Зоран Ђинђић

Србија, ни на Истоку, ни на Западу

Оригинално објављено у: Борба, Београд, јун 1991; прештампано у књизи: Зоран Ђинђић: Србија, ни на Истоку, ни на Западу, Нови Сад, 1996.

Ништа није тако слабо као идеја чије време је бесповратно прошло. У Источној и Југоисточној Европи та идеја је без сумње идеја социјализма. Унапред би био осуђен на пораз свако ко би покушао да помоћу ове идеје мобилизује позитивне емоције и формира политички програм. Свуда би пропао. Да ли и у Србији?

Глобални слом социјализма не би смео да нас толико импресионира, да не видимо "малу разлику". Та "мала разлика" је управо Србија. У њој је још увек могуће нагађати да ли ће после вишестраначких избора странка која је наследила идеју социјализма победити или изгубити. А чим има места нагађању, значи да идеја социјализма код нас није дефинитивно угашена.

Неко ће рећи да је она само леш, који се трза под импулсима галванизације. Да она само паразитира на стаблу које са њом нема никакве везе. Али, неоспорно је да се мрда.

Стабло чије сокове црпе ова социјалистичка имела је, наравно, национални програм. Већ одавно нису потребне никакве луцидне анализе да бисмо знали да социјализам у Србији остаје у игри, захваљујући прикључивању на национални извор енергије. То је онај високоароматични супстрат, који је, помешан са млаком и безукусном течношћу социјализма, читавом коктелу дао питкост и "карактер". Можда ће се овај коктел национализма и комунизма на крају показати као молотовљев коктел, који ће нам изгорети уста. За сада он има сасвим добру прођу код жедне публике.

Дакле, лако је закључити да српски комунизам своју ренесансу захваљује енергичном окретању националној политици, и пре свега националној реторици. Друштвена организација остала је иста, недемократска и ауторитарна, али је испуњена новим садржајем. Нема ентропије, ни очигледног распада, какве познајемо из последњих дана социјалистичких поредака. Све ово је лако увидети, али ствар није у томе. Проблем ту тек настаје. Право питање није оно о енергетском извору нашег социјализма, него: како се могло десити да управо у Србији пође за руком спасоносно цепљење комунизма вакцином национализма? Јер, спајање ова два елемента уопште није тако уобичајено и разумљиво. Такви спојеви су нам, додуше, и одраније познати. Али то "одраније" односи се на комунистичке режиме из времена када није било опозиције.

Оног тренутка када је у социјалистичком монументу дошло до првих видљивих пукотина, оног тренутка када се оформила јавна опозиција, национална идеја окренута је против комунизма. Опозиција је наступила као једини аутентични заступник националних интереса, а комунисти су могли бити срећни ако нису били проглашени за националне издајнике. То се дешавало не само у Мађарској или Чехословачкој. То се дешавало и у Словенији и у Хрватској. Али, то се не дешава у Србији. Зашто?

Објашњење не смемо тражити у средствима масовне манипулације. Њима су располагали сви комунистички режими. Осим тога, на везану трговину, уз коју је уз национални програм добровољно, иако уз нећкање, преузет и социјализам, у Србији су пристали неки људи који нису тако наивни да би подлегли једноставној пропаганди.

Овде ме не интересује да ли се они варају и да је пристајање на комунистичко-националног бастарда добро, за њих саме и за ствар до које им је стало. Интересује ме чудни магнетизам који око себе шири овај бастард. Магнетизам је тако јак да је спречио активирање демократског националног програма у Србији. Програма који би био супротстављен не само комунистичкој окупацији националне идеје него антидемократском национализму.

Одговор на ова питања морамо тражити у нашој послератној историји. Однос између нације и државе, довољно компликован и у старој Југославији, овде улази у своју последњу патолошку фазу.

Државни и уставни развој, који почиње већ средином Другог светског рата, под плаштом федерализовања обећавао је и подстицао стварање самосталних републичких држава. Завеса на државној позорници била је спуштана, гледаоци су очекивали да ће сценска слика, која иза ње настаје, бар приближно одговарати програмској најави коју су добили на улазу. Чули су, додуше, повремену буку иза застора, померање тешких предмета, али имали су поверење. То поверење појачавали су "њихови" редари. Па не могу нас ваљда преварити ако су "наши" размештени по свим важним положајима!

А када се завеса подигла, установили су да се налазе у сасвим другом комаду. Није се играла најављена драма федерализма, него трагикомедија стварања независних републичких држава. Она би била сасвим комична, када не би било угрожених делова различитих народа у републичким државама. Била би сасвим трагична, када би те псеудодржаве млатарале правим, а не позоришним сабљама.

Када се завеса подигла, једино српски комунисти нису знали текст и нису били адекватно нашминкани. Деловали су депласирано на сцени, као фигуре из неког сеоског аматерског позоришта.

"Нови политички курс", до кога је у Србији дошло после знамените промене политичких улога, омогућио је српском комунизму да се укључи у представу. Ни мање, ни више. Он Србији није донео ништа што нпр. словеначки или хрватски комунисти својим републикама нису донели још пре неколико деценија. Једина заслуга је искакање из самоизабране трећеразредне улоге. Али, комад је остао исти.

Међутим, живот је у међувремену ишао даље. Оно што је пропуштено пре две, три деценије, не може се анулирати као да време не постоји. Словеначки и хрватски комунисти платили су за ово сазнање. Глатко су изгубили на изборима, јер нико није био спреман да им сада захваљује за нешто што су давно учинили. Словенија и Хрватска постале су, додуше, заслугом својих комуниста федералне државе, али људи су то заборавили. Ти комунисти изгубили су зато што су њихови претходници били веома ревносни. И ови нови комунисти су се наравно позивали на национални програм, али публика је рађе слушала националну опозицију. На већ подигнутим темељима она је обећавала изградњу национализма без комунизма.

Само у Србији је стварни конфликт могао да се одвија унутар саме комунистичке партије, између "старих" и "нових" комуниста, уз потпуно искључење ванкомунистичке опозиције. У самој партији се отворио простор који је у другим земљама и другим југословенским републикама већ одавно затворен. Наше епохално кашњење у односу на бивше социјалистичке земље резултат је чињенице да су "нови" српски комунисти успели да питање односа између државе и нације преведу на терминологију спора између старог и новог комунизма. То је субјективно био трик, који је објективно био могућ зато што су "стари" српски комунисти до те мере били аматери, да и минимална побољшања стварају утисак огромних напредака.

Широку популарност "нови курс" стекао је тиме што је за Србију изборио оно што су све друге републике одавно већ имале и под старим комунизмом. И ови касни плодови многима су слатки, али не треба заборавити да је стабло са кога потичу већ сасушено, и да се мора тражити ново. То стабло је комунизам, без обзира на то да ли је стари или нови.

Смештање процеса неопходних реформи у оквиру социјалистичког модела, редуковање конфликата на сукоб између "старих" и "нових", све то је страшно погодило не само демократску, него и националну опозицију Србије. Обе су изгуране из поља у коме се одвијало догађање. Јер то поље је, упркос промењеној реторици, остало непромењено. Још увек живимо у социјализму.

Жестоке емоције и још жешћа терминологија створили су привид невиђене динамике. Као да "сваки дан, у сваком погледу, све више напредујемо". Није тешко увидети да је најчешће реч о чистом привиду, и да је стварни живот већ одавно напустио форме у којима га тражимо. Спор између "старих" и "нових" комуниста, који је протеклих година пунио фељтоне београдских листова и који је пленио пажњу читалаца, анахрон је и ирелевантан. Ако једном отворимо конзерву коју чувамо као златну резерву, већ по мирису ћемо установити да она више није за употребу. Без обзира на шарену и обновљену налепницу.

Спор о месту Србије у комунистичкој Југославији постао би занимљив само да се претворио у расправу о самом комунизму. Овако, вишедеценијско кашњење српских комуниста добило је адекватан пандан у тренутном анахронизовању готово укупног друштвеног и привредног живота. Највећи медији контролисани су као у време "ратног комунизма". То није само политички, него друштвени проблем, јер друштво губи средства за комуницирање о својим стварним проблемима.

У међувремену се, као нуспроизвод идеологизованог стања, појавио снажан антидемократски национализам. Он је природни отпадак који настаје када се из формуле комунизам плус антидемократија плус национализам избаци први елемент. Скраћена формула још је једноставнија него њен трочлани узор, али тиме није истинитија. Не у смислу неке вечне истине, него у том смислу да ни једна ни друга не решавају проблеме. Добре су за подгревање емоција, али само за то. А емоције нам нису недостајале ни у старом комунизму. Недостајала су нам решења за проблеме.

// Пројекат Растко / Историја //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]