Зоран Ђинђић

Устав за Југославију

Оригинално објављено у: Став, Нови Сад, новембар 1990; прештампано у књизи: Зоран Ђинђић: Србија, ни на Истоку, ни на Западу, Нови Сад, 1996.

Ретке су земље, попут наше, у којима је "уставна радња" напета као неки криминалистички роман, препун разноврсних завера, злочина и намерно замршених трагова. Ова радња плени пажњу широке читалачке публике која се, у зависности од тренутне секвенце, увек изнова опредељује, не марећи превише за властито претходно убеђење. Улоге уставобранитеља и уставорушитеља размењују се као позоришне маске. Ако су се словеначки политичари донедавно профилирали као последњи браниоци угроженог Устава, сада их ништа не спречава да исти тај Устав, незнатно измењен, без гриже савести пошаљу на други свет. Обрнуто, српски уставорушитељи одједном откривају своју страсну љубав за донедавни објект свог праведног гнева и спремни су да га бране све док се не погасе и последње позоришне светиљке.

Ова необична атрактивност Уставних заплета утолико је необичнија што сви знају да је основно штиво (текст Устава) сувопарно и бескрајно досадно. Дискрепанција између "сценарија" и "радње на сцени" толика је да побуђује оправдану сумњу. Не играју ли глумци неку своју игру, при чему им сценарио служи само као добар изговор да запоседну сцену? Другим речима, да ли је југословенско "уставно питање" заиста уставно, или је ту Устав послужио као форма за заплете и расплете који са њим немају много везе?

Ако целу југословенску уставну аферу посматрамо из овог угла, дакле, не као опчињени гледаоци, него као неки посетилац који је са светла дана бануо у замрачену дворану усред представе, бићемо пријемчивији за једно начелно питање: да ли је Југославија уопште способна да има устав? Скромни као и сви случајни посетиоци, ограничићемо домет наше скепсе на тренутно стање. О чему се ради код тренутне југословенске "уставне реформе"? Да ли проблеми које она треба да реши могу уопште уставним средствима да буду решени?

Грађани неке земље у своме уставу формулишу основна својства поретка у коме желе да живе. Јединство устава произилази из темељне сагласности која је постигнута. А у каквом поретку желе да живе грађани наше земље? Око чега су они и на који начин постигли темељну сагласност? Да ли тај начин садржи довољну гаранцију да евентуални споразум неће бити нарушен и пре него што се осуши штампарска боја првих примерака уставног текста?

Шизофренија југословенског поретка доживела је свој класични врхунац у одвајању душе и тела. У исто време док се распадала партија, као тело тог поретка, прокламована је регенерација његове душе – Устава. Мање нас увесељава околности што се у једној материјалистичкој држави све више шири склоност за спиритуализам; пуно смешније од тога је уверење да би душа могла у потпуности да компензује губитак телесности. Од рата до данас партија је била једини стварни садржај политичког и јавног живота, а све друго било је чисти привид. Устав као "лепа душица" представљао је неопходни декор и ништа више. Сада би тај привид требало да се претвори у стварност, да почне да дише, делује. Једном речју да почне да живи! Ко би, осим непоправљивих политичких мистика, поверовао у ово чудо?

На истим насловним страницама дневних новина донесена је вест о распаду југословенске партије и о "предлогу за доношење новог Устава". Вести су стајале једна поред друге, не додирујући се. Председник наше владе уверавао је себе и друге да између те две радње нема никакве везе, тј. да нашу државу не дотичу интерне партијске заврзламе. Међутим, ако се вратимо елементарном одређењу устава као темељне сагласности, нећемо се тако лако препустити спиритуалистичком оптимизму. Наиме, нико не може оспорити да је партија била једини медиј за политичку комуникацију и да се свако питање о томе шта наши грађани желе на нужан начин претварало у питање о томе шта жели наша партија (тј. партије). Без партије нема политичке комуникације, без политичке комуникације нема сагласности, без сагласности нема устава.

Распад југословенске партије не значи само кризу претензије на апсолутну моћ у друштву, него и фактички прекид политичке комуникације, у једном друштву у коме је оно политичко било у потпуности окупирано од стране једног "политичког субјекта". А то значи: тренутно уопште није могуће утврдити о чему постоји сагласност међу југословенским грађанима. Наравно да ни интерна сагласност партије, на којој је до почетка осамдесетих почивао југословенски поредак, није имала неке суштинске везе са ставом грађана према друштву у коме живи. Распад партије потенцијално и њих укључује у радњу, тако да се читава ствар знатно компликује, али и ослобађа претходних привида. Назире се могућност да евентуални југословенски Устав заиста постане израз сагласности југословенских грађана у погледу основних својстава друштва у коме живе. Међутим, да би се то десило, било би неопходно да се успостави нови медиј политичке комуникације.

На основу спонтаног испољавања политичких уверења тренутно није могуће рећи ни то да ли су све релевантне групе које живе у нашој земљи уопште за Југославију, а поготово за какву би се Југославију залагали. Опције варирају између асиметричне федерације, конфедерације и "обичне" федерације. Међутим, што је још важније, ни та испољена уверења не садрже увек у себи довољну гаранцију да не представљају демагошки трик. Наш политички простор контаминиран је остацима "старог режима", а његова криза још није истозначна са његовом абдикацијом. У таквој ситуацији се неко може залагати, на пример, за политички плурализам, а чинити све да га спречи.

Неопходно је извесно време да би друштвени актери (међу њима и републичке комунистичке партије) створили медиј за релевантну друштвену комуникацију, у којој би онда било одлучено и то да ли је, и око чега, могућа сагласност међу људима који живе у нашој земљи. Свако прејудицирање, у виду неког новог Устава, било би по свом садржају ирелевантно (јер не би обавезивало оне на које се односи), а по својој функцији штетно (јер би стварало комуникацијске шумове).

Дакле, треба неизоставно одложити расправу о новом Уставу, а уместо тога посветити пажњу институционалном осигурању медија за релевантну друштвену комуникацију. Пошто је политика његов битан сегмент, то значи: треба максимално заштитити право на изражавање политичких уверења и на политичко удруживање, да би након стабилизовања преовлађујућих политичких уверења постала могућа расправа међу њима и тиме, евентуално, постизање сагласности. Уместо Устава потребни су Уставни амандмани и закони о политичким партијама. И потребно је стрпљење да би смо видели да ли су они који изражавају уверења заиста уверени у њих, или политичка средства желе да искористе за још једно укидање политике.

// Пројекат Растко / Историја //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]