Velibor V. Džomić: Stradanje srbske crkve od komunista

Komunistički zločini nad srbskim sveštenicima 1944. godine

27. jerej Ljubisav N. Đulaković, paroh milutovački
28. jerej Jovan P. Marinković, paroh vršački
29. jeromonah Melentije Pešić, sabrat manastira Kalenića
30. jerej Dušan Popović, paroh velućki
31. protojerej Boško Savić, paroh konatički
32. jerej Boško Trifunjagić, paroh velikolivadski

Komunistički zločini nad srbskim sveštenicima 1944. godine

27) jerej Ljubisav N. Đulaković, paroh milutovački

Otac Ljubisav N. Đulaković je rođen 1900. godine u Velikoj Drenovi kod Trstenika. Bio je paroh u Milutovcu. Zapamćen je kao revnosan sveštenik i crkveni graditelj. U toku svoje kratke ovozemaljske službe Bogu i svome rodu sagradio je hram Svetog Vaznesenja Hristovog u Milutovcu kod Trstenika.

Otac Ljubisav je u toku Drugog svetskog rata kao sluga Hristov i pastir svoga naroda pomagao nacionalnu vojsku. Partizani su ga uhapsili odmah posle oslobođenja Kruševca u jesen 1944. godine. Zajedno sa njim uhapsili su i njegovog sina Svetislava, studenta, Jerotija Pavlovića, učitelja, i Miodraga Miletića iz Milutovca.

Svu četvoricu su sproveli u tek "oslobođeni" Kruševac i streljali su ih na Bagdali krajem 1944. godine. Osuđeni su od strane partizanskog prekog suda. Otac Ljubisav je okrivljen "zbog toga što je bio član četničkog prekog suda", što apsolutno nije odgovaralo istini.

Iza njega je ostala njegova popadija sa još dvoje dece, koji su i danas živi.

Na desnoj strani zapadnog zida crkve u Milutovcu stoji Spomen-ploča izginulim Milutovčanima - srbskim borcima palim u ratovima za oslobođenje Srbije 1912. do 1918. godine. Na dnu ploče, jedva vidljivo, stoje imena ovog Srbskog Sveštenomučenika, njegovog sina i seoskog učitelja bez naznake od koga su ubijeni.

28) jerej Jovan P. Marinković, paroh vršački

O stradanju sveštenika Jovana P. Marinkovića, paroha vršačkog, svedočio je njegov sin Stevan Marinković, u "Banatskom vesniku" broj 1-4 iz 1992. godine. On je tada zapisao sledeće:

"Moj otac, počivši Jovan Pavla Marinković rođen je 10. decembra 1916. godine u Pančevu, gde je završio školu. Bogosloviju je pohađao i završio u vremenu od 1931. do 1937. godine u Sremskim Karlovcima. Po završetku bogoslovije službovao je kao sveštenik u Vlajkovcu, a zatim kao sveštenik i veroučitelj u Vršcu. Po političkom ubeđenju pripadao je Jugoslovenskom narodnom pokretu "Zbor" Dimitrija Ljotića, sa izrazitim osećanjem rodoljublja i odanosti kraljevskoj porodici Karađorđevića.

Zatvoren je od strane komunista 21. oktobra 1944. godine posle odslužene Svete Liturgije, na kraju koje se molio Bogu za dobro zdravlje Njegovog Kraljevskog Visočanstva kralja Petra Drugog Karađorđevića, sa željom da se jednoga dana vrati u Otadžbinu. "Nestao" je u noći između 24. i 25. oktobra 1944. godine (sa još nekoliko viđenijih ljudi iz Vršca). Po rečima A. Vasića - "Čapajeva": "Njih je pojela pomrčina. Drugarice, da se isto ne bi dogodilo i tebi i tvojoj deci - nemoj više da se raspituješ za muža" - rekao je mojoj majci.

Nezvanično sam saznao da je on, kao i g. Ljuba Nedeljković, g. Boža Brkić i g. Uglješa Popović, ubijen u "Šinteraju", na najzverskiji način. Čistačica u sudu je dobila njegovu mantiju da od nje sašije suknju, što je ona docnije i učinila. Umrlica nije izdata nikome od rodbine, a ni u knjigama umrlih nije bilo nikakvih podataka.

Godine 1968. Kosta Mitrović je objavio knjigu "Pod vršačkom kulom" u kojoj na 232. strani stoji:

"U Vršcu je počeo raditi Ratni Vojni sud Vojne oblasti. Sekretar suda je bio S. Čučković, a sudija Boža Lekić. Posle sprovedenih istraga i dokazanih materijala suđeno je ratnim zločincima, saradnicima okupatora, ratnim špekulantima i liferantima, ukoliko nisu uspeli da pobegnu.

Prvih dana po osnivanju suda, izrečene su i prve kazne sledećim: Mari Filipović, Lepi Kirić, Dimitriju Olđi, Lazaru Aćimčevu, Svetislavu Rančinu, Petru Radaku, Branku Rusu, Jovanu Sajdlu, Jovanu Racu, Otmaru Tanglu, Gezi Fišc, Matijasu Avenderu, Robertu Jungu, Karlu Hancu, Oskaru Navri, Stevanu Očkou, Hancu Pokornom, Andreasu Zuboviću, Jovici (Jovanu - prim. V. Dž.) Marinkoviću, Uglješi Popoviću, Branku Gavriloviću, Zori Dragić.

Svima je izrečena smrtna kazna streljanjem".

29) jeromonah Melentije Pešić, sabrat manastira Kalenića

Biografiju i podatke o stradanju jeromonaha Melentija Pešića, sabrata manastira Kalenića, zabeležio je protojerej Dragoslav Stepković iz Kragujevca. U opisu stradanja Srbske pravoslavne eparhije šumadijske za vreme i posle Drugog svetskog rata, objavljenom u kalendaru "Crkva" za 1992. godinu, prota Stepković je zapisao:

"Jeromonah Melentije Pešić je rođen u Rekovcu 1900. godine u poznatoj porodici Pešić. Ne zna se gde je i kada je zamonašen. U Letopisu manastira stoji: "14. septembra 1933. godine, posetio ovu svetu obitelj - jeromonah Melentije Pešić". Već 1935. godine jeromonah Melentije je u manastiru Kaleniću, a od 1936. godine, pa nadalje vidimo ga kao rukovodioca novčanih knjiga manastira oko prerade ogrevnog i tehničkog drveta iz manastirske šume.

Od 1944. godine opslužuje manastirsku parohiju i predaje veronauku u osnovnim školama svoje parohije. Kada su 1944. godine došli partizani i uselili se u manastirski konak - mnogo su ga zaprljali i upropašćavali. Otac Melentije ih je pristojnim rečima opominjao i upozoravao na red i čistoću, zbog čega su ga ovi omrzli i pripremili mu zlo.

Krajem 1944. godine otac Melentije se vraćao manastirskim kolima iz parohije. Na putu kod mesta zvanog "Kamenjar" naoružani partizan sa puškomitraljezom u rukama zamolio je oca Melentija da ga poveze. Prilikom penjanja u kola puškomitraljez je "slučajno" opalio i sa više metaka teško ranio oca Melentija u predelu stomaka. Posle dan-dva ovaj monah je izdahnuo u teškim mukama u manastiru Kaleniću. U parohiji od niko od ljudi nije verovao da je oružje "slučajno" opalilo već planski. Ubica je čovek iz Sibnice koji je i dan danas živ i Bog mu je produžio vek, ali sa teškom kaznom: narod kaže "šenuo je", odnosno poludeo; ide po selu i ne zna šta radi niti šta govori".

30) jerej Dušan Popović, paroh velućki

O stradanju svoga oca sveštenika Dušana Popovića, paroha u selu Veluću kod Trstenika, svedočila je njegova kći Dušica Popović iz Beograda. Ona je u svom pismu, objavljenom u drugom, specijalnom izdanju kragujevačkog lista "Pogledi", koji je bio posvećen partizanskim zločinima u Srbiji, zapisala:

"U vašim "Pogledima" (brojevi 74. i 75.) objavili ste u dva nastavka članke o streljanjima nedužnih ljudi u Kruševcu. Kako je i moj otac jedan od žrtava partizanskog zločina u Kruševcu, izneću vam njegovu "krivicu".

Moj otac Dušan Popović, bio je sveštenik, paroh velućki, bučki i jasikovački i starešina manastira Veluće (20 kilometara od Kruševca ka Trsteniku). Kako je to bio ženski manastir, on je za svo vreme rata pokušavao da izoluje manastir od ratnog vihora i da koliko može spreči dolazak bilo koje vojske u manastir.

Kao častan i ugledan čovek i sveštenik, nije krio svoj stav da komunizam ne priznaje Crkvu i da ne priznaje religiju. To je u svojim govorima na saborima i crkvenim slavama i naglašavao. Normalno, bio je za Kralja i Otadžbinu.

Takav njegov stav je partizanima od početka smetao, jer je moj otac bio omiljen u narodu. To mu je i bila najveća krivica.

Njegov drugi greh je bilo veliko prijateljstvo sa tadašnjim Vladikom Žičkim Nikolajem Velimirovićem, koji ga je, iako je bio vrlo mlad postavio na to mesto, a početkom rata je i duže vreme boravio manastiru.

U noći između 20. novembra 1944. godine, jedan partizanski odred je upao u manastir. Pretresli su zgrade i podrume, a mog oca vezali žicom, mučili i tražili da prizna gde je major Keserović, gde je njegov bunker, zlato i oružje.

Kako moj otac nije imao šta da prizna, odveli su ga u Kruševac, navodno na saslušanje. Bio je zatvoren u podrum jedne kuće u centru Kruševca, koji je bio pretvoren u zatvor.

Za to vreme dosta je ljudi išlo u Kruševac da posvedoči o nevinosti i zaslugama moga oca. Nudili su potpise i izjave, ali je sve to bilo uzalud. Vlasti su smatrale da im pop Dušan više smeta nego pravi zločinci jer utiče na narod, kako su izjavili.

Dana 10. decembra 1944. godine, cela grupa je izvedena na streljanje na Pakašnicu, gde su kasnije zasađeni borići, tačnije, oko vojnih magacina. Devet dana kasnije, 19. decembra 1944. godine, doneta je presuda kojom je moj otac osuđen na smrt streljanjem kao "narodni neprijatelj" i na konfiskaciju celokupne pokretne i nepokretne imovine.

Tako je ta naša "oslobodilačka narodna vlast" ostavila moju majku i mene bez igde ičega na ulici.

Glavni akteri streljanja bili su Raša Lepenac i Desimir Milosavljević, koji se potpisao kao predsednik suda. Po kasnijim pričanjima meštana iz okolnih kuća, partizani su ih vodili iz Kruševca do Pakašnice samo u donjem vešu i bose po snegu, vezane žicom. Mog oca su naterali da čita opelo dok su oni streljali grupu po grupu, pa su i njega na kraju prvo kastrirali, pa onda ubili. Detalje o kastriranju i opelu je kasnije pričao jedan od učesnika pokolja, u kafani, u pripitom stanju, a koji je i sada živ i uživa državnu penziju".

31) protojerej Boško Savić, paroh konatički

Sveštenik Boško Savić je rođen u Konaticama, gde je i vršio svešteničku službu.

U izveštaju protojereja Dragoslava Stepkovića iz Kragujevca o stradanju Srbske pravoslavne eparhije šumadijske u toku i posle Drugog svetskog rata, koji je objavljen u kalendaru "Crkva" za 1992. godinu, navodi se da su sveštenika Boška Savića partizani 1944. godine odveli na Umku, gde su ga mučili, a potom su mu iščupali jezik, ubili ga i bacili u Savu.

Do njegove biografije nismo uspeli da dođemo.

32) jerej Boško Trifunjagić, paroh velikolivadski

O stradanju sveštenika Boška Trifunjagića svedočio je sveštenik Borko Lukić u "Banatskom vesniku" broj 1-4 iz 1992. godine. On je o mučeničkoj smrti oca Boška Trifunjagića zapisao:

"Otac Boško Trifunjagić je bio paroh u Velikim Livadama od 1942. do 1944. godine. Rođen je u banatskom selu Kumane. U Velike Livade je došao u vreme Drugog svetskog rata. Pošto je bio udovac, u parohijskom domu zajedno sa njim su živele i njegove dve unuke. Zet mu je bio oficir u Nedićevoj vojsci. Drugi paroh je bio Rus, Aleksej Ševčenko, koji je odmah po završetku rata otišao u Francusku.

Svedočanstvo o stradanju oca Boška stidljivo je ispričala meštanka Velikih Livada, Branka Šašić, pokojnikova sinovica. Rekla je da je u to vreme imala dvanaest godina i da se seća priče o pokolju sedmorice ljudi iz sela, među kojima je bio i otac Boško. Po priči koju je ona čula, a i po kazivanju drugih meštana, otac Boško je preklan u hodniku parohijskog doma. Priča se da su jedne noći upali u kuću izvesni ljudi, prvo su probudili oca Alekseja i kada su videli "da to nije taj", nastavili su da traže oca Boška. Prvog sveštenika su pustili, a drugog zaklali. Krvoloci se ovog zlodela nisu stideli. Naprotiv, hvalili su se njime na sav glas.

Godine 1990. sekretar Mesne zajednice Gojko Delić opominjući me i stavljajući mi do znanja da ne radim kako bi to oni hteli, rekao mi je: "MI SMO ZAKLALI JEDNOG POPA!" Pretpostavljao sam kako je mogao da glasi nastavak nedovršene rečenice.

Gde je sahranjen otac Boško, ostaje velika tajna. U maticu umrlih nije uveden. Nagađa se gde mu je grob, a nagađa se i ko je ubica. Tajna, izgleda, leži pohranjena u njihovim krvavim analima i još krvavijim kanalima".

Komunistički zločini nad srbskim sveštenicima 1945. godine >>

// Projekat Rastko / Istorija / Komunistički zločini nad srbskim sveštenicima //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]