|
|
 |
Велибор В. Џомић: Страдање србске цркве од комунистаУводна напомена
Уводна напоменаКњига која се налази пред лицем јавности говори о великом и скриваном злочину који су комунисти у току и непосредно после Другог светског рата починили над србским свештеницима. Због обимности посла и материјала са којим смо се срели у току рада на припреми ове књиге одлучили смо да целокупан материјал о страдању свештенства Србске Православне Цркве објавимо у неколико мањих књига које би, због тешке материјалне ситуације, биле приступачније нашем народу. Приликом сакупљања материјала и података за књигу "Комунистички злочини над србским свештеницима" користили смо доста архивских података који су нам били доступни, објављених текстова и сведочанстава родбине, познаника и пријатеља наших Свештеномученика. Изјаве и сведочења која нисмо могли проверити са више страна нисмо објавили. Поред Свештеномученика који су убијени од стране комуниста, говоримо и о свештеницима - исповедницима који су робијали у комунистичким робијашницама и који су после рата били прогањани и малтретирани од стране комунистичке власти што, само по себи, представља један другачији вид комунистичког злочина над људима који су се од своје ране младости одлучили да у истини и правди служе Богу и своме роду. Као илустрацију стања Србске Православне Цркве у поменутом периоду објавили смо неке извештаје и представке србских Архијереја упућене новој власти. Имена, биографије и описе страдања Србских Свештеномученика разврстали смо по годинама и азбучном реду. Поред тога што желимо да нашем народу укажемо на, од њега скривану истину и од заборава сачувамо ове вредне податке и биографије, намера нам је да овом књигом подстакнемо научне и државне институције које би требало да се озбиљно и научно позабаве темом, а не да се овим болним периодом историје србског народа и Цркве баве само појединци и Србска Православна Црква. Аутор Порука Светог архијерејског сабора Србске православне цркве православном србском народу поводом обележавања педесетогодишњице страдања Србске цркве и народа (1941-1991)Ми, епископи Православне Цркве Србске, са свог ванредног заседања на Сабору, поздрављамо вас, чеда Божја, са љубављу и поштовањем. Молитвено вам желимо слогу у Богу и јединство у Светоме Духу, као и изобиље небеских и земаљских добара. То исто желимо и свим људима и народима на Земљи. При томе вас обавештавамо, у овом историјском и преломном тренутку, да смо сви заједно донели одлуку да, у години која долази, литургијски и молитвено облежимо 50-годишњицу страдања Србске Цркве и народа (1941-1991). На првом месту, молитвено се сећамо свих оних који невино пострадаше, у отаџбинском и братоубилачком рату. Целивамо патње и тугу оних који своје кости оставише по јамама, логорима смрти и другим стратиштима или као изгнаници далеко од својих прадедовских огњишта. Приклањамо главе и пред свима, гоњенима, пониженима и утамниченима правде ради, у овом времену четрдесетпетогодишњег насиља над људским и народним достојанством, над непролазним вредностима и опредељењима србског светосавског народа. Призивамо небеску заштиту наших новомученика, јасеновачких, глинских и јадовинских и у осталим јамама и на безброј начина пострадалих, - на челу са нашим архијерејима свештеномученицима Петром Зимоњићем, Платоном Јовановићем, Савом Трлајићем и Јоаникијем Липовцем, свештеницима свештеномученицима Никодимом Новаковићем, Константином Крстановићем, Сергијем Урукалом, Светозаром Жутићем, протом Кулунџићем и многим другим као и заступништво пред Христом нових исповедника Православља патријарха Гаврила, митрополита загребачког Доситеја и црногорско-приморског Арсенија, епископа Варнаве Настића и многих других, па и свих невиних жртава. Молитвено се сећајући наших светих новомученика, страдалника и исповедника наше Цркве, ми не превиђамо ни дубоке ране и расколе које је то тешко страдање, предвођено нашим гресима и узајамним трвењима, иза себе остварило нама и будућим поколењима у наслеђе. Живели смо, ево, и као појединачне личности и као народна заједница, већ пола века у наметнутом - а за понеког од нас и добровољно изабраном - ропству и понижењу. Најстрашније у том периоду било је свеопште разарање душа и народног хришћанског духа, културе, морала, човечности, личног и општег достојанства. Дух идеолошке мржње уродио је братоубиством. Безбожништво је, као Оцеубиство, породило нечовештво и насиље над свим областима живота, иако се издавало за начело које служи постизању тобожњих узвишених циљева и разрешењу друштвених и других односа. Све је то тровало поверење међу људима и лишавало их способности праштања и дара покајања за учињена недела, а кроз то и узајамности у међусобним односима. Навешћемо само неке од рана и духовних болести које су кроз рат, и од рата наовамо, до данас, запретиле да опустоше душу и живот србског народа. 1. Ратна пустошења, разарање храмова и културних вредности и - од свега најгоре - геноцидно уништавање небројених људских живота довело је у питање и сам опстанак нашег народа. Колико и данас има опипљивих знакова отровне мржње међу браћом, почев од оне плоче са натписом изнад врата Горњег манастира Острога, па до празновања 7. јула као наводног дана устанка Србије, а у ствари дана кад је Србин убио брата Србина и братском крвљу обагрио свете ивањданске венце. Та мржња је дала и Голи оток, а многе, невино оптужене за издају, прогонила и расејала у збегове по белом свету. 2. Послератна власт, сагласно својим идеолошким предрасудама, угрозила је Цркву, лишивши је њених добара и осудивши је на смрт. Истовремено је угрозила и јединство србског народа наметањем вештачких деоба и стварањем, од његовог живог ткива, непостојећих нација. Тек ће будућност открити какве су све последице тог свестраног притиска на Цркву и на јединство србског народа. Али од свих тих деоба погубнији је био систематски спровођени напор да се он одвоји од свог вековног духовног, културног, етичког и језичког предања. Тиме је дубоко угрожена његова самосвест и историјско памћење, а тиме и његов опстанак. 3. Држећи се сатанског начела "завади па владај", нова власт је покушала да и изнутра минира јединство Цркве. Упињала се да свим средствима застраши и од свете Цркве одвоји народ, нарочито младе и образоване слојеве друштва. Манипулишући такозваним Свештеничким удружењем, власт је покушавала, - понекад, на жалост, и успевала, - да наруши заједништво епископа и парохијског свештенства. Пропаганда и идеолошко насиље духовно је заслепело неколико послератних поколења. Цркви је запретила, по први пут у њеној вековној историји, опасност да се нађе у принудном гету, на рубу друштвених збивања. У рату десеткована, после рата свестрано потискивана и у својој делатности спречавана, Црква је мукотрпно обнављала свој живот и спремала нове посленике на делу Божјем, на делу народног просвећивања. Духовно палих и отпалих било је, на жалост, и међу свештеницима, а не само међу верницима. Неки су чак, вољно или невољно, постајали оруђе гонитеља Цркве и гробара народне душе. Но Црква је, иако од многих, као некада Спаситељ на Голготи, попљувана и напуштена, упркос свему томе опстала, у немоћи пројављујући своју Богом даровану моћ и остајући некварљиви квасац новог живота и једино упориште у времену поколебаних савести и умова. Ликови гоњених правде ради, - као што су митрополит црногорско-приморски Арсеније Брадваревић, епископ бачки Иринеј Ћирић, епископ бањалучки (потоњи жички) Василије Костић, епископ хвостански Варнава Настић, отац Јустин Поповић, свештеник Сава Банковић, да поменемо само неке од њих - блистају не само нама и нашем времену него и будућим поколењима. Тако светли и свака насилно угашена славска свећа; сијају сузе невине дечице и крстићи које им са врата стргоше неразумни безбожни "васпитачи", трепере оскрнављени и порушени, али на небу прослављени храмови.... Истим неугасивим пламом зрачи и притајена вера многих душа које не приклонише колена лажном богу. То је вера која већ обнавља лице србске земље, незадрживо извирући из скривених дубина народне душе. Епископат Цркве Србске успео је, заједно са свештенством и верним народом Божјим, да - поред свих искушења, спољних и унутарњих - очува светиљку Светог Саве на олтару Цркве и племена, како би светлела и будућим поколењима. 4. Уплитањем државних власти у унутрашњи живот Цркве и идеолошко-политичким насиљем над њом, дошло је до још једног раскола у Цркви. Реч је о кобном македонском расколу, заснованом на разлозима нецрквеног карактера, то јест на коминтерновској подели Балкана. Властодршци су искористили слабост и себичне интересе неких црквених људи и честити православни народ у Македонији одвојили не само од Србске Цркве већ и од православне Пуноће. Колико је томе допринела унијатска пропаганда Римокатоличке Цркве, која на овим просторима ровари више од једног столећа (о вековној римској борби за Охрид као колевку словенског Православља да и не говоримо!), то ће тек историја показати. Надамо се да ће времена која долазе бити слободнија, да ће нестати насиље и манипулисање народом и да ће бити могуће да се ово болно питање разреши на духовно здравији и црквено трезвенији начин. Тек тада ће бити исцељен овај раскол, који се одржава не само на живот Србске Цркве него и на живот суседних помесних Цркава на Балкану. 5. Трагична ратна и поратна збивања у нашој земљи и Цркви родила су још један раскол који чека своје видаре. То је несрећни амерички раскол. Продужени грађански рат, наслеђени и у рату братоубиственом крвљу продубљени идеолошко-партијски раздори, слабљење еклисиолошке свести и људска греховност - све је то довело до овог раскола, незапамћеног у историји наше Цркве. Једно је сигурно и јасно: независно од тога ко је мање, а ко више крив за овај раскол (јеванђелски мерено, сви смо за све криви), било би срамно и свих нас недостојно да он наџиви наше поколење. 6. У овом времену пометености небројени су поремећаји - како у нама самима тако и у нашем свакидашњем живљењу. Много је огрешења о светиње и о гробове предака. Многа су завештања, од памтивека светиња за сваког човека, погажена. Кости браће и сродника, пострадалих у рату и после рата, ни до данас нису нашле покоја ни човека достојне сахране. Сведоци смо да, ето, тек у наше дане хиљаде невино покланих људи излазе из таме понижености, презира и заборава, вађени из забетонираних јама, испод забетонираних савести. Добар је то знак. Јер, помирење са мртвима - и мртвих међусобно - неопходни је услов за помирење међу живима. 7. Као символ данашњих огрешења против светих аманета, пред нашим очима се уздиже опомена - оскрнављени храм Светог Петра Цетињског на Ловћену. Без милости је погажено завештање његовог наследника, митрополита Петра II Петровића Његоша. Рушење ловћенске капеле и подизање фараонског маузолеја представља четвороструки грех: грех против природе, грех против Песника, грех против истинске лепоте и грех против Косовског Завета самог народа, односно против његовог духовног и културног предања. Борба око ловћенске капеле јесте борба око људског достојанства и народне душе. Тек када се на Ловћен врати црквица нашег највећег песника, а самом Ловћену његов првобитни изглед, и када Његошеви земни остаци поново нађу покоја у капели на Језерском врху, тек тада ћемо тај четвороструки грех спрати са савести послератних поколења. Све ово, у нешто другачијем контексту, важи и за цркву Светог Ђорђа - маузолеј династије Карађорђевића на Опленцу. 8. А када ће то бити? Када ће бити зацељене све овде поменуте и непоменуте ране на телу наше Цркве и нашег народа? Кад у душама свих нас поново заживи призив Христа Господа, преточен у наше биће кроз светосавско и косовско опредељење. Тај вечни призив гласи: "Иштите најпре Царство Божје и правду његову, а остало све придодаће вам се"(Мат. 6,33). То је призив да све што се збива у историји меримо вечним и непролазним. То је призив који даје наду и отвара видике за нове подухвате, за суштинске промене. Он буди веру у могућност истинског препорода и преображаја појединца и народа, а и свих људи и народа на земљи. Својим избором, опредељењем за Царство небеско пре свега, оствариваним кроз непрестано покајање и небеско живљење (Филипљ. 3,20) овде на земљи, ми, чланови Цркве Божје, просветљујемо своје историјско живљење и делање, а проверавамо и своја дела - или недела - у садашњости. Бог нам је подарио свети дар покајања, па тиме и могућност очишћења и оздрављења. Покајањем увек изнова започињемо свој живот, лични и заједнички, на здравим и провереним темељима. Покајање је највећа утеха човеку на земљи. Њоме га Сам Бог теши до последњег његовог даха. Нема греха који не може бити опран сем оног непокајаног и неокајаног. 9. Ево нас, браћо, на крају 50-годишњег лутања по пустињи, на крају периода великог страдања и не мале збуњености нашег народа. Да ли ће овај крај, међутим, бити у ствари нови почетак, утемељен у нашем покајању и очишћењу, а осветљен нашим небеским призвањем и неуништивим достојанством, - то зависи само од нас и ни од кога више. Велике заблуде, забуне и распамећења нашег доба, лична и колективна страдања, представљају и велика искуства, поуку нама и онима после нас. Зато све вас, на почетку ове годишњице, позивамо на помирење прво са Богом, па онда са људима. Јер, мира са људима и помирења међу њима нема без помирења са Богом, Извором сваког мира. Позивамо вас на покајање, небеско очишћење и узајамно праштање. Целивајмо ране једни другима и све опростимо Христовим Рођењем и Васкрсењем. Позивамо вас на повратак Цркви Светосавској и светој вери нашој. Такође вас позивамо на живот по вери и плодове достојне покајања. Нови почетак треба и мора да буде почетак истинске обнове личног и друштвеног живота у нашем народу. Опојмо гробове својих мртвих, а сахранимо мржњу, злобу и све што нас дели и што би могло, не дај Боже, и у будућности постати извориште подела и нових рана. Полувековно искуство мукотрпног живљења под једном партијом не оставља нас слепима: као хришћани, ми ни сада нећемо политизацију хришћанства него желимо христијанизацију личности и друштва и знамо да је свака партија, па и она најбоља, ипак делимична, јер захвата само део људске судбине и друштва. С тога позивамо све на саборно живљење, уткано у душу нашег народа кроз Његов вековни опит ношења Крста Христовог. Као саборно црквено-народно тело, као живи организам, нисмо против странака и слободне утакмице људских талената, нисмо против витешких подвига за добро појединца и народа. Али јесмо против деоба, мржње и узајамног вређања. Наше ратне секире, послератно помрачење Србије и гажење људског и народног достојанства у име "јединоспасавајуће" идеологије довољно су нам искуство да нас, једном за свагда, отрезне и врате себи и Христу Богу. Он је наш Пут који води у живот вечни. Он је и Сапутник свим страдалницима за правду и истину. 10. Благослов и молба Православне Светосавске Цркве свима Србима у ове дане, дане великих промена и преиспитивања, али и опасности, јесте да сви заједно кренемо тим Божјим путем, јединим Путем спасења човека и света. Нека нас молитве Светитеља Саве, свих наших светих мученика и новомученика и свих светих Божјих угодника утврде на том Путу! На крају, не заборавимо оно најважније: кроз све своје одлуке и изборе, личне и друштвене, сви ми у ствари, у сваком историјском тренутку, свесно или несвесно, вршимо једини човека достојан избор - избор између мржње и љубави, зла и добра, смрти и живота, сатане и Бога. Мир вам и благослов свима од Трисветога Господа, Јединога незаблудивог Пута, Истине и Живота. Амин! СВЕТИ АРХИЈЕРЕЈСКИ САБОР СПЦ
Уводно слово"Истина ће вас ослободити" Историја православног србског народа јесте и историја Православне Србске Цркве. Мучеништво и страдање србског народа јесте мучеништво и страдање Православне Србске Цркве. Историја и живот србског народа и његове Цркве су кроз векове сједињени крвљу и костима мученика, свештеномученика и новомученика. У тој вези, страдалној и спасоносној, све је неодвојиво сједињено и нема те силе и снаге на земљи која може да одвоји србску крв и србске кости од земље у којој су и у којој ће бити све до славног и очекиваног Другог Христовог доласка. Крв и кости србских мученика, свештеномученика и новомученика јесу темељ нашега народа и наше Цркве. Преко њих смо и ми везани са Небом. Ова потресна књига сведочи везу између Распетог Христа са Голготе и једног распетог народа са Балкана. Она не представља само потресно сведочанство. Она је, колико толико, и покајничко исправљање полувековне неправде која је од безбожника нанета и мртвима и живима, а која ни до данас није исправљена. Поред тога, ова књига говори и о скривеној историји србскога народа, али не представља оптужницу онима који су мучили, касапили, поткивали, чекићали, ломили и убијали народ и служитеље олтара Божијега. Како би се рекло - "праштамо, али не заборављамо". Нека би Бог дао да се наш, још увек страдални народ надахне и поучи примерима Светих Србских Свештеномученика о којима се у књизи говори и нека опрости онима који заиста нису знали шта чине. у Краљеву, Аутор Злочини против Бога и народа >> // Пројекат Растко / Историја / Усташки злочини над србским свештеницима // |