Музичко стваралаштво и извођаштво од 18. века до данас

Роксанда Пејовић

Док је музика имала истакнуту улогу у српској средњовековној држави (од 12. до 15. века), званично музицирање било је замрло у доба робовања под Турцима. У европске музичке токове укључивали су се Срби у Војводини у 18. веку, у границама Хабсбуршке монархије, не заборављајући своје традиционалне корене. Наручиоци иконостаса, портрета и мртвих природа уживали су у музици која се одвојила од оријенталних узора. Ипак, остало је мало података о црквеној и световној музици тога доба.

Иако из 18. и 19. века, црквене осмогласничне мелодије, појане у Хиландару, и још неке црквене песме, настајале су по узорима из 15. века / Д. Петровић, Осмогласник у музичкој традицији Јужних Словена, Београд, 1982/. Постоји вероватноћа да је у првој половини 18. века настало црквено појање на основу касновизантијске традиције и српског народног појања (од 1713. оно је на црквенословенском језику). Под руским се утицајем канти, облици руске нелитургијске музике, јављају у српским драмским делима. У Београду, тада под влашћу Аустријанаца, основана је 1721. грчка школа појања, а крајем 18. и почетком 19. века у Сремским Карловцима, средишту српске митрополије, настало је карловачко појање /Р. Пејовић, Историја музике југословенских народа, Београд, 1989/.

Грађани су у то доба стицали музичко образовање. Оличење тадашње народне музике био је Ириг, где су се окупљали гуслари из разних крајева.

Српска музика 19. века развијала се широм Српства, у Србији и аустроугарским градовима насељеним српским живљем, с центрима у Београду и војвођанским местима. то је било време обележено аматеризмом, али се у њему зачела српска музика романтичарског стила, заснована на народном мелосу. Поред српских музичара домородаца, њеном успону су допринели и странци, особито Чеси, који су били хоровође у српским певачким друштвима, свирали у оркестрима и предавали по школама.

Музика је претежно била у служби родољубивих идеја и очувања народа, што су показале и беседе (концепти с такозваним мешовитим програмом - хоровима, солистичким и оркестарским композицијама, као и позоришним комадом) које су организовала црквена певачка друштва, стожери српског музичког живота. До врхунца на пољу негдашње хорске музике приспело се у Панчеву седамдесетих а у Београду, Суботици и Кикинди осамдесетих година 19. века. У крагујевачком театру негована је сценска музика већ у доба Милоша Обреновића, а затим у Српском народном позоришту у Новом Саду (основано 1861), које је изводило представе за српску публику у војвођанским и славонским местима, као и у београдском Народном позоришту (основано 1868 /Р. Пејовић, Српско музичко извођаштво романтичарског доба, Београд, 1991. Основну литературу за сагледавање српске историје музике 19. и 20. века чине два дела: С. Ђурић-Клајн, Развој музичке уметности у Србији, Хисторијски развој музичке културе у Југославији, Загреб, 1962. и В. Перичић, Музички ствараоци у Србији, Београд, 1969). Аутор већине аранжмана и музике за комаде био је Словенац Даворин Јенко (1835-1914), који је тридесет година био диригент Народног позоришта. Од осамдесетих година 19. века у оба позоришта постављају се оперете и опере. Опера на Булевару оперског певача интернационалног реномеа, баса Жарка Савића (1861-1934), била је кратког века (1909-1911).

Оркестарско концертирање почело је 1842. у Београду, а ускоро потом је у овом граду гостовао Јохан Штраус са својим оркестром, изводећи и сопствене композиције инспирисане српским народним мелосом, што су чинили и други страни уметници. Симфонијски концерти приређивани су од деведесетих година 19. века. Поред пијанисткиње и композиторке Јованке Стојковић (1855-1892), изгледа ученице Франца Листа, која је гостовала у Бечу, Грацу, Пешти и Паризу, за српску публику свирали су велики виолинисти Јан Кубелик и Анри Марто, затим српски виолиниста Драгомир Кранчевић, кога су слушали Беч, немачки градови и Пешта, пијанисткиња Сидонија Илић, оперска певачица Софија Седмакова, која је стекла репутацију у немачким оперским кућама, затим Београдски квартет и други. Године 1899. основана је Српска музичка школа.

Музичари и немузичари мелографисали су световну и црквену народну музику да би се сачувала и послужила као инспирација композиторима. Музичко стваралаштво било је оријентисано ка хоровима, соло-песмама и сценским делима, док су инструментални и вокално-инструментални опуси били мање бојни. Темеље професионалне, национално усмерене музике поставио је композитор, пијаниста и диригент Корнелије Станковић (1831-1865), заслужан као записивач црквене и световне народне музике. Његови следбеници, делујући као диригенти и композитори, прихватили су као једино могуће његове идеје о националном стилу. Уздигли су српско стваралаштво, а појединци су га довели до међународно признатих вредности.

Централна личност српске музике био је Стеван Стојановић Мокрањац (1856-1914), одгајен на српској црквеној и народној музици.

Студирао је у Минхену, Риму и Лајпцигу. Као диригент Београдског певачког друштва од 1887. године, начинио је од овог хора изванредан извођачки ансамбл и с њим гостовао у многим србијанским градовима, ширећи музичку културу, а потом је предузимао турњее у аустроугарске градове да би пробудио национална осећања њихових српских становника и жељу за уједињењем, истовремено показујући висок интерпретацијски ниво. Прво је посетио Дубровник, Котор и Цетиње, затим Скопље, Солун и Будимпешту; концертирао је у Софији, Пловдиву и Цариграду, такође у Петрограду, Нижњем Новгороду, Москви и Кијеву, те најзад, 1899. у Берлину, Дрездену и Лајпцигу. Ова гостовања пратили су српски амбасадори и представници земаља у којима су одржавани концерти, те су пружила изванредну изванредну прилику да се у страним земљама прикажу уметнички резултати српског стваралаштва и извођаштва. Таквих прегнућа имала су и друга српска певачка друштва.

Мокрањчевих Петнаест Руковети (1883-1909), хорских композиција а капела, заснованих на народном мелосу из Србије, Старе Србије и с Косова, из Црне Горе, Македоније и Босне, врхунска су достигнућа српске музике. Оне плене изванредним избором народних мелодија и њиховим обликовањем условљеним "смислом за латентне хармонске основе напева", применом модалних решења, коришћењем контрапункта, "разрађене и гипке фактуре". Ефектан и духовит хор Козар, по двема народним песмама, такође показује композиторску оригиналност. Мокрањчева црквена дела поседују исконски, монументалан, снажан, дубок, топао садржај (Опело у фис молу, Литургија, Тебе Бога хвалим). Овај велики композитор био је међу првим српским ауторима етномузиколошких студија /Народне песме и игре са мелодијама из Левча, Београд, 1902; Осмогласник, Београд, 1908/.

Поред хорова, савременици Стевана Мокрањца компоновали су опере, инструменталне и вокално-инструменталне опусе, соло-песме. Јосиф Маринковић (1851-1931), свршен студент прашке Оргуљашке школе, био је диригент београдског Академског певачког друштва "Обилић". Као превасходни романтичар, аутор је родољубивих хорова (познат је Народни збор, који почиње речима: "Хеј трубачу, с бојне Дрине"), хорских дела под утицајем народне музике (Кола) и соло-песама изразите и распеване мелодике на текстове српских песника (Молитва и Грм по Војиславу Илићу).

Станислав Бинички (1872-1942) исказао је своје музичке способности као диригент и композитор. По завршетку Минхенског конзерваторијума изводио је симфонијску литературу с Оркестром Краљеве гарде, а с овим ансамблом и Певачким друштвом "Обилић" вокално-инструментална дела - Хајднових Седам речи Христових и Стварање света, а 1910. Бетовенову Девету симфонију, која је представљала изванредан музички догађај старог Београда. Био је то први директор Београдске опере и оснивач Музичке школе "Станковић". Међу његовим композицијама јесте и опера На уранку, у стилу италијанске веристичке опере и српског градског фолклора.

Композитор Исидор Бајић (1878-1915), ђак Пештанског конзерваторијума, показао се као врстан организатор музичког живота у Новом Саду, где је покренуо "Српски музички лист", нотну едицију Српска музичка библиотека и основао Музичку школу. Дириговао је, писао чланке и уџбенике и компоновао (опера Кнез Иво од Семберије, песме, које је народ прихватио као своје и друга дела).

Слушајући гласовите чешке хорове попут Хлахола и Моравских учитеља, и светски признате интерпретаторе као што су били Корто Учински, Рубинштајн, Франческати, Пшихода, Мајнарди, Шаљапин и Рене-Батон, Београђани су пратили и развој домаћих уметника. Захваљујући помоћи руских певача емиграната, Лизи Поповој, Ксенији Роговској, Павлу Холоткову, Ђорђу Јурењеву и Лаву Зиновјеву, Београдска опера, основана 1920. године, предвођена Стеваном Христићем и Ловром Матачићем, изградила је богат репертоар. Поред стандардних дела, постављене су биле опере П. И. Чајковског, А. П. Бородина и М. П. Мусоргског, затим Вагнерови Холанђанин луталица, Лоенгрин и Танхојзер, Салома Рихарда Штрауса и друге. Изводила их је екипа певача, међу којима су била Зденка Зикова, Живојин Томић, Војислав Турински, Меланија Бугариновић и Бахрија Нури-Хаџић, протагонисткиња на премијери Бергове Лулу, у Цириху 1934. године. Високи ниво балетског корпуса уздигли су такође руски уметници, затим Наташа Бошковић, Милош Ристић и други. Могли су се, поред романтичарских, гледати и савремени балети, као Жар-птица Игора Стравинског.

Београдска филхармонија, основана 1923. године, уметнички је напредовала под Стеваном Христићем и Ловром Матачићем изводећи, од 1931. до 1937. године симфонијске и вокално-инструменталне опусе, Хонегеровог Краља Давида, Краља Едипа Стравинског, Вердијев Реквијем, Хендловог Месију и Бетовенову Мису солемнис. На концертном подијуму слушани су дуо Марије и Олге Михаиловић (виолина и клавир), пијанисти Љубица Маржинец и Емил Хајек, вокална солисткиња Јелка Стаматовић и клавирски Београдски квартет. Музичка настава је извођена у двема музичким школама и на Музичкој академији, основаној 1937. године.

У временском распону од 1918. до 1941. године, оперски композитори показали су интересовање за разне стилске правце, од романтизма до четворостепене музике. У сенци четворице изразитих личности, П. Коњовића, М. Милојевића, С. Христића и Ј. Славенског, стварали су сви остали музичари прве Југославије.

Компоновање, писање о музици и организовање музичког живота била су подручја на којима је делао Петар Коњовић (1883-1970). Би оје директор Загребачке опере, управник Осјечке опре, један од оснивача Музичке академије и Музиколошког института у Београду. Компоновао је опере инспирисане народном музиком, стилски блиске стваралаштву Леоша Јаначека. Обе његове опере, Кнез од Зете (1929) и Коштана (1931); у Брну изведена 1932, а у Прагу 1935) у концепцији су музичке драме: у првој су одговарајућим музичким језиком супротстављене млетачка и црногорска средина, а у другој је импресивно дочаран врањански амбијент и потресно приказана чежња за младошћу. Коњовићеве соло-песме, романтичарске или романтичарско-импресионистичке (Цхансон), неретко су блиске народном мелосу (Под пенџери). Мада садржајно разнолики, његови текстови о музици односе се на тематику која је била у његовом примарном интересовању, на музичко стваралаштво националног стила (Личности, Загреб, 1920; Књига о музици, Нови Сад, 1947; Милоје Милојевић, Београд, 1954; Стеван Мокрањац, Београд, 1956/.

На Минхенском конзерваторијуму, у Француској и Прагу где је докторирао музиколошке науке 1924/25, Милоје Милојевић (1884-1946) продубио је своја музичка знања. Романтичарско и национално-романтичарско опредељење обогатио је стилским усмерењима Рихарда Штрауса, импресионизмом, па чак и експресионистичким елементима. Најизразитији је у соло-песмама (збирка Пред величанством природе) и клавирским композицијама (Мелодије и ритмови са Балкана, свите, Камаје). Био је водећи београдски музички критичар и аутор вредних музичких написа из српске и југословенске музике /Сметана, живот и дела, Београд, 1924; Сметанин хармонски стил, Београд, 1926; Музичке студије и чланци, И-ИИИ, Београд, 1926, 1933. и 1953/.

Стеван Христић (1885-1958) стекао је музичка знања у Лајпцигу, Москви, Риму и Паризу. Био је директор Београдске филхармоније и Београдске опере. Показао је особите склоности к вокалној музици компонујући технички дотерана дела у неоромантичарском, веристичком и романтичарско-импресионистичком стилу, понекад обојеним народним мелосом. Камерна опера Сутон (1925) верно осликава стари патрицијски Дубровник а балет Охридска легенда (1947) своју популарност дугује српском и македонском фолклору, изражајној мелодици, темпераментном ритму и рафинираном оркестру. Црквена музика показује руске утицаје (Опело у фус молу).

Још једна истакнута личност старог Београда, хрватски композитор Јосип Славенски (1896-1955), опијеност међумурским фолклором проширио је на балканску (оркестарска Балканофонија) и оријенталну музику (вокално-инструментална, Религиофонија, односно Симфонија оријента).

Заступници романтичарског стила су, поред других, били Петар Стојановић (1877-1957), виолиниста, који је наступао у европским градовима, компонујући концерте и сонате за виолину, виолу и друге инструменте и камерне опусе, затим Петар Крстић (18771-1957), композитор опера и соло-песама, као и Коста Манојловић (1890-1949), аутор модално обојених хорова, који се бавио музичком историјом и етномузикологијом /Споменица Ст. Мокрањцу: Београд, 1928; Народне мелодије из Источне Србије; Београд 1953/.

Прашке генерације српских студената биле су у првим радовима заинтересоване за импресионизам, неокласицизам, експресионизам и четвртстепену музику. Њихови представници ће, изузев Војислава Вучковића (1910-1942), наставити своју делатност после 1945. године. Овај композитор и доктор музикологије напустио је експресионизам и окренуо се утицајима совјетских композитора у оркестарским, вокално-инструменталним и другим делима /Музика као средство пропаганде, Праг, 1934; Материјалистичка филозофија уметности, Београд, 1985; Музички портрети, Београд, 1939; Избор есеја, Београд, 1955; Уметност и уметничко дело, Београд, 1962; Студије, есеји, критике (сабрана дела), Београд, 1968/.

После враћања на старе узоре, од половине 20. века је почело хватање корака са западноевропским тенденцијама. Музички живот је постао интензивнији и многи његови представници стекли су европска признања. То је пре свега учинила Београдска опера, која је захваљујући директору и диригенту Оскару Данону /Р. Пејовић, Оскар Данон, Београд, 1986/ (рођ. 1913) и његовим сарадницима, композитору и диригенту Крешимиру Барановићу (1894-1975), диригенту Душану Миладиновићу (рођ. 1924), редитељу Младену Сабљићу (рођ. 1923) и сценографу Душану Ристићу (рођ. 1913) - продрла у Европу. Гостовања су од 1955. до 1963. године обухватила Визбаден, Париз, Лозану, Венецију, Каиро, Фиренцу, Варшаву, Торино, Барселону, Монте Карло, Александрију и Единбург. Изведене су, између осталих, опере Борис Годунов и Хованшчина Мусоргског, Кнез Игор Александра Бородина, Маснеов Дон Кихот, Каћа Кабанова Леоша Јаначека, Гуноов Фауст, Заљубљен у три наранџе и Коцкар Сергеја Прокофјева, Сметанина Продана невеста и сценски ораторијум Горски вијенац Николе Херцигоње. Балетски корпус је у земљи и иностранству имао низ запажених представа, од популарне Христићеве Охридске легенде, Барановићевих Лицитарског срца и Кинеске приче до Ромеа и Јулије Прокофјева и Бартоковог Чудесног мандарина. Његовом успону допринео је и кореограф Димитрије Парлић (1919-1986), који је био шеф балета опера у Бечу и Риму.

Београдска филхармонија под К. Барановићем и Живојином Здравковићем задржала је примат првог београдског оркестра, поред оркестра Радио-телевизије Београд (диригент Младен Јагушт, рођ. 1924) и Уметничког ансамбла Дома Југословенске народне армије. Камерни ансамбли, клавирски Београдски трио, Српски гудачки квартет, гудачки ансамбл "Душан Сковран", под палицом Александра Павловића и хорови: Радио-хор под Боривојем Симићем (рођ. 1920), студентски "Бранко Крсмановић", предвођен Богданом Бабићем (1921-1980), као и женски хор Цоллегиум мусицум са Даринком Матић-Маровић (1934) - доприносе разноврсности музичког живота и на гостовањима у иностранству. Признања ван земље стекли су оперски певачи Бисерка Цвејић и Радмила Бакочевић, виолиниста Стефан Миленковић и многи други, а међу балетским играчима Јованка Бјегојевић, Душанка Сифниос, Милорад Мишковић и Жарко Пребил (данас је шеф балета Римске опере).

Значајан је музички центар и Нови Сад, у коме су, поред Војвођанске филхармоније и оперске куће, деловали бројни камерни ансамбли. Овај град има и Музички одсек Академије уметности, а у њеном окриљу и Електронски центар. Музичка активност Ниша је усмерена пре свега ка Југословенским хорским свечаностима, на којима се окупљају хорови из земље и иностранства.

Негдашњи студенти Прашког конзерваторијума, заједно с другим, по годинама блиским композиторима, показали су различите стилске склоности. Од традиције су пошли Миленко Живковић /Написао је Руковети Ст. Ст. Мокрањца, Београд, 1957/ (1901-1964), Светомир Настасијевић (1902-1979) и Станојло Рајичић (рођ. 1910), који је приспео до реског, политоналног хармонског језика. Компоновао је оперу Симонида и телевизијске опере, циклусе за глас и оркестар (На Липару, Лисје жути и др.), симфоније и концерте за разне инструменте. Народним мелосом су у кантатама били инспирисани Јован Бандур (1899-1956) и Михаило Вукдраговић (1900-1986), аутор циклуса соло-песама Вокална лирика. Марко Тајчевић (1900-1984) стваралац је профињене и до детаља изнијансиране, с мером обликоване и национално обојене мале форме, претежно модерне хармоније. Његови су Седам балканских игара за клавир, хорови (међу којима и Четири духовна стиха), соло-песме. Из касног романтизма и Штраусовог оркестра произилазе опуси Миховила Логара - балет Златна рибица и опера Покондирена тиква. Свету неокласицизма припадају дела Предрага Милошевића (1904-1988) и Милана Ристића (1908-1982), чије симфоније показују јасноћу и сажетост форме, рад с тематским језгром и концертантне елементе. Експресионизму дугује своје музичке мисли оркестарски опуси Драгутина Чолића (1907-1987) и Љубице Марић (рођ. 1909). Оригинална, инспирисана, исконског израза, везана за тло с којег је потекла, она ствара у јединству древног и савременог. Поред кантате Песме простора и Пасакаље за оркестар, компоновала је циклус композиција на основу појединих гласова Осмогласника који је Мокрањац забележио: Октоих И, Византијски концерт за клавир и оркестар, кантату Праг сна, Остинато супер тхема оцтоицха за харфу, клавир и гудаче.

Неоромантизам је честа инспирациона потка композиторима умерено савременог језика који су дипломирали на београдској Музичкој академији. Понеки музички ствараоци приклањали су се импресионизму или неокласицизму, а било је и таквих који су стремили новим звучним световима. Василије Мокрањац (1923-1984) - у драматским, темпераментним, готово еруптивним симфонијама снажног израза - користио је кратке, језгровите идеје које су могле обухватити само један акорд, густо оркестарско ткиво и вишеслојне хармоније у оквиру широко схваћене тоналности. Његове клавирске композиције имају и импресионистичке одсјаје (Одјеци).

Умерено савремени језик карактерише дела Радомира Петровића (1923-1991), аутора кантата и хорова, и Драгутина Гостушког (рођ. 1923), који је докторирао на Филозофском факултету у Београду, /Његова докторска дисертација носи наслов Уметност у недостатку доказа, а издата је под насловом Време уметности, Београд, 1968/ познатог по виолинском концерту и хоровима. У истом стилу с укомпоновали Коста Бабић (рођ. 1927) своје духовите хорове, Душан Костић (рођ. 1925) оркестарске и вокално-инструменталне опусе и Властимир Перичић (рођ. 1927) оркестарске композиције и соло-песме /В. Перичић, поред већ поменутог приручника Музички ствараоци Србије (Београд, 1969), написао је монографије о Јосифу Маринковићу (Београд, 1967) и Станоју Рајичићу (Београд, 1971)/.

Традиционална, али и савремена изражајна средства карактеришу симфоније Александра Обрадовића (рођ. 1927), јарког оркестарског интензитета. Витомир Трифуновић (рођ. 1916), у синтези традиције и авангардних елемената, проговорио је звуком нових димензија у Синтезама 4, Асоцијацијама и Концерту за виолину. Константне метаморфозе карактеришу стваралаштво Рудолфа Бручија (рођ. 1917), окренутог ка оркестарским и вокално-инструменталним облицима. Његова Синфониа леста је добила међународну награду на конкурсу у Бриселу.

Неокласицистичке особине имају дела Енрика Јосија (рођ. 1924), снажног израза и полифоног мишљења, у јединству древног и савременог. Међу њима су сценска визија Стефан Дечански, балет Птицо, не склапај своја крила, Клавирски концерт. Списак Душана Радића (рођ. 1929) за глас и клавир и Ћеле-кула израстају, као и његова друга дела, из истог стилског извора. Он је послужио и Дејану Деспићу (рођ. 1930) као константно инспиративно врело у Триптиху за виолину и оркестар, концертима и клавирским опусима.

Међу композиторима који су се појавили од 1956. године поједини су се усавршавали у Паризу, Варшави, Штутгарту, Келну, Утрехту и Принстону /О авангардним стремљењима српских композитора писала је Мирјана Веселиновић: стекла је докторат дисертацијом Стваралачка присутност европске авангарде у нас (Београд, 1989)/. Они су неокласицизам прихватили као своје полазиште, користећи се алеаториком, серијалном, електроакустичном и тапе музиком, као и постмодерним техникама.

Ослобођен тоналитета у својим делима напрегнуте звучности, Петар Озгијан (1932-1979) најизразитији је у оркестарским композицијама, Триптиху и Ноктурну. Изузетна личност Владана Радовановића (рођ. 1932), руководиоца Електронског студија Радио-Београда, авангардна је на подручју музике, сликарства и књижевности. Спхаероон и Сонора су међу његовим музичким опусима. Срђан Хофман (рођ. 1944) у сталном је тражењу нових изражајних средстава, од вокално-инструменталног Цантус де морте до постмодерних техника Дéја ву).

Композитори откривају атмосферу српске прошлости и тумаче је савременим изражајним средствима. У тежњи за специфичним колоритом долазе до профињених, прозрачних боја, али и до јарких сталних звучања.

Архајска патина одзвања у оркестарским (Синфониа полифоница) и камерним композицијама (Басма) Мирјане Живковић (рођ. 1934). Присуство древности, нарочито давне српске прошлости, оживљено језиком блиског Пољској школи, карактерише музичке идеје Р. Максимовића, С. Атанацковића, З. Христића и З. Ерића. Рајко Максимовић (рођ. 1935) компоновао је мадригале Из тмине појање, по средњовековним записима, и ораторијум Буна против дахија. Слободан Атанацковић (рођ. 1937) заинтересован је и за архаичне слојеве нашег музичког фолклора. Његови су ораторијуми Диес глориае и Акатист. Зоран Христић (рођ. 1938) склон је необичним звучним комбинацијама (кореоторијум Корак, сродан тоталном театру, балет Даринкин дар, вокално-инструменталне композиције). Дела Зорана Ерића (рођ. 1950) одликују се сложеном, звучно прозрачном фактуром у музици за клавир и оркестар Мираге, балету Бановић Страхиња и у бројним камерним опусима. Вук Куленовић (рођ. 1946) постиже снажну емотивност (Qуасар ОХ 471, Икар). Израз и препознатљивост стила Милана Михајловића (рођ. 1945) почивају на коришћењу специфичног модуса (камерна композиција Ламентосо) и прозрачном колориту (Симфонијске метаморфозе). Импресионизму дугује и савремени језик Властимира Трајковића (рођ. 1947) у оркестарском Темпора ретента, делу Дуо за клавир и оркестар и камерним опусима.

Индивидуалност сваког појединог савременог музичког ствараоца не може се сагледати у неколико реченица. Без сумње је да они имају самосвојност и да завређују још већу присутност у свету европске и светске музике.

// Пројекат Растко / Историја српске културе //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]