Књижевност 18. и 19. века

Јован Деретић

• Европеизација и рађање нове књижевности
• Патријархална и грађанска култура
• Романтизам и процват лирике
• Реализам: Доба приповетке

Између старе и нове књижевности

После Велике сеобе 1690. тежиште читавог књижевног и културног живота српског народа помера се с југа на север, из турских области на подручја под Хабсбуршком монархијом. Готово све што је српска књижевност дала у наредних сто и више година створено је у тој новој средини у историјским приликама битно различитим и од оних разних и од оних у којима су у то време живели други делови српског народа.

Књижевни рад у почетку наставио се на старим основама. Поетика је традиционална, византијско-црквенословенска, али са значајним иновацијама. Код неких писаца осећа се утицај руско-украјинског барока, а у књижевни језик, више него раније, продире жив, народни говор. Ново књижевно столеће отвара несуђени српски деспот Ђорђе Бранковић (1645-1711) опсежном Славеносербском хроником, писаном тешко приступачним језиком али врло значајно по утицају на развој наше историографије и политичке мисли у 18. в. У монашкој литератури, која и даље преовлађује, издвајају се дела на народном језику у која спада путопис у Свету земље Јеротеја Рачанина из 1721, као и многобројне беседе Гаврила Стефановића Венцловића (друга половина 17. в. - око 1747), који је писао упоредо и стари, српскословенским, и народним језиком. Он је врстан зналац српског језика, истински језички стваралац, мајстор беседничког стила.

Српска књижевност ипак није кренула путевима икоје је отворио Венцловић. Неприпремљени за живот у новој средини, без школа и учитеља, без књига и штампарија, Срби се окрећу "једноверној" Русији иштући од ње помоћ. Прве регуларне школе оснивају руски учитељи, у њима се учи из руских књига на рускословенском, који постаје језик литургије и читаве културе. Преко Руса долазе и друге новине: доминација стиха уместо дотадашње реторске прозе (основни стих је тзв. пољски тринаестерац), барокни орнаментализам, драма. Схоластичка гимназија у Сремским Карловцима (1733-1739), чији су оснивачи ученици Кијевске духовне академије, била је прво жариште нове, барокне књижевне културе. Из те конститутивне фазе новог стила, осим пригодних, религиозних и родољубивих песама, имамо и два опсежнија дела у стиху: барокну драму Траедокомедија (изведена 1734) Емануела Козачинског и зборник грбова и хералдичких песама Стематографија (1741) Христифора Жефаровића. У оба дела визија српске историје доводи се у склад са сувременим националним тежњама и потребама.

На тим темељима у наредним деценијама израстају два свестрана ствараоца, Јован Рајић (1726-1801) и Захарије Орфелин (1726-1785), први теолог, историчар и песник, други даровити сликар, научник и песник. Међу Рајићевим делима издваја се монументална Историја разних словенских народов, наипаче Болгар, Хорватов и Сербов (И-ИВ, 1794/5), синтеза читаве наше дотадашње историографске литературе, прожета родољубивим осећањима и просветитељским идејама, значајна и као ризница књижевних мотива из националне прошлости. Орфелин се више руководио сувременим потребама народа. Он је покренуо први часопис на словенском југу ("Славеносербски магазин", 1768), писао школске уџбенике, радове из економије, физике, дао велику монографију руског цара Петра И. Међу песмама најзначајнија му је "Плач Сербији" (1761), национална јеремијада, слободоумна и критична, написана у две језичке верзије, српској и црквенословенској. Као и Рајић, Орфелин је пошао од руских барокних модела 17. в., да би се касније приближио идеалима руског и западног просветитељства.

Европеизација и рађање нове књижевности

Почетком 80-тих година 18. в., у доба цара реформатора Јосифа ИИ, српска књижевност улази у период коренитих преображаја. Иницијатор промена био је просветитељ и рационалиста Доситеј Обрадовић (1739-1811). Рођен у данашњем румунском Банату, он је свој духовни развој почео двоструким бекством, са заната у манастир а потом из манастира у свет, да би највећи део живота провео на путу. У првом периоду свог живота Доситеј као одбегли монах путује највећма по земљама православног југоистока, упознајући тако све народне и све културне језике тог простора. Пре одласка на Запад он се развио у књижевника и хуманисту источноевропског типа с доминантним грчким утицајем (а не руским као код других тадашњих наших писаца), што је дошло до израза у неколико његових раних, за живота необјављених дела (Ижица, Венац од алфавита, Христоитија и др.). У другом периоду живота (од одласка у Беч 1771) Доситеј се сасвим окреће Западу: упознаје земље средње Европе, слуша предавања на универзитетима у Немачкој, борави у Паризу и Лондону, брзо и лако савлађује оба класична и све главне европске језике и преводи с њих. За то време он се из основа изменио: одбацио је мантију и ставио перику, од одбеглог монаха постао је слободни мислилац, Европејац, философ у духу 18. в., први модерни српски писац. Доситејево дело има двоструку основу: његово лично искуство, познавање народа, путничке доживљаје и додире с другим народима, с једне, те његову огромну лектиру на класичним и модерним језицима, с друге стране. Као писац захтевао је напуштање конфесионалних претпоставки раније културе, прихватање западне просвећености и стварање књижевности на народном језику према античким и модерним европским узорима. Тај програм сажето је формулисао у просветитељском манифесту Писмо Харалампију а широко га је образложио полазећи од властитих доживљаја у свом главном делу, аутобиографији Живот и прикљученија (И, 1783, ИИ, 1788). Остала дела настала су претежно слободном адаптацијом страних текстова (Совјети здравог разума, Басне, Собраније и др.). Она су жанровски хетерогена, у њима има анегдота, басана (омиљена Доситејева форма), приповедака, понекад стихова, у једном случају чак и драма (Лесинг), затим моралних есеја, философских трактата и др. У најбољим налазимо исто што и у аутобиографији: живо осећање за народне потребе, дидактику, хумор, живописне ликове, поетске описе природе. Најзначајнији српски писац 18. в., један од водећих просветитеља средње и југоисточне Европе, превођен још за живота на румунски, Доситеј је зачетник нове српске књижевности, с огромним утицајем како на наредне генерације писаца тако и на њене даље токове, све до данас.

У последњим деценијама 18. и првим деценијама 19. в. ударени су темељи нове српске културе и књижевности: основане су школе, покренути први листови, створено је позориште, написани су компендијуми из основних научних дисциплина, уведени нови књижевни жанрови (роман, драма, есеј, разни песнички облици). Од њих је највећи утицај имао роман с Милованом Видаковићем (1780-1841), као главним представником, који је својим моралним и сентименталним повестима и својим "слатким стилом" постао омиљен код широке читалачке публике. Слична оријентација обележава и дело Јоакима Вујића (1772-1847), "оца српског театра". Он је стварао позоришне аматерске дружине и за њихове потребе "посрбљавао" драме немачких писаца (Коцебу и др.). Док је проза тежила патетичној и лирској осећајности, у поезији је преовладао идеал учености, и то оне врхунске, чији су узори у класичној култури. Из те оријентације поникао је први српски песнички стил, класицизам. Његов утемељивач Лукијан Мушицки (1777-1837), архимандрит манастира Шишатовца, потом епископ, у својим песмама дидактичне и родољубиве инспирације неговао је класичне песничке форме, а за њим је пошло неколико генерација песника.

Патријархална и грађанска култура

У првој половини 19. в. проширује се културно подручје. После два ослободилачка устанка (1804, 1815) у књижевност улази Србија, потом Црна Гора, делимично слободна још од краја 17. в., и други крајеви јужно од Саве и Дунава. С њима долазе до изражаја сасвим нове појаве: народна, патријархална култура, колективно стваралаштво, усмена поезија. Оне продиру у сферу писане речи и почињу разарати традиционалне и успостављати нове вредности. Књижевност улази у период дуготрајних, беспоштедних борби, из којих ће изићи преображена.

Носилац тог великог покрета из народа био је Вук Стефановић Караџић (1787-1864), реформатор књижевног језика, кодификатор усмене књижевности, историчар, етнолог. Рођен у селу Тршићу код Лознице у породици која се у првој половини 18. в. доселила из Старе Херцеговине, Вук је у детињству и младости стекао изванредно познавање језика, поезије и обичаја простог народа. Када се, после слома Првог српског устанка (1804), чији је учесник био у 26. години живота, нашао у Бечу, он није, по властитом признању, ни помишљао на књижевни позив. Сусрет са словеначким славистом Јернејем Копитаром био је пресудан за Вуково опредељење. Пошто је од Копитара стекао основна филолошка знања и упутства за рад, дао се на посао и у току педесетогодишње неуморне активности обавио послове за читаву академију наука. Као познавалац народне културе, Вук је једно од првих имена у европској фолклористици свог доба. Његова класична збирка народних умотворина (Српске народне пјесме И-ИВ, Српске народне приповијетке; Српске народне пословице), настала избором из огромне грађе коју је сакупио сам и уз помоћ многобројних сарадника, имала је широк европски одјек. Српске народне песме преводе се на многе језике, о њима пишу најистакнутији писци, међу осталима и Гете, њих опонашају на разним језицима. У филологији, где је његов рад највећи, обавио је четири темељна посла: написао прву граматику, први речник (Српски рјечник, 1818), реформом традиционалне ћирилице створио модерну српску азбуку засновану на фонолошком принципу, створио модерни српски књижевни језик на темељу народних говора. У критикама тадашњег књижевног језика и у полемикама с многим противницима дао је прве огледе наше филолошке и књижевне критике, као што је у текстовима о народним умотворинама дао основе за теорију и историју усмене књижевности. Своју реформу крунисао је изванредним преводом Новог завјета (1847), којем ће касније његов млађи сарадник Ђура Даничић, (1825-1882) придружити превод Старог завјета. Упоредо с језиком и народним умотворинама Вук се бавио и другим областима народног живота. Утоку целе своје књижевне каријере он је прикупљао грађу с намером а опише "обичаје, сујеверје, митологију и домаћи живот српског народа". Део те грађе унео је у Српски рјечник, који је због тога прерастао првобитну намену и постао енциклопедија народног живота, и у друге своје радове, док је синтетичко дело Живот и обичаји народа српског остало незавршено. Као историчар описао је све важније догађаје и личности Првог и Другог српског устанка, објавио на немачком књигу о Црној Гори, сарађивао с немачким историчарем Леополдом Ранкеом у раду на делу Дие сербисцхе Револутион, преко ког се европска јавност упознала са српском историјом. Вук је изванредан прозни писац, "творац чисте српске прозе и стила". То је приметно у свим његовим радовима: у жестоким, темпераментним полемикама о језичким питањима, у описима народног живота у Српском рјечнику, у стилизацији народних приповедака, у преводу Новог завјета (српска Библија, у Вукову и Даничићеву преводу, најлепши је споменик српскога на народној основи изграђеног књижевног језика). Али најбоље осведочење Вуковог списатељског дара налазимо у његовим историјским списима. Као приповедач Вук се надовезује на уметност усмене речи. Његов стил супротан је духу тадашње наше сентиментално-дидактичке прозе, у њему нема ничег сувишног ни китњастог, нема примеса патетике и сентименталности. Вук о свему приповеда мирним, епски незаинтересованим стилом, настојећи стално да одржи став објективног хроничара, чији је главни циљ да истинито сведочи. А у страви, он је много више од тога: сликар друштвених нарави, врстан карактеролог, историјски мислилац.

Из истих извора потекли су и Мемоари Вуковог савременика Проте Матеје Ненадовића (1777-1854), устаничког војводе и првог дипломате нове Србије. Вук прича као непристрасни сведок а Прота као ангажовани учесник устаничке епопеје. Он пише стилом надахнутог усменог приповедача, код кога има једноставности и наивности али, исто тако, тешке животне збиље, историје, размишљања, хумора. То је најлепша књига успомена која је икад написана на српском.

Из устанка је изишао и Сима Милутиновић Сарајлија (1791-1847) један од водећих песника тог доба. У животу немиран дух, луталица, сваштар, радознао али неистрајан, он је оставио иза себе обимно и разноврсно дело: велики епски спев о Првом српском устанку Сербијанка, три драмска дела, од којих је најзначајнија Трагедија вожда Карађорђа, лирске песме, космичке спевове, збирку народних песама, историјске радове и др. По вредности неуједначен и тешко читљив због замршеног језика пуног неологизма, тумач епске традиције и устаничке хероике, песник романтичарског темперамента али са снажним примесама класицизма, он је оставио снажан утисак на савременике и утицао на многе писце. Највише му дугује највећи српски песник П. П. Његош.

Главно поприште културног живота остало је и даље на северу, у данашњој Војводини и у српским насеобинама у Мађарској и Румунији. Главни књижевни центар налазио се у Пешти, у којој је основао прво научно друштво Матица српска, покренут часопис "Српски летопис" (1825), који под именом "Летопис Матице српске" (од 1873) излази и данас. Та високо развијена грађанска средина била је одбојна према иновацијама с југа. Док је народне песме родољубиво пригрлила, Вуков народни језик чинио се већини примитиван и недовољан за највише културне потребе. Око основних питања језика и књижевности између писаца из те средине и Вука Караџића водио се у току неколико деценија прави књижевни рат. Литература се везивала за традицију 18. в., за Доситеја, Видаковића, Мушицког. Доситеј је деловао као учитељ разума, "српски Сократ", Европејац. Видаковић је у роману произвео више безначајних епигона. Мушицки је створио прву песничку школу, школу "објективне лирике" или "мирног чувства", како ће је касније назвати романтичари. Преко Мушицког она се везивала за Хорација и античку поезију али је била отворена и према савременијим песничким токовима, према Ј. В. Гетеу и Ф. Шилеру, према немачком и европском класицизму и предромантизму, према нашој народној поезији. Из те школе потекао је и један песник трајне вредности, Јован Стерија Поповић (1806-1856). Он се одликовао и у другим жанровима, а посебно у драми.

Драма, уз поезију, филозофију и историју, највише обележава књижевност тог доба. Оригинална драма настаје у трећој деценији 19. в., а међу њеним творцима најзначајнији је Стерија. Он је упоредо писао историјске трагедије или "жалосна позорја" и комедије из сувременог живота или "весела позорја", од којих друге имају трајну вредност. Стерија је моралиста, друштвени критичар и сатиричар. Његова комедија је непосредно ангажована у друштвеним и културним збивањима свог доба. Она изобличава погрешно васпитање, помодарство, снобизам, исмева надриученост наших писаца и њихов "накарадни", "славјански" језик. Чак и мане универзалног карактера, као што је шкртост, осветљавају се из локалне перспективе (Тврдица). Врхунац ангажованости постигао је у комедији политичког понашања грађана, које се креће између високопарних патриотских фраза и трговине националним интересима (Родољупци). Близак комедији је и његов Роман без романа, нека врста српског Дон Кихота, у којем је пародирао Видаковића и старији роман уопште. Као песник, Стерија се остварио у последњим годинама живота, када је објавио књигу Даворје (1854). Његова поезија - рефлексивна, песимистичка, интелектуална - садржи размишљања разочараног и болесног човека, који је повукао из јавног живота. Произишла из традиције класицизма, она је супротна духу романтичарске поезије, која је у то време сасвим превладала.

Као готово све литературе средње и источне Европе, и српска књижевност у првој половини 19. века добија свог највећег песника. Петар Петровић Његош (1813-1851), владика и владар Црне Горе, у свом песничком развоју обухватио је читаву ту епоху, од народне поезије преко класицистичких стремљења до романтике. Почео је као народни певач песмама о црногорским борбама с Турцима, затим се приклонио класицистичком маниру, где су му учитељи били више руски него српски класицисти. Његови антички узори нису били римски, него хеленски, а пре свега Хомер, Пиндар, трагичари. У последњој фази приближио се сувременом романтизму (Пушкин, Иго, Ламартин). Његош није тематски разноврстан, он је у бити битематски песник. Његове су основне теме космичка судбина човек и историја судбина Црне Горе и Српства. У основи његове космичке поезије налази се мисао о јединству човека и Бога, о човековој небеској преегзистенцији, о његовој моралној кривици, паду и поновном уздизању. Она говори о човековом духовном повратку на почетке свог бића, на изворе свог постојања. Ту тему он је развио у низу песама (међу њима је најбоља Мисао, да би јој дао завршни облик у космогонијском спеву Луча микрокозма (1845) у којем је мотив библијског пада човекова померен са земље на небо и интерпретиран, с једне стране, у духу неоплатонистичке традиције, а с друге, помоћу модерних природнонаучних схватања. Међу песмама најбоља му је Ноћ скупља вијека, љубавна фантазмагорија, необичан спој еротике и спиритуалности. Из црногорске историје настали су Његошеви драмски спевови Горски вијенац (1847) и Лажни цар Шћепан Мали (1851), од којих је први његово најбоље дело.

У Горском вијенцу огледа се цео пређени пут и читава епоха у којој је настао. На темељу народне песме Његош је створио нову песничку форму, ослањајући се при томе на традиције европске поезије од Хомера до романтизма, као и на песничка искуства савремених српских песника, а пре свега на свог учитеља Милутиновића. Синтетичан по својим захватима у традицију, Горски вијенац је такав и по својим уметничким особинама. Око једног догађаја невеликих размера Његош је приказао читаву црногорску историју, опевао славне догађаје из прошлости, насликао свакодневни домаћи живот, приказао суседне народе Турке и Млечане, тако да у њему имамо три света, три цивилизације, европски запад, исламски исток и између њих уклештен, наш свет. Спев је исто тако отворен према природи и космосу. А та отвореност добија разне облике, од фолклорних посматрања небеских прилика преко макрокосмичких визија владике Данила до философских медитација игумана Стефана, у којима се хришћанска традиција додирује с модерном науком. Структура спева, несагласна с правилима драмске форме, има дубљу заснованост. Горски вијенац почиње као песничка визија, наставља се као политичко-историјска драма, прелази даље у венац епских слика из народног живота, а завршава се призорима заснованим на паралелизму историјских збивања и философске рефлексије. То је својеврсна песничка енциклопедија у којој су обухваћене све песничке форме и сви видови црногорске стварности и историје, једна од оних изузетних песничких творевина у које као да се слегло свеукупно искуство појединих народа. Спев је преведен на главне европске језике, на неке и више пута.

Романтизам и процват лирике

Средином 40-их година Вукова борба за књижевност на народном језику улази у завршну фазу. У том погледу прекретничку улогу имале су књиге изашле 1847, Вуков превод Новог завјета, Његошев Горски вијенац и дела два млада сасвим нова писца, Песме Бранка Радичевића и филолошка расправа Рат за српски језик и правопис Ђуре Даничића. Раздобље започето тим делима доноси пуну победу романтизма као стилског правца. Док је претходно био само једна од књижевних струја с доста примеса класицизма, почевши од Б. Радичевића романтизам се јавља као супротност класицизму а после његове смрти постаје стилска доминанта епохе. Претпоставке нашег романтизма јесу: Вукова језичка реформа, народна поезија и европски утицаји, а ти утицаји били су различити: немачка поезија, посебно Хајне, Бајрон и бајронизам, Петефи, у драми Шекспир, и др. И наша романтика, као и другде у Европи, била је превасходно лирска. Кратка лирска песма, по садржини исповедна, родољубива или медитативна, била је главна врста романтичарске поезије. Лирском на челу подређена су и друга два песничка жанра романтизма, бајроновска поема и историјска драма. Лиризам обележава и романтичарску прозу, чија су достигнућа иначе мање значајна.

Родоначелник српске лирске романтике Бранко Радичевић (1824-1853), раскрстивши подједнако са застарелим класицизмом и нестваралачким опонашањем народне поезије, увео је наше песништво у просторе европског романтизма. Он је песник елементарних осећања, близак анимистичком и пантеистичком поимању света. Његове најједноставније песме садрже обично мале лирске приче, призоре с момцима и девојкама у слободној природи. Оне су радосне, ведре, умиљате, али истовремено распусне и чулне. У другима се јављају сетни тонови и суморна, елегична расположења; међу овима је и најпознатија његова песма Кад млидијах умрети. Премда превасходно лирски таленат, Бранко је ипак тежио да створи веће песничке композиције и сањао о томе да напише велики еп. Највећи домет дао је у два лирска спева, Ђачки растанак и Туга и опомене, те у сатиричном спеву Пут у којем слави Вука Караџића и исмева његове противнике. Прва два дела припадају супротним стилским тенденцијама. Ђачки растанак уводи нас у најужи завичајни круг песников, у озарени карловачки, фрушкогорски предео, у дане веселог ђаковања с разиграним колима и ведрим попевкама у којима се осећа ритам сремске поскочице и радосно струјање народног живота. Туга и опомена открива друкчији свет и на други начин. То је већа лирска композиција написана у октавама и највећим делом у јампским једанаестерцима према узорима из позне немачке романтике. Банална љубавна фабула о двоје младих које раздваја најпре младићев пут у други крај а потом смрт драге лирски је вишеструко надограђена визуелним и аудитивним сликама природе. Сложене структуре, раскошне имагинације и затамњеног смисла, та поема открива друкчијег Бранка од оног какав је у већини других песама, што се говори о разноврсним могућностима овог песника који је своју судбину сам најбоље описао у стиховима: "Много хтео, много започео, / час умрли њега је омео."

Бранковом књижевном поколењу припадају филолог Ђура Даничић, романтичарски приповедач Богобој Атанацковић, песник Јован Илић и, као најзначајнији, путописац Љубомир Ненадовић (1826-1895), син Проте Матеје. Међу његовим путописима по својим уметничким квалитетима издваја се Писма из Италије и Писма из Немачке. Прва су значајна и као књига о Његошу, с којим је Ненадовић путовао по Италији.

Бранко је остао усамљена појава у свом времену. Он је умро исувише рано да би дочекао победу свог правца. Али 50-их година јавља се нов нараштај песника, који доводи до краја његову песничку основу и с којима се романтизам утврђује као водећи правац.

Први међу њима, Јован Јовановић Змај (1833-1904) оставио је огромно, тематски и жанровски разноврсно дело. Његову основу чини интимна лирика, љубавне и породичне песме, сабрана највећим делом у две тематски повезане песничке књиге, Ђулићи и Ђулићи увеоци (од турцизма ђул-ружа). Змајева лирика изражава осећање дубоке везе, јединства, са својима, са женом, децом, породицом и, у продужетку, с целим српским народом и човечанством. Ђулићи имају обележја лирског дневника или поетског романа о љубави и срећном породичном животу. Ђулићи увеоци су, насупрот томе, књига бола и туге, инспирисана смрћу најближих. Осећања се преплићу и спајају с природом, тако да у првој књизи имамо озарене, идиличне пејзаже, а у другој суморне јесење слике, визије ништавила, непостојања, мртвила. Лирика чини сразмерно мањи део Змајева песничког опуса. Његова продукција у области ангажоване поезије била је огромна. Као родољубиви песник Змај не достиже друге велике романтичаре, али је у области политичке и сатиричне поезије остао недостижан како необичном плодношћу тако и оствареним квалитетима, значајним нарочито у многим сатиричним песмама. Змај је такође велики дечји песник, који је у мноштву песма дао незаборавне призоре и ликове из света детета, створивши прави епос детињства. Треба указати и на друге видове његове многоструке делатности: на преводе и адаптације поезије разних народа Запада и Истока, где се посебним квалитетом издвајају прилози из удаљене, источњачке, и блиске, мађарске поезије, затим на многе листове и часописе које је издавао и уређивао, на учешће у културном и јавном животу. Писао је лако и брзо и никада се није посебно трудио око форме и израза. Отуда код њега има доста аљкавости и немара, али нема монотоније. Тежња к разноликости осећа се на свим плановима, у темама, емоцијама, стиху и строфици, у композицији песме. Најближа народној метрици и говорном језику Змајева поезија стекла је огромну популарност код читалаца. Али истовремено она је дала велики допринос развоју српског песничког израза и стиха и вршила сталан утицај на поезију свог времена.

Најизразитији романтик међу српским уметницима јесте Ђура Јакшић (1832-1878), стваралац многостран по својој обдарености, сликар, песник, приповедач, драмски писац. У поезији је ишао властитим путем. Он је најсубјективнији међу сувременим песницима. Дубоко лично незадовољство приликама у којима је живео прераста у типично романтичарски сукоб изузетне, несрећне личности са светом око себе. Песниково ја у стању је сталне зараћености са светом, између њега и других нема правог људског додира, нема дијалога. Тај став изражава се у разним видовима, у гордом одбацивању света, прометејском пркосу, презирању свега приземног, у бацању песничке анатеме на свет, али има и доста песама у којима су изражена блажа осећања: туга, потреба за људском топлином, љубављу и лепотом, чежња за миром и спокојством у крилу природе. Песник ноћи, потмулих тишина, стрепњи пред непознатим, Јакшић је у својим родољубивим песмама грмео гневом против туђинских освајача и домаћих тирана и стекао глас српског Тиртеја. Писао је такође историјске трагедије херојске инспирације с монументалним или једнодимензионалним ликовима, обележене снажним лиризмом (Јелисавета и др.). Он је и прозни писац, најзначајнији приповедач епохе романтизма.

Последњи велики песник међу романтичарима Лаза Костић (1841-1910) био је контроверзна личност, писац од кога је критика створила случај. У младости више слављен него схваћен, он је у старости доживео свеопште оспоравање, а права слава долазила је тек после смрти, и то врло споро. Данас је општеприхваћено да је он зачетник модерне српске поезије, претеча авангардизма и стваралачких експеримената какви су завладали у нашем песништву много, много касније. И у животу и у поезији он је стално одступао од свакодневног и уобичајеног. Важио је као пример бизарног, ексцентричног романтичара којег мало ко узима озбиљно. Али тај песнички фантаста био је наш најобразованији писац тог доба, зналац класичних и модерних језика, преводилац Шекспира, писац естетичких и философских расправа, најзначајнији мислилац српског романтизма. Костић је песник духовне, философске инспирације. Његова поезија није поезија срца и осећања него поезија духа и маште, сасвим различита од непосредне лирике какву су писали Бранко и Змај, песници против чијег се култа борио. Он је новатор и експериментатор. Унутрашњу форму његових песама одликује сложена сликовитост, склоност ка алегоризацији, фантастика, хумор, игре речима, кованице, маниризам. Уметнички неуједначен, Костић је написао известан број песама изузетне вредности, међу којима можемо издвојити три велике: Спомен на Руварца, Јадрански Прометеј и Санта Мариа делла Салуте, од којих је прва космичко-философска, друга родољубиво-философска а трећа еротско-философска и, уједно, његова последња и најславнија песма. Уз Јакшића, Костић је главни драмски писац романтизма (Максим Црнојевић, Пера Сегединац).

Од осталих писаца треба споменути нежног лиричара Јована Грчића Миленка, виртуозног комедиографа Косту Трифковића и црногорског краља Николу Петровића Његоша, песника јунака.

Реализам: Доба приповетке

Реализам је открио малог човека и његов свет. Књижевност је захватила матицу народа. Сву своју пажњу писци поклањају разноликим видовима народног живота - од оних прастарих, фолклорних, до оних које је доносило ново доба. Они теже да што верније пренесу начин живљења, обичаје, нарави, начин говора у појединим крајевима. У књижевност улази регионална тематика, а у њен језик продиру дијалекатска обележја. Заљубљени у старе патријархалне односе што су нестајали, реалисти су с познавањем и разумевањем приказали породичне и друштвене прилике на селу и у малом граду, док су од модерног града и од европског начина живота зазирали.

Српски реализам обухвата широку и разноврсну панораму књижевних појава у великом временском распону. Најранији писци те оријентације појавили су се још 60-их година, у јеку романтизма. То су Јаков Игњатовић (1822-1889) и Стефан Митров Љубиша (1824-1878), оба из генерације Бранка Радичевића. Игњатовић потиче из српске дијаспоре (рођен је у Сентандреји, у срцу данашње Мађарске). Пошто се окушао у разним књижевним жанровима и у политици, он се као четрдесетогодишњак прихватио рада на роману и приповеци из сувременог живота и у тој области стекао глас српског Балзака (Милан Наранџић, Васа Решпект, Вечити младожења и др.). Од свих наших реалиста он је дао најширу социјалну панораму и најбогатију галерију ликова. Упркос слабостима и уметничкој обради, у језику и стилу, то је снажан писац, проницљив посматрач живота, врстан познавалац људи. Он је једини истински романсијер међу српским реалистима, оријентисаним претежно према приповеци. Љубиша потиче с крајњег југа, из патријархалне приморске општине Паштровићи код Будве. Назван је "Његошем у прози" зато што је слично великом песнику приказивао народну историју и "начин живљења, мишљења, разговора" људи свог краја, користећи форме усменог приповедања и стил "пучког краснорјечја". Међу његовим приповеткама има и ремек-дела (Кањош Мацедоновић).

Од 70-их година реализам постаје водећи правац. У то време средиште културног и књижевног живота помера се из Војводине у Србију, из Новог Сада у Београд. Програмске основе реализма формулисао је социјалиста Светозар Марковић (1846-1875) у чланцима Певање и мишљење и Реалност у поезији. Најпотпунији израз нови правац добија у приповеци из народног живота ("сеоска приповетка"), чији су творци Милован Глишић (1847-1908), Лаза Лазаревић (1851-1891) и Јанко Веселиновић (1862-1905). Глишић и Веселиновић остали су у поетичким оквирима покрета, изразивши његове супротне стилске могућности. Глишић у хумористичко-сатиричној приповеци, а Веселиновић у идиличним причама и у романима из народног живота и историје, док је Лазаревић као уметник те оквире вишеструко надмашио. Један од најобразованијих и најкултивисанијих духова свог доба, истакнути лекар који је оставио значајне радове из медицине, он је слично осталим био поклоник патријархалног света и његових вредности и у неколико приповедака дао је породичне драме, у којима међусобна љубав и солидарност надвладавају деловање деструктивних сила. Али он је дубље од осталих осетио потресе које је доносило ново доба, открио индивидуалне и моралне аспекте кризе старих односа, први приказао судбину интелектуалца у нашем друштву. Изнад осталих писаца уздигао се највише смислом за психологију личности, поетском снагом у дочаравању амбијента и атмосфере те великом брижљивошћу у изграђивању композиције и стила својих приповедака. Он је творац српске психолошке прозе и, с девет приповедака, колик оје успео да заврши, које су скоро све ремек-дела ("Први пут с оцем на јутрење", "Ветар", "Све ће то народ позлатити" и др.), сврстао се међу националне класике.

У последњим деценијама прошлог и у првој деценији овог века Србија је била земља приповедача. Они су долазили из разних крајева носећи са собом своја регионална обележја. Глишић, Лазаревић и Веселиновић били су из западне Србије. Из средишње области, Шумадије, потекли су Светолик Ранковић (1863-1899) и Радоје Домановић (1873-1908), који су српску прозу обогатили новим квалитетима, први у домену психолошке приповетке и романа, други у сатири. Окренути више садашњости него недавној прошлости, они су пружили мрачну, песимистичку слику живота, супротну ведрини и оптимизму првих реалиста. Ранковић је дао личности у развоју, њихове сударе са светом у којима се руше њихови идеали, мењају њихови карактери, те се човеку све догађа супротно оном што је хтео. Домановић је писао хумористичко-сатиричне приповетке, затим и алегорично-сатиричне приче, у којима је највише постигао ("Страдија", "Данга", "Вођа", "Мртво море" и др.). У њима је поступком довођења до апсурда приказао негативне стране новог друштва, бирократски формализам, отуђеност од аутентичних вредности, ропски менталитет, поданичко васпитање. У најбољој сатири ("Вођа") испричао је причу о колективној опсесији вођом. Поникао из традиције 19. века, он је по својим сатиричним визијама уистину писац 20. столећа.

Највише разноликости у темама, поступцима и стилу показали су Симо Матавуљ (1852-1908) и Стеван Сремац (1855-1906), јер су и један и други боље од већине осталих превладали завичајни регионализам. Матавуљ је живео по разним крајевима, у родној Далмацији, Црној Гори, Србији, а путовао је доста и по страним земљама, што је све нашло места у његовим делима, међу којима се издваја хумористички роман Бакоња фра-Брне, о животном путу једног католичког свештеника, као и више приповедака из далматинског и београдског живота. Он је реалиста западног типа који се развијао под утицајем италијанских и француских прозаиста, а најближи је Мопасану. Његов уметнички завој ишао је од спонтаног, фолклорно обојеног и уметнички недовољно организованог приповедања к модерној артистичкој прози у којој ништа није остављено случају и импровизацији. Врхунац је достигао у кратким причама из последње деценије живота, од којих су неке ремек-дела (Поварета, Пилипенда, Нашљедство, Ошкопац и Била и др.). Сремац је родом из Војводине, али је највећи део живота провео у Србији, у Београду, и једно време у Нишу, тек ослобођеном од турске власти. Та три амбијента нашла су места у његовим приповеткама и романима. Сремац је најпопуларнији српски приповедач. Читаоце је привукла носталгична поезија старовременог живота полуоријенталног Ниша (Ивкова слава, Зона Замфирова) као и раскошан хумор и слике равничарског амбијента у његовом главном делу - хумористичком роману Поп Ћира и поп Спира. Али он је давао и друге аспекте живота, мање егзотичне и поетичне, слике у којима преовлађују сатирични тонови (Вукадин) или озбиљне анализе сувремених појава у српском друштву.

Реалистички програм имао је много мање одјека у поезији него у прози. Једини истакнути песник тог раздобља, Војислав Илић (1862 - 1894), син Јована Илића, иако има доста заједничког са сувременим приповедачима (објективни карактер његове поезије, њена дескриптивност и наративност), не може се назвати реалистом у поезији. Он је дао песме сеоских пејзажа, у којима преовлађују тамни, сутонски, познојесенски и зимски тонови. Имао је осећања за чари далеког и туђег, привлачиле су га развалине које говоре о давним временима, обрађивао је древне легенде с разних меридијана евроазијског копна, од Индије до Португалије. Највећу пажњу поклањао је ипак темама из грчке и римске антике, с којима у нашу поезију улазе класичне форме и симболи. ОН је артист у поезији, "уметник-песник", реформатор српског стиха (најособенији му је стих шеснаестерац), брижљив стилиста, мајстор форме.

Иако није био нарочито образован песник нити добро упућен у сувремене песничке токове у Европи, он је дао поезију блиску западним постромантичарским правцима, посебно парнасу и симболизму, извршивши велики утицај на скоро све наше песнике с краја прошлог и почетка овог века.

Драма овог раздобља дала је једног од класика српског театра, Бранислава Нушића (1862-1938). Био је полихистор и огледао се у разним врстама, у комедији, историјској и грађанској драми, у приповеци и роману, у фељтону, путопису итд. Највеће домете остварио је у комедији, затим у хумористичкој прози. У својим великим комедијама (Народни посланик, Сумњиво лице, Госпођа министарка, Покојник и др.) сјединио је главне врлине својих претходника у тој врсти, значајност Стеријине тематике и виртуозност Трифковићеве сценске технике. У њима је у мноштву призора дао друштвену комедију Србије свог доба, паланачке трговце, среске капетане, полицијске писаре, добре домаћице, мале и велике хуље, које с највећом отвореношћу говоре о својим неваљалствима, њихову комичну узвитланост кад пођу под удар двеју опсесивних сила сувременог друштва, власти и новца. Нушић је мађионичар смеха, најпопуларнији наш позоришни писац, који је продро и на стране сцене и у многим земљама стекао захвалну публику.

// Пројекат Растко / Историја српске културе //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]