Телевизија

Мирослав Савићевић

Прву професионалну демонстрацију телевизије у Србији приредила је холандска фирма "Филипс" септембра 1938. године на Београдском сајму, уз ангажовање домаћих глумаца и певача за извођење програма. Уследио је Други светски рат, и тек после обнове и привредног опоравка могло се помишљати на увођење телевизије. Први корак симболично је везан за стогодишњицу рођења Николе Тесле, једног од утемељивача радио-дифузије у свету. Тим поводом, јула 1956. године, на Техничкој великој школи у Београду емитован је телевизијски програм у оквиру изложбе радио-аматера Југославије. Могао се пратити у Београду и околини.

Мимо тог покушаја, Радио Београд је од 1955. године водио акцију за увођење телевизије која ће по техничкој опремљености бити на нивоу западноевропских земаља, и успешно је окончао 1958. године. У фебруару 1958. Радио Београд прерастао је у Радио-телевизију Београд, а од 23. августа до 2. септембра из овог студија, првог таквог објекта на Балкану и већем делу Европе искључиво пројектованог и грађеног за телевизију (иначе, махом се прибегавало адаптацијама објеката друге намене), Телевизија Београд је емитовала пробни програм у којем су испробани готово сви телевизијски жанрови. "Без преседана је у свету чињеница да за једанаест првих дана рада једна телевизија испуни своје емисије по нашем мишљењу квалитетним програмом у трајању три-четири сата" - речено је на конференцији за штампу по завршетку пробног програма. После непуна три месеца, 28. новембра, отпочело је континуирано емитовање програма.

Од почетка континуираног емитовања до растакања Југославије телевизијски програм био је заједнички југословенски програм, утемељен на начелу да свака телевизијска станица преузима и програме других југословенских ТВ станица. У програмским телима Југословенске радио-телевизије (ЈРТ) утврђивали су се програмска концепција, шема и распоред емисија. Заједнички програм ЈРТ од 1958. године чиниле су телевизије Београд, Загреб и Љубљана, а касније им се придружују телевизије Сарајево (1961), Скопље (1964), Титоград (1964-1966), Нови Сад (1973, редовно емитовање од 1975) и Приштина (1974, редовно емитовање од 1975); временом га претежно чине програми ТВ станица са српскохрватског језичког подручја. По свом сложеном саставу и мултикултурном карактеру овај програм био је особен у свету. Благодарећи њему српски народ у другим југословенским републикама могао је пратити програме Телевизије Београд који су преузимале републичке ТВ станице па, и кад је шездесетих година почело затварање културних и информативних простора република, могао је бити посредством телевизије, у додиру са својом културном матицом.

Првих година програм се емитовао уживо, или из студија, или посредством репортажних кола с места догађаја. Од половине 1961. године Телевизија Београд набавља магнетоскопе и тонске филмске камере, и постепено се потискује "жива телевизија"; преовлађују емисије снимљене на видео и филмској траци. Тиме се добија више времена за припрему емисија, али се губи првобитна непосредност програма. Треба споменути и то да Телевизија Београд, међу првима у свету, још 1969. године почиње примењивати електронску технологију у снимању информативних прилога (тзв. мобилна електронска екипа). Следећи технолошки корак је увођење програма у боји (систем ПАЛ, 31. децембра 1971). У другој половини седамдесетих година употреба комплета ЕНГ отвара врата тзв. електронског новинарства, које омогућава брзо реаговање на догађаје. Увећавају се и производни капацитети (нови ТВ студији - у Радио-телевизији Србије изграђено их је једанаест, технолошки савршенија репортажна кола, филмске лабораторије, филмске и електронске монтаже), што омогућава раст програма од неколико часова на почецима Телевизије Београд до 77 часова дневно у Радио-телевизији Србије (РТС). Напоредо се изграђује систем предајника и веза, те сада зона пријема програма на И мрежи обухвата територију Србије са приближно 98%, на ИИ мрежи са 96% и на ИИИ мрежи са 67% становника. Међу објектима емисионих постројења и веза нарочито је атрактиван телевизијски торањ на Авали (1965), висок са челичним стубом 202,85 метара. То је први телевизијски бетонски торањ у свету попречног пресека једнакостраничног троугла (дотад су грађени торњеви кружног пресека). После изградње земаљске емисионе мреже настојало се омогућити и емитовање програма посредством сателита. Од 1991. године телевизијски програм РТС у трајања од по 6 часова дневно емитује се посредством сателита за подручје Европе и Северне Америке.

Телевизија Београд развијала се првобитно као програмски систем на И мрежи (доцније Први програм), која је носила основне програмске функције, односно програме (информативне, уметничке, образовне и забавно-рекреативне) и њихове жанрове. С почетком емитовања програма на ИИ мрежи (Други програм, 31. децембра 1971. године) проширује се програмска понуда, а односи Првог и Другог програма заснивају се на начелима комплементарности, алтернативности и конкуренције. Програмска понуда даље се увећава емитовањем програма на ИИИ мрежи (Трећи канал, 1989. године), као и увођењем Београдског и јутарњег програма (1986) и посебних локалних и регионалних програма. Почев од средине седамдесетих година, независно од Телевизије Београд, почињу рад телевизијске станице аутономних покрајина Војводине и Косова и Метохије - Телевизија Нови Сад и Телевизија Приштина. И најзад, 1. јануара 1992. године формира се Радио-телевизија Србије, у чијем су саставу РТВ Београд, РТВ Нови Сад и РТВ Приштина. У програмској концепцији РТС наглашена је тежња да телевизија у својим програмима складно заступи све програмске функције у емисијама репрезентативне вредности у свим медијским жанровима, имајући у виду аудиторијум различитих нивоа образовања, професија, националности, верске припадности, пола и др. Поред програма на српском језику, РТС емитује и телевизијске програме на језицима националних мањина (албанском, мађарском, словачком, румунском, бугарском, русинском, турском и ромском). Потенцијални аудиторијум РТС обухвата око 6,5 милиона гледалаца са десет и више година на територији Републике Србије и многобројне гледаоце у Републици Црној Гори, Републици Српској и Републици Српској Крајини. Телевизијски програм РТС, посредством земаљске мреже, могу се пратити и у пограничним крајевима суседних земаља, а у извесним случајевима и на њиховим ширим подручјима.

Уз помоћ РТС посебно се развијају телевизије у Републици Српској и Републици Српској Крајини.

Последњих година оснивају се и телевизије ван система РТС. године 1990. почињу емитовати програм Телевизије Политика и Независна телевизија Студио Б. За њима следе "Арт-канал", 1992, и "Палма", 1993. године. Ове телевизијске станице у почетној су фази развоја.

Свој дух и лик наша телевизија стварала је полазећи од традиција и савремених токова српске културе, и истовремено била отворена и за вредности света и промене које је доносио развој телевизијске технологије. Посебност наше телевизије је, управо, у припадности српској култури, а сама се, иако је у српској култури присутна тек тридесет пет година, потврдила као њен значајан чинилац /овде се говори само о телевизијским програмима културног усмерења. Информативни програми припадају области новинарства, па у овом раду о њима неће бити речи/.

Стварањем сопствених жанрова, или, боље рећи, специфичне телевизијске уметности, телевизија је обогатила српску културу. Њен допринос, поред тога, састоји се и у презентацији и популаризацији дела других уметности, па у учешћу и њиховом стварању и производњи (ово се посебно односи на филм). Иако не представља изворно телевизијско стваралаштво, овај вид деловања не може се заобићи због милионског аудиторијума којем се, тако, посредују дела других уметности. Истина, постављало се питање шта телевизија доноси, а шта односи, будући да је и сама вид тзв. масовне културе. Међутим, највећи део телевизијских програма о којима ће овде бити речи заснивао се на правим вредностима. И напокон, као најмоћније и најраспрострањеније средство масовних комуникација, телевизија је имала и има најзначајнију улогу у културној интеграцији српског народа и у просторима бивше Југославије и у расејању.

Телевизију у Србији формирале су углавном професије с радија, затим из филма, позоришта и штампе. Програмски посленици временом су се ослобађали наслеђа својих дотадашњих медија. Томе је нарочито допринела електронска производња програма, било да је реч о "живој телевизији", било потом, о магнетоскопским уснимавањима. Па и филмска производња програма, која је у извесним периодима била изразито заступљена, подређивала се телевизији својственим облицима (серије) и специфичном телевизијском језику другачијег односа слике и речи нешто у филму. Истовремено у телевизију ступају и нове генерације посленика и почињу у њој своју професионалну каријеру неоптерећене искуством других медија.

Уз опасност огрешења о нека имена, терба навести неколико личности које су обележиле пионирско доба наше телевизије и увеле је у њено зрело доба. Радивоје Лола Ђукић, као сценариста и редитељ, и Новак Новаковић, као уредник и сценариста, творци су хумористичког програма. Прву од седамнаест епизода серије "Сервисна станица"(1959-1960) припремали су инспирисани Нушићем, Чеховим и О'Хенријем, и, даље, у распону од скоро две деценије стварали су хумористичку-сатиричну слику наших људи у друштвеним менама које су нас снашле. Улога Радивоја Ђукића, поред тога, значајна је првих година у вођењу телевизијске продукције и потом културно-уметничког програма. Изузетан је и допринос писаца Душана Радовића (неко време уредник програма за децу) и Александра Поповића. Међусобно се саветујући и допуњујући, градили су особену телевизијску слику нашег света, који, померен из свог лежишта, тражи нову, привидну равнотежу: Душан Радовић, остајући веран деци ("На слово, на слово", "Лаку ноћ, децо"...), али говорећи и одраслима; Александар Поповић, дајући каткад апсурдном свету одраслих ("Намештена соба", "Рађање радног народа") и инфантилну ноту. Милан Ковачевић један је од утемељивача документаристичке школе Телевизије Београд. У серији "Караван" мајсторски је владао телевизијским језиком, стварајући у току две деценије емисије изузетне вредности. Међу композиторима издваја се Војислав Костић својим композицијама специјално рађеним за телевизију, а посебно композицијама за серију-мјузикл "Наше приредбе" чији звук обухвата доба од пола века на нашем тлу. И напокон, незаобилазан је као спикер и водитељ Милоје Орловић, с којим су гледаоци поистовећивали нашу телевизију.

Треба истаћи и допринос редитеља. Од првих дана делују Мирјана Самарџић, Славољуб Стефановић-Раваси, Сава Мрмак, Здравко Шотра, а од 1961. године Александар Ђорђевић. Сви почињу у условима "живе телевизије" и активни су до наших дана (Мирјана Самарџић се повукла 1983. године), успешно пратећи технолошке мене. На њих се, почев од заласка "живе телевизије", настављају нове генерације телевизијских редитеља, наклоњене визуелним истраживањима и експерименту.

Ретки су глумци који нису наступали на телевизији. Нашли су се у новим релацијама појавом телевизије: често су их гледаоци поистовећивали с ликовима које су тумачили. То се нарочито односи на Мију Алексића и Миодрага Петровића Чкаљу (ликови из серија Радивоја Лоле Ђукића и Новака Новаковића), Миру Ступицу (Кика Бибић из "ТВ Буквара") и Јована Јанићијевића (Бурдуш из "Музиканата").

Ни телевизију, као ни друге области уметности и културе, нису мимоишли промена сензибилитета гледалаца и продор нових и младих аутора шездесетих година. Један је од првих таквих продора "Концерт за луди млади свет" (режија Јован Ристић, потом Петар С. Теслић), који су по идеји Милана Булатовића реализовали млади аутори 1967. године уводећи спотове и поп саставе у програм. Други продор представља документарна серија "Необавезно", настала у припремама за покретање Другог програма: млади аутори, које је прихватила Зора Кораћ, показали су неке од дотад недовољно истражених видова наше стварности. Отада улазак нових идеја и генерација тече као непрекидан процес, и програм се остварује као сплет разних генерацијских и других визура.

Већ од почетка свог рада наша телевизија присутна је у свету. Преносом помрачења Сунца с Јастрепца 15. фебруара 1961. године Телевизија Београд успешно се представила Европи. Учешћем у првом сателитском преносу програма из Европе у Америку 23. јула 1962. године, и то управо у секвенци о европској култури, у којој су - поред Мона Лизе из Лувра, Сикстинске капеле, Магна карте из Британског музеја - представљени Мирослављево јеванђеље и копије фресака из Народног музеја у Београду, и програм Телевизије Београд и српска култура осведочавали су своју присутност у свету. Посебно је запажен пренос Првенства Европе у атлетици из Београда септембра 1962. године. Био је то дотад највише преузиман пренос у свету: преузимало га је седамнаест земаља (Олимпијаду из Рима 1960. шеснаест). године 1963. Телевизија Београд добиће и своју прву међународну награду. У протоку година уследиће награде и признања на међународним фестивалима Телевизији Београд у различитим телевизијским жанровима. Готово није било жанра, односно програма Телевизије Београд који није добио неку од тих награда или признања. Од 1975. године датирају пак награде и признања Телевизији Нови Сад. Ево и фестивала на којима су телевизије сада у саставу РТС добијале признања и награде: Монте Карло, Златна ружа Монтреа, Приx Футура у Берлину, Приx Јапон у Токију, Приx Јеунессе у Минхену, Дете у савременом свету у Милану, Арманд Ланоуx у Монте Карлу, Телецонфронто у Цхинциано Терме, Златна харфа у Даблину и Галвеју, Златни ковчег у Пловдиву, Приx Еуропа у Берлину, Златни муфлон у Никозији, Златни Праг, Приx Италија, Гранд Приx Интернатионал видео данце, Сет. Француска, Еко филм у Острави, Омладински фестивал у Костинештији, Румунија, затим на међународним фестивалима телевизије у Холивуду, ТВ филма у Александрији, медицинског филма у Варни, као и међународним фестивалима у Југославији.

Телевизије сада у саставу РТС, преко ЈРТ и билатерално, учествовале су у међународној размени програма и биле присутне на међународном тржишту телевизијских програма. годишње је у иностранство пласирано на десетине различитих програма, што није занемарљиво ако се има у виду превласт великих телевизијских мрежа на међународном телевизијском тржишту.

Блокада СР Југославије знатно је омела пласман програма у иностранство. Али емитовање програма посредством сателита омогућава и даље присутност српске телевизије у свету.

У својој тридесетпетогодишњој историји телевизија у Србији била је отворена за иностране телевизијске програме. Страни програми износили су од петине до трећине укупног обима програма на И и ИИ мрежи, а неких година и више. Основно начело је да се гледаоцима пруже највреднији телевизијски програми у свету, као и да се заступе телевизијски програми из свих региона света. У пракси изразито су преовладавали телевизијски програми и филмови из САД и западноевропских земаља.

Програми наше телевизије пратили су новине у телевизијском стваралаштву и технологији и истовремено градили самосвојан лик, полазећи од живота нашег поднебља. Тај процес је текао у свим програмима, од драмског до документарног исходећи несумњивим резултатима, о чему сведоче и већ спомињане награде на међународним фестивалима, које их вреднују као допринос телевизијској уметности.

Драмски програм донео је српској књижевности нов поџанр - телевизијску драму. У почетку је претежно камерна, а касније, с развитком магнетоскопског уснимавања и монтаже и с продором филмске технологије, излази из тих оквира и често добија облик ТВ филма. Од почетка својствена су јој савремена тематика и модерни израз. У седамдесетим годинама почеће да се негује и документарна драма.

Игране серије настају на самом почетку Телевизије Београд, у виду хумористичких серија у забавно-хумористичком програму. У низу година привлачиће највеће интересовање гледалаца не само у Србији већ и у свим срединама некадашње Југославије. Даваће хумористичку и неретко сатиричну слику наших људи и друштва, у најбољим традицијама српског хумора, и постајаће све више његов главни ток. Драмске серије настају касније, седамдесетих година - прво као телевизијске адаптације прозних дела, најчешће романа и збирки приповедака српских писаца, а потом се припремају и биографске серије и серије различитих тема.

Програм за децу одликује се маштовитошћу и експерименталним духом. Уз видан наслон на српску књижевност за децу и музику градио је специфичне жанрове.

Музичким емисијама телевизија делује као чинилац музичке културе у Србији. Подстицање стваралаштва композитора и интерпретатора, реафирмација музичке баштине и реализација музичко-сценских дела - основа су репертоара у вишегодишњој програмској пракси. У изграђивању посебног музичког ТВ жанра трагало се за могућностима визуелизације музике.

Забавни програм развијао се у виду музичко-забавних и контакт-емисија. Део овог програма заснивао се на провереним музичким, књижевним и другим културним вредностима.

Документарни програм оријентисао се на изразите ауторске индивидуалности. У протоку времена сведочио је о нашим крајевима и људима и значајним догађајима из прошлости и савремености.

Образовни програми својеврсно су интелектуално средиште српске телевизије. Својим вредностима успели су да привуку и шири аудиторијум. Претежно су развијали документарни жанр и у њ каткад уводили елементе играног програма, па и користили претежно игране структуре. Изузетан значај имају серије о културној баштини и преломним догађајима у српској историји који су усмеравали и токове културе.

Филмови имају важно место на програмима Телевизије. Основни циљ репертоара јесте богаћење филмске културе гледалаца. У првим годинама рада Телевизије Београд још није био регулисан статус телевизије као приказивача, увозника и произвођача филмова, па је учешће филмова у програму било мање нешто у другим телевизијама у свету. Ипак, то се надокнађивало избором најквалитетнијих филмова. Убрзо телевизија постаје значајан приказивач филмова у нас, емитујући годишње и по неколико стотина документарних филмова, међу којима највећу пажњу гледалаца привлаче домаћи филмови. Последњих година број приказаних филмова само на програмима РТС кретао се између пет стотина и хиљаду. РТС, поред тога што приказује филмове, учествује и у финансирању производње филмова у Србији. Телевизија Београд, а потом Радио-телевизија Србије, од 1990. до 1994. године учествовале су у финансирању производње тридесет два документарна и шездесет девет краткометражних филмова.

До данашњег дана у Телевизији Београд, Телевизији Нови Сад и Телевизији Приштина попуњаван је архивски фонд, који обухвата емисије и прилоге снимљене на преко 35 милиона метра филма. У саставу су тога фонда и видео-траке с емисијама у трајању од 43.700 часова. И филмски материјали и видео-траке са записима програма представљају непроцењиво културно благо и свакако су међу најдрагоценијим сведочанствима новије историје и културе српског народа.

// Пројекат Растко / Историја српске културе //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]