Велибор В. Џомић: Усташки злочини над србским свештеницима

Завршно слово

На крају овога зборника потресних биографија Светих Српских Свештеномученика пострадалих за Крст Часни и слободу златну у злогласној Независној Држави Хрватској желимо да нагласимо, како је и србски песник наглашавао, "да гробови наши нису раке већ колевке нових снага".

Свети примери ових Српских Свештеномученика XX века данас надахњују Србски Народ у свим Србским Земљама. Они нису мртви јер су живи пред Богом Живим Који живот даје. Они су из земаљске прешли у Небеску Србију. Они су се, примивши мученичке венце на земљи, удостојили вечних и непролазних небеских венаца Небеске Србије. Они су данас и до краја света и века молитвени заступници своје духовне и националне деце. Своју службу Богу и своме роду у Цркви земаљској окончали су мучеништвом за Богочовека Христа. Они су чланови Небеске Обитељи, Небеске Цркве Божије, заједно са Светим Савом и крсном плејадом Српских Светитеља, Исповедника и Мученика. Отуда им се и ми, овде на земљи, обраћамо и молимо као Светитељима. И њима и стотинама хиљада Српских Новомученика, који Истине и Правде ради, пострадаше у крвавом усташком походу.

Ми смо у уводној напомени нагласили да ни овај наш списак пострадалих српских свештеника у НДХ није потпун. С обзиром да до сада још није урађен целовит списак, синтетизирали смо све до сада објављене спискове и проширили их са новим, до сада необјављеним именима. Нови рат на простору бивше НДХ омео нас је да овај списак проширимо и допунимо новим сведочењима.

Поред тога, објавили смо имена и биографије само оних Свештеномученика, који су сигурно пострадали од усташа у НДХ. Број пострадалих свештеника СПЦ у НДХ је већи, али ми смо у овај списак укључили имена оних свештеника, који су у Истини и Правди служили Богу и своме роду. Нисмо објавили имена оних свештеника, који су пришли тзв. Хрватској православној цркви и њеном "поглавару" Гермогену, а који су касније пострадали. Нисмо објавили ни имена оних свештеника који су пострадали служећи безбожној Комунистичкој партији јер су тиме издали Бога, Цркву Божију и правоверни србски народ. Овде се, дакле, говори о Светим Србским Свештеномученицима.

Нове неприлике у којима се нашао наш народ, који још увек није зацелио ране које су му нанели Немци, усташе и комунисти, нису дозволиле да подробније испитамо појединости око неких свештеника које нисмо ставили у списак Свештеномученика. Тако, на пример, у списак нисмо ставили име и биографију јеромонаха Герасима Курбалије, сабрата манастира Крке у Далматинској епархији. Он се под редним бројем 94. и назнаком да је убијен 1941. године од усташа појављује у списку историчара Вељка Ђурића. Међутим, у "Споменици православних свештеника 1941.-1945. године" у поглављу "Историјска документа и литерарни прилози" (стр. 180/1) објављен је "Проглас српско-православног свештенства Епархије далматинске" од 21. октобра 1943. године којим се народ далматинских крајева позива да активно помаже борце Народно-ослободилачке војске и Партизанских одреда Југославије. Тај анти-хришћански и анти-народни "проглас" потписало је једанаест "свештеника - комуниста". Међу њима се налази и име јеромонаха Герасима Курбалије уз назнаку да је на дужности пароха Козливца и верског референта III Бригаде XIX Дивизије. "Проглас" је објављен у "Вијестима", гласилу Народноослободилачког фронта Хрватске, год. И, бр. 69 од 14. новембра 1943. године. Ова контрадикторност, коју нисмо могли проверити, навела нас је да га из овога списка искључимо.

С друге стране, свештеник Василије Добронравов, парох из Вогња код Бугојна, се под бројем 58. појављује у списку Вељка Ђурића. Назначено је да је убијен од усташа 1941. године. Међутим, у истој Ђурићевој књизи у поглављу под насловом "Свештенство Хрватске православне цркве" свештеник Василије Добронравов се појављује и као свештеник тзв. Хрватске православне цркве (стр. 209;ред. бр. 2, затим стр. 215;ред. бр. 6 и стр. 218;ред. бр. 5). Име и презиме је исто у сва три случаја. Разлика је само у парохијама. Године 1942. парохија му је била у "Хрватским Карловцима", 1943. године у Стоцу, а 1944. године у Инђији. Ђурић је, на основу увида у архивске податке, утврдио да је "митрополит Гермоген" својим решењем од 26. марта 1944. године свештеника Василија Добронравова одликовао - црвеним појасом. С обзиром да је највећи број "свештеника" тзв. Хрватске православне цркве био руске националности (реч је о руским емигрантима, који су после Октобарске револуције дошли у Краљевину Југославију) може се закључити да је Василије Добронравов био "свештеник" тзв. ХПЦ. Ни њега, због такве чињеничне контрадикторности, нисмо уврстили у списак Српских Свештеномученика.

Наш рад на прикупљању грађе о страдању нашега свештенства у НДХ биће проширен када се за то створе услови и прилике.

На крају, овом приликом желимо да се захвалимо свима онима који су нам помогли у раду на приређивању ове књиге.

Мученикослов светих српских свештеномученика пострадалих од усташа у Независној држави Хрватској

Садржај >>

// Пројекат Растко / Историја / Усташки злочини над србским свештеницима //
[ Promena pisma | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]