[Projekat Rastko]

Formiranje Balkanskog saveza 1912. godine

1. UVOD

Pregovori u cilju formiranja saveza Bugarske, Srbije, Grčke i Crne Gore vođeni su u drugoj polovini 1911. godine i početkom 1912. godine. Pregovori su vođeni u tajnosti. Sporazumi su takođe držani u tajnosti na osnovu izričitih odredaba sadržanih u njima. Glasine o tome da se osniva takav savez najpre su počele da se šire nekoliko meseci posle zaključenja značajnijih sporazuma a definitivno saznanje da savez postoji nije doprlo do evropskih metropola sve do pred sam početak rata između saveza i Turske u oktobru 1911. godine. Ruska vlada je odmah obaveštena o bugarsko-srpskom savezu iz razloga koji će se videti kasnije. Sporazume i vojne konvencije je, u prevodu na francuski jezik, objavio pariski list L Maten (Le Matin) 24. i 26. novembra 1913. godine.

Pitanje saveza ili saradnje (u vezi sa odnosima s Turskom, posebno povodom makedonskog pitanja) nalazilo se na dnevnom redu četiri zemlje gotovo stalno u poslednje četiri decenije. Surovost politike otomanizacije koju je sprovodio mladoturski režim i izbijanje tursko-italijanskog rata u septembru 1911. godine utrli su put i galvanizovali impulse za zajedničku akciju i to istovremeno u svim zemljama. Nijednoj od zainteresovanih vlada ne bi se mogla pripisati primarna odgovornost za preuzimanje vođstva u pregovorima 1911-12. godine o kojima će ovde biti reči.

2. GRČKI PREDLOZI BUGARSKOJ 1911. GODINE

Venizelos je postao predsednik grčke vlade u oktobru 1910. godine. Njegova izričita politika na početku bila je da izbegava stvaranje teškoća s Turskom. Turska vlada ga je pojačanim bojkotom grčke trgovine u Solunu i svojom politikom represije i ubistava u Makedoniji prinudila da odustane od ovog miroljubivog stava. Nakon toga Venizelos je uložio napore da obezbedi saradnju Bugarske putem odbrambenog sporazuma. U aprilu 1911. godine poslao je u Sofiju privatnim kanalima predlog da dve zemlje zaključe sporazum radi zajedničke odbrane hrišćana u Makedoniji kao i stvaranja eventualnog odbrambenog saveza protiv Turske.

U proleće 1911. godine funkciju predsednika vlade Bugarske preuzeo je Gešov, uz podršku dve partije koje su se oduvek zalagale za pomirljivu politiku prema Turskoj. Gešov je najavio da će uložiti sve napore kako bi se izbegli bilo kakvi provokativni potezi. Štaviše, njegove sumnje u pogledu snage Grčke kao i sumnja da je grčko-turski rat zbog pitanja Krita neizbežan, bile su razlog što nije dao nikakav odgovor na predlog Venizelosa.

3. PREGOVORI O BUGARSKO-SRPSKOM SPORAZUMU

Zlodela turskih vlasti u Makedoniji i nepopustljiv stav turske vlade u odugovlačenju obećanog povezivanja turske i bugarske železnice, doveli su do promene Gešovljevog pomirljivog stava, a izbijanje tursko-italijanskog rata u septembru 1911. godine izazvalo je još veće nestrpljenje i agresivno raspoloženje bugarskog javnog mnjenja.

Uviđajući da bi vojna pomoć Srbije bila neophodna u savezu protiv Turske, bugarska vlada je preduzela korake kako bi obezbedila saradnju Srbije pre pregovora sa Grčkom. Srbija koja je godinama, pod okriljem Rusije, nastojala da stvori savez koji bi joj omogućio da vrati u svoje okrilje "Staru Srbiju" stavila je do znanja da je spremna da prihvati predloge. Kralj Ferdinand i Gešov bili su na odmoru u Višiju kad je izbio rat s Italijom. Rizov, (bugarski poslanik u Italiji, koji se nalazio na odsustvu u Sofiji) i Teodorov (bugarski ministar inostranih poslova) sastali su se s Milovanovićem (predsednikom srpske vlade) u Beogradu i Sofiji i rezultat toga bile su pripreme za tajni razgovor između Gešova i Milovanovića. Taj razgovor je vođen noću u vozu od Beograda do Niša. Za vreme ovog tročasovnog sastanka postignut je dogovor o ulasku u pregovore u cilju ostvarivanja autonomije Makedonije, ali uz prethodno utvrđivanje sfera uticaja dveju država.

Konačni pregovori počeli su u decembru u Sofiji, a dr Spalajković je imenovan za srpskog poslanika u Bugarskoj u gore navedenom cilju. O značajnijim pitanjima konsultovani su kralj Ferdinand i kralj Petar, a dr Danev, predsednik Narodne skupštine Bugarske, i Pašić, vođa radikala u srpskom parlamentu, takođe su konsultovani o nekim pitanjima. Ruske interese u pregovorima zastupali su ruski poslanik i vojni ataše u Sofiji, koji su iskoristili svoj uticaj da obezbede zadovoljenje teritorijalnih pretenzija i da insistiraju na tome da strane u pregovorima zaključe sporazum. Sporazum su potpisali Gešov i Milovanović, kao i bugarski i srpski monarh, 29. februara -- 13. marta 1912. godine.

4. ODREDBE BUGARSKO-SRPSKOG SPORAZUMA

Srpsko-bugarski sporazum sastoji se iz dva dela. Jednim se stvara odbrambeni savez između strana ugovornica, u kojem one obećavaju da će "jedna drugoj priteći u pomoć koristeći sve svoje snage u slučaju da jednu od njih napadnu jedna ili više država". Drugi deo je "tajni aneks" kojim strane ugovornice predviđaju mogući rat protiv Turske u slučaju unutrašnjih ili spoljnih teškoća Turske koje bi mogle dovesti u opasnost nacionalne interese jedne ili druge strane ugovornice ili ugroziti održavanje status quo-a na Balkanskom poluostrvu. Karakteristična odredba za ovaj deo je sporazum o teritorijalnoj podeli u slučaju pobedničkog ishoda takvog rata. Bilo je predviđeno da se sve osvojene oblasti drže zajedno do potpisivanja ugovora o miru. Nakon ugovora o miru, šarplaninsko područje, uključujući Novopazarski sandžak i "Staru Srbiju", trebalo je da pripadnu Srbiji, a teritorija južno i istočno od Rodopskih planina i reke Strumice trebalo je da pripadne Bugarskoj. Bilo je predviđeno da srednji region dobije autonomiju. Međutim, ukoliko se obe strane slože da autonomija za ovaj region nije praktično izvodljiva, isti je trebalo da strane ugovornice međusobno podele duž linija definisanih u ugovoru, sa izuzetkom još jednog srednjeg regiona koji preostane nepodeljen i koji bi se kasnije podelio putem arbitraže pri čemu bi ruski car bio arbitar. Teritorijalni aranžmani predstavljaju pokušaj da se pomire želja Srbije za razgraničavanjem za i pristupom Jadranskom moru i bugarski plan za autonomiju Makedonije. Konačno, sporazumom se predviđalo da ruski car bude arbitar i u drugim pitanjima koja bi mogla nastati iz sporazuma.

5. GRČKO-BUGARSKI SPORAZUM

Poslednje nedelje februara 1912. godine počeli su pregovori između Bugarske i Grčke. Pregovori između predsednika vlada vođeni su posredstvom Panasa, grčkog poslanika u Sofiji. Venizelos je predložio da se sporazumom obuhvate teritorijalni aranžmani. Ali budući da bi rigidni zahtevi Grčke neizbežno došli u sukob sa bugarskim aspiracijama prema Solunu i budući da nije bilo vremena za odugovlačenje, odlučeno je da se izostave svi dogovori koji se odnose na teritorije. Sporazum su potpisali Gešov i Panas 29. maja 1912. godine. Po tom sporazumu dve države su se obavezale da pomažu jedna drugu ako budu napadnute od strane Turske bilo putem invazije bilo sistematskim kršenjem prava koja proističu iz ugovora o osnovnim načelima međunarodnog prava i da iskoriste svoj uticaj nad svojim sunarodnicima u Turskoj kako bi doprinele miroljubivoj egzisteniciji svih nacionalnosti koje sačinjavaju stanovništvo Turske Carevine i izdejstvovale da Bugari i Grci u Turskoj mogu da uživaju prava koja su im obezbeđena po osnovu ugovora ili priznavanja.

6. SPORAZUMI S CRNOM GOROM

Crnogorski kralj Nikol je oduvek želeo savez protiv Turske, tako da je više puta podnosio predlog za savez uz rusku pomoć. Neposredno po izbijanju tursko-italijanskog rata predložio je drugim državama zajedničku vojnu akciju. Srbija, koja je u to vreme očekivala moguće pregovore s Turskom, odbila je predlog. Bugarska i Grčka su odmah potpisale da su saglasne mada nisu zaključeni formalni sporazumi pre zaključenja gore pomenutih sporazuma. Sredinom aprila 1912.godine, Teodorov, Rizov i Danev su održali sastanak s crnogorskim predsednikom vlade u Beču, koji je bio u pratnji kralja Nikole koji se nalazio u zvaničnoj poseti austrijskom caru, i dogovor je lako postignut. Nije potpisan zvaničan sporazum. Što se tiče uloge Bugarske, predviđalo se da Bugarska pruži finansijsku pomoć Crnoj Gori u slučaju da izbije rat. Zvaničan sporazum s Grčkom postignut je ubrzo nakon toga.

Sporazum sa Srbijom je bio teži zbog uzajamnih podozrenja vezanih za dinastičke intrige. Međutim, savez je konačno postignut posredstvom bugarskih zvaničnika krajem maja 1912. godine. Time je formiranje Balkanskog saveza bilo završeno.

7. VOJNE KONVENCIJE

Bugarsko-srpske i grčko-bugarske sporazume bilo je neophodno dopuniti vojnim konvencijama kako bi se utvrdile odgovarajuće vojne obaveze strana u slučaju rata s Turskom. Konvencija između Bugarske i Srbije zaključena je 29. aprila -- 12. maja . Dopunjena je sporazumima zaključenim između generalštabova 19. juna -- 1. jula, 23. avgusta -- 5. septembra, i 15. -- 28. septembra.Vojna konvencija između Bugarske i Grčke potpisana je 22. septembra -- 5. oktobra.

Izvor: Anderson, Frank Maloy and Amos Shartle Hershey, Handbook for the Diplomatic History of Europe, Asia, and Africa 1870-1914. Prepared for the National Board for Historical Service. Government Printing Office, Washington, 1918.

© 1997-2005 - Projekat Rastko; Tehnologije, izdavaštvo i agencija Janus; Naučno društvo za slovenske umetnosti i kulture; nosioci autorskih prava. Nijedan deo ovog sajta ne sme se umnožavati ili prenositi bez prethodne saglasnosti. Za zahteve kliknite ovde.