Жељко Фајфрић: Света лоза Стефана Немање

1. Младост Стефана Немање

Почетком XII века на Балкану стоје насупрот једна другој две српске области – Рашка и Зета. Обе су међусобно имале довољно различитости да би биле у сталним непријатељствима, а разлог је био једноставан – превласт. Осим другачијег етничког састава и различите религије, Рашка и Зета су трпеле различите утицаје што се и те како осетило у културном погледу. Њихови међусобни односи били су само понекад складни, а најчешће је стална нетрпељивост доводила и до крвавих сукоба. Оно што им је било заједничко било је то да ниједна област није била независна, већ су обе под страном влашћу.

Зета се налазила у приморју, тако да је ту био изражен утицај романске културе, а била је, осим српским живљем, насељена и бројним романским и арбанаским становништвом које је имало и приличан политички утицај. Зета је једно време носила име Диоклитија или Дукља, то је био назив за средњовековну област која се простирала од Боке Которске до реке Бојане (ово име потиче вероватно од имена римског града Doclea или можда од назива илирског племена Docleatina). Сам назив Дукља је у употреби од X века и негде од XI века ова се област почиње називати Зетом. Назив Дукља (Диоклитија) се касније само употребљава у владарским титулама.

Око 1077. године Зета је уздигнута на ранг краљевине тиме што је римски папа Гргур VII одобрио да се кнез Михаило крунише за краља. Истовремено, краљ Михаило је радио и на томе да Зета добије самосталну архиепископију, што је на крају, 8. јануара 1089 уродило плодом тако да је у Бару основана зетска (Дукљанска) архиепископија. Но, тада већ није владао Михаило, већ његов наследник Бодин. Барска архиепископија је имала прилично велику надлежност и контролисала је епископије у Бару, Скадру, Дривасту, затим пулатску епископију, српску, босанску и требињску, а и сви манастири у земљи били су под њеном контролом. Захваљујући овоме католички утицај је био изузетно јак, тако да многе области у Зети нису имале уопште православног свештенства. Да је утицај римске курије био велики види се и из тога што су сва документа писана искључиво на латинском језику. Само становништво у Зети није било хомогено, будући да се ова држава налазила на границама различитих племена, која се јесу мешала, али која су и задржавала мноштво својих племенских обичаја.

Рашка се налазила у унутрашњости, окружена планинама и непроходним шумама које су јој представљале дуго времена штит тешко пролазан за стране освајаче. У овој области живело је претежно српско становништво уз веома мало другог етничког елемента тако да је Рашка успела да сачува много тога патријархалног и конзервативног. Ту су у највећој мери очувани народни језик и други обичаји, а православна црква је имала искључиви утицај. Рашка се углавном бавила својим пословима, али то није сметало њеног владара да када год то може усмери своју војску ка Зети. Пограничне чарке су биле непрестане, али ни један од владара није показивао неке веће амбиције према другој области, па су сви сукоби завршавали углавном пљачкама стоке и паљењем усева.

Ова стална трвења су достигла врхунац након смрти зетског владара Бодина, око 1101. године, када га је требао да наследи син Михаило, али због неморалности његове мајке избила је свеопшта побуна у којој се најбоље снашао Бодинов брат Доброслав и искористио огромни метеж да се дочепа престола. Успех му је био тек половичан јер га никако није умео и очувати. До тог момента Зета је била колико – толико мирна земља, без неких већих трзавица које би омеле стални успон ове области, али од појаве Доброслава историја Зете постаје поприште дивљих обрачуна за власт. Да је ситуација у Зети веома несигурна, први је осетио Вукан, тадашњи рашки велики жупан, па са војском упадне у Зету. Већ расклимана Зета није била у стању да се брани, а изгледа да ни Доброслав није показивао нарочиту вољу, још мање сналажљивост, па неког отпора није ни било. Таквог владара није било тешко оборити, тако да Вукан није имао већих проблема при хапшењу Доброслава и натурања свога кандидата Кочапара Бранисављевића.

Рашки жупан је желео да довођењем Кочапара на зетски престо добије одлучујући утицај у овој области. Судбина Зете, а ни судбина Кочапара њему није била битна, битна је била власт и прилика да је прошири преко границе Рашке. У томе није успео у потпуности јер се Кочапар показао незахвалним, а вероватно и превртљивим, па се веома брзо одвојио од Вукана. Ускоро су између њих владали толико лоши односи да је Вукан, не могавши више никако да поврати утицај над својим штићеником, чак покушао и да га убије "Потом је Вукан са Рашанима поставио засједе Кочапару да би га убио" (Летопис поп Дукљанина). Кочапар се показао као веома спреман на Вуканове подвале па их је до краја све избегао.

Све у свему Кочапар се показао као одлучан владар који је имао намеру да Зети поврати ранију снагу и важност. Његови покушаји су били окренути углавном ка заузимању хумске земље, но у једном од похода погине. Сада је опет рашки жупан Вукан имао потпун утицај над зетским унутрашњим стварима па је то искористио истурајући и подржавајући новог кандидата за зетског владара који се звао Владимир, иначе син најстаријег Бодиновог брата, такође Владимира. Овај се потпуно препустио Вукану и чак му постао и зет. Захваљујући томе Зета је проживела неколико година без династичких борби што је и те како остало у сећању. "И земља је дванаест година живјела у миру" (Летопис поп Дукљанина). Вероватно је да би овакво стање трајало дуже време да у Рашкој Вукан изненада не умире, чиме је зетски владар Владимир изгубио сигурну подршку.

То је била прилика да се одмах придигну његови непријатељи па тако побуну диже Бодинов син Ђорђе, а на наговор своје матере Јаквинте. Иначе, ова жена је остала у предању позната као надасве опака и зла. Она је као жена Бодинова још за његова живота била у сталним сукобима са Бранислављевићима јер се бојала њиховог јачања предвиђајући да ће они након Бодинове смрти преузети престо. Поп Дукљанин њој чак приписује у заслугу одсецање главе родоначелнику Бранислављевића, кнезу Браниславу, а које је на њен наговор наредио Бодин. Тада су погубљени и Бранислављев брат Градислав и Бранислављев син Бериња: "Краљ Бодин би побијеђен од жене као Ирод од Иродијаде" (Летопис поп Дукљанина).

Ђорђева побуна је на крају успела (изгледа да је Владимир отрован), али ни он се није дуго науживао на власти. Ускоро га Бранисављевићи уз Грчку помоћ потисну, а матер му Јаквинту ухвате у Котору и пошаљу на заточење у Цариград. Сада је на престолу Грубеша Бранисављевић, подложник Грка. Ђорђе немајући куд побегне у заштиту код својих доскорашњих непријатеља, у Рашку.

Грубешина владавина је трајала седам година и остала је у лепом сећању. "За то вријеме земља је била у миру и веома се опоравила. Тада је бог дао жита и вина на претек и земља би напуњена сваким изобиљем" (Летопис поп Дукљанина). Мир поново поремете Рашани који са војском упадну у Зету. Код Бара дочекује их Грубеша, али битку губи и сам гине. Зетски престо преузима поново Ђорђе, али сада је он већ старији и много искуснији па му је јасно да се многе ствари у политици и борби за власт могу много лакше стећи митом него оружјем. Стога покушава да се измири и са Бранисављевићима, својим највећим непријатељима, нудећи им поједине жупаније на владање. Вероватно је рачунао да му је боље да их као своје подложне жупане држи на оку него да стално са страхом гледа према Грчкој одакле би они могли наићи. Успех му је био само делимичан. Неки од Бранисављевића му долазе и прихватају понуду, док други остају у Грчкој, а опет неки одлазе у Рашку где сплеткаре. За то је сада Рашка идеално тло, јер у њој се династичке борбе након смрти Вуканове још увек не смирују. То је идеална прилика за Зећане и њиховог владара Ђорђа, да сада они почну да се мешају у рашке послове. Ђорђе је тога свестан и он то користи, па гура свог кандидата Уроша, иначе синовца Вукановог. Како је Урош био у тамници у Рашкој то га је требало најпре ослободити из ње. "Краљ сакупи војску и оде у Рашку, па је оружјем задобије и поплијени. Ту наиђу на Уроша који је био у затвору, у који су га били ставили његови рођаци, па га, извукавши га одатле пошаљу за жупана у Рашкој". (Летопис поп Дукљанина).

Ове династичке борбе у Рашкој су избиле одмах након смрти великог жупана Вукана. У међувремену, док се Урош није дочепао власти, неки Завида је изгледа владао једно време (стога постоје претпоставке да је он можда Вуканов син или блиски рођак), али он није био личност већег значаја и формата у Рашкој тако да није успео да се одржи на престолу и одмах је подлегао побуни своје браће. Завида се наводно са својом браћом споречкао око имања и будући да није дошло до мирног решења овога спора, дошло је до тешких речи, затим претњи и на крају до отвореног сукоба. "Ипак сам слушао да је био велики метеж у овој страни земље, и Диоклитије и Далмације и Травуније, и да су родитељу његову браћа му завишћу одузела земљу". (Стефан Првовенчани). Завида није могао другачије одговорити већ само бекством. Он је имао неких имања у Зети, познато је Рибница код Подгорице, и ту се склонио за извесно време.

За то време у Рашкој бесне династичке борбе које трају дуже време што омогућује да се у њих умеша и зетски краљ Ђорђе желећи да он буде тај који ће да одлучи о томе ко би могао бити нови жупан. У томе је на крају преценио своје снаге јер се одједном рашка властела удружила са незадовољном зетском властелом, па онда тако удружени позову у помоћ Грке. Наравно, Грци су осетили повољну прилику да поново добију утицај у српским пословима и пристану. Као резултат овог савеза остварена су два војна похода против Ђорђа. Први поход Ђорђе је сузбио, али у другом подлегне. Војска му се разиђе и он, немајући куда, за прво време се склони у Црмницу. Сада је цела земља букнула против њега, најпре Котор, а затим и остали. Једно време је лутао по земљи тражећи уточиште док га коначно нису, презреног од свих, ухватили и одвели најпре у Драч, а затим у Цариград. У Цариграду је, попут своје мајке неколико година раније, и он умро у заточеништву. Грци су тада као свога претендента на престо у Зети довели Градихну из куће Бранисављевића.

Ове династичке борбе довеле су Зету дотле да је она од независне претворена у државу која је зависна од Византије. Вероватно је да је народ Зете туђинско освајање дочекао као олакшање, јер га је освајач коначно ослободио бескрајних династичких борби које нису имале никакве сврхе, осим борбе за власт. Издајство је постало обична ствар, а да је узело маха потврђује и поп Дукљанин: "Тада су они који су се сматрали пријатељима и веома блиским краљу, и који су јели његов хљеб, подигли против њега своје потчињено људство, тако једни споља а други изнутра предадоше тврђаву и краља војсковођи господину Алексију, који узевши краља, поведе га са собом у Драч, а одатле га, окованог и у пратњи стражара, пошаље у Цариград, гдје је преминуо у затвору." (Летопис поп Дукљанина). Осим независности, Зета је изгубила и друге привилегије које су Бодин, а касније и Михаило тешко стекли. Средином XII века укинута је и барска архиепископија, а и владар више не носи назив краља већ назив "велики кнез".

Управо некако око тог времена, претпоставља се 1113. године, Завида је добио сина коме је дао име Немања. Како је у то време Завида боравио у Рибници код Подгорице, то се претпоставља да се Немања родио управо ту. Одмах по рођењу детета поставило се и питање његовог крштења. Завида је био православне вере и било је за очекивати да се и дете тако крсти, но ту је било проблема јер је Зета била под снажним католичким утицајем толиким да у њој скоро да није било православног свештенства. Како је Завида био практичан човек, одлучио је да му дете крсти католички свештеник. "А како су у земљи тој латински јереји; то се по вољи божјој удостоји да у храму том прими и латинско крштење" (Стефан Првовенчани).

О Немањином детињству и раној младости не знамо ништа, али на основу онога како се живело у Зети у то доба може се са великом сигурношћу реконструисати и то какав је он имао живот. Завида је, иако без значајније политичке улоге у животу Зете или Рашке, припадао породици великог рашког жупана а био је у сродству и са зетском династијом. Био је вероватно и добростојећи о чему говори и то што је могао из Рашке пребећи у Зету. Изгледа да је највећи део времена проводио у Рибници која се налазила близу два велика града – Котора и Дубровника. Оба града имала су широку аутономију, која је у себи подразумевала да постоје тачно одређене границе градске територије, сопствени закони, судије, разни чиновници и магистрати који су сваке године бирани и мењани, имала су своје епископије, мада је што се тиче црквених ствари, град Бар имао несумњиву предност у односу на Дубровник и Котор јер је у њему било седиште архиепископије.

Бар се налазио на брду изнад оштрог гребена Сутормана и Румије и управо захваљујући томе што је био седиште архиепископије сматран је политички важнијим од осталих. Овај град је живео од трговине маслиновим уљем и захваљујући томе био је густо насељен, а сама варош је била прилично велика. Ипак, Котор је био економски јачи и сигурно је да га је Немања често посећивао и посматрао снажну тврђаву на стени која се дизала високо у небо, док се испод ње простирала варош са око пет стотина кућа. Око њих се пружао исто тако снажан камени бедем, који је служио као заштита од ненаданих напада. Котор је био типична приморска варош са тесним улицама у којима су се налазиле куће од камена (ређе од дрвета), прекривене сламнатим или дрвеним крововима. Скоро свака кућа је имала по један балкон који се налазио са главне стране куће. Град је био пун занатлија, углавном кожара, ципелара, златара, воскара и наравно рибара. Са Дубровником, Котор није имао посебно срдачне односе из разумљивих конкурентских разлога. Но, све то није била велика сметња да се грађани ова два града међусобно мешају, тргују, па чак и венчавају. Ипак, мало је примера да се Дубровчанин преселио у Котор док је у обрнутом смеру било доста селидби. Котор је обухватао релативно велики простор који је заузимао полуострво између другог и трећег залива. Сва област је била густо насељена, а земљиште је било марљиво обрађивано, што је резултирало бројним воћњацима, виноградима, баштама међу којима је било саграђено и мноштво вила. У самом граду знало се ко на ком месту живи, па је у северном делу (Доброта и Пераст) била насеобина занатлија (бачвари, лађари, кречари, циглари).

Дубровник је био сразмерно јачи град у односу на Котор што се могло одмах видети и по кућама које не само да су биле скоро све од камена, већ су биле углавном двоспратне или троспратне, а нису биле ретке ни четвороспратне. Градиле су се углавном од камена или опеке, али као и у Котору биле су густо збијене. Прозори су затварани дрвеним капцима, док је стакло било прилично ретко. Скоро свака кућа је имала откривену или покривену галерију, где се држало цвеће. Ове галерије су служиле и за много прозаичније ствари, као што је смештај нужника и то на предњој страни куће тако да сав измет пада директно на улицу. То је био разлог зашто су ионако узане улице биле пуне смећа. Калдрмисане улице су биле реткост, а становници су слободно држали свиње и другу стоку на улици. Исто тако у многе куће се улазило са степеништа које су биле споља, на улици, што је још више сужавало ионако тесне улице. По оваквим улицама била је права авантура ићи ноћу; увек је постојала опасност да се упадне у јаму која је пуна нечистоће или да се страда од пљачкаша и непријатеља, а могло се наићи и на какав љубавни пар за који су овакве улице биле идеалне. Стога је било мало оних који су се усудили да без фењера шетају када падне мрак.

Било је забрањено да се изван градских зидина праве камене куће, већ су се правиле углавном од дрвета са сламнатим кровом. То је било из војничких разлога, односно зато што би се те куће у случају напада споља одмах запалиле и не би могле да непријатељу пруже заклон. Због поменуте неуредности шириле су се и многе болести од којих је свакако била најприсутнија лепра. И у Котору и у Дубровнику зараженима лепром био је забрањен улазак у град и они су морали да живе на тачно одређеним местима, да не би пренели болест на остале грађане. Осим тога, у Дубровнику су морали да носе и бела одела како би били приметни са веће раздаљине. Било је још људских наказа, попут оних које су сами људи направили кажњавајући криминалце сечењем ушију, носа, смуђењем косе, ослепљењем, итд. Честа казна била је и чупање браде, а због обичаја да људи носе дуге косе и браде, па је чак била велика срамота бити ћосав.

Будући да је Немања био из добростојеће куће, то му је и живот био далеко лагоднији но што је то био живот обичних грађана. Но, то не треба преувеличавати, јер ни тадашња висока властела није имала неки бог зна како угодан живот. Вероватно је да је кућа Немањиних родитеља била сва од камена, без велике удобности. Могуће је да су и у њој као и кућама других богатијих под и врата били прекривени шареним простиркама, а вероватно је да су имали платнене завесе или памучне, које су служиле као заклон од сунца. Уколико су имали скупоценог прибора чували су га, као и све друге вредније ствари, у ковчезима од којих је кључ имао само старешина породице. Кућа је била осветљавана свећњацима или фењерима, док су у сиромашнијим кућама користили луч. Чак и у најбогатијим кућама у то време је била ретка постеља, већ се спавало на поду, где би се распрострло неко крзно, а касније се употребљавао душек, перјанице и сламарице. Храна није била једнолична како се то данас често неоправдано мисли. Преовлађивала је биљна храна. Користио се хлеб, погача, каша, пита са месом или сиром. Заправо највише је у употреби био сир, али и свињско и овчје месо. Од свињског меса на цени је била нарочито шунка и сланина. Јела се риба, али и дивљач мада само на трпези знатније господе. Као пиће коришћено је вино и медовина.

Немања се вероватно највише забављао одлазећи у лов и то на препелице, јаребице и друге птице, што се тада сматрало посебно отменим. Добијало се много на престижу уколико би се у лов ишло са соколовима. Тада су се у околини Котора по брдима хватали соколови мрежама и они су били обучавани за лов. Били су веома скупоцени, тако да су често вођене парнице око власништва над овим птицама. Осим лова биле су омиљене и неке забаве које су биле везане за коришћење бојног оружја. Најчешће се вежбало у гађању стрелом и луком, ручним балистом као и са мачевима.

Гозбе су биле честе, а гостопримство је било пословично. Оне би се увек завршавале жестоким пијанкама, што и није било чудно јер су непрестано за све и свашта дизане разне здравице. На таквим весељима играње је било обавезно, посебно коло. Коришћени су фрула, гусле, гајде и рог као инструменти. Биле су честе и забаве под маскама, а најчешће су се носиле животињске маске. Када није било таквих забава, одлазило се у крчме где су најчешће радиле жене због којих су стално избијале туче. Певање је било веома омиљено и певало се у свакој прилици, и у свадби али и на сахрани, док су епске песме биле нераздвојни део живота.

2. Рашка у борбама за независност

Време владавине великог жупана Уроша везано је за уплитање Рашке у велики рат између Угарске и Византије који је почео 1127. године. Угари су најпре освојили Хрватску и велики број далматинских градова који су до тога момента били под Венецијом. Но, њихови планови су ишли и даље ка југу. На том путу они су наишли на Рашку која је била, и поред својих непрестаних борби, ипак противник за респект и савезник око којега се требало потрудити и придобити га. Користећи то што су Рашани били изразито нетрпељиви према Византији желећи се ослободити од византијске зависности угари их придобију за савезнике.

Око 1127. године Угари су почели са нападом и првом налету освајају Београд, али изгледа да нису били сигурни да ће га успети и задржати, те су почели да руше градске бедеме и да камење преносе у Земун појачавајући његове бедеме. Ускоро су стигли до Ниша и Софије, а има неких индиција да су се поједини одреди залетали чак до Филипопоља. Византија је узвратила удар и успела да их порази на левој обали Дунава, код Храма. Након овог пораза Угри су још једном покушали ратну срећу и нападају на Браничево. Имали су успеха, али само док се византијски цар није појавио са војском. Међутим и византијска војска се ускоро морала повући због болести и недостатка хране.

У међувремену, Срби навале на Рас где се налазила византијска посада, освоје га и пале (1129.). Тада је заповедник војне посаде у Расу побегао, а византијски цар, разљућен, осрамоти га тако што га обуче у женску одећу, посади на магарца и проведе га по Цариграду. Како је овај устанак био прилично озбиљна ствар то је византијски цар Јован Комнин морао да лично доведе војску и да овај устанак умири. Устанак је угушен, а Грци су се жестоко осветили тако што су мноштво заробљених Срба одвели у разне крајеве Грчке. Жупан Урош је тада морао да поново призна врховну византијску власт.

У овом рату Срби су жестоко страдали, али њихова жеља за ослобођењем од Византије није престала, као што је и њихово пријатељство са Мађарима остало. Желећи да Србе што више веже за себе, угарски краљ је дошао на идеју да свога сина ожени ћерком великог жупана Уроша. Тако је године 1131. дошло до брака између српске принцезе Јелене и будућег мађарског краља Беле II.

О овоме Бели постоји интересантна прича. Угарски краљ Коломан (1095-1116), једна наказа од човека, разрок, рутав, ћорав, грбав, хром и јецав, имао је брата Алмоша који га је покушао срушити са престола. Покушај није успео, а Коломан се грозно осветио наредивши да се Алмош ослепи, и што је још грозније наредио је да се ослепи и петогодишњи Алмошев син, Бела. Касније је Коломану сунуло кроз главу да је и то мала освета па је дао наређења да се обојица погубе. Међутим, редовници неког самостана сакрију и Алмоша и Белу, тако да је Коломан и умро убеђен да су ова двојица, сходно његовој жељи, мртви.

Коломана је наследио Стјепан (1016-1131.), веома сличан своме оцу, разблудник, који је довео у Угарску Кумане (Половци) и живео са њиховим женама. Ово је бекријање узело толиког маха да је Стјепан у својој тридесетој години умро, исцрпљен од таквог живота личећи на осушеног старца. Још док је он боловао, почеле су смутње око престола, будући да није имао наследника. Ипак, некако Стјепан сазна да је несрећни краљевић Бела жив (иако слеп), силно се обрадује, доведе га на двор и прогласи за наследника. У исто време уговори са великим жупаном Рашке, Урошем, женидбу Беле и Урошеве ћерке Јелене. Године 1131. Стјепан је умро, а наследник угарске круне је постао Бела док је Јелена постала угарска краљица. Јелена је потпуно узела под своје Белу који је био слабић, неодлучан и који је своје страхове сакривао у непрестаним пијанкама. Јелена је чак на угарски двор довела и свога брата Белоша, који је дуго водио главну реч у свим државним пословима, а једно је време имао титулу бана Хрватске и титулу палатина. Бела II је владао само десет година, а 1441. године је умро. Цело то време Јелена је била та која је заправо водила Угарску и њој се приписују немилосрдни обрачуни са свим противницима њене власти, па је тако чак једном приликом намамила у двор око стотину племића који су били против ње и њеног мужа, а онда их дала немилосрдно побити. Бела и Јелена су имали четири сина: Гејзу, Ладислава, Стјепана и Алмоша, а престо је наследио најстарији син Гејза (1141-1162.).

Рат Византије и Угарске је знатно изменио целокупну балканску ситуацију јер Угри почињу схватати Балкан као своју утицајну зону. Како су Хрватску освојили, део далматинских градова исто, а око неколико градова воде непрестано борбе са Млецима то је њихов поглед сада отишао према истоку, тамо где је Византија. Једини савезник који им може помоћи јесу Срби, а њима су Мађари опет потребни не би ли се ослободили несносног присуства Византије.

Вероватно је да су и Срби имали веома сличну рачуницу када су улазили у савез са Мађарима. Очекивали су да се уз помоћ Мађара ослободе Византије која је била све слабија и са све мањим могућностима да издржава војску која би контролисала тако огромну државу која је залазила на два континента. Исто тако, простор на којем су Срби живели никада није био прворазредни интерес Византије, тако да се очекивало да Византија неће бити у стању да поред толико важнијих фронтова на овај шаље велику војску. Терен на коме су Срби живели био је веома тежак – са пуно шума, кланаца и литица, где је било потребно дуго времена да би се нешто освојило. Све је то тражило много средстава којих је Византија тада имала све мање. То су и Срби и те како осетили и само се тако може објаснити страшна упорност са којом су они стално дизали буне против Византије иако су се оне веома често свршавале тешким српским катастрофама. Удајом Урошеве ћерке Јелене за Угарског краља Белу II и доласком њеног брата Белоша на угарски двор, Срби добијају једног искреног савезника који је уз то и веома моћан. У тој политичкој и борбеној игри ни Мађари нису сувише журили. Након рата 1127-1129. и они су схватили да је Византија, мада пољуљана, још увек веома снажна и стога је политика коју је водио угарски двор много смотренија и постепенија. Читава владавина Беле II (1131-1141.) протекла је у постепеним освајањима Босне, када је узета Рама, а по неким изворима и цела Босна.

Ситуација се нагло компликује када на византијски престо долази цар Манојло Комнен (1143-1161.), једна изразито војничка личност, али са доста дипломатскога дара. Овај цар је имао велике планове, но већ исцрпљена држава му је то само донекле омогућила. Манојло I Комнен је био син цара Јована II, његов четврти и најмлађи син. Ово је био цар који није личио на дотадашње византијске самодршце. Био је свестан свога, али и значаја византијског Царства па се у складу са тим понашао. Под великим утицајем западњачког модела витештва, као и самог западњачког начина живота био је у души ратник који је више од свега волео директне војне сукобе у којима и лично учествује, али исто тако и занесењак који се са великом страшћу упуштао у замршене теолошке дискусије. Оба пута се женио западним принцезама које су са собом такође доносиле дах Запада. Живео је у Влахернском дворцу на којима се живело у ведрој и лакој атмосфери без познате византијске церемонијалности и укочености. Витешки турнири су били чести и на њима је цар узимао учешће где је у сударима са другим витезовима често падао у прашину што, наравно, конзервативним Византијцима није било ни мало пријатна сцена. То му нико није смео рећи, али и сам цар је то осећао па се окружио углавном странцима.

Од свога оца Јована II, цар Манојло је наследио сукоб са Норманском краљевином која се налазила насупрот Византије у јужној Италији. Овај сукоб за време цара Јована II је био углавном локалног карактера, између саме Византије и самих Нормана, међутим Манојло га је проширио до неслућених размера. У жељи да се једном за сва времена обрачуна са Норманима, цар је кренуо у стварање широке коалиције која би му омогућила инвазију јужне Италије и коначан слом Нормана. У том правцу склапао је савезе са Немцима и Венецијом. С друге стране стварала се коалиција на страни Нормана и у њу су улазили француски краљ, Угарска и Рашка, а имала је и подршку римског папе.

Припреме за напад на јужну Италију су већ биле у току, када је дошло до, за цара Манојла, изненадног покретања II крсташког рата. Под притиском Бернарда од Клервоа од 1147. године француски и немачки краљ покрећу армије у жељи да их пребаце у Малу Азију и тако ослободе Христов гроб. На путу за Малу Азију крсташе је пут водио највећим делом преко византијског Царства. То је само по себи доносило огромне проблеме. Осим што су разуларени крсташи, више налик на друмске разбојнике него на свете Христове ратнике, пљачкали и нападали све што им се нашло на путу, они су били и веома моћна армија спремна на све. Једна таква хорда у срцу државе значила је само проблеме.

Прва група крсташа под вођством немачког краља Конрада III је правила целим путем страшне нереде. Манојло је чак избегао и да се сусретне са Конрадом III, иако су они били савезници против Нормана, а Манојло је био чак и ожењен Конрадовом рођаком Бертом од Зулебаха (у Византији добила име Ирина). Византијски цар је заправо журио да Немце пребаци што пре за Малу Азију, док није дошла и друга група крсташа коју је водио француски краљ. Постојала је реална опасност да би се ове две армије могле сукобити између себе на византијском тлу, па би се и крсташки поход завршио пре но што је и стварно започео. Чини се да се Конрад тога досетио, па је без већих проблема прешао у Малу Азију.

Са Французима и њиховим краљем Лујем VII је већ било теже будући да је са њима Византија била у непријатељским односима због сукоба са Норманима, чији су савезници били Французи. Између Француза и Манојла је било доста натезања, па су чак Французи размишљали да нападну и сам Цариград и да баш ту заврше са својим походом, али ипак француски краљ попусти и преведе војску у Малу Азију. Сада је и цар Манојло могао да одахне, тим више што су обе војске одмах по доласку у Малу Азију доживеле све саме поразе. Погибељ је била толика да су се и немачки и француски краљ убрзо вратили кући, остављајући своје армије њиховој судбини.

За то време цар Манојло је наставио своју политику према Норманима и овај сукоб се током 1147. године почео све више захуктавати. У овом рату иницијативу одмах преузимају Нормани и под вођством свог краља Рожера убрзо освајају Крф, Коринт и Тебу. Ови градови су били центри свиларства и због тога били најбогатији у Византији. Одмах по освојењу ових градова, Нормани најпознатије свиларе одводе у Палермо где су отворили фабрике свиле. Византијски цар Манојло је брзо одговорио на напад Нормана и то тако што се прво измирио са немачким краљем Конрадом III, а у савез је убрзо увео и Венецију. Током 1149. године цар Манојло је повратио Крф и спремио се за прелазак у јужну Италију, са намером да изврши инвазију и сломи Нормане.

Ускоро се и цар Манојло уверио да у норманском краљу Рожеру има достојног противника, како у рату тако и у сплеткама. Рожер најпре у Немачкој прави смутње немачком краљу Конраду, тако што против њега подбуњује војводу Велфа. Сада Конрад у срцу Немачке има побуну и он нема више времена за савез са Византијом, већ жури кући не би ли смирио сопствену побуну. Пошто је елиминисао једног противника, Рожер исти рецепт примењује и у позадини Византије наговарајући Мађаре и Србе да нападну Византију.

У Мађарској на престолу је Гејза II (1141-1162.) који тада има тек нешто више од десет година и државу воде његова мати Јелена (ћерка рашког жупана Уроша) и њен брат Белош. У Рашкој на власти је Урош II, син Уроша и брат Јеленин, који само чека прилику да се отресе византијског јарма. Ово се Урошу сигурно учинило погодном приликом да коначно у своме науму и успе. Све шансе су, тако је њему изгледало, на његовој страни. С једне стране налази се Византија без савезника (Немци су отпали, Венеција је далеко) док се са друге стране налазе Нормани, Мађари и Срби. Ни то није све, јер француски краљ Луј VII обећава крсташки рат против Византије а ту идеју подржавају верски затуцани Бернар од Клервоа и папа Еугеније III. Како Византија може да се одупре оваквом нападу који иде са свих страна? Но, то су само обећања која вреде само онолико колико се и испуњавају, а ни Французи ни папа немају намеру да било шта од онога што обећавају испуне. Коначно, они то ни не могу и Луј VII има веома непријатне сцене са својим витезовима када покушава да их убеди да крену у нови крсташки рат, али не да би ослободили Христов гроб, већ да би уништили Византију. Пошто они то бурно одбијају, насупрот Византије остају само Мађари и Рашани.

И управо у то време Завида се са породицом враћа у Рашку. Са њиме су и његови синови Тихомир, Страцимир, Стефан Мирослав и Стефан Немања. Не зна се тачно када се вратио, али се зна да је то било након пада Ђорђа у Зети. Оно што помало збуњује јесте да је Завида након повратка у Рашку добио и сва имања која су му својевремено отета. Стога и претпоставка да их је позвао велики жупан Урош II желећи их придобити за велики рат против Византије за који се управо спремао.

Срби су изненада напали на суседне византијске територије 1149. године. У то доба цар Манојло се припремао за поход на Сицилију и овај српски напад је изгледа био озбиљан јер се цар одмах одлучио на одлагање похода на Сицилију и са својом војском кренуо је одмах на Рашку. У самом почетку рата Срби су имали доста успеха, а како су изгледа очекивали и Мађарску помоћ то се и цар озбиљно забринуо, па се тиме може објаснити брзина којом је реаговао на српски напад и што је лично повео војску. Оваква брза реакција изненадила је и Мађаре, тако да је у одсудном моменту велики жупан Урош II остао сам. Мађари нису успели тако брзо да опреме и пошаљу војску.

Сам Урош II није имао довољно снаге да се у директном сукобу носи са византијском војском и тога је био савршено свестан. Како је био на време обавештен да се приближава велика царска војска, он се одмах повукао у непроходна брда и шуме. Цар Манојло није имао ни једне прилике да се директно судари са српском војском и стога разара главни град Рас, као и све оне области кроз које је прошао. Једини прави сукоб се десио код града Галича (околина Звечана) који се одупирао неколико дана, али је на крају ипак заузет.

У међувремену, велики жупан Урош II је напао на гарнизон у Расу који је цар оставио под Константином Анђелом као и друга мања одељења Византијаца која су била расута по Рашкој. Константин Анђело се нашао у веома опасној ситуацији и претила је опасност да га Срби савладају, па се цар још једном враћа у Рас. Овај пут цар умало није заробио Уроша II, али је жупан ипак успео да измакне, мада му је једна од престоница потпуно спаљена. Поново су се Срби повукли у планине, а наишла је и зима, тако да је било немогуће водити даљње операције. Стога цар Манојло обуставља ратна дејства и одлази у Цариград.

Ова ратна година није ништа донела ни Србима, али ни Византији, шаховски речено пат позиција. Срби нису имали довољно снаге да приме отворену борбу са Византијом, али ни ови нису имали снаге да Србе траже по планинама. Оваква ситуација уопште није одговарала цару, будући да је морао да држи велике снаге у Рашкој, које би могао употребити за напад на Сицилију. Баш захваљујући оваквој упорности Рашана цар је у потпуности обуставио све припреме за напад на норманску Краљевину. Очигледно да су Срби били ипак тежи противник, за којег није довољна само једна јесен. Стога цар Манојло, нимало заваран делимичним успесима у овом рату, спреми за следећу јесен много озбиљнији поход. Он је знао да се са Србима не може носити током летњих месеци, када се ови могу несметано склонити у дубоке шуме, већ то мора бити акција у време када шуме остану без лишћа. То је значило спремити војску за зимски поход и раскрстити са Рашком за дуже време. "А идуће године, већ пред крај лета, када путеви за Србију постају најпогоднији за војску која напада, јер тада дрвеће већ почиње да губи лишће, сакупи цар војску код Ниша". (Јован Кинам).

За рат у следећој години спремали су се и Срби и Мађари. Жупан Урош је марљиво сакупљао савезнике, тако да се спомиње да је на својој страни имао и одреде жупана Грдеше и Вучине. Можда су ту били и Завидини синови који су стигли на позив Уроша. Очекујући да ће Мађарска војска кренути кроз моравску долину, цар Манојло је своју војску концентрисао у Ниш. Но, закаснио је и Мађарска војска се спојила са српском.

У близини Ваљева, код речице Таре, дошло је до директног судара византијске војске и удружених Срба и Мађара (1150.). Ово је била изузетно жестока битка, а Срби и Мађари су доживели пораз. Сам цар Манојло лично је узео учешће у бици. "Наиме, приближивши се непријатељу што је брже могао, Јован стаде да удара архижупана Вакхина по плећима желећи да га прободе копљем. Међутим, не би кадар да то учини јер се супротстављао оклоп. И овај Вакхин се окрену, и спази да су му за петама два човека. Били су цар и онај други Јован Дука, кога већ споменух. Пошто Вакхин прикупи око себе седморицу својих, ступи у окршај са Кантакузином и настаде борба прса у прса. И кад варвари почеше са разних страна стално да пристижу, Кантакузин се нађе у крајњој опасности и да га цар, стигавши у непосредну близину, не избави из невоље, мислим, да је мало недостајало да овај човек постане жртва варварског мача." Нешто касније цар Манојло је директно поделио мегдан са угарским вођом Вакхином, а ево како је то изгледало: "После тога ступи цар с њим у борбу изблиза. А сам Вакхин и они око њега спазивши то, напустише Јована тамо и устремише се на цара. Призор беше пун страве. Али цар баци копље и исукавши мач који му је висио са стране жестоко је на њих насртао непрестано задајући и примајући ударце, док се читава битка, пошто се остали растурише, не сведе на њега и Вакхина - човека изузетно храброг и телом претерано големог. После дужег окршаја Вакхин замахну мачем и удари по лицу цара, али није могао да пробије заклон на кациги причвршћен изнад очију. Толико је био јак ударац да су колутови чврсто се утиснувши у месо, дуго остављали трага. Међутим, цар одсече мачем варварину руку и предаде га нећаку живо желећи да поново крене на непријатеља." (Јован Кинам)

Иако су потере једно време гониле и жупана Уроша, он је ипак успео да измакне. Византијци су заробили много Срба од којих су свакако најзначајнији жупани Грдеша и Вучина. Један од главних разлога за катастрофалан пораз Срба и Мађара била је страховита недисциплина у боју, насупрот Византијцима које је чврстом руком водио цар Манојло који је, то смо видели, и лично био у највећем крешеву битке и тамо добио ударац по глави.

Велики рашки жупан Урош II је на време измакао заробљавању, али пораз је био тако потпун да је и он сам ускоро увидео да је било какав отпор у тој ситуацији потпуна бесмислица. Стога је одлучио да се покори цару Манојлу и затражи опроштај. Тако је и било. Урош, у покајничком оделу и са конопцем око врата, једнога дана дође у војни логор цара Манојла и падне пред њима на колена тражећи опроштај. "Ускоро дођоше у логор посланици жупанови тражећи да му се недела забораве. По царевој наредби убрзо стиже и сам жупан држећи се смерно и понизно. Примивши молитеља, цар му опрости кривицу. А овај се мало придиже са земље где је, ничице се бацивши пред царевим ногама лежао и заклетвама зајемчи оно што је било уговорено уверавајући да ће за сва времена бити потчињен Ромејима." (Јован Кинам)

На крају цар му опрости, али Урош је морао да пружи нову заклетву верности под условима који су зачудо били тек нешто тежи него до тада. До тог момента Урош је као вазал цара, морао овоме да даје ратнике за његове походе. Та је обавеза остала иста за ратове у Европи – укупно 2.000 ратника, док је обавеза давања ратника за рат у Азији повећана са 300 на 500 ратника. "Он је пристао да ће, ако би цар ратовао на западу, учествовати са две хиљаде војника, а ако се води војна у Азији, да ће поред три стотине, које је раније слао, послати још две стотине". (Јован Кинам). Остаје тајна због чега је цар овако благо поступио према своме неверноме вазалу. Не само што је цар оставио жупана на власти, већ му ни вазалске обавезе није значајно погоршао. Претпоставља се да је разлог томе био даљњи наставак рата који је Византија сада окренула према Мађарима и цар је вероватно хтео да му позадина остане сигурна. Рачунао је са тим да је Урош добио довољно добру лекцију и да ће бар за време док он не обави кажњавање Мађара бити миран. Тешко да је Манојло веровао овој новој Урошевој заклетви. Како није одржао ни прву вазалску заклетву, тако вероватно не би одржао ни другу. Но, сада је било пречег посла, а забављати се око новога жупана у Рашкој могао је бити мукотрпан и дуготрајан посао. Наћи неког новог жупана којег би Срби примили без побуна, није био лак посао и стога је било боље задржати овога који је већ довољно ослабљен да за извесно време неће представљати никакву опасност. Само понашање према жупану у каснијем периоду ће ово потврдити.

Сада је и Манојло наставио рат према Мађарима и то тако што је године 1151. заузео Београд и Земун, а Срем опустошио. Неких већих сукоба није било и исте године склопљен је мир по којем је Угарској остао Срем, а Византија је повратила Земун и Београд. Година 1152. је прошла мирно, иако је било неких знакова да би Угарска могла да обнови непријатељства.

У свим овим догађањима Срби из Зете нису имали никаквог учешћа, не желећи да помогну Србима из Рашке. По завршетку сукоба са Рашком (1149.), зетски кнез Радослав је чак долазио код Манојла и као веран вазал био лепо примљен. Тада га је у звању кнеза Зете цар Манојло само потврдио и оставио га да влада и даље.

3. Крштење Стефана Немање

У то време Стефан Немања је вероватно већ био у Рашкој, као и његова цела породица. По повратку у Рашку, не знамо да ли одмах или мало касније, Немања се крстио у храму св. Петра и Павла. Овај храм се налази на ушћу реке Дежеве у Рашку, на улазу у данашњи Нови Пазар. Подигнут је између VI и VIII века, а обновљен је током IX века. Као такав он је најстарији сачувани споменик у Србији из времена од пре Немањића. На Немању је овај храм оставио моћан утисак и управо захваљујући њему он ће постати важан духовни центар. Ту чињеницу још је више увећавало и то што је то била једина епископска црква у Рашкој.

Немањино прекрштавање не треба да изненади. Он је дошао из Зете која је била католичка земља и то што је тамо крштен по католичким обичајем јесте сасвим нормално, као што је и прекрштавање такође сасвим у складу са обичајима који су тада владали у Рашкој, која је у односу на Зету била много конзервативнија земља и у којој католика скоро да и није било. Осим тога Немања је припадао једној изузетно амбициозној породици којој ништа није било страно када је у питању њихов лични интерес. Немања и није могао другачије напредовати на политичкој сцени; у Рашкој се није могао заузети иоле важнији политички положај без подршке православне цркве. Сама породица Завидина никако не може бити пример складних породичних односа јер су ту сукоби између браће око власти били сасвим уобичајени (касније ће да буде и убистава). У том оквиру мењање вере, односно прекрштавање, спада свакако међу мање превртљиве потезе. Уосталом, са много аргумената се може рећи да је ово био веома успешан политички потез: Немања мењањем вере није ништа изгубио, али је зато много тога добио.

Може се замислити каква је то била представа за неуке гледаоце – најмлађи син бившег великог жупана се враћа из католичке Зете и поново прихвата православље. Какав је то поен за цркву, али и за Немању, коме је црква бескрајно захвална. Зар се овим није доказало колико је православна црква у односу на католичку моћнија, када католички покрштеници хоће да се поново преведу у православље. Немања је склон оваквим представама, а зашто и не, оне могу да буду убедљивије и од саме стварности. Он је вероватно имао више проблема око навикавања на нов живот у Рашкој који је био у многоме различит од онога у Зети. Рођен у Зети, најранију младост је тамо провео, обилазећи бучне и прометне далматинске градове сусрећући се са многим странцима и осећајући утицаје романске и делимично европске културе. Сада се одједном све то изменило, са доласком у брдовиту и са свих страна затворену Рашку.

То је била планинска земља, препуна шума, мрачних и дубоких кланаца, брзих река и помало дивљих људи. Овде није било престонице у оном класичном смислу речи, а није ни могло бити јер је велики жупан непрестано путовао, одлазећи из једног двора у други, задржавајући се толико колико су залихе хране то дозвољавале. Ипак, престоницом је на неки начин сматран град Рас, место које се налазило у Пазаришту (нешто западно од Новог Пазара). Овај град се налазио у узаној котлини између стеновитих и стрмих брегова. Рас није био велики, што уосталом ни котлина у којој се налазио није дозвољавала, она сама је била око 300 м дугачка и око 150 м широка. Зато се и не може схватити као град у класичном смислу већ као утврђење где су често боравили рашки велики жупани, а једно време и византијски гарнизони.

Сам назив Рашка (Rassia, Rascia) среће се тек крајем XII века. Владалац Рашке је носио титулу великог жупана, а земља је била подељена на мање области које су зване жупе или жупаније. Средиште сваке жупе је био град, односно утврђено место. Велики жупан је био не само главни војсковођа, већ главни судија, законодавац, али и највећи земљопоседник. Сви су му дуговали послушност, мада нису непознати ни периоди када су обласни жупани стицали велику независност у односу на великог жупана. Све је то зависило од његове снаге, колико је био јак толико је имао и власти. Уосталом, онај који није био довољно јак брзо би пао под налетом онога који је од њега био моћнији.

Пограничне жупе су се звале крајине и имале задатак да пазе на границе те су сходно томе уживале посебну организацију. Градови у Рашкој нису били ни мало налик на оне у Зети, поготову не на оне који су се налазили у приморју – биле су то само скупине дрвених кућа са сламним крововима разбацане без икаквог реда. Ту није било улица, није било никаквих околних зидова који би окружили те насеобине помоћу којих би се становници одбранили од непријатеља. За те сврхе је служила нека утврда која би се састојала од набијене земље и забијеног коља. Рашка је оскудевала у тврдим градовима и утврђења су била углавном грађена од балвана и коља, док су она зидана од опеке или камена била врло ретка. Ово је веома чудило Гијома Адама (1332): "Ова држава има мало, или скоро никаквих тврдих градова или утврђених места, него су у њој сами салаши и села, без ровова и сасвим без зидова". Срби у Рашкој нису ни употребљавали назив "град" већ су таква места, тек нешто већа од обичног села, звали "трг". Као најстарији трг спомиње се Брсково.

Рашко становништво се бавило углавном сточарством, а пољопривредом много слабије. Рударство је тек било у зачетку, а и оно што је постојало било је јако примитивно. Саме насеобине нису сталне, као што ни власништво на земљи није никада сигурно пошто су била честа отимања. Због тога је било доста исељавања становништва у далматинске градове, а као разлог спомињала се неродна година, али озбиљнији разлог честим миграцијама биле су пљачке и отимачине као и велики терети који су сваљивани на подложно становништво. На просторима Рашке је увек владала велика несигурност, јер су разне војске често налазиле свој пут кроз њу, па када се томе додају и стални домаћи сукоби око престола, онда се види да су биле ретке године које су могле проћи спокојно. Управо је то била она највећа мука која је терала људе на узмак у Далмацију где је било много мање сукоба и уништавања. Сам начин на који су се водили ратови је веома доприносио томе да људи беже у мирније крајеве. Свака страна војска која би ушла на рашку територију није гледала само да савлада рашку војску или да опљачка оно што јој је за преживљавање потребно, већ је уништавала све што је имала пред собом. То је значило паљевину кућа и усева, сечење воћњака и других засада те убијање стоке и људи, уколико би се на њих наишло. Заправо, ретко када је прошло више од пар година, а да се не деси нешто овакво и стога се људи нису могли нигде дуже ни задржавати, нити се бавити нечим што би их за дуже време везало за једну територију. Стога ни пољопривреда није могла да ухвати корена, јер је земљорадник самом природом свога посла везан дугорочно за земљу, а како су била честа померања становништва због сталних ратова, то се овакви предуслови нису могли остварити. Једино занимање које је обезбеђивало сталну покретљивост, а давало и какву – такву сигурност било је сточарство.

У време Немањиног доласка у земљу управо је таква ситуација и била. Византијци су готово редовно сваке године упадали у Рашку и уништавали све на шта су наишли. Народ се повукао у планине и нерадо се спуштао у долине где је био стално на удару. Оваква ситуација није омогућавала ни развијање земљорадње, а још мање рударства. Земља је била у сталном рату и бежаније у планину и непроходне шуме су биле обична појава. Наравно да ни о некој култури није могло бити говора, па су споменици из тога доба права реткост. Све је то уништено током бесних сукоба, некада са Византијом а некада и у међусобним отимањима за власт.

Како је било Немањи када је све ово видео и доживео можемо само да претпоставимо. Његова снажна личност се изгледа ипак свему овоме брзо прилагодила. Један од знакова да се брзо снашао у новој средини јесте и његово брзо прекрштавање. Веома је брзо схватио где се налази и каква је његова околина, као и шта он од ње може очекивати и шта њој за оно што од ње очекује, мора да пружи. Никада није био сањар, а ни тврдоглав човек који од својих принципа не одступа. Знао је да уколико жели да успе он се Рашкој мора и прилагодити, а чекати да се околина њему прилагоди је мукотрпан и узалудан посао. Немања је желео највише што се у Рашкој може постићи, а за то је било потребно и много тога жртвовати и око много чега се помучити. Био је спреман и за њега није била баш тешка ствар да се понекад и савије да би се касније још поносније усправио, попуштања су доносила више него што су му одузимала. Рашки жупан Урош II није дуго држао заклетву верности коју је дао византијском цару, већ је опет почео да тајно шурује са Мађарима и да припрема нову побуну. И овај пут то је требало да буде усаглашена акција Срба и Мађара. Међутим, када је током 1153. године требало да дође до новог напада на Византију, Мађари се изненада предомисле и склопе нови мир са Византијом. Разлог за ово нагло предомишљање је био у томе што је цар Манојло начуо шта се спрема па је поново покренуо армију. Мађари су, уплашивши се, послали цару у Сердику посланство да моле за мир. Манојло је пристао, и мир је склопљен. Истовремено, велики жупан Урош II је поново морао да иде код Манојла и да моли за опрост, што му овај опет учини. И сами догађаји као да су му ишли на руку.

Царев сродник Андроник Комнен, који је управљао облашћу која се граничила са Угарском (Браничево, Ниш и Београд) почне да припрема свргавање Манојла са власти. Неким начином ступио је у везу са Угарским двором као и са немачким царем Фридрихом I Барбаросом. На оба места добио је обећања као и одреде војске. Не зна се да ли је жупан Урош II у свему томе учествовао, али тешко да је тако крупна ствар могла проћи мимо његовога знања. Угари уз подршку Андроника, изненада ударе на Браничево. У то време цар Манојло је знао све о издаји и дао је да се ухапсе завереници, а међу њима и Андроник. Византијска војска је у наредних годину дана (1154-1155.) бранила своју северну границу и на крају је овај угарско – византијски рат завршен склапањем мира. Византији су остале све територије, односно граница на Дунаву није померена.

Одмах након тога у Рашкој су избили немири у којима је са власти скинут велики жупан Урош II, а на његово место је дошао његов брат Деса. То је помало изненадно јер се зна да је он од 1150. године владао Дукљом, Требињем и Захумљем. Онда се изненада одлучио да своју власт прошири и на Рашку (и обори Уроша II), а вероватно на наговор рашке властеле, којој је досадило да у служби мађарске политике непрестано ратују са Византијом и исто тако непрестано доживљавају катастрофе. Овај успех му је био само делимичан јер су обојица, и Урош и Деса, морали да иду код цара Манојла који је требало да одлучи ко ће да буде на рашком престолу. Заправо, у овој борби око престола нико није победио и сада је требало неко трећи да одлучи ко ће бити рашки жупан. Можда ни Манојло није желео да трпи да се његови вазали међусобно туку, па је стога решио да их обојицу позове код себе да види шта је спорно између њих. Несумњиво је да је Деса уживао подршку византијског цара, али, не зна се зашто, цар није желео да ремети већ постојеће стање у Рашкој и доноси одлуку да Урош остане велики жупан. О сцени међусобног објашњавања Десе и Уроша писали су грчки писци, наводећи да су се ова двојица жестоко свађала између себе па су чак и оружје један на другога потезали.

Иако је Урошу оставио Рашку, цар није заборавио ни Десу, дајући му један део византијске територије на управу. Тај део се називао Дендра и био је веома богат и шумовит, но Деса ово није добио на стално уживање, већ само привремено. Цар је са њим имао и других планова, па се долази до закључка да је и царево потврђивање Уроша у називу великог жупана било исто тако привремено. Вероватно да Манојло није веровао Урошу и да је само чекао погоднији моменат да га обори. Заправо, Десино постављање за царевог повереника у Дендри је могло да Урошу послужи и за опомену.

У Рашкој се са овим није смирило унутрашње превирање и само пар година касније Урош је пао. Зашто, не зна се, а претпоставка је да је узрок у његовом ранијем промађарском деловању и да је то цару, остављајући Уроша на престолу, био само кратак предах који је требало да послужи Манојлу за бољу процену ситуације. Био је Манојло довољно јак да Уроша скине са власти још и пре. Цареве симпатије су сигурно биле на страни Десе, међутим овај вероватно није имао довољно подршке у самом рашком племству, тако да је његов долазак на власт можда могао изазвати унутрашње побуне. Царева процена је била да није погодно да Деса одмах преузме власт, требало је да прође извесно време које је попунио нови жупан по имену Првослав. Но, он је био врло кратко владар и како га је довео, тако га је цар одмах и сменио. Опет цар поставља новог жупана, неког Белуша (Првославов млађи брат?), који је дошао у Рашку бежећи из Угарске, али је убрзо закључио да му је много боље да се врати у Угарску. Оставља Рашку и жупанску титулу, и враћа се у Угарску.

Сада се цар сетио Десе и од године 1162. он постаје велики жупан Рашке. Цар Манојло се тешко преварио процењујући Десу и његову наклоност ка Византији. Деса можда јесте против приближавања мађарском двору и због тога се сукобио са Урошем, али исто тако његово касније деловање показује да је он још и више против Византије. Он је кроз цело своје владање покушао да Рашку створи независном у односу на било кога, слично као Немања у каснијем периоду. Десин рад је у почетку био усмерен ка томе да се створе јаки савезници па је сходно томе чланове своје породице покушао да женидбеним везама споји са европским дворовима. Но, ту му је успех био више него јадан. Рашка је била сувише мала и неугледна да би представљала добру партију за неку размажену принцезу или принца.

Ипак његове су прве знатније активности биле усмерене ка Зети где је неке области отео од кнеза Радослава. Овај Радослав је син Градиње којег је након 11 година владања он наследио. Радослава је на престолу потврдио и византијски цар Манојло. "Затим кнез Радослав оде код цара Емануела који га добро прими и даде му да господари и управља читавом земљом коју је раније посједовао његов отац. Кад се затим кнез Радослав вратио од цара, поче да, скупа са својом браћом, господари и влада земљом. Потом усташе неки злотвори, који бијаху непријатељи од давнине, и одметнуше се од њега и доведу Десу, Урошевог сина и њему дадоше Зету и Травунију" (Поп Дукљанин). Дукљанин овде греши само у томе што Деса није био Урошев син већ његов брат. Након ове побуне Радославу је остала приморска област и град Котор, све до Скадра.

Током 1162. године на византијском двору су почели сукоби по питању царског наслеђа, када цар Манојло није успео да као наследника натури свога кандидата. То је био знак да и Деса подигне главу и то тако да поново заузме област Дендру коју је доласком на рашки престо вратио цару. Ипак, Деса није предузимао никакве отворене војничке акције, а када је цар Манојло године 1163. покренуо војску на Угарску, Деса је отезао да му се као вазал придружи. Он је нешто очекивао, не зна се шта, али када се цар појавио са свом својом армијом у Нишу и Деса је морао да се одлучи и да ипак дође. У Нишу је он морао да се правда пред царем и изгледа да му је то добро ишло, тако да Манојло није ништа предузео. То је Десу лудо охрабрило и он је ни мање ни више, него почео да контактира са Мађарима, буквално цару пред очима. Сада је и цару досадило да се објашњава са Десом, па га хапси и води са собом у Цариград где бива и заточен.

4. Успон Стефана Немање

У то доба Немања је већ значајна личност у Рашкој. Он је нешто раније, сходно обичајима, добио и део српских земаља на управљање. То је била прилично велика територија и обухватала је простор Топлице, Ибра, Расине све до Мораве – крајњи исток српских области. Сами извори о томе веома су шкрти и у приличној мери и неразумљиви. Тешко је проценити и колико је имао година. Уколико би се узело да му је година рођења 1113. тада је имао близу четрдесет година. Према томе он није био ни у ком случају млад и мора да је имао већ доста и ратног и политичког искуства. Стефан Првовенчани наводи "А кад је одрастао до младићства и примио чест отачаства својег по имену Топлицу, Ибар и Расину и зване Реке..".

Био је и ожењен неком племкињом која се звала Ана. Доментијан наводи: "Када је доспео до младићког реда, сјединише га ка законитом браку и би му дан део његова отачаства, источна земља." По овоме би се могло израчунати и то када је Немања ожењен. Реч "младићство" је означавала један период живота од 15 па све до 22 године, а сходно средњовековном веровању да живот човека има седам периода. То значи и да се Немања оженио најкасније до 22 године, односно до 1135. године.

Сходно свему овоме имао је сасвим довољно времена да за њега чује и сам цар Манојло који га је приликом свог доласка у Ниш 1162. године (неки кажу и раније, 1158.) позвао на разговор. "А кад чу богољубиви цар Манојло из Константинова града о изврсној чистоти и смерности и кротости овога незлобивог, приближив се нишевској страни, желећи га видети, посла по њ да дође на виђење." (Стефан Првовенчани)

На овом би се требало сада мало зауставити. Речено је да је Немања управљао источним делом рашке жупаније и да је та област била прилично велика обухватајући области Топлице, Ибра и Расине и неке области назване Река. Ову територију Стефан Првовенчани назива "част отачаства својег" што асоцира да је Немања овај део добио као члан Завидине породице, односно као део који њему припада. Од кога је он то заправо добио? Да ли заиста од Завиде? Завида није био велики жупан, али је био из жупанске породице, но то није довољно. И сам повратак Завиде у Рашку је недовољно јасан, да ли се, као један од услова за повратак кући, он морао одрећи свих претензија на место великог жупана?

Сви синови Завиде, међу њима и Немања, стичу велики углед, чак у тој мери да је за Немању чуо и сам цар. То је ишло чак дотле да ће и најстарији син Завиде ускоро да постане велики жупан Рашке (Тихомир). Питање је опет, на основу чега су они доживели такво царево поверење. Да ли су можда Завидини синови били ти који су пружали Деси подршку онда када је требало уклонити Уроша, а то не би требало да чуди јер после битке на Тари Урош више не представља оно што је он можда некада био. Ако су и подржавали Уроша у самоме почетку, док је требало да се обезбеди повратак у Рашку и поврате имања, није немогуће да су Завидини синови окренули страну и пришли Деси када су видели да је Урош изгубљен и да је сада потребно све учинити да би се стечено сачувало. Ако су подржавали Десу од самога почетка, онда би се могло доћи до закључка да су, пошто је Деса био царев кандидат, Завидини синови заправо водили прогрчку политику. Једноставно су осетили која страна пружа више предности и сигурности и одлучили се. У том оквиру би се можда могло потражити порекло њиховог великог угледа у Рашкој. То што су они из великожупанске породице, могло је да значи нешто за углед у Рашкој, али ни у ком случају толико колико је то било у њиховом случају. Они су морали имати још каквих делатности за које ми не знамо.

Угарска у то доба није имала неки већи утицај у Рашкој, барем не онолико велики да може да решава проблем жупана. То је био делокруг византијског цара и он је често долазио са војском у Србију, док су Мађари били само Рашанима савезници у борби за ослобођење од Византије. Ако је Манојло и имао извесних симпатија за ову породицу, те су симпатије могле доћи онога момента када је Деса долазио на власт. Тада је он добио позив од рашких племића који су били незадовољни Урошевом промађарском политиком и којима су досадили стални ратови са Византијом које су увек губили. Вероватно су и сами оценили да је Византија довољно јака да се они, чак и уз помоћ Мађара не могу још увек ослободити. Да ли су и Завидини синови били међу тим незадовољницима? Како би иначе другачије Тихомир постао велики жупан? Само снагом оружја без политичке подршке цара, он то није могао да уради.

Било како било, Немања се одједном нашао са својом облашћу у близини Византије и он је то одмах искористио. Његов сусрет са царем ће касније бити од великог значаја – заправо основа целокупног каснијег успона. Позив цара Немања је једва дочекао, правилно осећајући да му је то шанса живота, "И он, похитав дође к њему" (Стефан Првовенчани). Царев дочек је био веома срдачан: "А кад га овај угледа, прими га с царском љубављу и пољуби га". Излази да је цар звао Немању, не да би га упознао или за нешто контролисао, не, он је био уверен у Немањину верност и вредност, царев циљ је било нешто друго. Требало је Немању још више учврстити у верности, јер зашто би се он бунио против некога ко га тако лепо дочекује, да га чак и љуби при сусрету. Овај навод Стефана Првовенчаног много говори. Византијски цар, можда најмоћнији владар Европе тога времена, наследник Римскога Царства, у сусрету са једним релативно непознатим и, што да не, потпуним аутсајдером на рашкој политичкој сцени, овога дочекује на нечувено срдачан начин тако што га пољуби. Сетимо се укочене етикеције византијскога двора. Мада сам цар Манојло није патио од формализма, ово је ипак сасвим неуобичајено. Тако се дочекују само највећи пријатељи или они који то тек треба да постану, а тако се дочекује и неко ко је једнако моћан. Немања нити је био тако моћан, нити био царев пријатељ, они се и не познају и вероватно се по први пут у животу виде. Пре ће бити да је цар хтео да створи једног верног, не пријатеља, већ слугу.

С друге стране, овакав дочек Немањи ствара огроман углед у Рашкој, јер кога је још цар дочекао тако лепо да га је чак и пољубио. Но, не заварајмо се. Није цар Манојло тако наиван, зна он да са Немањом не може бити пријатељ и он исто тако зна да и Немања слично мисли. Сувише је велики јаз између њих. Манојло је цар Византије, а Немања тек кнез једне удеоне кнежевине, бедно мале наспрам онога над чим цар има власт. Никада они не могу ни бити пријатељи, јер Манојло влада над Немањом и овај пољубац је само царева милост, која и треба да послужи само Немањи да му подигне углед међу Рашанима.

Вероватно да ни Немања нема неких посебних илузија око пријатељства са царем, он је у Нишу по царевом наређењу. Пријатељи се тако не позивају, али то може добро доћи у будућности. Није за потценити политички капитал оваквога царевог дочека. Мало позоришта може само добро доћи, људи су наивни, најчешће верују у оно што виде, не размишљајући шта се иза тога крије. Но, то Немању не може много заварати, зна он са киме има посла. Ово је идеална прилика да се издигне изнад своје браће која су већ почела да му досађују и да се мешају у његов начин управљања над његовом облашћу, желећи да од њих тражи за све дозволу. За такве ствари није тешко издржати ово претварање, у коме су Византијци недостижни мајстори. Претварају се они и сада, али и Немања се претвара.

До тога момента Немања можда и није имао владарских амбиција, можда он и није мислио о томе да би се могао дочепати жупанскога достојанства. Можда му је цар Манојло то на индискретан начин дошапнуо или тек наговестио, а Немања ако има довољно памети досетиће се. Немања је и дотле показивао неке особине самодршца не желећи да се са било киме консултује када је у питању начин на који он управља својим поседом. При томе је показао и неке квалитете који су се допали цару Манојлу. Можда је Манојло тада и тражио неког кандидата за жупанско место у Рашкој, некога који ће бити довољно сигуран и који неће првом приликом напасти на Византију и покушати да се отцепи. Цару је сигурно већ досадило да се ломата по рашким клисурама и мрачним шумама, за које у Европи мало ко зна. Победе у таквим ратовима су увек јако тешке, са много напора и жртава, а са мало славе и скоро ништа плена. Са таквим победама Манојло се не може поносити по Европи, сувише је то ситно за такву државу као што је Византија. С друге стране порази у таквим ратовима су врло лако могући, а порази увек доносе или подсмех страних дворова или неприлике код куће када тајни претенденти на престо одједном постају јавни и који такве поразе желе да искористе приказујући их искључивом кривицом цара. Онда они истичу да таквог неспособног цара треба сменити, а гомили није потребно много пута понављати, она признаје само успех.

Манојло је можда Немању оценио као довољно частохлепна и амбициозна да на њега може извршити један тих утицај и усмерити га на отимање престола и ту је погодио. Међутим, љуто се преварио ако је мислио да би Немања, онога момента када седне на престо, осетио такву захвалност према цару, да ће му бити до краја веран. Цар је мислио да искористи Немању, али Немања је искористио њега.

Сусрет је за Немању завршен неочекивано лепо. Добио је од цара титулу "царског сана", што је нека од дворских титула, али и велик комад византијске земље. То је био један крај око Лесковца (Дубочица). Из овога се закључује да је Немања оставио на цара повољан утисак и да се уклапао у његове планове. "И, задивив се мудрости овога јуноше, одликова га царским достојанством и различитим даровима. И, одвојив му од своје земље, даде му звану Дубочицу, говорећи" Теби буди и потомству твојему по теби у векове, ни с ким у заједници, ни са мном, ни са сродницима мојим по мени" (Стефан Првовенчани). Немања у време овога сусрета није био ни мало млад, како се то можда на први поглед може учинити. Њега Стефан Првовенчани назива "јуношом", а то је период од 23 до 44 године. Најближе истини јесте да је Немања имао око четрдесет година или чак нешто и више.

Немања је из Ниша морао отићи задовољан, јер је осим што је од цара дочекан лепо, што није успело до тада нити једноме од Рашана, добио још и леп комад земље који је цар само њему, Немањи, поверио. На том, не тако малом простору, Немања је владао не одговарајући ником, осим самоме цару. Ограничење ипак постоји, будући да је цар ову земљу дао искључиво Немањи то он њоме управља само за живота и та земља након Немањине смрти се враћа цару. Значи да ту земљу не могу да наследе Немањини потомци. Ово је типично вазалски однос. Цар је вероватно мислио да је успео да постигне оно што је хтео.

Не може се отети утиску да је цар Манојло и поред своје лукавости у односу на Рашане ипак био наиван. И до сада су рашки жупани долазили код њега, молили за опрост обећавајући све, он им је увек или скоро увек опраштао, а они су се опет бунили. Зашто би и Немања био изузетак? Цар је морао знати да рашким великодостојницима дата реч не вреди много, па што би Немања био неки изузетак? Са овом заклетвом цар није стекао верног вазала, напротив, створен је само још један јак претендент на великожупански престо. Можда је цар управо желео да се то и деси. Немању је требало убедити у то да му ни жупански наслов није недостижан, а ово је био најбољи начин. Уз то, такав Немањин дочек требао је да натера и тадашњег великог жупана у Рашкој да се добро замисли и потруди да очува цареву милост, јер уколико не буде веран цару, Немања је ту да га замени.

Наравно, остаје питање како је царев избор пао баш на Немању. Тешко да је цар познавао Немању пре него што су се сусрели у Нишу. Сувише је Немања био ситан за тако нешто и сувише безначајан да би се цар Манојло њиме бавио и да би га проучавао. Овде је сретан случај за Немању одиграо велику улогу. Положај удеоне кнежевине коју је Немања добио одиграо је одлучујућу улогу. Ова његова област се налазила одмах уз Византију и била први сусед изузетно значајног војног пута који води ка Дунаву, ка Угарској, са којом је у то доба цар Манојло непрестано ратовао. Истовремено, Немања је, уколико би се побунио против цара, могао веома лако да угрози путно чвориште које се налазило у Нишу. Не би он могао значајно да омета царску војску, али би јој могао створити доста неприлика и задржати је за дуже време док она не би себи прокрчила пут ка Дунаву. Видели смо да је у досадашњим ратовима са Угарском значајна предност цара била управо у томе што је он инсистирао на брзини покрета, као и да је неке победе управо том предношћу остварио. Сама битка на Тари је за цара била тако тешка, да цар умало није живот изгубио, баш због тога што царска војска није успела да се довољно брзо пробије до Дунава и спречи спајање угарских и рашких трупа. Уколико би цар имао некога ко је довољно веран да чврсто држи области поред ових путева, тада би за њега било много лакше да контролише Балкан и да увек има отворене путеве.

У том циљу цар је желео да од обласног господара добије сигурне гаранције и тог човека да придобије за себе. То што се тада баш Немања налазио на тој позицији јесте ствар случаја, и то сретног за њега. Да је било ко био на Немањином месту био би вероватно исто тако позван код цара у Ниш. Но, треба ипак знати да ма колико цар Манојло често био лакомислен, ипак није био наиван. Баш из разлога да процени квалитет човека који се налази на овом стратешки важном месту, цар је позвао Немању на разговор у Ниш. И ту је изгледа Немања успео да код цара створи погодну слику о себи, погодну у тој мери да му је цар дао и дворску титулу и један део земље на управљање. Заправо, дао му је таман толико колико је Немањи било потребно да у односу на осталу господу у Рашкој добије престиж. Истовремено, дао је Немањи и слободу деловања.

Немањина браћа сигурно нису радо гледала овај Немањин успон. По неком правилу, он је, као најмлађи, требало да у свему слуша своју старију браћу и није могао имати неку самосталну политику, а да њих претходно о томе не пита. Један од браће, Страцимир, управљао је облашћу око Западне Мораве, Мирослав је управљао Захумљем, односно, једним делом Полимља, а био је ожењен и сестром босанског бана Кулина. Не зна се да ли је у то време најстарији брат Тихомир већ био велики жупан Рашке (изгледа да није), али из тог се може закључити да је он тада имао и највећи утицај међу браћом. Сам положај Немањиних земаља није био ни најмање погодан, налазио се одмах уз Византију и, следећи логику дотадашњих догађаја, то је био најистуренији рашки положај који има задатак да први прими удар Византије у случају неког новог рата. Дакле, Немања је имао јако тежак терен за управу и браћа су му дала очигледно најгору могућу земљу, док су за себе задржали бољу. Но, шта се сада одједном дешава? Уместо да најмлађи брат, који има најмање репрезентативну земљу буде и најмање битан у рашкој хијерархији, одједном баш захваљујући том непогодном положају, он постаје царски штићеник који добија дворску титулу, проширење земље и што је још важније добија царску милост. Осим тога, на земљи коју је добио од цара Немања има привилегију да потпуно самостално управља не питајући никога за дозволу или савет. То што Немања има и посебне вазалске обавезе није никаква сметња, коначно и цела Рашка је у том односу према цару. За саму земљу Рашку однос вазалства према Византији није нека посебна погодност, али за господу која је жељна власти бити вазал византијског цара јесте одлучујућа предност у борби за власт. То су Немањина браћа добро знала.

Ово је била и вечна опомена за њих, а поготову за великог жупана – цар има свог човека у Рашкој. Мора да је вест о Немањином успеху код цара код њих изазвала огромну пометњу. Најмлађи брат о коме нико до сада није водио посебног рачуна стиче одједном велику царску милост. Шта ће бити следеће? Стога се мора повести рачуна о томе шта Немања ради и шта спрема. Мора се извршити притисак на Немању и натерати га на послушност, ако треба и оружјем и дати му до знања да се ништа није променило у њиховом односу. Он је најмлађи брат и без обзира на царску милост којом је обасут, он мора да слуша старију браћу и великог жупана. Управо је то цар Манојло и хтео. Створен је раздор међу рашком господом, сада ће се они више бавити међусобним намиривањем рачуна, него што ће имати времена да се баве размишљањима о новом рату са Византијом. С друге стране, ако се и побуне, они никада више неће бити јединствени. Немања ће бити на царевој страни и обезбеђивати му пут ка Дунаву. На тај начин Мађари Рашкој више не могу помоћи, па ће и мање царске снаге моћи да одржавају ситуацију.

Ускоро је царска политика према Рашкој и милост према Немањи показала резултате. Током 1163/1164. године цар два пута упада у Угарску. Земун је заузет док је Срем спаљен. Истовремено у Далмацији су заузети градови, све од Сплита па до Бара (укупно 57). Под византијском влашћу су сада Срем, Босна и велики део Далмације. Снажне утврде у Београду, Земуну и Браничеву чувају границу. Рашани према Византији уредно извршавају своје вазалске обавезе и шаљу војне одреде који учествују у овим акцијама. Овакво верно испуњавање вазалских обавеза је изгледа био резултат царевог поступка према Немањи. Велики жупан сада има у својој држави стално спремну замену уколико се буде по било ком питању огрешио о цара. Мора да је и Немања појачао своју активност по Рашкој у покушајима да стекне што више присталица. Расцеп међу рашком властелом је постигнут.

Док је овај рат трајао, одједном се на месту великог жупана у Рашкој јавља поново Деса. Како је он дошао на власт и када тачно, не зна се. Иако је помагао Византију, изгледа да му је стално на памети било како да се ње и ослободи.

Угарска није могла тек тако да прежали поразе из претходног рата (1163/1164.) и 1166. године започиње војне акције, тако да код Сирмијума потуче неке византијске одреде. Цар Манојло одмах пошаље три војске на Угарску. У једној од тих војски (која је била под вођством Андроника Контостефана) опет су били српски одреди. Ова војска је рат и закључила сјајном победом код Сирмијума. Ипак, овај рат није имао коначног победника. Обе су стране биле толико исцрпљене да нису имале снаге а за даљњи наставак акција (1168.).

Након разговора са царем Немања је осетио своју шансу и вероватно мало и преувеличао свој положај и самим тим преценио своју снагу. Он је нема сумње до тада био веран царски вазал. То потврђује и Стефан Првовенчани: "Јер, иако овога Светога љубљаше цар, и он гледаше царске љубави, срце се његово распаљиваше.....". Дакле, јасно је да је Немања своје вазалске обавезе схватио веома озбиљно и уредно их извршавао. Сигурно је да је обезбеђивао пут царској војсци, онда када је она ишла на Мађаре. Да ли је он лично учествовао у овом рату, не зна се, мада не постоји нити један разлог да није учествовао. Наиме, Немања је био царски вазал, зато је и добио Дубочицу, и у вазалску обавезу није ишло само то да он шаље своје војнике, већ је веома често било потребно да их он и лично води. Исто тако Немања је имао много војничког дара и знања које је негде морао стећи. Вероватно је да је он учествовао у доста војних похода јер његово касније командовање војском је било у маниру искуснога војсковође. Нема погоднијег места за стицање таквог знања него у оквиру византијске војске, која је била права армија, са разрађеном тактиком, искусним и дисциплинованим војсковођама.

Баш захваљујући свом посебном положају код цара, или је он то тако мислио, Немања је почео да на свом поседу води сасвим независну политику од оне која је вођена у Рашкој. Истовремено, он више не жели да сарађује са својом браћом. Немањина политика је била у потпуности везана за Византију, што вероватно да рашком жупану није могло бити право, јер Рашка је била под Византијом и стално је покушавала да се од ње отме. У томе до сада није успевала, али се стално чекала повољна прилика. Међутим, сада Немања одједном слаби тај, до сада углавном јединствени фронт према Византији. Стефан Првовенчани је покушао да тај раздор прикаже кроз верску призму, наводећи да је Немања почео градити храмове, а да то није било по вољи његовој браћи. Ради се о двема црквама које су изграђене у Топлици. Први је храм св. Николе (код Куршумлије), а друга је црква свете Богородице која се налази на ушћу реке Косанице. Док је трајало подизање храма св. Николе дошло је до сукоба Немање и његове браће. По Стефану Првовенчаном: "Опет браћа његова, подстицањем ђавољим и злом ревношћу и љутим гневом обузета, дођоше да ожалосте Светога, говорећи: "Шта радиш то, не договорив се о томе с нама, што ти не личи да радиш".

Браћа су се очигледно наљутила на Немању и изгледа да су дошла код њега. Он вероватно није код њих хтео да иде, можда из страха, а можда једноставно са њима није желео да разговара. С једне стране, видећемо, убиства међу рођацима у Немањиној породици нису била тако ретка, постојала је дакле реална опасност да га браћа можда и ликвидирају. Такав ризик му није био потребан, јер ионако није намеравао да им се покори. С друге стране, он са њима нема о чему да разговара, његове су амбиције много веће него што су разговори о томе шта он сме да ради, а шта не сме. Можда су га браћа и опомињала због његове прогрчке политике, тада у Рашкој потпуно неуобичајене ствари, што у Рашкој није могло тако лако проћи. Рашани са Византијом могу само да ратују, али не и да сарађују као што то чини Немања. Зар није срамота Немањина сарадња са Грцима, уместо да као већина размишља о томе како да се ослободе Византије. Све су ово браћа Немањина можда њему казала. Немањин је одговор изузетан: "Браћо моја драга, како смо једнородни, нека не буде на гнев ово дело моје, које почех у Господу и доврших га. Ја га сврших, па, ако је добро, нека је мени, а ако је зло, нека опет буде мени." (Стефан Првовенчани).

Можемо га схватити двојако, као чисто верски одговор на којем Стефан Првовенчани инсистира или као чисто световни који је далеко ближи истини. Не може се веровати у то да су браћу Немањину повредили Немањини грађевински подухвати. Не смета њима то што Немања гради цркве, њих не интересују Немањини верски мотиви. Да је Немања био толико верски ревностан не би они њега ни приметили. Опасно је то што Немања иза верских мотива крије своје праве намере, а то је узимање власти у Рашкој. Сувише је Немања слаб да би то урадио самостално, али зато је ту Византија и Немања на њу рачуна. То браћу Немањину буни и тога се они боје. Они њега окривљују за сарадњу са Византијом, окривљују га (па то се тако јасно види) да жели да се дочепа жупанскога престола. Нека он зида и даље, али нека престане да рачуна на цара и да му се додворава. Нису они наивни, знају они да Немања зидањем цркви покушава да задобије помоћ цркве, веома утицајне тада, у походу ка престолу.

Немањин одговор, онако како га је представио Стефан Првовенчани, вероватно да не одступа много од онога којег је стварно и дао. Немања се своје браће не боји, осећа да се они њега плаше, коначно они су дошли код њега, а не он код њих. Иза њега стоји моћна Византија, а ускоро ће и црква којој он даје тако обилне дарове, те стога може да "погледав на њих с кротошћу и с осмехом око усана" (Стефан Првовенчани) одговори онако како то њему одговара. Немања је потпуно смирен и нема у њему нимало страха или збуњености, он се смешка и изиграва наивка. Изашао је он на крај и са царем, а да неће са својом браћом која се не могу мерити са њиме. Осећа се јаким и близу циља. Ипак, осећа да су пред њим његова браћа, једне су крви "Браћо моја драга, како смо једнородни,...", осећа он да су они донекле и у праву када га питају "Шта радиш то, не договорив се о томе с нама." Можда они хоће да сарађују, било би добро када би имао њихову подршку, али осим питања они упућују прекор "што ти не личи да радиш". Овај прекор је све рекао, нису они дошли да би му понудили сарадњу, они су дошли да га одврате од његовог наума. Заправо они га неће за жупана, имају они и својих планова. Ово је био раскид између Немање и његове браће, они више не могу заједно. Немања не одустаје и пружа им горе наведен одговор, тражи да се браћа на њега не наљуте, али он наставља својим путем ма какав он био. Кад већ неће да му се придруже, нека знају да неће ни уживати у плодовима његовог успеха, они ће припасти само њему "ако је добро, нека је мени.". Исто тако он од њих не очекује ни помоћ, онда када све крене по злу "а ако је зло, нека опет буде мени".

Тако је овај разговор завршио и браћа су се разишла у већој неслози него што је то икада било. Немања је наставио својим путем, а браћа су спроводила своје планове који ће на крају завршити довођењем најстаријег брата Тихомира на власт, на место великог жупана Рашке. Историјски гледано, овај разговор је вођен не дуго након Немањиних преговора са царем Манојлом. Наиме, одмах након ових разговора, Немања је почео да гради и манастир свете Богородице, а манастир светог Николе је грађен у исто време. Од Стефана Првовенчаног сазнајемо да су браћа затекла Немању при зидању храма св. Николе, према томе није прошло много од разговора Немање и цара. Од тог момента Завидини синови више не сарађују, већ свако креће својим путем. Немања је своје храмове завршио, али догађаји важни за њега, нагло су ухватили други ток. Он је верно служио цару Манојлу, обезбеђивао му је пут којим је цар слао војску на Угарску. Можда је послао и своје војнике у овај рат, а није искључено да је у њему и лично учествовао.

Речено је да је баш некако у то време Деса био поново велики жупан рашки. Можда је то била политика Византије. На престо је Деса дошао поново. Он је то могао само уз византијску подршку. Они су га раније оборили са власти и сада је захваљујући њима поново велики жупан. Како цар није био сигуран у његову верност, сасвим се да замислити да је уздизање Немање било заправо у функцији опомињања Десе да пази на своје понашање, јер цар има и другог човека који може Десу да замени. Но, то за Десу није изгледа била посебно озбиљна опомена, он је и даље шуровао са Мађарима. Сада је и цару досадило да се са својим неверним вазалом стално натеже, стога Деса бива ухапшен и опет одведен у Цариград. Да ли је умро у току заточеништва, не зна се, али на основу неких извора посредно се може закључити да је он ипак на крају пуштен и да је умро у Требињу. Ово поткрепљује и један непознат гроб у цркви св. Петра и Павла (7 км југоисточно од Требиња) за који се претпоставља да би могао бити Десин.

5. Велики жупан Стефан Немања

Након овог рата са Угарском цар је вероватно очекивао да му ови узврате напад и стога се морао за то и припремити. Мађарски напад је дошао године 1166., а Рашка је опет на страни византијског цара и чак један одред српске коњице учествује у победи Византије код Сирмијума. На рашком престолу сада седи као велики жупан Тихомир, Немањин најстарији брат. Ово је мимо очекивања, јер сви знају да је Немања тај који је царев љубимац.

Веома је тешко рећи шта је било то што је цара Манојла убедило да из својих комбинација изостави Немању и да Тихомиру помогне да постане жупан. Можда су Немањина браћа ипак успела некако да истисну Немању код цара? Можда цар никада није ни рачунао озбиљно на Немању, користећи се њиме само за неке ограничене циљеве? Овакав царев поступак мора да је страшно разјарио Немању, чак у толикој мери да он одлучује да од највећег пријатеља Византије постане њен непријатељ. Постоји претпоставка да је цар Манојло довео Тихомира на место великог жупана из разлога што је међу браћом најстарији и да је то било у складу са тадашњим обичајем да најстарији син добија жупански престо, па је тиме цар поштовао принцип легитимитета који је владао у Рашкој. О томе периоду се зна јако мало, више се претпоставља. Сигурно је да је у овом новом угарско – византијском сукобу, који је почео 1166. године велики жупан Тихомир био на царевој страни и у оквиру тога слао му је као помоћ војне одреде. Баш у периоду 1167/1168. у Рашкој нагло избија незадовољство, праћено побуном, због тога што жупан даје Византији помоћ. Један од главних незадовољника (можда и организатор) јесте баш Немања. Побуна не успева и Немању жупан Тихомир хвата и баца у тамницу. Из тамнице Немања ускоро бежи и успева да Тихомира скине са власти и да он сам постане велики жупан (1166?). То су историјске чињенице. А шта стоји иза тога?

Немања је изгледа ипак преценио свој значај код цара Манојла а онај леп дочек код цара је био изгледа само тренутна политичка потреба, а не и стварно стање. Можда је цар о Немањи тога дана у Нишу стекао и праву слику видећи у њему велику опасност за Византију. Можда је он у Немањи видео све оно што други рашки жупани нису имали. Са свим дотадашњим жупанима Манојло је излазио на крај, но овај се ипак разликује од других. Немања би могао бити веома опасан, а цар није смео дозволити једном таквом човеку да ухвати власт у стално бунтовној Рашкој. Цар је његов утицај морао ограничити на један одређени предео и тако га учинити безопасним. Са браћом је довољно завађен да се неће више помирити, барем не толико да могу сарађивати у каквим побунама. С друге стране, можда је цар са својим сјајним поступком према Немањи желео да изазове суревњивост остале браће и тако их привуче к себи. Ако је то желео, у томе је и успео. Немогуће је да је Тихомир дошао на власт било како друго већ са пристанком и уз помоћ цара Манојла. Тихомир је морао цару бити захвалан на указаној помоћи, тим више што су сви очекивали да ће цар Немању да протежира, а испало је сасвим другачије. Цар се приклонио Тихомиру, а Немању је заборавио.

Међутим, Немања није то заборавио, а није заборавио ни браћу. Нису они тако наивни, а ни тако велики противници Византије како су се правили. Слични су они њему, ради власти су на све спремни. Немања је испао у овој ситуацији помало и наиван. Ипак је Манојло био далеко лукавији но што је то у почетку изгледало. Коначно он је Византијац, а ко се са њима могао мерити у политичким сплеткама? Стога сада остаје само један пут, побунити се и искористити као средство против Тихомира баш оно за шта се до сада и Немања залагао. До сада он је био највећи гркофил, од сада он ће бити највећи противник Грка, а за гркофилство ће да оптужи Тихомира. Баш у то доба Тихомир је Византији и дао неке помоћне одреде у рату са Угарском и то је била идеална прилика. Зар нису Мађари до сада били највећи пријатељи Рашке, помажући јој да се ослободи Византије? Како може Тихомир да помаже Византију против Мађара? Такав човек не може бити велики жупан Рашке, он мора да се отера.

Ова побуна је изгледа успела у самом почетку и имала је толику снагу да је било питање да ли такву побуну може Тихомир сам да умири. О томе је и цар обавештен и може се замислити његова реакција када је чуо да је један од покретача ове побуне ни више ни мање већ његов до тада верни вазал Немања. Грчки извори су наводили Немању као незахвалног човека који не зна да цени царску милост. Он је исто тако незајажљив, зар му није доста то што има? Истовремено, Немања је за њих и дрзак, јер је усудио да се побуни против царског избора великог жупана. Ко је он па да тако нешто сме да уради? Зар није до сада био само један од ситних вазала који само царској милости има да захвали свој успон? Мора да добије лекцију коју ће да запамти.

Побуна до краја није успела и Тихомир удружен са осталом браћом хвата Немању и баца га у тамницу. Изгледа да су Немању браћа ухватила захваљујући неком лукавству. Наиме, они су њега намамили "јер се договорише с најстаријим од браће његове, који је тада владао овом српском земљом, и, дозвавши овога целомудреног и светог мужа, ухватише га, и оковаше му руке и ноге, и вргоше га у пећину камениту.." (Стефан Првовенчани). Немања им је поверовао, али се преварио. Нешто слично наводи и Доментијан: "Јер савећаше зли савет, говорећи:"Свежимо праведника, јер нам је неугодан, и уништимо са земље његову успомену, јер није у јединству са нама." И савећавши се са најстаријим братом својим, који је тада владао српском земљом, сазваше неки велики савет, тако да се није могао од њих уклонити". Изгледа да је то био скуп највеће господе Рашке и по томе се види да је Немањина буна ипак ухватила јак корен и била веома опасна за жупана. Толико опасна да он није могао сам да је савлада и да је морао да скупи сву рашку господу и да ауторитетом тога скупа приволи Немању да дође и да се оправда. Немања је морао да прихвати овај позив и са својим присталицама он је дошао на скуп. Сам ток скупа је непознат, али крајњи је резултат био да је Немања, заједно са својим присталицама био ухваћен, окован и затворен. "Ухватише га и свезаше га, положише му на руке и ноге железне окове, и са њима његове изабране слуге.." (Доментијан).

Оружаних сукоба изгледа да није било, вероватно да је Немања био изненађен оваквим поступком своје браће. Он изгледа није очекивао да би му се браћа могла послужити оваквим средством. Овде се он горко преварио, баш су га браћа оковала и бацила у тамницу. Можда се он опет осећао и довољно јаким са великим бројем присталица које ће га одбранити од напада великог жупана Тихомира и браће му. Ако је тако мислио и ту се преварио. Превртљива властела се увек окретала ономе ко је јачи, а процена је била да је јачи Тихомир, којег подржава Византија. Према томе, Немања је само сметња коју треба немилосрдно уклонити. Касније ће оваква пракса међу Немањићима бити уобичајена. Није немогуће ни то да је Немања дошао на овај скуп у намери да води полемику и да покуша да убеди Рашане да је прави противник Византија (то што је он до сада био њен верни вазал није битно), а да су Мађари ти који су прави пријатељи. Расправа није показала резултате и они који су били слабији морали су у ланце. Овај пут Немања је био слабији, његове присталице су малобројније и стога морају да иду у тамницу. У то доба Немања има између четрдесет и педесет година.

Немања је вероватно пре тога имао неких контаката са Мађарима и мора да је одржавао са њима јаке везе. То стога што се он веома брзо и релативно лако ослободио тамничења. Неко му је морао помоћи са стране. То су могли бити само Мађари. Исто тако сигурно је и то да је Немања имао много присталица међу рашком властелом; много година они су ратовали против Византије и много су они година провели под њеном влашћу да би се то тек тако заборавило. Рашка никада није била верни византијски вазал и већина рашких жупана је и падала са власти страдајући у сталним побунама против Византије. Стога није чудно да је Рашка врвела незадовољницима, који никако нису одобравали савезништво са Византијом. Сви су они сада у Немањи видели онога који је могао да направи преокрет у Рашкој, да се она коначно ослободи византијског ропства.

Не зна се где је Немања тамновао. Стефан Првовенчани каже "вргоше га у пећину камениту", док Доментијан каже и нешто више "а овај преподобни отац наш би одведен од источне земље у љуту тамницу, у пећину на западу". Немања је био затворен негде у Рашкој у пећини која је била у камену (да ли тврђава у Расу?). Из ње се он ослободио, релативно брзо. Како, остаје тајна. Касније предање је ово повезало са небеским чудесима. У сваком случају, Немањине присталице га нису заборавиле и након изласка на слободу Немања је могао да крене коначно ка свом дуго очекиваном циљу. Требало је да свргне Тихомира и да узме великожупански наслов. Лакоћа са којом је Немања изашао из своје тамнице веома јасно говори да Тихомир није имао јаку подршку у Рашкој, односно он као византијски штићеник није био омиљен и стога је морао пасти.

Каснији летописи су Немањино ослобођење тумачили легендарно. "И овога опет, због кротости и правде, и дивне смерности, и због свих добрих обичаја, Владика премилостиви руком својом крепком и мишицом високом изведе из камените пећине, и узведе га на престо отачаства његова и подиже га за господара великога свему свету" (Стефан Првовенчани). Наравно да није Немања захваљујући небеским силама успео да се извуче из тамнице, одлучујућа је била његова политичка генијалност. Да све ипак није ишло тако лако и да ово ослобођење као и само Тихомирово рушење са престола није протекло без борбе сведочи Доментијан: "И господ посла с висина своју помоћ и заједно се побори са слугом својим, и расточи непријатеље оца нашега по туђим странама.."

Немања се ослободио тамнице, али ни Тихомир није желео тако лако да уступи свој наслов жупана. Са својим присталицама пружио је отпор, но бива слабији. Плашећи се Немањине освете, Тихомир и браћа му побегну "по туђим странама", а склониште пронађу у Византији. Вероватно да је одмах након победе Немања потражио чвршће савезништво са Мађарима. Било је јасно да сада треба од Тихомира очекивати противудар, а знајући да Византија није склона Немањи, требало је очекивати да би Византија могла и војно интервенисати. Имао је против себе византијског цара и то из најмање два разлога. Прво, био је царев вазал (добио је Дубочицу) и његова сарадња са Мађарима била је отказивање послушности сениору. За тако нешто иде казна и то само она најтежа. Друго, са власти је срушио жупана којег је лично цар поставио и подржавао. Овакав наступ био је увреда за цара и представљао је тежак облик непослушности, тим више што је цара изложио подсмеху. Обарањем жупана Тихомира, Немања је тешко потценио царев избор и један цар моћне, божанске Византије није смео допустити да се један ситан рашки племић исмејава са његовом политиком. Тако нешто заслужује само најтежу казну.

Ускоро су Тихомир и браћа му стигли на двор цара Манојла и испричали му догађаје који су се десили у Рашкој, вероватно преувеличавајући целу ситуацију из једноставног разлога да оправдају себе. То није било лако, јер сви знају да је Немања био у тамници окован, а да је добар део његових присталица такође био утамничен. Цар Манојло се вероватно мало замислио над целом овом ситуацијом. Очигледно је да је он Немању потценио, чим је овај био у стању да се извуче из тамнице и да након тога растера жупана и његове присталице, вероватно је у стању да уради и веће ствари. Можда се тога момента Манојло и покајао што је његов избор за великог жупана био Тихомир, а не Немања. Да је правилније размислио сада не би слушао ове кукњаве и молбе за помоћ, јер Немања сигурно не би дозволио овим неспретњаковићима да му учине оно што је он њима учинио. Покушати сада са њим поново преговарати узалудан је посао. То сада Немања не само да не би хтео, већ не би ни смео. Баш захваљујући томе што је распаљивао мржњу према Византији Немања се ослободио тамнице и срушио жупана заузевши његово место. Када би се окренуо поново према Византији, вероватно да би доживео Тихомирову судбину.

Проблем је у томе што се цару више не иде у ту злокобну Рашку. Поново јахати по гудурама, планинама и верати се литицама и гањати са тим полудивљим народом, он више не жели. Нити је више млад као некада, нити више има воље за то. У таквом рату он никада није успео да стекне славу, само муке. Исто тако, зашто би се он мучио да осваја престо Тихомиру кад му га је једном већ дао. Нека се мало помучи и сам; изгубио га је, па нека га и осваја. Ако успе добро је, али ако не успе сва срамота пашће на Тихомира, а не на цара. Ово је за Тихомира последњи тест, јер не освоји ли рашки жупански престо сам је крив и значи није га ни заслужио. Биће један неспретњаковић мање. Уосталом, то је политика, губитнике не треба жалити. Историја памти само победнике.

Цар Манојло је био човек код којег је витештво било изузетно развијено и он је знао да процени шта је добар противник. Вероватно да се тада код њега морала појавити и искра дивљења за тога Немању који је успео да се ишчупа из тамнице и да скоро ни из чега освоји за себе наслов жупана Рашке. Свога противника треба мрзети, али му се треба и дивити и поштовати га. Немања је био царев љубимац и као такав живео је неколико година у ишчекивању да му цар понуди наслов жупана Рашке, али када то овај није учинио и када је на то место поставио другог, Немања није очајавао. Напротив, одмах ја направио побуну у којој није успео и после које је доспео у тамницу. Ни ту није очајавао, успева из тамнице да се ишчупа и да након тога отме Рашку, при томе не размишљајући да баци Византији рукавицу изазова у лице. То не може свако. Таквог човека треба поштовати, али га се треба и бојати. Но, то још увек није довољно да би цар лично повео војску на Немању. Цар ће Тихомиру да пружи војну помоћ, али у овај поход неће ићи.

Колика је то била армија, не зна се, једино што је познато јесте да се радило о најамничкој војсци у којој су били Грци, Франци и Турци. "А они надајући се на своју силу, сабраше множину народа: Грке, Фруге, Турке и многу силу других народа, и тако журећи се са многом силом, уђоше у земљу Светога до места званога Пантина" (Доментијан). Војска коју је водио Тихомир била је изгледа веома велика, и судећи по именима народа који су је сачињавали изгледа да се радило о првокласној војсци. Немања није оклевао и одмах пошто је чуо да се приближава ова војска, кренуо јој је у сусрет. Уосталом он је ово и очекивао и њега војна акција Византије није нимало изненадила. Није се заваравао да се у овоме моменту може нешто постићи преговорима. Сада је говорило само оружје. Знао је да жупански престо неће успети да сачува ако се повуче у планину и ако препусти градове Тихомиру. Сада се играло на све или ништа. Знао је исто тако да је ово можда једини царев покушај да спаси Тихомира. Ако ова војна експедиција не успе, цар ће од Тихомира дићи руке и прихватити фактичко стање ствари на терену, а то значи победника. Према томе потребно је у овој бици однети победу, са њом добиће и од цара признање. Што убедљивија победа, то ће и царево признање бити брже. Цар не воли слабиће; и он је више ратник, витез, но што је дипломата. Такав човек ће знати правилно да оцени једну праву војну победу и стога само она може да очува Немању. Тихомира зато треба дочекати и у отвореној битки уништити. Немања покрене своју војску и код Пантина на Косову дочека Тихомира и његову војску.

У овој бици Немања је изгледа лично водио војску јер по Доментијану он непосредно пред битку каже својим војницима: "Као што мене видите, такође и ви чините". Ово говори да је ситуација била веома озбиљна, чим је Немања стао у прве редове. Надмоћ византијске војске је била толика да је жупан морао да пружи лични пример не би ли растерао страх својој војсци који је ове обузео када су видели толику множину против себе. Битка је била жестока "Сутрадан одмах стекоше се на битку снажну и силну" (Стефан Првовенчани). У овој бици победе Срби, а погибија Византијаца је била велика "и падоше од оружја сви, и нестаде им помена са земље" (Стефан Првовенчани). Било је и много заробљених "Једни падоше од оружја, а друге силом поведоше" (Доментијан). Сам Тихомир се није извукао, погинуо је и он и то тако што се у бекству удавио у реци Ситници "Учинив битку ту, један од законопреступне браће његове сврши, утопив се у води.." (Стефан Првовенчани). Осим Тихомира, Ситница је прогутала и многе друге "и већи део њих потопи река, више од оних који су пали од оружја" (Доментијан). Тумачећи ово место Доментијана долази се до закључка да је Немања натерао у страшно бекство Тихомирову војску тако да је при бежању много њих у паници загазило у Ситницу и ту се подавило. Тиме је битка за жупански престо била готова.

При повратку у византијској војсци је након пораза дошло до неке свађе. "А они који су од њих остали, невидљивом силом Божјом и светим његовим анђелима и молитвом преподобнога оца нашега бивши побеђени, и сами међу собом учинивши борбу, са стидом и безделни будући враћаху се свако својој кући" (Доментијан). Вероватно да је избио сукоб између самих Рашана који су се међусобно окривљавали за страшан пораз. То није ни мало чудно, јер је њихова судбина била потпуно неизвесна. Цару нису смели више изићи на очи, упропастили су му једну велику војску док с друге стране њих као губитнике сада цар више није ни требао. Било је питање како ће се и Немања од сада понашати према њима, има он много разлога да им се освети. Осим што су га бацили у тамницу на крају су против њега и војску повели. Да су они битку добили ко зна како би казнили Немању. У сваком случају већина њих, не смејући да оде поново у Византију "враћаху се свако својој кући". Немањина победа је била толико убедљива да су се вероватно препустили судбини и Немањиној милости. Тако су вероватно мислила и урадила и оба Немањина брата, Страцимир и Мирослав надајући се да код Немање још увек постоји неки братски осећај. И нису се преварили, Немања им се није светио.

Након ове победе Немања је постао господар Рашке, не апсолутни, то ће постати нешто касније, али у сваком случају он је тај који је велики жупан Рашке и то му нико не оспорава. Сада је требало владати, а увек је лакше власт освојити него ли је очувати.

6. Немања у Цариграду

По свему судећи Немања је у то доба имао јасну идеју шта треба даље чинити. Данашњим речником би се рекло – имао је јасан политички програм: требало је ујединити две најјаче српске земље: Рашку и Зету. Ипак, Немањи се поглед још више отимао ка истоку, ка територијама које је контролисала Византија, ка оним територијама које су некада биле у оквиру бугарског Царства. На тај начин је усмерио и касније српске владаре. Сви су они касније остваривали Србији територијална проширења на рачун византијских територија.

Уједињавање српских земаља је био Немањин првенствени циљ; најпре у Рашкој да се стави под контролу све оно што је некада рашки велики жупан имао под својом влашћу. Након тога ујединити Рашку са српским земљама које се налазе у приморју, дакле са Зетом, помоћу којих би изашао на море и обезбедио себи улазак у Европу. Таква држава, која је наслоњена на море са којег може стизати помоћ, може своје армије да окрене и да удари на Византију. То је била политика која је захтевала продоре на два фронта и за које Рашка објективно није имала снаге уколико би наступала фронтално. Но, то је и Немања знао; ако се не може ударити директно, онда се могу користити повољне прилике када је неко од суседа довољно слаб да би му се могао откинути део територија. Тај део мора бити довољно велики да оправда напор, али не и толико велик да изазове суседову реакцију.

Једно од значајних средстава за постизање ових циљева Немања је видео у религији. Помоћу православља он је себи учврстио положај у Рашкој, до сада црква није имала тако дарежљивог жупана, помоћу вере он ће остварити и лакши продор у византијске крајеве. Са Зетом ће већ бити другачија ситуација, ту се православље не сме истицати сувише и са католичком црквом се неће долазити у сукобе. Иако никада није имао идеја да се приклони римској цркви, Немања исто тако није желео ни да са њом долази у сукоб. Сувише је дубоко она била укорењена у Зету да би се њен утицај могао тако лако пренебрегнути. Зета је дуго била и државни и верски центар Срба и никако није било могуће да се то заборави. То је и разлог зашто Немања у каснијем периоду одржава срдачне везе са папом, чак у толикој мери да му је најстарији син Вукан био горљиви католик.

Наравно, било је и питање која ће српска земља бити центар уједињења: Зета или Рашка? Зета је била католичка земља, имала је већ државну традицију па чак и краљевску круну, отворена је ка мору и далеко јача што се тиче културе. Све предности су биле на страни Зете, а Немања се ипак одлучио да Рашка буде та која ће да буде центар окупљања српства и центар који ће створити државу. Самим тим што се одлучио за Рашку, Немања се определио и за православну веру, ту сада више није било дилеме.

Центар свих важнијих догађаја у Рашкој, политичких а нарочито верских, помера се у манастир светих апостола Петра и Павла где је било и седиште рашког епископа. Ту су одржавани и државни сабори. Град Рас је дуго био средиште око којег се концентрисало све оно што иоле нешто значи у српском православљу, тек након појаве Светог Саве, Рас ће да постепено изгуби свој првобитни значај. Немања је вешто успео да повеже српску државну идеју са верском идејом и да их за дуго време учини нераздвојним. Сви ранији и каснији Немањини радови око подизања православних храмова, као и стално јачање утицаја православне цркве, везани су управо за то.

Пре битке код Пантина Немања је започео са изградњом манастира Ђурђеви ступови: "па овај свети господин мој поче хитно, нимало не задоцнев, зидати храм светога и преславног и великог мученика Христова, Ђорђа, с ревношћу и љубављу" (Стефан Првовенчани). Овај манастир је саграђен код Новог Пазара, на узвишењу изнад долина реке Рашке и Дежеве. Он има веома чудан положај, на самом врху узвишења и изгледа да такав његов положај симболише Немањин тријумф у рату са браћом. Баш градња овог храма на неки начин представља почетак свих каснијих Немањиних активности око уједињавања српства. Градио је он православне храмове и раније, због тога је долазио у сукоб са браћом, али тада је то имало друге циљеве. Ранији његови грађевински подухвати требали су да му послуже при добијању црквене подршке у продору ка власти, а сада треба да му остваре духовно јединство у држави коју има намеру да створи.

На крају се може рећи да је Немања био тај који је буквално створио српску државну идеју, али он није био у стању да је и интелектуално, духовно, уобличи. Немања је добро осетио да би православље на том путу могло да одигра одлучујућу улогу и ишао је свесно ка томе. Био је и те како свестан да ће све оно што он учини бити учињено снагом оружја и његовим личним залагањем, али питање је шта ће се десити након његове смрти. Највероватније да ће се све распасти и да ће крвави партикуларни обрачуни растурити цело његово дело. Он није смео дозволити да Србију држи уједињена снага једнога човека, ту је требало нешто и више. Била је потребна једна идеја која ће Србе да држи на окупу, та идеја је била православље и неко је морао да јој створи онај облик који ће бити прихватљив за све. Тај задатак он није могао сам обавити. То је морао неко други. Некако у то доба рођен је и најмлађи Немањин син по имену Растко (Свети Сава).

Ускоро се Немањи указала прилика да почне да води активну политику према Византији. Због неких међусобних спорова цар Манојло је наредио да се сви млетачки трговци који су се затекли у Византији ухапсе, а да се њихова роба као и сви бродови заплене (1171.). Венеција је брзо реаговала шаљући велику флоту од око 120 бродова да нападну на византијске поседе. Ову флоту је водио лично сам венецијански дужд Витале Микијели, али флота није кренула ка Грчкој већ је успут напала на византијске градове Дубровник и Трогир. У Дубровнику је тада за кнеза постављен Иван Рајнери и по неким изворима он је био тај који је успео да Немању убеди да Срби нападну Грке. По томе би требало закључити да Немања није од самог почетка учествовао у овом рату, односно савезу, већ да се накнадно придружио. Но, то је дискутабилно. Каснији развој догађаја говори да је Немања још од раније био у току свих ових догађаја и да је његово деловање било у складу са акцијама Венеције.

Ову прилику Немања је само чекао и одмах се придружио фронту који су сачињавали Венеција, Угарска и Немачка. Већ у то време Европа је била помало уморна од сталних амбиција византијског цара Манојла и покушавала је да му коначно стане на пут. Византија је нарочито након смрти њеног старог непријатеља Рожера II (1154.) показивала велике претензије. Тада је цар Манојло испунио своју стару жељу и године 1155. заузео у Италији целу област од Анконе па све до Тарента. То је уплашило остале европске земље и одмах након тога сви су се ујединили против њега. Немачка, Угарска и Венеција чак успевају да заједничким силама истисну Византију из Италије. Инспиратор читавог савеза против Византије је био немачки цар Фридрих Барбароса. Од тада њега Манојло сматра за највећег непријатеља. У каснијем периоду цар Манојло је почео да сплеткари по Италији привлачећи на своју страну Ђенову и Пизу, а нешто пре је анектирао Хрватску, Далмацију, Босну и Срем (1167.). Тиме је до краја изазвао Венецију. У савез против Византије одједном улази и Немања. Он је још од пре имао снажне везе са Мађарима и могуће је да је посредством њих и ступио у контакт са Немцима који су га убедили да им се придружи и да узме учешћа у војним акцијама против свога старога непријатеља Византије.

По првобитном плану Немања је требало да узнемирава моравски пут који води од Ниша ка Београду и који је контролисала Византија, а друга његова војска је требало да крене ка Далмацији и тамо нападне византијске поседе. Заправо, Немањини војни одреди је требало само да узнемиравају и отежавају пролазак моравским путем, да би се њиме потпуно овладало требала је много већа сила којом Немања није располагао. Оно што је Немању вероватно највише привукло била је идеја да он са својом војском са копна крене ка Далмацији. То је била идеална прилика да се оствари Немањина жеља о уједињавању Срба из Зете са Србима у Рашкој. Стога је он посебну пажњу посветио нападу на Котор. У овом нападу Венеција би га са својим бродовима помагала са мора.

Да су Срби били велики противници Византије види се из једног записа Арнолда из Либека. Он је описивао путовање Хајнриха од Лава (саски херцег) који је ишао у Свету Земљу и којег је пут водио кроз неке српске земље које су биле под византијском влашћу. Грци су му одобрили пролазак и код Браничева га чак дочекали, давши му пратњу ради сигурнијег проласка. У то доба Немања је већ започео своје акције у Далмацији, као што је и послао неке одреде да узнемиравају пут кроз моравску долину (Ниш-Београд). Када је саски херцег стигао код града Равно, који се налази на ушћу Раванице у Мораву, требало је да у граду преноће. Међутим, становништво овога града их није пустило, сматрајући саског херцега за византијског пријатеља и Немањиног противника. Иако се тај део налазио под директном влашћу Византије и сам град је био византијска територија, ништа није вредело и херцег је морао да ноћи у шуми. Ту су га око поноћи напали Срби тако да је дошло до праве битке. Херцегова пратња је била доста бројна и највише захваљујући томе (било је око 1200 ратника) напад је одбијен, тако да је херцег могао наставити пут. Цело време пута ипак није могао бити спокојан јер су Срби пратили ову групу и стално вребали, мада се нису више усудили и да нападну. Овај напад је имао и доста пљачкашких мотива у себи, али је исто тако недвосмислено говорио колико је византијска власт неомиљена и да Немања има много присталица.

Сам рат за Србе није имао неки посебно повољан ток. Срби нису били вични дужем ратовању као што нису умели да заузму неки утврђени град, тако да су њихове акције по Далмацији биле тек делимично успешне. Очекивала се мађарска помоћ, али у међувремену у Мађарској умре краљ Стефан III (1172.) и Мађари брже – боље потраже цара Манојла који је већ кренуо ка Угарској. Да би задобили мир, Мађари пристану да им Манојло постави за краља свог кандидата Белу III, који је боравио већ дуго време у Византији и тамо већ стекао титулу кесара. Бела III је ступио на престо (крунисан тек 1173. године због немира) и одмах се обавезао да ће водити само ону политику која одговара Византији.

За то време и Млеци су доживели прави помор међу војском која је зимовала на острву Хију. Од неке болести велики број војника поумире и дужд бива приморан да се врати кући, где убрзо гине у некој од сплетака. Сада су Срби одједном остали сами наспрам византијске велике војске која је била покренута ка Угарској. Како су Угари испали из игре то су остали једино Срби и цар Манојло сада окреће армију на Немању.

Ово је сада била првокласна византијска армија коју води цар Манојло лично. Мора да је и њему сада већ досадила Немањина насртљивост. Од једног незадовољника који је очекивао да ће њему цар поверити жупанску столицу у Рашкој, Немања се претворио у опасног нападача који сасвим јасно показује намеру да према Византији води активну освајачку политику и који жели територијално проширење Рашке баш на рачун Византије. Да Немања није наиван видело се и из масовне подршке коју му је пружало оно становништво српског порекла које је живело под директном влашћу Византије. Епизода са саским херцегом јасно говори. Срби су се у том делу, који није био баш тако близак местима где су се водиле војне операције, и те како узбунили и одмах прешли на страну Немање, нападајући не само Грке већ и све оне које сматрају њиховим савезницима. Да ли је Манојло већ тада видео у Немањи владара који би могао кренути да национално уједињује Србе, тешко је рећи. Сама национална идеја није била баш развијена у то доба. Постојало је осећање припадности једном племену, али не у толикој мери да се тражи уједињење свих који су једне нације.

Изгледа да Немања није био у толикој мери оптерећен националном идејом. Из његових каснијих освајања и напора види се да он никада није ни помишљао да покуша да уједини у српску државу крајеве у Мачви, Срему, Посавини, доњем Подрињу и Босни, крајеве који су насељени скоро искључиво српским становништвом. Ти крајеви су били тада под Угарском и Немања је цело време своје владавине са овима имао добре односе. Да ли је то разлог што се његов поглед није окретао на ту страну? Можда се он плашио заваде са два своја најмоћнија суседа, и са Византијом и са Угарском. Било како било, Манојлу није могло никако промаћи то да је Немања своје армије усмерио ка Зети, где је српско становништво са симпатијама дочекало Немању сматрајући га ослободиоцем. То што Зета није пала, то што се Котор одржао, било је само због тога што Немања није имао армију спремну за дуже ратовање и што његова армија није умела да заузима утврђене градове. То је тек требало да научи. Импоновала је више спремност Немањина да уђе у савезништво са Млецима и са Немцима, као и сигурност са којом је Немања одредио циљеве својих акција. Одмах је било јасно да он ратује за свој рачун, нити једнога момента не пристајући да буде слепо оруђе Млетака тако да је вероватно да Котор, да га је освојио, не би препустио Млецима.

Цару Манојлу се изгледа журило да се обрачуна што пре са Рашанима и стога није дочекао да се сакупи цела армија, већ тек са неколико одреда (једва неколико хиљада људи) провали у Србију. Рачунао је да ће то бити сасвим довољно јер сада армију води он лично, а не нека шепртља. Тако је исто осећао и Немања и чувши да цар надире кроз рашке кланце, повуче се у планине, а да није прихватио нити једну озбиљнију борбу. Ма колико ово повлачење у планине изгледало као страх од прихватања борбе, касније се показало као један од бољих Немањиних потеза.

Немања је знао да је цар на њега посебно љут због његовог одметања, рушења Тихомира, због тога што му је једну царску војску разјурио и коначно због сарадње са Венецијом, Угарском и Немачком. Био је то дугачак списак Немањиних греха и само један од њих био би довољан да цар Немању сруши. Да прихвати отворену битку са царском војском и то сада када је цар лично води, било би глупо јунаштво које не доноси ништа осим погибије, а Немања није био тај тип. Битка да, али само онда када постоје реалне шансе за успех, а да Немања није плашљив и да се не плаши крешева до сада се већ довољно видело. Према томе, много је паметније не дражити цара, стога се треба повући испред његове војске и од њега затражити милост.

Немања се одлучи и једног дана он гологлав, бос и голих руку до лаката, са конопцем око врата и мачем који је предао цару, уђе у византијски логор. Византијци га одведу код цара пред којим Немања падне на земљу нудећи му свој мач да цар уради са њим шта хоће. Ово мора да је била огромна сатисфакција за самога цара, коначно тај непокорни Немања се до краја понизио и моли за милост. Да ли је цара гануо тај призор, не знамо, али се поуздано зна да Немања није тек тако дошао у царски логор и цару понудио своју главу. Није он тако наиван, знао је Немања јако добро да је цар према њему милостиво расположен и да ће му дати милост ако му се довољно дубоко поклони. Како је то Немања сазнао, не зна се. Можда је имао шпијуна у византијском логору који је тако нешто од цара начуо и одмах дојавио Немањи. С друге стране и сам цар је можда намерно такву своју намеру јавно изрекао, очекујући да Немања то дочује и учини оно што је већ учинио. Вероватно да је ово друго ближе истини и да је цару већ досадило ломатање по рашким гудурама где никада није било краја ратовању. Стога је сматрао да је паметније да Немању понизи, али и да га сачува на рашком престолу, те да онда може мирно очекивати да ће му Немања до краја остати веран.

На крају, Немању је цар не само поштедео већ га је и милостиво дочекао што је сигурно и самога Немању врло изненадило. Међутим, у крајњој линији могао је бити сасвим задовољан, сачувао је не само живу главу већ остаје и даље рашки жупан. Мало позоришта и театралног падања ничице пред царем јесте понижење, али рашки престо вреди тога. Ионако ће се то брзо заборавити. Битно је сада само вратити се у Рашку и спречити свако мешетарење око престола.

Ипак, цар је сматрао да ово није довољно добра лекција за Немању, требало је показати и са каквом снагом располаже Византија, треба га одвести у Цариград. Ту у Цариграду ће овај поглавица дивљих Рашана коначно видети сјај и богатство византијске престонице и коначно се уверити да су сви његови покушаји да ратује са Царством само трошење снаге. Треба Немањи омогућити мало луксузнога живота у царским палатама па да се овај увери да није све у ратовању. Исто тако треба Немању, за којег се знало да је веома религиозан, провести по православним црквама и показати величанствену Аја Софију. Ту ће моћи да види фреско сликарство, величанствене процесије и мноштво свештеника.

С друге стране цар је био још једном задивљен Немањином појавом. Сам цар је био витез, снажан човек који је ценио оне који су били слични њему, а то је управо био Немања. Таквог противника треба провести кроз Цариград и показати народу овога високог, наочитог жупана, да се са њим увећа тријумф царев. Треба сви да виде какав противник је дошао код цара да моли за милост.

Ту је цар погодио. У тријумфалној поворци у Цариграду Немања је ходао иза царских кочија из којих је Манојло милостиво одмахивао одушевљеноме народу. Немањина појава је одмах била уочена, али иако су му се сви дивили то га ипак није спасило погрда и подсмеха из цариградске светине. Ускоро се и то завршило. Цар Манојло је опет од Немања узео заклетву верности, односно вазалску обавезу и вратио га у Рашку. Боравак у Цариграду није трајао дуго, али за Немању је био и те како значајан. Уверио се он, баш како је то Манојло и предвиђао, да се против Византије не вреди борити барем док је Манојло цар. С друге стране Немања је био свестан бројних слабости које је Рашка показивала и то почев од саме унутрашње организације државе па све до борбене способности рашке војске. Рашка, таква каква је сада, не може ратовати ни против мале силе, а не против једне Византије. Могу се дизати побуне, али оне су унапред све осуђене на неуспехе. Према томе, потребно је прво уредити унутрашње прилике, па тек онда размишљати о већим подухватима. Сигурно је да се Немања у Византији научио многим стварима и видевши њену чврсту организацију покушао је да нешто од тога оствари и у Рашкој. За све време док је боравио у Византији Немања је живео у манастиру св. Богородице Евергетиде (Добротворка). Касније се он јако везао за Богородицу сматрајући да је њена заслуга за сав његов успех. У својој задужбини у Студеници, као успомену на ово, Немања је саградио цркву св. Богородице. "Назидаћу и храм пречисте и пренепорочне матере твоје добротворке, и ту ћу ти испунити завете моје, које изрекоше уста моја" (Стефан Првовенчани).

У то време Немања није више млад човек и има око 60 година. Са женом Аном има он сада два сина: Вукана и Стефана, као и три ћерке: Вуку и две за које не знамо како се зову. Баш некако у то време, 1175. године, родио се најмлађи син Растко, касније свети Сава. Доментијан описује како су Немања и жена му Ана, већ у годинама, свесрдно молили бога да им поклони још једно дете. Бог је им молбу услишио. "И потом заче богољубива Ана у својој утроби, и роди по божјој вољи сина, добро изникли изданак од доброга корена, у коме родитељи његови примивши богосветлу радост, благодарише добротвора свога, који не превиде мољења њихова" (Доментијан).

Прва ствар по повратку била је да се среде прилике у самој Рашкој. Осим што је сузбио партикуларизме својих подложних жупана, Немања је и своју браћу Страцимира и Мирослава натерао на послушност. У то време Страцимир је држао област око Западне Мораве, док је у Захумљу владао други брат Мирослав. Изгледа да они нису Немањи више пружали отпора и да није било између њих посебних сукоба. Страцимир је чак стекао веома висок положај и спомиње се у неким повељама одмах после Немање. Он се помиње и као оснивач Богородичиног манастира у Градцу (данас Чачак). Други брат Мирослав основао је манастир Светог Петра и снабдео га многобројним имањима. Био је ожењен сестром босанскога бана Кулина, која је изгледа била наклоњена богумилима.

Након учвршћења власти у Рашкој Немања је ненадано наишао на проблем богумилства. Већ је речено да је једна од његових особина била велика побожност и наклоњеност православној цркви, но ту му није сметало да толерише, па чак и помаже, католичку цркву. Једна од његових основних полуга при уједињавању српских земаља требала је да буде религија и то је био један од разлога због којих је он толико наклоњен православној цркви. У то доба национална идеја није била развијена и Немања никако није могао да рачуна да са том идејом оствари уједињење. Постојало је снажно осећање припадности једном племену, али то је још увек било далеко од онога што би се могло назвати националним осећајем који је толико јак да може послужити за циљ уједињења. Требало је тражити другу идеју која ће бити снажнија и иза које ће бити једна снажна и цењена организација. Та идеја је могла да буде само православље, а црква као веома моћна и од стране Немање непрестано потпомагана и јачана, требало је да послужи за њено учвршћење. Католичка црква није била нека посебна сметња у Рашкој, била је сувише слаба за то и Немању она није забрињавала.

Много опаснији противник је била патаренска црква, богумили, а због свог учења. Богумили нису имали цркву па су се на молитве и обреде сакупљали по приватним кућама или на скровитим местима. Осуђивали су црквену раскош, сами су живели веома сиромашно, избегавали су крчме и било какве облике весеља. Исто тако избегавали су све оно што би могло да личи на јавна звања и нису се бавили трговином, већ искључиво земљорадњом и занатима. Одећа им је била једнобојна без јаких боја, храна искључиво биљна, забрањено им је месо, млеко, сир, јаја. Живели су искључиво од хлеба, воћа и поврћа. Стога су увек били бледи и озбиљни. На челу њихове хијерархије стајао је старешина кога су звали "дјед".

Богумили су сматрали да је цео материјални свет дело ђавола као представника зла, док је бог творац духовног света који је једини добар. Све догађаје из Старог завета сматрали су делом ђавола и стога су Мојсија и све пророке видели као проклетнике. По њима људске душе могу доћи у небо тек кад се очисте молитвом и постом. Нису веровали у страшни суд као што нису веровали ни у ускрснуће тела.

Само порекло ове секте је нејасно, тако да иако само име богумили указује на вероватно словенско порекло, није још увек јасно одакле она потиче. Мишљење је да су богумили дошли из Бугарске и то око X века и њихово учење је од богумила направило једну секту која је у себи имала више друштвених него ли верских елемената. Њихова социјална учења су више привлачила следбенике него само верско учење. Били су против богатства и проповедали су једнакост међу људима и то су они елементи који су привукли масу следбеника.

У Србију богумили су дошли из Македоније и ту нашли веома много присталица. Из Србије богумили су брзо продрли у Зету, као и у области Хум и Требиње (тада спадали под Зету). Ова секта се јако раширила по Рашкој, и изгледа да је њихово учење у Рашкој имало посебних карактеристика. Стефан Првовенчани спомиње да су они користили жртвенике и кумире: "И не могући трпети смрада глухих кумира и мрске јереси". Они, колико се за сада зна, нису имали никаквих жртвеника нити су се клањали идолима, мада постоји могућност да су управо у Рашкој одступали од свог учења и да су упражњавали различите обреде.

Својим деловањем богумили су рушили оно духовно јединство које је Немања покушао са православљем да постигне. Учење богумила рушило је у потпуности углед цркве, а знајући да је Немањи црква била једна од најјачих полуга у стварању српске државе, то је тиме посредно и држава дошла у питање. Оно што је било посебно опасно код богумила је било њихово одбијање да учествују у јавном животу, проповедали су анархију и у сваком погледу били су радикално бунтовнички настројени. Одбијали су да служе у војсци и тиме слабили Немањину ионако не баш импресивну војну моћ. То је био покрет против државе и против богатих. Међутим, оно што је Немању посебно забринуло било је то да присталице богумила нису били само сиромашни, напротив, велики број њихових присталица био је баш у редовима богатих, властеле.

Стефан Првовенчани описује како је Немања сазнао да му се у Рашкој шири богумилство. По њему један од његових војника је дошао и саопштио му: "усудих се јавити твојој моћи да се мрска ти и триклета јерес већ укорењује у држави твојој". Немања се ишчуђава што се јерес завукла у Рашку. "И никако нисам мислио да је он у области мојој, а већ сад чујем да се лукави брзо укоренио и да хулу наноси на светога Духа и дели недељиво божанство..".

Није могуће да је Немања тако изненада сазнао за ову јерес, и тиме га Стефан Првовенчани заправо само оправдава што је допустио да се она толико дубоко завуче у Рашку. Богумили и богумилство су се временом тако дубоко укоренили да су касније предузете радикалне мере једва успеле да их сузбију. Немањино констатовање "а већ сад чујем да се лукави брзо укоренио" јасно говори да је ситуација у Рашкој била забрињавајућа, чак у толикој мери да је Немања морао да сазове државни сабор. На том сабору су биле присутне све иоле важније велможе у Рашкој, као што су били присутни и црквени поглавари "А Свети, изведав ову пред сабор свој, сабран противу те лукаве јереси, изобличи кривоверје њихово, и саветова се са светитељем својим Јефтимијем и са часним чрнцима, и са велможама својим, ..." (Стефан Првовенчани).

Богумили су дубоко продрли у све друштвене слојеве Немањине државе, па тако Стефан Првовенчани говори да је у паузи овога сабора пред Немању дошла једна племкиња која се жалила да је њен муж богумил и да је она стога од њега побегла: "уистину, господине мој, у оца мојега, бих испрошена по брачном закону, у оца мојега, слуге твога, који је мислио да је једноверство у твојој држави. И бих у тих законопреступника, и видех, господине, да заиста служе отпаднику од славе божје, самоме сотони". Стога је побегла од мужа и моли Немању да искорени ову јерес "истргавши се из руке њихове и пребегавши, вапијем држави твојој:порази крстом оне који се боре с нама, да науче нечастиви непријатељи како је моћна вера твоја, господине".

Овај одломак говори много тога. На првом месту види се да је јерес ухватила толиког маха да је Немања био принуђен да сазове сабор на коме су присутне и велможе, али и црквени великодостојници. Присуство велможа значи да су богумили престали бити само ствар цркве, она са њиховим учењем више не може да се носи, богумили су толико ојачали да су постали сада опасност и за саму државу. То опет значи да богумили немају упориште само у рашкој сиротињи, много јаче упориште имају и међу самим велможама. Управо због њих и јесте сазван овај сабор. Лако би се изашло на крај са сиротињом, оно што Немању брине јесте то да се велики број рашке властеле приклонио богумилима. Сам његов разговор са женом која је код њега говори довољно. Из тога дијалога, где она објашњава Немањи како је побегла од мужа зато што је он богумил, види се колики је јаз ова секта направила. Чак и у породицама пуцају везе због богумила, у толикој мери да сама жена позива Немању да се оружјем обрачуна са њеним мужем и његовим истомишљеницима.

Но, ни богумили нису били тако слаби, они су пружили и те какав отпор. По Стефану Првовенчаном, велможе – богумили се нису ни трудили да сакрију своју припадност и веома слободно исказују своје веровање. Чак у толикој мери да се на сабору свађају и прете "И док је говорио овај Свети, и док је била велика препирка..", па изгледа да не желе ни Немању да саслушају. Нису сви они који се са жупаном свађају богумили. Неки јесу, али добар део њих трпи међу својим подложницима ову јерес јер им то на неки начин одговара.

Ускоро је Немањина армија прошла Рашку тражећи богомиле "и нимало не задоцнев, посла на њих војску, наоружану од славних својих.." (Стефан Првовенчани). Ова војна акција се претворила у прави грађански рат који је беснео једно време по Рашкој. Богумила је било доста и њихова јерес се до краја претворила у бунт против власти. Стефан Првовенчани наводи да је војна акција стигла на време "и нимало не задоцнев..", мада се чини да он тиме више правда самога Немању неголи што га хвали за правовремену акцију. Могуће је да је и сам он био изненађен толиком снагом богумила, вероватно није мислио да је њихова бројност и упорност тако велика.

Војна акција је од Немање била изнуђена, или он или богумили. Стога је овај рат добио обрисе грађанскога са страховитим, нечовечним поступцима. Немањина љутња је била страшна, а казне ужасне. Богумили су паљени, протеривани а имања су плењена: "једне попали, друге разним казнама казни, треће прогна из државе своје а домове њихове, и све имање сакупи, разда прокаженим и убогим" (Стефан Првовенчани). Ускоро је Немањи допао шака и сам вођа богумила који је морао да истрпи страшну казну: "Учитељу и начелнику њихову језик уреза у грлу његову , што не исповеда Христа, сина божјег" (Стефан Првовенчани).

У овим окршајима страдале су и богумилске књиге, што је свакако велика штета, јер би оне данас биле непроцењиве вредности, будући да би представљале најстарије споменике рашке и македонске школе. Тако суров прогон богумила и уништавање њихових књига и јесте разлог што се данас о њима толико мало зна и што сва знања долазе управо из књига њихових непријатеља.

Стефан Првовенчани, надаље, хвали Немању да је успео да искорени ову јерес, слично и Доментијан "и истреби успомену злославних јеретика по своме отачаству". Иако је мноштво богумила страдало, мноштво их било протерано, ипак Рашка је остала и даље њихово стециште. Њихови остаци су још дуго живели у Рашкој и то тако да су се углавном притајили, тако да ће и наредни српски владари имати са њима проблема, додуше никада више у тако изразитој мери као Немања. Велики део богумила је тада из Рашке пребегао у Босну и у наредним годинама тамо ће бити њихов центар, а босански бан Кулин ће имати због њих мноштво проблема са папом и Угарском.

7. Смрт византијског цара Манојла

То је била углавном сва ратна активност Немањина до 1180. године и смрти цара Манојла. До тог времена он је био цару веран вазал и није се више бунио, а своје обавезе је верно извршавао. Између осталог, слао је цару војне одреде, па је тако 1176. године један српски одред коњице учествовао у царевом походу на Икониски султанат у Малој Азији. Ту су Византијци доживели масакр у фригиским кланцима код Мириокефалона (17. септембар 1176.), а са њима и српски ратници. Да је то био страшан пораз са катастрофалним последицама сведочи и поређење самога цара Манојла који овај пораз са његовим последицама изједначује са оним од пре 105 година код Манцикерта. Ово је страшно срушило царев углед, чак толико да је немачки цар Фридрих Барбароса послао Манојлу писмо у коме тражи да му овај укаже послушност.

Изненадна смрт цара Манојла 1180. године изазвала је одмах огромне промене на Балкану. И до тада је Византија држала велики део територија под својом влашћу више захваљујући гвозденој Манојловој песници него било чему другом. Сад њега више нема, а наслеђује га његов дванаестогодишњи син Алексије II. Како је он био малолетан, регенство је вршила царица – мајка Марија, иначе антиохијска принцеза, пореклом Францускиња. Преко ње власт је држао Алексије Комнин, царичин љубимац, а иначе синовац покојног цара. У Византији је тада владала страшна мржња према Латинима и како је и сама царица – мајка била латинка, то је сада мржња била и јача. Кривци за то били су Млетачки трговци који су живели у Цариграду и који су се веома обогатили, као и најамничке трупе које су углавном биле са Запада.

Овакву напету ситуацију је искористио Андроник Комнин, тада већ шездесетогодишњак, чији је живот био пун романтичних пустоловина. Бежећи испред цара Манојла, који га је оправдано сумњичио да жели да му преотме царски престо, Андроник је добар део живота провео у пустоловинама по југозападној Русији, где је доста времена био на двору галицијског кнеза, затим у предњој Азији код мухамеданских владара; био је чак једно време и заточен у Цариграду. У време цареве смрти био је намесник једне од пограничних провинција. Он се одмах побунио и већ 1182. године стигао у Цариград где је сместа дао да се ухапси Алексије Комнин. Одмах након хапшења Алексије је и ослепљен. За прво време Андроник се претварао да жели само да врши регенство и да хоће да заштити интересе легитимног цара. У име тога извршио је прави помор међу византијским племством, ликвидирајући све оне који су му се на неки начин замерили.

Ускоро је Андроник, вешто користећи тадашњу нетрпељивост према Латинима, дао да се ухапси и сама царица – мајка (Манојлова удовица), под оптужбом да је издајник. Оно што је било посебно монструозно јесте то да је Андроник чак натерао царевића Алексија II, да он сам потпише смртну пресуду за своју мајку која је непосредно након тога удављена. То је био знак да у Цариграду почне страховит покољ свих Латина, а Андроник се прогласи за савладара.

Након смрти цара Манојла одахнули су многи владари који су били подложни њему лично и који се нису сада више сматрали обавезним према Византији. Између осталих то је био и угарски краљ Бела III, којег је цар Манојло довео на власт и који је сада себе сматрао ослобођеним било каквих обавеза. Цареву смрт је хитро искористио и одмах након његове смрти (1181.) отме од Византије један део Хрватске, Далмацију и Срем.

Византија, тада заузета унутрашњим превирањима, није ништа предузимала. На вест да је затворена, а касније и погубљена Манојлова удовица Марија (Белина свастика), Угари отпочну са отвореним и широким нападом на границу Византије. Године 1182. Бела III наређује напад на Београд и Браничево. Сам напад је био доста траљав, а обе тврђаве браниле су искусне војсковође из доба цара Манојла, Алексије Вранас и Андроник Лампардас. У прво време Угари никако нису могли да пробију ову одбрану.

За то време у Византији догађаји иду својим током, царица – мајка је задављена, извршен је покољ Латина, а ускоро је и сам царевић Алексије II по наређењу Андроника задављен и бачен у море. Сада у Византији почиње да букти незадовољство, свима је помало већ и доста самога Андроника који је, огрезао у крви и лудилу за влашћу, ликвидирао свакога онога ко му је иоле и мало био сумњив. О овој крвавој оргији у Византији и Андронику говори и Стефан Првовенчани: "После овога устаде у Константинову граду други цар, љут и крвопролитник, и поквари мир с Пречасним и Светим. Развалив уста своја, мишљаше да прогута и државе других, што не учини, безумник, нити постиже такве намере, него, хотећи наудити Незлобноме и Светоме, нанесе на се погибао своју, и хулу на царство своје, и опустошење на земљу своју." Велики део византијског племства се тада разбежао по целој Европи. Андроник је покушао да спроведе неке реформе у Византији окренуте ка ограничењу феудалног система, а то је вероватни разлог зашто му је племство пружило толики отпор. У сламању њиховог отпора Андроник је био немилосрдан показујући знаке лудила: "устаде у Константинову граду неки љут цар и проливач крви и разруши мир са преподобним оцем нашим, уздигавши високу своју мисао да ће узети сву земљу и отачаство Светога, што не доби безумни.." (Доментијан).

Онога момента када се Андроник прогласио византијским царем распала се одбрана на Дунаву. Када су начули да се Андроник крунисао за савладара, а мало касније и за цара, војсковође Вранас и Лампардас посвађају се међусобно и одлуче да се повуку. Београд и Браничево падну у шаке Угарима и Србима, који су већ тада узимали учешћа у овим акцијама.

Немања није од самог почетка, односно одмах након смрти цара Манојла почео са ратним операцијама. Тек када су Мађари напали Београд и Браничево и Немања се придружио овој војној акцији. "А преподобни отац наш, узевши угарскога краља, оде тамо у унутрашњост грчкога царства, и земљу попленивши сатре многе градове и учини крајњу пустош" (Доментијан). Сада се показала права Немањина слика и тек сада су дошле до изражаја све његове амбиције. Угарска и српска војска су веома брзо продрле кроз моравску долину и стигле чак до Софије (Средец)."Јер пође пречасни свети Симеон са угарским краљем, и дође до града, по имену, Средца, и разруши га и опустоши до краја." (Стефан Првовенчани). У овом походу страдали су Београд, Браничево, Равно и Ниш (1183.). Никада српска војска није тако дубоко продрла у византијску територију. У свом походу Угри и Срби страшно су све ове градове опустошили и разрушили, тако да се још дуго времена они нису опоравили: "попленивши сатре многе градове и учини крајњу пустош" (Доментијан).

Вероватно по први пут српска војска је наступала дисциплиновано и са неким редом и чврсто одређеним циљем. Немања је успео да за протекло време створи армију са којом може да се упусти у озбиљнија освајања. Иако су Срби ишли у савезу са Угарском, а противник је била сада већ ослабела Византија, успех се никако није могао потценити. По први пут Срби су испред себе терали у бекство византијску армију и заузимали утврђене градове. Немања је добро осетио прилику и своју шансу, тако да није имао намеру да напусти војни поход чак и онда када су Угри, након освајања Средеца (Софија), престали са походом и задовољили се освојеним. Они су у Средецу узели мошти бугарског свеца Ивана Рилског, вратили се кући, и покопали их у Острогону.

Након одласка Мађара Немања је имао још доста дејстава по јужном делу и у њима је било доста успеха. У овим акцијама српска војска је сишла на Косово и допрла све до Врања и Липљана. О томе је било и врло похвалних записа: "А кад се Угарски краљ врати у своју државу, растав се од њега, отиде са силом својом на град Перник, па и њега разруши силом својом и опустоши и град Стоб, и град Землн, и град Велбужд, и град Житомитски, и град Скопље, и град Лешки у Доњем Пологу, и град Градац, и град Призрен, и град славни Ниш, и град Сврљиг, и град Равни, и град Козли. Те градове поруши и до краја темеља их искорени, јер не оста камен на камену који се не поруши. И не подигоше се до данас" (Стефан Првовенчани). Судећи по овом набрајању и опису акција, као и њиховим последицама, успеха је било доста, али и жестоких разрачунавања са Грцима. Српска војска је изгледа уништавала све пред собом протерујући Грке са тог терена, а ови простори су и присаједињени Рашкој: "Земље њихове, и богатства њихова, и славу њихову приложи богатству и слави отачаства свога, и слави велможа, и народа свога" (Стефан Првовенчани). Ово су били до сада увек византијски крајеви и Срби никада нису на њих полагали право, али Немања ипак "додаде ка земљи отачаства свога многе земље од области грчкога царства, и силом Божјом и поспешењем светога духа победи непријатеље своје.." (Доментијан).

Након ових успеха, Немања одлучи да настави своја освајања. Сада је имао довољно времена, а и извежбану војску да оствари давно жељени циљ: да уједини српске земље. Стога усмери војску ка Зети (Дукља) и успева да и њу за релативно кратко време освоји.

Не зна се тачно време када су освајања по Далмацији и Зети била спроведена, али се зна да су отприлике око 1186. године била завршена. Од тада Немања у својим рукама држи целу Зету, Скадар и читаво бокељско приморје. Стефан Првовенчани је пун похвала за ова Немањина освајања: "Поврати Диоклитију и Далмацију, отачаство и рођење своје, праву дедовину своју, коју је насиљем држао грчки народ, и градове у њој, сазидане од руку њихових, тако да се прозвала грчка област, а којима су имена: Дањ град, Сардоники град, Дриваст, Росаф град звани Скадар, град Свач, град Улцињ, град славни Бар." Интересантно је како све области Стефан Првовенчани наводи као "отачаство" и "праву дедовину" Немањину. Заправо он наводи да је Немања сматрао освојене области својом "дедовином" која је неправедно одузета од стране грка. Тим више што је Немањина породица имала тесне родбинске везе са зетском династијом и сматрано је за сасвим нормално да Зета уђе под Немањину власт. Нешто слично наводи и Доментијан "а Диоклитију и Далмацију, отачаство и рођење своје, истиниту дедовину своју, које су трпеле насиље од грчкога рода, и градове сазидане од њих разруши и измени славу њихову у слику пустоши,...".

Има се утисак да можда Стефан Првовенчани оправдава ово освајање, заправо мање се правда отимање ових области од Грка, а више то што је Немања ове области одмах припојио Рашкој. Он нигде не спомиње тадашњег владара Зете, великог кнеза Михаила, правог представника старе зетске династије. Немања га је немилосрдно уклонио и Михаилово право на Зету, несумњиво јаче од Немањиног, Стефан Првовенчани нигде не напомиње. Заправо Немања јесте ослободилац Зете од византијске власти, али одмах након тога он се показао и као њен освајач истерујући легитимног владара, а Зету анектирајући. Каснији поступак према Михаиловој удовици Десислави не може Немањи да буде на част. Ова жена је морала да се 1189. године склони у Дубровник, вероватно се уклањајући од Немање. У њеној пратњи се тада налазило доста зетске властеле, а међу њима је свакако најзначајнији барски архиепископ Гргур. Он је био познат од раније као Немањин противник и веома је лако могуће да се Десислава уз његову помоћ покушала поново вратити на зетски престо, но у том покушају су били по свему судећи откривени, те су морали да се склањају испред Немањиног гнева. Постоје неке индиције да је барски архиепископ тражио помоћ у том своме науму, па се тако наводи да се обраћао Сплиту за помоћ, но ови то одбију. Очигледно да је Немања тада био сувише јак да би му се усудили супротставити.

Освајања у Далмацији и Зети су праћена са много насиља и уништавања. "Остале градове пообара, и поруши, и претвори славу њихову у пустош.." (Стефан Првовенчани). Слично говори и Доментијан: "градове сазидане од њих разруши и измени славу њихову у слику пустоши, и име њихово не назва се више тамо у области тој", мада изгледа да о томе има и много претеривања. Од свих градова Немања је изразиту наклоност имао према Котору, он једини није имао никаквих разарања. "А Котор остави, утврди га и пренесе свој двор у њ, који је то и до данас" (Стефан Првовенчани). Зна се да је Немања већ 1186. године боравио у Котору и из тога доба датира једна одлука которске општине у којој стоји да је донета у време великог жупана Немање.

Грци су страшно страдали у Зети и Далмацији. Извршен је њихов немилосрдан покољ "истреби грчко име, да се никако не помиње име њихово у тој области." (Стефан Првовенчани). Од самог почетка Немања је имао савршено јасан циљ, ове области припојити Рашкој и учинити их саставним делом једне јединствене српске земље. Том циљу грчко становништво би само сметало. Могуће је да је Немања очекивао и реакцију Византије, као и њене касније покушаје да Зету поново освоји. Тада би грчко становништво у Зети представљало велики проблем јер би сигурно листом било на страни Византије, а Немања није више имао намере да враћа Зету. Стога је требало све што је грчко немилосрдно очистити и овај простор претворити у чисто српски. Тако је и учињено.

У овом налету Немања није био оптерећен тиме што су Грци били исте, православне вере као и Срби. Верско је овај пут било запостављено, а национално је истурено у први план. Тим више што је скоро цело зетско становништво било католичко, док су Грци били једини православни елемент у њој. Није случајно што Стефан Првовенчани наводи: "Народ свој у њима неповређен остави да служи држави његовој, са страхом, и са уреченим данком од Светога". Срби у Зети, иако у католичкој вери, али под условом да су Немањине присталице, нису диране. Грцима то што су православне вере није помогло, они су били немилосрдно истребљени. Додуше, ни Срби католици нису били сасвим сигурни. Стефан Првовенчани јасно наводи да су они остали "са страхом" и да су морали да плаћају Немањи данак. Доментијан је ту још јаснији када каже "а народ свој, који је у њима, сачува неповређен, тако да је са страхом служио његовој владавини". Судећи по овоме изгледа да Срби католици нису баш са неким одушевљењем дочекали Немању, јер Доментијан јасно наводи да су га касније служили са страхом.

Немања јесте био дубоко одан православљу, али никада није био и фанатик, захуктани бојовник православља, он је био на првом месту политичар који је знао шта је за државу најважније. Освајањем Зете Рашка је добила велико територијално проширење, али је добила и србе католике. Немања их није схватао као посебно велику опасност, мада је показао извесно нерасположење и неповерљивост према њима. Но, јасно им је ставио до знања да зна да су они Срби и да немају разлога да се плаше. Са Грцима је већ била друга ситуација, они су били уљези у држави коју је стварао.

Види се да Немања ствара српску државу у којој православље представља основну, али не и једину идеју. То није верска држава, већ држава Срба у којој православље представља онај идејни амалгам који треба да Србе држи на окупу и да спречава нове сепаратистичке атавизме. Ово је дозвољавало да у држави Србији постоје и друге верске идеје, осим православних, али само до оног момента док не угрожавају државу. Могуће је да Немања не би прогањао ни богумиле, он је дуго оклевао док се није одлучио да их оружјем истреби, да они нису постали опасност за саму државу. Са католичанством је била друга ситуација, добар број Срба је био у тој вери, али то је ипак био мањи број, који није представљао неку посебну опасност и Немањина процена је била да ће једним сталним радом православне цркве и католичанство да се постепено повуче. С друге стране и римска курија је била доста јака да би се са њом ушло у већа замерања.

Сва освајања Угарске и она освајања која је остварио Немања нису ни Византију оставила равнодушном. Андрониково дивљање почело је да плаши и његове присталице. Није било средства којим се он није послужио не би ли одгодио пропаст. Један од његових сулудих потеза била је и његова женидба са женом царевића Алексија којег је дао задавити и бацити у море. Ова девојчица од 13 година по имену Агнеза (Ана, ћерка француског краља Луја VII) требало је да својом удајом за Андроника овога колико-толико прикаже као легитимног цара Византије. Но, то је сада било све узалуд.

Стари непријатељи Византије, Нормани, године 1185. из јужне Италије ударају на Византију. Нормански напад је добрим делом био координиран и са Немањиним акцијама. Брзо су заузели Солун (тада други град царства) и Драч. Као освету за покољ Латина у Цариграду Нормани страшно масакрирају становништво Солуна. Истовремено они се почињу припремати и за напад на Цариград.

Сада је у Цариграду избила паника, сви су оптуживали цара Андроника за сву несрећу која се сручила на Византију. У уличним нередима, на дан 12. септембра 1185. године, светина се на улици дочепа цара, иста она светина која га је пре само неколико година обожавала, и жива га растргне на комаде. Ова ужасна смрт прекинула је агонију Византије. Сада се срећа коначно и Грцима насмешила. Нормани који су имали идеја да нападну Цариград забављали су се пљачком око Солуна, изгубили су потребну дисциплину, задесила их је и нека болест која их је десетковала и у две битке (Мосинопољ и Димитрица) буду од византијског војсковође Алексија Вранаса потучени. Сада је и њима било доста рата, па склопе мир са Византијом и одмах потом напусте све оно што су освојили. Византија је могла да одахне, непосредна опасност по Цариград је била изгледа прошла. У Византији у то време цар је Исак II Анђел који је дошао на престо више случајем него својом заслугом. Ипак, добро се сналазио отклањајући опасности, једну по једну.

Када је опасност од Нормана, а била је најнепосреднија, коначно престала, цар је почео преговоре са Угарском. Ту се цар показао као добар преговарач и његова дипломатска акција се завршила доста повољним исходом за Византију. Са Угарском је склопљен мир, а цар Исак II Анђел се оженио са ћерком краља Беле. Као мираз цару су обећани сви они градови које је Угарска освојила у претходном рату, Београд и Поморавље. Сада се ту појавио један велики проблем. Моравска долина је била под контролом Немањине војске и овај није имао никакву намеру да те територије препусти поново Грцима.

Баш ту, на том месту, настаје раскид до тада складних односа Немање и Угарске. Мађари су покушали да слободно располажу са оним освајањима која су учинили заједно са Србима, нудећи те територије Византији иако их нису фактички држали. Ту су сада били Срби. Заправо, Мађари су на неки начин сматрали да су сада на Балкану они ти који су преузели улогу Византије и гурали су своје интересе не обраћајући пажњу на Рашку. Тим путем су ишли и онда када су не питајући Немању одлучили да Византију поново пусте у моравску долину.

Сада се Рашка нашла у једној доста необичној ситуацији. Она више није била толико слаба да би тако олако напустила дотадашња освајања по Поморављу, али ни толико јака да би се сама супротставила Византији. Требало је дакле наћи савезнике. Угарска то више није могла бити јер су сада интереси Рашке и Угарске били дијаметрално различити. Нити је Угарска желела да испусти своју нову улогу на Балкану, нити је Рашка желела да се препусти Угарској, што би значило само да је византијско господство над Рашком замењено угарским. Немања се нашао у ситуацији да сада све оно што је освојио, мора и да сачува. То је веома често много теже од самога освајања.

Док су се сви горе наведени догађаји одвијали, Немања је своје активности ширио по Далмацији покушавајући да се дочепа и Дубровника (1184.). Није лично учествовао у овим акцијама већ је њихово вођење поверио својој браћи, Мирославу и Страцимиру. Најпре је Страцимир напао са флотом на Корчулу, али је ту љуто страдао, бродови су му изгорели, а он сам једва избегао заробљавање. Исте године Мирослав са флотом од 13 бродова нападне Дубровник са морске стране, али прође исто као брат. Флота му је спаљена, а он се једва спасао бекством.

Следеће године још једном је покушан напад на Дубровник, а напад је водио Немањин брат Мирослав. Дубровник је опкољен са копнене стране, а Мирослав је располагао изгледа са мноштвом људства и са доста опсадних машина. То је сада очигледно била једна сасвим друга војска у односу на ону од пре неколико година. Ипак, Дубровник је био сувише тврд орах за Рашане, опкољен јаким зидинама он је био нерешива енигма. Иако су опсадне машине седам дана бацале на Дубровник камење и дрвље, нису му много наудиле. Међутим, околина Дубровника је страшно страдала, све је спаљено и опљачкано. Баш у то време Дубровчани су са Норманима вршили преговоре у жељи да признају њихову врховну заштиту, што се на крају и десило, али та заштита је трајала само кратко време (1185-1192). Мора да је Мирослав нешто сазнао о томе и плашећи се да би Нормани могли да пошаљу своју флоту, он већ седмог дана опсаде спали све опсадне машине којима је нападао Дубровник и журно се повуче.

Сада је и Немањи било јасно да он Дубровник не може освојити, те стога током 1186. године склапа мир са његовим представницима. Склапању мира били су присутни Немања са оба брата, представници Дубровника и заступници норманскога краља. Овај уговор је регулисао мноштво међусобних односа попут оних који су везани за трговину, гарантовање територија итд.

Некако истовремено са склапањем мира између Угарске и Византије појавило се ново жариште сукоба и то у Бугарској. Браћа Теодор и Асан Белгун, вође устанка, обезбеде помоћ Кумана и за две године успевају да се ослободе Византије. Овај устанак је имао и почетни неуспех (1186.), али је на крају ипак крунисан успехом тако да је на крају 1187. године Византија дигла руке од Бугарске и она је формирана као независна држава. У то време овај устанак је неизмерно помогла и чињеница да се војсковођа Вранас прогласио царем па је цар Исак Анђел велики део својих снага морао да усмери на њега. Вранас је стигао под зидине Цариграда, али је ту и умро не остваривши циљ (1187.).

8. Битка на Морави

Ускоро је Немања добио прилику да се умеша и у крупније политичке догађаје који су тада потресали Европу. Године 1187. Јерусалим је пао под налетом Саладина и Христов гроб је био поново под контролом мухамеданаца. На глас о томе Европа се узнемирила и почео је да се припрема нови крсташки рат. Вођа овог крсташког рата требало је да буде немачки цар Фридрих Барбароса, тада вероватно најмоћнији владар у Европи. Немачком цару требало је да се придруже и енглески краљ, Ричард (Лавље Срце) и француски краљ Филип II Август. Енглеска и француска војска је требало да се морским путем пребаце до Свете земље док је немачка војска одабрала копнени пут који ће преко Угарске и Византије да их одведе до жељеног циља. Баш ова маршрута преко Византије, силно је узнемирила византијског цара, који је са немачким царем био у веома лошим односима због сукоба у Италији који су још некада имали покојни цар Манојло и немачки цар Фридрих. Постојала је реална опасност да би Немци онога момента када се нађу на византијској територији покушали и нешто више од обичног пролаза ка Светој земљи.

Немања је већ био дочуо да се припрема нови крсташки поход, као што је исто тако знао и остале детаље око састава војске и њеног пута. Истовремено је добро знао да Византијци нису баш расположени према Немцима и нерадо гледају не само на то да ће ова армија проћи кроз Византију већ су били и противници самога крсташкога рата. Територије које су крсташи и до тада освајали они су сматрали за своје и на њих полагали право, тако да су на неки начин крсташки рат видели као посредни напад на саму Византију. Било је реално за очекивати да би између Грка и Немаца могло доћи до сукоба, а Немањи је изгледа пало на памет да те могуће сукобе искористи. Стога одлучи да ступи у контакт са немачким царем и да га упозна са стањем у Рашкој, као и да цару понуди своје услуге.

Остаје тајна којим се начином Немања успео приближити цару Фридриху, да ли је то било преко истарског крајишког грофа и титуларног војводе Хрватске и Славоније по имену Бертолд Андекс или неким другим путем не зна се. Било како било, Немањини преговарачи су за Божић 1188. били у Нирнбергу на двору цара Фридриха. Цару су предали Немањино писмо у којем он изражава задовољство тиме што ће имати прилику да поздрави немачку армију и самога цара на њиховом походу у Свету земљу. Истовремено, Немања тражи да се лично састане са царем и за тај састанак предлаже Ниш, који је његов најпознатији град и који намерава да учини престоницом.

Велико је питање да ли би само овако куртоазна порука изазвала Фридрихову радозналост и да ли би се он заиста и састао са Немањом, да ту није било нечег другог. Сувише је цар Фридрих био заузет са другим стварима да би обраћао већу пажњу на овакве поруке којих је он вероватно добијао по неколико на дан. За армије онога доба, па и за данашње, највећи проблем на њиховим походима било је снабдевање храном. Ово се решавало на различите начине, а најчешћи је било пљачкање околног становништва. Разлог за пљачку је био у томе што је околно становништво ретко када показивало вољу да тргује са разулареним ратницима, док с друге стране ретко је када било довољно хране и за сопствене потребе, а камоли и за тако велики број људи. Немајући довољно ни за себе, сељаци су склањали испред крсташа, а они су, немајући другога излаза, отимали. У таквим отимачинама увек је било сукоба који су били веома крвави и који су задржавали армију у походу. Да се не би такви сукоби претворили у директан рат са државом кроз коју пролазе, увек се покушавало да се са локалним вођама постигне неки споразум који ће гарантовати уредно снабдевање војске и отклонити опасност отимања.

Све је то знао и Немања, па је стога његово посланство обећало цару Фридриху уредно снабдевање крсташа храном, а изгледа да су и услови (цене) које су они понудили били веома повољни за Немце. Овде се Немања показао и као дипломата, али и као добар трговац. Био је он свестан и тога да ће Немци морати најпре да прођу један део територије (од Београда) који држе под својом контролом Грци, где ће бити испољена страшна мржња према Немцима. С друге стране, Византијци вероватно неће успети да Немцима обезбеде уредно снабдевање и тиме ће изазвати код цара Фридриха огорчење. То треба искористити тако што ће се у Рашкој према Немцима испунити све оно што је обећано и тако Фридрихову љутњу према Византији још више увећати и онда коначно, већ тако припремљеног цара Фридриха, лакше придобити за сопствене циљеве.

Сам Немањин наступ и слање посланика на немачки двор говори да Немања себе већ сматра довољно јаким да може да ступи у преговоре и са тако познатим владарима као што је Фридрих. Исто тако, он се осећа у Рашкој толико сигурним да може цару да гарантује не само безбедан пролазак кроз Рашку већ и уредно снабдевање храном и осталим потрепштинама. Истовремено и цар Фридрих лепо дочекује рашке посланике, дајући им јасно до знања да он зна за рашког жупана и да жели и цени његову понуђену помоћ. Очигледно да цар респектује Рашку и да не жели никакве сукобе са њом, те стога шаље богате дарове Немањи и поруку да пристаје на састанак са њиме.

Ово је за Немању био велики успех и помало подсећа на његов састанак са византијским царем Манојлом. Ипак има и много разлике. У оно време Немања је био Манојлов подложник који на Манојлов позив мора до дође у Ниш и да се поклони цару. Сада је ситуација значајно различита, Немања има државу и он сам не одлази у Нирнберг код цара Фридриха, напротив, он шаље своје изасланике који нуде цару састанак са Немањом и који већ унапред имају одабрано место за тај сусрет. То је опет Ниш. Мора да се и сам Немања присетио свога првога доласка у Ниш, управо томе он и дугује цео свој успон. Упоређујући ондашње услове под којима је преговарао са византијским царем и садашње под којима треба да разговара са немачким царем, види се велика разлика. Међутим, циљ је још увек сличан, то је успон Немање и саме Рашке. Види се да је Немања у доброј мери свестан својих квалитета, као и своје позиције. Несумњиво да му је углед за протеклих двадесет година страховито порастао, као што му је порасла и моћ.

У мају следеће године (1189.) немачки крсташи су се покренули, ова огромна војска од око 100.000 људи ваљала се низ Дунав ка Браничеву. У Острогону цара Фридриха дочекао је и угарски краљ Бела III и овај сусрет је само на први поглед био пријатељски. У потаји Бела III је наредио угарским крсташима да се на први сукоб са Грцима одмах врате кући. Угарски краљ никако није желео да се његови крсташи на било који начин нађу у сукобу који би могао настати између Немаца и Грка. Заправо, Бела III је тако нешто и очекивао, а како му је ћерка била удата за византијског цара то су му интереси свакако били на страни Византије.

Када су стигли до Београда, Немце дочека византијски представник (браничевски заповедник)и поздрави их као највеће пријатеље, обећавши им све могуће олакшице на њиховом путу кроз територије које он контролише. Да је то било пуко претварање показало се убрзо. Када су крсташи зашли у густе шуме кроз које су их водили угарски водичи, из заседе буду изненада нападнути са отровним стрелама. Овај напад је био посебно усмерен на крсташку комору, заправо било је јасно да се ради о типично пљачкашким мотивима, јер су нападачи отимали пртљаг. Напад је био одбијен, а касније се од заробљеника чуло да је напад изведен по наређењу самог браничевскога заповедника, док су сами нападачи били регрутовани од Срба, Грка, Бугара и Влаха. На основу тога цар Фридрих је дошао у убеђење да браничевски заповедник не би био у стању да такав напад нареди без одобрења из Цариграда. Да буде још горе, цело време пута крсташка колона је била непрестано узнемиравана, а уредно снабдевање од стране Грка је остало само њихово обећање. У таквом мрачном расположењу и огорчености крсташи стигну и на територију коју је контролисао Немања.

Овде је дочек био сасвим другачији. Крсташи су били уредно снабдевани током целог пута и неких већих сукоба није било. У Нишу цару Фридриху Немања приреди свечани дочек, где су крсташи били дочекани са вином, јечмом, месом и свим осталим понудама. Чак се тврди да је Немања поклонио цару и припитомљених јелена и морских паса. "Цар Фридрих први овог имена, идући с војском против азијских Турака и пролазећи кроз Србију, стигао је у Ниш. Ту му је изишао у сусрет Немања с великом својом свитом носећи цару много краљевских дарова. Цар га је љубазно примио, па пошто су водили преговоре о разним стварима, и он је њега краљевски даровао и потврдио у држави Србији" (Орбин). Наравно све је то имало своје сврхе. У разговору Немање и цара (присуствовао и Немањин брат Страцимир) била су претресана питања око одласка крсташа у Свету земљу, о уредности њиховог снабдевања, али ту је прилику Немања првенствено искористио да цара упозна са својим делатностима и плановима (27. јули 1189.).

Цар је најпре сазнао како је Немања освојио од Византије Ниш и сву област око њега све до Сердике. Постоји жеља да се освајања наставе, али им је потребна и подршка једне такве велике силе као што је Немачка. Колико сутра, Немања је спреман да настави освајања уколико Немачка зарати са Византијом, а као знак захвалности Немања је спреман да постане и немачки вазал, и у оквиру тога нуди цару за рат са Византијом на располагање 20.000 војника. Од цара очекује да за узврат призна сва ранија освајања византијске територије, као и она која ће тек уследити. Овде је Немања ипак преценио своје снаге, не зна се шта је цар одговорио Немањи, вероватно неко неодређено обећање и тиме је разговор био завршен. Било је још неких церемонијалних потеза, попут женидбе Тољена (сина Немањиног брата Младена) са ћерком Бертхолда од Андекса и детаља у вези са тиме. Но, то је било мање важно.

На крају овог разговора изгледало је да Немањина дипломатска активност није успела. Цар Фридрих је дао нека неодређена обећања без ичег конкретног што би га касније на било шта обавезивало. Изгледало је да се Немања налазио у истој ситуацији у којој је био и пре овог састанка. Цар Фридрих у то доба није имао намеру да ратује са Византијом, његове мисли су биле у Светој земљи. Тамо су већ били и енглески и француски краљ и требало је пожурити не би ли се узело удела у освајању Христовог гроба. Немачки цар је и иначе био у веома лошим односима са католичком црквом и овај поход је био на неки начин његово искупљивање за све оне свађе које је он имао са папом. Истовремено, можда то Немања није знао, Немачка и Византија су имале склопљен уговор из јесени 1188. године по којем се Византија обавезала да дозволи крсташима несметан пролаз као и што се обавезала да ће их уредно снабдевати. Према томе, циљ цара Фридриха није био у томе да се ратује са Византијом, већ да се иде у Свету земљу и стога се и његова обећања Немањи била тако неодређена. С једне стране није желео да зарад Немањиних циљева зарати са Грцима, док с друге стране није желео да се замера са њим јер му је овај обезбедио несметан пролазак кроз Рашку. То је тако изгледало споља. Међутим, анализирајући ову ситуацију, долази се до закључка да је Немања ипак успео у својој накани.

Византија је у то доба била у јако лошим односима са Немцима и то због неких њихових ранијих размирица у Италији. То је био разлог због којег Грци нису радо гледали на немачку војску која је пролазила. С једне стране они су представљали реалну опасност, могли су се сваког момента окренути и покушати да освоје Цариград у којем их чека више плена неголи у целој Светој земљи. С друге стране крсташи су увек правили страшне нереде док су пролазили кроз Византију, а тако је било и сада. Саме земље у Малој Азији које су крсташи ишли да освоје биле су велики камен спотицања. Те земље су некада припадале Византији и она је на њих полагала право тражећи од крсташа да када освоје те земље, исте предају Византији. Наравно, ови су то увек одбијали и Византија их је сматрала освајачима, стога је и био такав однос према крсташима. То је био основни разлог што се у Европи стално подгревало размишљање да је Византија противник крсташких ратова и да увек покушава да их саботира. Свега тога био је свестан и Немања.

Одлазак његових преговарача у Нирнберг код цара Фридриха није могао остати незапажен у Византији, мада је мало вероватно да је то Немања уопште покушао и да сакрије. Напротив, њему је одговарало да ти преговори буду што јавнији и да за њих сви знају. Осим што добија на престижу, Немања на тај начин упућује јасан знак упозорења Византији која још увек сматра Рашку делом своје територије и не жели да је призна за самосталну државу. Ови преговори су требали да буду у двострукој функцији. С једне стране Немања покушава да себи обезбеди помоћ једне тако јаке силе као што је Немачка, док се с друге стране Византији скреће пажња да Рашка више нема намеру да поново дође под њену власт. Долазак цара Фридриха у Рашку (Ниш) Немања користи као прилику да се лично састане са царем Фридрихом и да му ни мање ни више понуди Рашку као вазала. За узврат тражи од њега да Немачка зарати са Византијом. У том рату Рашка ће помагати цара Фридриха са својим трупама. Заправо Немања има своје сопствене планове. Док цар Фридрих буде освајао Цариград, он ће ратовати за свој рачун и проширити Рашку.

Овакви преговори и оваква Немањина понуда Немцима, изазвали су праву буру негодовања у Византији. Они су већ од раније били огорчени на Немце због натезања око Италије, сада се ситуација још више погоршава. Немци, као крсташи, одлазе у Малу Азију где ће под заставом крсташког рата да освајају поседе који по свим правилима припадају Византији. Ни то није све. Цар Фридрих директно преговара са рашким жупаном, за Византију једним побуњеником, о томе како да је нападну. Такву немачку армију Византија треба да пусти у своје границе и да је још снабдева храном и осталим потребама. Огромно неповерење се сада увукло у Византију. Сасвим је сигурно да је Немања овакву реакцију и очекивао и можда је он намерно и ширио неке вести које би могле да додатно уплаше византијског цара. Мада није успео да убеди немачког цара на интервенцију, још има времена. Немачке трупе треба да прођу кроз Византију и од Грка треба да добију бродове за пребацивање у Малу Азију. Ако се код Византије изазове довољно велика доза неповерења која ће да пређе у отворено непријатељство, ето цару Фридриху проблема и довољно разлога да ипак зарати са Византијом. Могуће да је Немања намерно радио на томе да изазове што већу затегнутост између два цара; уз већ постојеће њихове неспоразуме, то и није било посебно тешко. И пре но што је цар Фридрих кренуо из Ниша, Византија је већ све дочула и предузела већ неке своје потезе.

Немањина оваква позиција и овакво сплеткарење не би требало ни мало да изненаде, то је политика, а он је био византијски ученик и овакви потези су сасвим у складу са византијским гледањем на вођење државних послова.

Баш у време док је Немања преговарао са царем Фридрихом у Нишу и нудио им Рашку као вазала, а цара убеђивао да зарати против Византије, појављују се и представници Бугара. И они су тражили пријем код цара Фридриха и понудили исто оно што и Немања, да Немци зарате са Византијом, а они ће постати немачки вазали. Да ли је Немања координирао све ово? Вероватно да јесте. Рашка је и раније помагала Бугаре у њиховом устанку против Византије, они ће и касније сарађивати, и веома лако је могуће да су ови синхронизовани дипломатски напади на цара Фридриха и од стране Рашке и од стране Бугарске, били Немањина идеја. Уосталом, он је и био смислио да се са немачким царем састане у Нишу, вероватно не само зато да се упознају (то у политици не постоји) већ очекујући неку корист из тога.

Било како било, цар Фридрих није био још увек поколебан у својој идеји да освоји Свету земљу и није пристао да нападне Византију. Но, Византијци добро заплашени свим овим догађајима о којима су били добро обавештени, повлаче своје потезе. Њима ништа друго није остало већ да ступе у контакт са највећим непријатељима цара Фридриха. То је у том моменту био вођа Сарацена, Саладин. Са њим је склопљен уговор по којем Византија узима обавезу да не допусти крсташима прелазак преко њених територија као и то да ни под каквим условима не обезбеди овима бродове за прелазак у Малу Азију.

Крсташи су након Ниша кренули преко византијске територије ка Сердики (Софија). Од самог почетка овај пут је праћен самим неприликама и проблемима. Немци су цело време нападани, наилазили су на закрчене путеве, опустеле градове. Сукоби су бивали све жешћи а крсташи су за одмазду вешали све оно што би могли ухватити. Долазак у Сердику је био још једно разочарење, град је био потпуно пуст. Овај мукотрпни пут је трајао око шест недеља. Након тога крсташи стигну у пловдивску равницу очекујући да ће коначно страховању и гладовању доћи крај. Међутим у Тракији дође и до отворене борбе између византијске и немачке армије. Цар Фридрих одлучи да нападне Пловдив, којег и освоји, а одмах затим опседне Једрене (новембра 1189.). Тада се одлучи да позове Рашане и Бугаре и да прихвати њихову ранију понуду за сарадњу. То је значило да ће ускоро да дође и до напада на Цариград.

До поновног сусрета Немање и цара Фридриха ипак није дошло, јер је Немања у то време већ био у ратним акцијама тако да су преговори ишли преко посредника. Немања је обећао цару 20.000 војника док су Бугари обећали око 40.000. Изгледало је да више ништа не може спасити Византију од напада удружених Немаца, Рашана и Бугара. Немачка војска је већ ишла на Цариград, а цар Фридрих је наредио и своме сину Хенрику да покрене флоту и да блокира Цариград и са морске стране. Сада су и Грци осетили да ситуација постаје неиздржива, тим више што је неуморни Немања већ освојио Перник, Земен, Велбужд, Житомиск и Стоб. Он је тада већ имао више од седамдесет година и може се мислити какав је то напор био за њега. Но, исто тако знао је да је то можда последња прилика да Рашкој обезбеди значајна територијална проширења. Ко зна докле би ова његова освајања ишла да није из Адријанопоља стигла вест да се цар Фридрих нагодио са Византијом која му је обећала бродове за пребацивање у Малу Азију. У пролеће 1190. године Византијци пребацују Немце бродовима у Малу Азију. Сада је одједном Рашка остала без моћног савезника и могао се очекивати противудар Византије.

Одмах након што се отресао Немаца, цар Исак Анђел покрене војску на Бугарску (1190.). Међутим Бугари су се добро припремили тако да опсада њихових градова није донела никаквих успеха византијском цару. Након неколико неуспеха Грци се почну повлачити, а Бугари их на повратку дочекају и жестоко потуку. Сав свој гнев сада цар Исак Анђел окрене према Србима. Нови поход буде добро припремљен и крајем 1190. или почетком 1191. године крене цар на Немању. Ово је била веома битна ратна акција за византијског цара Исака Анђела; до сада су сви његови ратни походи били углавном неуспешни, ово је могла бити прекретница.

Немања се у прво време повлачио пред царском војском коју је цар лично водио, а код Мораве прихвати директну битку. Судећи по свему ово је била жестока битка. Срби су се борили колико су могли, али на крају су ипак поклекли. Да ли је Немања био лично присутан у том крешеву, не зна се. Сам византијски цар је под пуном бојном опремом лично руководио овом битком. Након овог пораза Немања се повукао, а цар је наставио напредовање ка Нишу и касније према Београду. Целим својем путем Грци су уништавали и палили по Рашкој, па је између осталих спаљена и једна Немањина престоница. У Београду се цар састао са угарским краљем покушавајући и овога да увуче у рат са Рашком.

Војнички гледано битка на Морави је без икакве сумње припала Византији. Међутим у каснијем се периоду показало да она од ове победе није извукла много користи. Остварена је једна победа, али рат није добијен. За тако нешто је требало још много времена и снаге. Све то Византија није имала. Било је очигледно да је Немања толико јак, а са њим и сама Рашка, да један пораз за њу није катастрофа. До сада су византијске победе над Рашанима најчешће значиле и саму жупанову пропаст или његово падање у прашину пред царем и мољење за милост. Сада то није био случај. Немањи на памет није падало да се појави пред царем. За тако нешто он није имао потребе. Војска му је углавном била сачувана, а он још увек није морао да се повлачи у планине. Коначно и сам византијски цар је убрзо ограничио циљеве своје војне акције само на обезбеђење сигурности пута Ниш – Београд.

Сва Немањина освајања су била праћена истеривањем Грка са тог терена и насељавањем Срба, што се сада и те како приметило. Иако су Ниш и Равно поново било у византијским рукама, становништво у тим крајевима било је скоро искључиво српско. То становништво није никако трпело Византијце и било је спремно да се сваког момента поново дигне на устанак. Знајући да су ови освојени крајеви јако непоуздани, а да се не може више задржавати у Рашкој цар Исак Анђел се одлучи да позове Немању на преговоре о миру. Ово је сада био битно нов моменат у односима Рашке и Византије, цар позива жупана да се преговара. Завршено је са клечањем пред царем, сада се преговара на равноправној нози. Немања ништа више од тога није ни могао пожелети, све оно што се он трудио за протекле године садржано је у овом позиву. Цар више не схвата Рашку као део своје територије и жупана као свога вазала са којим може да ради шта хоће, већ Рашку види као независну државу и Немању као њеног владара.

Немања је одмах прихватио ове преговоре вероватно задовољан са овим позивом. Овај позив га је морао обрадовати из више разлога. Осим што га је цар на тај начин признао као независног владара, Немања је добио прилику и да овај рат са Византијом на време прекине. Иако Рашка није поражена, изгубила је само једну битку, постојала је реална опасност да Византија ипак смогне снаге или да се појави неки даровит владар (што у Византији није била реткост) који би успео да овог горостаса ипак тргне из летаргије. Тада би све оно што је он стварао више од двадесет година дошло у опасност. Претила је истовремено и опасност од Угарске, а цар Фридрих Барбароса се у међувремену у Светој земљи у неком набујалом потоку удавио. Рашка није имала нити једнога савезника тако да упуштање у било какве ратове за сада није имало никаквог смисла. Стога је много паметније примирити се и прихватити оне услове које диктира Византија, који ионако не могу бити сувише тешки јер ни Византија не сме сувише ризиковати са диктирањем тешких услова. Можда би сувише тешки услови одбили Рашку од мира и присилили је да настави рат, а Византија нема ни снаге, а ни воље да даље ратује. Кроз ове калкулације, којима се мора прикључити и то да је Немања био веома стар, преко седамдесет година, те да је и он вероватно тежио смирењу и учвршћењу својих тековина, пролазио је вероватно рашки жупан.

Мора да је и византијском цару било мучно преговарати са рашким жупаном, са истим оним који је пре двадесетак година долазио код цара Манојла босоног и са конопцем око врата молећи за милост. Сада исти тај жупан долази на преговоре, али овај пут као равноправан партнер. Сами преговори нису дуго трајали, нити је Византија тражила нешто што Рашка није могла испунити, а исто тако ни ови нису много затезали већ су пристали на све оно што је византијски цар тражио. Немања је морао да врати Византији само оно што је освојио у последњих неколико година, али много тога је и остало. Византија је као погранична места имала сада Београд, Равно, Ниш, Скопље, Призрен, Кроју и Љеш.

9. Немања уступа престо сину Стефану

Немањина држава је обухватала на северу област између Западне и Велике Мораве, на истоку је то Загрлата, Дубочица, област око Врања. На југу Србија се шири на Косово и Лаб, Хвосно и Горњи и Доњи Пилот на путу од Призрена у Скадар. На западу, то је можда и најважније. Под Немањину власт спадају Зета, Требиње и Хум. Сада је Србија излазила на море, али и на три велике долине: моравску, косовску и метохијску. Била је то сада велика држава са сигурним и јаким темељима. Сам положај дозвољавао је Србији да она сада постаје одлучујући фактор стабилности на Балкану. Ништа се од сада на Балкану не може десити, а да то прође мимо Србије.

Србија је Византији уливала велико неповерење и византијски цар је такав попустљив став према Немањи заузео искључиво због саме његове снаге и властите слабости. Да су се Грци прибојавали Србије види се из једног њиховог уговора којег су склопили са Дубровником. Једно време Дубровчани су признавали врховну власт норманскога краљевства, али када су Нормани заратили са Немцима, њима се норманска заштита учинила несигурном. Стога одлуче да опет пристану уз Грке. Године 1192. Дубровчани су своје односе са Византијом регулисали уговором. Из уговора се јасно видело кога се све Византија прибојава, односно кога сматра главним противницима. Тако се Дубровчанима, док су под заштитом Византије забрањује да склапају савезе са Немцима, Угарима, Норманима, Венецијом, али са и великим жупанима Рашке. Ово је било велико признање за Рашку. Од вазалне државе за кратко време, по сопственом признању Византије, она се претворила у једног од главних њених противника.

Цар Исак Анђел је био свестан да ни овај уговор који је склопљен са Немањом, неће овога дуго држати на миру. Онога момента када се осети довољно јаким Немања ће опет ударити не би ли повратио оно што је морао Византији вратити. Односи снага су се битно изменили. Рашка непрестано јача док Византија страшно слаби. Сам уговор не представља никакву сигурност за Византију. Потребно је Србе везати, али како се то не може учинити са претњом и војном силом, остају само женидбене везе. И иначе ово средство је било омиљено Грцима онда када нису били у стању некога да задрже под контролом. Стварајући родбинске везе између владајућих породица, односно женећи и удајући међусобно принцезе и принчеве, остварује се много чвршћа веза но што би се остварила било каквим уговором. Византија понуди Немањи да се његов син, Стефан (касније Првовенчани) ожени са синовицом цара Исака II Анђела по имену Јевдокија (ћерка царевог брата Алексија и Еуфозине Дукене).

Осим што је добио за жену једну од византијских принцеза Стефан је добио и титулу севастократора која се давала само царским рођацима. Са том титулом Стефан је добио право да у свечаним приликама носи сјајну дворску униформу, што је требало да има психолошки ефекат на околину. У тим преговорима, чини се, пао је и договор да Немањино место великог жупана наследи управо Стефан, иако је он био млађи син. Најстарији син Вукан је, по томе, био обавезан да призна старешинство млађег. То је било нешто сасвим ново у Србији. Великожупански престо је до сада увек наслеђивао најстарији син, а у неким приликама владала би сва браћа док би најстарији опет био први по старешинству. Но, сада се од тога одступило. Зашто?

Интересантно би било знати због чега су се Византијци при преговорима око удаје њихове принцезе одлучили за млађег Немањиног сина Стефана, а не најстаријег Вукана. Било је јасно да Грци покушавају да са женидбеним везама остваре оно што нису успели на војном плану. Србе они виши нису могли војно савладати и остала им је једина могућност у стварању родбинских веза са владајућом династијом у Рашкој. Оженивши наследника рашког престола са својом принцезом и давши му неку од својих високих дворских титула, Грци су мислили да остваре одлучујући утицај на послове у Рашкој. Следећи ту логику било би за очекивати да за свога зета одаберу Вукана, пошто је он најстарији син Немањин који ће по свим дотадашњим правилима да постане владар Рашке. Међутим, мимо свих очекивања у царску породицу Византије не улази Вукан већ то место заузима млађи брат његов, Стефан. То што је у то доба Вукан био католик не мења много на ствари. У Немањиној породици не би било први пут да се зарад државних интереса промени вера. Једини логички одговор на ово питање јесте да је у доба преговора Вукан вероватно већ био ожењен, док Стефан то није био. По томе Византијцима и није остало много да бирају. Најстарији Немањин син Вукан је ожењен. Најмлађи син Растко је сувише млад и већ окренут ка свештеничком позиву. Остао је још само један син, средњи Стефан.

Да би ушао у породицу византијског цара Немања је морао да оствари и извесне услове. Најважнији је био тај да онај син који постане византијски зет мора да наследи и великожупански престо. Ту се сада отварало неколико проблема. Најстарији син Вукан би требало по свим правилима да наследи Немању, али он као ожењен не може да се сада поново жени византијском принцезом. Једини који то може јесте Стефан, али он опет као млађи не може да наследи Рашку. У тој, доста компликованој ситуацији, Немања је једноставно одлучио. За царскога зета иде Стефан који ће бити и наследник великожупанскога наслова у Рашкој. Према томе, Немањин наследник ће бити Стефан, иако је млађи, а не Вукан који је старији и коме би требало да припадне Рашка. Немања је тада пресекао ту ситуацију и одредио да Стефан буде тај који ће наследити Рашку и који ће бити велики жупан Рашке. Овде није у питању никаква већа наклоност Немањина према Стефану, како то можда може да изгледа, већ државна потреба. Немањи је било и те како стало да неки од његових синова уђе у царску породицу Византије, а како је то могао бити само Стефан то је и његова одлука била у том смислу. С друге стране и сам Вукан је у то доба био католик коме је изгледа чак и жена била католикиња, што би можда изазвало касније и веће потресе. Вероватно је да би Вукан покушао да потисне православље и да католичанству пружи све услове за развој у Рашкој. Како је језгро државе, Рашка, била дубоко православна земља, то је велико питање како би се све то завршило. Вероватно неким сукобима и касније распадом државе. Све ово узимајући у обзир, Стефан је био бољи кандидат за жупана. Имајући у виду првенствено државни интерес Немања је жртвовао многе до тада укорењене обичаје, схватајући српске земље као једну целину чије се јединство не сме ничим угрозити.

Сам Немања, иако је ратовао целога свога живота против Византије, видео је у њој и јединог могућег правог узора за даљњи наставак српског државног живота. Он је био под великим утицајем византијске културе и многе ствари које је спроводио биле су директно инспирисане баш примером из Византије. Постављање Стефана за наследника и његово везивање родбинским везама за Византију говори баш у прилог томе. Византија, ма колико му до сада била непријатељ, јесте онај узор којем је он стремио, тим више што је то била православна земља из које је и Србима дошла ова вера.

Старијем сину Вукану, као неко обештећење за изгубљено место великог жупана, Немања је доделио Зету и Требиње. Зета је до уједињења са Рашком била самостална. Она је пре Рашке била независна држава, и као таква била је пуна сепаратистичких тежњи. Са добијањем посебног владара, који је ипак морао да признаје жупана за старијег, у Зети су донекле биле задовољене жеље за самосталношћу. С друге стране, било је сигурно да у Зети, која је била католичка, има много оних који желе тешње везе са Западом и који нису одобравали Немањино везивање уз Византију. Вукан се некако од 1195. године назива краљем тих области, а у то доба Немања је још био жив. Ова титула краља није никако припадала Вукану јер му је Немања доделио титулу великог кнеза. Претпоставља се да је Вукан дошао до назива краља тако што се оженио неком од девојака које су припадале старој зетској краљевској лози, па је уз жену добио и ту титулу. Да Немања није био ни мало наиван и да је очекивао да ће се Вукан ипак побунити против Стефана, види се из тога што је Захумље, које је уз Зету и Требиње, којима је владао Вукан, држао Вуканов стриц и Немањин брат Мирослав. Овај је требало да из најближег суседства мотри на Вукана и на његове амбиције То је све било доста добро замишљено, али ситуација није ишла баш онако како је то Немања хтео.

Недуго након тога дошло је и до промена односа између Византије и Угарске. Иако је захваљујући Византији дошао до угарскога престола, Бела III је пред крај своје владавине одједном изменио своју политику према овима. До тог момента он је углавном сарађивао са Грцима. Међутим ускоро је осетио да је Византија толико ослабила да би Угарска могла да оствари експанзију ка југу. На том путу налазила се и Србија. Године 1192. или 1193., Мађари су напали на српске границе. Какав је то био напад, где су се тачно војне операције одвијале, као и сам епилог свега тога, није познато. Једино што се зна јесте да су Срби бранили своје границе, а да су им Византијци помогли са неколико војних одреда. Том приликом византијски цар је тражио од папе Целестина III да утиче на свог штићеника Белу III и да га заустави у офанзиви. По свему судећи овај се одазвао позиву и зауставио Мађаре. Ово је било и последње Немањино учествовање у ратним догађајима.

Током 1194. године византијски цар Исак Анђел покренуо је нов рат против Бугарске, али у овом рату осим неколико пораза није ништа друго постигао. То је и био разлог да га у години 1195. његов брат Алексије Анђел (таст Стефана Првовенчаног) сруши са престола и сам постане цар под именом Алексије III.

Некако у то време и сам Немања, већ стар и уморан, одлучи да се повуче са престола и да место рашког жупана препусти сину Стефану: "изабра благовернога сина свога Стефана, и учини га самодржавним господином све своје владавине, и уставши са престола свога предаде га њему са сваким својим благословом, и благослови га говорећи:Чедо моје љубимо, овај престо моје владавине дарован ми је од Владике небеснога цара, и никако нисам узео силом мојом, но шта више Господ Бог мој погледа на моју смерност, и низложи силне са овога престола, а мене смернога узнесе на њ. И његовом силом владах на овом престолу до сада" (Доментијан).

Читав овај догађај одвијао се на државном сабору (март 1196.). Иако је било много жаљења што се он повлачи, као што је било и много убеђивања да од своје одлуке одустане, он то није учинио. "А многи иноплеменици устадоше на ме и опколише ме као пчеле сат, но именом Господњим противљах им се и одолех њима" (Свети Сава). Ко је све био присутан на овоме сабору описује Стефан Првовенчани: "призва к себи жену своју, и синове своје, и архијереја својега по имену Калиника, и старешине, и кнезове земље своје који управљаху, војводе, војнике.." Не зна се прави разлог Немањиног и поред свега изненадног повлачења са престола. Постоје две могућности и изложићемо их редом.

Немањин син Стефан био је од 1191. године ожењен Јевдокијом, ћерком Алексија, који је иначе био брат византијског цара Исака II Анђела. Године 1195. изненада је у Византији дошло до преврата када је цар Исак био срушен од стране свога брата Алексија (Стефанов таст), који се сада почиње називати Алексије III. Тиме је Стефан аутоматски постао царев зет и као такав добио одмах и високу титулу севастократора. Та титула је давала Стефану право да у свечаним приликама носи сјајну дворску униформу, а носила је и других преимућстава. Могуће је да је тада сам цар Алексије III извршио на Немању притисак да се повуче и да престо препусти Стефану, а све из жеље да види своју ћерку као владарицу у Рашкој. Заправо, у позадини би били искључиво политички разлози. Ево зашто. Титула севастократора Стефану није давала само неке повластице, она је истовремено давала и обавезе и према самоме цару Византије. Титулу севастократора Стефан је добио од цара што је подразумевало и идеалну супрематију, односно надмоћни положај цара у односу на Стефана. Ако би Стефан постао велики жупан Рашке, а како је већ севастократор, то би значило да је он самим тим подложан и византијском цару. Макар само формално, то би значило да је Рашка у некој врсти вазалног односа према Византији. Знајући и то да би тада византијска принцеза Јевдокија била владарица Рашке, то би византијски утицај био обезбеђен и са те стране. Стога не би требало да изненади ако је цар Алексије вршио стални притисак на Немању да абдицира у корист свога сина. Рашки жупан је тада већ имао и доста година, преко осамдесет, и он вероватно није имао више довољно снаге да се носи са овим проблемима.

Други разлог који је могућ при Немањиној абдикацији је можда и вероватнији. Ради се о утицају његовог најмлађег сина Растка (Свети Сава) који се тада већ налазио у Светој Гори одакле је непрекидно позивао оца да му се придружи.

Већ је речено да су Немања и жена му Ана у касним годинама добили сина којег су назвали Растко (1175.). Најмлађи син је био очигледно љубимац већ остарелим родитељима: "а овај преподобни отац наш такође имађаше најмлађега сина међу свом децом својом, по имену Растка, који је после био Сава, и љубљаше га највише од свију". (Доментијан) Од самог почетка Растко је био наклоњен религији, мада га је изгледа и сам Немања наменио за тачно одређену улогу: "А када је дете ојачало, дадоше га да се учи светим књигама". (Теодосије)

Немањина освајања су тада била на неки начин заокружена и он је под својом контролом држао доста велику територију која је на северу обухватала област између Западне и Велике Мораве, на истоку је то Загрлата, Дубочица, област око Врања. На југу Рашка иде на Косово и Лаб, Хвосно и Горњи и Доњи Пилот на путу од Призрена у Скадар. На западу под Немањину власт спада Зета, Требиње и Хум. Све ово је сачињавало веома разноврсну област, јер Рашка је излазила на море, али и на три велике долине: моравску, косовску и метохијску. Све ове области су биле између себе веома различите и биле су на окупу само захваљујући Немањиној чврстој руци. Међу њима још увек није постојала нека идеја која би била у стању да их држи заједно. Сама национална идеја тада није развијена и није се могло са њом покушати ујединити ове српске области. То је морала бити нека друга идеја, која је требало да буде довољно јака и чврста и која ће напокон бити довољно јасна да је сви схвате. Истовремено та идеја мора имати и једну чврсту и дефинисану организацију која ће је моћи заступати, али и која ће бити сама довољно поштована, да би била уопште у стању да обави овај задатак. Та идеја је могла да буде само идеја православља, а црква је требала бити та организација која ће се старати да се православље рашири по целој земљи и учврсти се. То је био основни разлог због којег је Немања толико и придавао значај цркви и што је био неуморан дародавац и градитељ православних храмова.

У свом деловању на јачању цркве, осим изградње храмова, Немања се у једном моменту током своје владавине жестоко обрачунао и са богумилима који су представљали страшну опасност не само за цркву, него и за саму државу. Окршаји са богумилима су се касније претворили у прави грађански рат, но ова јерес је ипак била толико сузбијена да касније није представљала неку значајнију опасност, мада никада није ишчезла из тих простора. Католичанство за Немању није представљало привлачну идеју, али ни неку посебну опасност, тако да оно није било никада предмет неког његовог посебног занимања.

У спровођењу државне идеје у Србији Немања је имао проблем што он сам није био у стању да ову идеју осмисли и у духовном смислу. Он је био тај који ће неке ствари прогурати и силом, али духовни део државне идеје који је морао да се учврсти помоћу православља морао је да уради неко други. Тај "други" изгледа да је требао да буде баш Растко и стога је вероватно од самог његовог рођења он био постепено упућиван на учење "светим књигама". Да је Растку био намењен овај задатак види се из тога на који је начин он био третиран на Немањином двору "Бејаше и дете благообразно и весело душом, и напредоваше у учењу, и изазиваше дивљење својим разумом у детињем узрасту, тако да су сви говорили:Ово ће дете бити неко ново знамење". (Теодосије) Растко је од почетка био наклоњен контемплацији: "Расуђиваше да су царство и богатство, слава и сјај, и свака срећа пуни метежа и нестални; сматраше видљиву лепоту и обиље овога света као сенку, и разумевши да је много јело и весеље и све што је људско на земљи сујетно и нестварно, деснога пута се дохвати па се бављаше проучавањем књига, и није се ленио да у цркви на свима службама стоји. Љубио је пост, избегавајући сујетно празнословље и неуместан смех, срамотне и штетне песме младићких пожуда, што слабе душу, сасвим мрзећи. Добар, кротак, свима љубазан, ништељубив као мало ко други, монашки чин исувише поштоваше, тако да су и сами родитељи његови зазирали и стидели се, такву брижљивост и закон врлине видевши у младом узрасту. И сматраху као да није од њих рођен, већ да је заиста од Бога дан". (Теодосије)

И сам Растко од саме младости показује неке изузетне особине и велику наклоњеност ка монашком животу. Истовремено Растко је изузетно поштовао Немању, али и сами његови родитељи нису могли да му се надиве: "Гледајући сва ова добра дела господина ми светога, син његов млађи, уистину целомудрени младић, живљаше недоступно, веселећи изврсним разумом оца својега и матер.". (Стефан Првовенчани)

Навршивши седамнаест година Растко изненада одлучи да оде у манастир, а на ову одлуку га је убрзала жеља његових родитеља да га ожене: "Када је дошао до седамнаесте године узраста свога, родитељи његови стадоше размишљати да га по закону ожене. А богодани божаствени младић увек је у молитви тражио како и на који начин да побегне од света и од свега да се ослободи ради Бога" (Теодосије) Овај опис помало личи на легенду и мало је вероватно да је то заиста био онај разлог који је Растка натерао да оде у манастир. Могуће је да је Немања на неки начин усмеравао Расткова интересовања ка духовном животу и желећи да он буде тај који ће православљем да потпомогне развој српске државе. Међутим, Немања изгледа никако није имао намеру да Растка шаље и у манастир и да се овај замонаши. Временом је код његовог најмлађег сина овај религиозни жар узео толиког маха да је и Растко сам одлучио да оде у манастир и да се у потпуности посвети монашком животу. Да Немања стварно није хтео да овај оде међу монахе види се и из каснијих описа у житијима Савиних биографа.

Растко се тајно искрао из родитељског дома и пазећи да никога не узбуди одлази у Свету Гору "Јер беше слушао о Светој Гори Атонској и о испосницима у њој, и о осталим местима пустињачким. Јер долажаху ка оцу његову одасвуд да приме што им је потребно, а други пут и сам шиљаше у света места да се разда онима који преподобно живе, јер беше добар човек који дели милостињу и даје много. А Бог, готов да услиша молитву и жељу слугу својих, и његову жељу испуни и подстаче га да дође к родитељима из краја данога му". (Теодосије). На Немањином двору су се окупљали монаси и Растко је могао да их свакодневно види и да разговара са њима. Тим више што је Немања посебну пажњу посвећивао цркви којој је био изузетно наклоњен и коју је несебично помагао. Било је ту вероватно и доста политичких интереса, али опште познато је и то да је Немања био заиста дубоко религиозан. Између осталих монаха на Немањин двор је стигао и један са Свете Горе, који је својим причама код Растка изазвао јаку жељу да се и он повуче у манастир. Света Гора је заиста могла и да изазове код осетљивог Растка бујне слике. Атос (Света Гора) јесте један од три крака полуострва Халкидике на којем негде од X века живе искључиво монаси. Цела ова област је густо прекривена манастирима, ћелијама и испосницама. Осим грчких манастира, међу којим је свакако најстарији манастир Велика лавра који је основан 963. године, ту се налазе и руски Пантелејмон и бугарски Зограф (касније ће овде бити изграђен и српски Хиландар). Ово место је било светски чувено и представљало је чувено светилиште онога доба. Стога и јесте могуће да су приче о пустињаштву, посту и самотном усамљеничком животу биле веома убедљиве и Расткова реакција није изостала: "А младићу, док слушаше о иночком животу и усрдности за Бога и њиховим добрим занимањима, извори суза изливаху се као река из очију његових" (Теодосије)

Мора да је и његовим родитељима он био у последње време сумњив и да су се они прибојавали да би им син могао потајно побећи у манастир. То је био основни разлог зашто се Растко морао послужити лукавством. С друге стране он је знао да његов бег не може остати дуго непримећен и да ће Немања сигурно одмах за њим послати потеру на брзим коњима. Њима он не би могао далеко побећи и сигурно би га стигли и вратили назад. Зато он убеди родитеље да жели да иде у лов и да ће се вероватно у лову дуже задржати, те да они због тога не брину: "Господари моји, рекоше ми да у оној гори – и поменуто јој име – има много звери; ако нађем милост, ви ћете ме благословити и пустити да идем у лов. Ако закаснимо, немојте се љутити, јер сам чуо да тамо има много јелена". (Теодосије)

И остали биографи наводе да је Растков одлазак у Свету Гору личио на бекство: " изиђе из света, а ово није нико знао осим водитељ његов, Исус Христос Спаситељ свију, и изабране његове слуге који заволеше да са њиме иду за Христом" (Доментијан). Колико је то истина, остаје за процену. Помало збуњује чињеница да Растко у Свету Гору није побегао сам. Њега су пратиле "изабране његове слуге". Нешто слично каже и Теодосије :"А када наста ноћ, и благородни што се с њим весељаху поспаше, са мало својих људи који су чували тајну његову, за водича Бога са иноком имајући, бегом бежећи побеже". Баш та чињеница да он није сам побегао, већ да је при томе повео и неке своје пријатеље сведочи да је ово бекство или припремано раније или можда тај одлазак уопште није био тајан већ је то касније временом усвојено да би поспешило легенду.

Ипак, овај Растков одлазак није био дуго тајна, о њему је Немања убрзо сазнао и за најмлађим сином одмах послао потере "И посла у све земље своје славне своје велможе и кнезове своје да потраже дечка овога" (Стефан Првовенчани). Растково бекство је на његове родитеље оставило велики утисак и ожалостило их: "И сви плакаху и ридаху много и неутешно; родитељи сина, браћа брата, слуге господара са криком дозиваху ради утехе у жалости, падајући све више у очајање, јер их до безумља довођаше страдање њихова господара и красота младога узраста" (Теодосије).

Растко се са својима сапутницима убрзо обрео у Светој Гори у руском манастиру Пантелејмону, где га је потера коју је Немања послао и пронашла "И обишавши крајеве земље Грчке, нађоше га где се уселио у Свету гору, у дом светога Пантелејмона, у руски манастир, и где се прибројао ка свима светима,.." (Доментијан). Овај манастир се налазио у брдима и основан је још 1169. године. Његови оснивачи су били монаси првога рускога манастира у Светој Гори, Ксилурга (Св. Богородица), а руководио је игуман Лаврентије. Слично Хиландару касније, и Пантелејмон је подигнут на темељима старијег грчког манастира. Непосредно пре Растковог доласка овај манастир је обновљен, мада није искључено да су ти радови трајали и тада. Управо описани манастир св. Пантелејмона не треба мешати са новим манастиром св. Пантелејмона који је саграђен око 1765 године и који се налази на отприлике три километра од овог старијег Пантелејмона ("Стари Русик").

Немања је и претпостављао да би се Растко могао баш у Свету Гору склонити и стога је у потеру послао угледне људе "а написа и посланицу ипарху солунске области, да га отргне и из саме Свете Горе, и да га њему врати". (Теодосије). Солунски ипарх је пристао да помогне Немањиним људима и дао им је водиче који потеру одведу у Свету Гору. У то доба Света Гора је представљала византијску област, али је уживала административно-духовну самосталност, мада је ипак била под суверенитетом цара.

Растка није било тешко пронаћи и светогорски монаси потеру упуте у Пантелејмон. Мора да су се обрадовали када су коначно пронашли Растка и када су га видели "у манастиру где хода с непостриженим власима и с меким хаљинама, .." (Теодосије). То је заправо значило да се Растко још увек није замонашио и да су стигли на време. Чинило се да ће читава ова потера ипак завршити са успехом "и грлећи га љубазно га са сузама целиваху, тако да су од радости заборавили толику удаљеност места и толиких дана и ноћи трудна путовања, јер добише што су желели" (Теодосије).

Може се само замислити какво је било Растково пренеражење када је видео управо пристиглу потеру. Он није ни крио своје разочарење тако да су прогониоци почели размишљати о томе да Растка чак и вежу да им не би побегао. Ипак, то нису учинили плашећи се како би Немања реаговао на то да му син, као последњи друмски разбојник, буде доведен на двор у Рашку везан. Ипак, око Растка поставе стражу и одлуче да одмах крену са њим пут Рашке. У том науму их је спречило то што су и коњи, а и они сами били веома уморни, те стога је требало да се одморе и да након тога наставе пут Рашке. Растко је покушао да их убеди да га оставе у манастиру, а да ће он написати писмо своме оцу у којем ће му објаснити свој наум. Но, вођа потере није о томе хтео ни да чује, па је чак и припретио: "Ако ли што противно помишљаш, и нећеш да пођеш с нама, присилићеш ме да те вежемо. Тешко мени, то ми није згодно рећи, али се бојим оца твојега, па ћу те повести силом. Такву сам заповест и примио." (Теодосије).

Када је видео да се лепим ништа не може постићи и да је потера чврсто решила да га одведе назад у Рашку, Растко се опет послужи лукавством, одлучивши да их завара. "И развеселивши се загрли војводу, уверавајући га да ће са њима поћи" (Теодосије). Како је ово лукавство изведено Теодосије описује веома детаљно наводећи да је све била искључиво Расткова замисао. "Замоли игумана, и заповеди да се спреми сјајна трпеза, да се са војводом и са оним благороднима почасти, а ујутру да пођу кући. Своју замисао рече игуману и замоли га да се с вечери почну јутарње песме и да се начини велики пир да игуман почасти војводу с благороднима, а младић је ове и сам својим рукама служио и веселио. Пошто су се на вечери дуго задржали, заповеди игуман да се удари у било, јер бејаше дан недеље. Устаде игуман и с њиме младић, и одоше у цркву на молитву. А устаде и војвода са благороднима, да стоје у цркви, јер га нису смели пустити са својих очију,. А како се појање продужило, и опет по заповести дуго читање прочитавало, сви они који су заједно седели и они момци који су га чували с војводом, због умора од пута и свечаног пира тврдо заспаше. И када је осетио да су заспали, божаствени младић, будно око, уставши од њих поклони се пред светим олтарем и даде своје обете Господу, пошто га благослови игуман, и узе једног старца, одликована свештеничким чином, те узиђе на велики пирг у манастиру. Затворивши га за собом, рече благодаривши Бога: Узнећу, те Господе јер си ме подигао. А јереј очита молитву и постриже власи главе његове и у ризу га обуче анђелскога образа, и промени му име Растко у Сава". (Теодосије). Овде је Сава искористио помало и наивност потере. Наиме, по светогорским литургијским обичајима, уочи недеље (субота увече), служи се бденије које представља вечерња и јутрења заједно. То практично значи да служба почиње суботом око 22 часа и траје све до зоре. Сава је јасно видео да су његови гониоци уморни и стога их је најпре обилном гозбом почастио и такве уморне одвео на службу коју они нису могли до краја издржати, па су сви заспали. Баш то је Сава и чекао и док су они спавали он се замонашио. Извршено је ритуално подрезивање косе (четири прамена крстообразно-с потиљка, више чела, па десно и лево). Добио је и "ризу анђелскога образа", која представља одећу првога степена монаштва.

Сада је Растко постао монах Сава и потера га више ни на какав начин није могла на силу одвући из манастира. Када се вођа потере пробудио и када је приметио да нема Растка, почео је да туче свештенике терајући их да му кажу где је Растко. Ко зна како би се све ово завршило, јер је вођа потере почео већ да прети монасима "Сад ће вам главе полетети" (Теодосије), да се није умешао Растко и спречио их у даљњем злу. Може се мислити како су се они пренеразили када су видели да је Растко већ замонашен "и јави се свима анђелским иночким образом украшен. А када га они тако угледаше у таквом образу, не знађаху шта себи да учине, него плачем и ридањем обузети на земљу падаху". (Теодосије)

Ускоро се и потера морала вратити у Рашку, необављена посла, носећи Савино писмо оцу Немањи. Вест да се Растко замонашио оставила је дубок утисак на његове родитеље, као и на цео двор, "А родитељи његови чувши речи посланих, жалосно заплакаше са свима избранима, и обукоше се у хаљине жалости сами и све слуге њихове. По целој земљи државе њихове настаде велика жалост и ужас, видевши што дотле није виђено и чувши што није чувено..." (Доментијан).

Од тог момента почиње и фасцинантан духовни живот Растка Немањића, монаха Саве. Данас је тешко дати прави одговор на то шта је то било што је њега, рашког принца, навело да се ода монашком животу. Да ли је то била искључиво његова жеља или га је можда Немања тамо намерно послао, а касније је читав тај догађај описан легендарно. У моменту Растковог замонашења ситуација у Рашкој није била нимало једноставна. Византија је однела велику победу над Србима на Морави и још увек се нису виделе јасно последице овога пораза. Преговори са Византијом нису били ни мало лаки, а услови који су постављени Немањи могли су да изазову грађански рат у Рашкој. Тек тада се видело да читав Немањин труд може у моменту да се обезвреди. Да је српски државни организам ипак доста слаб за велика искушења и да међу Србима не постоји нека идеја која би их држала у чвршћој заједници видело се онда веома јасно. Одузимање права Вукану на жупански престо и давање предности млађем сину Стефану, а само због тога што то Византија тражи као услов да би се Стефан оженио византијском принцезом, могло је бити погубно. Могуће је да је и Растко схватио оно што је Немањи од самога почетка било јасно. Српско јединство једино може одржати православна црква, али не она која је постојала до тог момента, већ једна много снажнија на чијем челу стоји јака личност која зна шта хоће. Можда је Растко у томе видео своју политичко-културну мисију. Не сме се заборавити да су тада све српске области, изузев Зете, биле страховито културно заостале, а ни црква није била у много бољем стању. Она није имала такве свештенике и вође које би биле у стању да (као неколико векова касније) буду ти који ће одржавати српску мисао и културу. У то доба и црква је била под страховитим утицајем грчког свештенства. Српског свештенства није било много, а уз то она није била ни самостална, већ под управом Цариграда. Таква црква није могла бити у бити и српска народна црква, која ће несебично помагати српску државу везујући своју судбину са њеном.

Вероватно да је и Растко увидео много тога и зато његов одлазак у Свету Гору није био искључиво због тога да се посвети самотњачком животу који носи монашки позив. Тиме он не би никоме користио, а Сава није био таква личност. Његов је задатак био далеко важнији и узвишенији. Он је требало да формира независну цркву. Таква црква ће бити најважнији темељ српске државности, али и носилац културних схватања и чувар српске културе. Колико је то био важан задатак, видеће се тек онда када Срби остану без државе, под налетом Турака.

Савин долазак у Свету Гору изазвао је велико интересовање и међу монасима и пустињацима. Како и не би, он је био син једног владара који је напустио безбрижан живот мењајући га за овај много тежи. "И говораху: Заволевши да живи с нама, дошао је" (Теодосије). Током 1192 године Сава прелази у манастир Ватопед који је представљао тада један од највећих и најзначајнијих манастира у Светој Гори и који је основан у периоду 972-980 године за живота св. Атанасија Атонског (он је основао први велики манастир у Светој Гори, Велику лавру године 963). И данас Ватопед представља изузетно значајан манастир, први у другој тетради. Испред њега је Велика лавра, а иза њега су Ивирон, Хиландар и Дионисијат.

Прво што је Сава урадио било је да добро упозна Свету Гору и у том свом настојању упознао је већину манастира као и сам живот у њима. Истовремено, обилазио је и пустињаке који су живели на врху Атона. Ови испосници су на њега оставили посебан утисак "и сагледавши на падинама горе и у њезину подножју многе испоснике, сишавши са горе испитао је њихов најсуровији живот, и видевши њихово пустињачко и безметежно живљење чуђаше се и весељаше си и у души узрасташе што се удостоји видети такве Божије људе" (Теодосије). По Теодосију Сава је чак покушао да од игумана Ватопеда добије дозволу да се и он препусти овоме животу, но овај то није дозволио, а између неколико разлога које је игуман навео вероватно је најинтересантнији овај: "О теби се, уосталом, прочуо глас међу многима – чији си син. Твој долазак нама није непознат онима који сада царују. Па ако се теби догоди штогод ненадано од општег непријатеља људи или од крвника у пустињи, сви ће нам пребацивати што смо се покорили твојој вољи". Ово чување Савино изазива нека питања.

Савин долазак у познати Ватопед никако није случајан, јер да се он заиста хтео посветити искључиво монашком животу то није морало бити баш у њему. Каснији Савини поступци о томе довољно говоре. Обилазак манастира по Светој Гори није био само резултат Савине радозналости, напротив, он је у својим обиласцима упознавао утицајне манастирске старешине, а истовремено је упознавао и све политичке и културне проблеме ондашњег света. С друге стране, Сава је проучавао црквене , али и друге књиге. "Предложи пред очи своје животе старих светих и, гледајући на њихову смрт.." (Доментијан). У Пантелејмону оваква његова широка активност, образовање и упознавање црквених старешина, сигурно не би могла бита проведена на тако потпун начин на који је могла да буде у Ватопеду. Стога се чини да је он у то време ипак имао сасвим одређену сврху свога деловања, желећи да најпре себе добро образује и задобије утицајне црквене старешине. Након тога ће бити спреман за задатак који га чека у Србији. Онога момента када је у њему превладало религиозно осећање и када је под тим утиском желео и сам да постане испосник, игуман његовог манастира се испречио тој жељи подсећајући га на Немању и тиме посредно на оно за чега се и спрема. Он је систематски припреман за своју будућу улогу, стога му никако није смело бити дозвољено да крене животом средњовековног занесењака, аскете посвећеног себи. Сава је морао да буде разуман човек чији је првенствени циљ да упозна она средства и оне могућности које му тренутно стоје на располагању, а све зато да би их касније употребио за добробит српске државе. Након што га је игуман благо опоменуо Сава се покорио.

Ипак, Сава је био дубоко побожан и његов одлазак у манастир је био дубоко искрен. За себе није тражио никакве привилегије и осим што је проучавао књиге, он је обављао и остале послове који су везани за живот у манастиру. "И могли су га видети где вредно жури да послуша братију, и свима помаже у потребним работама и да се с њима много труди. Због великог смирења сви су га волели и дивили су му се. Дању је служио братију у телесним потребама, а ноћу, по сву ноћ, много је стојао на молитви, да је изгледало да нема тела или га има од бронзе, а живо." (Теодосије). Истовремено проводио је пост и друга искушења за тело "свагда је јео сув хлеб, и тога помало, и пио је воду у меру, и непрестано жеднећи вина и масла по мало кушаше" (Доментијан).

Од свог доласка у Свету Гору, Сава се непрестано дописивао са оцем и стално му упућивао позиве да се и он (Немања) замонаши "но дођи овамо у место спремљено твоме преподобију, и ту ћеш ме видети слатким виђењем, да ће дивно бити гледати небеснима и земаљскима твоју превисоку смиреност, којом ћеш примити превисоку благодет од дародавца Христа, који по чиновима раздаје добра дела" (Доментијан). Напокон и већ добро остарели Немања се одлучио и током 1196. године абдицира у корист свога сина Стефана и у цркви св. Петра и Павла у Расу замонаши се. Исто то је учинила и његова жена Ана, тада добила име Анастасија, и повукла се у Богородичин манастир код Куршумлије. Ова абдикација је обављена на државном сабору "призва к себи жену своју, и синове своје, и архијереја својега по имену Калиника, и старешине, и кнезове земље своје који управљаху, војводе, војнике, па им говораше..." (Стефан Првовенчани). Теодосије је много детаљнији у описивању овога догађаја: "И одмах дозва својега сина Стефана. Овога Стефана добродетељи и војничку храброст и богосазнање сада није могуће испричати. Овога узевши отац самодржац, са свеосвећеним Калиником епископом и са свима благороднима, уђе у цркву светих и првопрестолних апостола Петра и Павла. За време службе и молитве, самодржац отац и свети епископ часним крстом и полагањем руку обојице на главу благословише Стефана за великог жупана , владара и самодршца све српске земље".

За прво време Немања је (иначе добио име Симеон) био у Студеници, вероватно због тога да би видео како ће његов одлазак са престола бити прихваћен. Мора да је и он предосећао да би са Вуканове стране могло да буде неприлика, тим више што је био католик и што је владао у непоузданој Зети где су још увек сепаратистичке тежње биле и те како изражене. Баш у то време у Византији су била превирања када је цар Исак Анђел срушен од стране Андроника III (Стефановог таста), и многи Немањину абдикацију повезују управо са тим.

Крајем 1197. године Немања, видевши да његова абдикација није имала неких посебних потреса, одлучи да оде на Атос (Свету Гору) и да се придружи сину Сави: "и дође у Свету Гору ка Светој Богородици Ватопедској, водећи са собом 300 одабраних слугу, осим других." (Доментијан). Осим што је са собом повео велику пратњу Немања (Симеон) је са собом понео и велики товар злата. На овај опроштајни пут испратио га је и син Стефан: "После кратког времена узевши велики товар злата и сасуде златне и сребрне, ради дељења манастирима и пустињацима, пође одмах на пут. А син његов самодржац Стефан и високи благородници чак до границе грчкога предела испратише га, па се, изљубивши се с великим плачем и уједно последњи пут, вратише својој кући" (Теодосије).

О доласку Немањином у Ватопед била је обавештена убрзо и цела Света Гора и он је као такав привлачио велики интерес. "Прота, и сва браћа светогорска, и часни игумани, и сва браћа, и пустињаци, дођоше да га походе, и клекнувши један пред другим, љубљаху се са сузама, и говораху с њим о красоти душевној, а он их испитиваше о животу њихову и правилима калуђерским" (Стефан Првовенчани). Током свог боравка очигледно да је Немања створио утицајна познанства са највишим светогорским великодостојницима, што ће му касније и те како користити.

У то доба у Светој Гори није било нити једног српског манастира, мада је било неколико српских монаха. Да је Немања имао намеру да ову малу српску колонију ојача, видело се одмах при његовом доласку у Свету Гору. Обишао је целу ову област, упознајући манастире и њихове прилике, дошао је на идеју да се оснује и један српски манастир. Доментијан тврди да ово није била ни Немањина, а ни Савина идеја, већ да се тога први сетио неки старац који им је дошао у посету. Он им је тада наводно рекао: "Такође и ти не касни, но сатвори манастир у Светој Гори да буде истинито прибежиште твоме отачаству, да и после вас они, који су у земљи отачаства твога који се нађу да љубе Бога и његову пречисту матер и који желе истинитога живота, дошавши ту, да га нађу, и претрпевши до конца да буду спасени". Постоји и једно веома интересантно гледиште о доласку овога старца код Саве и Немање. Сам манастир Ватопед је имао огромне користи од боравка Немањића у њему. За кратко време од њиховог доласка, манастир је добио великих поклона и веома ојачао у односу на остале манастире у Светој Гори. То је аутоматски довело и до зависти осталих манастира којима се то није допадало и стога су одлучили да на неки начин убеде и Немању и Саву да изађу из Ватопеда. Није било другог начина осим да их убеде да оснују свој, српски манастир. Стога и претпоставка да је овај старац био послан управо од завидника и сврха његовог разговора са Савом и јесте да им се набаци идеја о формирању њиховог манастира. Ова теза није невероватна, а што опет може да потврди и то да игуман ватопедски није био вољан да дозволи да се оснује српски манастир. Знао је он да би то значило одлазак и Савин и Немањин из Ватопеда, што води ка томе да ће овај манастир да изгуби многобројне предности које је имао захваљујући присуству ове двојице.

Но, сада се није смело одустати, стога Сава "отишавши у Мес у сабор карејски, и савећа са богоносним оцем протом и са другима који га љубе о тој молби. А они обећаше дати му манастир, рекавши: Изабери себи манастир који хоћеш" (Доментијан). То је било довољно да Сава и Немања крену у обилазак Свете Горе тражећи погодно место. У то доба Немања је већ био толико слаб да није могао ни да хода, а ни да јаши на коњу, те су га носили на носиљци. У том свом тражењу они наиђу на Хиландар, који је био у то доба опустео, јер су га гусари страшно уништили и представљао је већ руину. "И дошавши у манастир, нађе га запустела од безбожних гусара, и где се преклонио ка последњем паду" (Доментијан). Он је тада представљао само остатке грчког манастира Хиландара који је био подигнут око 985. године. Већ 1076. он се спомиње као угашен и потпуно пуст, а над њим је тада вршио управу манастир Кастамонит. Касније је овај манастир обновљен, али је страдао од гусара око 1169. године и на његове остатке су тада наишли Немања и Сава.

Њима се ово место допало и стога одлуче да се на томе месту подигне српски манастир. Цар Алексије им то дозволи и поклони им ово земљиште производећи га у "царски манастир", "и измоли у цара Алексе, пријатеља свога, пусто место ради устројења манастира у Светој Гори" (Стефан Првовенчани). Радови на изградњи овог манастира су почели одмах: "и прво обнови цркву, јер црква беше од првих дана која је и данас, но би украшена од ових преподобних и распрострањена колико требоваше на почаст држави и отачаства њихова" (Доментијан).

Радове је финансирао углавном жупан Стефан, Немањин син којег овај позива да пошаље новац што пре. "Не лени се, него похитај свом снагом својом да га подигнеш, да се сазида храм Пресвете у спомен мој , и опет по мени да буде теби и чедима твојим и унучадима, у вашем роду до века" (Стефан Првовенчани). Тада су сазидане црква која је посвећена Богородици, затим високи зидови и куле које су требале да штите од напада разбојника, као и станови за смештај монаха: "одмах га озида градом и трпезарију подиже из основа, и ћелија довољно за братију сазида, а цркву обнови и златом ослика, иконама и завесама и сасудима светим довољно је украси, те уз Божју помоћ и богатом руком све успешно сврши" (Теодосије). Истовремено откупљени су многобројни виногради и маслињаци који су окруживали Хиландар. Уз то и сам Стефан је поклонио многа имања Хиландару. "А овај христољубац веома се обрадова због тога, и од своје земље даде многа и најбоља села, која се и до сада чувају неизмењено под влашћу манастира званог Хиландар, обогативши га људима и приплодним коњима и свакаквом стоком, као што су му и били заповедили преподобни" (Теодосије). Зна да је тако током 1199. године или 1200. Стефан поклонио 14 села Хиландару. Ова села су се налазила у Србији, као и она која је током 1198. године манастиру поклонио цар Алексије III (укупно девет села).

Одмах након завршетка манастира Немања се пресели у њега: "И кад је био свршен манастир, дође свети Симеон из Ватопеда у Хиландар" (Доментијан). Већ 13. фебруара 1199. године умро је у својој задужбини бивши велики жупан рашки Стефан Немања, монах Симеон. У то доба он је имао 86 година, а у Хиландару је био тек осам месеци. У време смрти Немања је под главом имао камен, а лежао је на рогозини. Док је умирао био је окружен монасима који су пред њим држали слику мајке божије "Принеси ми, чедо, матер Господа мојега Исуса Христа, да јој, као што обећах, предам у руке њене дух мој" (Стефан Првовенчани).

Тако је завршио, у дубокој старости, свој животни пут Стефан Немања, свети Симеон, велики рашки жупан. "Како ћемо овога назвати? Владарем ли, а уз то и учитељем?" ( Свети Сава). Немања може бити и једно и друго.

Био је први који је успео да уједини највећи део српских земаља и да их одржи у јединству. Немања је успео да Рашку прошири и на већину српских земаља углавном захваљујући оружју, и по томе би се он могао назвати владарем. На окупу је успео да их одржи највише захваљујући својој тесној вези са православном црквом и знајући да са оружјем неће успети да одржи тако сједињене српске земље, он је то учинио уз помоћ православља. По томе је он учитељ.

На свом путу ка престолу великог рашког жупана, Немања је наилазио на многе препреке међу којима једна од првих, али и најтежих беше његов рођени брат Тихомир који је као најстарији међу браћом сматрао да престо припада њему. Већ тада Немања је показао да њега не интересују дотадашњи начини по којима се престо наслеђивао. Он га није поштовао ни тада већ је са Тихомиром заратио и победио га, а сам Тихомир је погинуо. Није Немања ни после поштовао обичаје око наслеђа престола, стога њега самога није наследио најстарији син Вукан, већ средњи Стефан. Када је била у питању његова лична власт, али и интерес државе, Немања је био немилосрдан. Кроз његову владавину протежу се многе ситуације које можда нису били узвишене, али су биле корисне. Немања је долазио код цара Манојла и за његову милост био је спреман да буде и грчки подложник, али исто тако био је спреман да зарати и са самим царем онда када је видео да од њега нема користи.

Имао је он много ситуација када је изгледало да је све изгубљено. Зар га нису браћа бацила у тамницу, зар није ишао бос и гологлав са конопцем око врата код цара Манојла нудећи цару мач и себе на милост и немилост. Ипак, увек је успео да се извуче и да из свих тих сукоба изађе чак и јачи но што је у њих улазио. Оно што се код Немање мора нарочито ценити јесте осећај за политичку реалност, без боловања неким ирационалним идеалима. Њему нико не може да порекне да није умео и да није знао да се бори, што је он показао у многим биткама. Али, Немања исто тако нема нити једну бесмислену битку у којој је јасно да се не може ништа добити, осим "храбре смрти". Знао је он да таква смрт и таква страдања ни њему, а ни држави не могу да користе. Стога се он и излагао ситуацијама које могу на први поглед да изгледају као његово понижавање, међутим нити једно од тих његових понижавања није било узалудно. Није он био само ратник, он је био први српски политичар који је успео да преговара и са најјачим владарима Европе. У тим преговорима се идеално сналазио. Његово кориштење проласка немачких крсташа кроз Византију сасвим довољно говори. Управо захваљујући њима он је успео да испровоцира судар Византије и Немачке те да на основу тога дође и до признања Србије.

Моравска битка је била велика победа византијског оружја над српским, чак у толикој мери да су Грци успели да поврате и неке изгубљене територије, које је Немања морао да врати. Истовремено, то је била и велика политичка победа Немањина. Изборио је не само признање Рашке као државе већ је дошло и до уласка једног од Немањића у царску породицу. Успех је тиме већи што је то учињено на молбу самога цара коме није било понижење да византијску принцезу "рођену у пурпуру" пошаље на рашки двор за жену једном српском принцу. Само пар година раније тако нешто би било незамисливо; сетимо се, Немања је тада у прашини тражио милост од цара Манојла. Сада Манојлов наследник Немањи нуди грчку принцезу за снају.

Највећи Немањин успех је ипак остварење идеје да православље буде кључни чинилац који ће Србе одржати на окупу. Можда то за његовог живота није изгледало тако убедљиво, можда је изгледало да он у томе претерује и да цркву користи само зато да би своју власт учврстио. Било је сигурно и тога. Ипак, да је православље у стању да одржи Србију уједињену видело се након Немањине смрти. Крвави нереди и сукоби између Вукана и Стефана (Немањини синови) сигурно би довели до поновног распада ове српске државе, да није било православне цркве и надасве да није било светог Саве. Да је Немања добро знао шта је радио када је дозволио сину Растку да се замонаши и да је био далековид када је издашним поклонима и сталним изградњама православних храмова јачао цркву, видело се касније. Било је тек тада јасно зашто се Немања онако крваво обрачунао са богумилима који су претили да угуше православну цркву. Било је јасно и зашто није прогонио католичку цркву. Није био разлог само у томе што је један део српских земаља и становништва био католичке вере. Битнији су били политички разлози. Рим је довољно моћан да Немањи прави сталне сметње, док се с друге стране од њега могло извући и користи. Ма колико се наводила Немањина побожност и верност православној цркви, он никада није био православни фанатик који ликвидира све оне који нису његове вере. Немања је на првом месту био политичар који се брине о државном интересу. Њега ништа није спречавало да тесно сарађује са католичким Угрима или католичким Немцима, против православне Византије. Државни интерес Србије је био пречи и ако је Србија могла да има користи од сарадње са католицима он је и на то пристајао. Све то никада није доводило у питање православну веру у Србији, она је била и остала православна земља.

До Немање Рашку на политичкој сцени на Балкану нико није узимао претерано озбиљно. Она је била једна мала брдска и веома дивља земља у коју су залазили, мада нерадо, само Византијци када су ишли да гуше неке од многобројних устанака. Из тог времена скоро и да нема никаквих културних споменика и о Србима се углавном зна из туђих извора. Немањином владавином све се то мења. Он сам је неуморан градитељ. Изградио је мноштво храмова (Ђурђеви ступови, Студеница итд.) и свакако најзначајнији Хиландар који је следећих векова можда најзначајнији резервоар српске културе. Писани споменици су тек од његовог времена нешто чешћи, а они највреднији потичу баш из тог доба и под његовим су утицајем (Мирослављево јеванђеље, Вуканово јеванђеље).

Немања је тај који је створио прву независну српску државу, која је остала у таквом сећању да се веома дуго време у историји на спомен српске државе мислило управо на ту, Немањину државу. Како то каже Станоје Станојевић: "И данас још Србин, кад помисли на своју историју, он се прво и највише сећа те државе. Историја те државе, то је главна садржина историје српског народа у средњем веку; то је држава Душанова царства, то је држава Косовске битке, из те су државе готово све народне традиције, и све личности, које се помињу у српској историји и традицији средњег века, играле су улогу у тој држави. Све што је у српском народу поноса о народној прошлости односи се на ту државу, и обнављање те државе била је садржина тежњи и жеља српског народа кроз векове". Осим државе Немања је установио и саму лозу Немањића који ће у наредних неколико векова да управљају Србијом. Међу тим владарима било је оних који су били успешни или мање успешни. Ипак, Србија никада није више успела да понови тако сјајне владаре као оне који су дошли из династије Немањића. Да је ова лоза владара у Србији остала најцењенијом видело се и из тога што су многе властеоске породице покушавале да се на неки начин повежу са њеним члановима добијајући самим тиме велики кредибилитет.

Немања је иза себе оставио јаку државу са релативно чврсто уређеним односима. Међутим одмах након његове смрти је дошло до избијања крвавих сукоба које је он за свога живота успео да колико – толико сузбије. Главни покретачи сукоба су били баш његови синови, старији Вукан и млађи Стефан, који је и наследио жупански престо. Тај обичај разрачунавања између чланова породице није ни до тада био стран овој породици, међутим у наредном периоду он ће посебно доћи до изражаја.

Немања је ипак успео да за живота удари снажне темеље српској држави, стварајући осим државе још и снажну црквену организацију која ће бити у стању да одржи државно јединство онда када оно буде пољуљано. Можда је он и очекивао да ће доћи до сукоба између његових синова Вукана и Стефана, стога и толико јака његова жеља да се створи чврсто црквено језгро. Можда је баш и то разлог због којег се он придружио Сави у Светој Гори. Сам Сава не би могао да за тако кратко време уради оно што је урађено одмах након Немањиног доласка у Ватопед. Отварање српског манастира Хиландара је био завршни Немањин чин у његовој владавини којим је он Србији створио центар њене културе и учености. Сва просвећеност која ће у Србију почети да долази своје исходиште нашла је баш у Хиландару. С друге стране, баш захваљујући Немањи, а касније Сави, створиће се српска православна црква која ће имати тесне везе са влашћу, односно са каснијим краљевима. Ова ће црква бити увек привржена краљу, али исто тако биће му веома послушна. За узврат световна властела ће према цркви бити веома увиђавна. Ништа више од тога Немања није могао ни да пожели. Српска властела је увек показивала велику разузданост и самовољу. Зарад својих интереса они су били у стању да жртвују и државу. Коначно за пар векова то ће да буде и основни узрок пропасти српске државе. Само јак владар је могао њих да контролише и да их држи у запту. Међутим ни ти владари нису били свемоћни. Њима је и те како требала црква да их подржава. Како је захваљујући Немањи, касније Сави, црква стекла заиста огроман углед, то је њена подршка била непроцењива. Управо период иза Немањине смрти биће први тест кроз који ће црква морати да прође. Тада се заљуљала целокупна државна творевина претећи да се распадне на ситне делове. Управо захваљујући подршци цркве могао је велики жупан Стефан да се носи са својим противницима.

Немања је своме сину Стефану оставио државу која је била бременита многим тешкоћама. Баш у доба непосредно пред Немањину абдикацију и са Мађарима су почели односи да се постепено затежу. До тог момента Угари и Срби су сарађивали у непрестаним борбама са Византијом, но након српског пораза на Морави који су претрпели од Византије, ситуација је почела нагло да се мења. Византија јесте Србе добила у војничкој битки, међутим током политичких преговора било је видљиво да Византија нема више оне снаге које је до тада имала и да њене претензије на цео Балкан полако губе дах. Они су своја освајања ограничили на то да сачувају путни правац Ниш-Београд, не покушавајући да више било шта територијално заузму. То су Мађари јасно осетили и сматрали су да улогу Византије на Балкану сада они преузимају. Њихова дотадашња успешна освајања по Хрватској и Далмацији дала су им велики подстрек. Иако сами по себи моћни, Угри су имали још једну снажну подршку која је долазила из Рима. Сам папа је посебно држао до Мађара будући да су они били управо на граници према православцима и папа ако би желео да даље шири католичку веру то може чинити само помоћу Угарске. Стога их је папа увек помагао и они су могли да рачунају на његову свесрдну, како финансијску, тако и на сваку другу помоћ.

Док је у Угарској владао краљ Бела III претензије према Рашкој се и нису тако јако осетиле. Но, након његове смрти 1196. године ситуација се осетно мења. Угарски престо преузима нови краљ Емерик (1196-1205). и убрзо постаје најбољи папин савезник у покушају да овај Србе и Бугаре доведе у оквир католичанства. Баш од Емерика између Угарске и папе ствара се нека врста алијансе која је била стално усмерена на Србе и Бугаре, односно Балкан уопште. Но, удар из Мађарске није дошао одмах и то само захваљујући томе што је код самих Угара дошло до борбе за престо. Угарски краљ Бела III још за живота је имао некакав завет да ће ићи у крсташки рат и за те потребе он је сакупио и велику количину новца. Изненадна болест га је у томе спречила и стога је од Емериковог брата Андрије узео обавезу да ће овај уместо њега обавити ову обавезу и отићи у крсташки рат у Свету земљу. За те намене Бела III је како смо рекли обезбедио и позамашна новчана средства, међутим он сам није стигао да свој наум изведе јер га је смрт у томе спречила. Ипак, мислио је да ће бити довољно ако његов син Андрија ратује по Светој земљи уместо њега. То је био користан потез и са друге стране. Одласком Андрије смањила би се и тензија у самој Угарској, будући да су и у њој као и у Рашкој сукоби између чланова породице око власти били уобичајена ствар. Ако би Андрија отишао у крсташки рат, Емерик би могао да влада на миру.

Андрија је прихватио све обавезе које му је отац наметнуо и пристао да иде у крсташки рат. За те намене је добио велики новац са којим је накупио доста најамника. Ту армију он је одједном окренуо на свога брата – угарскога краља Емерика, тражећи од њега да му да на владање Хрватску са Далмацијом, Раму или Босну. Очигледно он никада није ни имао намеру да иде у Свету земљу зарад сумњиве славе крсташкога ратника. Са сакупљеном војском у Угарској је добит била много сигурнија. Наравно, на овај Андријин захтев Емерик се само насмејао не желећи да крњи државу, тако да је од 1197. године почео у Угарској грађански рат (баш у то доба Немања је отпутовао у Свету Гору). Емерик је био неупоредиво слабији јер је Андрија са новцем који је његов отац скупио за крсташки рат успео да сакупи шарени, али многобројни скуп западноевропских најамника, који су били много спремнији за рат од Емерикових ратника. Убрзо је он под својом влашћу држао Далмацију и Хрватску и ускоро напао и на Хум.

Стога је Емерику остало да се обрати папи, што је он и учинио писавши папи Целестину III молећи за помоћ. Овај је одмах реаговао тако што је припретио Андрији да ће га заједно са његовим присталицама истерати из окриља цркве ако одмах не прекине са грађанским ратом и ако не крене за Свету земљу. Андрију то није много бринуло и он је и даље терао по старом. У међувремену, умре и папа Целестин III, а наследи га Иноћентије III. И он је, попут свога претходника Целестина III, претио Андрији и терао га у крсташки рат, али са истим резултатом. Андрија се уопште није освртао на ове претње и током 1198. године назвао се "Божјом милошћу херцег Задра, читаве Далмације и Хрватске, и Хумске земље".

Сам напад Андрије на Хум, с почетка 1198 године, имао је огроман утицај на догађаје који ће се ускоро десити у Рашкој. Уласком у Хум Андрија се одједном нашао у суседству Вукановом који је држао Зету. Сам Вукан, вероватно дубоко незадовољан тиме што му је измакао жупански престо у корист млађег брата Стефана и то само зато што се овај оженио византијском принцезом, био је одмах спреман на сарадњу. Он је био ревни католик, ожењен католикињом. Управљао је Зетом која је такође била под утицајем римске курије и у којој су стално постојале сепаратистичке тежње. С друге стране и сама Зета се сигурно осећала запостављена што је Рашка та која је центар окупљања српских земаља, а не Зета, иако је ова још од раније била држава и краљевина. Вероватно да је тада дошло до контакта Андрије и Вукана и до склапања споразума о сарадњи. То је ускоро довело и до отвореног непријатељства између Вукана и жупана Стефана. У то време Немања је почео са изградњом Хиландара и слао је игумана Методија да од Стефана добије новац за радове. Вероватно да је и он начуо шта се дешава између браће и да је био забринут због тога. Стефан га умирује говорећи: "И милошћу Господа твојега Исуса Христа, извршеном науком и благословом уста твојих, нећу се уплашити оних који ме одасвуд нападају, нити хуке иноплемених варвара" (Стефан Првовенчани). У самој Рашкој ситуација није била тако једноставна како ју је Стефан приказивао оцу.

У самоме почетку изгледало је да ће Византија захваљујући томе што је њихова принцеза Јевдокија била удата за жупана Стефана, имати велики утицај у Србији, тим више што је и Стефан носио византијску титулу севастократора, а његов таст Андроник III је био византијски цар. Но, то се није десило. Разлог за то је био у великој слабости Византије која је у то доба пролазила кроз велику кризу. Са једне стране, она је била изложена страшним ударима од стране немачког цара Хенрика VI, наследника Барбаросиног, док је с друге стране нападала Бугарска. У том моменту Византија није могла ни себи помоћи, а камоли било коме другоме. Видевши све то Стефану је било јасно да од стране таста из Византије нема никакве подршке, те да ће бити много боље да се на другој страни потраже савезници. У овим моментима очигледно да се Србија све више приближавала Европи и да су политички догађаји који су се тада догађали имали директног одраза и на начин на који ће Стефан да води политику. Било је све јасније да Србија више не може да води изоловану политику, обраћајући пажњу само на једну страну, Византију, већ да су политички процеси много сложенији и самим тим и политичке одлуке српских владара и много комплексније. С друге стране, Србија више није представљала безначајни део територије на који осим Угарске и Византије више нико не обраћа пажњу. Напротив, Србија је и те како присутна у свим догађајима кроз који пролази овај регион. Стога Стефанова политика доживљава велики преображај и он више не може да пази само на догађаје на византијском двору, евентуално угарском. Потребно је пратити читав сплет тадашњих бурних политичких догађаја и тек на основу тога доносити праве одлуке. То је значило да се мора бити присутан и на другим европским дворовима и да се пажљиво морају ослушкивати сви догађаји на њима. Традиционална дотадашња везаност Србије за Византију баш у периоду Стефановог почетка владавине морала је да доживи радикални преображај. Византија није више била оно што је била пре само десетак година. Сада је то више руина од државе која је у буквалном распаду. Ту више Стефан није могао очекивати помоћ. Многобројни непријатељи Византије су кренули у њено комадање.

Немачки цар Хенрик VI је током 1194. године одузео од Византије краљевину Сицилију и крунисао се за краља сицилијанске Краљевине. Након тога затражио је од Византије целу област од Драча до Солуна, затим плаћање великог данка и коначно обавезу да ће Византија следећи крсташки поход помагати са својом флотом. Византијски цар Алексије III, потпуно немоћан, пристао је да плаћа Немцима данак који је био толико велики да новац није могао никако сакупити. Стога су Византијци морали да из гробница мртвих царева ваде накит. Једно време немачки цар је размишљао о томе да освоји и сам Цариград и та је опасност била толико непосредна да се византијски цар морао обратити самоме папи за помоћ. Изгледа да је папа налазио неки свој интерес у томе да немачки цар остави Византију на миру те успева некако да примири Немце. Питање је колико би то дуго трајало да Хенрик VI изненада током 1197. године не умре. Тиме је најнепосреднија опасност по Византију била уклоњена и може се мислити каква је радост била тамо када су чули да је цар умро.

У Бугарској је такође у то време било великих превирања. Најпре је током 1196. бугарски краљ Асен погинуо од завере бољара Иванка. У тај преврат је била умешана Византија, која сама није имала снаге да се војнички носи са Бугарима, али је путем дворских преврата покушала да обезглави Бугаре. Иванко је преузео власт. Међутим, на њој се није могао дуго задржати без византијске помоћи коју је очекивао. Ови су стварно и послали Иванку једну војску, али се она побунила и тако је овај подухват пропао. Како помоћ није стигла, Иванко побегне у Цариград где добије једну област на управу. Тада је у Бугарској власт преузео Петар, који је само након годину дана био такође убијен. Ни Иванко није мировао у Византији, већ се побуни и отцепи родопску област, но након неког времена Византијци га на превару ухвате. Од године 1197. престо у Бугарској преузима нови владар Калојан (1197-1207.).

Македонија је такође била у побуни, јер се тамо војвода Добромир Хрс отцепио и господарио струмском облашћу, да би је касније проширио све до Вардара. Византија ни са њим није могла да ратује, па је покушала да га придобије тиме што му је дала цареву рођаку за жену, али све је било узалуд. Када су Византијци коначно сакупили довољно снаге и војском напали Хрса, овај уз помоћ Бугара одбије напад и још освоји Прилеп и Битољ и направи дубок продор у византијске територије.

У исто време на папску столицу је ступио Иноћентије III (1198-1216.). Овај сјајно образовани папа нагло се почео мешати у целокупну европску политику, изражавајући учење да је папска власт највиша на свету. Као такав, он је изнад свих владара у свету који су папи само вазали, које он може да смени ако не буду верно извршавали његова наређења. Интересантно је да је он власт цара и папе поредио са Сунцем и Месецом. Како Месец добија светлост од Сунца тако и цар своју власт добија од папе. Његове прве активности су биле да се коначно сломи моћ немачких царева који су и до тада пружали велики отпор папи, те да их истисне из Италије. Након смрти Хенрика VI у Немачкој су владали нереди око престола, а папа је за цара крунисао Отона IV, чинећи га тиме директно зависним и подложним. Осим тога и сама католичка црква је реорганизована од самог дна па све до врха, посебно обраћајући пажњу на папске финансије, али и на само папско судство. Колико је био и успешан политичар сведочи и то да су вазалну зависност од папе признали арагонски краљ, португалски краљ, бугарски цар, Шведска, Данска, Пољска и Јерменија. Његове касније активности су биле везане за покретање IV крсташког рата, затим рата против Албижана у јужној Француској, против прибалтичких "пагана" и против Мавара у Шпанији. С друге стране, арбитрирао је у већини сукоба међу европским краљевима. Тада се и римска курија страховито обогатила, користећи све могуће начине за згртање новца. Скоро да није било државе у Европи која није слала папи велике новчане износе. Осим тога, у његово време је почела и продаја "индулгенција" које представљају папска писма којима се опраштају греси. У његово време формирају се и просјачки редови "фрањевци" и "доминиканци". Овај папа је и те како био заинтересован да се католичанство што више прошири. Крајња граница католичанства на Балкану је била Угарска, која се граничила са три православне земље Византијом, Србијом и Бугарском. Папа, моћан као што је био, могао је врло лако да пошаље угарског краља у напад на неку од ових земаља. То је одговарало и самим Угарима, будући да су под изговором проширења католичке вере и уз помоћ папе и осталих католичких дворова из Европе, могли за себе да остваре значајна територијална проширења. Први циљ Угара су били византијски градови на обали Дунава (Београд, Браничево), као и Ниш и Велбужд (градови на путу за Цариград). Но, и Србија је имала границу према Угарској.

10. Сукоби међу браћом

Жупан Стефан налазећи се у таквом окружењу морао је веома брзо одлучивати. Било је јасно да се од Византије не може надати помоћи, а с друге стране брат Вукан га је почео угрожавати. Област Хум је током 1198 године пала под власт Угара, а томе је неизмерно допринела и сама неслога хумске властеле. Након смрти Немањиног брата Мирослава ту су избили сукоби око власти између кнежева Андрије и Петра. Иако је Андрију подржавао Стефан, то није много помогло, будући да се Петар обратио Угрима за помоћ. Ускоро је Хум био под контролом Угарске. Даљња експанзија Мађара је била заустављена превасходно чињеницом да је у то доба опет дошло до сукоба краља угарске Емерика и брата му Андрије, који је нападао на Хум. У том сукобу папа Иноћентије III је избацио Андрију из цркве и то је вероватно имало доста утицаја на то да он једно време мирује.

За то време Вукан се навелико дописивао са папом. Он се налазио у доста доброј позицији према папи, јер је његова област била углавном католичка, а он сам реван католик. Истовремено, он је истицао и неко своје сродство са самим папом. Његова писма папи откривају да се овоме жалио како се по Босни у којој је владао бан Кулин шири јерес (богумилство) те да је и сам бан са својом женом јеретик. Наводио је да се у Босни тренутно налази више од 10.000 душа које су јеретици. У то време код бана Кулина била је и удовица Немањиног брата Мирослава, иначе Кулинова рођена сестра, такође богумилка. Даље, Вукан оптужује бана Кулина да приказује пред народом у Босни да је папа одобрио ову јерес и то са неким писмима које је фалсификовао. Стога, закључује Вукан, једини излаз је да папа пошаље угарског краља да оружјем истреби ову јерес, тим више што је Босна тада признавала угарску власт и што није примерено једној тако католичкој земљи као што је Угарска да трпи у својој области овакву јерес. Исто тако, Вукан је за себе тражио од папе краљевске знаке, што само по себи довољно говори о његовој побуни према брату Стефану. Ово незадовољство Вуканово сигурно није избило одједном, оно је било притајено и трајало још од дана када је Немања престо препусти Стефану, а не њему. "И велики кнез Вукан беше непријатељ брата својега самодршца Стефана због благослова очева. Јер преподобни Симеон, одлазећи у Свету Гору, узе сина својега Стефана, и месте себе за владара и самодршца све земље српске постави, и утврдивши га молитвама и благословом, рече: Који те благосиља нека је благословен, а који те проклињаше нека је проклет. И да ти се поклоне синови оца твојега, и нека руке твоје буду на плећима непријатеља твојих, и бићеш господар брату твојему. После очева одласка Вукан обузет непокорношћу и поставши роб зависти, рече у себи: Приближиће се крају дани оца мојега, и тада ћу своју одмазду извршити." (Теодосије). Заправо, Вуканови напади на Стефана, за живота Немањиног, нису били толико отворени и били су више тајна сплеткарења. Тако је Вукан са Андријом, братом угарског краља Емерика, године 1198. када је овај освојио Хум имао неки тајни договор, као што су и сва писма Вуканова римском папи била углавном тајна. У тим писмима он је тражио угарску интервенцију у Босни, заправо желео је што веће присуство угарске војске близу српске границе.

Вуканови почетни успеси су ипак били тек половични. Римски папа Иноћентије III је био много лукавији политичар но што је то Вукан мислио. У сукобима у угарској, папа је био на страни угарског краља Емерика, против узурпатора Андрије. Сам Вукан са својим жељама био је у суштини исто тако узурпатор наспрам легитимног владара Стефана. Баш то и јесте вероватни разлог зашто папа није хтео да подржава Вукана, јер коначно, папа и јесте чувар легитимитета и морао је да Вукана зауставља у његовим нападима на Стефана. То је и Стефан осетио, а то се касније видело и из његовог приближавања папи. Не може се веровати да њему нису биле познате Вуканове активности, а помало буни и његова релативна сталоженост коју је он показивао онда када су се Угари већ налазили у Хуму. Сигурно је и то да је Стефан знао за Вуканове преговоре са Андријом и морао је исто тако знати да је све то окренуто против њега, али ипак он Немањи на његов упит како стоје ствари у земљи одговара: "И милошћу Господа твојега Исуса Христа, извршеном науком и благословом уста твојих, нећу се уплашити оних који ме одасвуд нападају, нити хуке иноплемених варвара" (Стефан Првовенчани). Додуше у време ових његових контаката са Немањом, Вукан још није имао неких већих подршки од стране папе и могуће је да он још није у потпуности развио своје делатности. Ипак, неки предзнаци су постојали, јер Стефан каже "нећу се уплашити оних који ме одасвуд нападају", а затим додаје "нити хуке иноплемених варвара". Овај први део се вероватно односи на сплеткарења у земљи, док се други део односи на напад Мађара. Мора да је и сам Немања нешто начуо и брижан интересује се шта се то збива. Стефан или не схвата опасност озбиљно, или можда не жели да узнемирава остарелог и тада већ болесног оца. Било како било, у тим првим моментима није било неких отворенијих сукоба. Вероватно плашећи се Немање, ни Вукан није смео да удари отворено и стога су и његове акције биле доста прикривене. То и Теодосије коментарише када наводи Вуканова размишљања: "Приближиће се крају дани оца мојега, и тада ћу своју одмазду извршити".

Папа је био веома невољан да пружи Вукану помоћ, јер није желео да удара на легитимног владара Стефана. Вукан није никако одустајао тако да је затражио од папе да пошаље своје легате на црквени сабор, који је он организовао у Зети. Папа заиста пошаље два легата (1199.). Овај сабор требало је да ојача католичку цркву у земљама које је Вукан контролисао. Радило се о томе да црква у Зети буде независна у односу на световне власти. То је подразумевало и да црквена лица буду изузета од подложности световном правосуђу које је и на њих примењивало поступак са усијаним гвожђем и врелом водом (тзв. божји суд), затим је забрањено да световна лица физички могу напасти свештенике. Уз то спомињали су се проблеми око склапања бракова, дисциплине свештеника, целибата, бријања браде итд. Углавном сва она питања која су била везана за учвршћивање и снажење положаја цркве. Истовремено, овде је и решено питање барске архиепископије на коју је Дубровник стално претендовао и овај спор је решен у корист Бара. Са овим сабором Вукан је постигао самосталност барске архиепископије и свој већи утицај на верске послове. Истовремено овај сабор дао је и највећа могућа права и повластице католичкој цркви, што је свакако папи морало да буде на вољу. Свакако да је овај сабор имао задатак и да Вукана пред папом покаже као ревносног католика и да му код њега осигура симпатије. Стога и оволика попустљивост Вукана у односу на црквене захтеве.

Но, на крају Вукан је опет морао да буде само делимично задовољан својим успехом. И поред тога што је на својој територији обезбедио цркви све могуће привилегије, ипак папа се према њему понашао помало резервисано. Из Рима су дошли легати који су предали своје препоруке од стране папе Вукану и његовој супрузи, али су истовремено то исто учинили и према Стефану и његовој супрузи. Заправо, папин је поступак према обојици, и према Вукану и према Стефану, био исти. Нико од њих није имао предност, што мора да није било право Вукану. Истовремено, то је Стефана натерало да се добро размисли и отворило му простор за деловање. Било је јасно да му папа за сада није противник и да тренутно он неће стварати неки католички савез према Србији. То је заправо значило политички неуспех Вуканов, но то је било ипак само тренутно, али сасвим довољно да Стефан повуче своје потезе. Стога он лепо дочека папске легате и пошаље писмо Иноћентију III у коме га назове својим "духовним оцем". Истовремено, он папи шаље и поруку да ће му ускоро послати посебно посланство у Рим по којем ће папи изнети своје захтеве. Сада је изгледало по свему да се Стефан почиње приближавати Риму, иако је Рашка била искључиво православна земља. Папи је тако нешто било сасвим довољно, његове жеље су се и иначе кретале само ка томе да Рашку претвори у земљу у којој ће Рим да оствари искључиви утицај. Њему самоме свеједно је ко је на престолу, битно је само да штити интересе Рима. Уколико Стефан буде тај који ће Рашку да преведе под утицај папе, тим боље јер је он већ легитимни владар, а папа није имао воље да се уплиће у рашке династичке борбе. Он је већ планирао далеко веће подухвате. Све ове моменте је и Стефан добро осетио и само се тиме може објаснити његово приближавање Риму. Колико је он био у томе искрен јесте ствар за дискусију, но као добар политичар осетио је да може од заваде са Римом имати више неприлика но што може имати од тога што ће му се приближити.

Осећајући немоћ Византије, као и све већу снагу и утицај римскога папе који је могао да контролише и угарскога краља, Стефан се одједном одлучи да покуша од Рима добити краљевску круну. Повлачи помало изненађујући потез тиме што од папе Иноћентија III затражи да га овај крунише. Са круном из Рима, рачунао је Стефан, биће заштићен двоструко. Са једне стране папа ће да спречи угарскога краља у његовим нападима док ће овај морати да контролише Вукана. Ово је и папи одговарало јер би самим Стефановим крунисањем он означио своју супериорност у односу и над овим световним владарем. Молба Стефанова је била примљена у Риму са великим задовољством, изгледало је да ће Рим још једну државу добити под своје окриље. Стога папа већ одреди и легата у личности кардинала, епископ Јован из Албана у Лацију, који ће обавити Стефаново крунисање. Но, догађаји узму други ток.

О Стефановом успеху код папе дочује и Вукан који се након тога страшно узбуни и о томе одмах обавести и угарског краља Емерика. Ни краљу Емерику није могло бити право то што је папа пристао да Стефана крунише, будући да је то у знатној мери могло пореметити постојећи однос снага на Балкану. До тог времена Угарска је била та која је била Риму, будући једина католичка земља на том простору, узданица и крунисањем Стефана за краља постојала је опасност да папа све своје интересовање усмери ка Србији. То би аутоматски довело до тога да Угарска буде код папе бачена у други план, а то никако није одговарало Емерику, јер је он до сада од Рима добијао много помоћи и подршке. Стога он напише папи писмо у којем је навео да Угарска сматра Србију већ више од сто година својом земљом те тражи од папе да одустане од своје жеље да Стефана крунише. С друге стране Емерик се као покровитељ Србије обавезује да ће средити њене унутрашње проблеме. Вероватно да је оваквом Емериковом ставу у доброј мери допринео и сам Вукан.

Остаје чињеница да је Стефан покушао све не би ли избегао судар са Угарском. Међутим нити један његов потез се није показао успешним. У тим својим настојањима он је чак своју жену, византијску принцезу Јевдокију, ускоро на веома драстичан начин отерао са двора. Било је мишљења да је Стефан то учинио само зато да докаже да је Србија заиста раскинула са Византијом. У мотиве Стефанове тешко је сада улазити, а остаје чињеница да у самој Византији овај његов поступак није добио политичку боју, Грци су сматрали да је ово био лични сукоб између ових двоје супружника. Тим више, што и њихов дотадашњи живот није био баш складан и обиловао је сталним свађама и тешким сценама. Између осталог они су се страшно међусобно оптуживали за обострано неверство, а у једном таквом тренутку Стефан отера Јевдокију голу у самој кошуљи. Као разлог навео је њено неверство, али и то да је била шугава. Јевдокија није одмах отишла за Византију, већ се прво запутила код Вукана који ју је лепо примио и затим отправио за Драч, из којега је отпутовала у Цариград. Не зна се тачно година овога сукоба, 1201. или 1202. Углавном, Византија није око тога постављала неко питање и овај се брак сматрао разрешеним. Овај догађај Вукан је искористио веома спретно и осим што је Јевдокију примио са свим почастима он је упутио Стефану тешке прекоре због оваквог понашања.

Страна 2 >>

// Пројекат Растко / Историја / Света лоза Стефана Немање //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]