Mitropolija Crnogorska nikada nije bila autokefalna

[12] Durković, Njegoš i Lovćen. Beograd 1971; isti, Njegoš i Lovćen prvog svetskog rata, Glasnik SPC 1988, 157-183.

Silom turske vlasti razorena je 1766. Organizacija pećke patrijaršije: njeno obezglavljenje, progon srpskih episkopa i dovođenje na njihova mesta grčkih episkopa

1. Nasiljem potčinjavanje Pećke patrijaršije 1766. godine

Po odluci turske vlasti, Carigradska patrijaršija je 1766. godine Pećku patrijaršiju prisvojila svojoj vlasti. Naš istaknuti kanonista episkop Milaš kaže da "to nije bio zakoniti, kanonični opravdani čin, nego prosta protuzakonita uzurpacija, izvedena uslijed malo pohvalnih pobuda"^[1] Ovu nezakonitu radnju Carigradske patrijaršije naglasio je Ruvarac^[2] a Slijepčević i dokumentovao u svojoj solidnoj raspravi posvećenoj tome pitanju. Njegovo tvrđenje o nezakonitosti tzv. ukidanja glasi: "I po formi i po suštini ono je bilo jedan nasilni akt, a time i nezakonit. Svako drugo tvrđenje i argumentacija bila bi prosta sofistika"^[3]

Još odvođenjem patrijarha Vasilija Brkića u zatočenje počelo je neredovno stanje u Pećkoj patrijaršiji. Nametanjem 1766. godine Grka Kalinika za pećkog patrijarha otpočelo je potčinjavanje Srpske pravoslavne crkve. Vlast u eparhijama preuzimali su Grci pošto su prethodno srpske episkope proterivali ili hapsili^[4] Jedina eparhija Pećke Patrijaršije, u kojoj Grci, nisu mogli nikada da uspostave svoju fanariotsku vlast, bila je Episkopija Crne Gore. Čim su Grci prisvojili Pećku patrijaršiju, izdati su berati episkopima, na terenu iste, kojima su potvrđena prava koja su im pripadala kao episkopima. Takav berat, lepo opremljen, upućen je i cetinjskom mitropolitu Savi. U njemu se između ostalog kaže: "Carigradsko - Grčki Patrijarh, sa Sinodom mitropolita, nalazeći se u carskoj prestonici mojoj, dali su molbu, u kojoj su predstavili da usled toga, što je bivša Pećka patrijaršija po visočajšem fermanu ukinuta i prisajedinjena k Carigradskoj patrijaršiji, pa otuda dolazi potreba, da se iznova izdadu berati svima mitropolitima pređe podvlasnim, i sada ukinutoj Patrijaršiji najponiznije umoljavaju izdati, pošto preda određen danak, berat monahu Savi za potvrđenje njegovo nanovo u zvanje mitropolita Crne Gore, koja se sad zove Karadža - tagi, sa njenim okruzima, a koja, kao i ostale, prisojedinjena k Carig.-Grčkoj patrijaršiji. U bilježniku novčane carske blagajnice moje o prihodima od episkopa našlo se, daje na Mitropoliju Karaca-tagi sa okruzima njenim, koja su spadala u granice Pećke patrijaršije, sad fermanom k Carigradsko - Grčkoj, zapisano 800 akče i to na monaha Savu"^[5] Saopštavajući nam ovaj deo fermana, koji je našao u Peći, Jastrebov je dodao: "Koliko je poznato, mitropolit crnogorski Sava nije išao i nije mogao ići, zbog odnošaja Crne Gore k Turskoj, da plati 800 akče, pa da primi ovaj ferman. Očevidno je, da je Patrijaršija sama platila divanu za njega i poslala mu ferman preko mitropolita prizrenskog, da mu ga ovaj pošalje u Crnu Goru. Ne zna se je li bio ferman u Crnoj Gori, ali je to poznato da mitropolitu Savi on nije bio potreban"^[6] Jastrebov je u pravu. Episkopi Eparhije Crne Gore nisu priznavali ni tursku, ni Grčku vlast, niti su im bili u zavisnosti^[7] , jer ih nisu priznavali.

Nema sumnje arhijereji iz Crne Gore imali su udela u pripremi oko dolaska na pećki presto Vasilija Brkića^[8] U jesen 1763. godine patrijarh Vasilije posetio je Beograd u želji da se sastane sa svojim srodnicima iz Srem. Karlovaca. Tada je optužen kod turskih vlasti, koje su naredile da se ukloni sa patrijarškog prestola. Zna se da već 1765. godine nije bio na prestolu^[9] Turci su imali pravo što su posumnjali u rad patrijarha Vasilija. Zna se da je vladika Crne Gore bio 1763. godine s nekim Srbima pokrenuo pitanje obnove stare srpske države, u čiji je sastav trebalo da uđu Srbija, Bugarska, Bosna, Gornja Albanija, Dalmacija, Temišvarski Banat i Slavonija. Po dogovoru, koji su oni bili učinili, imali su svi pravoslavni u tim oblastima da u jedan dan pobiju svoje Turke, a u austrijskim provincijama da smaknu sve strance oficire. Za ovo je bio zadobijen i Danilo Jakšić, vladika gornjokarlovački. Ceo taj poduhvat bio je osujećen samo zato što nije svuda nađen dovoljan broj vođa.^[10] Mora da je u ovu organizaciju bio umešan i patrijarh Vasilije, te su ga Turci na vreme u tome poslu sprečili. Ako je on bio umešan u ovaj posao, onda treba to sve dovesti u vezu sa onom crkvenom konferencijom koja je bila u Nišu 1761. godine.^[11] Izgleda da je sve ovo imalo svoju vezu i da se radilo po određenom planu, na kome je na prvom mestu sarađivao vladika sa Cetinja.

Patrijarh Vasilije odveden je u zatočenje na ostrvo Kipar, gde je bio oko dve godine u zatvoru^[12] , a posle je uspeo da se pomoću prijatelja izbavi i dođe "na svoje mjesto", pa je hteo da moli Portu da mu dozvoli da upravlja Srpskom crkvom. Međutim, Grci koji su bili proterali i srpske vladike iz njihovih eparhija uspeli su pomoću novca kod Turaka da se i patrijarh Vasilije protera. Ovoga puta patrijarh je pobegao u Brda, gde je u manastiru Ostrogu napisao službu Vasiliju Ostroškom, koja je štampana u "Srbljaku".^[13] Patrijarh je, u stvari, došao u Brda pred dolazak Šćepana Malog u Crnu Goru.^[14] Samozvanac Šćepan Mali pojavio se na Cetinju januara 1768. i predstavio se Crnogorcima kao ruski car Petar III.^[15] Tada su Turci pronosili vesti po kojima je patrijarh Vasilije okrivljen zato što je došao u Crnu Goru ruski car. Kada su ove vesti stigle u Carigrad sultan je naredio da se patrijarh uhvati. Patrijarh je hteo da beži preko Mletaka, ali mu mletačke vlasti nisu dozvolile da ide preko njihove teritorije. Zbog toga je morao da se zadrži duže vreme u Crnoj Gori.^[16] Predsednik Dvorskog ratnog saveta u Beču feldmaršal grof Laci pisao je 15. juna 1768. mitropolitu Nenadoviću i pitao ga koga ima u Sremskim Karlovcima od porodice Petrovića. Mitropolit je, u svom odgovoru od 28. juna iste godine, istakao da je u tom kraju bio poznat vladika Vasilije Petrović, koji je već bio umro u Rusiji 10. marta 1766, čije je mesto zauzeo patrijarh Vasilije.^[17] "Iz zatočenja on je nedavno umakao i otišao u Crnu Goru", kaže mitropolit.^[18] Patrijarh Vasilije je došao u Crnu Goru 1767. "negde prvi dan po Mitrovudne".^[19] Mitropolit Sava "primi ga usredno i svijem ga svojijem preođene i snabđene po pomogućstvu".^[20] I Šćepan Mali ga je "vrlo rado primio", a ovaj mu je poklonio konja.^[21] Po želji mitropolita Save i Šćepana Malog patrijarh Vasilije hirotonisao je Arsenija Plamenca, koji je docnije većinom boravio u manastiru Brčelima. Po mletačkom izveštaju od 28. januara 1768. "patrijarh pećki istjeran od begler-bega rumeljskog, a od patrijarha carigradskog obustavljen "a divinis ", posvetio je Arsenija, unuka Savina, za biskupa crnogorskog onda kad je u Crnoj Gori bilo više stranaka".^[22]

Patrijarh Vasilije sarađivao je s Šćepanom Malim i oni su spremali zajednički oslobođenje svih pograničnih plemena od Turaka. Rad je neko vreme u početku tekao u dogovoru i s mitropolitom Savom, ali kasnije njihova saradnja slabi.^[23] Kada je patrijarh saznao za Šćepana Malog, poslao mu je, dok je ovaj bio još u Mainama, darove.^[24] U početku Šćepana Malog primio je i mitropolit Sava, odajući mu počast kao ruskom caru Petru III, i zato što je po dolasku u Crnu Goru činio dobra dela i stvarao mir i red u zemlji. Bojeći se neprijatelja Šćepana Malog, koji su mu pretili i davali veliki novac da se samo smakne samozvanac, mitropolit Sava je pisao 12. oktobra 1767. ruskom poslaniku u Carigrad. On je molio poslanika da ga obavesti o sudbini cara Petra III, kako bi se mogao pravilno upravljati po pitanju Šćepana Malog i neprijatelja koji okružuju Crnu Goru. Odgovor je upućen mitropolitu Savi 17. novembra. U njemu se naglašavalo da je Šćepan Mali samozvanac i zahtevalo se od mitropolita da uveri narod da je ovo prevarant, preteći mu da će, ako to ne učini, biti s narodom zauvek lišen ruske zaštite.^[25] Ali ni Šćepan Mali nije sedeo skrštenih ruku. On je pokušao da dođe u vezu s ruskim poslanikom u Beču. Da bi u tome uspeo poslao je delegate u Beč. Arhimandrit pećki Avakum Milanković poslan je bio 2. decembra, a arhimandrit niški Grigorije Drekalović 22. decembra 1767. godine. Za njima je poslan i neki vojvodin brat 14. januara 1768.^[26] Šćepan Mali pisao je 2. decembra 1767. godine ruskom poslaniku. To pismo nosio je arhimandrit Avakum.^[27] Ovi delegati su stigli do Mitrovice, a neki do Zemuna. Arhimandrit Avakum javio se iz Mitrovice 3. januara 1768. ruskom poslaniku u Beču, a arhimandrit Grigorije iz Zemuna 9. februara iste godine, takođe ruskom poslaniku u Beču. Austrijske vlasti, pošto su oduzele od arhimandrita Avakuma pismo Šćepana Malog upućeno austrijskom caru, sprovele su ga u Zemun, a odatle je sa arhimandritom Grigorijem molio ruskog poslanika da im omogući dolazak u Beč, pošto im austrijske vlasti nisu, i posle održanog karantina, htele dozvoliti da mogu putovati.^[28] Poznat je odgovor ruskog poslanika u Beču, od 25. marta iste godine, u kome se saopštavalo arhimandritu Grigoriju da sva pisma, koja je nosio ruskom poslaniku, pošalje u Beč, ako ne može doći. U tom pismu zabranjivano je da sa svojim drugovima pronosi vesti o Šćepanu Malom kao ruskom caru, napominjući da će Crnogorci, ako ne budu verovali da je Šćepan Mali samozvanac, izgubiti rusku zaštitu.^[29] Verovatno da ovo pismo delegati nisu primili, jer su proterani iz Zemuna, i kod Ostružnice prebačeni 12. februara u Šumadiju.^[30] Arhimandrit Avakum, obrijavši bradu i obukavši se u civilno odelo, pod izgovorom da je grčki trgovac, provukao se ponovo preko granice i došao u Beč početkom 1768. godine. Tamo se javio ruskom poslaniku, kome je predao pismo od Šćepana Malog, i izvestio ga o stanju u Crnoj Gori.^[31] Rusija je bila 1768. godine poslala u Crnu Goru Đorđa Merka, koji je trebalo da preda Crnogorcima caričinu gramatu i objasni im ko je Šćepan Mali. Ovaj je stigao do Kotora, ali mu Mlečani nisu dali da ide na Cetinje, zbog čega se morao vratiti natrag.^[32] Kada je ruski poslanik bio obavešten o ovom neuspehu, rešio se da pošalje u Crnu goru arhimandrita Avakuma. Ovaj arhimandrit, kada je saznao da Šćepan Mali nije ruski car, vrlo rado je pristao da se vrati u Crnu Goru, da tamo obavesti narod da ga Šćepan Mali obmanjuje. Po arhimandritu Avakumu poslana je caričina gramata, koju Merke nije mogao predati. Osim toga, nosio je on pismo ruskog poslanika, upućeno patrijarhu Vasiliju i mitropolitu Savi. On ih je savetovao da sve učine sa svoje strane kako bi samozvanca onemogućili u njegovom radu; ako to urade, obećavao je pomoć njima u Crnoj Gori, ali ako ne poslušaju savet, pretio im je da će Rusija otkazati svaku pomoć i zaštitu Crnoj Gori. Arhimandrit Avakum krenuo je na put 13. avgusta 1768. Sa sobom je nosio gramatu.^[33]

Dok je Šćepan Mali očekivao rezultat misije delegata, patrijarh Vasilije bio je na njegovoj strani, verujući daje on ruski car. U proleće 1768. Paštrovići su bili nešto ljuti na Šćepana Malog i na Crnogorce. Patrijarh im je pisao u dva maha. On ih je savetovao da ne istupaju protivu Šćepana Malog, za koga je garantovao da je u pravu, i molio ih je da održavaju mir sa Crnogorcima. Patrijarh obaveštava Paštroviće i o novostima u Brdima, o dolasku pojedinih istaknutih ljudi brdskih plemena u Crnu Goru, kao i o drugim stvarima koje su ovi radi čuti. Patrijarh je takođe naglašavao: "Vi nikomu ne bili nikogda podani (...). Pokažite bjednoj Srbiji vašu naklonost i vaše dobroje povelenije i podajte siju nadeždu vašim odnozemcom".^[34]

Turci su se pribojavali svega onoga što se dešavalo u Crnoj Gori, a naročito ih je uznemiravalo prisustvo patrijarha Vasilija i Šćepana Malog. Zbog toga su napali Crnu Goru avgusta 1769. godine, od Nikšića, Podgorice i Plavnice. U to vreme su Mlečići držali zatvorenu granicu prema Crnoj Gori. Iako je situacija izgledala očajna, Crnogorci su i ovoga puta dostojanstveno sačuvali svoju srpsku nacionalnu i crkvenu slobodu.^[35] U to vreme stigao je na granicu i arhimandrit Avakum. On je pokušao da pređe u Crnu Goru, ali mu Mlečići nisu dozvolili. Po naređenju ruskog poslanika iz Beča on je otišao u Veneciju i tamo je ruskom predstavniku predao caričinu gramatu. Tu je sačekao Dolgorukova, pa je s njim pošao u Crnu Goru, gde je sve vreme ostao u njegovoj pratnji.^[36]

Dolgorukov je stigao u Crnu Goru avgusta 1769. godine. On je imao zadatak da ispita stanje u Crnoj Gori i slučaj Šćepana Malog, kao i to da izazove pokrete u Albaniji i Bosni protiv Turaka. Kada je Dolgorukov stigao u manastir Brčele, tamo ga je posetio patrijarh Vasilije. U izveštaju Dolgorukova za patrijarha se kaže: "Patrijarh Vasilije, čovek slabog zdravlja, srednjeg rasta, u licu žut, oko 50 godina. Po tihom i umornom govoru vidi se da je prostosrdačan i pravi kaluđer". Tu je knez razgovarao "s njim na samo (...). Knez je razgovarao sa patrijarhom o okolnim hrišćanskim narodima i o tvrđavama turskim, i posavetuje mu da napiše poslanicu svima bosanskim i albanskim plemenima, kojima će ih kao duhovni starešina njihov pozvati da se late oružja protiv opšteg naprijatelja." Patrijarh je to i učinio. I knez se obratio jednim manifestom pograničnim, brdskim, albanskim i primorskim plemenima, pravoslavnim i rimokatoličkim, i pozvao ih da pošalju svoje predstavnike na savet i dogovor na Cetinje.^[37] Narodni zbor je bio na Preobraženije 6. avgusta. Tom prilikom "patrijarh je poslao po knezu svojeručnu poslanicu crnogorskom narodu, u kojoj on, kao duhovni starešina, izobličava slepo mišljenje Crnogoraca o Stjepanu Malom." Jeromonah Teodosije pročitao je poslanicu narodu.^[38] Kada je knez saopštio narodu ko je Šćepan Mali i kada je čitana caričina gramata, koju je bio doneo knez, patrijarh Vasilije učestvovao je kao prva ličnost na Cetinju, i on je jedini bio stalno uz kneza, jer tada nisu bili došli na Cetinje mitropolit Sava i vladika Arsenije, "zbog prividne bolesti".^[39] Iz mletačkog izveštaja saznajemo o tome sledeće: "Bje prisutan patrijarh pečki, mnogo cijenjen u Crnoj Gori. Biskup Sava boluje".^[40] U to vreme nisu bili dobri odnosi između patrijarha Vasilija i mitropolita Save. Kada je 14. septembra knez predložio patrijarhu da služi "na praznik Uspenija Bogorodice", i ovaj "rado pristao (...), cetinjski monasi s bezobraznom drskošću jave knezu da ga oni ne primaju za pravog nego za odlučenog od Crkve arhijereja i da neće dopustiti da služi".^[41] Da ne bi izazvao kaluđere, patrijarh je odustao od službe, a knez saznavši "za vraždu i mrzost Save na patrijarha", a želeći da ih izmiri, reši se da ispita "uzroke nesloge među duhovništvom". U tom cilju poslao je jednog oficira mitropolitu Savi "da mu predstavi kako nesuglasice među pastirima mogu ostaviti štetnih posledica u narodu". Ovaj oficir je izvestio da je u starom mitropolitu "našao na nepomirljivu zlobu i mržnju na patrijarha, s kojom želi u grob poći. Strašnim zakletvama kleo se da nije dao nikakvu naredbu cetinjskim monasima da ne dopuste patrijarhu služiti, i, naposletku, želeći ugoditi knezu, prima savete o pomirenju i obećava ih ispuniti. Ali sve je ovo bilo prividno, lažno, pritvorno".^[42] Mitropolit Sava bio je tada "sedamdesetogodišnji starac" i imao je 45 godina arhijerejske službe. "Dvoličan je, lukav, glup, zloban, nesposoban, pritvoren, a najgore je što je lakom na novce, pa makar bi to stalo i narodnog krvoprolića". Ovako je opisan ovaj mitropolit u ruskom izveštaju.^[43]

Tek 21. avgusta došao je mitropolit Sava iz Stanjevića na Cetinje. Dočekan je pri ulazu u Manastir, gde su ga sreli monasi. "Zamoljen da sedne, proveo je neko vreme u razgovorima, pa ode k patrijarhu, i s njim se pomiri. Ne može se reći da je ovo pomirenje bilo iskreno, jer podozrenja mitropolita da mu patrijarh ne uzme vlast u narodu izazvalo je u njemu nepomirljivu mržnju, koja će se svršiti njegovom smrću.^[44] Posle sedam dana patrijarh Vasilije i mitropolit Sava posetili su kneza Dolgorukova, i neko vreme razgovarali".^[45] Uskoro je jedna grupa crnogorskih glavara posetila kneza i zahtevala "da se izagna iz cetinjskog manastira patrijarh Vasilije radi spokojstva mitropolita Save". Za ovo su glavari bili ukoreni i razišli su se kućama.^[46] Samovolja i neposlušnost tada su carovali u ovom kraju.^[47] Bilo je i takvih Crnogoraca koji su pretili knezu i patrijarhu. "Patrijarh Vasilije izagnan iz svojeg otačastva, i sa Srpskog prestola, došao je u Crnu Goru nadajući se naći tu pribežištva. No Turci, želeći dobiti njegovu glavu, ponudili su Crnogorcima nekoliko kesa novca".^[48] Za novac našla su se 24 izdajnika, koji su se javili patrijarhu i saopštili mu da će ga predati Turcima. On ih je pokušao odvratiti od toga nečovečnog dela, prvo pastirskim rečima i prokletstvom, a posle je sa krstom pao na kolena i sa suzama molio da mu poštede "bedni život". Na kraju mu ništa nije pomoglo, dao im je 54 dukata, samo da ga ostave na miru. Sutradan je pobegao u Maine, gde se ispred gonioca skrio kod neke pobožne osobe.^[49] Kada se patrijarh ponovo vratio na Cetinje, ne zna se. Poznato je da je 9. oktobra sa Cetinja krenuo sa knezom, mitropolitom Savom i ostalom pratnjom u Stanjeviće. Kneževa namera bila je da ode iz Crne Gore.^[50] Ova namera čuvana je u tajnosti da je ne sazna mitropolit Sava, jer su ga Rusi smatrali da je bio mletački špijun. Pošto je on bio neprijateljski raspoložen prema patrijarhu, kome je "nemoguće bilo izbeći ili izdaju ili ubistvo", ako ostane i dalje u Crnoj Gori, to je knez predložio patrijarhu da pođe sa njim. On je ovo primio s blagodarnošću, "tim pre što mu je dalje bavljenje pretilo očevidnom smrću".^[51] Na putu do morske obale "bolešljivi patrijarh umalo nije umro". Obalu je napustio sa knezom 14. oktobra.^[52]

Sa knezom Dolgorukovim vratio se i arhimandrit Avakum. On je docnije otišao sa ruskom flotom u Arhipelag, gde je učestvovao u bojevima, služeći kao vojni sveštenik i prevodilac na grčki i turski. Iz ruske službe hteo se vratiti u Crnu Goru, ali tamo nije mogao da ode. Zbog toga, po odobrenju ruske flote, dolazi u septembru 1772. godine u Rusiju.^[53] O njegovom daljem životu i radu imamo malo podataka. Zna se da mu je carica 1773. odredila platu od 300 rubalja mesečno, a Sinod mu je dozvolio da živi u kom želi manastiru u Moskvi. Nešto kasnije upućen je u manastir Bogojavljenski u Moskvi.^[54] U tom gradu posetio ga je 1776. Teofan, jeromonah manastira Žitomislića.^[55] Godine 1785. bio je arhimandrit manastira donskog u Moskvi.^[56] Iduće godine stigli su u Moskvu punomoćnici manastira Krušedola, koje je bio poslao arhimandrit Stefan Stratimirović s bratstvom, a koje je bio preporučio ruski poslanik u Beču, da bi primili neizdatu pomoć Krušedolu iz ranijih godina. Njih je Stratimirović uputio da traže tu pomoć preko arhimandrita Avakuma.^[57]

Patrijarh Vasilije nalazio se 1770. godine u Trstu, pa je otuda otišao ruskom admiralu Orlovu, koji se s flotom nalazio u vodama Jadranskog mora. On je 1771. napisao jedan izveštaj za Ruse, u kome je opisao zemlju i narod onih turskih oblasti koje se graniče sa Jadranom, ili su dublje u unutrašnjosti Balkana.^[58] Crnu Goru nije ubrojio u te oblasti. On samo spominje da Crnogorci žive slobodno.^[59] Maja 1771. patrijarh je bio u Beču. Otuda je otišao u Rusiju, jer se nije mogao vratiti u Crnu Goru, kako sam kaže: "V Černoju Goru ne dajut Venecijane nikomu vhoditi, kolmi pače menja, a na ovaj način. Ašče mir učinitsja Bog zna što će biti i ot Černe Gore, da ne propadne i gore no vo vremja Miloradovića".^[60] Patrijarh je umro u Rusiji 1772. godine.^[61] Ukopan je u crkvi Aleksandra Nevskog, i to do groba mitropolita Vasilija Petrovića.^[62] Mlečani nisu dobro gledali na boravak patrijarha Vasilija u Crnoj Gori i starali su se da mu dođu glave.^[63]

U vreme kada je patrijarh bio u Crnoj Gori tamo je bilo vrlo teško stanje. Turci i Mlečani pritešnjavali su tamošnje stanovništvo i njegovu slobodu i zahtevali da im se predaju Dolgorukov, patrijarh i Šćepan Mali. Glavari su se delimično bili osilili. Pored mitropolita Save, koji nije bio sposoban da upravlja narodom,^[64] upravljali su guvernadur^[65] i Šćepan Mali.^[66] Prisutni patrijarh često je svima njima uskraćivao vlast, a dolaskom Dolgorukova s pratnjom^[67] nastala je još viša pometnja u upravi. Tu je neku vlast imao i vladika Arsenije. Novac, municija, koju je doneo Dolgorukov, čitanje gramate i suvišan broj starešina izazvali su trvenje među Crnogorcima. Po Njegošu, tada je na Cetinju dolazio i neki "eksperijus" patrijarha carigradskog. Crnogorci su ga uhvatili na granici i doveli na Cetinje.^[68] Tada je Crna Gora bila prepuna glavara.

Prisustvo patrijarha Vasilija nije uvek bilo po volji mitropolitu Savi, jer se bojao njegovog ugleda u narodu pa je zazirao da mu ne preotme vlast, iako ovaj nije to ni pokušao. Osim toga bojao se odmazde od strane Turaka i Mlečana zbog patrijarhovog prisustva u Crnoj Gori. Netrpeljivost mitropolita Save pojavljivala se s vremena na vreme, ali on nije osporavao patrijarhu Pravo patrijaraške vlasti. Mitropolit je samo čuvao svoja eparhijska prava, u koja po kanonima nije imao pravo da se meša ni patrijarh.^[69] Ispad cetinjskih kaluđera ne može se uzimati u obzir, jer se zna da je patrijarh za sve vreme bio poštovan i priznavan za zakonitog patrijarha i poglavara Pećke patrijaršije.^[70] Šćepan Mali pojavio se s ciljem da preuzme svetovnu vlast u Crnoj Gori i sanjao je o oslobođenju Srbije. I o njegovoj glavi radili su Turci i Mlečići. I zbog toga se pribojavao mitropolit Sava. On je očekivao napad Turaka i Mlečića. Patrijarh Vasilije je izvesno vreme pomagao Šćepana Malog. Tada su neki Crnogorci i Primorci bili uz mitropolita Savu, a drugi uz patrijarha i Šćepana Malog. Bilo je i takvih koji su služili neprijateljima. U takvoj situaciji patrijarhu nije bilo lako da ostane u Crnoj Gori, tim pre što je bio i bolestan. U nadi da će se ponovo vratiti, čim dobije pomoć od Rusa, i osloboditi pećki presto, patrijarh Vasilije je napustio Crnu Goru.

2. Mitropolit Sava moli Ruse da pomognu Srbima da uspostave redovno stanje u Pećkoj patrijaršiji

Mitropolit Sava pisao je 26. februara 1776. godine mitropolitu moskovskom Platonu, poznatom dogmatičaru, propovedniku i crkvenom istoričaru u Rusiji krajem XVIII i početkom XIX veka. O slavi ovoga mitropolita znao je i mitropolit Sava. On je naglašavao da je poznato u svoj Evropi staranje mitropolita o Crkvi i pravoslavlju. I to ga je pobudilo da mu piše o narodu "slaveno-serbskom", koji se nalazio pod teškim i nepodnošljivim turskim ropstvom, i to ne samo od svoje strane no "ot vsjeh arhiereov", tj. od samokovskog, štipskog, skopskog, novopazarskog, niškog, žičkog, beogradskog, bosanskog i hercegovačkog, koji su bili izgnani iz svojih eparhija, tako da srpske eparhije nisu imale Srbe za episkope. Dakle, iz pisma saznajemo kako je carigradski patrijarh sa svojim Sinodom proterao sve episkope Srbe i na njihova mesta doveo Grke, a po pravoslavnim pravilima apostola i sv. otaca nije imao pravo da se meša u stvari Srpske crkve, kojoj je Sv. Sava srpski izdejstvovao samostalnost. Zbog tog postupka Grka, pomenuti arhijereji molili su, s mitropolitom Savom na čelu, da Ruski sinod "radi jedinoverija i jedinojazičija i jedinokrovija s nami" podigne presto Pećke patrijaršije, koja je od strane Grka lišena prava nepravednom odlukom. Srpski arhijereji su takođe molili caricu Katarinu II da ih pomogne. "Zastupi nas pri Portje, čto Greki ne bi mješalis u serbski nacion, tim nas vječno odolžiš", naglašavalo se u pismu. Obraćajući se mitropolitu Platonu tamo je pisano: "Ježe li B(o)g vozgl(a)goljet vo serdci jeja veličanstv osvobodit od Grekov prestol Serbskoj arhiep(s)kopijpećkoj, toj imjejet u vašoj imperiji arhimandrit s(vjata)go patrijarha Vasilija Berkića, kotoroj prošlija rati izbjegli v Rosiju, a bl(a)ženjejšij patrijarha okončilsja. On, arhimandrit Avakum, godan budet za prestol serbskih bit arhiep(isk)op, vsi serbskij arhijereji jego primut s radostiju, da znajet turecki jazik i grečeskij on, prirodnij Serbin da znajet" da pod Ruski sinod bude Srpska crkva i da se srpski arhiepiskop postavlja po njegovoj saglasnosti, ili ako bude potrebno da bude ruski arhijerej arhijepiskop pećki, "po jednokroviju i jednojazičiju",-i na to se pristajalo. Tamo se naglašavalo da bi Rusija u vreme ratova imala korist od srpskog naroda. Pismo je pisao mitropolit Sava, kako sam kaže, u ime svih episkopa. On kaže: "Mnje v rucje predato ot vsjeh arhiereov slaveno-serbskih, kak najstaršemu i nikakvoj vlalsti napodležaščemu svojimi černogorskimi narodi". Na kraju, mitropolit je obećao, ako Rusi oslobode Srbe od Grka, da će za sve to platiti Rusiji srpski narod svojom krvlju, "što jest najdražajše".^[71]

Poznato je da je rat Rusije protivu Turaka, u kome je učestvovala i Crna Gora uznemiravajući neprijatelja na svojim granicama, trajao od 1768. do 1774. godine. Rusija je na kraju prinudila Tursku da traži mir. Tom prilikom Turska je priznala pravo Rusiji da bude pokroviteljica hrišćanske vere i crkve u turskim oblastima.^[72] Ovo je moralo ohrabriti Srbe, pa su otada polagali više nade u rusku pomoć. Zna se da je mitropolit Sava 1756. molio Ruse da zaštite Hilandar od pokušaja Grka da ga preotmu od Srba. Verovatno da ovo nije jedini slučaj kada on interveniše u odbranu Srpske crkve. Njegova intervencija u odbranu Hilandara značajna je upravo zato što je bilo nasilnog razaranja organizacije Pećke patrijaršije 1766. godine, u vreme kada su se Grci otimali o Presto Pećke patrijaršije, tj. kada se pripremalo uvođenje nezakonitog stanja u ovoj Crkvi. Možda u vreme ove intervencije nije ni bilo patrijarha na pećkom prestolu, jer se to nikako ne može proveriti.^[73] Ako je tačno da tada nije bilo patrijarha, a ono izgleda vrlo verovatno, jasno je da su i ovoga puta Srbi našli mitropolita Savu za najpodesnijeg arhijereja koji je mogao opštiti s Rusijom, jer je bio u slobodnoj nacionalno - crkvenoj eparhiji Pećke patrijaršije koja je bila van domašaja Turaka i Grka. Iz istih razloga mora da su Srbi tražili da mitropolit Sava interveniše kod Rusa i 1767. godine, kako bi se uspostavila vlast u Pećkoj patrijaršiji. Mitropolit Sava molio je u ime "vsjeh arhiereov slaveno-srpskih", koji su bili nastradali, pa ih navodi devet po eparhijama, ali ne i po imenima. Pitanje je da li su svi ti episkopi bili tada živi i da li su oni molili mitropolita Savu da u ime njih piše. To pitanje pokušavano je da se reši,^[74] ali bez uspeha. Na njega je teško dati pravilan odgovor i dokazati ga. Može se samo nagađati i to pomoću pretpostavki. Najverovatnije je da je aktivnost srpskih crkvenih ljudi u zemlji, kao i onih koji su bili u Rusiji, pokrenula starog mitropolita Savu, da piše Rusima. Ne može se verovati da je arhimandrit Avakum skrštenih ruku sedeo u Moskvi. Mora da je i on, za koga je takođe znao i Stratimirović, davao neku inicijativu mitropolitu Savi, sa kojim je verovatno održavao vezu, jer vidimo da ga mitropolit u pismu predlaže za kandidata na Pećki presto, i to kao arhimandrita počivšeg patrijarha Vasilija. Bez obzira koji su srpski arhijereji bili i koliko je njih bilo koji su molili, a sam mitropolit Sava mogao je intervenisati u ime onih eparhija čiji su episkopi stradali, makar sa njima u tome momentu i nemao vezu. Značajno je da je on intervenisao za celu Srpsku crkvu, a to je imao pravo svaki srpski episkop a tim pre mitropolit Sava koji nije nad sobom priznavao ni Tursku ni Carigradsku patrijaršijsku vlast.

Nije poznato da li su Rusi što preduzimali po ovome pitanju i sva je prilika da mitropolit Platon nije uzimao ovu molbu u postupak.

Zbog vladavine Šćepana Malog u Crnoj Gori "ruska zaštita" je oslabila. Crnogorci, nalazeći se u teškoj situaciji, morali su tražiti pomoć na drugoj strani. Rešeno je da se oslone na Austriju. Izaslanstvo, koje je bilo sastavljeno od guvernadura Radonjića, prvog serdara Ivana Petrovića i arhimandrita Petra Petrovića, pokušalo je da prvo u Rusiji nađe razumevanje za pomoć, ali to je bilo bez uspeha. Na povratnom putu kroz Beč 1779. godine to izaslanstvo je preduzelo pregovore sa austrijskim vlastima da bi Austrija pomogla Crnu Goru u borbi protiv Turaka. Guvernadur Radonjić je još 1777. poslao Nikolu Markovića, austrijskog uslužnika, da sondira teren. Marković nije uspeo u svojoj misiji.^[75] Sada je nanovo povedena akcija za pomoć Austrije. Ovo izaslanstvo podnelo je caru "Pogodbe" na osnovu kojih je tražilo pomoć. Tačka XI tih "Pogodbi" glasila je "Želimo da mitropolit crnogorski zavisi od pećkog Patrijarha u Srbiji. Kada sadašnji mitropolit umre, pristajemo zasad da njegov naslednik bude rukopoložen u Karlovcima, ali da uvek bude izabran po starom običaju, tj. da ga biraju guvernadur, potčinjeni glavari i ceo narod crnogorski; ali samo dotle dokle Turci vladaju Srbijom, te ne možemo da ga slobodno pošaljemo u Peć".^[76]

Ovo ne treba komentarisati, tim pre što se zna da je tada Crna Gora bila u vrlo teškoj situaciji, pa ipak je ostala na poziciji nacionalnog srpskog jedinstva i svetosavskog crkvenog jedinstva na kanonskoj osnovi.

3. Suprotstavljanje Ruskom sinodu da se meša u poslove Episkopije Crne Gore

Pošto je patrijarh Arsenije III, zbog učešća u ratu austrijsko-turskom sa delom srpskog naroda morao preći preko Save 1690. godine, Turci su iduće godine doveli na pećki presto Grka za patrijarha. Dok su bila dva patrijarha (1691-1706), tj. dok nije umro patrijarh Arsenije III mitropolit Crne Gore priznavali su vlast samo zakonitog patrijarha Arsenija III. Godine 1692. "poveljenijem" patrijarha Arsenija III posvećen je u Hercegovini Sava Očinić za episkopa koji je priznavao vlast ovog patrijarha.^[77] Sam patrijarh Arsenije III posvetio je Danila Petrovića u Sečuju 1700, koji je nasledio Savu Očinića.^[78]

Posle vladike Danila nasledio ga je sinovac Sava Petrović, koga je bio srpski patrijarh Mojsej, još kad je dolazio u Crnu Goru 1719. hirotonisao za arhijereja, a pošto je umro 1782. uskoro je izabran za naslednika arhimandrit Petar Petrović. Ovaj je otišao u Sremske Karlovce, gde je u kanonskoj Srpskoj crkvi hirotonisan 13. oktobra 1784.^[79] Mitropolit Petar I nastavio je da čuva postojeće pravo Episkopije Crne Gore kao dela Pećke Patrijaršije.^[80] Zna se čak da je 25. februara 1802. godine molio Ruse da prime Crnogorce za državljane svoje zemlje.^[81] Ovo je on želeo na dobrovoljnoj bazi da se rešava, ali kada su Rusi istupili protivu njega i pokušali da narušavaju kanonske norme, on je odbio sve pokušaje da se mešaju u poslove njegove eparhije. U jesen 1803. godine bio je mitropolit Petar I oklevetan kod cara Aleksandra I. Optuživan je da će prodati Crnu Goru Francuskoj, tj. sarađivati sa Napoleonom kada se ovaj spremao da napadne Rusiju. Zbog toga je car poslao u Crnu Goru generala grafa Marka Ivelića, a Crnogorcima i Brđanima gramatu. Car je predočavao kakvim putem bi trebalo da idu Crnogorci i Brđani da bi sačuvali slobodu.^[82] Ruski sinod bio je oštriji u poruci Crnogorcima. On je prvo naglasio da je slao Crnogorcima i Brđanima sv. miro, antiminse, knjige, odežde i druge stvari. Međutim, sve ovo, kako je Sinod tvrdio, išlo je "u tuđe ruke". Narod od ovog ništa nije primio, jer se deca ne krštavaju, u crkvama se ne služi, manastiri su opusteli, ne poučava se narod itd., pa je postala opasnost za crkvu. Zbog svega ovoga našao se Ruski sinod pozvanim da "za učinjena zla i opačila" okrivi mitropolita Petra I. Otuda je Sinod, po carevoj naredbi, pozvao mitropolita da se pred sinodskim sudom opravdava ili pokaje. U slučaju da ovo ne učini, zaprećeno mu je da će biti lišen čina i odlučen od crkve, a Crnogorcima i Brđanima predloženo da izaberu drugog pastira, koga bi poslali u Petrograd da se hirotoniše, jer neposlušnošću bi se dokazala krivica učinjena protiv vere i otadžbine. Kada je Ivelić došao u Kotor, počeo je pronositi vesti kako će on mitropolita Petra I uhvatiti i poslati u Sibir, a narodu je razaslao pismo od Sinoda, u kome se mitropolit optužuje. Kada su glavari za ovo saznali, okupe se na Cetinju jula 1804. godine i odgovore ruskom delegatu i ruskom caru. U odgovoru su oni naglasili da se Ruski sinod oslanja "samo na klevetanja", koja šire neprijatelji mitropolita Petra I. Kada su istakli da Ruski sinod nema pravo nad arhijerejima koji nisu njemu potčinjeni, pisali su i to: "Pošto je Srpsko carstvo palo, mi smo se od silnih neprijatelja hristijanstva sklonili u ove gore i u njima naselili, ne zaviseći ni od koga, samo što smo slušali nastavljenija i pokoravali se vlasti naših mitropolita, koji su nas naučili braniti pravoslavnu vjeru i svoju slobodu". Sam mitropolit Petar I ima zasluge što nas zbog nesloge, nisu Turci pokorili. Ruski sinod ne može lako znati naše stanje i teškoće. Ali, kad Ruski sinod gleda na stvari kod nas tako, zašto u sadašnjem vremenu ne skrene pažnju "na hristijane u turskoj Srbiji, gdje Turci nemilice istrebljuju hristijanstvo i arhijereje božije kolju mačem?" Tamo treba pomoć: "Po svoj prilici nije poznato Ruskom sinodu, da je narod srbski pravoslavni imao svog patrijarha, kome su srbski arhijereji bili podvlastni sve do 1769. godine, a tada, pošto je zaplamteo rat između Otomanske i Ruskog carstva, patrijarh serbski i sveta Ilirika Vasilije Brkić, uklonivši se u naše krajeve od predstojaše mu pogibelji, pređe u Rusiju i u Petrogradu predstavi se, na kojem se i presjekla bitnost slaveno-serbski Patrijaraha, a Stolica Pećke Patrijaršije i danas je upražnjena; po tome, dakle, naš gospodin mitropolit ostao je sam za sebe u ovdašnjoj crkvi, nezavisan ni od kakve vlasti ". Mi nismo čuli da Ruski sinod ima kakva prava nad srpskim narodom. Crnogorci i Brđani nisu ruski podanici, nego samo stoje pod "moralnim pokroviteljstvom" Rusije, i to su samo zbog "jednakosti vjere i plemena" privrženi ruskom dvoru. Pored toga, svoju slobodu neće nikakvoj sili predati. "Do sad naše arhijereje nije niko vukao Ruskom sinodu na odgovor, pa i ovog našeg arhiepiskopa nećemo pustiti, da iko nad njim triumfira i da mu sudi. Kad bi on u čemu prestupio i bio kriv, kao što je nepravedno oklevetan, mi bismo sami mogli mu suditi, ne kao arhijereju, nego najprostijemu građaninu među nama;jer mi narod crnogorski za ovaj čin izabrali smo njega, a da bude za arhijereje posvećen, ne bivši tad u Srbiji patrijarha, poslali smo ga k pravoslavnom mitropolitu, koji je saborno s drugim episkopima i posvetio i predao mu vrhovno pastirstvo nad nama. Mi bi smo mogli, kad bi on toga čina nedostojan bio, sbaciti ga pa izabrati drugog dostojnijeg, predstaviti ga gdje treba". Tako su oštro pisali glavari. Oni su u pismu ruskom caru naglasili i da je Ivelić svemu tome kriv, jer je javno pretio mitropolitu hapšenjem. Oni su pisali caru i to: "Naš arhipastir nije zaslužio, da bi u njegovom delu i sobstvenoj nezavisnosti mogao iko s njim tako tiranski postupati, jer dok smo god mi živi nikakva čovječija sila nije u stanju njemu takova bezčestija učiniti. Naš mitropolit nije nigde bio pod zapovjedi Ruskog sinoda, nego smo pod pokroviteljstvom vašeg imperatorskog veličanstva, i to pod moralnim pokroviteljstvom (...). Sv. Sinod nema nikakva prava zapovjedati nad onim arhijerejima koji su izvan Rusije, pa zato i s našim arhipastirom nikakva posla nejma".^[83]

Ova optužba protivu mitropolita Petra I potekla je od Rusa, koji su imali obaveštenja da je mitropolit bio počeo skretanje u politici ka Francuskoj. U tome je bilo istine, jer kako je početkom XIX veka bio zapostavljen mitropolit od strane Rusa, verujući da će Francuska napustiti Tursku, ovaj mitropolit, vođen višim interesima svoje zemlje možda je jedno vreme pomišljao da koristi ponuđenu francusku pomoć, kako bi se oslobodio od Turaka. Rusi su mu to u greh upisali. Nesporazum sa njima trajao je od 1803. do 1805. godine. Rusi su na kraju zagladili ovu stvar, jer ih je na to prinudila ratna situacija, i otuda je bila ona saradnja Crnogoraca i Rusa u Boki, kada su zajednički vodili borbu protivu Francuza.^[84] Ruski sinod nije sa svoje strane više pokušavao da napada mitropolita Petra I, a ruski car mu je 1806. godine poslao na poklon "beli klobuk s duhovnim krstom almazami ukrašenim", u znak zahvalnosti za učestvovanje u borbama u Boki.^[85]

4. Plan o oslobođenju od Turaka i uspostavljanju redovnog stanja u Pećkoj patrijaršiji sa Njegošem na čelu

U prvoj polovini XIX veka vodila se teška borba za oslobođenje od Turaka Srba i njihove Crkve. U to vreme pojavljuju se težnje da vladika Crne Gore dođe na Pećki presto. Još je pivski arhimandrit Arsenije Gagović, saradnik mitropolita Petra I i tršćanskih Srba, baveći se u Rusiji, sugerirao Rusima da pomognu Srbe u borbi za nacionalno-crkveno oslobođenje.^[86] Karlovački mitropolit, s kojim je bio u vezi arhimandrit Arsenije, u jednom memorandumu, upućenom ruskom caru 1804. najlepše je izložio šta bi trebalo uraditi da bi se uspostavila slaveno-srpska carevina na Balkanu. Car Aleksandar, u svojoj akciji na Balkanu, skrenuo je pažnju na Crnu Goru što se vidi iz njegove gramate od 26. oktobra 1803. godine, upućene glavarima crnogorskim i brdskim slaveno-srpskih oblasti.^[87] Njegov ministar spoljnih poslova Poljak knez Adam Čartoriski, braneći Crnu Goru na diplomatskom polju, isticao je njen značaj na Balkanu.^[88] On je predviđao da će se Turska raspasti, čija će posledica biti ujedinjenje balkanskih hrišćana.^[89] Pošto se Čartoriski upoznao sa Stratimirovićevim memorandumom, ukazivao je na ulogu Crne Gore i njenog mitropolita u akciji za oslobođenje i ujedinjenje Južnih Slovena na Balkanu. Zbog toga je tražio da ruska vlada pokloni što veću pažnju značajnom radu mitropolita Petra I. Na Balkanu "sve slovenske zemlje, izgleda, ujediniće se pod zastavom mitropolita crnogorskog", pisao je on 1806. u jednom izveštaju ruskoj vladi.^[90] Apel Čartorinskog nije primljen kako treba. Sam mitropolit Petar s narodom predložio je Rusima jedan plan o formiranju "Slaveno-serbskoga carstva". Prema tome planu trebalo je prisajediniti Crnoj Gori Podgoricu, Spuž i Žabljak, Boku, Hercegovinu, Dubrovnik i Dalmaciju. Od tih oblasti trebalo je da se obrazuje carevina. Predviđala se u toj carevini i mitropolija slaveno-srpske carevine, na čijem bi čelu bio mitropolit Petar I. Predviđalo se još mesta i za tri episkopa. I to u Zadru za Dalmaciju, u Trebinju za Hercegovinu i u Kotoru za mitropolitovog namesnika.^[91] I ova sugestija mitropolita Petra I nije naišla na razumevanje u Petrogradu.^[92] Mir u Tilzitu 1807. između Napoleona i Aleksandra I doveo je Francuze u Boku. Tim je osuđen plan mitropolita Petra I o stvaranju jedne države, u kojoj bi bila i povećana oblast episkopa Crne Gore.^[93]

Kada su Francuzi zavladali Dalmacijom, želeli su da stupe u bliže odnose s mitropolitom Petrom I. Njihov upravnik Dalmacije Dandolo ponudio je mitropolitu Petru I Dalmaciju na duhovnu upravu s titulom "patrijarha svega srpskog naroda ili celog Ilirika", za što bi dobijao platu od 20.000 franaka, ali pod uslovom da prestane sarađivati s Rusijom i da primi francuski protektorat. Mitropolit je odbio ovu ponudu s izgovorom da se boji da ne bi eparhija Crne Gore vremenom potpala pod vlast rimskog pape. O ovakvom držanju mitropolita Petra I obavešten je Napoleon.^[94] Odmah posle toga Francuzi počinju da rade na osamostaljenju pravoslavne crkve u Dalmaciji i Boki.^[95] Time je otpočela akcija na uskraćivanju prava jurisdikcije Eparhije Crne Gore u Primorju. Tako je posle 1810. godine, sa izuzetkom neko vreme 1813. i 1814. kada su bile Crna Gora i Boka ujedinjene, ova eparhija imala svoje jurisdikciono pravo samo nad manastirima Mainama i Stanjevićima, dok i oni nisu ustupljeni Austrijancima za vreme prve decenije Njegoševe vladavine, samo da bi se izdejstvovalo od Austrije međusobno priznanje i postavljanje granice bez učešća Turske. Otuda Eparhija Crne Gore počinje da se sve više širi u pravcu Brda i obližnjim hercegovačkim plemenima, koja su na Crnu Goru gledala kao na vodeću, u tom delu, srpsku pokrajinu. Na tome je Njegoš naročito vrlo živo radio. Dok je mitropolit Petar I više gledao na Primorje, dotle je Njegoš više gledao na Šumadiju i tamo tražio oslonac u borbi za oslobođenje.

Posle smrti Petra I 1830. nasledio ga je Njegoš. On je, zbog neprijateljskog držanja Austrije prema Crnoj Gori, zatražio da ga raško-prizrenski mitropolit Antonije (1830 -1836), na granici Crne Gore, na Komu, rukopoloži u čin jeromonaha i proizvede za arhimandrita.^[96] Tako je on bio proizveden 31. januara 1831. godine.^[97] Manastir Kom, stara srpska zadužbina u kojoj su se sahranjivali istaknuti Crnojevići, bio je pod jurisdikcijom samog Njegoša, i ovaj dodir s raško-prizrenskim mitropolitom nije ničim narušen ugled Eparhije Crne Gore, jer nije ništa izgubila od svojih kanonskih prava, koje je imala kao jedna od eparhija Pećke patrijaršije. Ovde je Njegoš odlučivao, i nije ni najmanji neki ustupak učinio na štetu Eparhije Crne Gore i njene pripadnosti Pećkoj patrijaršiji, niti mu je tada ko tražio da prizna, ustupi ili da se nečega odrekne.

U to vreme nije bilo episkopa u Eparhiji Crne Gore, pa zato nije bilo nikog ko bi rukopolagao kandidate u sveštenike. U proleće 1832. raško-prizrenski mitropolit, koji je proizveo Njegoša za arhimandrita, pohodio je Srbiju. On se tada u Kragujevcu sastao sa užičkim episkopom Nikiforom, kome je mogao pričati o tome kako je teklo proizvodstvo Njegoševo, kao i o stanju u Episkopiji u Crnoj Gori. I, posle toga, leti iste godine, episkop Nikifor nešto se zavadio s knezom Milošem, i, ako je to tačno, pobegne u Crnu Goru, gde je 19. oktobra već stigao na Cetinje, ali se vratio krajem maja 1833, jer je knez Miloš poslao Simu Milutinovića, Njegoševog učitelja, da ga dovede. Navodno, uz pomoć Njegoševe intervencije i Sime Milutinovića, episkop Nikifor izmirio se s knezom.

Dok je episkop Nikifor boravio u Crnoj Gori rukopoložio je više sveštenika iz Crne Gore i Boke Kotorske. Sa Njegošem se peo i na Lovćen, na Đurđevdan 1833, pred odlazak za Srbiju, i za uspomenu dobio je na poklon od Njegoša Vukovu Danicu iz 1826, u kojoj je Vuk objavio svoj opis ovčarsko-kablarskih manastira. Tom prilikom napisao mu je posvetu: "Dobrom hristijaninu g-d preosvećenom užičkom ep. Nikiforu, o Đurđevudne, Na Lovćenu, ljeta 1833", pa je mesto potpisa napisao sledeće stihove:

"Ime mi je vjeroljub,
prezime mi rodoljub.
Crnu Goru, rodnu grudu
kamen paše odasvuda.
Srpski pišem i zborim
svakom gromko govorim:
narodnosti mi srbinska,
um i duša slavjanska."

Ispod ove Njegoševe posvete episkop Nikifor je dopisao:

"Ko se popo na vr Lovćena
nek prebiva onđena.
S Njegošem se tune bliže neba
i sunca koje nam svima treba."^[98]

Ako se uzme u obzir da je mitropolit raško-prizrenski na Komu proizveo Njegoša za arhimandrita, a zatim dolazio u Kragujevac i razgovarao sa knezom Milošem i sa episkopom Nikiforom, odlazak ovog poslednjeg može se, s verovatnošću, pretpostavljati da je sve to bilo u dogovoru s knezom Milošem kako bi se mladom Njegošu pomoglo u početku njegove vladavine dok ne dobije hirotoniju. Ko poznaje tadašnje stanje srpskog naroda i način vladavine kneza Miloša može se ovo prihvatiti za istinito.

Po odlasku episkopa Nikifora, Njegoš je otišao u Rusiju gde je u Petrogradu 6. avgusta 1833. bio hirotonisan. Od tada njegovi naslednici su odlazili u Rusiju da se tamo hirotonišu.

Nesumnjivo je Njegoš od svoga strica, mitropolita Petra I, slušao o nastojanjima Srba da se oslobode i ujedine i da vladika Crne Gore dođe na Presto pećki, jer se zna da je na tome i sam radio. Ovde valja naglasiti da je on bio u dosluhu i saradnji i sa onima koji su pripremali ustanak u Šumadiji, i zato je pre 10. januara 1804, poručio arhimandritu Danilu Kažanegri u Dečanima, da čuva Svetoga kralja i starine, a ako ne može da ih preko Vasojevića skloni u Crnu Goru, pošto se priprema ustanak, a pošto je Karađorđe osvojio Beograd, i nastavio borbu da se spoji sa Crnom Gorom, spevao je pesmu o ratovanju pod Karađorđem. Osim toga, on je 29. juna 1829. knezu Milošu tvrdio: "Dokazateljstvom svega služi važnosti ove strane, da od vremena izgubljenja srbskog carstva, između svijeh česticah srbskog naroda jedna se je Crna Gora našla, koja je do danas uzdržala v cjelosti glas, slobodu i vjeru hristijansku".^[99] Sve ovo svedoči da su u Crnoj Gori borbene snage, nacionalne i crkvene, radile na obnavljanju srpske države i povraćenju redovnog stanja u Pećkoj patrijaršiji. I sekretar Petra I, a Njegošev učitelj, Sima Milutinović naročito je isticao vladiku Crne Gore, kao "namesnika Save Svetitelja", koji želi da umre tamo gde je "živeo Savo srbskij".^[100]

Poljska emigracija, s knezom Čartoriskim na čelu, koji je bio napustio politiku saradnje s Rusima i prešao u Pariz, živo je vodila političku akciju na Balkanu u poslednjoj desetini prve polovine prošlog veka s ciljem da oslobodi svoj narod. Njihov agent u Beogradu, Franja Zah pred polazak na svoju dužnost izložio je svome šefu plan svoje misije na Balkanu. On je 21. marta 1843. pisao knezu Čartoriskom: "Pošto je poglavica pravoslavne crkve, kome pripadaju skoro svi Sloveni u Turskoj, carigradski patrijarh, to bi trebalo preneti otuda verski centar. Počast crkvenog poglavara trebalo bi dati vladici Crne Gore. Ta počast odgovarala bi interesima pravoslavnih Slovena u Turskoj, i morala bi se dopasti vladici, kao čoveku, kulturnom, mudrom i željnom velikih stvari, znajući još da nikad kao vođa Crnogoraca neće moći rešavati pitanja Slovena u Turskoj. Sami Crnogorci bi se lakše sjedinili sa Srbijom, videći i svoga vladiku na čelu zajedničke crkve (...). Ako bi se uspelo, da se vladika uveri u to da će postati mitropolit Srbije i nekoliko drugih krajeva slovenskih, to bi bilo sredstvo pomoću koga bi se pridobio" za saradnju. Po dolasku u Beograd Zah je skrenuo pažnju beogradskoj vladi da u nacionalnom radu vodi računa o Crnoj Gori i vladici njenom.

Sam knez Čartoriski savetovao je da Srbija napravi plan po kome bi radila na oslobođenju i ujedinjenju. To je uradio Zah kada je došao u Srbiju. Ilija Garašanin učinio je u tom planu neke izmene, izostavljanja i dopune. Po ovom izmenjenom planu, poznatom kod nas pod imenom "Načertanije", vlada Srbije je vodila propagandu srpsku i jugoslovensku. Planski je rađeno na oslobođenju i ujedinjenju. "Crnogorski vladika Petar II obavešten je o ovom planu. Poslano mu je hiljadu dukata i obrečeno prvo mesto među crkvenim velikodostojnicima na oslobođenju. On je na to pristao i obrekao pomagati da se plan izvrši". Još 1831. godine u Bosni bio je jači pokret među katolicima da se otcepe od pape i priznaju "za poglavara crkvenog ili patrijarha carigradskog ili vladiku crnogorskog". Mora da je i ova pojava bila u vezi sa opštim planom rada na oslobođenju i ujedinjenju. U Beogradu je isticano 1847. da je Cetinjska eparhija sastavni deo Pećke patrijaršije. Ovim se verovatno pripremalo javno mnjenje za izvođenje plana po pitanju Njegoševa dolaska na pećki presto^[101]

Beogradska vlada uputila je 1848. na Cetinje Matiju Bana "narodnim poslom"^[102] On je Njegoša upoznao sa planom o tom poslu. Osim toga, Njegoš je tada bio upoznat i sa jednim konkretnim planom, koji je bio tek sastavljen. Iz toga plana vide se njegove glavne osnove. Tamo se kaže da su Srbi i Hrvati, kao najsvesniji među Južnim Slovenima, napravili svoje osnove za vođenje politike ubuduće, po kojima su se obavezali, da prema mogućnostima rade na oslobođenju i ujedinjenju. Glavnije osnove u tom planu su:

1. federacija je osnov za sve Slovene;
2. Jugosloveni će imati svoju zajedničku državu, s jednim vladarom;
3. Jugosloveni se dele na tri plemena, i to na srpsko, hrvatsko i bugarsko;
4. svako pleme imaće potpunu autonomiju, svoj sabor, upravljanje svojim fondovima, ustanovama, crkvom;
5. uz vladaoca biće vlada u koju će ulaziti najsposobniji ljudi iz svih plemena;
6. u zakonodavnoj skupštini biće podjednak broj predstavnika;
7. svako pleme prosvećivaće svoj narod u svom narečju, ali za opštu administraciju i veću književnost prima se srpski jezik sa ćirilicom;
8. "crkva istočna i zapadna jednake će biti";
9. određuju se granice hrvatskog plemena;
10. određuju se granice srpskog plemena;
11. određuju se granice bugarskog plemena, i
12. u propagandi plemena će se pomagati, itd. Na kraju se podvlači da će se čuvati etnografska imena, ali sva plemena skupa zvaće se samo Jugosloveni, a njihova država Jugoslavija.^[103]

[1] N. Milaš, Kanonično načelo pravoslavne crkve pri razređivanju crkvenih vlasti. K pitanju o jerarhičkom položaju Sarajevske mitropolije, Zadar 1884, 13. To gledište zastupao je i Dučić (Vaseljenska patrijaršija i srpsko crkveno pitanje, Beograd 1897, 11, 35).