Век и по српске фотографије

Зоран Глушчевић

Проналазак фотографије (1839) затекао је српско друштво на самом почетку његовог грађанског развоја. Србија је после Другог устанка против Турака 1815. стекла неку, више привидну него стварну аутономију, али је тек хатишериф (султанова наредба која је имала снагу тренутног и неопозивог извршења) од 1830. укинуо феудални турски систем (спахилуке), повукао Турке у градове, увео слободу трговине и тиме омогућио материјални и културни успон. Зато је Србија морала "увозити" све тековине цивилизације и производе техничког и технолошког развоја од својих западних суседа, у првом реду из Аустрије. Изненађује брзина с којом је младо српско друштво, готово у целини сељачко, показало отвореност према европској цивилизацији трудећи се да "ухвати корак" с Европом и надокнади оно што је изгубљено у вековном ропству под Турцима. Истакнути појединци који су се школовали на страни били су носиоци прогреса.

Оно што је Србија, захваљујући даровитим и далековидим појединцима, успела да постигне у области фотографије, током 19. века може се сматрати правим културним чудом. Иако још увек није постојао снажан и култивисан друштвени слој који би представљао масовну подлогу за успон и ширење фотографије као културне потребе, ипак се појавио низ имена чији је рад на фотографији достигао европски ниво. То у првом реду важи за Анастаса Јовановића (1817-1899), првог српског фотографа који се школовао у Бечу за литографа и графичара, и тамо је и купио, тад најсавременији, модел 3 Пецвал-Волгтландер-ове фото-камере. Он је створио први српски фотографски пантеон најзначајнијих Срба свог времена. Његови портрети српских великана, али и обичних анонимних људи, представљају највишу уметничку синтезу стручног знања, образованости, опсерваторске моћи и визуелне способности да се у једном детаљу лица - а то је најчешће око, по оном неписаном правилу да је око "огледало душе" - изрази не само карактеролошка особеност нешто и егзистенцијална драматика портретисане личности. Великане српске прошлости представио је с тако студиозном инвенцијом да нам ти ликови често остају запамћени неупоредиво више по овим портретима нешто по свему што су о њима записали њихови савременици. Портретне студије истакнутог политичара Томе Вучића Перишића, српског владара кнеза Михаила Обреновића, највећег српског песника Његоша, романтичара Бранка Радичевића и језичког реформатора Вука Караџића представљају врхунац не само српске нешто и европске портретне уметности 19. века.

Милан Јовановић (1863-1944), брат сликара Паје Јовановића, наставио је портретну традицију Анастаса Јовановића. Стекао је фотографско образовање у Бечу и Паризу. На својим портретима остварио је фотовизуелност високих естетских захтева. Израдио је портрете познатих српских стваралаца, глумаца и писаца с краја прошлог и почетка овог века (Милош Цветић, Пера Добриновић, Илија Станојевић, Милорад Гавриловић, Љуба Ненадовић, Милован Глишић, итд.).

Следећи успон српска фотографија доживела је у време ослободилачких ратова 1912-1918. године. Ратна драма кроз коју су прошли не само српска војска него и цео српски народ дала је маха документарној фотографији највишег ранга. Балкански ратови 1912-1913. као и Први светски рат 1914-1918. ставили су на пробу стручност, вештину и даровитост приличног броја фото-аматера који су на изложбама уочи рата показали своје умеће. Врховна команда српске војске увела је фото-службу у српску војску почев од пукова па навише с циљем да се документује и сачува за будућа поколења све што се буде дешавало у рату. Захваљујући залагањима српских ратних фотографа створена је аутентична документација о страдањима и патњама српског народа као и његовој огромној виталности, која је на крају крунисана победом. У низу изврсних ратних фотографа као што су сликари Драгиша Глишић и Владимир Бецић, Драгиша Стојадиновић, војни свештеник Шуковић, Љубиша Валић и други истиче се Риста Марјановић.

Риста Марјановић, професионални фотограф, био је и фото-репортер који се стручно новинарски образовао у Паризу. Његове ратне фотографије објављивали су страни листови у току рата, и излагане су заједно са савезничким на изложбама у париском Лувру 1916, у лондонском Музеју краљице Викторије и краља Алберта, као и у низу градова по Америци 1917. године.

Ратне фотографије Ристе Марјановића приказују сав ужас ратног вихора, који се као лавина сручио на српски народ 1914. године: умирући тифусари, који као сенке смрти прате војску у повлачењу, разорена села и градови, спаљена људска станишта, уништена домаћинства, развејана огњишта, повешани цивили, унакажени лешеви, страдања и страхоте војске и народа у албанским гудурама, али и тријумф патње и издржљивости: васкрс српске војске, победничко наступање, победоносни маршеви, поражени непријатељ... Све то, са безброј карактеристичних и непоновљивих појединости, с надахнућем документаристе кога води моћ композиционе визуелизације, ухватила је његова фото-камера. Он је тежио, иако се то није могло постићи са сваким призором, да композициону структуру, дакле елеменат субјективне имагинације који је естетски кодификован, угради у призор, постижући тиме трајне визуелне и естетске ефекте. Он постиже визуелну и изражајну синтезу аутентичности и природне стилизације и тако документарност уздиже до знака. Он је исто тако био и мајстор масовки, претеча редитеља великих масовних сцена на филму: војничку колону умео је да сними под таквим углом који од ње чини готово живо чудовиште, те је тако, у експресионистичком маниру, учинио војну колону симболом рата као препотопске немани. Визуелном снагом специфичне фотографске изражајности документарно је уздигнуто до уметничке експресије.

Између два светска рата и аматерска и професионална делатност добиле су нов полет, што је омогућено и напретком фотографске технике, која је знатно упростила процедуру снимања. Иновације у фотографској слици још увек не захтевају велике финансијске издатке, па је једна група фото-аматера, надреалиста по уметничким опредељењима, испољила своју даровитост не само у области вербалне уметности него и оне фотографске. Ту је најистакнутије име Николе Вуча, који је знао обогатити надреалистичку фотографију иновацијама. Оне су у складу с теоријом надреализма а заснивају се на примени чисто фотографског медија, чиме је историја фотографије обогаћена новим доказима да фотографија поседује специфичну визуелну изражајност и технику, која је потпуно осамостаљује у односу на ликовну уметност.

Комунистички систем уведен у Југославији и Србији 1945. године уништио је приватни сектор и тржишну привреду, због чега је страдало и занатство. Фотографија је изгубила праву професионалну подлогу а замењена је фото-аматеризмом. Свако се лако и брзо могао обучити фотографском раду, чиме је створена масовна али дилетантска основа. Одсуство великих професионалних фото-атељеа, који прате у свету силовит прогрес у техници и технологији, свело је у Србији на минимум могућности даљег развоја фотографског медија, нарочито у области експеримента и иновације. Иако је подигнут масовни просек, професионално заостајање за светским развојем постало је очигледно. Отуда је требало времена да се од тог дилетантско-аматерског нивоа издвоји неколико генерација професионалних фотографија школованих по највишим технолошким узорима Запада, окупљених у стручном професионалном удружењу УСУФ. Оснивач УСУФ-а и његов водећи стваралац, Никола Радошевић (1926) школовао се у Паризу, код Клода Анжеа, а паралелно је завршио и Фамоус Пхотограпхерс Сцхоол (САД). Постдипломске студије исте школе завршио је у Минхену. Диплому мајстора фотографије стекао је у Хамбургу 1973, а у родном месту проналазача фотографије Нисефора Ниепса, у Шалону на Саони, диплому Маитре де Пхотограпхие 1974.

За формирање његове уметничке физиономије била су пресудна два утицаја: Ђулијета Масина и византијска Богородица, неореалистички филм и византијска уметност. Негује све фотографске дисциплине, али највећа уметничка достигнућа и највећа светска признања и награде, у најстрожој конкуренцији професионалних фотографа света, постигао је у две дисциплине: портрету и симболичкој фотографији. Као портретист, Никола Радошевић продужује традицију Анастаса Јовановића и Милана Јовановића. Он ради портрете најзнаменитијих српски писаца нашег времена. Те портрете одликује дубинска карактерологија, откривајући нешто непознато и наговештавајући неку неразрешену тајну, динамичан интензитет унутрашњег живота озрачен контекстом дела, изузетан третман позадине у складу с тајном личности, стилским поступком и специфичностима фото-медија. У сфери слободне уметничке имагинације његове фото-слике достигле су највишу симболичку сублимацију, један модеран симболички фото-израз у којем су фиксирани основни проблеми човека и времена у којем живимо. Из најдубље симбиозе традиције и иновације никле су симболичке визије које чине част не само српској култури него визуелној уметности нашег времена уопште.

// Пројекат Растко / Историја српске културе //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]