Примењена уметност и дизајн

Мирослав Фрухт

Богата и марљиво развијана народна уметност у Србији кроз занате који су се вековима усавршавали у свом техничком поступку била је и остала трајна инспирација за подстицање стваралачке имагинације уметника примењених уметности.

Оригинална и у боји хармонична орнаментика пиротских ћилимова, народна грнчарија из Поморавља и традиција вештих и даровитих плетиља из крајева западне Србије и други уметнички занати били су значајан фактор да се успостави континуитет нашег културног развоја.

Богатство облика, разноврсност материјала уз снажан колорит и орнаментику народне уметности представљали су снажан подстицај за афирмацију примењене уметности, која у другој половини 19. века добија своје прве значајне ствараоце у Србији.

Деценије с краја прошлог и почетка овог века биле су испуњене радом појединих личности од којих је свака дала значајан допринос развоју или, чак, историји примењене уметности у Србији. То су били људи сличних занимања: археолог и историчар уметности Михајло Валтровић (1839-1915), сликар Владислав Тителбах (1842-1927), архитект Драгиша Милутиновић (1843-1900) и сликар декоратер, а у данашњем смислу речи и дизајнер, Драгутин Инкиостри Медењак (1866-1942). Сваки од њих деловао је у свом домену, али је оставио дубок траг.

Валтровић се јавља као архитект који уноси извесне новине у једну важну област примењене уметности, а то је декоративна пластика иконостаса. Валтровић је пројектовао иконостас за српску цркву у Чуругу, чиме је дао нов акценат овој грани. На првом месту то је био раскид с дотадашњим схватањима у црквеној уметности у Војводини, оживљавање византијског стила у једној неовизантијској варијанти, чије је порекло у Србији.

Владислав Тителбах, сликар, цртач и истраживач, с великим интересовањем посветио се сакупљању и проучавању елемената народне уметности с тежњом да поједине видове примењене уметности приближи свакодневном животу. Тителбаха је привлачило откривање прошлости и његово стваралаштво било је прожето медиевализмом и приказивањем културног стања у српској средњовековној држави. Тако је он приказао орнаментику, народне ношње, украсе и накит, оружје и намештај друштвених слојева средњег века, од жупана до обичног ратника.

Уметник који је целим својим бићем припадао примењеној уметности и оставио о њој најдубљи траг био је Драгутин Инкиостри. Стваралачки опус Инкиострија обухвата многа подручја примењене уметности, од великих целина унутрашње архитектуре и декорације, нацрта намештаја, накита и тканина до нацрта за корице дечјих школских књига.

Инкиостријев стил био је уперен против сецесије, која је увелико владала уметношћу средње Европе, али није могао одолети томе да не преузме нешто од ње, па макар то био само јасан, ведар колорит, уоквирен у народне облике. Његова декоративност узимала је у помоћ често фигуралне мотиве који су добијали симболичан или алегоричан смисао. Инкиостри је користио елементе српске народне уметности, задржавајући при томе улогу боје, као наслеђе импресионизма, који се почетком нашег столећа већ почео академизовати.

Један од важних догађаја у историји примењене уметности у Србији била је Изложба декоративне и индустријске уметности у Паризу 1925. године. Павиљон као дело модерне архитектуре пројектовао је Мирослав Крејчик, док је декоративна страна павиљона поверена сликару Душану Јанковићу.

Ликовна уметност се после Првог светског рата се више оријентише према Паризу, као светском центру уметности, тако да је било разумљиво што је и примењена уметност после Париске изложбе тражила исти пут.

Унутрашњом архитектуром и примењеном уметношћу нарочито бавио се архитект Бранислав Маринковић. Сматрао је да не треба копирати народне мотиве и орнаменте већ се њима инспирисати за стварање нових декоративних елемената.

Декоративно сликарство имало је доста представника који су се бавили профаним и црквеним сликарством. Једни су у оквиру групе "Облик" опредељени за експресионизам и везани за средњоевропске центре Праг и Краков (међу њима треба истаћи Јована Бијелића и Петра Добровића), док су други припадали групи "Зограф" и имали за циљ да успоставе везу са српском средњовековном уметношћу. У овој групи значајно место припада Живораду Настасијевићу с фрескама у Успенској цркви у Панчеву, Васи Поморишцу с великом композицијом Зидање Скадра и Милу Милуновићу с фрескама у цркви у Прчању. Док Настасијевићеве фреске подсећају на лиму италијанске готике ране ренесансе и по темама су блиске српском средњовековном сликарству, Поморишчева дела ближи су концепту декоративног сликарства с осећањем за звучност колорита. Милуновићев стил налази се између чврстине, која такође подсећа на неку ноту кватрочента, и ведрине једне идеалистичке формуле. У том периоду, у примењеној графици истакнуто место припада Михаилу Петрову, који је графички опремио велики број едиција многих познатих издавача. Петров се одликовао чврстом формом с ликовним изразом у апстрактном духу, који је иначе био присутан у његовом стваралаштву уопште.

Период после Другог светског рата почиње организацијом школства и формирањем професионалних удружења. Године 1948. основана је Академија примењених уметности у Београду, која касније постаје Факултет примењених уметности и дизајна. У Новом Саду, Призрену и Нишу оснивају се средње школе за примењену уметност. Почетком 1953. године основано је Удружење примењених уметности Србије и покрајинска удружења у Новом Саду и Приштини, што је допринело напретку примењене уметности у Србији.

На пољу унутрашње архитектуре поједини архитекти постижу запажене резултате у хармоничној синтези функционалних и естетских захтева унутрашњег уређења многих јавних објеката. Милан Манић бавио се ентеријером Народне скупштине Србије и Скупштине града Београда а Момчило Белобрк пројектовао је ентеријер Југословенског драмског позоришта, служећи се једноставним материјалима оригиналне конструкције и структуре, док је Александар Шалетић, са комплетним ентеријером Центра "Сава", остварио врло функционалан и савремен простор.

Декоративна пластика у том периоду ослобађа се своје традиционалне улоге коју је имала још од античких времена. Тако су се многи наши вајари определили за креирање декоративних и употребних предмета, плакета, медаља и слично. Међу њима истакнуто место има Небојша Митрић, уметник широке имагинације, мајстор цртежа и форме, који је обележио наше време бројним делима високе уметничке вредности.

Док је пре Другог светског рата декоративно сликарство имало своју технику (фреско) и своје мотиве (црквене и профане), после рата све више се уводе мозаик и друге технике. Врло висок уметнички домет представљају мозаици Младена Србиновића у свечаној сали Општине Крушевац, с мотивима из Косовског циклуса у стилу који је између декоративног и ликовног са сублимираном симболиком. Петар Лубарда креирао је монументалну композицију Косовског боја у Извршном већу Србије са звучним колоритом апстрактне форме. Монументално сликарство, по правилу фигурално и дато у реалистичком духу, заступљено је у ентеријеру хотела "Метропол" у Београду, витражима Васе Поморишца, интарзијама Бранка Босића и Босиљке Кићевац.

Запажен број наших уметника бави се таписеријом и декоративним текстилом и њихова дела излагана су и награђена на великим изложбама у Паризу, Хелсинкију и другим светским метрополама. Златну медаљу на међународној изложби у Бусто Арсизију (Италија) добила је Нинела Пејовић за таписерије у оригиналној стилизацији живих боја и преплетаја. Сликар Деса Томић Ђурови, инспирисана мотивима српске средњовековне уметности, остварила је бројне креације на пољу декоративног текстила које се налазе у ентеријерима јавних објеката.

Керамика, која има иначе дугу традицију у нашој народној уметности, с делима запаженог броја уметника доживљава обнову оснивањем Академије примењених уметности и наставом коју је дуго година водио Иван Табаковић, угледни сликар који се бавио и керамиком, добитник високих међународних признања као што су златна медаља у Кану 1956. године, у Остендеу у Прагу 1962. и велика награда у Паризу 1967. године. Поред њега, висока признања на овим и другим међународним изложбама добили су Милош Недељковић (Фаенца 1968) и Веља Вукићевић Млађи (Фаенца 1992).

После Другог светског рата сценографија и позоришно сликарство, као и костимографија, добијају велики полет. Миомир Денић, Миленко Шербан и Влада Маренић подигли су сцену наших позоришта на европски ниво, што је потврђено и кроз многе наступе наших позоришта у Лондону, Москви, Паризу и другим светским центрима. Наши костимографи, као нпр. Милица Бабић, Мирослав Глишић и Душан Ристић, лепоту и сугестивност многих улога наших глумаца и оперских певача дочарали су костимима које су креирали с много укуса и маште, како за класична тако и за савремена позоришна дела.

У примењеној графици, која по свом карактеру и намени захтева серијску репродукцију и може се уврстити у графички дизајн, постигнути су вредни резултати и то нарочито на подручју плаката. Михаило Петров, Матеја Зламалик и Драгослав Стојановић-Сип поставили су темеље плакату као дисциплини у педагошком смислу, а као креатори остварили су снажне продоре на сликарско-графичком плану префињеним експресијама свог стила, колорита и композиције. Последњих година врло високе резултате постигли су Савета и Слободан Машић својим оригиналним креацијама плаката кроз хармонично помирење технике фотографије и цртежа, за које су добили бројна признања, као што је нпр. златна медаља на међународном бијеналу графике у Брну 1978. године.

Дизајн амбалаже и презентације производа афирмисали су Матеја Родичија, који је добио прву награду на конкурсу у Падови 1974. године, и Биљану Ракић, која је освојила златну медаљу за дизајн на светском салону иновације "Еурека 91" у Бриселу. Остварења из појединих области графичког дизајна Едуарда Чеховине, Радомира Вуковића, Александра Пајванчића и Милоша Ћирића, по оригиналности идеје и хармоничној сублимацији свих захтева, завредела су да буду уврштена и објављена у многим светским едицијама, па и онима које обухватају врло узак избор.

Индустријски дизајн у нашим крајевима јавља се тек после Другог светског рата, да би свој пуни замах добио пре нешто више од две деценије. За афирмацију индустријског дизајна потребни су бројни предуслови које није лако обезбедити, тако да је читав пут за његову афирмацију у Србији био реално дуг и праћен бројним тешкоћама. Међутим, упркос томе, пракса индустријског дизајна све се шире прихвата у привреди Србије, тако да су и резултати у овом домену стваралаштва све упадљивији.

На многим изложбама - као што су Октобарски салон у Београду и годишње изложбе Удружења ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије, али и у оквиру међународних сајамских приредби у Београду, Новом Саду и Лесковцу - наши индустријски дизајнери потврдили су да прате светске токове и тенденције и да креирају врло квалитетне и конкурентне производе. Висока признања за запажена остварења добили су последњих година - нарочито на Октобарском салону и на сајмовима у Београду - Владимир Најдовић (дизајн аутобуса "Икарус"), Бранко Ладавац (намештај за предузеће "Марко Радови" из Подгорице), Слободан Вукић (санитарна арматура за "ФАСАУ", Ужице), Звонимир Станковић (телефонски апарат, ЕИ "Пупин", Земун). Мешу ове дизајнере треба уврстити и оне који са запаженим успехом креирају моделе за одевну индустрију, као што су Анђелка Слијепчевић и Мирјана Марић, чији су модели пронели славу наше индустрије конфекције широм света, и други, при чему је код многих присутна тенденција да се у стилу и укупној креативној експресији прикажу све особености нашег поднебља и традиција у којој је уграђена стваралачка имагинација хармоније облика и боје.

Историјски развој примењене уметности и дизајна у Србији и резултати који су до данас постигнути сведоче о томе да су они нераздвојни део светске културе, да је у континуитету прате и да се придржавају с њеним токовима. Све то иде у прилог уверењу да можемо с оптимизмом гледати у будући развој и прогрес свеукупног стваралаштва српског народа, чији су неодвојив део и уметници примењених уметности и дизајнери као и њихова дела.

// Пројекат Растко / Историја српске културе //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]