|
|
 |
Милорад Павић о Зорану Ђинђићу15. март 2003.Рак српског друштва – изолационизам, затварање у сопствени атар, поново је на делу. Метастазе тог рака увек су убиства: Карађорђа почетком XIX века, краљевског пара Обреновић почетком XX века, др Зорана Ђинђића почетком XXI века. Убице су увек имале исти циљ: да спрече отварање Србије ка Европи и свету. Зорану Ђинђићу Бог је дао све сем дуга живота. Био је храбар, мудар и леп човек. Имао је непогрешиву визију будућности. Био је прави човек на правоме месту у најтежем часу. Имао је неугасиву енергију. Био је један од најобразованијих људи. И по струци и по вокацији и по дару философ на челу државе. Прагматичан државник у најбољем значењу речи, научио нас је Зоран Ђинђић да гуслање о акцији није исто што и акција. Живео је и радио брже од осталих. Остварио је везе са светом као да је 50 година а не две године био на челу једне владе. Како да кажем да је био мој пријатељ, кад је био пријатељ свих нас, јер нема породице у Србији за коју није нешто лично учинио Зоран Ђинђић. Живео је за свакога од нас и за нашу децу. А Србија се одужила одузимајући његовој деци оца. Зоран Ђинђић је платио сопственом крвљу што није хтео да пролије туђу. То могу само највећи и најјачи. Хвала му, где чуо и где не чуо. // Пројекат Растко / Историја // |