Писмо патријарха србског Гаврила Дожића маршалу Јосипу Брозу
СВЕШТЕНСТВО ЈЕ ЈЕДНОДУШНО
КОНСТАТОВАЛО
1) Да је узрочник свему данашњем злу и страдању Србског народа - рушилачки, безбожнички и крволочни Комунизам, пропагиран од бјелосвјетске скитачке, јеврејске расе, прихваћен од наших домаћих одрода: пропалих и недоучених ђака, компромитованих службеника, сеоских ђилкоша, разбојника, криминалних типова, скитница и осталог друштвеног олоша.
2) Да Комунизам у свом програму иде за тим да разори и уништи вјековно изграђиване основе Народне Цркве, Народне Државе и Народне Културе. Да потпуно убије националну свијест у народу.
3) Да остварењем комунистичких идеала народ потпада под јарам највећих тирјана. Историја би се вратила неколико вјекова уназад. Крваво стечене народне тековине: националне, вјерске, моралне и културне биле би уништене. Све би било изложено бездушном цинизму. Народ би се унесрећио.
4) Да је у теорији и пракси Комунизму основни циљ уништење: вјере, државне институције и нације. Ово уништење комунисти постижу не бирајући средства. Као најефикаснија средства су: лаж и насиље. Отуда безбројна и нечовјечна убиства и уморства, на превару и из засједа, најбољих и најистакнутијих народних људи, као носилаца вјерских, националних и државних идеала. Отуда препуне јаме безданице, шкрипови и бунари, унакажених лешева народних првака. Отуда злогласна јама у Радовчу, страшна касапница у Колашину и језива Острошка трагедија. Отуда на хиљаде у црно завијених мајки и сестара, на десетине хиљада уништених гробова и хиљадама невиних жртава. Отуда жалосна, али истинита наша међусобна братоубилачка борба.
5) Да је Комунизам најсуровији активни, идејни и практични атеизам. Да он једини води тоталитарни рат против Хришћанства, и да Христос, односно наша Народна, Светосавска, Србска Црква није имала до сада у историји већег, опаснијег и огорченијег непријатеља од Комунизма. Дјело Христово и дјело Светога Саве излаже се данас више него икада порузи и обесвећењу.
6) Да је Црква данас више него икада позвана на стражење и борбу, јер је баш данас јеванђелска парабола "О сејачу кукоља" најактуелнија, јер:
а) Комунистичка наука темељи се на безбоштву и материјализму, те руши хришћански морал појединца, друштва и државе, - дочим Христова Црква, као војујућа сила, борила се увијек, а и данас се бори, противу свих безбожничких и материјалистичких наука, и она је једини носилац најузвишенијег божанског морала, који непогрешиво регулише цјелокупне односе у људском животу и води правом спасењу.
б) Комунизам проповиједа једнакост. Христова Црква учи да сви људи према својим дјелима добијају награду. Раднику - поштено зарађено, а разбојнику и пљачкашу - његово.
в) Комунизам се бори за диктатуру Пролетаријата. - Хришћанска Црква бори се за личну слободу, у којој све урођене врлине могу доћи до пуног изражаја.
г) Комунизам на признаје: националне, државне и расне особине и границе појединих народа. - Христова Црква као што се бори за личну слободу, тако исто бори се и за слободу свих нација и раса, с правом на државну, политичку и националну независност и слободну отаџбину, како великих тако и малих народа.
д) Комунизам хоће да путем огња и мача, спроведе свој идејни програм у човјечанство, с језуитском паролом: "Циљ оправдава средство". Христова Црква хоће да путем моралног препорода, на темељу хришћанске љубави, оствари братство свих нација на земљи.
ђ) Комунизам хоће хаос и анархизам. Христова Црква тражи ред и правни поредак, заснован на постојећим државним законима, прожетим хришћанским врлинама: правдом, истином и љубављу.
е) Комунизам истиче материјализам изнад свих вредности. - Христова Црква истиче човјека и његову душу изнад свих материјалних чињеница.
ж) Комунизам руши светињу брака и породице. - Дочим Хришћанска Црква учи да је само здрави хришћански породични живот темељ здравог организма, друштва, нације и државе.
з) Комунизам спроводи начело: "Што горе то боље". - Христова Црква настоји обратно, тј. да се само непрестаним зидањем добра може уклонити зло, појединачно и уопште.
и) Комунизам је претворио школе у разбојничке пећине, искоришћавајући их у своје разбојничке сврхе. - Христова Црква сматра школу храмом, а истинску науку као своје догме.
ј) Вођство комунистичке странке за Југославију, још 1935. године, отворено је признало на састанку између Моше Пијаде и Мила Будака, у Сремској Митровици, у другој тачки овог споразума да "до комунизирања Балкана не може доћи док се не сломи кичма Србства и Православља". С тога је и сва њихова крволочна борба усредсређена противу Србскога Народа и Србске Православне Цркве, којима је наметнута борба, и то баш под окупатором.
7) Да је наша Народна, Светосавска, Србска Црква током вјекова водила свој народ кроз све перипетије његове мукотрпне, али славне прошлости, раме уз раме са Србском државом, србским владарима и управљачима. И онда када би Србска држава подлегла, Србска Црква је на себе преузимала улогу Државе, водећи Србски народ путем светосавским, србским, путем части, путем националне и вјерске свијести, путем хришћанске и народне културе, борећи се противу свакаког туђинског утицаја. Србско свештенство је са народом заједно подносило све патње и страдања. У најтежим данима наше историјске прошлости Црква није дала нашем народу да клоне и подлегне, већ је стално уливала наду на будућност, напајала, одушевљавала и храбрила на борбу противу непријатеља Србства и Православља, и водила народ из борбе у борбу, до коначне побједе и славе Србинове. У тој истрајној борби Црква је и успјела.
8) Да ми, вјерне слуге Христа Спаситеља, одани синови Светосавске Србске цркве, чувари аманета наших славних предака, који су крв своју лили "за Крст Часни и слободу златну", "за Краља и Отаџбину", позвани смо, данас више него икада, у данима када је Србски народ доведен на Голготу мука и страдања, када је у питање доведен његов опстанак националне и вјерске части и поноса, и то од непозваних туђинских агената и плаћеника и наших домаћих изрода, и када заједнички давамо драгоцјене жртве са нашим народом, попут својих славних претходника, - намеће нам се дужност, поред борбе, подићи свој глас, јавно свој народ обавијестити и позвати га на одлучну борбу истребљења оне "куге из торине", и сачувати преосталу у крви огрезлу паству од давања бесциљних жртава, и сачувати крваво стечене народне тековине.
ОДЛУЧУЈЕМО:
1) Осуђујемо Комунизам, као највећег непријатеља Цркве и народа.
2) Не признајемо борбу, коју воде комунисти под лажном паролом: "Народно-ослободилачка борба", за народну, већ је сматрамо издајничком, народно-рушилачком, која служи једино интересима и циљевима Комунизма, за преузимање власти и успоставу диктатуре Пролетаријата.
3) Осуђујемо издајнике Христове вјере и Светосавске идеје: распопове и раскалуђере Јова Радовића, Јагоша Симоновића, Блажа Марковића, Руфима Жижића и друге који активно помажу и сарађују са народним убицама и рушиоцима вјере и морала - комунистима. Јер сама њихова сарадња доказ је одобравања свих недјела, која су комунисти починили у нашем народу.
Њихове прљаве одлуке и неке вајне посланице сматрамо противцрквеним, противхришћанским, ненародним, несрбским, чији ће виновници пред лицем Народа и Цркве на дан суда добити заслужену награду. Таквима нема мјеста са нама. Такви не смију бити помиловани. Не мање чинимо одговорним и оне свештенике и интелектуалце, који су из ма којих разлога остали код својих кућа, на територији коју партизани привремено посједују, и својом активношћу помажу ову разбојничку комунистичку банду, те их, сматрамо подлеглим у борби са крволочницима и безбожницима. Нарочито осуђујемо оне свештенике који су потписали прљаву Колашинску резолуцију и Жупску посланицу, те држали молепствије за побједу оружја гробара Србскога народа и Србске Цркве, молећи се за здравље припадника друге вјере, њиховог вође, познатог обијача радњи - Јосипа Броза. Интелектуалце и све припаднике наше Цркве, који су учествовали и потписали овакве срамне и издајничке одлуке, тако исто осуђујемо.
4) Народну Управу на Цетињу, на челу са познатим националним борцем, херојем са Солунског фронта, и четником Војводе Вука, Г. Љубом Вуксановићем, великим Србином и Православцем, сматрамо јединим представником Србског народа у Црној Гори и Боки, и рад ове - националним, спасоносним и хришћанским.
5) Организујемо се у чврсту, националну јединицу и отворено, с крстом, пером и мачем, устајемо у бескомпромисну борбу противу комуниста за одбрану и спас хришћанских и србских идеала. У ову борбу позивамо и сву браћу свештенике из других Архијерејских намјесништава Митрополије Црногорско-Приморске, да се најенергичније супротставе безбожничком и рушилачком Комунизму, и свим силама раде на моралном препороду нашега народа.
6) Позивамо све вјерне синове и кћери Светосавске Цркве, како оне организоване у националним редовима, тако и оне који се налазе под комунистичком влашћу, на заједничку борбу против Комунизма, да би се већ једном учинио крај разбојницима и јамарима, и завео жељени ред, рад и мир.
7) Тражимо чишћење у свим друштвеним редовима и постављање свакога на одговарајуће мјесто. Јер ако ово не би било, народ би поново доживио исту трагедију коју данас преживљава.
8) У данашњим тешким приликама, када се ради о животу и опстанку Србског рода, позивамо Народ, да остави по страни све политичке партије партијску мржњу и личне зађевице, јер им данас нема мјеста.
Тако исто позивамо Народ, да не подлијеже утицају стране пропаганде, која служи једино страним интересима.
Послије тешких искустава, опаметимо се већ једном, те пођимо само путем наших личних интереса и народног спаса.
НАРОДЕ СРБСКИ !
Над твојим националним небом и Црквом наднијели су се, већ двије и по године, црни и градобитни облаци, каквих до сада у твојој историји није било. Свакодневно се руши твоја снага, твој живот, и систематски се ради да га нестане. Ти то осјећаш, видиш, знаш и чујеш. Ти си увијек у моментима народних несрећа имао исполинске снаге, да својим родољубљем, витештвом и самопрегалаштвом уништиш противника. Највећи непријатељ, кога си до сада имао, ту је. Он је у твојој кући, породици, цркви, граду, селу, на твом имању, и свуда је увукао своје крваве канџе. Хоће да ти убије и душу и тијело. Хоће да ти уништи: Вјеру, Нацију и Отаџбину. Хоће да ти уништи твоју славну историју, твоје светиње, традиције и обичаје. Да уништи све твоје вјековне, крваво стечене тековине. Хоће да Свето Христово Јеванђеље замијени "Капиталом" Карла Маркса, а твога највећег духовног просветитеља и учитеља Светога Саву са чифутом, Мошом Пијадом. Ако то допустимо загрмљеће на нас клетва великог Његоша: "Бог вас клео, погани изроди, шта ће туђа вјера међу нама.... Су чим ћете изаћ' пред Милоша и пред друге србске витезове, који живе докле сунце грије?"
Безбројна згаришта твојих домова, пљачка твоје крваво стечене имовине и насиље над твојом властитом породицом, позивају те, без предомишљаја, у борбу против скитница и нерадника.
Твоје велике и драгоцјене жртве, које леже по јамама и јаругама, у крви окупана твоја највећа светиња Острог - вапију за осветом и аманетом, да се спаси оно што је национално, што није изгорело да не изгори и што није данас бачено у јаме да не би било бачено сјутра.
Зато напријед у свету борбу за спас твоје вјерске и националне части, за спас части своје отаџбине, своје породице, својих милих и драгих. Са тобом је твоје свештенство! С тобом је Бог и Правда. С тобом су сви светитељи, краљеви, цареви и мученици србски, од првих жупана до данас. На челу твоме је дух твог највећег националног вође Светога Саве, а против тебе и пред твојим изродима и одродима - Моша Пијаде, јеврејин из затвора у Сремској Митровици, и обијач радњи Јосип Броз - звани "Тито", - те ти се лако опредијелити: "Коме ћеш се привољети царству".
у Никшићу 29. децембра 1943. године
ПОТПИСНИЦИ:
1) Архијерејски Намјесник Никшићки, Милан Ћуковић, протојереј-ставрофор, парох I никшићки; 2) Архијерејски Намјесник Шавнички, свештеник Ђорђије Ивановић; 3) за Архијерејско Намјесништво Колашинско, свештеник Саво Ракочевић; 4) протосинђел Иринеј Крстић, професор-катихета у Никшићу; 5) свештеник Милосав Вулановић, парох Озринићки; 6) свештеник Милорад Кљајић, парох III никшићки; 7) свештеник Симо Лалатовић, парох Трепачко-Борачки; 8) свештеник Вуко Васиљевић, парох Горњо-Жупски; 9) свештеник Милош Васиљевић, парох Рогамски (Арх. Нам. Подгоричко); 10) свештеник Стојан Костић, парох Доњо-Жупски; 11) свештеник Богдан Радуловић, парох Прашки; 12) свештеник Саво Кустудић, парох Горњо-Пољски; 13) свештеник Комнен Радусиновић, парох Трубјелско-Рудински; 14) свештеник Јован Тодоровић, парох Пошћенски; 15) свештеник Лука Пејовић, парох Рудинички; 16) свештеник Милета Варајић, парох Страшевско-Стубички; 17) свештеник Владо Злопаша, помоћник Арх. Нам. Никшићког; 18) свештеник Томаш Николић, парох Риђански; 19) свештеник Томаш Пејовић, парох Кочански; 20) свештеник Мирко Ђапић, парох Велимски; 21) свештеник Станко Шаулић, парох Тепачки; 22) свештеник Митар Лопушина, парох ускочки, и 23) свештеник Видак Вујовић, помоћник Арх. Нам. Шавничког.
ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ
ЕПАРХИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ
М. Бр. 1
26/13. фебруара 1946. г.
у Београду
ГОСПОДИНЕ ПРЕТСЕДНИЧЕ!
Користећи се добронамерним разговорима са једним од Ваших најближих сарадника и ослањајући се на његову искреност и правилно гледање на развој наших црквених прилика у Црној Гори, а желећи да по својој Архипастирској дужности учинимо све што можемо за добро наше многонапаћене свете Православне Цркве Ми се, Господине Претседниче, као администратор епархије Црногорско-Приморске обраћамо и на Вас са искреном и топлом молбом за Вашу помоћ и сарадњу око сређивања наших црквених прилика у епархији Црногорско-Приморској, јер оне нису онакве какове треба да су. Свакако Вам је, Господине Претседниче познато, да су Србска Православна Црква, њезино свештенство, њезине установе у појединим крајевима наше отаџбине били главни циљ свију непријатељских злочинстава, која су ишла за тим да потпуно истребе србски народ, Србску Православну Цркву и њезине установе. Захваљујући Господу и неисказаној отпорности и свести нашега народа непријатељ, иако нам је нанео тешке и претешке жртве, није успео да нас сасвим уништи. Наш црквени и народни живот поново се креће и у оним крајевима где нас је остала једна половина, једна трећина, па чак у неким местима и једна десетина. Тешко притиснути овим бригама, још теже нам падају они крајеви наше Србске Православне Цркве у којима је после тешких крвавих губитака завладала неслога и политичке трзавице, које нам намећу нове бриге за опште јединство Србске Православне Цркве и прети отвореним расколом и рушењем нашег црквеног поретка, а све на штету опћег нашег угледа народног и црквеног.
Када је Свети Архијерејски Синод поверио нам поред наше тешке и одговорне дужности заменика Његове Светости Патријарха Србског Господина Гаврила, и дужност администратора епархије Црногорско-Приморске, Ми смо се, Господине Претседниче, са пуно љубави и преко својих људских снага примили, да и овај терет наше Архијерејске службе преузмемо, надајући се да ћемо у родољубивом србском народу и свештенству Црне Горе наићи на искрене сатруднике и помоћнике.
Нажалост, већ на првом кораку наших духовних настојања наишли смо на нека негодовања и против Нас лично, што нас је поколебало и скоро склонило да скинемо са себе ове бриге, јер Нам се пребацивало, да за време окупације нисмо довољно посвећивали пажње Цркви и народу Црне Горе. Свако је гледао у ствари својим очима и тако судио.
Наша Архијерејска савест није Нам дозволила да поклекнемо пред таквим приговорима, јер Бог Нам је сведок и наши најближи сатрудници, да смо о свима крајевима наше Цркве подједнако, и о сваком појединцу бринули, пружали помоћи, давали савете кадгод Нам се за то прилика пружила. Но кад и како, то ми знамо, јер само легалним путем нисмо ништа чинили, нити могли чинити. Окупатор је био крут и опрезан на сваки наш корак, не само Наш него и свију Архијереја. Ми нисмо имали месецима везе ни са најближом нашом браћом Архијерејима ни са најближим свештеницима из наших села крај Београда. Ми смо некад својим путем примали вести из Црне Горе и слали наше поруке, али оне тамо изгледа никад нису стигле. Да су стизале, верујемо, да данас не би бринули ових брига које нам баш црквене прилике у Црној Гори задају, нити би се ово стање које је тамо настало, делом и сада постоји, могло када тамо појавити.
Ми не верујемо, не дај Боже, у какав црквенополитички сепаратизам Црне Горе, нити верујемо да и ма са чије стране постоје тенденције за стварање таквог стања, али ове појаве које данас тамо постоје, штетне су за општи црквеноправни живот Србске Православне Цркве, за ред и дисциплину која у њој као Божанској и правној установи треба да постоји, штетне су за њезину животну снагу коју је она свагда у историји нашега народа само за добро народа и наше народне државне заједнице вољно и искрено залагала.
Ми имамо крајева у нашој земљи где смо нарочито после овога страшног уништавајућег рата остали слаби, где је животна снага наше Цркве потпуно подкопана, где се она и данас свесно подкопава, но томе су по среди други политички узроци о којима ће уосталом и наша државна политика хтела не хтела морати кад тад повести рачуна.
Нама је стало да се наш црквени живот у Црној Гори нормализује, па да можемо посветити што више пажње и оним нашим крајевима где су прилике у политичком погледу теже и компликованије. Ми смо хтели у своје време и лично доћи на Цетиње, но морали смо и овај наш план изменити. Поставили смо међутим тамо редовне наше црквене власти и органе, који су почели редовно да функционишу, али опет уз извесне сметње, које су створиле раније прилике. Мислимо да Вам је позната, Господине Претседниче, акција свештеничког удружења Црногорско-Приморске епархије и рад верске комисије при Претседништву народне владе републике Црне Горе. Верска комисија је у своје време била у опште преузела сву црквену власт у овој епархији а и данас заједно са свештеничким удружењем не престаје да се уплиће у чисто унутрашњи рад наших црквених власти и органа у Црној Гори и да ремети правилан црквеноуправни живот у овој епархији за коју једино Ми као надлежни Администратор Црногорско-Приморске епархије имамо да сносимо сву одговорност и пред Богом и народом и његовим државним властима.
И ако је, на концу конца, свештеничко удружење установа, која по својој организацији и по својим другим задаћама спада у наш унутарњи црквени делокруг, Ми не желимо да, у овој прилици користимо своју Архијерејску власт и примењујемо мере црквене дисциплине, али у интересу општег реда и здравих односа апелујемо на Вас, Господине Претседниче, да својим авторитетом делујете на верску комисију да престане са подржавањем стања које је она до сада њезиним радом и прелажењем њезиног делокруга у чисто Наш и Наших црквених органа у овој епархији изазвала, да престане са подржавањем свештеничког удружења које је опет у истом правцу на штету црквених власти себи неку власт присвојило и створило око себе групу свештеника, који неће да се покоравају нашим редовним црквеним властима.
Ми се надамо, Господине Претседниче, да ће овај Наш апел наићи на потпуно разумевање и да ће у интересу правилних односа црквених и државних власти Ваша предусретљивост онемогућити све оно што би било на путу правилној сарадњи тих власти.
Очекујући повољан одговор, молимо Вас, Господине Претседниче, да и овом приликом изволите примити уверење нашег поштовања.
Митрополит скопски ЈОСИФ
Администратор епархије Црногорско-Приморске
СВЕТИ АРХИЈЕРЕЈСКИ СИНОД
СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
Бр. 1052/ Зап. 213
29/16. марта 1949. године у Београду
ГОСПОДИНЕ ПРЕТСЕДНИЧЕ!
Забринути због правца којим се развијају односи између наше Србске Православне Цркве и наше Државе, а пошто смо у многобројним претставкама тим поводом исцрпли све надлежне инстанције у државној организацији, налазимо за нужно да учинимо још један покушај, обраћајући се овом претставком лично Вама, Господине Претседниче, не би ли ти односи добили правилан ток.
Србска Православна Црква није од јуче поникла у овој земљи. Са првим почецима стварања Србске историје јавља се и Србска Црква. Векови су прошли, а да Србска Црква никада не изневери свој народ. Вековима је Србски народ чамио у ропству завојевача и тлачитеља, без своје државне самосталности - од које ни сенка није остала - али га је Црква одржала. Царски дворови и друге творевине биле су претворене у прах и пепео, али све оно што пред лицем целог културног човечанства даје документацију наше негдашње славе и величине, заправо све културне тековине које наш народ има - сачувала нам је Црква. Не само да је сачувала нашу народну индивидуалност него је Србска Црква проширивала, баш онда када је изгледало да је све пропало, наше народне међе. Патријарх Арсеније Чарнојевић освојио је за данашње поколење плодне панонске равнице у Војводини, а наше цркве и наши славни манастири данас су најбоље тапије према свима оним који пружају грабежљиве руке према живом телу наше отаџбине.
Све ово налази се у дубоком сазнању нашега народа и зато у целокупној историји нашој, нема примера било каквог отпора против Србске Цркве. Напротив, народне покрете и устанке водила је Црква и они су увек дизани око цркава и манастира. Полазећи само од наше новије историје: од првог устанка па до народноослободилачке борбе, неће се наћи ниједно патриотско дело, ниједно народно прегнуће, без знатног удела Србске Цркве у њему. Док се наш народ никад није окретао против своје Цркве, сви туђински завојевачи, видећи у њој најбољу народну снагу, бесомучно су се увек обарали на Србску Цркву. У првом и другом светском рату ужасно је страдао наш народ. Али ни на коме није провео свој бес крвожедни непријатељ као на Србској Цркви и њеном свештенству. Страдање Србске Православне Цркве, баш у минулом рату, беспримерено је у историјама свих народа. Око 250 порушених цркава и манастира и 550 побијених свештеника, шест пострадалих Архијереја, историјски су сведоци тога страдања.
Непријатељ је сатрвен. Из пепела је никла нова Југославија. Сваки разуман човек морао је очекивати да ће ново доба донети и нове односе између Цркве и Државе. Србска Православна Црква је то сасвим правилно схватила. Без речи протеста она је примила раставу Цркве од Државе, са свима последицама те раставе, аграрну реформу, све друге реформе које је нови дух времена налагао. Показујући до крајности добру вољу за сарадњом, она је ушла и у дискусију поводом увођења новога Устава, давајући своје примедбе и изражавајући своје жеље. И ако те примедбе и жеље нису уважаване, Црква је лојално прихватила државни Устав и, настојећи да своје деловање прилагоди новом стању ствари, очекивала да ће се тај Устав од свакога поштовати као светиња, исто онако како је она показала своју спремност да га поштује. Нажалост, десило се нешто неочекивано. Место признања за те заслуге, место помоћи да залечи тешке ране које јој је нанео непријатељ нашега народа, први пут у њеној историји, Србска Црква се од сопствене народне власти сматра као да је народни непријатељ. На подручју где је непријатељ срушио 250 цркава дижу се данас динамитом у ваздух преостале богомоље. На подручју ослобођене отаџбине несметано и некажњено се оскрнављују Србске црквене светиње; без суда убијају србски свештеници, премлаћују србске владике и онемогућава им се општење са паством, бесправно одузима и она земља коју је аграрна реформа оставила Цркви, бране се богослужења и литургије, стародревни народни обичаји; гуши се црквена штампа, чак и у најскромнијем обиму; оспоравају се Цркви сва права која јој је државни устав дао и загарантовао.
Са много стрпљења Црква се до сада односила према свим овим појавама. У времену док уставом гарантована права о слободи верског учења, слободи вршења верских обреда и слободи свих верских послова још нису законима разрађена, могла су се очекивати разнолика схватања и тумачења по питању обима тих слобода. Али се нису могли очекивати тешки иступи према Цркви и њеним служитељима, и то не од стране неодговорних елемената, него у већини случајева од стране месних државних власти. Није се могао очекивати онај затровани дух мржње и презира, према Цркви и свему ономе што је њено, који се испољава у свакој даној прилици од стране оних који су позвани да буду чувари реда и слобода.
У ослобођену отаџбину дошли смо из дугогодишњег ропства с најбољом намером и најискренијом жељом да послужимо добру своје Цркве, Своје земље и Свога Народа. Првим Својим изјавама и актима настојали смо да улијемо поверење у будуће међусобне односе руководећих фактора са Вама на челу; да стишамо страсти, умиримо духове узнемирене дотадашњим неповољним током међусобних односа, и да учинимо све што је до Нас да се створи атмосфера поверења и сарадње између црквених и државних власти. Верујући, да је овој напаћеној земљи данас мир потребнији од ичега, Ми смо вечито проповедали мир и љубав, не износећи ни пред своју паству, а камо ли пред светску јавност оно што је нашу душу тешко потресало, поводом свакодневних извештаја које смо примали из свих крајева наше земље, о некажњеном гоњењу и уништавању црквених права и слобода и најсветијих традиција наше прошлости. Ми смо више пута одбили да страним новинарима и страним представницима дајемо било какве изјаве, да не би ничим оштетили углед наше земље у иностранству, него смо, и кад нам је најтеже било, њен углед чували и величали. Мада без икаквих инструкција од стране наше Владе, Ми смо приликом наше посете Руској Цркви, која је пала у можда најкритичнијем моменту односа између наше и те земље, умели да достојанствено репрезентујемо и Своју Цркву и Своју земљу и да с пуно части извршимо дужну мисију.
Ми нисмо зачуђени непажњом и испадима од стране органа наших власти према Србској Православној Цркви само зато, што то она ничим са своје стране није заслужила, него још више зато што не видимо примера таквог поступања ни у земљама народне демократије, ни у капиталистичким земљама.
Ми се питамо шта се хоће са тактиком систематског угушивања Србске Православне Цркве? Тим више што Србска Црква никад није била деструктивна него стваралачка и народна. Њу не треба гушити него помоћи да залечи своје ране и настави свој историјски пут који је увек био прав и славан.
Ми смо увек били склони веровању да сви ексцеси који се према Србској Цркви чине, ево већ непрекидно четири године, нису производ неког плана, нити директива датих од руководећих органа наше земље, него су последице самовоље, неразумевања и неупућености месних власти. У том смислу смо редовно и упућивали наше претставке и жалбе вишим државним форумима, а нарочито Државној и Земаљским Комисијама, молећи за интервенисање и отклањање грешака. Нажалост, ретки су случајеви да је некад постигнут позитиван успех по свим тим нашим интервенцијама, а још ређи да је примљен било какав одговор или обавештење по предмету о коме се радило. Може се рећи чак и то да је свака наша молба и притужба изазвала још већи притисак баш онде где нас је болело, тако да се добија утисак да је Србска Православна Црква у нашој земљи без икакве законске заштите!
Ове чињенице, као и чињенице да се гушење црквених права и слобода јавља у разним крајевима наше земље, а по истим поступцима и методама, стварају уверење да се систематски настојава, да се онемогући живот и рад Србске Православне Цркве.
Свесни далекосежности и штетности последица које би могле настати из даљег заоштравања садашњих односа, и то колико по Цркву толико и по Државу, Ми сматрамо да је данас мудро и патриотски све учинити да се стање поправи. По свим питањима за која се сматра да су са стране Цркве отворена и нерешена, Србска Црква је спремна да, било у личном контакту, било у писменој форми, даде писмена објашњења. Али зато сматра да би од стране државне власти требало Цркви дати најнужнију заштиту у њеном деловању од ма чије самовоље. Сматрајући да је неопходно потребно да наступи преокрет у поремећеним односима између Србске Цркве и Државе, Ми ово питање сматрамо хитним и молимо да му се поклони потребна пажња. У противном случају Србској Цркви ће остати бар то да је са своје стране све уочила што јој је била дужност и да на њој не лежи некаква одговорност за даљи развој међусобних односа.
То су побуде које су нагнале Нас са Светим Архијерејским Синодом, да се обратимо непосредно Вама као Шефу Државе, у нади да ћемо код Вас наићи на схватање и мирно расуђивање по целом овом проблему, с молбом да узмете у разматрање ово судбоносно питање и дате потстицај за његово што скорије решавање.
Пошто су у претставкама упућеним 17. септембра 1946, 3. фебруара 1947, 21. маја 1947. године и 13. децембра 1948. године Претседништву Савезне Владе ФНРЈ, било непосредно, било преко Државне Комисије за верске послове, као и у многобројним посебним претставкама изнесене документоване и образложене жалбе са детаљним подацима, Ми се у овој претставци нећемо упуштати у набрајање и детаљно излагање незаконитих поступака према Србској Православној Цркви. Сматрамо ипак за своју дужност да предња своја излагања поткрепимо најмаркантнијим чињеницама из којих ће се видети какве је све незгоде морала да проживљује Србска Православна Црква од ослобођења до данас.
1) Јединство Србске Православне Цркве, разбијено од окупатора наше земље, није успостављено до данас, после пуне четири године од ослобођења. Још и данас није допуштено претставницима Србске Православне Цркве да се врате у своја места службовања, у Македонију, нити да тамо врше своје функције, тако да су данас три епархије, које су саставни део Србске Православне Цркве, остале без својих канонских Епископа, од ове потпуно отсечене и скоро без икакве канонске везе и јединства са њом.
2) Преко 60 свештеника налази се данас на робији, а међу њима и један Архијереј.
3) У најновије време дешавају се невероватни случајеви протеривања свештеника са својих парохија у место рођења и то свештеника који су на својој парохији као стални, провели деценијама.
4) У циљу заплашивања свештеника и деморалисања њихове пастве извршен је низ грубих физичких нападаја на Архијереје и свештенике. Владика бачки гажен је и премлаћен у Оџацима на дан 16. 8. 1946. године где је дошао ради канонске посете, а том приликом је свештеник Миленко Цвејанов избоден ножем од организоване руље. Митрополит загребачки је физички нападнут и немилосрдно злостављан у Пакрацу на дан 14. 7. 1947. године где је био дошао да преузме дужност администратора епархије, а до данашњег дана отежава му се да преузме своју митрополитску дужност у Загребу. Митрополит скопски је насилно истеран из Врања на дан 10. 9. 1947. године а из њега је протеран и Црквени суд епархије скопске из Врања где му је било седиште. Владика горњокарловачки је у Кистању на дан 17. 10. 1947. године, кад је пошао да обиђе далматинску епархију, коју администрира, пошто је злостављан, присиљен да се врати натраг. Владика будимљанско-полимски је инзултиран у цркви манастира Свете Тројице код Пљеваља на други дан Духова 1948. године и док је од стране руље предвођене од Недељка Голубовића, чиновника државне продавнице у Пљевљима, унутрашњост храма рушена и демолирана, он је неколико сати држан у олтару у смртној опасности. Том приликом је вршена нужда пред црквом и изметом мазана икона пред црквеним вратима. Храм је личио на пустош као да су вандали туда прошли, што је народ потсећало на тешке дане нашег робовања под Турцима. У тим крајевима према муслиманским богомољама и свештенству овако се не поступа, нити је у време петка или муслиманских празника овакав напад игде извршен. На све наше претставке поводом ових тешких случајева нисмо добили никаквих одговора од надлежних државних власти, нити знамо да ли је ко по овим случајевима позиван на одговорност и кажњен.
Када је овако поступано са црквеним достојанственицима, није тешко створити слику свакодневних изгреда према свештенству, који су мучени, злостављани и на сваки начин застрашивани само да се одрекну своје службе. Спомињемо само последњи случај напада на свештеника. То је случај свештеника Манојла Крге из Врела код Титове Коренице, који је на дан 21. 1. 1949. године у Титовој Кореници, у присуству жене и сестре, коцима испребијан на очиглед власти а при излазу из Војног отсека где је био службено позват.
Истовремено са овим органи државне власти позивају претседнике, благајнике и секретаре црквених општина наговарајући их да напусте своју дужност код Цркве, подвлачећи да власти неповољно гледају на лица која су функционери црквених општина, јер сарађују са свештеником.
5) Небројени су случајеви спречавања традиционалних верских литија о Богојављењу и храмовским славама, бадњачарских поворки и других лепих народних и верских обичаја. Исто тако, веома чести су случајеви ометања службе Божје у храмовима, било игранком за време богослужења пред црквом, било упадањем у цркву за време богослужења и прављења нереда. Сами органи милиције у Буковику, среза пљеваљског, упали су на само Богојављење за време богослужења у цркву, добацивали свештенику разне тешке и непристојне изразе и претили да ће му почупати браду. Органи власти у Надинићима, срез гатачки, наредили су свештенику да с места прекине црквени обред и упути се у Невесиње где се има јавити Месном одбору. Кад је тамо стигао (далеко 43 километра) речено му је да га нико звао није. У Лесковцу је, на пример, велики број лица кажњен знатним новчаним казнама само зато што је суделовао у литији.
6) Обесвећење храмова, претварањем истих у магацине за жито или сунцокрет (Ораховац, Урошевац и Сјеница), дозвољавање да питомци дечјих домова, под надзором васпитача, по црквама уништавају све што им до руке дође (случај у Блацу и случај у Борчу), незаинтересовано посматрање како појединци или групе упадају у храмове где врше најгрубље ексцесе, изазивачко понашање државних функционера, који у цркве улазе с капом на глави и цигаретом у устима, честе су појаве у свима крајевима земље.
Колико се далеко иде у овом погледу карактеристичан је случај у Шуљму (Срем). Црква је обијена, у цркви извршено демолирање и уништавање и свршена нужда у самом храму, па и у Светом Путиру, из кога се народ причешћује. Ово се десило у времену кад је кључ од цркве држао Месни Народни Одбор, који га је одузео од црквене управе, да би на црквеној кули поставио осматрачницу за надзор над жетвом и вршидбом жита. Обавештен о свему овоме, секретар М. Н. О. одговорио је претседнику црквене општине: "А ваљда ти жао што се врши нужда у цркви?" Власти су извршиле увиђај и обећале да ће кривци бити кажњени, али није познато да је до сада ишта учињено.
7) У исто време руше се богомоље, црквене зграде и овај се материјал отима и односи за сврхе које немају везе са црквеном службом. У Епархији горњокарловачкој, где су усташе уништиле 145 цркава и 44 капеле, срушене су сада одлуком месних власти, место да буду оправљене, оштећене цркве у Плочи, Комићу, Мутилићу и Средњој Гори. Цркве у Јасенку и Почитељу, које су случајно биле остале неоштећене, такође су срушене. Истих случајева има и у Србији (Г. Топлици, Ђурђево), Босни (Скугрић, ср. Модрић и др.) у Срему (Брестач). У Рожају је на тражење народног посланика динамитом дигнута у ваздух постојећа црква да би се материјал употребио у друге сврхе.
Поред рушења, чести су примери и одузимања црквених имања, бесправних сеча црквених шума од стране органа државних власти, заузимања епископских домова, парохиских домова, па и читавих манастира, као што је случај манастира Горњака у епархији браничевској и Горњег Матејевца у епархији нишкој, а да при том црквене власти нису ни обавештене.
За све ово напред наведено Ми смо навели само поједине случајеве, а њих је иначе безброј, и са чуђењем се мора констатовати да се овако поступа само према Србској Православној Цркви.
8) По уставним прописима верска настава је слободна, али под надзором државе. Државне власти су нашле да ће се надзор најбоље остварити ако се она буде вршила у школама и нису дозволиле предавање веронауке изван школа. Црква је примила без поговора овакво решење. Вероучитељима је отказана државна служба, Црква је примила и вероучитеље. Сваки вероучитељ је морао добити одобрење за рад. И по том је поступљено. Кад је све учињено, онако како су државне власти тражиле, и кад се видело да огроман број деце хоће да учи веронауку, прешло се је на разне прикривене и недоличне методе онемогућавања верске наставе. Место да се иступи отворено па законом уопште забрани верска настава, ако и мора да тако буде, чине се све могуће шикане и према вероучитељима, и према деци, па чак и према родитељима деце. Слободу верске наставе ометају и школске власти, и наставници, и разне организације, а методе ометања сигурно нису позитивне. Има случајева отвореног и грубог истеривања вероучитеља из школске зграде, као што је поступио директор II мушке гимназије у Београду, или пак Окружни Одбор у Светозареву који вероучитељу својим решењем отворено и недвосмислено "забрањује рад у школи и сваки додир са децом ван школе".
9) Од целокупне православне верске штампе у ФНРЈ остао је био још једино "Гласник" Србске Патријаршије, који се штампао у свега 2500 примерака, и издања годишњих календара.
Међутим, и овој минималној делатности православне штампе чине се велике сметње. У току 1948. године, место 12, свега су могла да изађу 4 броја "Гласника", и то сваки са закашњењем од неколико месеци. Малих џепних календара штампано је једва око 100.000 комада, а великих календара требало је да се штампа око 40.000 и већ је било извршено слагање, али у задњем часу је слог растурен и штампање сасвим онемогућено. Ово је тешко погодило како врховну црквену управу, тако и све верне који су тај календар годинама куповали и читали и који је стално и несметано до сада излазио, а данас га не могу добити. Наша Црква прима црквену штампу из разних земаља и види како се свуда несметано она шири. Из Совјетског Савеза, Румуније и Бугарске редовно стижу црквени часописи. Какав ће утисак добити и какав ће материјал имати непријатељи наше земље у иностранству, о слободи црквене штампе у нашој земљи, по начину излажења нашег "Гласника".
10) Законом о државним матичним књигама од 1. априла 1946. године прописане су државне матичне књиге, а матичним књигама које је водила Црква, дата је и даље снага јавних исправа о чињеницама уписаним у њих пре ступања на снагу овог закона. Свештеници су дужни, на захтев заинтересованог лица или државних органа, давати изводе из књига о уписима извршеним пре ступања на снагу овога закона, а дужни су и државном матичару ставити на расположење књиге ради увида или преписивања.
Свети Архијерејски Синод издао је упутства свештенству да се строго придржава прописа овог закона и дао им потребна објашњења о начну даљег рада. Пошто би стварање нових књига ради убележавања Цркви потребних података о извршеним обредима, стајало Цркву милионске суме, а тешко би их било и израдити, свештеници су упућени да у исте књиге, пошто закључе уписе до ступања на снагу закона, наставе уписивати податке о обављеним крштењима, венчањима и опелима. Наравно да даљи упис не би имао карактер јавне књиге, а сам закон овакав поступак није ничим забранио.
Међутим, 5. јануара 1949. године изашао је Закон о изменама и допунама овог закона. Овај закон предвиђа новчану казну од 10.000 динара или поправни рад до три месеца, поред одузимања и матичних књига, за оне верске претставнике који изврше нове или накнадне уписе у матичне књиге које су закључене.
Место да се ова уредба примени од дана ступања на снагу овог прописа о изменама, државни органи су стали да одузимају матичне књиге и кажњавају оне свештенике који су после ступања самог закона из 1946. године уписивали било какве уписе. Пошто су то Србски православни свештеници по упутству Синода чинили скоро сви, настало је масовно одузимање књига и кажњавање свештенства, па чак и одузимање архива и печата црквених. Одузимане су чак и нове, празне неупотребљене матичне књиге, регистри, домовници и друге књиге, које служе само верским потребама, као да се спроводи ликвидација Цркве.
Било је, дакле, потребно један закон рђаво протумачити, и дати му снагу и за време пре него је донесен, само да се и ова прилика искористи да се Србској Цркви одузму матичне књиге које је она устројила и водила стотинама година и да се свештенство доведе у тежак положај.
11) Законом о аграрној реформи одузета је Цркви сва земља у површини од 20.000 хектара, а остављен јој је само минимум од 10 хектара по једној црквеној установи, са изузетком установа већег значаја. Тај минимум није Цркви остављен као земљораднику, него као установи посебног значаја, да послужи њеним посебним потребама. Те минималне количине земљишта остављеног Цркви немају никаквог значаја по опште привредне прилике, а за Цркву и свештеника ипак нешто значе. Специјално значе за манастире који могу да имају већи број монаха и монахиња и који имају и других посебних потреба.
Црква није могла ни слутити да ће и овај минимум, који јој је по њеном схватању, на основу оцене законодавца, остављен на потпуно слободно располагање, бити подвргнут таквим наметима, теретима и одговорностима да би боље било да јој није ни дат.
Месне власти стале су, пре свега, на становиште да и на Цркву примењују, као на земљораднике, Законе о откупу вишка житарица и меса и да не признају закупне односе, а касније су почеле да, мимо све законске прописе, присиљавају Цркве и манастире да улазе у радне задруге као да је црквена општина или манастир физичко тело.
Све ове мере месних власти пропраћене су са неприликама за црквене установе. Нису били ретки случајеви кажњавања и хапшења свештеника или црквеноопштинских одборника рад неиспуњавања обавеза које они нису могли испунити, али сав досадашњи притисак је ситан према притиску који се врши сад, поводом апсурдног захтева који се поставља да цркве и манастири ступају у радне задруге. Манастиру Војловици је, на пример, разрезана огромна количина меса, или да ступи у радну задругу. Исти је случај са манастиром Привина Глава и другим манастирима, а на црквене општине у Срему изреда се чини притисак да своја имања унесу у радне задруге.
Србски манастири који су у нашој прошлости одиграли огромну позитивну улогу и наџивели многа зла времена, ступањем у радне задруге били би коначно ликвидирани, јер се монашка духовна служба не би могла довести у склад са њиховим обавезама према задрузи, те би манастирима сваки даљи опстанак био онемогућен.
На тај начин је једина законска погодност да је Цркви остављен минимум земљишта изврнута у велику стварну непогодност и неприлику за Цркву, ма да не постоји ни један законски пропис који би правдао овакво поступање.
12) Упоредо са оваквим третирањем црквеног земљишта и са преосталом црквеном имовином, ма у каквој се форми она налазила, поступа се слично.
Парохиски домови се безправно одузимају и из њих избацују свештеници и црквене канцеларије, да би се уселила било приватна лица било надлештва. Многи парохиски домови без милости су рушени, материјал развлачен и употребиван за грађење, а ретко где је тражен контакт са Црквом или јој давана одштета. Усред Београда уселило се грађевинско предузеће "Рад" у зидине започетог велелепног храма Светога Саве где руши и уништава оно што је светиња Србскога Народа. Има случајева рушења не само парохиских домова него и самих цркава ради подизања задружног дома. Чести су случајеви подизања задружних домова уз саму Цркву, да би се заградио улаз или омела даља намена храма. Све се то изводи уз потпуно игнорисање Цркве и њених права, тако да се не може отети утиску да ниједна добра и корисна ствар у нашој земљи не може спровести, а да то не буде на штету интереса и угледа Србске Православне Цркве.
13) Питање социјалног осигурања свештенства и њихових породица решава се на врло несоцијалан начин. Свештеницима-пензионерима који имају право на пензију од државе ускраћује се то право. Свештеници-пензионери који имају право на пензију од црквених фондова остављају се скоро на улици. Ти фондови који су по Закону о социјалном осигурању морали бити примљени у склоп државног социјалног осигурања, примљени су само делимично. Па и оно што је примљено сад се намерава да се делимично врати Цркви, тако да ниједан свештеник не би остао пензионо осигуран. На овом месту било би преопширно износити цео овај проблем, тим пре што је он изложен у разним поднесцима Претседништву Владе. Једно је сигурно: питање социјалног обезбеђења свештенства крупно је питање јавног интереса, а њему од меродавних до сада није поклоњена никаква потребна пажња. По среди су не само хумани и морални обзири, него и постојећа и несумњива обавеза државе, која се не испуњује. Министарство Рада ФНРЈ, односи се према овом питању на начин који зачуђава.
14) Пошто су Цркви одузети сви главни материјални извори, а њени су фондови у Државној хипотекарној банци валутном реформом десетковани, Црква је морала да нађе неке изворе за своје потребе. Сакупљање добровољних прилога од верних био би најприроднији извор за издржавање Цркве. Међутим то се стално омета, па је требало тражити и друге изворе. Увиђајући ту ситуацију и сама Држава је у члану 25. Устава предвидела верским заједницама помоћ. Та помоћ је досад у неколико махова Цркви и давана, на чему ми и овом приликом изражавамо своју захвалност. Али та помоћ је недовољна, нарочито с обзиром на око 1000 пензионера које треба издржавати. Црква, уосталом, и не жели да све своје потребе и невоље пребацује на Државу, него да и сама, сопственим снагама и сретствима, изналази путеве и начине за своје егзистирање. Испитујући начин издржавања Руске Православне Цркве и других цркава, дошли смо до закључка да је најприроднији извор за издржавање Цркве израда свећа, икона, молитвеника и других чисто црквених утвари за потребе верних. У ту сврху и основали смо Завод за израду свећа Србске Православне Цркве у нади да ће нас и држава помоћи опростом пореза и потребним материјалом за израду свећа. Испрва смо доиста и помагани. Дато нам је неколико вагона парафина, а пошто Завод израђује свеће само за цркве, а не за спољни свет у привредне сврхе, добили смо и опрост од пореза на доходак.
Нажалост, има већ две године да никаквог материјала за израду свећа не добијамо, чак нам се у најновије доба не даје ни памук за фитиљ од отпадака из фабрика. Уз то се од Завода тражи порез на промет производа који износи преко један милион динара месечно. На тај начин Црква оно што прима од Државе као помоћ враћа јој у виду пореза, те и ова једина ствар где смо могли указати на пажњу и помоћ државних власти, губи сваки значај и исчезава.
Дотакнувши се углавном питања која данас стоје отворена између Србске Православне Цркве и Државе, а чије би правилно решење сигурно имало повољно дејство не само по односе између Цркве и Државе, него и по опште прилике у нашој земљи. Ми сматрамо да смо овом иницијативом извршили део своје дужности.
Верујући у Вашу добру вољу, Ми се надамо, Господине Претседниче, да је Вама лично стало да дође до сређивања односа између Цркве и Државе, па стога очекујемо да ова Наша иницијатива неће остати без повољног дејства за будући повољан развој и нормализовање тих односа. У том уверењу Ми Вас молимо, Господине Претседниче, да изволите примити изразе Нашег особитог поштовања.
Претседник Светог Архијерејског Синода
АЕМ и ПАТРИЈАРХ СРБСКИ ГАВРИЛО, с. р.
Садржај >>
// Пројекат Растко / Историја / Усташки злочини над србским свештеницима //
[ Promena pisma | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]
