Новинарство и публицистика

Михаило Бјелица

Историја српске породичне штампе почиње с часописом "Славено-сербски магазин", који је штампан у Венецији 1768. године. Оснивач еј и уредник часописа Захарије Орфелин, један од најобразованијих Срба свог времена, писац, историчар, сликар, бакрорезац и издавач првог часописа и вечитог календара. Школовао се и учио занате у Пешти, Бечу и Венецији, а живео и радио у српској средини у Сремским Карловцима, Новом Саду и другим местима у јужној Угарској.

Иако је изашао само један број, "Славено-сербски магазин" се може сматрати и почетком српске публицистике. У његовом предговору, који је написао Орфелин, расправља се о актуелним питањима културног живота код Срба и излажу одређене идеје и програми. Овај предговор, штампан је на тринаест страна часописа, оцењен је од историчара као веома значајан текст у којем су први пут на српском језику изнете рационалистичке и просветитељске доктрине европског 18. века.

Прве новине на српском језику појавиле су се такође изван територије данашње Србије, у Бечу 1791. године ("Сербскија новини"). У престоници аустријске царевине појавио се и први српски дневник ("Новине сербске", 1813) и први српски алманах ("Забавник", 1816). Неколико значајних српских листова и часописа излазило је у првој половини 19. века у Пешти, а први је "Летопис Матице српске", покренут 1825, који излази и данас као један од најстаријих књижевних часописа у Европи.

На територији данашње Републике Србије новине излазе од 1834. године, најпре у Крагујевцу, ондашњој престоници кнеза Милоша, одмах затим у Београду, а нешто касније у Новом Саду, Сремским Карловцима, Земуну, Сомбору, Вршцу, Панчеву, Приштини. У другој половини 19. века српски листови јављају се у Босни и Херцеговини (1866), Црној Гори (1871), Хрватској (1874) а крајем века и српски исељеници у северној Америци почињу да издају своје новине.

Уочи балканских ратова, 1911. године, излазила су укупно 252 српска листа и часописа од којих у Краљевини Србији 152 (само у Београду 105), Војводини 41, Босни и Херцеговини 19, Хрватској 12, Црној Гори 3, Македонији 3, Сједињеним Америчким Државама 17, у другим деловима Аустро-угарске 5 и Канади један лист.

На издавању, уређивању и писању тих публикација радио је велики број људи, разних занимања и опредељења, новинара, политичара, просветних радника, научника, свештеника, официра, студената, ђака. У овом кратком прилогу рећи ћемо нешто само о оним најзначајнијим, који су највише утицали на развитак српске журналистике и публицистике до Првог светског рата.

После Захарија Орфелина, који је остао усамљена појава у свом времену, најзначајније име српске журналистике несумњиво је Димитрије Давидовић, издавач и уредник српских новина у Бечу и уредник првих новина у Србији. За његове бечке новине може се рећи да су десетак година биле главно културно стециште око кога се окупљала ондашња српска интелигенција. Најактивнији сарадник тог невеликог круга био је Вук Караџић, реформатор српског књижевног језика и писма, који је у Давидовићевим новинама објављивао своје радове и водио књижевне полемике.

Као уреднику првих новина у Кнежевини Србији, Давидовићу припадају све заслуге које имају родоначелници националне штампе. По узору на најбоље европске листове свог времена, он је у Србији, која се још ослобађала од феудалне турске власти, издао модеран информативно-политички лист. Давидовић се није задовољавао објављивањем само званичних вести и извештаја, како је то од њега тражила власт, већ је настојао да о догађајима даје и своја мишљења. Иако је због тога удаљен из новинарства, његове новине су дуго времена служиле као узор добро уређиваног листа.

Револуционарни талас који је 1848. године захватио Европу имао је великог утицаја на развој српске журналистике, нарочито у Војводини. После пада Метерниховог апсолутизма и укидања цензуре у Аустријској монархији, главна тема српске штампе постаје национално питање. Уместо стручних чланака у наставцима, новинама доминирају политички уводници и извештаји дописника. Најбољи представник те нове журналистике је лист "Напредак", који је излазио за време револуције у Сремским Карловцима и Земуну, под уредништвом Данила Медаковића, берлинског доктора филозофије и сарадника неколико европских листова. Према речима Јована Скерлића, првог историчара српске штампе, Напредак" је био "одлучно националистички лист", који је повремено заступао напредне европске идеје.

Преломни догађај у политичком животу Србије, па и политичке публицистике, представља Светоандрејска скупштина, одржана крајем 1858. године у Београду, којом отпочиње борба грађанства и либералне интелигенције за уставност и парламентаризам. После Скупштине формирале су се две начелне политичке струје, либерална и конзервативна, које су се међусобно, путем штампе, бориле за утицај у народу. Стари кнез Милош подржавао је час једне час друге док се на крају није ослонио на конзервативце. Важно је да су обе стране добиле шансу да јавно изложе своје идеје и програме. У том кратком периоду (1859) ударени су темељи модерне српске публицистике. Најистакнутији публицисти били су књижевник Матија Бан, на страни конзервативаца, и политичар Владимир Јовановић, на страни либерала.

Политичка штампа у Србији почела се брже развијати после усвајања првог закона о штампи (1870), који је омогућио лакше издавање листова и ограничио моћ цензуре. Међу новопокренутим листовима најзначајнији је "Раденик" (Београд, 1871-1872), први социјалистички лист не само у Србији него и на Балкану. У јавни и политички живот "Раденик" је ступио врло борбено - одмах је почео да критикује режим у Србији и пропагира револуционарне идеје Париске комуне, што је изазвало велико узбуђење у јавности. оснивач и уредник листа Светозар Марковић поседовао је све особине великог публицисте: широко образовање, лакоћу изражавања, јасан стил, способност да уочи главне друштвене проблеме и храброст да их просуђује. Захваљујући, пре свега, тим својим способностима, он је успео да створи цео један политички покрет.

На даљи развитак публицистике утицало је формирање политичких странака у Србији 1881. године. Уместо старе поделе на либерале и конзервативце, дошло је до новог груписања - на радикале, напредњаке, либерале и социјалисте. Све странке користиле су штампу као средство политичке пропаганде, а редакције листова биле су главни центри страначког живота. Овај тип штампе створио је читав кадар вештих новинара политичара, међу којима је најистакнутији Пера Тодоровић, ненадмашан полемичар и репортер.

Почетак двадесетог века обележен је успоном дневне штампе. У Београду је 1904. излазило 13 дневних листова. Најстарије су биле званичне "Српске новине", а најмлађа "Политика", коју су те године покренули браћа Владислав и Дарко Рибникар. Појава "Политике" значила је важан догађај у српском новинарству. Својим принципијелним ставом о најважнијим питањима унутрашње и спољне политике, као и одмереним и углађеним начином писања, она се издвајала од остале политичке штампе, утонуле у страначка трвења и свађе. Боље него иједан други лист, "Политика" је погодила укус ондашње интелектуалне читалачке публике и за неколико година постала је најугледнији и најчитанији српски лист.

Наравно, публицистика се није сводила само на писање текстова за новине. У Србији је било врло развијено издавање брошура о важним политичким и другим питањима. Од великог броја писаца брошура могу се издвојити два имена - Васа Пелагић, у другој половини 19. века, и Драгиша Лапчевић, у првим деценијама овог века. Њихови биографи су израчунали да је Пелагић написао више од педесет брошура, а Лапчевић сто пет књига и брошура. Заједничко им је да су оба припадала социјалистичком покрету, да су се обраћали широким народним масама и да су били често у сукобу како са званичном политиком тако и с догматским схватањима у својим странкама.

Према непотпуним библиографским подацима (објављеним 1956), у периоду између два светска рата на територији Србије излазило је око 2500 листова и часописа, укључујући и југословенска гласила и штампу националних мањина. У истом периоду у Босни и Херцеговини штампано је 295 периодичних издања на српском језику, и Македонији 91, Црној Гори 75 и Хрватској 45. Поред тога, излазило је око 200 листова и часописа које су издавали Срби у иностранству, највише у САД (132).

Рад на прикупљању библиографских и статистичких података о српској штампи још није завршен. Редакција часописа "Новинарски летопис" располаже списком од 4890 српских листова и часописа који су излазили од 1768. до 1991. године. Изван територије бивше Југославије излазило је 495 листова и часописа. Стање по континентима изгледа овако: Европа 243, Северна Америка 172, Јужна Америка 54, Аустралија 14, Азија 5, Африка 4 и Нови Зеланд 3.

// Пројекат Растко / Историја српске културе //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]