Велибор В. Џомић: Голгота Митрополита Црногорско-приморског Јоаникија

Предговор

Навршила се педесет и једна година од мученичке смрти Митрополита Црногорско-приморског Јоаникија Липовца (+ јуни 1945). У току тога пола вијека све је чињено да буде као да није ни било овог по много чему изузетног јерарха Цркве Христове на светосавском трону Светог Евстатија превлачког и Светог Петра Цетињског. Његовим убиоцима као да је било мало што је "ликвидиран" без суда и пресуде. Украден му је и гроб: ни до данас му се не зна гроба ни мрамора! Очевидно неко је имао потребу да он нестане из памћења. Како он тако и више од осамдесет најбољих свештеника Митрополије Црногорско-приморске, од којих су већина оставили кости око Марибора, Камника, Зиданог моста... Ко је без гроба и спомена, тај, значи, није ни постојао, а онда нема ни злочина ни злочинца!

Но, човјек снује а Бог одређује. Силом Божјег Промисла и дјејства, и свесабирног Божјег памћења, неизбрисив је и неуништив људски лик; неискорјењива су свједочанства о људима, нарочито пак о онима који су својим дјелима себе уписали у Божју књигу вјечног живота.

Ова књига свједочанства и докумената о "Голготи Митрополита Црногорско–приморског Јоаникија Липовца" то јасно потврђује. Њоме и њеним свједочењем по први пут послије другог свјетског покоља израња из таме заборава живи лик овог ријетког човјека и Свештеномученика међу цетињским Митрополитима.

Митрополит Јоаникије је био кратко вријеме, свега четири године и неколико мјесеци, на трону црногорских Митрополита. Устоличен је у фебруару 1941. године, уочи трагичних мартовских и априлских догађаја, убијен је у завршници рата (1945. г.). Служио је као Митрополит Богу и роду у једном од најтежих времена, како за Митрополију тако и за Црну Гору, Српски народ и европске народе уопште. У том крвавом и крстоносном добу, Митрополит Јоаникије се нашао уклијештен између чекића бољшевичког комунизма и наковња паганског нацифашизма. Двије идеологије и идеје, обадвије безбожне и тирјанске, изникле из истог отровног коријена, придобијале су, у своме империјалном и тоталитаристичком походу на свијет, силом или милом, милионе слугу и измећара. Једна, нацифашистичка, заслијепљена обоготворењем тла, крви и расе; друга, марксистичко-бољшевичка, обоготворењем дијалектичког материјализма и класе, облиле су крвљу Европу и свијет, враћајући људски род, на првом мјесту хришћанске европске народе, дохришћанском паганизму и то - огњем и мачем. При томе је нацифашистичко зло било брзо од већине европских и других народа препознато по плодовима своје антибожне и нечовјечне сурове силе и насиља. Комунизам стаљинистичко-бољшевичког типа је успијевао да прикрива своју демонску позадину и образину идеалом "новог поретка" људског друштва, небивалог у историји, обећањима чаробног устројства раја и царства среће на земљи.

Послије почетног савеза и сарадње (1939-1941) ове двије тоталитарне идеологије, само привидно опречне, сукобиле су се, ради својих интереса. Бољшевички стаљинизам, указујући с правом на злочиначку природу нацифашизма, својим антифашизмом је искористио урођено родољубље и отаџбинску снагу прво руског, па онда и осталих словенских народа и приказао се као носилац људског напретка, човјечности и слободе. Међутим, кад се сагледају та трагична историјска збивања са садашњег постојања, постаје нам јасно да је он уствари, као пред крај Првог свјетског рата, користио ратну несрећу и биједу народа, ради остварења својих мрачних револуционарних циљева, не бирајући при том средства. На руку му је ишла и несумњиво, дубока духовна, морална и социјална криза и порочност друштвеног живота, која је завладала између два рата међу европским народима и државама, па отуда и у нашем народу и ондашњој југословенској држави.

Митрополит Јоаникије Липовац, дугогодишњи педагог, као свестрано образован, уман и духован. човјек, јасно је схватио од самог почетка са каквим се двоструким злом суочио његов народ и свијет уопште његовог трагичног времена. Из текстова који слиједе се јасно види да је он био потпуно свјестан велике духовне и моралне кризе која је битијно угрозила идентитет хришћанске Европе и еванђелске вриједности на којима је тај идентитет стољећима изграђиван. У том смислу он је Италијане и Њемце схватио за оно што су у ствари били - као окупаторе, принудно прихвативши наметнути статус "роба" у односу на "господара". Одрастао у Приморју, крају који је вјековима био у сличном положају, и то у времену аустроугарске владавине и окупације, био је принуђен да се споља прилагоди насталом стању ствари. Међутим, из свега се види његова трезвена унутарња снага отпорности, својствена нашим Приморцима, без које би они давно ишчезли како у духовно црквеном тако и у националном погледу. Главни разлог европске трагедије и братоубилаштва народа, који су, како сам каже, давно примили Хришћанство, он налази у томе што су "остали без искрене хришћанске љубави". То је узрок "садашњем крвопролићу и извор трагедије голготског мученика". Људи су подивљали, постали крвожедни. Дошло је до сукоба идеализма и материјализма, љубави и гордости и саможивости, царства земаљског и Царства Небеског, божанског и Демонског.

Ту радикалну поларизацију између добра и зла "идеализма" и "материјализма", Исуса Христа и Карла Маркса, односно пута Христовог и пута Марксовог Митрополит уочава нарочито у безбожном комунизму. Пријемчивост за његове идеје у народу, нарочито код омладине, он налази у завладалом вјерском индиферентизму и безвјерју; у пројављеној оскудности духом побожности и милосрђа, чак и у неким манастирима, у предратном завладалом "оргијању", потрази за сластима и уживањем и помањкању оних "који тражише љубави, правде и истине". Но, намјесто да се тражи обнова друштва у обнови вјере, морала, праведности и милосрђа, у духовном и моралном и свеукупном препороду, омладина, која је "запливала у мутним комунистичким водама", по неискуству, преварена, мисли "да ће отровани организам народни излијечити, ако му надодају још више и најјачег отрова". Неправда, корупција и друга зла у друштву, каже он, потхрањивали су и ширили и били квасац за овај нови још гори отров за друштво.

Из онога што је Митрополит Јоаникије забиљежио у својим текстовима јасно се види да он није антикомуниста по инерцији или ради очувања постојећег друштва чије порочности је потпуно свјестан. Очевидно, он је комунизам проучавао и прије него што је ушао у вртлог крвавог братоубилаштва и револуције. Отуда он зна да је Комунистички манифест, не просто приручник нове социјалне доктрине, него "катихизис нове пролетерске религије". Њему је јасна метафизичко-демонска и псеудорелигиозна позадина комунизма као социјалног покрета. Био је несумњиво подробно упознат са крвавим пиром претходеће совјетске револуције. Зато се није зачудио што су комунисти, од самог почетка свога дјеловања у Црној Гори, почели обесвећивати светиње, отимати туђу имовину, бацати у јаме, убијати најбоље људе. Његов дух и дјелатност је угрозио породицу, морал, српство, Православље, културу човјечанства. Сукоб који је трајао у току цијелог рата био је по њему сукоб између комунистичке партијске организације, националиста и окупатора. Његово трагично свједочанство, засновано на искуству, потврђује, како сам каже, да су комунисти секташи, заљубљеници у своје идеје, некритични и себични као сви секташи; њима није идеал истина, већ њихова безбожна доктрина и странка. Ова његова анализа као и тврдња да за њих "не постоји Бог и душа", да угрожавају духовно биће народа и све обичаје, одричу светост, молитву, пост - педесет посљератних година су потврђиване у историјској реалности. Од самог почетка устанка он је примијетио да су комунисти побили више свога народа него ли Италијана; да су окрвавили руке братском крвљу, "најавили борбу и непоштедно је повели противу свих духовних и моралних тековина нашег народа", проузроковали године незапамћеног терора и хаоса. Није, дакле, он био против њих зато што су водили борбу против окупатора и што му је било до сарадње са фашистима, него што су под плаштом те борбе изводили крваву револуцију, уништавали Цркву и свештенство, остављали иза себе страх и пустош у моралном и материјалном погледу. Једноставно он је пророчки схватио дугорочну опасност од ове свјетске "превратничке" идеје. Вријеме је показало да је заиста нацифашизам био опака али пролазна болест на тијелу Европе (нијесу ли државе које су биле његови заговорници, отријезнивши се од те пошасти, данас водеће земље у свијету у економском, техничком, културном и сваком другом погледу?). Државе пак и народи које су послије пораза нацифашизма упале у дугорочније комунистичко ропство, нијесу ли данас, педесет година послије рата, друштва анархије и хаоса, социјалне и моралне биједе?

Митрополит Јоаникије је то на вријеме предвидио и своје прозрење и свједочење мученички платио. А заједно са њим његови најбиранији свештеници, новомученици Цркве Христове и мноштво народа и бираних првака народних.

Поред овога што ова књига открива лик његов као лик свједока вјерног Христовог у своме времену, она нам указује и посвједочује га, као изврсног педагога, брижног духовног оца о своме свештенству и народу, човјека великог милосрђа и човјекољубља. Понижавајући се пред окупаторским властима својим молбама и дипломатским учтивостима, он је спасио и вратио својим домовима на стотине интернираних и по логорима Албаније и Италије, али и по затворима у Црној Гори, малтретираних. Као Митрополит и као предсједник Црвеног Крста Црне Горе учинио је све што је било у његовим моћима да ублажи народну несрећу, немаштину и сиротињу. При томе није гледао ко је чији и којој страни припада. Из молби се види да је покушавао да заштити и затворене комунисте, тврдећи да је међу њима највише заведених, преварених. Има их доста, каже, молећи да буду ослобођени, који не знају шта је комунизам; неки су на силу преварени, неки само под сумњом, неки из моде... Обилазио је сваке године болнице, затворе, страдалнике и невољнике.

Но, на крају, кад је дошао на њега ред, за њега није било милости. Међутим, из објављених записа се јасно види да се он није уплашио. Знао је цијену мучеништва првих хришћана и њиме се надахњивао, јер је знао и њихову побједу, као и то, шта чека оне који издају Христа као Јуда.

Као да је знао какав ће му бити крај, у Ускршњој посланици (1943) позива на ношење крста, подношење гоњења, понижења и страдања, можда и крста мучеништва. Позивајући у истој посланици на страдање он и себе и друге позива на храброст, па каже карактеристично: "Али то не треба да нас плаши, напротив то треба наша срца да испуни радошћу, јер тиме се удостојавамо велике части да будемо слични Господу Христу. Он треба да нам буде идеал, он свијетли примјер, он свети углед". Тако му је пуна наде и вјере у Васкрсење Христово и Ускршња посланица, посљедња коју је послао својој пастви, из априла 1944. године.

"Добар пастир јер што каже ином, и сам својим потврђује чином". Тако је и Митрополит Јоаникије, све што је написао и рекао и што је друге учио и савјетовао - посвједочио и потврдио својом мученичком смрћу. Остао је вјеран Христу и своме народу до смрти, смрти мученичке. Гроб му не знамо али је његово име и његов подвиг све присутнији међу нама и у нама а лик све свјетлији и чудотворнији. Зато мирне душе и благодарног срца Богу и Његовом Мученику, завршавамо овај кратки Предговор молитвом: Свети Свештеномучениче Јоаникије, моли Бога за нас"!

Митрополит Јоаникије - свештени мученик XX вијека

Отварајући пола вијека затворене скривнице истине отварамо своју душу пред Распетим и Првоваскрслим Господом Исусом Христом. Ко све није био затворен у комунистичким скривницама за ових пола вијека?

У њима су биле затворене душе, имена, ликови, крстови, иконе, памћење.

Они који су их затворили мислили су, као и они који су Христа распели, убили и у пећину затворили и пећину запечатили, да ће их одвојити од народа коме су припадали и Цркви којој су до смрти вјерно служили.

Такав је случај и са новим Свештеним Мучеником Митрополитом Јоаникијем.

Ко се надао и ко је могао да зна да ће богомудре ријечи Митрополита Јоаникија, изговорене у страшном и тегобном времену, одјекнути до наших дана?

Објављивање његових посланица, лелека, вапаја и занимљивих дописа и преписке, у времену када је прошло нешто више од пола вијека од његове мученичке смрти, на најбољи и најистинитији начин слика трагизам братоубилачког рата у Црној Гори као и стање Цркве Божије у Црној Гори у поменутом периоду.

С друге стране, широј јавности се први пут после пола вијека пружа прилика да преко ових аутентичних историјских докумената упозна вјеру, љубав, подвиг, жртву, мучеништво и националну црту овог великог јерарха и мученика Цркве Божије.

Нека би све нас у Црној Гори и широм свих православних земаља Господ Исус Христос, Коме је вјерно служио блаженопочивши Митрополит, сабрао око наjузвишенијих идеала на земљи које је ријечју, дјелом и крвљу проповиједао Свештеномученик Јоаникије Цетињски.

На Цетињу,

Пред Видовдан 1996. г.

Велибор В. Џомић

Животопис Митрополита Јоаникија (Липовца) >>

// Пројекат Растко / Историја / Голгота Јоаникија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]