, што представља поредно сведочанство о њеним квалитетима. Појава ових романа била је веома продуктивна, јер је пружала модел једног литерарног система који српски писци убудуће не могу заобићи. Насупрот томе, знатно касније бледо преведени романи о Тристану и Изолди, о Ланселоту и о Бови од Антоне нису оставили никаквог трага у српском књижевном животу.

У време пуног успона српске државе, али и честих насилних смена на српском престолу, наслањајући се на Доментијанову поетику, писао је архиепископ Данило Други. Он је покушао да у традиционалној форми српске биографије објасни сложену судбину људи којима је пореклом одређено да испуњавају тежак задатак владара, и тако је проширио тему о одговорности владалачког позива, истакнуту још крајем 12. века. У Даниловом делу је стога у првом плану човек и његов однос према добру и злу, а историја је фон на коме се решавају питања личности, морала, идеја. О своме времену Данило сведочи кроз биографије трију личности из владарске породице, везаних емотивним и идејним спонама. То му је дало могућност да изгради три снажне личности и изнесе више гледишта о истом времену.

Краљица Јелена је идеална мајка и владарка, у старости узорна монахиња. Она је литерарни пандан Немањи (1316). Њен старији син, краљ Драгутин, иако је преступом према оцу оскрнавио српски престо, није негативан јунак; он се искрено каје и снагом своје воље стиче поштовање (1317). Аутобиографију млађег брата, краља Милутина (1317), где су његови бројни ратни успеси приписани небеској заштити српских светитеља, Саве и Симеона, Данило је (1321) прерадио у опширну биографију, ослобађајући је при том хагиографских примеса и сувишне реторике, чуда и патетике, и тако Милутинов живот изнео као кохерентан циклус причања о ратовима, а успехе на бојном пољу могао је слободно приписати Милутиновој ратној вештини. Данило је задржао традиционалну концепцију о двоструком подвигу идеалног српског владара, државничком и духовном, али не инсистира на Милутиновом личном духовном подвигу, јер је идеал човека и владара сада виђен у Александру Македонском, с којим он пореди свога јунака. Српски владар није више брижан отац Немања, него моћан владар једне државе на прагу царства. Сакупљене у једном зборнику, ове три биографије чине ширу верзију историје Милутиновог доба, што представља значајан корак у проширивању историјских концепција у српској књижевности.

У истом правцу наставио је да пише и Данилов анонимни Ученик. Он је описао живот свога учитеља (после 1337), али је у њему обрадио само духовни живот и црквену каријеру Данилову, а богату државничку делатност приказао проширењем Данилове улоге у биографијама владара које је написао Данило, док је у биографијама краља Стефана Дечанског (после 1331) и његовог сина Душана као краља (после 1335), којима је он сам аутор, Данилу од почетка поверио водећу улогу. Објединивши потом, све ове текстове, и додавши им серију животописа српских црквених поглавара, од Данила и других писаца, Ученик је саставио велики историјски кодекс, назван Данилов Зборник, којим је постигнут највиши степен у разрађивању наративне структуре у српској средњевековној књижевности.

Истовремено, Учениково дело представља и крајњи домет српске биографике као оригиналне форме која у хагиографском облику излаже поетизовану историју. Учеников Стефан Дечански негативан је лик, те је задатак владарске биографије у том тексту поверен другим јунацима. Ка духовном подвигу усмерен је тадашњи црквени поглавар, архиепископ Данило, а млади краљ Душан развија се према ратничком подвигу. Хагиографски модел морао је бити напуштен, а главна пажња писца посвећена је ратним догађајима. Они у Учениковим делима заузимају централна места. Модел за ту опширну ратничку нарацију нађен је у Српској Александриди, српској верзији славног романа, а с њом и лик идеалног српског владара прераста у лик ратника и витеза, који је, како се према недовршеном животопису Душановом наслућује, управо њему и намењен. Српска проза се тако постепено усмерава ка витешком роману. Али, пад царства зауставио је овај процес секуларизације српске књижевности, а Душанови наследници нису имали времена и амбиција да у књижевности објашњавају његову владарску величину. Тако се завршава дуготрајни ток српске биографске књижевности као поетизоване хронике Немањиних потомака.

Распад хагиографске форме и кретање ка витешком роману, као белетристици, оставља непокривеном историјску компоненту српске биографике. Већ последња поглавља Даниловог Зборника и нису ништа друго до кратке историјске белешке. У другој половини 14. века настаће и први српски историјски жанрови, летописи и родослови, који су временом добијали све већи значај. У исто време јављају се нови облици, траже се нове литерарне форме, ослобођене историјског задатка, као што су учене посланице, поетски записи, артистички изведени стихови и друге.

У крилу цркве одвијала се обимна књижевна делатност, у првом реду обредна поезија, која је читаво време пратила успостављање светачких култова, а с њом и њен саставни део, кратко житије. У другој половини 14. века она достиже свој врхунац. Али ускоро се, с турским нападима, јављају нове теме и нови тонови у српској књижевности. У записе и друге краће жанрове усељава се туга и јадиковка, индивидуална и колективна. Та расположења ће дати основни тон и литератури косовског подвига.

Подвиг кнеза Лазара и косовских јунака (1389) изазваће читав циклус поетских састава. Лазареви наследници се труде да одрже српску државну организацију наслањајући се на традиције Немањића. Тако у дворској средини, као и пре, настају списи који кроз лик једног јунака објашњавају положај и идејне основе Лазаревића. Нова династија ствара свога светог претка. А он је нов тип јунака, он је владар с једним подвигом, једном битком. Та је битка изгубљена, али кнез Лазар је пао витешки, бранећи пред најездом варвара друге расе и с другог континената европску хришћанску цивилизацију. Он је морални победник, може бити јунак хришћанског спева. Његова тема је идентификација вере и отачаства, безграничне привржености хришћанском идеалу која иде до свесне жртве, тема предности духовног над материјалним, небеског царства над земаљским царством. Али није само кнез хришћански херој. Подвижници су и његови витезови који гину заједно с њиме. Они су заточници верности владару, осећања части и дужности. Филозофија дужности пренета је с владара и на све учеснике битке. Немањина теорија власти је проширена - сви припадници војничког, феудалног реда дужни су да штите веру, народ и земљу.

Све су то разлози да се не описује цео Лазарев живот, него само тај један једини подвиг. Хришћански подвиг кнеза Лазара и косовских јунака довољан је за њихово прослављање. Тражи се нова форма и нов узор. Подвиг косовски близак је раним хришћанским мартиријима, причама о првим мученицима, које мученичка смрт уздиже међу изабране, свете. Списи о кнезу Лазару пишу се у облику похвале, епско-лирским поступком и повишеним емотивним набојем. Уместо величанствености старих биографија овде превладава осећајност, сапатња уместо дивљења, нема ликовања, све је тужно и уздржано, тиха смиреност која проистиче из дубоког уверења да се поступило како се морало. То је отмена поезија жртве и моралне победе.

Основ ове косовске поезије јесте сјајно Повесно слово, које је непосредно после битке (1392) написао патријарх Данило трећи у веома негованом стилу "плетеније словес". Његово дело садржи све елементе косовске теме потоњих списа и косовског мита усмене поезије. Косовска тема јесте први сачуван и потпуно јасан пример симбиотичке повезаности писаног и усменог поетског система српског средњег века: иста тема са свим саставним деловима негује се истодобно у обе поезије. Међу Даниловим следбеницима јесу и други људи с двора. То је дворска литература. Ту су учена књегиња Милица, удовица Лазарева, прва српска песникиња туге и бола, Јефимија, чувена везиља, деспотица и монахиња, Лазарев син и наследник, млади деспот Стефан Лазаревић, државник, војник и песник ренесансно интониране љубавне лирике, коју откривамо у његовом песничком трактату о љубави Слово љубве, и други. Десет списа за двадесет година.

Избеглице с балканских простора испред турске најезде доносе у Србију и другачије литерарне токове. Међу њима је Григорије Цамблак, који за време свог кратког боравка у Дечанима пише Живот Стефана Дечанског (око 1405) као великомученика, потпуно у традицији бугарске Трновске школе, у строго хагиографском маниру какав у Србији никад није негован. Док се Цамблак и делом као и животом залагао за словенско и балканско духовно јединство пред турском опасношћу, његов земљак Константин Филозоф тражи храброг ратника кадрог да се с мачем у руци супротстави иноверном освајачу. Тај идеал нашао је у своме заштитнику деспоту Стефану Лазаревићу и посветио му је опширну биографију Живот деспота Стефана (1433). После много година у сасвим другачијим приликама Константин је остварио онакав књижевни лик владара какав је зачињао Данилов Ученик. Идеалан владар је успешан ратник и племенит витез, префињен уметник и неустрашив борац за хришћанску културу, човек велике моралне снаге, коју црпи из привржености своме тлу и историји свога народа. Тиме, а не небеском заштитом, он је јунак новога времена. А то ново време види се и у другачијем, објективном виђењу људи и догађаја. Сам деспот иницирао је превођење византијских хроничара, састављање српског родослова, проширење летописа. Поред интересовања за античку историју, рационални дух епохе открива се и у текстолошким и лингвистичким подухватима деспотовог двора и околине. Стефан Лазаревић и Константин Филозоф откривају поглед на хуманистичка и ренесансна кретања у српском књижевном животу, сасечена и затањена тешком трагедијом губитка српске државне самосталности и многовековним робовањем господарима без културних традиција.

Па ипак, и у таквим приликама оскудно књижевно стварање и даље је окренуто идеалним јунацима онога типа које је остварила средњевековна књижевна продукција. Јунаци су сада последњи представници српске државности, сремски деспоти Бранковићи, којима су током прве половине 16. века посвећени култни списи, службе и кратка житија, у Крушедолској књижевној школи, која негује ништа мање артистички стил од својих великих узора раније епохе. Уместо да се развија препородним токовима, као што је и започињала, српска књижевност остаје на позицијама на којима ју је страна најезда затекла. Писана реч налази подстицај у усменој, традицијској речи, па тако ни патријарх Пајсије, желећи да напише Живот цара Уроша (1642), не чини ништа друго него стари хагиографски оквир испуњава новим усменим предањем. У доба великих обнова европске културе, српска култура, издвојена из Европе кордоном турског оружја, покушава да се обнови из себе саме; писана књижевност наслања се на усмену поезију, која живи интензивно, црпећи своја надахнућа, етичка начела и племениту осећајност из сведочанства средњевековне епохе, сачуваних у књижницама старих манастира.

// Пројекат Растко / Историја српске културе //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]