Народно неимарство

Јасна Бјеладиновић-Јергић

Народно градитељство у Срба, које се на релативно малом простору јавља у неколико кућа са својеврсним начином грађења, засновано је на вековном искуству. Спонтана смишљеност, креативна маштовитост и умеће самоуких народних градитеља резултирали су стаништима из ванредне прилагођености животу, раду и средини. То се испољавало не само у изгледу и просторној организацији сеоских стамбених кућа и пратећих објеката него готови код свих других спољних и унутрашњих функционалних и уметнички обликованих делова и детаља.

При грађењу станишта народни неимари су с невероватном способношћу процењивали климатске прилике и природу тла. Коришћењем грађевинског материјала који је средина пружала стварали су несвакидашње примере архитектонског идентитета одређених подручја. При томе су одређени значај имали привредне прилике, занимање и начин живота становника, као и струјања која су током историјских збивања наилазила из разних културних сфера.

Тако се, полазећи од југозапада и југа према северним крајевима, смењују појасеви разних облика и различито саграђених кућа традиционалног неимарског искуства и умећа, у подручју голог краса - какви су севернодалматински предели Книнске крајине, источне Херцеговине, део Црне Горе, као и само Црногорско приморје - куће су грађене од камена, често и с кровом од камених плоча. У планинском и шумовитом динарском подручју - од западног дела Српске крајине и Босне па преко источних падина Црне Горе и готово целом западном Србијом - простире се тип куће брвнаре, са зидовима образованим од брвна и високим кровом покривеним дашчаном "шиндром". Треће велико подручје које не обилује шумама - јужни, средишњи и источни делови Србије - усвојило је комбиновани систем грађења. Куће су с дрвеним костуром који се испуњава лакшим материјалом и блатом. То је кућа "бондручара", или, с обзиром на распрострањење у долини реке Мораве, "морска кућа". На северу, у Панонској равници - Војводина, Барања и део Славоније - где је земља најподеснија за обликовање, грађене су куће од набоја тј. набијањем земље, или од ћерпича, печене цигле. За све ове основне типове кућа, с битним разликама у спољном изгледу, за старије облике карактеристична су два простора - "кућа" с огњиштем и соба, испред којих може бити и трем. У окружењу сваког дома - окућници, с привредним и помоћним зградама, народни неимари испољавали су и свој смисао за организацију животног и привредног простора.

У свом развоју сви основни типови кућа достигли су сложеније просторне и визуелно богатије облике, уз извесне новине и у материјалу за градњу. У неимарској интервенцији код већине развијенијих облика кућа с окућницама и даље се уочавају спонтана креативност и самосвојност градитељског стварања, што није у потпуности био случај кад је реч о кућама од набоја. С наметнутим планским развојем куће војвођанских, подунавских и посавских предела, и поред локалних самосвојности, умногоме су од краја 18. века па надаље попримале универзалнији изглед, карактеристичан за читаву Панонску равницу средњоевропског простора.

Међутим, и код основних типова кућа и код развијенијих облика, осим органске повезаности сваког објекта с природом, непогрешиво постављање међусобне сразмере појединих делова кућа, као и хармоничне повезаности спољњег изгледа куће и унутрашње опреме зграде, украшавањем куће и окућнице, декоративно и естетски уобличавале су се појединачне и скупне стамбене целине. Потреба да се кућа, у којој се одвијао читав друштвени, производни и обичајни животни циклус, допуни и улепша разним облицима и бојама огледала се у профилисаним конструктивним подупирачима, лепо обликованим димњацима, прозорима, вратницама. Тако се на панонској кући са светло обојеном фасадом нарочита пажња посвећивала изгледу кровног забата, често с мотивом сунца, а на брвнари - уграђивању лучно повијеног дебла изнад вратница. У сликовитом и карактеристичном изгледу моравске куће, која је привукла пажњу Корбизјеа на његову пропутовању кроз источну Србију (на путу за оријент 1911. године), доминирају светли сводови - лукови у простору трема који се складно сливају са зеленилом природног амбијента.

Народно градитељство, које је у разним природним срединама имало самосвојне изразе и на које су утицали историјски, привредни и културни чиниоци, своју вековну еволуцију окончало је пре неколико деценија. Његова архитектонска вредност несумњиво је велика и заједно с другим традиционалним творевинама представља културну баштину српског народа и подстицајну подлогу за европски културни простор. Јер, "традиција је стрела окренута у будућност", како је рекао велики визионар и пројектант архитектуре 20. века, чувени Корбизје, који је, путујући некадашњим просторима Византијског царства, желео да открије тајне његове прошлости, како би могао разумети Запад.

// Пројекат Растко / Историја српске културе //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]