Новија српска архитектура

Ивица Млађеновић

Није непознато, архитектонске слике прво се дефинишу преко урбанистичких планова. Београдска Улица кнеза Михаила, са суседним блоковима, готово је три века предмет интересовања градитеља. У оквиру барокне урбанистичке реконструкције Београда, између 1718. и 1739. године, Аустријанци су данашњу главну, Кнез-Михаилову, улицу дефинисали као монументалну градитељску границу између српске и немачке вароши. У непосредној близини ове улице, паралелно с вододелницом, формирали су Велики трг. На две супротне стране трга изградили су репрезентативне зграде, Александрову и Мауерову касарну. Међутим, овај трг није дуго задржао своју функцију. Повратак Турака, у другој половини 18. века и првој половини 19. века, свео је Велики трг на Малу пијацу. Ортогонална блоковска шема нашла се у канџама сасвим неконтролисаног, махалског грађења. Трећа урбанистичка реконструкција најзначајнијег подручја Београда, од 1867. до 1887. године, по замисли Емилијана Јосимовића, првог српског урбанисте, коначно је утврдила владавину правилних блокова, на европски начин. Кнез-Михаилова улица, наслоњена на Београдску тврђаву, уз Велики трг, или Малу пијацу, или Краљев трг, или Студентски трг данас, била је и остала доминантан мотив у визурама макропростора целог Београда.

Није само Београд пролазио кроз урбанистичке преображаје. Многи градови данашње Србије мењали су своју урбанистичку слику. Рецимо, пре него што је проглашен за престоницу српског кнеза Лазара, Крушевац није имао већи значај у средњовековној српској држави. До коначног ослобођења од Турака, 1833, у Крушевцу су се смењивале турске, аустроугарске и српске војске. Све те војске, у оквиру својих држава, преко урбанистичких и архитектонских слика и грађевина дефинисале су градове и села као прилоге својој историји. У другој половини прошлог века судске палате, начелства, градске управе, касарне, болнице и школе израз су времена које се отварало према свету. Бања Ковиљача близу Шапца, Врњачка Бања близу Крушевца, многе бање близу већих градова Србије у процвату су монденске архитектуре на размеђу два века, прошлог и нашег.

Београђани су 1968. обележили стогодишњицу свог првог урбанистичког плана. Подсећање на дело Емилијана Јосимовића, било је у контексту припреме новог урбанистичког плана. У Београд је те године допутовао и угледни Алберто Моравија. На завршетку посете изјављује: "Београд је редак град, мали је број таквих градова у свету. У једном тренутку, посматрајући силуету града са Дунава, помислио сам да се налазим негде у околини Беча. У другом часу, имао сам утисак да сам у неком другом светском граду, можда, у Паризу или Бриселу. Београд је јединствен, не само због свог идеалног положаја на двема рекама већ и због тога што представља синтезу неколико светских градова."

Београд је био и остао главна раскрсница између истога и запада, севера и југа Европе, па отуда и утицаји који су на архитектонском плану били, можда, уочљивији него у науци, технологији, просвети, култури, уметности, економији, спорту. Гости Београда, попут Моравије, осећали су да овај отворени град, у баштини своје градитељске културе, има од готово сваке европске метрополе понешто. А како и не би имао!

Банаћанин Емилијан Јосимовић, рођен 1823. године, високе школе завршио је у Бечу, а своје знање и способности, као геодета и градски планер, уграђивао је у урбанизам Београда. Александар Бугарски (1835) дипломирао је у Будимпешти; у Београду је поред Народног позоришта и Старог двора изградио више других, препознатљивих кућа. Зграда Народног позоришта пројектована је у стилу ренесансе, троугласти тимпанони јој дефинишу богату просторну драматику. Светозар Ивачковић (1844), са студијама завршеним у Бечу, зградом Министарства правде на Теразијама, 1883, обележава прву епоху репрезентативне београдске архитектуре. пројектовао је и Преображенску цркву у Панчеву 1874. Архитектура ове цркве пре је у знаку неоромантичног историцизма, него с обележјима српско-византијског стила. Константин Јовановић, најстарији син чувеног српског литографа Анастаса Јовановића, рођен (1849) и школован у Бечу, 1889. реализује први објекат у Београду. То је, с реминисценцијама на италијанску ренесансу, монументална зграда Народне банке. Владимир Николић из Сенте (1857), школован у Бечу, сјајну каријеру наставља у Београду, Сремским Карловцима (Патријаршијски двор и Богословски семинар) и Новом Саду (Епископски двор). Архитектура Патријаршијског двора (1892) сврстава се у неоренесансу мада је извесније то да је аутор, између романичких и византијских симбола, налазио ренесансне оквире. Изградивши Епископски двор по принципима ханзенатике (1901), остаће веран духу неоромантизма. Дворски архитекта, Земунац Јован Илкић, такође рођен 1857, у Београду (Хотел "Москва") на импресиван начин гради у духу романтизма и сецесије.

Београђани Милан Капетановић и Андра Стевановић рођени су исте, 1859. године, студирали су у Минхену, односно Берлину; у Београду су градили палате и виле сасвим особеног стила. С Николом Несторовићем А. Стевановић гради две зграде: Београдску задругу, и Управу фондова, данас Народни музеј, а с Драгутином Ђорђевићем зграду Српске академије наука и уметности. Београдска задруга (1905) дело је под утицајем Париске изложбе (1900) и декоративизма. Димитрије Т. Леко, рођен 1863. године, школован у Цириху, Ахену и Минхену, преминуо је у 51. години живота, али је оставио иза себе, у Београду, репрезентативну зграду Нове војне академије, и многе друге палате и виле. Исте године рођен је Милорад Рувидић, архитекта с дипломом коју је стекао у Берлину, а коју је градитељски оправдавао широм Србије, између Шапца, Београда, Ниша и Пирота. Драгутин Ђорђевић (1866), дипломирао у Карлсруеу 1893. године, у Београду је следио колико поруке еклектичара привржених ренесанси толико и поруке оних који су одбацивали стеге академизма. Милан Антоновић (1868) окончавши студије у Цириху, у Београду се огледа као електричар, али и приврженик сецесионизма и класичног академизма. Вршњак М. Антоновића Никола Несторовић има две дипломе, из Београда и Берлина; у Београду и у десетак градова Србије гради палате посебне архитектонске изражајности.

С дипломом из Ахена 1895. године у Београд стиже Данило Владисављевић (1871), који десетак година касније у Београду подиже Војни болнички комплекс. Београђанин Виктор Азриел (1875), из богате јеврејске породице, с дипломом грађевинског инжењера стиже из Беча у Београд да би у сецесионистичком стилу, на фасцинантан начин примењујући ковано гвожђе на фасади Булијевог Робног магацина, 1907. подсетио на лепо у Арт Ноувеау-у. У Карлсруеу је 1904. године дипломирао Петар Бајаловић (1876), виолиниста и фотограф по интересовању, који је као градитељ у Београду остао веран принципима еклектично-ренесансно-сецесионистичке архитектуре. У Риму је 1912. изградио павиљон Србије за Међународну изложбу лепих уметности.

Банаћанин Бранко Таназевић, рођен 1876, дипломирао у Минхену, у Београду с неколико монументалних зграда (Телефонска централа из 1908, и Министарство просвете из 1912) готово да отвара нову страницу београдске и српске архитектуре. Београђанка Јелисавета Начић (1878), прва жена с дипломом архитекте, коју је стекла 1900. на Техничком факултету у Београду, као главни архитекта Београда, градећи основну школу поред Саборне цркве, валоризује пропорције у знаку модернизоване ренесансе. На њу није могао утицати Крагујевчанин Милутин Борисављевић (1888), школован у Београду, доктор са Сорбоне, градитељ с краја двадесетих година у Београду, и потом у Паризу, архитекта - естетичар светског угледа. Пет година је од Борисављевића старији Момир Коруновић. Завршивши студије у Београду 1906. усавршавао се у Праху, Риму и Паризу, а у историју српске архитектуре ушао је градећи 1930. године Управу поште и телеграфа. Критичари тврде да је зграда у "српском стилу". Годину дана од Коруновића старији, Светозар Јовановић има две дипломе, као и Н. Несторовић, из Београда и Берлина, с пројектом за Официрску задругу из 1908. следи текућу европску праксу.

Министарство грађевина Србије имало је разумевања за талентоване средњошколце који су желели да живот посвете архитектури. Млади су примали стипендије, одлазили у елитне европске школе, враћали се у Београд као архитекти с високим просеком оцена у току студија. Без искуства, улазили су у најтеже градитељске ватре. Њихова архитектура зрачила је свежином, отменошћу, познавањем заната и имала је снажан историјски набој. У Министарству грађевина, под руководством грађевинског инжењера Јеврема Гудовића, 1882. извршене су битне организационе промене. Архитектонско одељење се осамосталило. То не значи, ипак, да су настале и много боље прилике за српске архитекте. Готово сви су и даље живели и стварали у немирним балканским временима. Бољу судбину нису имали ни архитекти чије је стваралаштво обележило српску архитектуру између 1910. и 1940. године. Ове генерације су школовање у свету замениле студирањем на Техничком факултету у Београду, који од 1897. године има и архитектонски одсек. Поједини архитекти, захваљујући богатим родитељима, стизали су, и даље, накратко, до Париза, Беча, Берлина. Београдска школа архитектуре већ је улазила у искуствени период, ранији градитељи преузимали су факултетске катедре уносећи у наставу дух модерних времена.

Милица Крстић (1887) у Београду гради две гимназије (1931, 1936) и Дом жандармерије (1929). Њен вршњак Драгиша Брашован, који је студије завршио у Будимпешти 1912, обележио је у знатној мери пола века београдске, српске и југословенске архитектуре (Бановина у Новом Саду, Државна штампарија, данас БИГЗ, Индустрија каблова у Јагодини). Зграда БИГЗ-а из 1938. најбоље обележава београдску модерну. Александар Ђорђевић, рошен 1890. у Београду, студирао је у Карлсруеу и Паризу, рестаурира један дворац у Словенији, у све своје београдске реализације уноси дух француске архитектуре. Александар Дероко, рођен 1894. у Београду, више од 60 година био је симбол аутентичности у архитектури и око ње. Ђорђе Табаковић, рођен 1897. у српској породици у Араду, школује се у Будимпешти, Београду и Паризу; блиставу каријеру остварује у Новом Саду (Палата Танурџић из 1934) и Сремским Карловцима. Његов вршњак Никола Добровић (1897) из српске породице у Печују, дипломирао у Прагу, своје умеће исказује у Београду (Савезно министарство одбране), пре свега. Ова зграда је 1963, у време стерилног грађења, готово шокирала јавност и изазвала полемике.

Милан Злоковић, рођен 1898. у српској породици у Трсту, студирао у Грацу, Београду и Паризу, обележио је две епохе београдске архитектуре, пре и после Другог светског рата (Дечија болница из 1940). Бранислав Којић (1899), дипломирао 1921. у Паризу, један је од оснивача Групе архитеката модерног правца, чије је деловање, између 1928. и 1938. оставило дубок траг и на прве послератне генерације. Браћа Петар и Бранко Крстић, први рођен 1899, други три године касније у Београду, с црквом Св. Марка и палатом "Игуманов" у центру Београда уносе у архитектуру ликовност као битан њен израз. Милан Прљевић (1900) с Б. Боном 1938. гради први београдски пословни торањ палату "Албанија". Богдан Несторовић, рођен 1901. у Београду, с пројектима више филијала Народне банке, широм Југославије, гради на начин који показује дубоко разумевање архитектуре (ПРИЗАД/ТАЊУГ) из 1937). Мате Бајлон (1903), као професор добар део живота провео у Београду, градио је школе у Тршићу и Ваљеву. Бранислав Маринковић (1904) у раздобљу 1932-1953. године бави се различитим дисциплинама архитектуре, негујући чистоту и јасност. Исте године рођени Григорије Самојлов дипломирао је у Београду 1930. а на сцени београдске архитектуре био је успешан више од педесет година. С Момчилом Белобрком (1905), чији обиман стваралачки опус импресионира, завршава се епоха владавине архитеката модерног правца.

Сакрални објекти, односно православне цркве из прошлог и овог века, у оквиру овог прилога представљају се само да бисмо назначили да се српско-византијска традиција одржавала кроз векове готово без знатнијих спољних утицаја. Саборна црква у Мостару, изграђена 1873. на темељима старе цркве, највећа и најлепша у Босни и Херцеговини, срушена у суровом текућем рату, дело је Андрије Дамјанова. Аутор пројекта (претходно је изградио цркве у Смедереву, Нишу и Сарајеву) на романтичан начин обнавља везе са старим градитељством. Можда је и бизаран податак (вредан је, ипак, у текућим светским немирним временима) да је градњу ове велике и репрезентативне православне цркве, на најлепшем месту у Мостару, одобрио султан Абдул Аис приложивши и велику суму од 100.000 гроша. Преображенска црква у Панчеву дело је Светозара Ивачковића из 1874. Архитекта је Панчевцима предао пројекат назначавајући да га је радио инспирисан српско-византијским стилом, али је сасвим извесно да се, ипак, ради о домаћој валоризацији неоромантичног историцизма. Зидне слике у овој цркви радио је Стеван Алексић, а иконостас осликао Урош Предић. Саборна црква у Београду, из 1841. изграђена је, боље рећи обновљена, на старим темељима, по жељи кнеза Милоша. Од 1836. на пројекту и градњи ангажовао се Франц Јанке. Фасаде у класицистичком стилу, звоник с одликама барока, узори су за градитеље бројних цркава у Србији. Црква Св. Марка дело је Петра и Бранка Крстића. Изграђена је 1836. под утицајем више историјских стилова. Храм Св. Саве, по пројектима Богдана Несторовића и Александра Дерока, из 1929, протомајстор Бранко Пешић градитељски и технолошки уводи у нови век. Српске православне цркве у Сремској Каменици (1758), Сремским Карловцима (1762), Бечеју (1853), Смедереву (1855), Сарајеву (1869), Нишу (1872), Крагујевцу (1880), Опленцу (1912), Београду (пет-шест се налази у пречнику од десетак километара) на архитектонском плану су сличне многим другим у Србији, бившој Југославији и свету.

У Београду, од средине прошлог века, деловали су и страни архитекти, било их је педесетак. У српској средини се већина добро снашла и одомаћила. Међу њима су Ј. Неволе, Е. Штајнлехнер, Н. Краснов, С. Тителбах, В. Баумгартен, Ј. Дубови, Ф. Кордон, Ј. Касан, Франц Јанке. Архитекта Јован Френцл се задржао у Београду готово седам година, урадио је 1855. године пројекте за Очну клинику.

Тридесетак српских архитеката досад је наведено. О двадесетак оних који су обележили последњих педесет година српске архитектуре касније ће бити више речи. Имена и презимена дефинишу оквире архитектуре, и без њих би расправа о утицајима класицизма, ренесансе, романтизма, еклектицизма, академизма, сецесије или модернизма на нашим просторима била беспредметна.

Токови европске архитектуре између 1835. и 1847. врло се снажно очитавају у београдској архитектури. Нешто закаснели класицизам, нудећи јединство разума, лепоте и морала, и још више закаснели барок, нудећи декоративност, сликовитост, драматичност и хришћанску мистику, у Београду се гнезде на особен начин. Романтизам, гневан на класицизам и рационализам, окренут осећајности, машти и далеким идеалима, потпомогнут романичким, готичким или ренесансним начелима, котви се у београдској архитектури између 1847. и 1880. године. Европске академске формуле с краја прошлог века, преко еклектицизма, у коме је садржана ренесансна и барокна логика, у београдској атмосфери добро се држе готово тридесет година. Почетак овог века у знаку је бечке сецесије која се све више ослања на домаће српске, традиционалне корене. Академска архитектура опстаје све до налета модерне и корбизјеовских идеја.

Група архитеката модерног правца дала је до знања да ће следити интернационално дефинисану идеологију модерне архитектуре. У часопису "Архитектура", који је од октобра 1931. до средине 1934. уређивао Словенац Драготин, алиас Драгутин Фатур, с редакцијом из Београда, Загреба и Љубљане, београдски модернисти Којић, Максимовић, Злоковић, Белобрк и, нарочито, Добровић имали су запажен публицитет. Никола Добровић у тексту У одбрану савременог градитељства пише: Стилови, попут сецесије, југендстила или кубизма, били су само добронамерна реакција на еклектизам, али нису имали права на опстанак, градитељство су оптеретили формализмом. У развитку савременог градитељства то су само епизоде, пролазне заблуде. Наведени стилови нису улазили у битне проблеме грађења, претежно су се бавили обликовањем фасада. Добровић је за то да архитектура мора императивно следити потребе државе, друштва и појединца, да новим материјалима и конструкцијама мора наметнути целисходност и рационалност. По Добровићу принцип л'арт поур л'арт јесте антисоцијалан. Тако, ипак, нису мислили архитекти који су у Београду савладавали пут од еклектицизма и академизма до сецесије. Или, раније од ренесансе и барока до класицизма, да би, на крају ваљда, дефинисали и декорацију у сецесији! У ствари, рекло би се да су преозбиљни следбеници једног, другог или трећег покрета само део историје која је одговарала потреби развоја цивилизације у ом часу. Београдска сликарка Боса Кићевац написала је 1982: Своју љубав сам поклонила најлуцкастијем делу људске маште, московској цркви Светог Василија Блаженог. Вероватно због тога што ту ништа није ни економично, ни рационално, ни логично, ни функционално - супротно од онога што очекује од добре архитектуре - а толико је људски топло и блиско компликованој људској души. Писац ових редака, међу омађијаним архитектима у корбизијеовској епохи, и међу занесењацима који су обележили профану архитектуру деветнаестог века, и почетак нашег века, на просторима Србије, налазио би само оне који су умели дотакнути најтананија чула у људском бићу.

Српски архитекти, на листи која следи, маркантни су учесници у савременој архитектури света, Југославије, Србије и Београда, од 1945. до данас. У тридесетак земаља, београдски архитекти пројектовали су и изградили више стотина зграда. На просторима бивше Југославије не зна се ни приближан број реализованих пројеката, а у Србији су, као домаћини, урадили оно што су знали и могли. Ваља рећи да су српски архитекти као емигранти или с привременим боравком, у двадесетак земаља стекли водеће позиције и већ су део историје архитектуре тих земаља. Али, о њима на крају. Пођимо редом.

Брачанин Иво Куртовић (1910), завршивши студије у Београду, пројектовао је зграду Спољнотрговинске коморе (1960) и Народне библиотеке у Београду (1973). Јасан и опредељен у ликовном изразу, Милорад Пантовић (1910), академик, пројектовао је гигантске хале на Београдском сајму (1957). Следио је идеје Корбизјеа, у чијем атељеу је провео неко време пред Други светски рат. Ратомир Богојевић (1912), пројектовао зграду Пензионог завода (1958) и Дом штампе (1958), рафинирано савладава масе у покрету, негује уочљив детаљ. Милица Штерић (1914), у свету архитектуре и бизниса створила посебан имаге, следила поруке ЦИАМ-а (Цонгрес Интернатионауџ д'Арцхитецтуре Модерне). Зградом "Енергопројекта" (1957) обележила један период београдске архитектуре. Бранко Пешић (1921), палатом "Београђанка" из 1974, открио је неке нове видике, а као протомајстор храма Св. Саве увео у модерну праксу познаје традиционалне градитељске примесе. Михајло Митровић (1922) најзначајнији представник неоромантизма у српској архитектури, реализовао је импресиван број (преко сто) увек препознатљивих објеката (стамбена зграда у Ул. Браће Југовића у Београду, куле Генекса). Угљеша Богуновић (1922) и Слободан Јањић (1928), делујући као снажан ауторски тим, остварили су зграду "Политике" и ТВ-торањ на Авали. Алексеј Бркић (1922) трагач за мисаоним у архитектури, градитељ је зграда "Хемпра" (1957) и Завода за социјално осигурање (1959). Јосип Осојник (1923) и Слободан Николић (1931) тимски су пројектовали и импресивно 1973. реализовали Војно-медицинску академију у Београду. Иван Антић (1923) с Иванком Распоповић, 1965. пројектовао је Музеј савремене уметности, у Крагујевцу изградио Спомен-музеј, на аеродрому Београд дизајнерски импресиван хангар. Мирко Јовановић (1924) у стамбену је архитектуру унео живост и нове димензије. Добривоје Тошковић (1927) боравио је две године у Индији да би за Нову Калкуту 1964. урадио, као вођа тима, генерални урбанистички план. Тимски су Александар Стјепановић (1931), Бранислав Караџић (1929) и Божидар Јанковић (1931) изградили више насеља с пратећим објектима (Блокови 22 и 23, итд.) и Факултет драмских уметности. Валоризовали су архитектуру изражајним средствима (необрађен бетон, опека, бојено платно). Петар Вуловић (1931), градећи објекте СДК у Београду, широм Србије и Југославије, подстицајно је трагао за бацкгроунд-ом архитектуре. Светислав Личина (1931) објектом Филозофског факултета показао је да су могуће везе између модерне архитектуре и традиције. Стојан Максимовић (1934) архитектуром ваја простор, служи се монументалним средствима да би изразио сваки свој архитектонски чин. Пројектовао је 1979. конгресни комплекс "Сава-центар" и хотел "Београд Интерконтинентал". Бранислав Јовин (1935) у историју српске архитектуре ушао је градећи зграду Урбанистичког завода (1970). Пешачку зону Кнез-Михаилове улице је изузетно вешто осмислио. Александар Ђокић (1936) један је од најзначајнијих представника своје генерације, делује на размеђима постмодерне и неоромантичне архитектуре. Његов Дом норвешко-југословенског пријатељства у Горњем Милановцу из 1987. подсећа на остварења Јапанца Ватанабеа. Змајеве и тигрове овај страсник уграђивао је у своје архитектонске корпусе. Ђокићеви симболи су викиншка барка и наша брвнара. Зоран Бојовић (1936) готово цео свој опус уградио је у архитектуру Африке и Блиског истока (Ал Кхулафа, Багдад, из 1985). Александар Кековић (1938) зградом "Енергопројекта" из 1982, за неколико хиљада запослених, показао је колико је велики мислилац, уметник и техничар истовремено. Брачни пар Бакић, Драгољуб (1939) и Љиљана (1939), реализовали су у земљи и ван земље, велики број насеља и репрезентативних објеката, дајући им особен печат стваралачке радозналости. Дела: спортски комплекс "Пионир" (1973), Хотел "Шератон" у Харареу из 1986. У тиму: Милан Лојаница (1939), Предраг Цагић (1941) и Боривоје Јовановић (1938) сваки је и појединачно, или у пару, деловао, али су упамћени, пре свега, по иновативно замишљеним насељима "Јулино брдо" (1972) и Блок 19 (1976). Брачни пар Марушић, Дарко (1939) и Миленија (1941), бавио се готово искључиво стамбеном архитектуром. С насељем "Церак виногради" (1983-1987) обележили су своју најзначајнију стваралачку етапу.

Представници Београдске општине нису се појавили на отварању тродневне изложбе Групе архитеката модерног правца, у Павиљону "Цвијета Зузорић", 19. фебруара 1933. године. Новине су писале да се модерним архитектима може замерити што "нов стил" не примењују у колективном становању, тамо где је најнеопходнији. Оштре су замерке: архитекти модерног правца свој архитектонски израз, динамичан и ванредно чистих линија, накалемљују на приватне зграде, обично виле и станове за ренту или уживање, уместо на колективне колоније и хигијенске установе, школе, дечја склоништа, санаторијуме. Већ ови записи довољни су да се схвати да било који покрет, и пре и после модерне, није био склон да се замајава "безначајним" стварима и решењима, већ је увек тежио неком општедекларисаном идеалу који се могао реализовати само тамо где је било новца. Међу београдским модернистима једино је Момчило Белобрк имао разумевање за инвеститоре без много пара, па је за њих изградио педесетак већих стамбених зграда готово у свим подручјима тадашњег Београда. Те зграде, данас без сјаја, јер их никада нико није одржавао, само по угаоним решењима и чистоти односа "пуног и празног" на фасадама подсећају на време модерности пред Други светски рат.

У стамбеној архитектури Србије, ако је пратимо од осамдесетих година прошлог века, све до седамдесетих година овог века, у контекстуалном смислу готово ништа се није мењало. У колективном становању увек су била нека ограничења, често образложена потребама да будемо "рационални, јефтини, усмерени". Отуда и силни прописи колико мора бити мали или колико сваки простор у стану, колико један стан за одређен број станара може имати метара квадратних, колико могу бити широки балкони и лође, колико може стан бити висок, или низак, колико може бити санитарних блокова у стану, колико се мора санитарних чворова накалемити на једну канализациону вертикалу, колико морају бити широки и високи прозори или врата, итд. У тако оштрим захтевима, када су доношене и чисто формалне одлуке да се неће градити стамбене зграде преко 10 спратова, најбоље су се сналазили потпуно анонимни архитекти. Они су изградили 90% колективног стамбеног простора Србије. Све се то, што је најтрагичније, понајвише одвијало у корбизијеовској епохи. Цењени Корбизје уздрмао је свет са пет својих заповести (Тхе Фиве Поинтс оф а Неw Арцхитецтуре). То је учинио у својој шездесет трећој години и Ф. Л. Рајт са девет тачака у којима објашњава своје идеје о органском и рационалном. Следбеници и ограничени епигони све су учинили, не само у Србији, да стамбена архитектура добије познате безличне оквире. Али, од 1967. прво српски, па тек онда други југословенски архитекти, почињу обрачун са стегама у станоградњи. Десетак година трајала је борба између егзалтирано "заиграних" архитектонских маса и таласасто "покренутих" зграда. Победиле су зграде. Критичари, који су и увели назначене појмове, признали су пораз. Новије време почело је насељима у знаку три бочна пара. То су Алексићи, Бакићи и Марушићи. Последња фаза је обележена делима Александра Ђокића и многих других романтичара, али и оних који су, нажалост, преживели постмодерну.

Када је реч о јавним објектима, у последњих готово сто година школским зградама и обдаништима посвећена је највећа пажња. У Београду и широм Србије реализоване су многе школе у којима су зналачки интерпретиране идеје о рационалном, интимном, лепом. Болнице су, такође, биле посебан предмет интересовања бројних генерација архитеката. Зграде краљевских, кнежевских или владиних институција, наравно, биле су увек у врху интересовања, па су и ретки примери да су лоше архитектонски интерпретиране. Објекти културе такође су били у рукама добрих, привилегованих архитеката. Хотелска архитектура кретала се између помодног и надахнутог. То се исто догађало и с конгресним центрима. Конгресни "Сава-центар" је, међутим, остварење у које је Максимовић уградио сва најбоља текућа светска искуства.

Светска искуства су, у Француској поготово, стицали београдски архитекти, од Јосића до Гаревског. Током тридесет и више година међу ствараоцима елитне француске архитектуре налазило се и десетак других српских (француских) архитеката (Душица Милојевић, Огњен Бабић, Жан Димитријевић, брачни парови Моле и Илић, Љубомир Николић, итд.). Српски архитекти су међу водећим архитектима САД, Канаде, Чилеа, Венецуеле, Аустралије, Аустрије, Немачке, Италије, Шведске. Напустили су Србију пре тридесет, двадесет или десет година, али су остали окренути њеним коренима. Архитекти из београдских бироа "Енергопројекта", "Комграпа", "Рада", "Агроинжењеринга" и десетак других, реализовали су стотинак објеката у већем броју земаља. Два ће бити представљена у овом прилогу.

На крају овог блока о светским искуствима само назнака да су у Београду, 1985, 1988. и 1991. године, одржана београдска тријенале светске архитектуре. Представљено је скоро 200 водећих архитеката из 45 земаља. На Београдском сајму и у 12 водећих београдских галерија, на три тријенала изложено је око 600 паноа 100/100 цм. Аутор сва три тријенала био је Ивица Млађеновић (1937), организатори су били Удружење ликовних уметника примењене уметности и дизајнера Србије (УЛУПУДС) и Савез архитеката Србије. Тријенале смотре су, у пуном или мањем обиму, репризиране у Аустрији, Сингапуру, Индонезији, Јапану, САД, Француској, Мексику, Аргентини, Мађарској.

Припремајући овај текст аутор је морао консултовати већи број стручњака. Међу њима су историчари уметности, архитекти, уредници часописа. Посебна захвалност: Донки Станчић, Гордани Митровић, Милици Јанић, Јоки Вујичић, Милораду Војиновићу, Марини Ђорђевић, Споменки Милошевић, проф. Миодрагу Јовановићу, др Слободану Милеуснићу и Миливоју Дебљовићу. Нажалост, од преко 170 црно-белих или колор фотоса, односно слајдова, искористио је само 24. Фотодокументаицја пристигла из Краљева, Ниша, Крагујевца, Новог Сада, па и преко Републичког завода за заштиту споменика културе, готово је минимално искоришћена, па аутор, свестан колико је било напора да се до ње дође, тражи разумевање. За навођење око 100 библиографских јединица, које је аутор користио у припреми прилога, није било места.

// Пројекат Растко / Историја српске културе //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]