Зоран Ђинђић

Коме одговара мрак

Оригинално објављено у: Став, Нови Сад, септембар 1990; прештампано у књизи: Зоран Ђинђић: Србија, ни на Истоку, ни на Западу, Нови Сад, Цепелин, 1996.

Ако сваки народ има такву власт какву заслужује, значи ли то да има и такву опозицију какву заслужује? Лако је наћи примере који оповргавају ову теорију о хармонији око лоше власти, нејаке опозиције и малодушног народа. У Пољској нпр. народ није био малодушан, па је власт ипак била лоша, а опозиција понекад нејака, а најчешће веома јака.

Из овога следи бар толико да српски народ није сасвим одговоран за стање власти у Србији, а поготово му се не може приписати непосредан утицај на стање опозиције. Најлакше би било у расправи о тој власти и тој опозицији слегнути раменима и показати у правцу народа. У смислу, да је нешто боље заслужио, имао би то боље. Али, народ је у овом смислу фикција. Он не може нешто да "заслужи" и за нешто да буде крив или одговоран. А фикцијама се ништа не може објаснити. Према томе, ни стање српске опозиције.

Прилично евидентно је да стање српске опозиције изискује објашњење. Нема никаквог смисла прикривати га или мистификовати. Оно је загонетка која завређује бар покушај решавања. У том покушају неће нам, дакле, помоћи упућивање на "објективне услове", на народ. Али, разумевању невеселог стања српске опозиције нећемо се приближити ни ако сву кривицу свалимо на другу страну, на власт. Та власт је без сумње учинила и чини све да опозицију задржи у сивој зони политичког деловања, да јој онемогући излазак на светло дана, да јој остави примесу нелегалне, полулегалне, сумњиве, несолидне активности. У осветљеним излозима је власт, док опозиција личи на преплашене уличне продавце који своју робу нуде кришом, у ходницима и пешачким пролазима. Није да нема интересовања пролазника, али сви знају да се ту ради о роби сумњивог порекла и квалитета.

Одговорност власти за стање опозиције огромна је. Својим генералним игнорисањем опозиције та власт је спречила природни процес селекције, формирања политичке одговорности и интегрисање делова опозиције у процесу друштвеног одлучивања. Тиме је, по природи ствари, непосредно подстицала раст недемократских, ауторитарних и ирационалних тенденција. Јер, међу уличним препродавцима не пролазе најбоље они који нуде најбољу робу, него они који својом физичком силом истисну конкуренцију. Пошто је консеквентно одбијала да опозицију озбиљно схвати, власт у Србији се на посредан начин умешала у структурисање те опозиције. Не дозвољавајући да се упали светло ишла је на руку онима којима мрак и иначе највише одговара.

Међутим понашање власти не може сасвим да објасни тренутно стање српске опозиције. И пре десет или двадесет година власт је на овим просторима била непросвећена и нетолерантна, па је стање у опозицији ипак било знатно боље. Није то жал за некадашњим елитизмом Београда. Не ради се о томе да је сада опозиција масовна и тиме битно другачија од камерних кружока из протеклих времена. Проблем је у нечем другом. Познајући интензитет тадашње опозиционе делатности очекивали би смо истинску експлозију у тренуцима легализовања вишестраначког уређења. Нешто попут Мађарске, у којој је било чак знатно мање непосредних опозиционих активности као основе новог политичког плурализма.

Оно што би смо очекивали, изостало је. У Србији није настала велика либерална, социјалдемократска или национална партија. Од свих странака најјачи је национални покрет, са нејасним програмом и без националних величина у свом врху. Организационо и политичко искуство раније српске опозиције није се сачувало ни у једној новој организацији. Када се данас каже "удружена опозиција" тешко је наћи неку везу са блиском прошлошћу. Не само због ретроградне иконографије, која буди асоцијацију на "вечно јучерашње" за које се ни Други светски рат још није завршио. Чуднији од овог недостатка визије јесте недостатак политичке стратегије, недостатак идеја, креативности.

Јасно је да српска опозиција има тешкоћа да се прилагоди новим условима. Као што плућа урбаног житеља могу да страдају при неопрезном конзумирању планинског ваздуха, тако и она још не успева да од испресецаног дисања пређе на нормални ритам. Међутим, питање је, да ли се у паду општег нивоа српске опозиције ради о декаденцији која је условљена ситуационим и појединачним разлозима, или је узрок бар делом садржан у природи и карактеру раније опозиционе делатности? Њен ниво је, додуше, неоспорно био висок, али да ли је у себи садржавао знатне еволуционе способности, тј. да ли је располагао потенцијалима за ситуацију регулисаног вишепартијског плурализма?

Чини се да у овом пољу лежи бар део решења загонетног стања тренутне српске опозиције. Упркос вишедеценијском примату у Југославији, београдска опозиција није у себи садржавала организацијску клицу која би изникла у погодном окружењу вишепартијског уређења. Када је то окружење створено, испоставило се да из клице не израста огроман шарени цвет, него обична биљка међу многим другима.

Једноставно речено, основни проблем тренутне српске опозиције је то што не успева да политичко искуство стечено у деценијама опозиционе делатности претвори у ефикасну политичку стратегију. А то је пре свега проблем претварања политичког искуства у политичку организацију. Ако ова трансформација не успе, а она тренутно не успева, угрожена су оба елемента, искуство и организациона форма. Уместо политичког искуства тада се нуде дневне политичке идеје и теме, а уместо организације настају стихијне параполитичке групе, сличније навијачким клубовима него политичким странкама.

Ако бисмо желели да персонализујемо ово стање ствари, без великих тешкоћа долазимо до закључка да је неискуство у опхођењу са организацијом (било да се ради о политичком апарату или било каквој другој организацији) главни узрок за прекид континуитета између старе и нове опозиције. Пошто је стара опозиција била у суштини дисидентска и интелектуална, без истинских покушаја стварног политичког организовања (чак без својих новина!), нова опозиција је у фазу организованог плурализма ушла сасвим неспремна. Њој је недостајала не само организација, већ и свест о организацији. Странке су се оснивале идеалистички, без претераног размишљања о материјалним "ситницама", неопходном почетном капиталу, просторијама, службеницима. Партије које су основане као претенденти на власт биле су заправо само грађанске иницијативе, и то су добрим делом још увек.

Тек предизборна кампања показаће у ствари организацијске капацитете странака у Србији. Ту ће се видети не само то да ли ће нова опозиција бити у стању да активира искуства старе опозиције, него да ли ће успети да та искуства проведе у адекватну форму. Приче на градским трибинама и скуповима истомишљеника нису форма за предизборну кампању. Дисидентска "критика свега постојећег" није програм са којим се може изаћи на изборе.

Између наглашеног интелектуализма старе опозиције и наглашеног антиинтелектуализма знатног дела нове опозиције налази се широки простор по коме тумара више од 50 одсто још неопредељених бирача. Међутим, њихови гласови ипак нису оно најважније. Најважније је да се само у том простору може формулисати политичка визија демократске Србије. Она је могућа само на линији сусрета искустава старе и нове опозиције. Али тај сусрет није просто преузимање "штафетне палице". Из њега мора да произађе нови вид политике, у коме политика неће бити ни пркосно опирање матици, али ни пуко пливање низ воду.

// Пројекат Растко / Историја //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]