Народна књижевност
Нада Милошевић-Ђорђевић
Српска усмена књижевност настала је, уз наслеђе које је морала донети из старе словенске постојбине, на размеђи источне и западне цивилизације, у сусрету са затеченом традицијом на новом тлу, у непосредном додиру с наслеђем антике, а касније, у својеврсној одбрани од оријенталних утицаја и у прожимању с њима.
Из доба до 15. века располажемо поменима и записима и прозних и стиховних облика, који функционишу у оквирима поетике писане књижевности, понекад испливавају као самосталне целине, сведочећи и о формираности сопственог, усменоуметничког система.
Петнаести век доноси већ обиље података о постојању готово свих усмених радова и врста, као и њихове оцене. Од краја 15. до 19. века појављују се руковети песама, прича и других умотворина које у неким својим примерима достижу врхунце уметничке усавршености. Читави зборници записа показују велику метричку и тематску разуђеност усмене поезије, као и разноврсност прозних облика. У поезији се издвајају песме спеване у дугом стиху, од петнаест до шеснаест слогова, такозване бугарштице, које се певају са или без инструменталне пратње, некад у колу. Оне су углавном епске тематике, и међу којима се налази и засад најстарији пронађени запис епске песме, забележен с краја 15. века. Виталан и делотворан све до нашег времена, живи и десетерачки стих, састављен од десет слогова, најраспрострањенији - епски, са цезуром после четвртог слога, и лирски, симетрични десетерац са цезуром после петог слога. Десетерачка епска песма пева се најчешће уз гусле; може се и казивати, док је лирска песма увек чврсто везана за мелодију.
Од рукописних зборника из друге половине 17. и почетка 18. века објавио је познати српски правни историчар Валтазар Богишић збирку под насловом Пјесме из старијих, највише приморских записа (бугарштице), 1878.
Први већи зборник народних десетерачких песама, опет махом епских, записивао је од наших певача, почетком 18. века, непознати аустријски официр, на пределима Војне границе, тада под аустријском управом. Објавио га је 1925. године, под насловом Ерлангенски рукопис, немачки славист Герхард Геземан.
Почетком и средином 19. века, појавиле су се прве систематски објављене збирке српских народних песама, приповедака, загонетки и пословица, које је Вук Стефановић Караџић сакупио "са топлих усана народа". Мала простонародна славеносербска пјеснарица, 1814; (И-ИВ), Лајпцишко издање, 1823-1833; И-ИВ, Бечко издање, 1841-1862); Српске народне приповјетке (1821, са 166 загонетака; и 1853); Српске народне пословице и друге различне као оне у обичај узете ријечи, 1834. Следи књига "женских песма" из Херцеговине (1866), које је сакупио Караџићев сарадник и помагач Вук Врчевић, а Вук Караџић их је пред смрт припремио за штампу.
Појавивши се у Европи, у време пуног процвата романтизма, српска народна поезија доживела је изванредну рецепцију. Обелодањена у антологијским примерима Вукове збирке одговорила је "кругу ишчекивања" европске културне јавности, постајући жива потврда прво Хердерових, а затим Гримових идеја о усменом песништву. Јакоб Грим је почео учити српски језик да би песме могао читати у оригиналу, сваку нову збирку српских народних песама пропратио је тананим поетским анализама. Ставио их је напоредо с Песмом над песмама, да би то исто учинио и Гете. Гримовом заслугом, али и иницијативом образованог и мудрог Словенца Јернеја Копитара, цензора словенских књига, Вуковог саветодавца и заштитника, српској народној књижевности омогућен је улазак у велики свет.
Српске народне песме (и приповетке) превођене су на немачки језик готово упоред ос њиховим објављивањем, понекад и пре тога, непосредно из Вукових рукописа или казивања. Копитар је за Грима превео целу прву Пјеснарицу, затим низ песама у свом приказу Лајпцишке збирке. Грим се и сам појавио као преводилац. Тереза Албертина Лујза фон Јакоб-Талфи превела је двеста педесет лирских и епских песама већ 1825. године. У својој компаративној студији поводом Вукове књиге из 1833. године оценила је појаву збирки српске народне поезије као "један од најзначајнијих књижевних догађаја модерног времена".
На основу њених превода настају преводи на друге језике. Да споменемо само неке међу најранијим, на енглески (Џон Бауринг), на француски (Е. Бојар), на шведски (Финац Јохан Рунеберг), на руски (Пушкин). Песме се иначе преводе на све словенске језике. Чувена мистификација српских народних песама П. Меримеа - Гусле (1827) има далекосежног утицаја у европским књижевностима. На Сорбони Клод Форијел (1831/32), а на Колеж-де-Франсу Адам Мицкјевич (1841) држе специјални курс о српској народној поезији. У Америци, муж Т. А. Л. фон Јакоб-Талфи, Едвард Робинсон, чувени професор теологије, држи у Њујорку предавања о српским народним песмама.
Свежи и звучни десетерац, назван "српски трохеј", постао је не само предмет изучавања већ и узор спевавања. Гете је "своје властите љубавне песме певао у трохејима". Тако је трохеј "постао значајна песничка форма у немачкој књижевности", и не само у њој.
С Вуковим временом завршио се и период "класичног" народног песништва, када је оно достигло врхунски домет.
Уметничком домету српске народне поезије нису допринеле само оне појаве које су непосредно претходиле Вуковом времену, већ и постојање једне веома развијене усменопоетске граматике настале вековним процесима обликовања и клесања усменог уметничког израза и његовог преношења од ствараоца до ствараоца, с генерације на генерацију.
То потврђује и засад први познати запис епске песме, из 1497. године, скривене међу стиховима италијанског спева Балцино, коју је аутор спева Рођеро де Пачијенца спонтано, али с готово фолклористичком прецизношћу и интересовањем за историјски и социјални контекст забележио слушајући новодосељене чланове словенске колоније у околини Напуља, а недавно Мирослав Панић идентификовао као бугарштицу.
Савршено избрушеним моделом о сужњу невољнику који из дубине своје тамнице тражи сабеседника и посредника, иначе честим у епици, исказано је стварно тамновање Сибињанина Јанка (ердељског војводе Јаноша Хуњадија) у Смедеревској тврђави, где га је српски деспот Ђурађ Бранковић затворио да би му наплатио ратну штету коју је починила по српским земљама Јанкова војска враћајући се из битке на Косову 1448. У финој симбиози традицијског и хришћанског појављује се орао - хомеровска птица гласник, "у којој је највећа снага", као преносилац поруке.
Ова песма дугог стиха - бугарштица - настала, по свој прилици, по законитостима обликовања историјске епохе, одмах после догађаја и у његовој непосредној близини, у северним српским крајевима, пренесена је на миграционом таласу српског становништва које је стигло до Напуља, а за шта архивске потврде и историјска објашњења даје италијански слависта и историчар Франческо Саверио Перило.
Да су се бугарштице као песме "српског начина" изводиле у Ердељу и век касније, посведочиће мађарски писац Шебешћан Тиноди у својој Хроници 1554. ("Много има гуслача овде у Мађарској, / али од Димитрија Карамана нема бољег, у рацком мачину.."), а на њихову широку територијалну распрострањеност указаће и подаци са запада, с отока Хвара. Ренесансни песник и учени племић Петар Хекторовић забележио је, 1555. године, шест народних песама изванредне лепоте, током тродневног излета по мору и објавио их у свом стиховном путопису Рибање и рибарско приговарање (Венеција, 1568). Његови веслачи, рибари испоставили су се, наиме, као врсни певачи, и у доколици "за време минути" казивали му бугарштице: "... Сарбским начином....", а судећи по објашњењу које даје рибар Никола Зет - "Како меу дружином васда смо чинили", начином увелико уобичајеним за јавно извођење.
Оно што одликује све ове помене народне књижевности и записе текстова у петнаестом и шеснаестом веку јесте богатство облика и разноврсност мотива.
Упоредо с њима појављује се јединствена епска тема о једном догађају која се односи на Косовску битку из 1389. године, око које се концентришу "мале теме" и склопови мотива у корелацији с њом али и у међусобној, узајамној вези. У бици су погинула два владара, српски и турски (кнез Лазар Хребељановић и султан Мурат), и један престолонаследник (Јакуб, султанов син), а османлијска најезда на хришћанске земље заустављена је, додуше, привремено, захваљујући српској војсци.
С књижевног становишта, из перспективе Хегелове теорије епа, битка је престављала идеалан предмет за епско обликовање - "... обимно разгранати догађај у вези са целокупним животом једне нације и једне епохе". За Србе је то био најважнији, средишњи догађај њихове историје, прелаз из епохе постојања слободних и самосталних српских држава у епоху робовања под Турцима, преломни тренутак од кога почиње и другачије рачунање времена - на оно пре и после битке.
Косовска епика јавља се у време када свест о држави, припадности тој држави, и свест о витешкој дужности према њој постоји у сваком појединцу, и када еп представља историјско памћење народа у размерама јуначке идеализације. Иако нема непосредних записа песама из времена одмах после Косовске битке, већ само епски стилизованих фрагмената теме у писаним изворима, они показују како су се историјске чињенице путем мотивских и језичко-стилских образаца транспоновале у поезију, чему је помогла и универзалност саме теме.
Убиство турског султана Мурата, које је починио српски витез Милош Обилић, јесте историјски чин, али је исто толико поетска чињеница. Тај чин је изазван Милошевом унутрашњом потребом да се жртвује за свој народ и уклопљен је у мотивску схему витешког епа узрочно-последичном везом између клевете и часне потребе верног витеза да је скине са себе и тако докаже верност своме владару. Клеветник (Вук Бранковић, историјски и епски зет кнеза Лазара) по истим законитостима епске схеме постаће издајник, као последња карика у ланцу да би се на психолошко-историјском плану оправдале неминовне, трагичне последице битке.
Од драматичне косовске вечере, начињене колико по узору на Христову вечеру толико и по угледу на обичајни ритуал славске свечаности, у српском народу посвећене породичном свецу заштитнику, до трагања за мртвим јунацима на пољу Косову - сва збивања стилизовања су у корелацији емотивно-личног и херојско-епског. У бугарштицама је феудална атмосфера наглашена јаче. Десетерачка поезија Вукове збирке креће се пак на подручју личног, породичног и општељудског и у складном сазвучју са свечаним тоновима успоставља својеврсну присност певача племићким и владарским ликовима, националним јунацима. Објективна историјска збивања посматрају се као лична, сопствена судбина, да би се истовремено сваки лик, свака индивидуа, потпуно подредио захтевима вишег, етичког реда.
Појам царства небеског, за које се опредељује српски кнез, идејна је подлога свеукупне ове поезије. То је мисао јеванђељска, али и основна идеја сваке јуначке епопеје, у којој је смрт на бојном пољу једини пут да се ратнику осигура вечни боравак с оне стране живота, а вечни спомен и слава на свету овоземаљском. Лазарево опредељење јесте опредељење за морални опстанак нације и трајање у епском свету непролазности. Овај избор у пуној слободи личне воље врхунско остварење добија у подвигу Милоша Обилића, у извршењу завета који је дао своме кнезу.
Тренуцима непосредно после завршене битке посвећене су две песме у Вуковој збирци "Смрт мајке Југовића" и "Косовка девојка". Обе представљају епилоге укупних догађаја, својеврсну транспозицију општег на појединачно, отаџбинског на породично, епског на лирско посматрање збивања. то је учинило да их многи, нарочито страни истраживачи, посматрају као баладе, чије многе одлике оне несумњиво носе. С друге стране, многа тематска подручја европске баладе епски обликује изразито јак епски импулс српске поезије.
Песма о Мајци Југовића херојска је трагедија мајке која храбро подноси смрт свог мужа и свих својих синова, до тренутка кад се душевни бол преобраћа у физички, када патња прелази све границе издржљивости, и када нагомилани, потискивани јад разноси цело њено биће. Тананом инсценацијом, певач тај тренутак повезује с појавом црних гавранова који мајци у крило бацају јунакову десницу. Певач прво пушта младу жену да одмах у њој позна, по бурми, руку одрасла човека, Дамјана, свога мужа, да би мајци оставио дуге мучне тренутке присећања (Окретала, превртала с њоме,/ Пак је руци тијо бесједила:/ "Моја руко, зелена јабуко!/ Где си расла, гдје л' си устргнута"). Пушта је а се врати у прошлост, да сагледа малену руку синовљевог детињства и да укрштањем срећних успомена и трагичне стварности пресвисне: "А расла си на криоцу моме,/ Устргнута на Косову равном!"
Усмена традиција о покосовском периоду приказује све дубље продирање Турака у унутрашњост земље као историјску неизбежност којој се српски деспоти и војводе опиру свом силином својих трагичних живота чувајући косовски завет.
С пропашћу српских средњовековних држава историјско предање и епска поезија постали су једини интегративни фактор у српском народу, најважнији чланови у систему културне комуникације, начин за духовни опстанак и опирање асимилацији. Уметничка организованост у вербалне метричке обрасце или живописне слике - мотиве осигурала је трајност колективном памћењу. Различити страни путописци који пролазе јужнословенским земљама, махом од Беча ка Цариграду, у својим драгоценим записима о животу и обичајима становништва, управо се задржавају на том феномену. Бенедикт Курипечић, пореклом Словенац, који између 1530. и 1531. путује као тумач аустријског посланства, у свом Путопису препричава део косовске легенде, спомиње епско певање о Милошу Обилићу у крајевима удаљеним од места догађаја, у Босни и Хрватској, запажа и настајање нових песама. У времену када су Турци увелико заузели све главне градове српске земље, Курипечић заправо оставља документ о поезији и предањима као одбрани од притиска османлијске силе.
Епитаф с надгробног камена, стећка војводе Радосава Павловића у Рогатици, исклесан "српским писменима и на српском језику", било да га је Курипечић преписао сам, било, још више, да га је забележио према интерпретацији својих босанских тумача и уз њихову епску идеализацију, представља својеврсну исповест али и усмени, епски начин мишљења или поглед на свет: "Ја војвода Павловић од Радосала, господар и кнез ове земље, лежим овде у овом гробу. Док живљах не могаше ме турски цар никојим јунаштвом, никаквим даровима, па ни борбом ни великом силом са моје земље потиснути нити побиједити. Још мање сам мислио да се одрекнем своје вјере..."
Цео период од 15. до почетка 19. века испуњен је сталним обнављањем епског сећања на постојање некада славних и моћних сопствених српских средњовековних држава али и непрестаним акцијама за ослобођење у оквирима ондашњих могућности. Герилска борба против Турака води сена целом подручју насељеном српским становништвом, и то у два вида: хајдучком, унутар окупиране земље, и ускочком, у њеним пограничним областима, уздуж читаве крајине, од Вараждина и Карловца на северу, а преко Сења, Удбине, Котара, Макарске и Габеле на југу, до Боке которске и Црне Горе. Касније, потискивањем Турака, Војна крајина се простире дуж Саве, Тисе и Мориша, све до северног Баната и организује се посебна граничарска војска.
Ова хајдучка и ускочка хероика свакодневице не разликује се по својој суштини, али има различите облике деловања, што се јасно види и у песмама.
Остављени у потпуности сами себи у дубини поробљене земље, после турске окупације Србије и Босне и Херцеговине, хајдуци организују чете од по десет до четрдесет герилаца. Остају у гори од пролећа до јесени ("Отишли су о Ђурђеву данку,/ Остали су до Митрова данка,/ Лист опаде, а снијег западе"). Они нападају турске караване, одузимају им благо; с времена на време појављују се у свом или суседном селу. У њиховој заштити од прогона ангажовано је цело становништво, од јатака - домаћина који их прима на коначење до крчмарица у хановима, где се укрштају путеви и размењују обавештења. Одржавање конспирације уске групе јесте и главни фактор њиховог опстајања.
За ускоке, међутим, неку врсту јатака представљају стране хришћанске државе, Млетачка и Аустрија, у оквиру којих, на територији Крајине, они живе као професионална војска. Дужност им је да чувају границе од продора Турака, али и да организују веће походе против њих. Непрестано спремни за рат, полажући своје животе за "општу хришћанску ствар", ускоци борбу против Турака истовремено виде као могућност за ослобођење сопственог народа.
Архивска грађа пружа податке о њиховим тешкоћама, о њиховој непокорности и самосвојности, о невољама њихових породица, о настојању католичког клера да их преведе у католичанство, о зависности њиховог положаја од политичких односа великих сила, о комуникацији најпознатијег котарског ускока Стојана Јанковића с патријархом Арсенијем Чарнојевићем.
У безбројним мегданима између славних хришћанских јунака и исто тако славних муслиманских крајишника деле се похвале и једнима и другима, али епска победа зависи од тога чија је песма. (Временом ће муслиманске епске песме, прешавши у руке професионалних певача, добити посебне композиционе облике и постати знатно дуже.)
Женидбе и отмице, преоблачења и опкладе, тамновања и ослобађања из тамнице чине основни сижејни фонд ускочких песама, добрим делом ослоњен на интернационалне мотиве, али с јако израженим локалним и националним колоритом. Тако је и песма Ропство Јанковић Стојана, подстакнута стварним историјским догађајем, уклопљена у интернационални образац о повратку дуго одсутног мужа кући на дан када му се жена преудаје (образац који је своје најславније остварење добио у Хомеровој Одисеји). "Витез Јанко, познат целом свету по својим славним делима у Далмацији", како га карактерише њему савремени немачки историчар, заиста је био у цариградској тамници и избавивши се бекством вратио се у своју кулу у Равним котарима.
Песма из Вукове збирке живописна је, синтетична слика средине у којој певач ствара, преноси и чува целокупан друштвени и морални систем српске цивилизације. Низ сјајних метафоричких сцена, у којима тријумфује савршен идилични склад патријархалне породице, крунисан је отвореним, исходним задовољењем етичког кодекса - Стојановим даривањем сестре оштећеном младожењи. Тако, насупрот Одисеји, нема убијања просаца.
Хајдучија која је и код нас и у прасловенском времену на Балкану, као и у многим земљама и историјским епохама, постојала као одметништво од закона, постаје општа појава у 16. веку после турског освајања Србије и Босне и Херцеговине. Једно од најбољих, најубедљивијих и тачних објашњења, како о социјалној тако и о историјско-политичкој појави хајдучије, даје кроз песму најпознатији хајдучки харамбаша - епски лик Старина Новак. Жали се на кулучење и "откуп" ("ја сам био човек сиромашан") и у дубокој једноставности открива хајдучију као принуду ("јест ми било за невољу љуту") и као самоодбрану од обести турских господара. Од сељака тако постаје хајдук, од домаћина - заштитник народа, од породичног човека бескућник, коме су "мач и пушка и отац и мајка,/ двије мале братац и секуна,/ оштра ћорда вијерница љуба,/ тврда ст'јена мекано узглавље,/ кабаница кућа до вијека". Из потлаченог човека израста јунак "кадар стићи и утећи и на страшну мјесту постојати".
Када је турска свирепост потанко описана, у непосредној је функцији величања јунаштва и честитости хајдука, као што је то у песми о Старцу Вујадину, који издржи и најтеже муке, и не само да не одаје своје другове већ и подстиче своје синове на храброст.
У познатој песми из Вукове збирке освета над Бећир-агом и агиницом призива се с уводном сценом мучења младог хајдука Малог Радојице, коме Турци ложе ватру на прсима, приносе гују присојкињу, забијају клинце под нокте. При том је вредност песме колико у похвали његовој храброј издржљивости толико и његовој дубокој људској мужевној слабости према женској лепоти. Пред њом не може да одоли. Када се појави "Хајкуна ђевојка", он престаје а се прави мртав, заборавља једину могућност свога избављења - да "мртав", изнесен из тамнице, може побећи. Хумором се растерећује сцена. Хајдук "лијевијем оком прогледује,/ деснијем се брком насмијава", девојка га покрива марамицом и убеђује родитеље да га баце у море. И док први пут за девет година Бећир-ага са женом мирно вечера и распреда о радосном сазнању да се најзад ослободио хајдука који му је толико додијавао, млади напасник прислушкује разговор под прозором, упада у собу и крваво се свети, да би затим из тамнице ослободио своје другове и оженио се лепотом девојком.
Народне епске песме виделе су у хајдуцима заштитнике народних права, осветнике који су у Турке уносили неспокојство, одметнике од закона, али туђег, окупаторског.
Овакве црте је умногоме понео и најпопуларнији српски јунак Краљевић Марко, чија се слава проширила у свим јужнословенским народима. Живећи свој епски живот више од три стотине година, највећим делом под турском владавином, управо у време деловања хајдука, он неминовно добија у епској поезији хајдучке карактеристичне особине ("Свим је Турцим' Марко додијао"). У историји син најмоћнијег српског обласног господара и савладара цара Уроша Немањића - краља Вукашина Мрњавчевића, Марко је постао турски вазал после победе Османлија на Марици 1371. године и као вазал погинуо у бици на Ровинама 1394. године борећи се против хришћанина, влашког војводе Мирчете. Да је начин на који је српски краљевић обављао своју вазалску дужност могао помоћи обликовању његовог епског лика као народног заштитника показују два податка. Први је архивски. Маркова област је била заштићена од упада турске навалне коњице. Други је књижевно-историографски. Добро обавештени писац Константин Филозоф почетком 15. века приказао га је као невољног вазала који је пред своју погибију рекао: "Ја... молим Господа да хришћанима буде помоћник, а ја нека будем први међу мртвима у овом рату".
Отуд су могли настати и мотиви у песмама како Марко укида порез који су наметнули Турци на удају српске девојке, отуд мотив о вешању тлачитеља народа Ђеме Брђанина. Зато Марко и оре царске друмове и тако онемогућује Турцима кретање кроз српску земљу, зато и крши прописе турског султана и у време Рамазана чини све што им је супротно, а онда се на прекор царев правда: "Ако пијем уз рамазан вино,/ ако пијем,/ вера ми доноси". Зато у бугарштици, опет остајући веран својој религији, Макро, по мајчином савету, иде прво на венчано кумство ("Тамо пође Краљевићу у те цркве свете Петке"), па тек онда одговара на султанов позив за војевање против Арапа, савршено свестан да је цару, као вазал, неопходан.
Овај велики, плаховити усамљеник својим ликом повезује разне периоде српске историје.
У оквиру немањићког доба, Марко се појављује као заштитник легитимитета царске лозе и чувар "нејаког Уроша", сина цара Душана. У чувеној песми о Урошу и Мрњавчевићима супротставља се рођеном оцу и стричевима, који се отимају о туђе царство, а слуша своју мајку Јевросиму, чији часни савети добијају пословичну функцију ("Немој, сине, говорити криво,( Ни по бабу, ни по стричевима,/ Већ по правди Бога истинога!/ Немој, сине, изгубити душе:/ боље ти је изгубити главу,/ Него своју огр'јешити душу!")
Макро у народној традицији другује са свим важнијим епским јунацима разних времена или им се супротставља и својим присуством постаје мерило важности и тих јунака и тих догађаја, све до ослободилачких ратова. Он се појављује у свим врстама народних усмених творевина, лирским песмама и баладама, епици и митским и историјским предањима, пословицама и изрекама. Маркова поетска биографија постаје својеврстан оквир психолошких особина читавог народа, синтеза усменопоетског доживљаја мита, историје и свакодневне реалности и, најзад, магнетско поље за интернационалне мотиве, на којима се таква биографија и гради.
Епика буне - којој претходе песме о бојевима за слободу у Црној Гори и која опева српске ослободилачке устанке против Турака почетком 19. века - неспоран је наставак хајдучке епике, али је њен основни идејни ослонац поезија о Косовском боју. Махом ју је обликовао један од најчувенијих народних певача Вуковог времена, сведок догађаја гуслар Филип Вишњић. Епизујући реалне јунаке свог времена он их је увео у бесмртност, успевши истовремено да оствари једну животворну поезију о сељацима кнезовима и кнезовима сељацима, који се осећају позванима да коначним ослобођењем Србије од Турака успоставе нову државу, која ће после више од четири века представљати продужетак старе. Не случајно, јер, како је једном приликом велики српски антропогеограф Јован Цвијић запазио, сваки српски сељак осећао се потомком оног племства које је на Косову погинуло. Та блискост с косовском епиком доследно је спроведена и у стилско-изражајним поступцима, на пример, у стиховима о бројности турске војске (Кон до коња, јунак до јунака,/ Бојна копља кано чарна гора,/ Све с' вијају по пољу барјаци,/ кано мрки по небу облаци). Та блискост је очувана и у мотивским обрасцима, у благослову устанику Милошу од Поцерја, имењаку славног косовског витеза Милоша Обилића ("Весели се, Поцерац Милошу,/ Десна ти се посветила рука/ Која знаде погубити Меха,/ Свим Турцима храброг поглавара"). Песме су, такође, повезане у једну целину, али је, уз потпуно саможртвовање јунака, епика устанка епопеја оптимизма, с визијом о коначном ослобођењу српских земаља. Своју велику, пробуђену наду Босанац Филип Вишњић обликоваће у надахнутим стиховима које ће ставити у уста Карађорђу; "Дрино водо, племенита међи,/ Измеђ Босне и измеђ Србије,/ Наскоро ће и то време доћи/ Кад ћу ја и тебека прећи/ И честиту Босну полазити!"
Непосредни повод за устанак, сеча кнезова и откривање плана дахија да посеку све српске старешине, а потом а све мушкарце старије од петнаест година "такође оштрици мача предаду", Филип Вишњић је, уз изврсно познавање историјских података, преточио у монументалну песму Почетак буне против дахија. У њој је дата читава концепција устанка, неумољиво реална, са својим суровим али и светлим сликама. Досегнувши оно што је за епску поезију најтеже, Вишњић је обликовао панораму догађаја, а свеопшти незадрживи покрет народних маса исказао је сјајно нађеним поређењем из природе ("Уста раја к'о из земље трава"). Стихом прегнантним асоцијацијама објаснио је тренутак одлуке ("Јер је крвца из земље проврела").
И остале песме које с овим својеврсним епом чине целину обликују хронику устанка. Оне верно бележе топографију бојева и њихов ток, представљају поменик српским ратницима, али дају и њихове убедљиве психолошке портрете, почев од Карађорђевог па до једног од најплеменитијих ликова и српске историје и српске епике - кнеза Иве од Семберије, који од Турака откупљује робље по цену доживотног осиромашења.
Понекад сурова сликовница крвавих призора, етика буне мање је осветничко наслађивање над српском победом него филозофско надношење над догађајима, разумевање за патње противника стечено сопственим горким искуством. У томе је и величина песме Бој на Мишару, у којој се признање погинулим турским поглаварима спаја са самилошћу према Кулиновој удовици.
Лирика
Лирска народна поезија представља веома сложену, усмену уметност речи. Тек пажљивим разлиставањем откривају се скривени слојеви веома старих погледа на свет који су представљајући сурвивале, урастали у уметничко обликовање и продужили да живе упоредо с новијим мотивима.
За српску усмену лирску поезију карактеристично је да исказује осећања путем спољних збивања, махом посредно, у најстаријим временима, изражавајући жеље, молбе, радости и туге колектива, касније и индивидуалне емоције. Увек у спрези с неком другом уметношћу - музиком, игром, покретом, мимиком, али са свим тим уметностима заједно, народна лирска песма део је свакодневног живота.
Настала је у функцији сточарске и аграрне магије, повезивања са светом стихије и божанства, била је спона с прецима; она је и емотивни израз животног тока сваког појединца, од рођења до смрти, исказ еротске и љубавне чежње, и зато се појављује у толико различитих облика: обредних и породичних, митолошких и хришћанских, песничких и љубавних.
Обредне песме, данас махом одумрле, равнају се према земљорадничком календару, према времену сетве и убирања плодова, следе природни циклус и везују се за положај Сунца, његово рађање, јачање и умирање.
Породичне обредне песме према савременој подели, са своје стране, прате исти, сада човечји животни круг - рођења (успаванке), сазревања (свадбене песме) и смрти (тужбалице), а унутар тога круга најразличитија збивања која су га се дотицала у свакодневици условљеној и историјским и друштвеним догађајима.
Класична српска народна лирика у облику у коме је до нас дошла превасходно је лирика села, пре свега израз различитих видова патријархалне културе, која је вековима опстајала под нашим поднебљем.
Патријархална здруга, у чијем се оквиру збива садржина већине лирских песама, ограничава могућности жениног битисања. "Женске песме" исказују у пословичној концизности захтеве који се пред њу постављају. Ти су захтеви, међутим, увек искључиво етичке, никада материјалне природе. Невеста треба у младожењину кућу да донесе свако добро "а највише биља од умиља/да је мирна кућа у коју ће". "Буди, снахо, собом добра, /то су дарови", захтев је који младожењина породица понавља у свадбеним песмама, а он се, с друге стране, усклађује с уверењем сиромашен невесте: "ако буду рода господскога / примиће ми цвијет за дарове".
Иако неке од песама проговарају о сиромаштву, некад с тугом, некад с духовним сарказмом, у њим нема ни трага о сталешкој, класној подјармљености, о зависности од господара. Чак ни присилан, мукотрпан колективни рад, о коме има података у српским средњовековним споменицима, није нашао места у народној лирској поезији. Опеван је као тежак само уколико је реч о присилном раду под турским господарима. Социјалне невоље у потпуности су прекриљене националним.
Посленичке песме задржавају се на дружењу, на моби као задружној, добровољној помоћи у корист свих и колективни рад претвара се у духовито такмичење, у наџњевање момка и девојке, у похвалу девојачкој вредноћи и издржљивости (Наџњева се момак и девојка,/ момак нажње двадесет и три снопа,/ а девојка двадест и четири/ Кад ујутру бео дан освану,/ момак лежи, ни главу не диже,/ а девојка ситан везак везе!).
Посредни, дистанцирани начин исказивања српске лирске песме, како је то већ више пута запажено, испољио се у потпуном прожимању и јединству садржине и форме. Дешавање, које је у лирској поезији само средство за обликовање емоције, захтевало је трагања певача са најпогоднијим упоредним збивањем или описом који ће ту емоцију изразити.
У песми из рукописа непознатог Пераштанина "Ђевочица пелен бере... мимоходи дробну ружу" и двоструком симболиком - радње и значења - открива своје душевно стање. Изгубивши у рату драгог принуђена је да се уда за недрагог.
Чак и монолог, који би требало да буде најпогоднији облик за непосредно изношење осећања, у народној лирској песми врло често представља само исказивање замишљеног збивања у чијем се оквиру осећања објективизују ("Волим с драгим по гори одити,/ глог зобати, с листа воду пити/ студен камен под главу метати,/ нег' с недрагим по двору шетати,/ шећер јести, у свили спавати").
У обиљу мотива српске народне лирике треба истаћи често понављани мотив бескрајне љубави сестре према брату, нежни однос снахе и девера, уздизање девојачке части, што осветљава ведрију страну патријархалне културе.
Иако претеже поезија сете, има и песама о бујној задовољеној страсти, о духовном надигравању и пркосном изазивању момка и девојке, о побуни против конвенција. У многим песмама преовлађује радосно осећање живота. Песме зависе не само од времена већ и од краја где су настале (сензуалније су у јужној и источној Србији, смелијег израза у градовима).
Изузетно разноврсност стиха, од четверца до шеснаестерца, српска лирика има три основна структурна типа: монолошки, дијалошки и наративно-описни, који се смењује или употпуњавају, те од тога зависи да ли ће лирска песма бити једночлане, двочлане или трочлане композиције. Посебан вид чине лирске песме, такозвани бећарци, које се састоје од само два десетерачка стиха ведрог, обесног и подсмешљивог тона ("Иде лола и подиг'о главу/ зап'о носом о дудову грану").
Недељиве од природе и поднебља, али и културе, религије и историје српског народа, опсталог на међи различитих цивилизација, српске лирске песме, како је Грим запазио, "сједињују предности оријенталне и западне лирике". "Њихово биће је", каже Грим, "потпуно европско, и само по тананости и богатству мисаоних веза... подсећају на оријент, али не омамљују. Оне имају мирис руже, а никако ружиног уља".
Прозни облици
Својим основним карактеристикама прозна усмена традиција уклапа се у међународни систем жанрова и може се поделити на две основне категорије - на категорију приповедака (приче о животињама и басне, бајке, религиозне приче, новеле, шаљиве приче и анегдоте) и на категорију предања (митолошка, етиолошка, историјска и културно-историјска и легенде - делови фолклоризованих, апокрифних и канонских биографија светаца). Томе треба додати и богат репертоар облика прихваћених у новијој науци о фолклору, која је, у знатној мери, ставивши у први план само процес приповедања, прихватила у своје окриље и сва она остварења што се крећу у оквирима поновљивих синтаксичких и композиционих структура.
Доста блиски појму жанра као "идеалног" модела врсте, управо зато што су се формирали вековима у оквиру јединог континуалног књижевно-поетског система, усмени облици су тај модел следили, али су га и мењали, међусобно се прожимали, понашајући се као динамичка конструкција. Карактеристика готово свих врста приповедака јесте тенденција ка реалистичности и ка историцизму, чак и у оним облицима који теже уметнички фиктивном, као што је бајка.
Тако се, на пример, у бајци о Пепељузи сусрет с царевићем догађа у сеоској цркви за време "летурђије". Типска структура бајке о одласку главног јунака у далека пространства, где треба да изврши "неизвршиве" задатке, објективизује се у сиже о српском граничару који, да би се ослободио вечне страже на граници између Аустрије и турске, хришћанства и ислама - мора донети "три вражје длаке".
Одлазак у свет авантуре у познатом интернационалном типу приче о животињи која бежи од окрутног господара, и којој се придружују и остале измучене животиње, конкретизован је у српској верзији одметањем животиња у хајдуке као једином могућношћу одбране од зла.
Виша сила, која у религиозним приповеткама проверава понашање људи, сусрећући се с њима на овом свету и награђује их или кажњава према хришћанском и националном кодексу, појављује се често и као национални светац, на пример, свети Сава. За српску усмену књижевност карактеристично је да се многе типичне прозне врсте исказују у епском стиху, као и да херојско-етичка компонента добија свој концентровани, понекад породични израз у ратничко-патријархалној анегдоти. Духовита вербална надигравања, подвале, мудри одговори на постављена питања, који у новели често воде радњу, у шаљивој причи су основно мотивско ткиво.
Шаљива прича се појављује у низу флексибилних облика, од хумористичке игре речима до инсценације у којој долази до изражаја хумор ситуације, нарави и карактера. Као представници националне психологије, али и носиоци само по једне општељудске особине, била то мудрост, глупост, поквареност... појављују се типски ликови у потенцираним ситуацијама, у којима ће те особине доћи до најбољег изражаја. Најпознатији је национални типски лик довитљивац Ера, сељак који победу над противником (најчешће Турчином, али и разним представницима власти) задобија умом и жилавом упорношћу.
Реалистички, и својеврстан "надреалистични", хумористички корпус обухвата велики број разнородних облика прича које се и данас стварају (анегдоте, вицеви, приче из живота=.
Предања представљају особену усмену историју људског и националног духа. Разјашњавају и тумаче све што је настало и опстало и на духовном и на материјалном плану, и тежећи за уверљивошћу, везује се за места и позивају на сведоке и очевице који би потврдили истинитост казивања. Полазна претпоставка на којој се предања заснивају - да у њихову веродостојност не смеју сумњати ни приповедач ни слушаоци - захтевала је посебан вид уметничког обликовања.
Комуницирајући путем сижејних образаца, емотивно обојених слика - мотива, усвојених у традицији, којима исказује народно мишљење о историјском догађају или лику, историјско предање износи га као аутентичну, културно-историјску чињеницу. Добијајући своју фигуративност, народно мишљење као такво опстаје и преноси се с генерације на генерацију поистовећујући се с обрасцем који се исказује. Увек под одређеним емотивним набојем, често с елементима митског, историјско предање повезује слушање с прецима. У српској традицији веома развијена, историјска предања играју важну улогу у очувању националног идентитета и самосвести. Таква су предања о Марку Краљевићу, његовој натприродној моћи, стицању снаге, одабирању коња, и његовим траговима широм земље, који "доказују" истинитост казивања о њему или о светом Сави и Светом Симеону, који се попут античких богова, или хришћанских анђела, појављују у биткама испред пукова, штите ратнике свог народа и омогућују им победу. С друге стране, таква су и предања о негативним јунацима. Једном уведена слика издајства или узурпаторства престола, убице или издајника примењена на одређену личност тако се жилаво одржава у традицији да је тешко потискују голе историјске чињенице. Тако Вукашин Мрњавчевић остаје убица "нејаког Уроша", сина цара Душана и престолонаследника српског царства, а Вук Бранковић - појам издајника.
Демонолошка предања кратком инсценацијом драматизују веровања у натприродна бића (из међународног или националног каталога), дајући њихов портрет и понашање у сусрету с људима; у оквиру интернационалних схема та предања конкретизују амбијент. У прожимању с историјским и културно-историјским предањима и епском поезијом демонолошка предања доприносе ремитологизацији херојског света, који је у српској традицији превасходно историчан.
Веома распрострањена етиолошка предања, којима је тумачење порекла појава и "ствари" у природи и друштву основна функција, при чему само постојање појаве служи као доказ "истинитости" казивања, такође се једним својим делом наслањају на историјска предања. Тако су по низу варијаната птице кукавице постале од сестара кнеза Лазара, које су после косовске погибије неутешно кукале за њим.
Вредно је помена да су предања, која су још браћа Грим издвојила од категорије приповедака, нагласивши да су приповетке (Марцхен) поетичније а предања (Саген) историчнија, тек средином овог века ушла у жижу интересовања европске и америчке науке, и за њих је тек 1963. године усвојена међународна подела. Вук Караџић је, међутим, више од једног века раније овакву класификацију антиципирао. У његовом, за живота необјављеном делу - Живот и обичаји народа српскога, поглавље под насловом Вјеровање у ствари којијех нема одговара демонолошким предањима европске класификације, поглавље о Постању гдјекојих ствари поклапа се с групом етиолошких предања, док поглавље под насловом јунаци и коњи њихови обухвата историјска и културно-историјска предања. Изванредан познавалац усмене грађе, с осећајем за њен облик и њену функцију, Вук Караџић је, исказавши описном терминологијом суштину ових категорија, предухитрио међународни научни тим за цело столеће.
Вук народну прозу, као и остале усмене творевине, посматра као израз народног духа, али му је исто толико стало до језика којим се тај дух исказује а творевине обликују. Његов животни циљ да постави народни језик у основицу књижевног умногоме је диктирао и његове ставове према врстама усмене књижевности. Већ у Рјечнику 1818. године Вук објављује више од двадесет шаљивих приповедака и предања о функцији објашњавања појединих речи, да би како и сам каже, "показао шта народ о ријечи којој мисли и приповиједа". У предговору збирци приповедака из 1821. године, која је изашла у Бечу, у подлиску првих српских књижевних новина, прошириће своја размишљања: "Пјесме, загонетке и приповијести (пословице) то је готово народно књижество коме ништа више не треба него га вјерно, чисто и непокварено скупити; али у писању приповијетки већ треба мислити и ријечи намјештати (али опет не по своме вкусу, него по својству Српскога језика.."). У том смислу се Караџић и подухватио стилизације прича. Колико је то било тешко, пожалио се још у Рјечнику.
// Пројекат Растко / Историја српске културе //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]