Жељко Фајфрић: Света лоза Стефана Немање

31. Последње Милутинове године

По свему судећи након угушења Стефанове побуне дошло је до сусрета Милутина са Драгутином. Повод је било то што је Драгутин дошао да обиђе мајчин гроб, пошто он, као што је већ описано, није био присутан када је она сахрањена. "И дошавши у дом св. Богородице у место звано Градац, где лежи тело блажене, и ту учини велики плач и ридање над гробом њезиним, такође и сва властела његова." (Данило Други). После обиласка гроба, Драгутин продужи пут ка Милутину који је у то време био у својој резиденцији, у двору Пауни који се налазио у близини Урошевца. Двор је био део већег комплекса који се звао Паунпоље. "И после овога пође ка вазљубљеноме своме брату краљу Урошу, који је тада био у двору своме Пауни" (Данило Други). Овај сусрет је прошао веома срдачно и изгледало је да међу браћом нема више никаквих несугласица. Након извесног времена Симонида затражи од Милутина да јој дозволи да посети Драгутинову жену Каталину. "Молим те, Господару мој, заповеди ми да идем до вазљубљене сестре моје, а снахе твоје, благочастиве краљице Кателине; јер достојно је да се и ми видимо, да и ми учинимо дужну љубав међу собом, као и ти са вазљубљеним ти братом" (Данило Други). До тог момента Симонида се није сусретала са Каталином и била је разумљива њена жеља да се упозна са њом. С друге стране, Симонида је била млада жена која је вероватно била жељна провода, а поред остарелог Милутина за тако нешто сигурно није имала много прилике. Ово је била могућност да мало пропутује и ослободи се за извесно време Милутинових љубоморних иступа.

Састанак Симониде са Каталином и Драгутином се десио у Београду. "И дође у славни град звани Београд на обали реке Дунава и Саве. И ту се у великој саборној цркви митрополитској поклонише чудотворној икони пресвете. И саставши се са благочастивим краљем Стефаном и са његовом женом Кателином, и ту је била велика радост и весеље приликом доласка ове благочастиве и неисказана љубав" (Данило Други). Сусрет је био веома срдачан, а Симонида је дочекана са великим почастима. Лично Драгутин је учинио све не би ли јој указао сва могућа поштовања. "Овај благочастиви краљ Стефан беше напред извештен о доласку њезину, и беше заповедио да се саберу к њему сви силни државе његове" (Данило Други). Симонида и Каталина су се веома добро сложиле и одлуче да заједно оду на гроб Милутинове и Драгутинове мајке Јелене, не би ли покојници исказали почаст. "И пођоше обе радујући се у Господу, имајући велику љубав међу собом. И дошавши у дом пресвете Богородице, у место звано Градац, и поклонише се икони пресвете и по том пођоше на гроб блажене и љубављу целивавши га, и омочише раку њезину топлим сузама" (Данило Други). Из ових навода се може закључити да је Симонида, осим што је била лепе спољашности, у суштини пријатна жена са којом су Драгутин, а посебно његова жена Каталина, склопили једно искрено пријатељство. Њена посете се требала ограничити само на сусрет у Београду, но како је Каталина изгледа била пријатно изненађена Симонидиним лепим понашањем та је посета била продужена.

Недуго након овога умре и Драгутин, негде током пролећа 1316. године. Нешто пре смрти он се замонашио добивши име Теоктист. "И тако обукоше га у монашке хаљине и после овог наложише на њега анђелски образ, и нарекоше му име Теоктист монах назван у анђелском образу" (Данило Други). Драгутина је по свему судећи, до краја живота пратило кајање због тога што је насилним путем срушио са краљевског престола свога оца краља Уроша. "Ове заповести преступивши ја јадни погубих самога себе, подигавши руку на свога родитеља,(тако) да су ево моје ране по заслузи, и не само ово, но и горе од овога, што предвиђам, ускоро ме очекује" (Данило Други). Он сам био је веома наклоњен монашком животу и радо је проводио време у разговору са монасима. Насиље које је извршио над оцем било је разлогом зашто је себе мучио једном необичном казном. Одмах након што је умро, по обичају, требало је опрати његово тело. "И када су га хтели омити, нађоше га опасана оштрим појасом од сламе по нагу телу његову и обучена у оштру ланену хаљину, а појас од сламе залепио се дубоко у тело његово, и када су хтели да га скину са тела, нису могли. И када су га много квасили водом, једва га одлучише од тела овога блаженога, што све нико није знао за живота његова " (Данило Други). Ипак ни то није било све. "Друго, чудо чујте, вазљубљени, јер истину говорим: Овај благочастиви живећи са женом у своме животу, мислим више од двадесет три године не дотаче се ње, но чувајући се обоје у целомудрију и чистоти, остадоше живећи као брат и сестра" (Данило Други).

Драгутин је сахрањен у цркви Ђурђеви ступови која се налази у непосредној близини Новог Пазара (подигао је Стефан Немања 1175. године). У овој цркви Драгутин је био други ктитор (након Немање) и једна капела је посвећена њему. Ова црква се налазила на територији која је била под Милутиновом влашћу. "И свршивши сва надгробна пјенија и узевши тело овога блаженога од сремске земље, и носећи иђаху ка истоку. И када су дошли у Рас ка цркви св. мученика Христова Георгија у његов манастир, и ту све обично свршише, и тако гробу предадоше тело овога блаженога Теоктиста монаха, некада бившег краља Стефана моћнога и самодржавнога, и ту лежи до данашњег дана" (Данило Други).

За његову смрт везана је и једна његова чудна молба. Наиме, он је забранио да се његово тело вади из гроба, спречивши тиме било какав развој светачког култа који би био везан за њега. "Заповедио је у животу са страшном клетвом изрекао је:ако се јави каква благодат Божја на њему, да не износе тела његова од прашњаве земље" (Данило Други). Данас се мисли да то није била његова жеља, већ да је то само представљено као његове речи. Разлог је био у томе што се желело да се преко Милутина, а не преко Драгутина, настави окриље божјег наслеђа Немањине династије. То је био практичан потез будући да је тиме што се као светац славио само Милутин (не и Драгутин) у суштини санкционисана промена на престолу извршена 1282. године (Милутин заменио Драгутина). Осим тога и сам Милутин се односио на посебан начин према Ђурђевим Ступовима. Никада Милутин није ништа градио у овом манастиру, иако је био познат како велики ктитор, а искључиво зато што је то био манастир који је одређен за Драгутинову гробну цркву. Осим тога игуман манастира, веома утицајан и у почетку Милутинове владавине, долази Милутиновом вољом тек на седмо место у хијерархији игумана Српске цркве. Видљиво је да сукоби међу браћом нису могли, а да не утичу и на њихово понашање према цркви.

Драгутинова смрт је изазвала ускоро нове потресе у Србији. Непосредно пред смрт он је своје земље у Срему оставио своме сину Владиславу, међутим Милутин није имао намере да поштује ову његову одредбу. Једноставно је покренуо војску и окупирао област у којој је владао Владислав, а њега самог бацио у тамницу. Заузета је Мачва и друге области изузев Босне, што је ускоро изазвало нове проблеме. Очекивало се да ће Србија заратити са угарском, будући да је на територије које је Милутин отео од Владислава полагао право и угарски краљ Карло Роберт. У прво време угарски краљ није одговорио на Милутинов напад, пошто је он у то време ломио власт својих непослушних племића и није имао довољно снаге.

У међувремену, Милутин је успео да зарати и са Дубровником, тако да је лето 1317. године било у знаку ратних операција на дубровачкој територији. Неких већих сукоба није било, а српска војска је углавном пљачкала и палила околину Дубровника. Нарочито су страдали дубровачки трговци који су били посебна мета пљачке Милутинових војника. Ипак, када се у овај сукоб умешала и Венеција, на страни Дубровника, склопљен је у јесен 1317. године мир. По свему судећи, овај рат није донео Милутину много, пошто је био обавезан да плати велику ратну одштету.

За све то време Карло Роберт се припремао да нападне Србију. За доста кратко време успео је да окружи Србију са свих страна. Најпре је под његовим утицајем хрватски бан Младен II током лета 1318. године кренуо у напад. У почетку је изгледа био веома успешан, пошто се почео звати господарем Хумске земље, но касније се ратна срећа окренула против њега. Након неколико ратних успеха, Милутин за освету што се Младен назвао господарем Хума, узме себи титулу Хрватског краља. Средином 1319. године непријатељства су престала, а бан Младен је био потпуно исцрпљен. Мир који је склопио са Милутином био је за њега изразито неповољан, будући да је морао као гаранцију да ће мировни уговор извршити предати таоце, а између осталих и свога рођеног брата, омишког кнеза Гргура. То није био само његов војни пораз, то је било и понижење. Те таоце Милутин затим предаје Дубровнику који су их држали све док Младен не изврши своје обавезе. Он је очигледно морао вратити неке територије, али које не зна се. Тиме је Милутин отклонио опасност са једне стране.

Од самога почетка ових напада на Милутина активну улогу је узео и папа Јован XXII са својом широком дипломатском активношћу. Ове сукобе са Милутином он је схватио као могућност да једном за свагда рашчисти са "шизматичким неверним Рашким краљем", у суштини желећи да српску државу сломи. Папа Јован XXII успео је да на Милутина покрене Филипа Тарентског, а истовремено је писао извесним албанским великашима, предлажући им да се побуне против Милутина. Успех није био велики и неких већих покрета против Милутина није било.

Ипак, најопаснији напад је дошао баш од угарског краља Карла Роберта. Он је ударио у првој половини 1319. године и у самоме почетку напредовао веома брзо. Заузео је Мачву, Београд и још неке друге области. Успео је да се пробије све до реке Колубаре и изгледало је у јесен те године да је овај поход и завршен потпуним Карловим успехом. Ипак, оно што је освојио брзо је и изгубио, тако да је током зиме 1320. године овај рат настављен. Све оно што је већ једном био заузео, морао је поново да осваја. На крају успева и сада су Мачва и други градови, језгро Драгутинове државе, били поново под угарском влашћу. Да ни Роберту није било лако, види се из тога што он у помало паничном тону позива папу у помоћ, као и друге католичке владаре, а посебно немачког краља Фридриха. У то време Карло Роберт је имао изгледа велике планове, мислећи да Србију сломи потпуно, но не примивши помоћ ни са једне стране задовољи се са оним што је освојио. Римски папа је покушао помоћи Карлу позивајући у рат против "шизматика" (Срба) немачког, пољског и чешког краља, као и аустријског и корушког војводу. Папу је покренуо сам Карло Роберт, који му је јављао о својим успесима, тврдећи да ће уз помоћ осталих католичких владара успети да продре до мора. Но ови владари нису ни мрднули имајући и својих проблема. Тако је ова доста широко замишљена акција доживела тек половичан успех. Роберт је одустао од даљњих акција, а на чело мачванске бановине (управо освојене) постави Павла Горјанског.

Током 1320. године из изгнанства у Цариграду, вратио се и Милутинов син Стефан (Дечански).

Недуго након Стефановог повратка у Србију у суседној Византији су почели немири. Овом државом номинално је владао Андроник II (Милутинов таст), а син му Михаило IX је био савладар. Узрок је био у унуку цара Андроника II, младом, лепом и популарном Андронику III који је још као дете био проглашен за царевог савладара. Млади Андроник III очигледно није сувише озбиљно схватао своју дужност царског савладара, проводећи сво своје време у забавама, а посебно у љубавним авантурама. Он је био сасвим супротан своме деди цару Андронику III, једном шкрцу и зановеталу, коме је сметало унуково понашање. Управо због тога дошло је до јако лоших односа између њих двојице, који су ускоро прерасли у отворено непријатељство. Разлог је био више него баналан, али се ускоро изродио у трагедију. Млади Андроник III је већину свога времена проводио у удварању женама и љубакањима и једна таква пустоловина се претворила у катастрофу. Код неке византијске даме Андроник је имао супарника и не могући га истиснути мирним путем он пошаље своје људе да нађу тог дрзника и да га убију. Међутим, ове његове убице налете на Андрониковог брата Манојла и у забуни убију њега. Ово је изазвало прави шок код оца им Михаила IX који је ионако био тешко болестан. Након ове вести он је убрзо и умро (1320.). Стари цар Андроник II за целу ову несрећу оптужи Андроника III и стога га лиши престола и целокупног наследства. Но, ни Андроник III није желео да одступи и одједном се око њега почне купити незадовољно племство, међу којима је најистакнутија личност био Јован Кантакузен и авантуриста Сиргијан (иначе далеки царски рођак). Некако у то време на византијском двору је боравио и изасланик краља Милутина, неки монах по имену Калиник, који је дошао да тражи да цар врати натраг Милутинових 2.000 најамника (углавном Кумана) које је овај цару дао на кориштење. У то време (1321.) у Византији оружани сукоби већ увелико бесне и ови најамници су могли одиграти одлучујућу улогу када би их Милутин упутио на једну или другу страну. Тога су се досетили и племићи око Андроника III тако да су преговори око тога убрзо почели. Са Милутинове стране преговарао је поменути монах Калиник, а Милутин је показивао отворену наклоност ка младом цару Андронику III, не обазирући се на то да му је Андроник II таст. Милутин је био изузетно неповерљив, па је стога тражио да се састане лично са Андроником III негде на граници, где би овоме дао своје услове за војну помоћ.

Ко зна како би се ови преговори завршили да се није умешао Јован Кантакузен, саветујући Андроника III да се не везује сувише за Србију или Бугарску, пошто би то касније могло бити веома опасно. Баш некако у то време ти сукоби су се почели и смиривати тако да Милутинова помоћ тог момента нити једноме од царева није била неопходна. То му је била последња акција јер је недуго потом и умро.

Иако је имао доста година био је савршено здрав, Милутинова болест била је толико изненадна да је изненадила све. Болест га је задесила док је боравио у својој резиденцији у Неродимљу. "Када је прошло много времена и када је требало да се изврши божаствена воља, дође цару напрасно нека болест,...." (Григорије Цамблак). Да зло буде веће Милутин је одмах изгубио и моћ говора тако да је лежао у кревету потпуно немоћан. "И не беше гласа ни слушања од њега, јер се беше свезао језик његов" (Данило Други). Данас се мисли да је то био апоплектички удар. Његова агонија је трајала дуго, тако да се никако није могла сакрити од јавности. То је било довољно да на све стране избију метежи, тако да су разбојничке банде неометано крстариле кроз Србију. "И пошто је био велики метеж и не мала узбуна и сметеност у време престављења блаженога, и пошто су биле борбе и велике пљачке од сујемудрих војника, као да су се међу собом сукобили пукови, хотећи да једни од других узму богатство њихово, овај блажени и благочастиви краљ лежао је ту као многосветло сунце, (Данило Други). Било је јасно да краљ умире и да нема никакве шансе да оздрави. Читаве групе војника међусобно су се сукобљавале, отимајући једни другима плен. Оно што је додатно оптеретило ситуацију било је то што Милутин није одредио свога наследника, па је још за време док је он умирао, почело да се из све снаге сплеткари и разрачунава око будућег престолонаследника. Властела која је окруживала Милутина, видећи да он умире, почела је да комбинује ко би могао бити евентуални наследник и у складу са тим почеле су око појединих могућих наследника да се окупљају присталице.

Дана 29. октобра 1321. године краљ Милутин је умро. Вест о његовој болести се брзо раширила по држави и осећајући да више нема чврсте руке почели су немири и пљачке по држави. Одједном су се појавила чак три наследника. Најпре Драгутинов син Владислав (који је изашао из заточеништва одмах након Милутинове смрти), те два сина Милутинова: Константин и Стефан (Дечански).

У Србији је метеж био неописив, тако да је чак и поворку која је носила краљево тело напала група разбојника, покушавајући да отме његово тело обучено у богато одело. "И пођоше носећи тело блаженога. На многим местима јављали су се пукови војника, мислећи да постигну неку своју вољу и да уграбе нешто од оних који носе тело блаженога, јер у то време, као што рекосмо, беше велики метеж; а видећи да се носи тело овога блаженога и као од неке огњене јарости паљени,.." (Данило Други). Увек присутни епископ Данило је био заслужан што је ова погребна поворка успела да се одбрани од нападача. Милутиново тело је из Неродимља пренето у манастир Бањску где је сахрањен. "Заповедише да се спреме кола са изабраним кротким коњима, да положивши на њих тело блаженога и превисока краља, пренесу га ка спремљеном гробу у цркву св. апостола Христова Стефана, у рукотворени му манастир" (Данило Други). Касније су Милутинове мошти преношене у Трепчу (1389.) и у Софију (1460.) где су и данас.

Тако је завршио краљ Милутин, до тада (изузев Немање) најјачи српски владар који је издигао Србију на најјачу балканску силу, пред којом је дрхтала и до тог момента неприкосновена Византија. О његовом моралном лику нема шта много лепог да се каже, али као политичар и ратник био је без премца. Његов значај за развој Србије није могуће преценити, никада Србија није била толико јака. Располагао је са доста финансијских средстава помоћу којих је могао да унајми велику оружану силу као што је исто тако био и неуморан градитељ, тако да му се приписује изградња чак четрдесет цркава. Сналажљив, лукав и надасве безобзиран, владар који никоме није веровао, али изузетно успешан остао је један од највећих српских освајача (у томе га је једино претекао унук – цар Душан).

Оно што баца сенку на Милутина јесте његов приватни живот и његово безобзирно мењање жена, као и лош однос према својој деци. Оно што му се мора замерити јесте то да није решио питање свога наследника, па је то довело до бесног грађанског рата у Србији између чак тројице претендената. Вероватно да је он размишљао о свом могућем наследнику, но како је био савршено здрав (смрт је дошла изненада) то нико није ни могао да претпостави да му је крај толико близу. С друге стране за време трајања болести он је изгубио и моћ говора тако да чак ни на самртној постељи није могао да именује новога краља. Као да се пред крај живота све заверило против њега. Сам његов породични живот са Симонидом се претворио у праву мору, како за њега који је био безумно љубоморан и безнадежно стар, тако и за њу која је била млада и осуђена да живи са чангризавим старцем. Од синова није имао много утехе. Један се побунио (Стефан), а други није био личност посебног формата (Константин).

Србију је Милутин оставио велику и снажну, али изнутра страховито подељену, што се видело одмах након његове смрти. Сувише је тога било везано за њега и његову личност, па је његовим нестанком нестало оно што је везивало све те разнородне елементе у територијално набујалој држави. Сувише је у њој било различитих интереса да би се могли лако држали на окупу, а сама централистичка власт није била довољно укорењена. Нерешено питање наследника је ту различитост и суревњивост још више продубило, гурајући земљу у грађански рат.

32. Сукоб након Милутинове смрти

Иако је било раширено убеђење да је слеп, Стефан (Дечански) је имао својих присталица тако да је он био добро обавештен о томе како Милутинова болест напредује и шта се дешава на двору у Неродимљу. У његов двор у Будимљу долазила је властела, јављајући му новости. "А када је цар издисао, многи су брзо притицали ка Стефану, и јављали му што се догађа" (Григорије Цамблак). Међутим он ништа није предузимао плашећи се да се ради о каквој Милутиновој подвали, да намерно потура вести о својој болести не би ли видео како ће се Стефан понашати. Додуше, у Милутинову болест је било тешко поверовати јер Стефан га је видео као савршено здрава и сада је било тешко поверовати да за тако кратко време онако снажан човек као Милутин може да се разболи на смрт. Ту је јасно видљиво како се Стефан плашио Милутина и како је овај имао тешку руку. "А он мишљаше да је то превара, јер не беше тако лак на исмену, од чега многи страдају због лакомислености" (Григорије Цамблак). С друге стране, Стефан је морао да води рачуна и о томе да се Душан налази у Милутиновим рукама и да бу у случају да посумња у Стефана он могао Душану да се освети. У сваком случају за време Милутинове болести Стефан је мировао.

Након Милутинове смрти поставило се питање ко ће бити наследник. Оно што је било од његове породице, распало се одмах. Краљица Симонида је након сахране отпутовала у Цариград где је живела као калуђерица. Њен живот ипак није био сувише строг, пошто је већину времена провела код свог оца цара Андроника II у његовој палати (касније код братића), док је тек повремено боравила у манастиру Светог Андрије. Не зна се када је умрла, а последњи пут се помиње у године 1336. када се наводи као присутна на великом збору државних и црквених достојанственика који су судили за неку дворску заверу. Србија је њој ипак остала у добром сећању, али изгледа (и поред свега) и сам Милутин, будући да је две и по године након његове смрти, када је проглашаван свецем, она послала за Милутинов гроб кандило од злата и друге веома скупоцене поклоне. "И тако благочастива краљица Симонида начинивши кандило од скупоценог злата, и такође платна скупоцена и златна, имајући на себи дивну лепоту изгледа, којим ће покрити раку овога христољубивога, и друге многе почасти спремивши, ово даде ка гробу овога благочастивога (Данило Други). За то време оба сина Милутинова: Константин и Стефан, потегла су за круном оспоравајући један другоме то право. Обојица су почела на своју страну да привлаче присталице, а сваки са својим обећањима.

Стефан је имао веома много присталица, што би могло бити доказом да је његова борба за престо ипак била припремана и да он у жупи у Будимљу није узалуд седео. Вероватно је имао и јаку подршку од стране цркве. Имајући у виду то да је црква била та која му је омогућила повратак у Србију, те да се код Милутина највише залагала за то онда та подршка и не треба да изненађује. Ту је он у односу на Константина био у великој предности. На овоме месту мало ћемо се задржати, покушавајући објаснити од којих црквених личности је морала доћи та подршка.

Сигурно да је тада најјачи човек у цркви био Хумски епископ Данило (касније архиепископ Данило II 1324-1337.). Ово је веома интересантна личност, која је и за време Милутинове владавине играла велику улогу, а та улога се наставила и након његове смрти. Милутина је он бескрајно задужио, а касније ће то бити случај и са Стефаном . Могуће је да је управо он био тај који је сачувао српску државу од распада, али је своју улогу сачувао далеко од очију јавности. Он је свакако био контроверзна личност, разапета између жеље за усамљеничким животом у манастиру и сталног притиска на њега да учествује у државном животу. Милутин га је безброј пута звао да дође из Хиландара, поверавајући му поверљиве мисије политичке природе, а и сам Стефан му се обраћао не би ли му овај омогућио повратак у Србију. Баш то и јесте помало симптоматично, јер се Стефан није обратио Никодиму, као тадашњем архиепископу већ баш Данилу, што довољно говори колики је његов значај био тада. Данило није био први црквени човек (то је био Никодим), али због свог утицаја на Милутина имао је тај значај. Тога је Стефан био свестан, али могуће је да је било и нешто друго у питању. Можда баш захваљујући Данилу Стефан није до краја ослепљен. То је Данило лако могао тада извести (1314.), јер је био на двору (био је краљев ризничар) и човек од огромног поверења и утицаја. Њему није морало бити тешко да убеди џелата да овај симулира извршење казне и остави Стефану вид. Касније му је било много лакше да убеди Милутина да зарад његове тобожње сигурности пошаље Стефана чак у Цариград, пошто на таквој даљини Стефан постаје безопасан. Но то је била подвала. Тиме би се у ствари сакрило од Милутина да Стефан није ослепљен.

У таквом поступку Данила (ако је тако заиста и било) не би требало тражити ни један његов себичан мотив. Од тога свега он не би ништа добио што већ није имао. Био је Милутинов човек од поверења, а овај га је чак предлагао и за архиепископа. Према томе, са те стране он није имао никаквог разлога. Једини прави мотив који је могао Данила да покрене била је сигурност српске државе. Милутин јесте био велики владар, који је дигао Србију на дотада недостигнуту висину, али је својим поступцима могао да је гурне и у пропаст. Његова игра са наследницима (довођење синова византијске царице Ирине) и каснији покушај Стефановог ослепљења водио је Србију у пропаст. Сам Константин није уживао ничије поверење и Данилу је, будући веома близак Милутину, могло бити савршено јасно да је за Србију једини прави Милутинов наследник само Стефан (Дечански). Управо када је Милутин желео да и њега уклони, моралу су се црква и Данило зарад интереса државе умешати. Како се са Милутином због његове преке нарави није могло убеђивати, то је било потребно радити тајно. Тада је изведена и подвала око Стефановог ослепљења и његово одвођење у Цариград, а затим и довођење у Србију. Црква је ту (ако би то све било тачно) одиграла изузетно узвишену улогу, с једне стране спречавајући ослепљење сина од оца и с друге стране осигуравајући Србији достојног владара. А сада нешто о Даниловом животу.

За њега се не зна када је рођен нити ко су му родитељи, иако је извесно да су властеоског рода. Постоји мишљење да је његов отац боравио на двору краљице Јелене (Милутинове и Драгутинове мајке) који се тада налазио у Пилоту. Веома рано је постао паж код Милутина на двору, но ту се није дуго задржао, па је под утиском монашког живота ускоро побегао у манастир св. Николе на Ибру, где се и замонашио. "И дошавши у манастир великога архијереја Христова Николе, који је на обали реке зване Ибар, место звано Кончул, и ту из руке преподобнога Николе прими монашки образ, и би му наречено име Данило монах" (Данилов ученик). Ту се веома истакао па га је архиепископ Јевстатије II рукоположио за јеромонаха. "И из руке његове би постављен за презвитера" (Данилов ученик). Након извесног времена послат је у Хиландар, где је боравио дуже време. Недуго по доласку у Хиландар бива именован за његовог игумана. "И благочастиви краљ Стефан Урош учини савет са преосвећеним архиепископом Јевстатијем и целим сабором, и избравши овога мојега господина, би му заповеђено да буде игуман више реченога Богом подигнута манастира,..." (Данилов ученик). Данило је за игумана постављен на помало неоубичајени начин, што је одмах показало какав углед он има код краља Милутина. Наиме, обичај је да свештена браћа из Хиландара именују игумана, а бива изабран онај ко је из Хиландара. Данило нити је био из Хиландара (дошао је у њега) нити је именован од стране свештене браће из Хиландара, већ је постављен од стране краља Милутина и сабора одржаног у Србији. Зашто је то тако учињено, остаје нејасно.

Док је игумановао у Хиландару овај манастир су напали Каталонци и Данило се веома истакао у одбрани (1307 – 1309.). Када је прошла опасност за Хиландар, одлучи Данило да се повуче у испосницу у Кареју. "Оставивши старешинство славнога манастира Хиландара, уставши пође у ћелију светога Саве у месту званом Кареји" (Данилов ученик). Ову је испосницу подигао још Свети Сава 1199. године и за њу написао и типик. Након његовог одласка игуман Хиландара је постао Никодим (о њему касније), који му је био ученик. Током 1313. године Милутин је Данила позвао натраг у Србију и желео од њега да начини новог архиепископа Српске православне цркве, тако да је проглашавање за епископа манастира у Бањској била тек припрема за тај чин. У својству епископа у Бањској обављао је Данило и посао Милутиновог ризничара, односно чувао је краљевско злато, које се чувало у манастиру. "Ту христољубиви краљ предаде своје много имућно богатство у руке свеосвећеноме, а за то није нико знао само ови једини" (Данилов ученик). Да се злато чува у манастиру била је тајна и ту је још једном потврђено да је Данило човек изузетног Милутиновог поверења. Он је непосредно пре тога Милутину учинио једну огромну услугу. За време док су Милутин и Драгутин ратовали и када је скоро целокупна властела прешла на Драгутинову страну, Данило је донео Милутину злато помоћу којег је овај платио најамнике и успео да одбрани престо. "А сам уставши пође против брата свога на рат и против своје воље, јер се сви његови великаши беху одметнули" (Данилов ученик). Ти догађаји би падали између 1310 – 1312. године.

Не задржавајући се дуго у Бањској ускоро је Данило отишао поново у Хиландар. "И дошавши у славни манастир Хиландар, и узишавши на пирг, поче ту у ћутању живети, поставши бољи у дивној мудрости,..." (Данилов ученик). Након тога поново је Милутин позвао Данила у Србију, где је овај постао епископ Хумски. "А овоме господину мојему даде благочастиви краљ епископију хумску" (Данилов ученик). Његов долазак у Србију био је мотивисан тиме што се очекивала смрт оболелог архиепископа Саве III и Милутин је имао намеру да Данило заузме то место. "Од тога времена благочастиви краљ Урош беше обећао да ће овоме преосвећеноме дати престо светога Саве,… (Данилов ученик). Након смрти архиепископа Саве III (1309-1316.) Милутин је заиста и покушао да Данила натури за архиепископа, али у томе није успео па је архиепископ постао Никодим (1317-1324.), иначе Данилов ученик. Милутин је био веома упоран у својој намери и вршио је велики притисак па је Сабор на којем се бирао архиепископ одлагао у току године два пута, а на трећем заседању и против његове воље буде изабран Никодим. "И сабравши сав сабор отачаства свога, свечасне епископе и игумане и монахе и великославну властелу, тражио је таквога мужа не једном но и трипут, и за целу годину, и много бринући се о томе" (Данило Други).

За цело време свога живота Данило је био човек од посебног Милутиновог поверења, те је као такав ишао у разне мисије и на разна путовања. "Јер овога свеосвећеног епископа Данила примаше господин краљ на свако већање у многочасну љубав и сласт, јер никада није погрешио његове воље" (Данило Други). Оно што је овде посебно битно јесте то да је баш Данило био тај којег је Стефан замолио да се заузме код Милутина да му овај дозволи повратак у Србију. По свему судећи, Данило је био у Србији и онда када се десила Стефанова побуна и када је он ослепљен. Од самога почетка своје каријере Милутин је према њему имао посебан однос и посебно поверење, па није немогуће да је у оквиру тога Данило искористио прилику и спасао Стефана од потпуног ослепљења. То што се Стефан обраћао најпре њему говори баш у прилог томе. Ипак, мора се напоменути и то да је Данило остао Милутину веран до смрти, те да је био уз њега док је овај умирао. "После мало времена приспе смртно разлучење христољубивом краљу Урошу, и при престављању његову и господин мој беше се ту нашао, и његово блажено тело пренесе са славом у рукотворени манастир христољубивог" (Данилов ученик). У суштини, Данилова верност није била окренута ка Милутину као таквом, већ ка династији Немањића и ка интересима државе. Тиме је Данило само пратио црквену политику која је била установљена још од Светога Саве и сви његови поступци се могу тако објаснити.

Друга црквена личност која је одиграла велику улогу код Стефановог повратка у Србију био је архиепископ Никодим, такође једна изузетна личност, но у односу на Данила са ипак мањим политичким утицајем. Већ је речено да је Данило био учитељ Никодимов, који је након њега (Данила) постао игуман у Хиландару. Никодим је постао архиепископ 1317. године и био то све до 1324. године, иако се сам Милутин заузео да то место узме Данило. Још док је био игуман у Хиландару, имао је Никодим једну мисију у Цариграду (1312. или 1313.) са којом је постигнуто коначно мирење Драгутина и Милутина. Када је већ био архиепископ Никодим је, на Данилову молбу ишао код Милутина и био вођа посланства које је тражило да овај допусти да се Стефан врати у Србију. Касније ће он бити тај који ће крунисати Стефана (Дечанског) за краља у Србији.

Ово су била два најјача човека у Српској православној цркви у то време и вероватно је да су оба помагала Стефана. Будући да су то радили и раније, док су се трудили да се он врати у Србију (са вероватним циљем да га након Милутина доведу на престо) то су са тим у складу то радили сасвим сигурно и касније када је већ био у Србији. Како се Данило налазио непрестано у Милутиновој близини, то је Стефан стално имао свога човека на најважнијем месту, па је знао шта се све тамо дешава. Ипак, тако неочекивана смрт која је задесила Милутина изненадила је све.

Када се коначно уверио да је Милутин стварно умро, Стефан се дао у акцију. Најпре баци повез са очију, објављујући свима да сада поново види "А када сазнаде да је очева смрт истинита, одмах бацивши убрус од очију, показа се онима који су се скупили светао лицем, а још светлији очима, и препаса се на достојно му српско царство" (Григорије Цамблак). Тиме је Стефан не само објавио да је прогледао, већ је најавио и своју кандидатуру за српску круну. Сам догађај повратка вида представљен је од самог Стефана као божје чудо, што би требало да значи да му је Бог благонаклон и да ће бити уз њега у будућој борби за круну. "Слушајте, вазљубљени, присни моји другови и браћо, и узвеличите Господа са мном, који има силу и крепост, изводећи нас оковане мужаством. Видите и дивите се, јер ја, који сам био слеп, ево сада видим" (Данилов ученик)

Вест о чуду се брзо пренела кроз Србију и донела Стефану мноштво присталица."И пошто се такав глас свуда раширио, један другога не стижући ка њему течаху, а и војништво безмало све, и велможе које су у савету. А чиновници и који су над царским данком постављени, ови сви текући припадаху к његовим ногама, и одаваху царске добре хвале" (Григорије Цамблак). Иако је ова вест о изненадном повратку вида сигурно имала психолошко дејство на прост пук, било би сувише наивно веровати да је тако деловала и на војску и властелу. Они су вероватно још од пре наслућивали Стефанове праве намере, онда када се он вратио у Србију, и сада је њихов пристанак на његову страну био мотивисан другим разлозима, а не о онима везаним са чудесним повратком вида. То је сада била политика где се пристаје уз ону странку која највише обећава и даје за пружену подршку. Тако је и Стефан радио дочекујући властелу и обећавајући им много тога за пружену подршку. "А он грлећи целиваше и говораше им речи пуне користи а уједно и премудрости, и некако полагаше у њихова срца неку силу усрдности. И беше вољен и жељен од њихових душа, и окружаваше га велика множина оних који носе оружје" (Григорије Цамблак). Црква није била проблем, будући да је она у све вероватно била од самога почетка упућена, ако већ није била и организатор.

Стефанов полубрат Константин није схватао Стефана као озбиљног противника и понашао се доста охоло. И он је имао присталица, тако да је сакупио и доста војске и то углавном страних најамника што ће Стефан у каснијем писму љуто замерати. "Константин, брат његов од друге матере, сакупивши довољно војске, а призвавши још и од околних предела не малу помоћ, иђаше на њега и пославши заповедаше да се брзо уклони с царства,..." (Григорије Цамблак). Константин је кренуо на Стефана желећи да га једном одлучном војном акцијом сломи, међутим он изгледа није знао да се Стефану вратио вид и стога му шаље поруку "Када се кадгод чуло, да слепу човеку приличи царство" (Григорије Цамблак). Због необавештености Константин је потценио Стефанову снагу, мислећи да је овај слеп, те да самим тиме нема никаквих могућности да влада.

Борбе између два брата су вероватно почеле одмах након смрти Милутинове, али је сигурно да нису узимале већег маха и за то време обојица су тек сакупљали војску. У целој тој смутњи Стефан се показао као далеко виспренији те стога и не изненађује његова одлука да се крунише за српскога краља. Црква је спремно прихватила ову његову жељу, ако је није већ и иницирала, и крунисање је обављено на Богојављење 6. јануара 1322. године. "А срете га онај који је светитељствовао, тадањи архиепископ, са многом радошћу и царском чашћу, Никодим звани, и Христов ученик ваистину по првом Никодиму. А када су били у цркви, архијереј узвеши рукама круну царства, венчаваше његову часну главу, показавши га као савршена цара свим илирским народима" (Григорије Цамблак). Крунисање је обавио архиепископ Никодим, исти онај који је предводио посланство које је ишло код Милутина да тражи дозволу за Стефанов повратак у Србију. И овде је видљиво колико је Стефан био тесно повезан са црквом и обрнуто. Архиепископ се без размишљања одлучио да крунише Стефана, иако је Константин био тај који је (по Милутиновој жељи) требао да буде следећи српски краљ. Црква није поштовала ову жељу Милутина и крунисала је Стефана. Брзина са којом је црква одлучила да крунише Стефана, иако Константин није био још увек војно поражен (војне операције ширег обима још нису почеле), говори да је можда иницијатива за крунисање потекла можда баш од ње. У том случају Стефан је био само ношен догађајима и у суштини није имао много утицаја на њих. Коначно он није имао много утицаја ни на свој долазак у Србију, све су то други урадили, па је могуће да је и код крунисања била иста ситуација. Било како било, Стефан је постао нови краљ, под именом Стефан Урош III. Истовремено, са Стефаном крунисан је и Душан као "млађи краљ".

Након овога било је јасно да између двојице претендената од којих је један (Стефан) већ крунисан, мора доћи до оружаног сукоба. Тим више што су обојица имали сакупљену војску, тако да се више није имало куд. Непосредно након крунисања кренули су са својим војскама један у сусрет другоме. По свему судећи, Стефан је желео да избегне борбу, па је послао поруку у којој тражи од Константина да га овај призна за краља, а он ће (Константин) бити други по достојанству, а испред њега ће бити само краљ (Стефан). По Григорију Цамблаку то писмо је овако гласило: "Стефан, милошћу Божјом цар Срба, веома жељеноме брату наше државе, Константину, поздрав. Што се мени догодило, према Божјем промислу, који све добро удешава, сам си истинито чуо. А сада опет знај, да ме је Бог помиловао и постављен сам као цар отачаском уделу, да страхом Божјим и његовом правдом владам народом као оци наши. Зато престани са оним што си почео, дођи да усрдно видимо један другога и прими друго достојанство царства, као други син, а не ратуј са туђим народима на своје отачаство, а довољно је мени и теби у толикој ширини земље живети, јер ја нисам Каин братоубица, но Јосифов друг братољубац. Његову реч јављам сада теби, као он тада ка браћи..... итд" (Григорије Цамблак).

Тешко је улазити у праве разлоге овога писма и расправљати о његовој искрености. Да је Стефан био такав братољубац као што се покушао представити у писму, не може се никако поверовати, што ће се ускоро видети онда када се он буде на крајње зверски начин обрачунао са братом. Највероватније да се он није осећао довољно сигурним и да је желео да избегне борбу по сваку цену. Константин је имао доста јаку војску, међу којом је било доста најамника (то му Стефан и замера) и могао је лако битку добити, а то је оно што је Стефана плашило. Његова несигурност не треба да чуди. Побуна коју је он покренуо против оца Милутина јако се лоше завршила, па је на крају требао бити чак и ослепљен. Страх који је он тада претрпео и дуге године изгнанства у Цариграду морале су у Стефану оставити трага. Могуће је да се он бојао, мислећи шта би му брат (и то још не рођени) урадио када би ову битку изгубио. Стога је покушао са овом понудом, мислећи да би се Константин дао убедити да прихвати ово "друго достојанство царства".

С друге стране, Константин се осећао сувише јаким да би сада попустио и Стефанова порука га је могла само охрабрити. Да се осећао сигурним у победу, Стефан не би преговарао, већ би прегазио његову војску. Зато не треба причати већ треба ратовати и узети цело краљевство, а не само "друго достојанство". Исто тако, Стефан није баш човек коме се може веровати. Када је био у стању да толике године крије да је слеп, још више је у стању и сада да се претвара не би ли њега (Константина) убедио да сада, када му је победа надомак руке распусти војску. Ко му може гарантовати да ће Стефан након тога поштовати договор који сада нуди.

Углавном, Константин је Стефанову понуду одбио. "А он нимало не послушавши, спремаше војску за битку" (Григорије Цамблак), а битка која је након тога следила претворила се у његов ужасан пораз. "И када су се судариле обе стране, би побеђен онај који је пошао да чини неправду" (Григорије Цамблак). Да је битка била изузетно крвава сведочи и биограф. "И падоше многа тела једнородних, а многи се одлучише на бекство" (Григорије Цамблак). По свему судећи Константин није битку изгубио само због тога што је његова војска попустила због оружане надмоћи Стефанове, већ је у питању изгледа и неко издајство у његовим редовима, што биограф на мало увијен начин наводи: "а његови људи се склонише Стефану" (Григорије Цамблак). У самој битки Константин је заробљен, а Стефан заборављајући на своје узвишено писмо које је слао Константину пре битке и у коме себе назива "Јосифов друг братољубац" нареди да се овај ликвидира на крајње зверски начин. Псеудоброкар каже да је Стефан дао Константина "опружити на једном комаду дрвета, па му клинцима проби мишице и бутине, па га онда расече на две поле, по средини". Нешто слично наводи и Мавро Орбин с том разликом што он греши мешајући Стефана и Владислава. Наиме он наводи да је Константина ухватио и ликвидирао Владислав, а не Стефан "Кад је Владислав ухватио свога брата Константина, нареди да га разапну на крст, прибију и претестеришу по средини" (Мавро Орбин). Орбин је о овоме догађају нешто знао, али очигледно није разликовао његове актере, па отуда и забуна око имена. Да је ово убиство оставило мучан утисак на све и да је Стефан због тога трпео прекоре (додуше не јавне), види се и из легенде која се раширила по народу. Наиме, почеле су приче да је Стефан дао да се Константину одсече глава и одере па да се од лобање направи пехар из којег је он касније пио вино. Ово је наравно било претеривање, али сасвим сликовито говори о томе шта се мислило о таквом његовом поступку, али и о њему самоме, будући да је такав његов поступак био поређен са поступцима бугарских (татарских) канова.

Тиме је у суштини Стефан на Константину наплатио сав онај страх који је он претрпео пре ове битке као и током ње, али и сва она понижења која је имао од оца Милутина. Са Драгутиновим сином Владиславом је већ било теже, мада он није био тако опасан противник као што је то био Константин. Одмах након Милутинове смрти Владислав је био побегао из заточеништва у којем је био још од 1317. године (или нешто касније). Он се одмах пребацио у оне области у којима је владао његов отац (Драгутин) и ту био примљен од домаће властеле. Уз њихову помоћ веома се брзо учврстио и истакао своју кандидатуру за српску краљевску круну, позивајући се на уговор у Дежеву по којем након Милутинове смрти престо преузимају Драгутинови потомци. Његова моћ никако није могла прећи оквире оне области у којој је владао, па се борба између њега и Стефана водила углавном око Рудника и Острвице. Владислав је био апсолутни господар у својој области, па се тако називао краљем, издавао повеље и имао двор са службеницима. Иако је био помаган од стране угарског краља Роберта и босанског бана Стефана II, никада није могао угрозити Стефана (Дечанског) у оној мери да се то осети и у Рашкој. Стиче се утисак да он и није имао неких посебних офанзивних акција и углавном се бранио. У суштини, до 1323. године није било неких већих или оно барем одлучнијих борби и Стефан није обраћао посебно велику пажњу на Владислава.

33. Краљ Стефан Дечански

Одмах након победе и ликвидације Константина морао је Стефан да по Србији угуши остатке отпора и у томе је имао све саме успехе. "Даље је имао све у рукама, и нико се није смео противити, но сви околни слаху кнезове са многоценим даровима као молитвенике и мољаху да живе са њима у миру, и склањаху се под његову руку, и мољаху да им заповеда као слугама, и обећаваху му сваку добру покорност" (Григорије Цамблак). Време од победе над Константином проведено је углавном на учвршћењу власти, тако да тек од 1323. године Стефан почиње да обраћа већу пажњу на Владислава. Током те године (1323.) избио је сукоб око града Рудника, а ратовање се завршило током 1324. године (вероватно до пролећа), када је коначно Владислав и савладан. Судећи по биографу сукоб је испровоцирао сам Владислав. "И ово чувши превисоки краљ од свеосвећенога, ражалости се веома, јер му се у то време беше догодила нека скрб од цара бугарскога Михаила, и од брата његова Владислава, сина Стефана краља,..." (Данилов ученик). Након тога он одлази негде у Угарску, где му се губи траг, па се претпоставља да је умро. Да ли природном смрћу или насилно, не зна се. Када је умро није познато, мада се још током 1325. године спомиње као "dominus reg Vladislaus" у једном дубровачком документу. Његове босанске поседе тада је заузео босански бан Стефан II Котроманић.

Сам сукоб око Рудника довео је Стефана до свађе и са Дубровником. У том граду је боравио неки дубровачки трговац који је био један од вођа присталица Владислава, па је једно време чак и управљао отпором из рудничке тврђаве Островице. То Стефану није било право и он је мислио да је Дубровачка република умешана у све то и да помаже Владислава. То што се он на Дубровник љутио било је и разумљиво, јер ови (ако су заиста помагали Владислава) за то нису имали стварнога разлога. Чим је преузео власт, Стефан је њима током 1321. потврдио све оне повластице које су они имали још за Милутина, па му стварно није било јасно због чега они наступају против њега. Ти односи су се временом све више затезали, тако да су током 1324. године доживели и свој врхунац, када је Стефан дао да се сви дубровачки трговци похапсе и да им се одузме сва имовина.

Имао је Стефан тих година неприлика и са друге стране. Већ је речено да је Владислављеве поседе у Босни заузео Стефан II Котроманић и то је било време када се овај бан уздизао. Његов успон је веома тесно повезан са падом Младена Шубића. Сам Младен се тешко упетљао у борбе са далматинским градовима, али и са хрватским моћним племством. Најпре су Шибеник и Трогир током 1322. године склопили савез против Младена, а онда се Шибеник предао Венецији, а мало затим и Трогир. Не само да је Младен изгубио ове градове, већ их је изгубио тада и угарски краљ Карло Роберт. Да би им се осветио, Младен сакупи сабор хрватских кнезова не би ли од њих измамио помоћ и повратио градове. Но шта се десило? Овај сабор је био све осим договора и претворио се у страховито вређање и претње. Младен је оптужио присутне кнежеве да су били у договору са одметнутим градовима, те да чак праве планове како и њега да убију. Са овако тешким увредама разиђе се овај сабор на Младенову пропаст. Одмах после Младенових оптужби кнезови се стварно удруже не би ли упропастили Младена и склопе чак савез. Они су се њему ионако покоравали само из страха, а сада као да га је одједном нестало. Ипак, не ударе директно, већ се обрате угарском краљу Карлу Роберту и славонском бану Ивану Банонићу. У том савезу учествовали су скоро сви виђенији хрватски кнезови, а међу њима и Младенов рођени брат кнез Павле. Један од важнијих учесника био је и босански бан Стефан Котроманић и брат му Владислав. Током 1322. године почели су и оружани сукоби између њих и у њима је са својом војском учествовао и бан Стефан. Поприште ових сукоба је било код Скрадина, а Младен не могавши се одупрети стално се повлачио. Ипак, код Блиске (Близне) прихвати борбу и доживи пораз, а након ње побегне у Клис. Ту је дочекао и краља Карла Роберта, који је долазио са војском. Краљ је требало да учествује у дотадашњим војним акцијама против Младена, али како хрватски племићи нису имали стрпљења да га сачекају, то је овај рат завршен без краља. У суштини, краљ је стигао са жељом да Младена Шубића казни и то највероватније смртном казном. Сам Младен се опет надао да ће успети да краља убеди у своју верност и да себи обезбеди старе привилегије. Резултат је био тек половичан. Истина, краљ га није дао убити, али га није вратио ни на стари положај, већ га је бацио у тамницу. У Книну се збио сусрет између њих двојице, а краљ га ухапси и поведе са собом. Водио га је до Загреба, а онда га одведе у Угарску, где је овај био утамничен и где је и умро (вероватно 1341. године).

Падом Младена Шубића одједном је Стефан Котроманић добио слободу деловања и то из више разлога. С једне стране, босански патарени су подржавали бана Стефана и одговарало им је то што су се отресли задртог католика, какав је био Младен. Сада више није било онога ко их је тако жестоко прогонио. С друге стране, сада је Стефан постао независни господар у Босни, а нестанком Младена нестало је и моћног тутора. Сродство Стефаново са угарским краљем Карлом Робертом му је у томе само добродошло. Да је он заиста држао сву Босну види се из неколико повеља које је издавао. Оне области које је држао Драгутин, а касније и син му Владислав (северну Босну) биле су сада под влашћу овога Котроманића.

Вешти Котроманић искористио је и метеж након Милутинове смрти и током грађанског рата између Стефана (Дечанског) и осталих кандидата за престо краљевине Србије, он заузме горње Захумље. У свом продору имао је и широку подршку тамошње властеле, а пре свих Невесињског жупана Познана Пурће. Баш у то време заплели су се и односи Стефана са Дубровником (горе описани) и ту се на сцени појављује и властела Бранивојевића (родоначелник војвода Младен и још три брата Михаило, Брајко и Браноје). Они су били доста самостални у Захумљу и по свему судећи имали су намере да се отцепе и прогласе независнима. У оквиру тога заратили су са Дубровником и сада је настала цела збрка односа. Они су држали Пељешац, Стон (заузели их још за Милутина), нападали Имотски (1322.) и угрожавали дубровачке поседе. Стога је Дубровник морао да учини нешто против њих. Ситуацију је отежавало то што су се они сматрали поданицима српског краља, па је постојала бојазан да би се то могло сматрати као напад на самога краља. Чак се сумњало да је подстицај за њихове нападе на дубровачке поседе дошао баш од краља Стефана (Дечанског) који је желео да се Дубровнику освети због његове наводне помоћи Драгутиновом сину Владиславу.

Појавом босанског бана Стефана II Котроманића одједном су Дубровчани добили згодног савезника. Током 1326. године дубровачко Велико веће склопи са Стефаном II Котроманићем савез на живот и смрт и уништење Бранивојевића. Дубровник би нападао бродовима са мора, док би босански бан ударао са копна. Тада је Дубровник морао да се правда српском краљу Стефану убеђујући га да се ратује само против Бранивојевића, а не и против њега. Но, како су у то доба они сматрани одметницима од српског краља, то је и Стефан (Дечански) то прихватио доста мирно. Ускоро је овај рат завршен потпуним поразом Бранивојевића, а они сами су доживели катастрофу. Најстарији брат Михаило је погинуо, док су Брајка заробили Дубровчани и држали га у гвозденом кавезу на јавном месту, где је и умро од глади. Последњи брат Браноје је успео да се за извесно време спасе, побегавши у Србију. Но то му није донело среће, јер су њега српске власти у Котору погубиле након неког суђења, у којем су Дубровчани подмитили све судије не би ли га осудили на смрт.

Тиме је била уништена ова значајна властеоска породица, а њена снага потиче од тога што је жена Брајка Бранивојевића била ћерка једног од најмоћнијих великаша у Србији, војводе Војина (Војиновићи). Колики је био њихов значај види се из тога што је "млади краљ" Душан долазио током 1326. године у Дубровник не би ли из заробљеништва ослободио поменуту ћерку војводе Војина и у томе је и успео. Једно време и сам краљ Стефан се заузимао за Браноја, онда када је овај пребегао у Србију, али га је он касније изгубио из вида и у то време је он у Котору и погубљен.

Касније се показало да уништење ове породице највише штете доноси баш Стефану Дечанском, јер територије које су они држали више нису дошле под српску власт већ су Дубровник и босански бан поделили оно што су освојили. Осим тога Дубровчани су желели да узму Стон и Пељешац, али никако нису могли да се нагоде са краљем Стефаном.

У том периоду који траје од 1324. године па све до 1328., краљ Стефан је мирно посматрао све ове догађаје, ништа не предузимајући. То би се могло протумачити само тиме што је био сувише заузет унутрашњим стварима у Србији и што, можда, није сматрао да је област Хума посебно значајна за Србију. Изгледало је чак да му упад бана Стефана Котроманића у Хум уопште не смета, па је са њим чак одржавао и доста присне односе. Колико је Стефан II Котроманић био уважаван и моћан види се и из тога што му се Дубровник улагује тако што његовој жени и њеним синовима 1327. године даје поклон, али не из какве дужности већ из љубави.

Ови нагли успеси бана Стефана Котроманића извели су Босну на море, а бан је држао под контролом део приморја од Дубровника па све до Неретве, а онда од Неретве до Омиша на ушћу Цетине. Током 1327. године избио је и један рат између Дубровника и Србије. Као и увек до тада српска војска је палила околину Дубровника, док су опет дубровачке лађе ометале трговину Котора. Током 1328. године склопљен је мир и исплаћене су међусобне штете. Дубровчани су морали да врате све оне делове српске територије које су отели од Бранивојевића, па би се могло протумачити да су у суштини они били у овом рату губитници.

Ипак, све су ово за српског краља Стефана били проблеми другостепене важности. Главна преокупација Србије биле су као и до тада Византија и Бугарска. Одмах након преузимања српског престола Стефану је умрла жена Теодора, па се ускоро појавило питање новог краљевог брака. У то време (1323.) он је ратовао са Владиславом којег је здушно помагала Угарска и Стефан је мислио да браком са ћерком Филипа Тарентског дође у везу са Анжувинцима и на тај начин ослаби Владислава. Његова изабраница се звала Бланка и била је ћерка поменутог Филипа Тарентског и његове жене Тамаре из Епира. Колико је он био заинтересован за тај брак види се и по томе што је Филипу Тарентском (будућем тасту) обећао да ће превести Србију под Римску цркву, односно да ће покатоличити своју државу. У настојању да се убеди Филип да Бланку пошаље у Србију посебно су се истицали Дубровчани, тако да је у српском посланству које је уговарало брак био и један Дубровчанин. Тадашњи римски папа Јован XXII је сматрао да је то већ готова ствар, а да ће он коначно успети оно што папе пре њега нису могле и да ће Србија бити покатоличена. У то доба папа је боравио у Авињону и ускоро је оданде требало да крене изасланство на челу са епископом Бертрандом, које је требало да обави сав овај посао. Изгледало је да ће сигурно доћи до склапања овога брака па је чак уговорено да се свадба одржи у Скадру и то с пролећа 1323. године. Међутим све се до краја изјаловило због тога што Филип Тарентски није желео да раскида везе са Владиславом, сматрајући да су те везе доста чврсте док би велико питање било какви ће се односи успоставити са Стефаном. Тешко да је Филип могао поверовати и Стефану онда када је овај обећавао прелаз на католичанство. У сваком случају у мерењу интереса Филип је сматрао да му добри односи са Стефаном нису тако потребни као што су то са Владиславом. Стефан није још одустајао па је у августу 1323. године послао још једно посланство у Јужну Италију не би ли ипак убедили Филипа Тарентског на овај брак. Но и то је било узалуд.

Након тога Стефан се окренуо ка Византији и ускоро је оданде стигла невеста. Била је то ћерка намесника Солуна, који се звао Јован Палеолог. Он је иначе био из царске породице и његов отац Константин Порфирогенит је био брат византијског цара Андроника II. Сама принцеза се звала Марија Палеолог и имала је тек 12 година када је удата за Стефана. И она је била у роду са бившом српском краљицом Симонидом (била јој братичина). Мати Маријина се звала Ирина и била је ћерка великог логофета Теодора Метохита, већ доброг познаваоца Србије. Током 1324. године дошло је до склапања овога брака. "Пошто беше лепо да он има помоћницу ка богољубазним делима, онај који у свему промишља њему корисно, изабра такву мужу достојну, која од града солунскога од царскога корена будући дође на царско, блажена Палеологина" (Григорије Цамблак).

У овоме браку посредовао је по свему судећи неизбежни Данило. "А он не хотећи не послушати његове молбе, оде прво ка цару бугарскоме, и Божјом помоћу ту сврши његову вољу. Такође и у славни Цариград, и ту сврши сву вољу срца његова" (Данилов ученик). У то доба Данило је био веома активан па је најпре ишао на двор Бугарског цара Михаила Шишмана (1323-1330.), који је био ожењен сестром Стефана Дечанског која се звала Ана. Цар Михаило је тада отерао Ану и довео као нову жену Теодору која је била удовица Теодора Светислава (1300-1332.), али и унука византијског цара Андроника III. "Овај, мада је имао код куће жену, кћер српског краља Стефана Немање, по имену Неда или Недељка, желео је ипак да има још једну, која би била царског рода. И тако, отпустивши прву жену, узео је Теодору, бившу Светислављеву жену и сестру Андроника Палеолога Млађег, веома лепу жену, која је тада боравила у Трнову" (Мавро Орбин). Како се бугарски цар у то време почео политички приближавати Византији, то је био одлучио да се са њима и ороди помоћу ове женидбе. Ту му је сметала бивша жена Ана, па ју је стога отерао. Данило је ишао код Бугарског цара у вези овога догађаја будући да је то Стефан изгледа схватио као личну увреду. "Јер му се у то време беше догодила нека скрб од цара Бугарскога Михаила, и од брата његова Владислава, сина Стефана краља, а такође је имао посланство због неких царских послова у славни град Константинопољ, звани Цариград..." (Данилов ученик). Можда је ова Данилова мисија била повезана са могућим приближавањем бугарског цара и Драгутиновог сина Владислава, те је требало на време осујетити остварење овог савеза. Иако се прави разлог Даниловог пута у Бугарску не зна, по свему судећи мисија је била успешна и сукоб је изглађен, пошто Стефан није предузимао више никакве кораке у том правцу. Исто тако ни Бугари нису предузимали никакве даљње потезе, па остаје да се нагађа права тема ових разговора. Било како било, тиме је са бугарским царем преко епископа Данила избегнут сукоб, што је тада Стефану морало бити веома битно, јер за веће сукобе он није имао снаге. Након тога Данило је отишао и у Цариград где је обављен посао око Стефанове женидбе са Маријом Палеолог.

Баш некако док су се ти сви догађаји дешавали, умро је и архиепископ Никодим (12. маја 1324. године). Требало је сада поставити новога архиепископа. "Када је прошло мало времена и када се преставио преосвећени архиепископ Никодим, потражи овај превисоки краљ Стефан Урош Трећи, кога би нашао таквога чрнца и богобојажљива достојноименита мужа, који може предржати престо светога и богоноснога оца нашега светитеља Саве, и пошто је много тражење са таквим испитивањем било, и не могући наћи таквога чрнца, и паде добра мисао на срце овом превисоком краљу, и сети се овога свеосвећенога епископа кир Данила,..." (Данилов ученик). Тако је дана 14. септембра 1324. године изабран епископ Хумски Данило за новога архиепископа Српске православне цркве под именом Данило II. "И пошто је сабран цео сабор српске земље, епископи, игумани и сви велемоћни српске земље, учини савећање са овима господин мој краљ о овом свеосвећеном. И изабравши га, и тако великом молбом господина краља, и метанијем часних чрнаца Свете Горе и свега Богом сабранога сабора српске земље, и све учинише по законском обичају, и тако га узведоше на престо светога архијереја Саве, на дан празника Ваздвижења Часнога Крста,..." (Данилов ученик). На тој функцији остао је све до 19. децембра 1337. године, када је и умро.

Помало чудно делују наводи овога биографа када каже како је Стефан Дечански тражио новог архиепископа и не могући га наћи он се сетио Данила. Да ће Данило бити нови архиепископ знало се, не само зато што је он био кандидат на ту функцију још и за време Милутина, функцију, већ и зато што је већ дужи низ година Данило најповерљивији човек српских краљева. То је био код Милутина, а сада је то и код Стефана. Данилу се поверавају тадашње најважније дипломатске акције на бугарском двору, као и уговарање краљеве женидбе. То су и иначе били тешки дани за Стефана, јер борбе за краљевску круну тек што су готове, а остаје још питање рата са Дубровником, док су се односи са Византијом и Бугарском почели нагло кварити. У таквој ситуацији на челу цркве Стефан је морао имати поверљивог и снажног човека, а ко је то био више од Данила? Данило није био само верски човек, већ и ратник (бранио Хиландар), а нарочито је Стефана задужио као дипломата (преговори са Милутином, бугарским царем итд.). Комплетнијег човека од Данила тада Стефан није имао.

На овом месту би се могло продискутовати и Стефаново обећању Филипу Тарентском да ће, уколико његову ћерку Бланку добије за жену, превести Србију у католичанство. Оваква обећања су и раније давали српски краљеви, али ни један није ни покушао било шта озбиљније на томе и да уради. То је био вероватно случај и са Стефаном. Није он узалуд био син краља Милутина. Обећавао је све не би ли од Филипа добио ћерку, а своје обећање не би никада извршио и то не само зато што то он не би хтео, већ зато што то не би могао. У том моменту за такав потез Стефан није имао никаквих шанси. Тек што је узео круну, земља је још била у немирима, а он је био јако завистан од цркве, којој је требало да наметне римску власт. Стефан је новом архиепископу Данилу II дуговао све и то су сви знали, па би њихов евентуални сукоб, поготово око таквог питање, за Стефана био унапред изгубљен. Да је то тако и да Стефан не може урадити оно што је рекао вероватно је проценио и сам Филип и видео да су Стефанова обећања празна прича.

Стефанов брак са Маријом Палеолог је склопљен искључиво из политичких мотива и то је опет више интереса било са византијске него са српске стране. Отац Маријин, Јован Палеолог био је намесник у Солуну и желео је да овај град са околином и Македонијом отцепи од Византије. "Не желећи више да буде под царем, већ хотећи да за самог себе створи (засебно) царство, као што му је по његовом мишљењу припадао у наслеђе" (Нићифор Григор). Помагали су му браћа Метохити који су држали Струмицу и Мелник, али то је још увек било мало за тако велики подухват. Стога је требала помоћ са стране, па се Стефанова жеља да са Маријом склопи брак учинила Јовану као згодна прилика да придобије српског краља те да уз његову помоћ уради оно што није могао сам. Стога се није много размишљао када је требало дати пристанак иако је Марија имала тек 12 година док је Стефан имао око 50. Са овим браком добија се много тога у политици, а тешко да би Јован за своју ћерку успео да нађе бољег женика. Одмах након склапања овог брака Јован је са својом супругом Ирином под оправдањем да долази у посету ћерки и зету, отпутовао у Србију и покушао Стефана да придобије за свој план.

Овога није требало много убеђивати и ускоро је српска војска нападала на серску и струмичку област. У тим нападима није учествовала нека већа и јача групација српске војске већ су били само поједини одреди, који су помагали Јовановој војсци. Стога су те акције више биле пљачка и пустошење околине, но што су биле смишљени војни поход. По свему судећи, Стефан је само отаљавао оно што је обећао тасту, ни једног момента не мислећи да се озбиљно потруди. По серској и струмичкој области српска војска је несметано крстарила, али нападе на градове није предузимала. Није било код Стефана довољно заинтересованости за то, будући да су те акције опсађивања тражиле доста времена и средстава, а добит је била никаква. Сва освајања би на крају требало предати тасту, а то Стефан није желео. С друге стране, могуће је да Стефан није желео да се замера византијском цару, те да су ове акције биле провизорне, тек толико да се таст умири.

Било како било акције су ипак постигле делимичан циљ, јер се византијски цар Андроник уплашио и затражио да са Јованом преговара. Цар понуди Јовану титулу кесара и затражи од њега да се врати у Солун. Ово није било оно што је Јован желео, међутим Стефаново сумњиво понашање јасно је говорило да овај неће више ратовати за његов рачун. Стога Јован пристане на услове које је цар понудио, али се нагло разболео и у Србији је и умро (1327.).

За све то време у Византији су трајала трвења између два Андроника и то цара Андроника II и његовог унука Андроника III. Сукоб је почео из прилично прозаичних разлога. Андроник III је у некој љубавној згоди желео да се освети свом противнику који је имао више успеха код неке византијске даме и послао је своје људе да овога убију. Међутим они грешком смакну његовог рођеног брата, деспота Манојла. То је веома погодило Михаила IX (Манојловог и Андрониковог оца), тако да је он, и иначе веома тешко болестан, убрзо умро (1320.). Сам Михаило IX водио се као први престолонаследник док је Андроник III био други престолонаследник. Цар Андроник II се страховито наљутио на свог унука, Андроника III, и лишио га наследства. Према томе, сада Андроник III није више могао да наследи византијски царски престо, што му наравно није могло бити право, те стога то није прихватио мирно и уз помоћ Јована Кантакузина и неког Сиргијана подигне против цара Андроника II побуну. У Византији је већ било доста незадовољства са старим царем, тако да је Андроник III одмах добио доста моћних присталица. Стога је од самог почетка стари цар био у дефанзиви и то чак толико да је већ 1321. године пристао на мир, дајући унуку (Андронику III) целу Тракију, а Цариград је остао у његовим рукама. Тиме је Византија била подељена на два дела, један којим је управљао Андроник II и други којим је владао Андроник III.

Код Андроника III ускоро је избио сукоб између Јована Кантакузена и Сиргијана. У то време опет су започињали сукоби са старим царем, а Сиргијан, љут на Андроника III, оде код старог цара Андроника II и постане командант његове војске. И у овом сукобу стари цар није имао среће, па је те године (1322.) сукоб и окончан тако што је стари уговор само обновљен. Током 1325. године Андроник III је успео да буде и крунисан за цара и савладара Византије. Баш у време свих тих смутњи Јован Палеолог (таст Стефана Дечанског) почео је да ради на свом плану за отцепљење од Византије, покушавајући да искористи описани сукоб два Андроника. У томе је успео тек делимично, јер је убрзо и умро 1327. године.

Баш те године (1327.) када је Јован умро, почело је у Византији опет трвење између деде и унука. И једна и друга страна је покушавала да за своју страну придобије Србију, али и Бугарску. Стари цар Андроник II је још од пре био у добрим везама са Стефаном Дечанским, које су успостављене још док је Стефан боравио у изгнанству у Цариграду. У пролеће 1326. године дошло је у српски двор једно посланство старог цара Андроника II, тобоже да преговара са удовицом Јована Палеолога и да је наговара да се врати у Солун. У њему се налазио и Нићифор Грегор, познати писац, као и Касандрин и Торникије (овај ће одиграти посебну улогу). У суштини, ово је посланство покушавало да придобије српску помоћ за наредне сукобе који су предстојали и удовица Јованова је била само оправдање. Један члан посланства, Торникије, посебно је тајно преговарао са Стефаном и након тога одмах отишао за Цариград, остављајући осталу двојицу из посланства. Очигледно да је Торникије уговарао савез између Стефана и византијског цара Андроника II и када је у томе успео, журно је отпутовао у Цариград не би ли о томе што пре обавестио византијски двор. Овај потез византијског цара се показао као веома успешан, јер је Стефан пристао да га помаже. Нако свега тога отпутује у Византију и Стефанова ташта, а он ју је посебно лепо испратио. "Пошто прође десет дана откако је посланство приспело, краљ српски, који се онде негде у близини налазио, саопшти што је имао о пословима једноме од посланика и, наредивши да посланство полази, дође и он са краљицом да и собом теши своју ташту и да нареди што је још требало за полазак посланства. Јер му је дужност била да ташту испрати с почастима и достојањима која су јој и као ташти његовој и као жени великог цара и као госпођи која се у тај мах у жалости затекла приликовала" (Нићифор Григор).

34. Битка на Велбужду

За то време Андроник III се повезао са бугарским царем Михајлом Шишманом који већ није био у добрим односима са Србијом због српских експанзионистичких планова према Македонији, на коју су бацали поглед и Бугари. С друге стране, још увек је била веома свежа и успомена на то како је бугарски цар Михајло неку годину раније отерао своју жену, иначе рођену сестру Стефана Дечанског. Међусобни сусрет два цара се одиграо у Димотици и ту су уговорене појединости овога уговора. "Ту су се договорили и закључили да цар помогне Михаилу против српског краља, а он цару против његовог стрица, Андроника, а када потпуно савладају непријатеља, да Бугарин, као награду за своје напоре, добије неке градове у Романији" (Мавро Орбин).

Током 1327. године почеле су и војне операције, а од самог почетка Андроник III је имао иницијативу. Најпре је успео да одбрани Македонију од напада Андроника II и сада је у потпуности држао целу ову област и град Солун. Већ у јануару 1328. године Андроник III је тријумфално ушао у Солун, где је дочекан као цар. У самоме Цариграду Андроник II се почео осећати несигурним и помишљао је на преговоре.

За то време српска војска је углавном мировала, јер војвода Хреља, који ју је водио, јасно је видео да је Андроник III толико надмоћнији да би било узалуд помагати Андроника II, који је био толико слабији да је већ био практично изгубљен. Сам краљ Стефан Дечански је почетком 1328. године дошао лично са својом војском не би ли узео учешће у овом рату. Но, на наговор војводе Хреље одустане од помоћи старом цару и одлучи да се бори против Андроника III само ако га овај нападне. Тада је Стефан имао и неприлика са српском властелом која му је ставила до знања да ће га напустити, буде ли напао Андроника III. Немајући куд, Стефан напусти старог цара и остане у улози посматрача. Тада се јасно видело да краљ Стефан нема баш потпуну контролу над својом властелом и да му власт и није толико сигурна. Веома брзо ће се то показати још једном, али много драстичније. По свему судећи, Стефан није био баш омиљен, а разлози су се вероватно налазили у његовом понашању.

За то време бугарски цар изненада напусти свог савезника Андроника III и пређе на страну старог цара, шаљући му један одред од скоро 3.000 војника које је лично водио. "Михаило, подстакнут, може, неком великом надом коју је био себи створио у глави, потајно је поручио Андронику Старијем да ће му доћи у помоћ ако пристане да закључи с њим пријатељство. Андроник Старији је сместа прихватио овај предлог који му је изгледао управо као с неба дошао" (Мавро Орбин) То је дало подстрека старом цару да покуша да организује отпор. Када је бугарски цар ушао у Византију и почео се приближавати Цариграду, почне Андроник III са њим преговарати. На неки начин успе он да убеди бугарског цара да овај одустане од намере да помогне старог цара и Бугари се ускоро повуку из Византије. "Кад је, дакле, Андроник Млађи био о томе обавештен, истог часа је упутио једног свог поклисара с много поклона и с још више обећања заповеднику Бугара, молећи га да оде и врати се кући, што је Бугарин одмах и учинио" (Мавро Орбин). Сада је било јасно да је Андроник II изгубио све шансе, тако да је 24. маја 1328. године Андроник III ушао у Цариград и преузео власт. Стари цар Андроник II је абдицирао, али га унук, нови цар Андроник III није прогонио већ га је оставио да живи на царском двору. Тиме је била извршена смена на византијском царском престолу. Тек две године касније византијско племство, користећи болест цара Андроника III, натера старог цара Андроника II да се замонаши. Тиме је он и дефинитивно сишао са политичке сцене.

У овом рату, видели смо, Стефан Дечански није имао виднијег учешћа, мада је он то изгледа желео, али због отпора властеле морао је бити само посматрач. Ипак, српска војска је успела да освоји град Просек и то тако што га је његов заповедник (неки Бугарин), не желећи да га преда новом цару, предао Србима. То је био разлог више да Андроник III сматра Србију непријатељем. Он и иначе никако није могао да опрости Стефану то што је овај, макар минимално, помагао старог цара Андроника, па је ово освајање Просека био само још један додатни разлог за даљњу љутњу.

Те године (1328.) Андроник III и бугарски цар Михајло су рашчишћавали међусобне рачуне који су остали још од рата два Андроника у Византији. У овоме рату нико није имао одлучујућег успеха, већ се ратовало са променљивим успесима, да би на крају склопили мир крајем те године. Тада су закључили да им је заједнички непријатељ Србија и да би оружје требало окренути на њу. Прекинувши међусобна непријатељства оба владара су се могла посветити своме новоме циљу: Србији.

За то време на граници са Византијом војни одреди из Србије залетали су се у Македонију, али то нису били крупнији походи. Током 1329. године српска војска је почела да опседа Охрид, а док је опсада трајала, по старом обичају околина је опљачкана. Исто тако, по старом обичају, опсада Охрида је ишла јако лоше, тако да је цар Андроник III након тешке болести и успешног ратовања са Турцима у Малој Азији, успео да на време доведе војску Охриду у помоћ. Српска војска га није ни дочекала, већ се повукла. Не треба мислити да је ово била нека крупна акција српске војске, радило се о одреду мање снаге који и није нешто озбиљније намеравао па стога није прихватао отворену борбу. Сада је цар Андроник III дошао до закључка да се мора нешто учинити са Србијом будући да је јасно видео да му са те стране неће бити никако мира. Одмах је у бугарском цару Михаилу нашао истомишљеника, па је са њим ступио у преговоре. Бугарски цар није био расположен према Србији, јер је и краљ Стефан, као и он сам, показивао да има намеру да освоји Македонију. Стога два цара, византијски и бугарски, склопе савез у намери да нападну на Србију и то са две стране. Овај договор је постигнут током пролећа 1330. године. "Кад је Бугарин био обавештен о тим припремама, упутио је молбу цару да с једне стране провали у Србију са својим четама, а он ће доћи са својим Бугарима с друге стране, тако да Немања не буде у стању да се одупре обојици" (Мавро Орбин). Овде Орбин греши утолико што као српског краља наводи Немању, а не Стефана Дечанског. Оба цара су изгледа имала велике планове у вези овога рата, очекујући да освоје Србију. "Хотећи озлобити његово отачаство, и хвалећи се да ће поставити престо у држави његова отачаства, и такво једномислено саветовање имајући и кратку љубав са грчким царем, као што и би" (Данилов ученик). По биографу намера је била да се Стефан сруши са престола, а Србија подели. "Ови зломислени овако већаху говорећи: Отићи ћемо и убићемо га, и наше ће бити наследство,.." (Данилов ученик).

По свему судећи овај рат је бугарски цар најозбиљније схватио па је стога приступио и темељним припремама. "Јер бугарски цар Михаило, узневши се многим успесима и славом царства, подизаше се на српску државу и жураше се да је покори. А велика је била, дакле, његова војска, сакупљена од различитих народа, а призвавши још и немалу помоћ Гота, који су живели с оне стране Дунава, иђаше подобно мору које се таласа." (Григорије Цамблак). Бугарски цар Михаило је унајмљивао стране плаћенике и то углавном Татаре и Јасе (Осете), а добио је помоћ и од влашког кнеза Јована Басарабе. Ни Стефан Дечански није мировао, па је и он доводио најамнике углавном Немце и Шпанце и то све саме коњанике. "Зато, посредством Дубровчана, доведе из Италије хиљаду и три стотине Немаца који су раније служили у ратовима многим италијанским кнезовима. Сем тога, дођоше му у помоћ многи други људи, извежбани ратници. И тако се краљ Стефан Урош припреми за отпор Бугарину" (Мавро Орбин). Истовремено је забранио млетачким трговцима да преко Србије носе оружје или било какву другу робу за Бугарску, под претњом строгих казни. По Мавру Орбину основни разлог за овај предстојећи сукоб био је у томе што је бугарски цар отерао своју жену Ану, Стефанову сестру (Милутинова ћерка). "Урош уда своју кћер Неду за Михајла који се звао царем Бугара. Михајло ју је, пошто је с њом имао много деце, одбацио и узео Теодору Палеологу, најмлађу сестру цара Андроника" (Мавро Орбин). Но, то не може никако бити тачно, јер Михајло је Ану отерао још 1324. године, дакле пет година раније, па је временом тај сукоб био изглађен. Основни разлог је био у борби за престиж на Балкану, а непосредни повод аспирације два краља на Македонију.

Србију је напао најпре цар Андроник III и његов удар је дошао почетком јула месеца 1330. године. Међутим, он је оперисао само око границе, не залазећи дубље, вероватно очекујући да види исход бугарских акција. План је у суштини био веома једноставан: Србију је требало напасти са обе стране и тако прикљештену лакше је савладати. Међутим од самог почетка византијски цар овај план није поштовао, па је своју војску зауставио у Пелагонији и чекао. Могуће је да ни сама византијска војска није била довољно јака, па цар није желео да он буде тај који ће примити најјачи српски удар. "И тако, цар је припремио своје чете и све потребно за рат, те је у пролеће отишао у војни поход. Али видећи да се његова војска не може мерити с војском српског краља, утаборио се у Пелагонији и решио да ту чека да види шта ће урадити Бугарин, који је располагао већим бројем људи неголи он,..." (Мавро Орбин).

Краљ Стефан Дечански је био упознат са ратним планом два цара и одлучио је да се са њима обрачунава појединачно. Иако су Бугари напали тек касније (крајем јула), он је њих оценио као опасније, па је стога одлучио да их први дочека. Сам правац из којег ће Бугари ударити Стефан је само могао нагађати, стога је од самога почетка било и мало лутања. Најпре је Стефан се са војском улогорио на Добрич-пољу које се налази на ушћу Топлице у Мораву. Значи, очекивао се удар са севера, међутим он није дошао са те стране. "И тако заповеди превисоки краљ да се сакупе сви војници српске земље отачаства свога на поље звано Добриче; то је поље дивно и велико у месту званом Топлица, јер припада ка реци Морави" (Данилов ученик). Сама српска војска још увек није комплетна и очекивали су се још неки одреди. Тада је изненада стигла вест да Бугари не иду правцем из којег су очекивани, већ према области Земен, у изворишту Струме. "И тада дођоше гласници његови ка овом господину краљу, говорећи: Нека ти је знано, превисоки краљу, да се подигао цар са својим силама од свога славнога града Бдиња, од реке зване Дунава и иде у државу краљевства ти у место звано Земен, и ту хоће да се бори са тобом" (Данилов ученик).

Стефан Дечански је одмах покренуо војску и кренуо према Бугарима. "И у тај час узевши превисоки краљ своје војнике, и спремивши се за борбу, брзо пође према њему,..." (Данилов ученик). На свом путу свратио је у цркву св. Ђорђа у Нагоричину. "И идући са својим војницима дође у свој манастир ка светоме мученику Христову Георгију Нагоричком" (Данилов ученик), а нешто касније и у манастир Сарандапорски. "Такође и ка светоме Јоакиму, који је у Сарандапору, молио се је, дошавши ка гробу његова тела, и са свом властелом српске земље за помоћ му, са сузама чинио је велико обећање ка овом преподобном и блаженом оцу" (Данилов ученик).

Сада је већ био у близини Бугара и о њима су му стизале сасвим поуздане вести. "И тако чувши да бугарски цар дошавши са својом силом стоји у држави његовој у месту званом Земен, на обали реке Струма, и да плени околне крајеве те, и тако пожуривши се стаде близу њега са својим војницима на реци Каменчи" (Данилов ученик). Војска краља Стефана још увек није била комплетна и очекивала су се значајна појачања, но Бугари то нису знали. "И када је био на месту такозваном Велбужду, које припада к Сардикији, ту обе стране угледаше једна другу, и наши беху веома мали, а множина њихова, тако као када би неко рекао пет на тисућу" (Григорије Цамблак). При том првом сусрету двеју војски било је очигледно да су Бугари надмоћнији (Србима је појачање тек требало доћи) и то је условило касније догађаје.

С друге стране ни дисциплина у бугарској војсци није била на неком нивоу, па се добар део њихове војске разишао по околини пљачкајући. "С том војском провалио је у Србију преко северних делова планине Хема и стигао скоро до извора реке Струмице. Како му се нико није одупирао, четири је дана непрекидно пустошио све огњем и мачем" (Мавро Орбин). По свему судећи ни снабдевање није било обезбеђено па су се Бугари хранили тако што су отимали по околним селима. Знајући то Стефан се није журио. С друге стране, Бугари су видели да Стефанова војска није бројно јача од њихове, али нису знали да се очекују појачања, па су потценили његову снагу и били сигурни у победу. "И тако чувши овај цар за долазак превисокога краља, растужи се веома мислећи да није могуће превисоком краљу борити се са њиме и са његовим силама" (Данилов ученик).

Стефан је намерно оклевао шаљући Бугарима преговараче са поруком у којој позива бугарског цара да одустане од напада и да се задовољи са оним што има у Бугарској. "Буди задовољан са својим, да то добро буде, а не жели друго, што Бог другима дарова, јер долазиш у сукоб са Богом, као онај који смућује и ратује оно, што је од њега добро раздељено." (Григорије Цамблак). Ови преговори су постигли свој циљ одлажући почетак битке, а за то време коначно стигну Стефану и очекивана појачања. "И имајући посланства међу собом, закаснише два или три дана, јер господин краљ очекиваше окуп своје војске, пошто нека властела закаснише, будући на његову послу" (Данилов ученик). Сада се више ништа није морало чекати и битка је могла да почне. Бугари су били тешко насамарени од Стефана мислећи да је он толико слаб да мора преговарати па им ни војска није била на окупу, јер се највећи део још увек налазио по околним селима и пљачкао. Стога Стефан нареди да се почну припреме за битку. "И дозвавши војводе заповеди да се уређује војска и да се спрема за борбу. А сам у своме шатору стојећи, мољаше се, подигавши своје непорочне руке к Богу и њега призиваше у помоћ. И тако проведе сву ноћ стојећи" (Григорије Цамблак).

Да је Стефан журио за ову битку види се из тога што су последња појачања стигла у саму зору, у суботу 28. јула 1330. године, а да је већ у подне битка почела. "Када је дан суботе свитао и када му је приспела сва војска, а овај цар је мислио да превисоки краљ неће да се бори са њиме, изненада у само подне суботнога дана спремивши се за борбу са својим војницима, пође брзо на рат" (Данилов ученик). Бугари се уопште нису надали овоме нападу, поготову не након оних преговора (има мишљења да је чак и примирје било уговорено, а да га Стефан није поштовао), мислећи да српске војске има сувише мало да би могла њима да се супротстави. Да је бугарски цар био и те како изненађен види се из навода биографа. "И тако када виде бугарски цар долазак господина краља који је изишао против њега на борбу, био је у великом метежу, и као приморан и не хотећи да иде против њега на борбу" (Данилов ученик). У ствари, обе војске су на дан битке биле подједнаке и свака је бројала око 15.000 војника. За оно време биле су то приличне армије. Податке о бугарској војсци даје и Орбин: "јер је био сакупио дванаест хиљада Бугара и три хиљаде Влаха."

У овој бици посебну улогу је добио син краља Стефана Дечанског, Душан, и то тако што је под своју команду добио елитну јединицу. "Један део изабраних својих војника одлучи да иде на рат са сином својим младим краљем, а сам са другим делом војске;" (Данилов ученик). Нешто слично говори и Мавро Орбин: "Душан, имајући уза се много људства и међу осталим поменутих 1300 Немаца, од којих 300 коњаника, потуче се с Бугарином, који је имао много више људства него Рашани" (Мавро Орбин).

Битку је започела српска војска у само подне дана 28. јула 1330. године и то на Велбужду (данас Ћустендил). Овај напад је био за Бугаре страшно изненађење јер му се уопште нису надали. Добар део војске је харао околином, а Бугарски цар је био убеђен да је Стефан сувише слаб за борбу и да је то разлог дотадашњих преговора, али грдно се преварио јер: "тада затрубише убојне трубе, судари се оружје с обе стране, и коњи фрком зарзаше, и био је велики вапај" (Мавро Орбин). Српска војска је показала велику умешност и извежбаност. "Младићи превисокога краља тако устројени на рат, на обе руке стрељаху и ништа нису грешили и почеше се моћно борити, и стојаху крепко, не разилазећи се ни један од другога. И тако борећи се, би велико падање Бугара, и тако одоле српска сила" (Данилов ученик). Бугарска војска није издржала ни први налет српске војске већ се разишла на све стране, а српска војска је умела да искористи ову сметеност Бугара и да их разбије до краја.

Није познато како је текла сама битка и једини који је нешто више о томе казао био је Мавро Орбин по коме је главну улогу у великој победи имао страни елемент у српској војци, односно плаћеници. Они су наводно први ударили у центар Бугара и када су га разбили у напад је кренуо и остатак српске војске које је предводио Стефанов син Душан. "Али кад су војске имале да заметну битку, немачки војници разредише сву војску, како је захтевала ратна вештина, те рекоше Стефану Душану и другим великашима Рашке: Ми који смо римске или латинске вере и обреда, ући ћемо први у борбу, а ви ћете стајати постројени с вашим четама, и ако будете видели да ми напредујемо и да смо изазвали пометњу у непријатељској војсци, тада ћете нас следити ударајући јуначки као прави ратници. Али ако случајно будете видели (што не дао бог) да смо ми разбијени, пазите да се не упуштате у борбу с непријатељем, већ нека се свако спасава како боље може. Одмах после тога, збивши се сви заједно, почеше као побеснели упадати у непријатељску војску, те снагом копаља и мачева прођоше свуда рањавајући и убијајући свакога који им се нашао на путу. Затим се вратише одакле беху кренули. Тако поновише још други и трећи пут, тукући увек и правећи покољ међу непријатељима" (Мавро Орбин). Тек када су плаћеници сломили Бугаре у напад је кренуо и "млади краљ" Душан и Бугаре разбио до краја. "Кад је то видео син краља Стефана Уроша, крене и он са својим Србима против Бугара. Нападајући их смело и одважно, разби их и натера у бекство убијајући све на које се намери" (Мавро Орбин).

У даљем тексту своје књиге ("Краљевство Словена") и то на оном месту где пише о бугарској историји, Мавро Орбин прави збрку. По једној верзији (управо наведеној) страни плаћеници су сами разбили бугарски центар, а нити један од српских краљева их није водио (ни Стефан ни Душан, а ни неки од српских војсковођа). Међутим, када пише о бугарској историји, Орбин у суштини понавља причу о удару страних најамника у центар бугарске војске, али сада тврди да је на челу најамника био баш краљ Стефан Дечански. Овај одред најамника био је појачан и са једном четом српских коњаника. Дакле, Стефан води овај први удар на центар Бугара, отима заставу и заробљава бугарског цара Михајла (Орбин Стефана назива Немањом). "Кад су, дакле, војске заметнуле битку, Немања, праћен једним одредом својих коњаника и с хиљаду и три стотине Немаца, храбрих и оружју извежбаних људи, најпре је насрнуо на Михаилову заставу. Пошто ју је одузео без великих тешкоћа, окренуо се онда пут коњичког одреда где је био Михаило. У великом покољу који је ту направио, заробио је Михаила. Од осталог пак дела војске већина је ту изгинула, а они који су побегли, вратили су се кући напола голи. Смртно рањени Михаило остао је пуна три дана у потпуној несвести, а четвртог дана, дошавши мало к себи, испустио је душу" (Мавро Орбин). Оно што може да збуни јесте и то да Орбин опет на једном месту наводи како су ти плаћеници били под командом Душановом. "Душан, имајући уза се много људства и међу осталим поменутих 1300 Немаца, од којих 300 коњаника, потуче се с Бугарином,... итд." (Мавро Орбин). Шта је од свега тачно?

Неком логиком могло би се доћи до закључка да је верзија по којој су најамници, ојачани српским коњаницима, ударили у центар Бугара и решили битку, а да их је водио Душан (не Стефан), заправо најтачнија. Улога Душанова у овој битки је била велика и то сви биографи подвлаче, али нико не каже и у чему је та улога. Наводи се само то да је он био храбар итд., али то никако не би могло бити довољно да би он стекао неку знатнију славу у тој битки. Било је ту нешто и више. Душан је на неки начин решио битку. Да су страни плаћеници били ти који су самостално одлучили ову битку, или да их је водио Стефан, тада за похвале Душану не би било места. Узимајући у обзир то да је битка решена одмах у почетку, када је разбијен бугарски центар, те да се све остало претворило у прогањање и убијање непријатеља, то излази да је Душан славу могао стећи једино у почетку битке. То је управо тај удар у центар Бугара који је вероватно Душан предводио. То не би требало да буде ништа чудно, јер је Душан био веома млад и жељан славе, а сви су у њему видели престолонаследника. Он се таквим морао показати и на бојном пољу. С друге стране, није искључено да су још тада почела комешања између њега и Стефана и то је био додатни разлог да се Душан достојно покаже пред српском властелом, као храбар и борбен краљ. Исто тако, ни то што су најамници добили главну улогу у битки не треба да изненади. Они су били извежбани и прекаљени ратници, који су годинама пре тога ратовали по Италији (по Орбину) и представљали су најјачи део српске војске. Сасвим логично да им се онда додели и најважнија улога у битки.

Битка на Велбужду је била таква катастрофа Бугара да је и сам цар Михајло у бекству погинуо. О његовој погибији постоје различите верзије. По Григорију Цамблаку излази да је цар жив ухваћен и да је изведен пред Душана који га је дао погубити. "Цар бугарски би ухваћен од српских војника и би приведен к сину цареву, Стефану, који је тада показивао у борби велику храброст, и ту се лиши живота бедно" (Григорије Цамблак). По другој верзији цар је бежао, али му се коњ саплео и пао. Док се он батргао на земљи пристигну српски војници и убију га. "А цар Михаило видевши падање својих војника, поче бежати, и када је бежао, сила Господња сапе ноге његову коњу, и спавши са коња сакруши све тело своје. И тако видевши војници господина краља његово падање, прискочивши убише га својим оружјем, и тако издахну. И положивши тело његово на коња, пренесоше га ка господину своме краљу" (Данилов ученик).

Верзија Мавра Орбина одудара од обе горе наведене. И по њему цар Михајло је бежао, али му се коњ саплео па је он побегао пешице у шуму. Ту су га ухватили они српски војници који су били рањени и који су се склонили у шуму. Након битке привели су га код краља Стефана Дечанског, и он је изненада, док је разговарао са Стефаном, умро. "У овој бици био је рањен и оборен с коња бугарски цар Михајло. Али пошто га нису тада препознали, касније га је нашао један словенски коњаник међу онима који су се због рана били склонили у шуму, где су лежали на земљи јер се нису могли макнути с места. Кад је био доведен пред краља Стефана, који је с другима стајао ту близу, Стефан му је рекао да га је праведни суд божји довео то тога. Јер је он због велике охолости и без икаквог разлога хтео да заузме краљевство које му нипошто није припадало. На то Бугарин ништа не одговори, већ обрати поглед према њему, подигне прст према небу и рече: Нека се испуни воља божја. Изрекав то, издахне." (Мавро Орбин).

Сам цар Михајло је ухваћен док је битка трајала, прецизније док је трајао прогон Бугара, јер они нису ни стигли да пруже неки већи отпор. "Док је ово бивало, војници и силе господина краља гоњаху силе и многе народе цара Михаила, једне секући, друге стрељајући, друге бодући, друге рањене силом водећи ка превисоком краљу и сину његову младом краљу Стефану" (Данилов ученик). Какав је то хаос код Бугара био види се из тога да ни највеће велможе бугарске нису знале да им је цар погинуо, све док им његово тело није показао Стефан Дечански.

У овој битки краљ Стефан није узимао лично учешће, већ је након што је послао војску у битку провео цело време у молитви. "А он опет дошавши у обичан шатор, преклонивши колена и положивши лице на земљу, ронећи сузе као извор мољаше се. А Бог послуша својега угодника и онај силни гордељивац би побеђен са свом војском својом, као некада Амалик, дејством молитве, и не могаше избећи суд Божји" (Григорије Цамблак). За то време, Душан, син Стефанов је имао директно учешће у току целе битке "који је тада показивао у борби велику храброст" (Григорије Цамблак), а то није остало незапажено међу властелом. "А и овај млади краљ веома се прослави у томе рату, као Исус Навин..." (Данилов ученик).

Бугарска катастрофа је била страшна, армија потпуно разбијена, многи побијени или заробљени, цар погинуо. "А ови после велике битке и страшне борбе која је била тога дана, и од проливања толике крви тих безбожних и поганих народа, који су дошли на српску земљу са овим царем, рећи ћу да се и сама та река Струма сва изменила у крв, јер беху сасецани као и пољска трава,..." (Данилов ученик). О овој победи био је одмах обавештен и византијски цар Андроник III, који се одмах одлучио да одустане од даљњег војног похода на Србију. С једне стране бојао се снаге Стефана Дечанског, док с друге стране овај страшни пораз Бугара му је давао добру прилику да сада њих тако немоћне без посебног ризика нападне. До тог момента он је освојио пар места у Македонији (Охрид итд.), али одмах након вести са Велбужда он главнину војске извуче из Македоније оставивши пар мањих гарнизона. "После примљене вести о томе, цар се вратио кући, не пруживши помоћ ни једној страни и не претрпевши икакву штету" (Мавро Орбин).

Након битке најпре се прикупио плен и утврђивани су резултати победе. "А сутрадан после те силне битке, пошто је био сабран цео сабор овога превисокога краља у дан недељни, и у први час дана, пошто су приносили војници његови много злато и царске хаљине и небројено богатство, прекрасне коње овога бугарског цара и силе његове, што се подигоше на отачаство овога превисокога, јер ево сву славу њихову и богатство, које имађаху,..." (Данилов ученик). Пред Стефана су довођене заробљене бугарске велможе, којима је показиван њихов мртви цар. "И све велможе тога цара, које ухватише у рату, све ове приведоше пред лице господина краља, имајући железне окове на својим ногама. Многи од њих нису веровали да је погубљен цар њихов, но су мислили да је избегао смрти у тој великој борби, и изненада заповеди господин краљ да се изнесе мртво тело овога цара. А они видевши истину, горко заплакаше,..." (Данилов ученик). Ови потези Стефанови су требали да убеде Бугаре да је даљњи отпор узалудан, тим више што им ја цар мртав. Заправо, Стефан је дошао на идеју да на бугарски престо врати своју сестру Ану (Неду) коју је покојни цар Михајло отерао неколико година раније. Како је Ана са Михајлом имала сина Јована Стевана то је он требао бити нови цар Бугарске, али пошто је малолетан регентску власт вршила би Ана (Неда). Та идеја је вероватно Стефану пала на ум онога момента када је видео које су размере овога бугарскога пораза, па је приказујући тело мртвога цара желео да убеди Бугаре у несврсисходност даљњег отпора.

Видећи да се његова идеја може остварити, Стефан је, вероватно као пропагандни потез, не желећи озлоједити Бугаре, него их придобити, саслушао њихову молбу у којој су они од њега тражили да се њихов цар достојно сахрани. "Но нека нас помилује твоје превисоко краљевство и заповеди преславном твојом речју, да се погребе тело овога нашега господина, који је јуче био твој ратник, а сада је недостојни Твој слуга" (Данилов ученик). Након већања са својим великашима Стефан Дечански "заповеди да тело овога цара буде са чашћу пренесено и положено у цркви св. мученика Георгија, у месту званом Нагоричкога; и ту лежи и до овога дана на хвалу Богу, на прослављање и част овом превисоком краљу и целом његову отачаству, где лежи тело овога цара бугарскога Михаила" (Данилов ученик). Ова црква се налази североисточно од Куманова у селу Старо Нагоричино, а цркву је подигао још у XI веку византијски цар Диоген IV. Током 1313-1318 године манастир је детаљно обновио краљ Милутин.

Након тога српска војска се покрене пут Бугарске, уз пут не наилазећи ни на какав отпор. Пре покрета Стефан је о својој победи обавестио своју жену краљицу Марију, али и архиепископа Данила II и сабор српске земље. "Господин краљ посла веснике ка преосвећеном архиепископу све српске и поморске земље кир Данилу и ка жени својој благочастивој краљици и госпођи Марији и ка свему сабору српске земље,.." (Данилов ученик). Он је у суштини обавестио све њих, не толико о великој победи, колико о даљњим његовим плановима. Вероватно да ни краљ, а нити нико други, није могао ни сањати да ће српска победа бити толико убедљива и да ће бугарско царство пасти на колена. Сва је прилика била да се овај тријумф искористи до краја те да се из победе извуче све што се може. Стефан је желео да сестру врати на престо, мислећи преко ње да утиче на бугарске послове, док је српска властела видела добру прилику за ново територијално проширење. Није немогуће да је за овај продор у Бугарску Стефан био присиљен од стране властеле, јер биограф наводи: "А сутрадан после те силне битке, пошто је био сабран цео сабор овога превисокога краља у дан недељни....." (Данилов ученик). Значи, одмах након битке овај сабор, видећи размере победе, вероватно је расправљао шта даље предузимати. Бугарска је била сломљена и потребно је само ући у њу, а онда је разделити. Стефан по свему судећи није имао воље за то и баш ће то касније бити главни камен раздора између њега и српске ратоборне и пљачке жељне властеле. С друге стране, ту је био и Душан, са веома сличним идејама као и властела и још овенчан славом из протекле битке. У њему су великаши нашли истомишљеника и о томе је Стефан и те како морао да води рачуна. На основу свега тога његова одлука о продору у Бугарску је била по свему судећи само ограниченог домета. Тако је он мислио, али тако није мислила и његова властела, која је желела да од победе на Велбужду добије и опипљивије користи.

Из овога се види да је Стефан био и те како завистан са више страна. Најпре је морао да води рачуна о цркви и архиепископу Данилу II, коме је дуговао то што је био српски краљ. С друге стране, морао је и те како водити рачуна о расположењу властеле, а нарочито од онога момента када му је син Душан показао онолику ратничку способност. Стефанове одлуке након Велбужда су биле великим делом условљене управо расположењем са стране, а не његовим жељама. Управо тада, након највеће победе, почео је и Стефанов суноврат. Баш ту, на Велбужду, био је Стефан на врхунцу своје моћи. Слављен је као победник над бугарским и византијским царством, али уместо да му та победа донесе учвршћење власти, десило се супротно.

Након свега Стефан покрене војску и провали на бугарску територију. Пут кроз Бугарску није представљао посебан проблем, јер Бугари, још под теретом пораза, нису пружали никакав отпор. Док је још путовао кроз Бугарску упути Стефан својој сестри поруку где је обавештава да јој је бивши муж, бугарски цар Михајло, погинуо и где је њу обавестио о својој идеји да на бугарски престо постави њеног и Михајловог сина, Јована Стевана. "И тако господин краљ подигавши се са својим силама од тога места рата и увек идући ка истоку у државу бугарске земље, и посла своје поклисаре напред ка сестри својој благочастивој царици Ани, жени овога цара, кога победи, и деци њезиној,..." (Данилов ученик). Речено је већ да Бугари нису имали снаге да било шта учине против Стефана, јер осим што је он имао јаку војску, са собом је водио и најистакнутије бугарске великаше. "Велике велможе беху вођене у железним узама са овим превисоким краљем, да предаду своје градове и целу државу у руке господину краљу, не хотећи да их јако мучи" (Данилов ученик). Стога се и они одлуче на један доста понижавајући, али веома делотворан потез. Преостали великаши на челу са Белауром (брат покојног цара Михајла) дочекају Стефана код места Извори и замоле за мир. "Одатле се подиже са својим војницима, и дође у предео бугарске земље, у место звано Извори. И одатле хтеде пустити своје скиптре са силама ради примања те земље; и сутрадан пошто су се спремали његови војници, у тај час дођоше поклисари од брата тога цара Михаила званога Белаур, и од свију велемоћних те земље, који са великом чашћу и славним именима по достојању беху поштовани од овог бугарског цара...." (Данилов ученик). Идеја је била да се српска војска заустави док не дође у престоницу Трново, јер би тада било велико питање шта би се десило са Бугарском. Управо тада је Стефан и сазнао да су се Византијци повукли. "Ту је чуо да цар грчки, који је са својим силама дошао у помоћ овом цару бугарском, а чувши за такову победу тога цара, и гневом Господњим гоњен, пошто је мислио да све силе господина краља иду за њим гонећи га, поче бежати у државу земље своје" (Данилов ученик). Јасно је било да ће се српска властела тешко обуздати буде ли ушла у Трново.

Зато су Бугари одлучили да се са Стефаном састану пре него што он уђе у њихову престоницу, док је с друге стране и њему то одговарало, јер он није имао намеру да распарчава Бугарску. То и јесте разлог зашто је Стефан тако лако пристао на мир са Бугарима не тражећи скоро ништа за Србију. Једини захтев је био да се на престо попне син његове сестре Ане, Јован Стеван. "Када је чуо превисоки краљ ове речи и видећи да се сва његова воља и хтење догоди Божјом помоћу, и да се сва држава земље тога царства и силни те земље дадоше у његове руке, и примивши њихову молбу, и хотећи учинити крепост и помоћ сестри својој царици Ани и њезина сина учинити царем бугарским место његова оца,... (Данилов ученик). Било је предлога од стране неких бугарских великаша да дође до сједињења Србије и Бугарске, но Стефан није био расположен за то. "Јер од сада српско краљевство и бугарско царство биће уједно састављени и биће мир" (Данилов ученик). Мир је склопљен веома брзо и ускоро је један одред српске војске отпратио Јована Стевана и његову мати Ану. "И посла неколицину од велможа својих са неким делом своје војске њој у помоћ,… (Данилов ученик). Са остатком војске Стефан се вратио у Србију, где је дочекан онако како то приличи победнику. "А победитељ Стефан, украшавајући се светлим победама, врати се својој кући, а народ га је сретао и венчавао победним песмама, хвалио и чудио се, благодарећи Бога, што су стекли таквога цара, најсјајнијег међу свима првима" (Григорије Цамблак).

Шта је био резултат овога рата? С једне стране Србија је своје границе према Бугарској коначно утврдила и бугарску моћ тако сломила да веома дуги низ година Бугарима неће падати на памет да ударе на Србију. С друге стране, Стефан је преко своје сестре Ане имао у Бугарској одлучујући утицај. Према њему Бугари нису осећали мржњу, јер Стефан се након победе на Велбужду није мешао уопште у било какве бугарске унутрашње ствари. Тако ни један од великаша није био уклоњен, већ су напротив сви они у својим звањима чак и потврђени. Одмах након бугарске предаје у месту Извори објављен је један проглас по којем Стефан Бугарима гарантује немешање у њихове унутрашње ствари. "Ево, дакле, чули сте све што се догађа са нама од лица силе Господње у помоћ нашу и како хтедосмо доћи у државу земље ваше са многом силом краљевства ми. Но чувши речи ваше, примих молбу вашу, и нећу вам учинити никакве злобе. Но нека вам је знано да вам дајем као цара вазљубљенога сина моје сестре, да вам је господин и цар, као и отац његов Михаило цар, нека вам буде такође син његов господин и цар; Стефан цар, и као мене њега послушајте. И у ком је чину и имену ко од вас постављен, у том нека остане. И здрави будите" (Данилов ученик). Исто тако од Бугара није откидан нити један већи комад територије и она је остала у оним границама у којим је била и пре Велбужда. То су све били типично политички потези Стефанови којима је он постизао одлучујући утицај на бугарски политички живот. Са тим није била задовољна српска властела јер, практично од велике победе на Велбужду она није добила баш ништа. Није било пљачке, није било територијалних проширења, није било нових звања итд. То тако није могло проћи и ускоро се то осетило у пуној снази.

Тога свега је био свестан и сам краљ Стефан, осетивши незадовољство у властели. Да ситуација буде гора, ту је био и његов син Душан, који се посебно истакао на Велбужду и коме се скоро сва властела дивила. Коначно један ратоборан краљ који ће умети набујалу снагу Србије да усмери у нова освајања, док је Стефан већ био исцрпљен и склонији мирном животу. Да би некако каналисао ово незадовољство, упути Стефан свога сина Душана и неке војне одреде да ослободе све оне градове по Македонији које је византијски цар Андроник III заузео у свом краткотрајном походу. "И опет заповеди да се сакупе сви његови војници земље српске, хотећи ићи са њима, ако Бог хоће, на онога другога непријатеља свога грчкога цара, који је једну мисао и савећање имао са царем бугарским о овом благочастивом краљу,..." ( Данилов ученик). То су ови веома лако обавили и ускоро су сва места повраћена Србији. "Градове њихове узе, чија су имена: град славни Велес, град Просек, град Штип, град Чрешће, град Добрун. И прве године краљевства свога и у тим временима многе градове узе од земље грчке са свима државама њиховим и са многим именима, које подробно све по имену није нам могуће указати у овом спису" (Данилов ученик). Византијци скоро да нису ни пружали отпор, па су се скоро сва ова места предавала без борбе. "Многи од славних грчке земље иђаху ка господину краљу, предајући се њему са државама својим, и те градове, које узе овај господин мој христољубиви краљ са њиховом државом и славом и богатством, предаде некима од верних својих, да их са силама војске своје држе у послушности и работи, по заповести овога превисокога краља" (Данилов ученик).

35. Душанова побуна

У то време Стефанов син Душан је имао отприлике 22 године (ако је рођен 1308.) и веома се истакао у свим овим борбама. Сам краљ Стефан је према њему био доста подозрив, осећајући да му је син миљеник код властеле, те да би му можда могло пасти на памет да покуша да преузме краљевски престо још док је он жив. То је и био један од разлога што Стефан ускоро додели Душану на владање област Зету. Тиме га је он на неки начин одредио за престолонаследника. "Краљ Стефан, свестан да је много остарео, из велике љубави коју је осећао према своме сину, колико због горе поменуте победе, толико и што му је у свему био веома послушан и нада све га поштовао, даде му у власт обе Зете с градовима и тврђавама које су биле у њима" (Мавро Орбин). Нешто слично наводи и Данилов ученик: "и када је овај вазљубљени син његов Стефан млади краљ доспео до савршенога узраста да треба да има достојан део државе родитеља свога ради особног пребивања са својима, и даде му земљу зетску". Са Душаном у ову област кренуло је доста млађе властеле жељне ратних подвига и нових освајања. "Одлазећи, дакле, његов син Стефан на управу речених двеју покрајина, поведе са собом из Рашке много младежи и неколико рђавих саветника" (Мавро Орбин). Ускоро је Зета постала право легло незадовољства и бунтовника.

Властела окупљена око Душана непрестано га је наговарала да се побуни против оца и да узме власт. "Ови га даноноћно подстицаху да одузме краљевство из руку оца, који је због старости био неспособан за управљање, и да се тако обезбеди од свог брата Синише, кога је његов отац имао с другом женом" (Мавро Орбин). На неки начин Орбин покушава Душана да оправда и баца кривицу на Стефана Дечанског. По њему односи између оца и сина су се нагло погоршали због тога што је Стефан имао са Маријом Палеолог сина (рођен пре 1330.) који се звао Синиша. Наговаран од стране краљице Марије почео је Стефан да припрема Синишу за престолонаследника, а према Душану је одједном охладнео. Данилов ученик иде још и даље говорећи да је Стефан према Душану почео показивати отворену мржњу. "Урош III подиже мржњу на свога вазљубљенога сина, и место велике љубави, омрзну га савршеном мржњом". У суштини кривац је опет једна жена, опет српска краљица и опет Гркиња (за сукоб Милутин – Стефан окривљена је Симонида). Ова теза је неодржива јер Марија Палеолог није имала скоро никаквог утицаја на Стефана Дечанског, а понајмање на питање наслеђа престола. Сам Душан, онда када је преузео власт, поштовао је своју маћеху и није је узнемиравао. Она је након смрти Стефана Дечанског (11. новембар 1331. године) остала у Србији и замонашила се као монахиња Марта (умрла 7. априла 1355. године). Сахрањена је у Скопљу.

Веома сличну верзију износи и Нићифор Григор. "Пошто се пак сам краљ, коме је било педесет година, ожени наново ћерком царевом (из Цариграда), којој је било тек дванаест година, а међутим не ожени сина, и пошто с том ћерком царевом поче и децу рађати, син краљев, младић душе ватрене, подражен и подбуњиван од вршњака својих, поче смишљати одметање од оца и буну против њега" (Нићифор Григор). Незадовољна властела, увек спремна на побуну, то је одмах приметила. "Кад то опазише великаши, војводе, сатници и сви они који су се већ били наситили владе очине због дужине њене, почеше тајно један по један пристајати уза сина, распаљујући све више планова буне о којима је он мислио; докле га после недугога времена не повукоше са собом" (Нићифор Григор).

Већ у јесен 1330. године у Србији је дошло до отвореног сукоба краља Стефана и сина му Душана. Шта је био основни разлог може се само претпостављати. Иако биографи наводе да је био у питању Душанов страх да неће он бити тај који ће наследити Стефана, то се може узети само са великом резервом. Основни покретач Стефановог пада није био Душан, већ искључиво незадовољна властела. Основни узрок за незадовољство властеле је било Стефаново понашање након Велбужда када он није искористио плодове ове велике победе не допуштајући својој властели задобијање нових територија и пљачку. Наравно да је ово изазвало праву буру незадовољства, а да је било много незадовољника говори и Григорије Цамблак (који је био наклоњен Стефану Дечанском), онда када описује почетак Душанове побуне. "Имајући са собом много војништва и многе од начелних велможа, пређе у арванитску земљу, одликовану достојанством трибуна, и тамо се опаса на свесадржање царства, и ову одузе од отачаске области" (Григорије Цамблак).

Други биограф, Данилов ученик, опет искључиву кривицу баца на Стефана Дечанског и њему приписује први напад на Душана. Ево како он описује почетак сукоба: видевши да код оца више није омиљен, Душан му се обраћа са питањем у чему се састоји његова кривица јер: "Оче, знаш да сам вазљубљен син био пред лицем Твојим, и никада не преступих Твоје заповести, нити да се нисам бринуо за Твоје речи;..." (Данилов ученик). Међутим, то код Стефана Дечанског изазива још већу љутњу и он скупи војску па нападне на Зету где је Душан боравио. "А овај родитељ његов није пазио на такве речи, но се подиже на још већи гнев, хотећи љутом смрћу осудити свога сина, по наговору напред споменутог губитеља. И скупивши војску своје многе силе,..." (Данилов ученик). У овим наводима има доста истине, јер није спорно да је током новембра месеца 1330. године Стефан тражио од Дубровника неколико ратних бродова, но они га одбију. И Душан се обраћао Дубровчанима за помоћ, али и њега одбију и поруче им да треба обојица да се измире и да живе у миру. Стефан је заиста сакупио војску и ушао у Зету, дошавши све до Скадра. "И скупивши војску своје многе силе, и пође на сина свога до унутрашњости државе његове земље зетске, до града званога Скадра" (Данилов ученик). Мора да је то код Стефана пробудило успомене, јер је то био исти онај крај где је он ратовао са својим оцем, краљем Милутином. Исто као и онда син се није супротставио оцу већ се повукао преко Бојане, а Стефан разори Душанов дворац на обали реке Дримца и опљачка цео тај крај. "И ту учини многе пакости држави његовој, винограде и многа различна воћа заповеди посећи из корена, и њиве много понеле, које дају многе плодове на храну људима, такође заповеди до конца искоренити, и ту сам двор сина свога под градом Скадром, на обали реке Дримца, многе дивне палате заповеди до основа разорити" (Данилов ученик).

Очигледно да је Стефан био огорчен на свога сина чим је дозволио да се тако опустоши овај крај, а по свему судећи он је Душана тада намеравао да убије "хотећи љутом смрћу осудити свога сина,…" (Данилов ученик). Неких директних сукоба тада није било, не зато што је Стефан био јачи, већ по свему судећи због тога што Душан никако није могао да се одлучи на оружани отпор оцу. Због тога је са својом војском прешао на другу страну реке Бојане и ишчекивао. "Пошто је син његов напред речени млади краљ Стефан пребегао с оне стране реке Бојане, и ту стојећи са својом властелом и са неким делом своје војске,..." (Данилов ученик). Био је вероватно довољно јак, па се Стефан није усуђивао да пређе Бојану и да га покуша савладати у отвореној бици. Сам овај сукоб делује помало чудно. С једне стране Душан јесте био предводник незадовољне властеле, али велико је питање да ли су они било шта покушавали да оборе Стефана. У целом сукобу углавном активну улогу има Стефан, док је Душан пасиван и стално покушава да избегне директан сукоб. Изненађује толика огорченост Стефанова, јер он жели смрт синову и немилосрдно пали и уништава по Зети заборављајући да се ради о његовој држави и о његовим поданицима. То је помало и неуравнотежена Стефанова реакција изазвана вероватно успоменама на његову неуспелу побуну када је био ослепљен. Уплашен да ће изгубити власт он немилосрдно уништава и жели и сина да ликвидира.

Могуће је да се и сам Душан изненадио оваквом реакцијом Стефановом и не знајући шта да ради једноставно се повукао. Но, сада се и Стефан сетио своје побуне када се исто тако повлачио пред Милутином. Тада је Милутин употребио лукавство и понудио Стефану преговоре да би га на крају оковао, ослепио и протерао. Сада је и Стефан покушао нешто слично и почео позивати Душана на разговор. "Овај његов родитељ превисоки краљ поче му шиљати неке великоимените од велможа својих, говорећи да дође к њему, и јави му многе варљиве речи којима би га могао себи довести, да би га ухватио" (Данилов ученик). Ипак, Стефан није био Милутин, нити је Душан био Стефан, па варка није успела и Душан одбије ове преговоре. "А он Богом чуван и Духом светим заштићиван, разуме такве речи свога родитеља, да му нису на корист, и не хтеде у то време доћи" (Данилов ученик). Прво утаначење сусрета њих двојице није успело, али друго јесте. Сигурно је да је на овај други састанак Душан дошао тек онда када су били створени такви услови који му гарантују извесну сигурност, што при првој понуди није био случај. "Но пошто је имао многа посланства са својим родитељем, док постиже своју вољу и хтење, да није ништа сумњао, и тако дође ка своме родитељу,..." (Данилов ученик). Дакле, Душан је на виђење са Стефаном дошао тек онда када су се испунили они услови које је он тражио, а Стефан је на њих морао пристати. То сасвим довољно говори о Душановој снази и немоћи Стефановој. Да је могао, Стефан сигурно не би преговарао са Душаном и пристајао на његове услове, већ би овога ухватио и ликвидирао.

На крају до састанка њих двојице дође и постигне се неки споразум (неискрен са обе стране), на који су обојица дали велике заклетве. "И ту страшним клетвама и великим обећањем у Господа Бога и пречисту Богородицу, учини измирење са сином својим, и опет се врати у своју државу" (Данилов ученик). У суштини, није ништа решено већ је одржано дотадашње стање: Стефан је краљ, а Душан "млади краљ", који остаје да влада у Зети. Једини прави резултат је био тај што су борбена дејства и пљачке престале, а Стефан се повукао из Зете. Ипак, свима је било јасно да ово стање не може дуго трајати, колико због Стефанове неуравнотежене и осветољубиве природе, толико и због притиска који је властела вршила на Душана. Плашећи се Стефанове освете, они су морали ићи до краја.

По Даниловом ученику Стефан се никако није могао смирити и опростити сину, већ је и даље припремао освету. "Но имајући у своме срцу прву злу мисао, и никако не изменивши такве напред речене мржње против вазљубљенога свога сина, и никако се није могао обратити на достојну љубав према своме сину, но распаљујући се великом жестином срца, опет поче на њ подизати гнев, већи од првога, док сви нису разумели такову сујемудрену мржњу његову" (Данилов ученик). Из ових навода би се могло закључити да је Стефан припремао коначни обрачун са Душаном, мада се не види какав. Да ли је Стефан мислио да са војском сломи Душана или неким другим путем – остаје тајна. Но, Стефаново расположење није за Душана остала тајна, он је о томе био обавештен. "А овај богољубиви младић, син његов, видевши такову злобу и мржњу где се диже на њ и несмирену вољу родитеља свога, немајући што друго чинити, но прву мисао и сву жалост своју пред Господом јављајући, к њему вапијући са великом тугом срца, са сузама говораше: Господе Исусе Христе, сине превечнога Оца... итд." (Данилов ученик). Сазнавши за очеве намере, Душан се нашао у правом моралном процепу. Уколико буде чекао, могуће је да га Стефан ликвидира, док с друге стране он никако није могао да се одлучи да удари на њега. По свему судећи, Душан је покушао да избегне овај сукоб шаљући оцу гласника и поруку где га уверава у своју верност и љубав. "А ја, вазљубљени син твој, којом жалошћу оскрбих душу твоју, или којом мојом злобом ражљутих тебе, мога доброга хранитеља? У којем ли неподобном делу нађох се, да овако страдавам, гледајући бескривично заклање? Но уклони се гневом од слуге твога и не презри мене, вазљубљенога ти; јер ево од многога очајања, скрби и жалости, остави ме срце моје" (Данилов ученик).

Стефан није обратио посебну пажњу на ова Душанова уверавања и молбе, већ га је опет набусито позвао да се појави код њега. "Хоћу да се ускоро нађеш преда мном, а ако ме не послушаш, то те чекају многе напасти" (Данилов ученик). Ти позиви су били очигледна клопка и то је Душан подозревао, па је то тако и коментарисао својој околини, у суштини не знајући шта ради. "Браћо моја вазљубљена и другови, ево видите велики рат ратнога непријатеља, који се подигао на нас. Шта ћемо учинити? Бежимо од њега у стране народе, да не погинемо превременом смрћу. Јер ево разуместе мога родитеља, где се спрема на моје заклање за никакву кривицу" (Данилов ученик). Душана је очигледно ухватила малодушност и није више имао жеље за ратним сукобима са оцем и стога је предлагао бекство у неку страну земљу. Међутим, властела која га је окруживала није хтела да чује о томе већ га је убеђивала да се одупре оцу, односно они су Душану предлагали да покуша изненадним нападом да обори Стефана. "Но ако хоћеш сам да избегнеш такву смрт, која ти је спремљена, претеци, дакле, прво ти и уклони свој презир" (Данилов ученик). То је овоме било мучно и одбијао је такву њихову идеју. Тада је и нестрпљива властела ставила Душана пред алтернативу: или да заједно нападну на Стефана или да ће они сви прећи на страну старога краља, а Душана оставити његовој судбини. "А ако нас не послушаш, ми увећавши се код родитеља твога, и уставши ићи ћемо к њему, а тебе ћемо оставити у великој жалости и презиру" (Данилов ученик).

Необјашњива је тадашња Душанова малодушност и неодлучност. По Мавру Орбину у питању је било то што је Душан био благ и попустљив. "Мада је ово изгледало окрутно његовом сину, који је био врло благе и умиљате нарави,..." (Мавро Орбин), али у то је, имајући у виду његов каснији живот, веома тешко поверовати. Најближе истини јесте то да се можда Душан уплашио одмах након Стефановог проваљивања у Зету, а да је страх постојао види се из тога што он оцу није ни пружао отпор већ се повукао. Саму заверу против Стефана сам Душан није ни иницирао већ је у њу од стране незадовољне властеле увучен и био је цело време само невољан пратилац, па можда баш и из тога потиче његов страх. Иако се Стефан повукао из Зете, његов је утицај био још увек јак, а број Душанових присталица се рапидно смањивао. Остало их је још веома мало, а и они су били спремни да Душана напусте уколико он не буде одлучније кренуо на оца. У суштини, Душан више није имао излаза и морао је да иде до краја. "Пошто је овај богољубиви јуноша био у великој недоумици због таквих њихових речи и немајући друго што чинити,..." (Данилов ученик). Сада је побуна против Стефана била и много тежа, јер Душан није имао много присталица и напад на оца могао се извршити само изненадно. "Јер не беше велика њихова сила, но мали неки број" (Данилов ученик).

Тако је и било. Са мањом групом одабраних војника и верне властеле нападне Душан свога оца Стефана, док је овај са породицом боравио у свом дворцу Неродимљу. "Пошто је, дакле, потајно сакупио војску у обадве Зете и извршио избор најбољих тамошњих ратника, водећи собом и Каравида Фратнута и Ђурђа Илијића као своје саветнике отпоче усиљен марш пут Рашке, у којој се налазио његов отац" (Мавро Орбин). Радило се о добро припремљеној акцији у којој су били само они који су били војнички најспремнији, прави изненадни напад. По Орбину, Стефан је нешто био начуо, али није могао веровати да би Душан био у стању извршити тако дрску герилску акцију и са малим бројем војника напасти њега, краља Стефана, у центру његове државе Србије (Рашке). Како се само тешко преварио. "Мада је био сазнао ту ствар о сину, краљ ипак није могао да поверује. Зато га је син, кад га је затекао у лову код тврђаве Петерцо са неколико слугу, ухватио без отпора и заточио у тврђави Звечану" (Мавро Орбин). Да је Стефан био изненађен, потврђује и Данилов ученик. "А родитељ његов благочастиви краљ тада је био у своме славном дворцу, званом Неродимље, и никако се није надао оваквом делу" (Данилов ученик), али и сам Орбин "То веома изненади његова оца, јер никада није могао ни помислити на нешто слично" (Мавро Орбин).

Напад је изведен веома вешто, у саму зору, са опкољавањем целог краљевог дворца, али је краљ Стефан ипак успео да себи прокрчи пут и да праћен тек неколицином највернијих побегне. "А ови саставивши се са његовим сином, како горе указасмо, и уставши од Зетске земље, од града Скадра, и када је свитао дан среда, ставши посред горе Прозрака, разредише се који ће од њих са које стране поћи са својим војницима. И тако у један час учинише напад око његова двора, и пошто је био велики вапај, овај његов родитељ, превисоки краљ, усевши на коња свога и побеже у град звани Петрич, са нешто мало своје властеле" (Данилов ученик). Сама реакција краља Стефана није била нимало на висини, јер се он толико успаничио да је побегао остављајући и своју жену краљицу Марију Палеолог и двоје њихове заједничке деце: Синишу (Симеона) и Јелену. "А ту у двору своме оставивши жену своју, благочастиву краљицу са децом својом, овај христољубиви син узе у своје руке све његово богатство и славу, као даровано му од Владике свију Христа" (Данилов ученик). Рачуна се да је овај напад извршен дана 21. августа 1331. године.

Одмах након што је Стефан побегао, организује Душан наставак потере за њим, знајући да не сме оставити Стефану довољно времена да организује неки чвршћи отпор. У тврђави Петрич они нађу краља Стефана који се, видевши да не може организовати отпор, одмах преда. "И опет уставши пође са својим војницима на град, где беше побегао његов родитељ, и овај му се предаде" (Данилов ученик). По свему судећи, Душан није имао никакву намеру да се са оцем обрачунава и, како каже Данилов ученик, он је оца тешио говорећи му да му не прети било каква опасност. Вероватно се Стефан грдно уплашио имајући на уму како је прошла његова побуна против Милутина, а и оно што је он мислио урадити Душану, да га је на време ухватио.

Након што је Стефан ухваћен, Душан нареди да га заједно са целом породицом затворе у тврђаву Звечан, док се не реши његова даља судбина. "Овај христољубиви син његов савећање учини са својом властелом, и би заповеђено да родитељ његов буде одведен са својом женом у славни град Звечан, и да се тамо чува, док не учине неко измирење међу собом" (Данилов ученик). Након тога почну припреме за Душаново крунисање. Најпре се пошаљу гласници који су јављали о промени на престолу. "И после овога посла веснике у све државе отачаства свога, и када силни ово чуше, сви долазећи клањаху му се;..." (Данилов ученик).

Припреме за Душаново крунисање су ишле без неких већих проблема, тако да отпора у држави није било. "Када је овај благочастиви краљ примио престо оца свога, све отачаство његово веселило се због њега, узашиљући достојне хвале и молбе за његову крепост, видећи га где цвета благодаћу Божјом, и Његовом силом и помоћу утврђена, крепка и непоколебима, и победе непријатељске расуше се свима који су зло мислили против његова отачаства, ишчезоше као и снови онога који устаје,..." (Данилов ученик). По свему судећи, постојала је бојазан да смена на престолу неће бити примљена тако лако, но ти су страхови брзо ишчезли. Стефан Дечански очигледно није био омиљен и његов пад није проузроковао никаква узнемирења. Но, остала је црква. Питање је било како ће то она примити, а поготово имајући на уму њену улогу у довођењу Стефана на краљевски престо, тим више што је на челу цркве био архиепископ Данило II. Да ли ће он, који је више заслужан за то што је Стефан био српски краљ, мирно прихватити Душана као новог владара. Стога је и Душанова порука архиепископу Данилу II веома снисходљива у којој он Данила моли да овај дође и да га крунише за краља. "Но, пожуривши се, дођи к нама, да чувши речи и поуке богоугодних речи твојих, и ми, чеда твоја, научимо се страху Господњем, и опет да учиниш са нама што је по достојању, и да благословом руке твоје примимо овај престо Богом даровани ми" (Данилов ученик). Душанова бојазан (ако је постојала) била је безразложна и архиепископ Данило II је мирно примио ову смену на престолу и крунисао Душана.

Догађај Душановог крунисања је обављен веома свечано на дан 8. септембра 1331. године на двору у Сврчину, где је био окупљен државни сабор племства и свештенства. Крунисање је обавио сам архиепископ Данило II, а како је текло само крунисање детаљно описује биограф: "И тако заповеди да буде сабор Богом сабрани отачства његова. И када је овај преосвећени дошао са Богом дарованом му паством, епископима и игуманима, и са целим клиром црквеним, и када је био сабран цео сабор српске земље у његову царском двору Сврчину, и када је био славни празник Рођење пресвете Богородице, и на навечерје учинише хвалбена славословља, како је на похвалу славном празнику, и опет ноћно стајање такође, и ујутро, дан недеље, учинише на овом благочастивом све по законском уставу у цркви светога Претече, и преосвећени архиепископ кир Данило учини молитву, и узевши царски венац у своје руке, и положи на свечасну главу његову, говорећи: Положио си на главу његову венац од драгог камења, и умоли од тебе живота и дао си му дужину дана на векове векова" (Данилов ученик). Након крунисања архиепископ Данило II одржао је, сада већ краљу, Душану беседу у којој га је саветовао како да влада. "Када је била довршена божаствена служба и све остало, изложи му господин мој, преосвећени кир Данило, божаствене и целомудрене речи са целим сабором епископа и игумана и часних чрнаца, што му је од користи за душу и тело" (Данилов ученик).

Након свега, ипак је остало питање старог краља Стефана Дечанског. Шта радити са њиме и његовом породицом? Он више није краљ, али он још увек има својих присталица и могао би бити опасан. Могуће је да би га Душан и оставио на миру и сходно тадашњим обичајима послао у манастир, али властела која је помогла Душану није мислила тако. Они су се Стефана плашили и стога су тражили да се он ликвидира. "Док је, дакле, краљ тако боравио у тамници, поменути саветници стадоше наговарати сина да убије оца. То су чинили из подозрења да се не би лоше провели ако би случајно био ослобођен тамнице" (Мавро Орбин). Очигледно да је Стефан био веома осветољубив и ко зна како би се обрачунао са онима који су Душана помогли само када би му се за то указала каква прилика. По свему судећи Душан је попустио пред наваљивањем моћне властеле и одобрио, ако већ и није наредио, да се Стефан погуби. "Приволевши се син њиховим опаким саветима, посла неке људе спремне да изврше такво злодело, те га они удавише усред ноћи у реченој тврђави" (Мавро Орбин). Слична је верзија и Григорија Цамблака који такође тврди да је Стефан удављен по Душановој жељи и веома штуро описује ток целе побуне и Стефаново ликвидирање. "А зато и нађе згодно време син, а уједно и нападач, и изненада дође са многим силама, и имађаше у рукама оца са женом и децом, и њих даде чувати у другом граду, а њега посла у тако звани град Звечан, и после неколико дана осуди га на најгрчу смрт удављења" (Григорије Цамблак). По Цамблаку Стефан и његова породица нису заједно тамновали већ одвојено, што ће рећи да су планови са Стефаном били већ унапред одређени и да је његова судбина била запечаћена онога момента када је ухваћен. То је и био разлог због чега није дозвољено да буде са породицом што би, по мишљењу нападача, могло створити неке тешкоће (вероватно сажаљење) када се буде одлучивало о његовој судбини. Истим путем иде и Нићифор Григор, који наводи "Они су без муке донели окованог оца пред сина. Затим су га бацили у тамницу, по свој прилици против воље сина и на његову жалост. Он при свем том ћуташе, не могући стати насупрот захтевима множине, јер се и сам бојао да му се може десити нешто неочекивано. Није прошло много дана, када они удавише онога (оца) у тамници, те му на тај начин, као противност оним слатким сретним случајевима (победа од 1330). спремише горак крај живота, али сину начинише владу чвршћом и поузданијом" (Нићифор Григор). Дакле, по Григору наређење за Стефаново погубљење није ишло директно од Душана, већ су то на своју руку урадиле његове велможе. Сам Душан се није могао томе одупрети, јер се бојао за себе.

Ипак, има и супротних мишљења. По Даниловом ученику Стефан Дечански је умро природном смрћу и то непосредно након Душановог крунисања. "Када је после овога прошло мало времена, овај родитељ његов у таковом пребивању, као што напред указасмо, промислом Божјим (јер нико не може побећи од природне везе смрти, јер нико, љубимци моји, не зна, у који ће се дан или час душа разлучити од тела), када се нико није надао, овај благочастиви и христољубиви краљ Урош III предаде дух свој Господу" (Данилов ученик). Дакле, Стефан је умро природно и није било никаквог насиља над њим, док се само време смрти само несретно подударило са свим овим догађајима. Следствено томе, вероватно да Стефаново здравље није могло издржати све тегобе кроз које је пролазио, а време је касније начинило од Душана његовог убицу. Узимајући у обзир то да је свим овим догађајима ипак најближи био Данилов ученик, док су сви остали били или временски удаљенији од овог догађаја (Григорије Цамблак) или територијално (Мавро Орбин, Нићифор Грегор, и други.), то би требали извести закључак да је његова верзија ипак најтачнија. Све остало је само легенда. Међутим, треба имати у виду и то да Данилов ученик делује за живота Душановог и у то време је и писао о Стефану Дечанском. Из разумљивих разлога он је морао прећутати чињеницу (ако је она тачна) да је Душан дао погубити свога оца Стефана. Григорије Цамблак је писао скоро седамдесет година након смрти Стефана Дечанског и могао је слободно рећи истину. Имајући то у виду, излази да је Цамблакова верзија, неоптерећена дневним политичким потребама, много тачнија. Но, код њега је други проблем. Он је своје списе могао писати под јаким утицајем легенде која је била веома снажна и по којој је Душан убица Стефанов. Смрт Стефана Дечанског је због свега тога остала обавијена мистеријом, а датум његове смрти пада на 11. новембар 1331. године. Сахрањен је у својој задужбини манастиру Високи Дечани.

Овај манастир је подигнут на реци Дечанска Бистрица југозападно од Пећи, а грађен је од 1327. године до 1335. године. Осликан је знатно касније 1347-1348 године. Градитељ је био протомајстор фра Вито, Которанин, иначе католички монах. Саме пропорције овог манастира (дуг 36 метара, а висок 30 метара), за оно време потпуно неуобичајене допринеле су да се овај манастир назива "Високим" (Високи Дечани). Племенито једноставан, складних пропорција овај манастир представља највећи српски средњовековни споменик. По легенди, сам Стефан Дечански је изабрао место на којем манастир сада лежи. Он је у ту сврху доста места обилазио, а онда је изненада наишао на ово место које га је очарало својом лепотом. "А сам, поставивши шаторе, ту пребиваше дивећи се красноме месту, јер лежи на највишим местима, сачишћено сваким дрвећем, многогранатим и многоплодним, а уједно равно и травно, а одасвуд теку најслађе воде. Ту извиру велики извори и напаја га бистра река, чија вода пре укуса даје велико руменило лицу, а после укуса велико добро растворење телу, тако да се нико не може наситити насладе воде. Са западне стране затварају га највише горе и њихове стрмине, и отуда је тамо здрав ваздух. Са источне стране овоме се приуподобљава велико поље, наводњавано истом реком. Такво је дакле место часно и достохвално за подизање манастира" (Григорије Цамблак). Сам Стефан Дечански је сазидао угаони камен на овој цркви. "И сутрадан учини преосвећени молитву на утврђење цркве, и пошто су означили место, узе господин краљ у своју руку угаони камен, … итд.,". Овоме чину је присуствовао и архиепископ Данило II, који је касније и управљао изградњом Дечана. "И тако положи камен руком својом прво, такође за њим и овај преосвећени. И нарекоше га храм Господњи на име празника Вазнесења Господњег, звано место славно Дечани" (Данилов ученик).

За смрт Стефанову везана је и легенда о проклетству Душанових каснијих потомака, а касније и целе српске државе. "Неки кажу да је, кад су дошли ти људи да му одузму живот, проклео сина и његове потомке. Мада се ово проклетство није испунило на сину, пало је ипак на његова унука Уроша, који је изгубио краљевство, како ћемо у овој књизи рећи после" (Мавро Орбин). Ова легенда је трајала много векова, а сви су се тог проклетства сетили онда када је кнез Лазар са својим ратницима пао на Косову, а Србија пала под Турке.

Смрћу Стефана Дечанског почиње највећи период српске средњовековне историје, њено уздизање до царства, али и зачетак каснијег пада. О Стефану као човеку може се расправљати и овако и онако, али остаје чињеница да је он свакако најтрагичнија личност из целе лозе Немањића. Читав његов пут посут је патњама. Од оца, краља Милутина, доживео је то да га овај шаље као дечака на Татарски двор као таоца, да види то како му отац тера мајку да би довео на њено место петогодишње дете (Симониду), а њега самог прогласио незаконитим дететом. Касније га је Милутин ослепио и отерао из Србије у прогонство. Након очеве смрти имао је сукоб са братом Константином и када се коначно дочепао круне умрла му је верна жена Теодора која га је пратила у свим недаћама. Ни то није било све, јер одмах након његовог највећег тријумфа на Велбужду против њега се побунио рођени син, Душан, и свргао га са престола, а онда дао убити. Толико разочарења, и сувише за један обични људски век.

Сама његова политика, у суштини веома мудра, није наишла на разумевање међу властелом, али ни код сина Душана. Стефан није дозвољавао да се Србија неконтролисано шири и да окупира територије које није у стању да контролише без великог напора. Стога није желео да окупира Бугарску, што и јесте вероватни узрок његовог пада. Да је његова политика била далековидна видеће се одмах након Душанове смрти, када се Србија, огромно нарасла буде одједном и распала из једноставног разлога што није било довољно националног елемента да све то држи под контролом.

За велики део својих невоља Стефан сноси и сам кривицу. Његов однос са Душаном остаје нејасан и веома је лако могуће да је кривац за свађу са њим управо Стефан. Иако га је Душан по свему судећи дао убити, чини се да није ни имао другог избора јер је и Стефан радио Душану о глави. Имао је он много тамних страна у својој личности и никако није могао бити светац у оном смислу како то жели Григорије Цамблак, али на крају Стефан, је ипак био прави страдалник. Ослепљен од оца, а убијен од сина. Стефан Дечански је остао у нарочито лепој успомени у цркви, која га је сматрала мучеником, што он у суштини и јесте био, па је недуго након смрти (вероватно 1339) он проглашен свецем.

36. Краљ Душан

Још док су трајале борбе у Србији између Душана и Стефана, искористе Бугари прилику да протерају царицу Ану (Стефанову сестру и Душанову тетку) и њене синове, а на престо поставе Јована Александра (1331-1371.). Овај нови цар се показао као веома активан па је одмах након доласка на престо напао Византију, покушавајући да поврати она места која је византијски цар Андроник III 1330. отео од Бугара. Тада су наиме Византијци, након што су чули за српску победу на Велбужду, одустали од напада на Србију и скренули своју војску на свог дојучерашњег савезника Бугарску, узимајући им неке црноморске градове. "Кад је, дакле, Александар преузео управу краљевства, саставио је јаку војску од Бугара и Влаха и провалио у суседне земље Римљана. Продро је све до Једрена, покорио многа места, освојио затим нека утврђења и вратио се кући весео и пун плена" (Мавро Орбин). Овај напад Бугара завршио се са њиховом великом победом над Византијцима код Росокастра, па су Бугари тиме потврдили своја територијална проширења на југу.

Душан није реаговао на то што су Бугари протерали његову тетку Ану и њене синове, већ је напротив са новим бугарским царем Јованом Александром склопио уговор о пријатељству. Истовремено је дошло и до склапања брака између Душана и Јелене која је била сестра бугарског цара (почетак 1332. године). Од тада па све до Душанове смрти није било више никаквих сукоба између Србије и Бугарске. Душанова тетка Ана је након протеривања из Бугарске отпутовала у Дубровник и ту боравила све до своје смрти 1346. године.

Одмах након Душановог крунисања дошло је до унутрашњих немира када се против новог краља побунила властела из Зете. Имајући у виду то да се против Душана побунила баш она властела која га је помагала да се дочепа престола, долази се до закључка да је ова властела била незадовољна наградама које је добила за указану помоћ. Вођа Зетске властеле био је војвода Богоја коме је седиште било у Светом Срђу на Бојани. Ова побуна је касније захватила и област северне Албаније, где је главни експонент незадовољника био Димитрије Сума. Рачуна се да је до побуне дошло током априла 1332. године. Незадовољство ових великаша изгледа није било нимало наивно, као што ни размере побуне нису биле незанемарљиве. Да је ова побуна могла бити веома опасна, види се из тога што су морали и Дубровчани да интервенишу, те да посредују између незадовољника и краља. Побуна је била брзо смирена и није имала неких већих последица, мада се данас не зна како је дошло до умирења незадовољника: посредовањем Дубровника (мирним путем) или силом.

Да је незадовољство имало ширих размера види се из једног писма које је архиепископ у Бару, Гијом Адам послао француском краљу Филипу VI (1332.), и у којем он описује ситуацију у Србији. "Ова краљевина или нема никаквих тврдих места ни градова, или их има веома мало; краљевина је то јадна и жалосна, градови су у њој без јарака и без зидова. Зграде и дворови, како краљевски тако и осталих племића, саграђени су од брвана и од дрвета; нити ја тамо видех двора или куће од камена или од земље, мање у латинским градовима по приморју. А краљевина је та много богата житом, вином, уљем и месом; пријатно је испресецана текућим водама, изворима и рекама, окићена шумама, планинама, долинама и равницама, и пуна сваковрсне дивљачи; у кратко рекавши, добро је и одабрано све што у њој роди, нарочито у крајевима приморским. У Србији има сада пет рудника злата, и толико исто рудника сребра, где рудари непрестано раде. И осим тога има руда сребра, помешаног са златом, који су заиста ту скоро нађени на многим другим и различитим местима, и поврх свега има великих шума и добре врсте. И ко год буде добио ову краљевину, имаће доиста прекрасну и милу драгоценост, која ће имати скупу цену у свему овом веку". Истовремено он описује како незадовољство становништва, поготово Латина и Арбанаса, садашњим режимом чини ситуацију у Србији јако нестабилном. На крају Гијом Адам предлаже француском краљу да освоји Србију. Ради се о једном веома пристрасном извештају, јер Гијом Адам је био затуцани католик који је осећао страшну нетрпељивост према православној цркви и њеним припадницима називајући их све шизматицима. У суштини, он је желео да наговори француског краља на крсташки рат, а колико је овај његов предлог био нереалан показало је време.

Одмах након доласка на власт морао је Душан да разреши ситуацију и са Дубровником око полуострва Стона. Ту је ситуација била помало мутна, јер је босански бан Стефан држао Хум, али на неки начин полагао је и право на Стон, мада је њега фактички држао српски краљ. Ту је сада требало натегнути дипломатију и откупити Стон, а не замерити се ни Србији, али ни Босни. Да имају добру вољу према Србији, Дубровчани су показали онда када су Душана помагали при смиривању побуне властеле у Зети. Дубровчани су већ дуги низ година желели да некако дођу до овог полуострва, али то нису покушавали насилним путем док су трајале борбе између Душана и Стефана. Након Душановог крунисања пошаљу Дубровчани понуду у којој траже да полуострво Стон откупе, али истовремено почну преговоре и са босанским баном Стефаном, будући да је и он истицао право на овај део територије. На крају успеју да убеде Душана и он им прода Стон, а недуго потом исто то ураде и са босанским баном. Куповина Стона је Дубровчане коштала много више новца но што је то Душан тада и мислио, будући да су Дубровчани подмитили Которанина Николу Бућу који је извршио одлучујући утицај на њега да им прода Стон. "Ту потврду је издао првенствено на молбу Которанина Николе Бућа, свога протовестијара, којега су Дубровчани због тога уврстили међу своју властелу" (Мавро Орбин). Касније су избили проблеми око православнога становништва које је живело на Стону и које је од стране Дубровника систематски или прекрштавано или потискивано да би крајем XIV века било и потпуно потиснуто. Без обзира на све то, за све време трајања Душанове владавине имале су Србија и Дубровник добре односе. "И тако Рашко Краљевство и градови Далмације стајаху у његово време боље него икада раније, посебно град Дубровник и Котор" (Мавро Орбин).

Са Византијом је већ била друга ситуација, јер сва Душанова освајања су требала ићи у том правцу. Није то била само његова жеља, он је тако и морао, јер властела је већ пред крај Милутинове владавине јасно исказивала незадовољство његовом мирољубивом политиком према Византији. То су били богати крајеви и због немоћи Византије да их одбрани били су идеални за освајања. "Стефан, дакле, као прво, настојао је да освоји делове Романије, у чему није имао много тешкоћа. Како је Романија у прошла времена живела дуго у миру, била је готово без оружја, а није имала ни ратника који би је могли бранити" (Мавро Орбин). Стога је и логично једини могући правац за експанзију био баш у том правцу и то се од Душана и очекивало. Одмах након крунисања, током 1332. године, већ су поједини одреди упадали у Византију и пљачкали, и то углавном по источној Македонији. Освајања нису била велика, па је заузета само Струмица и неки мањи градови, мада биограф покушава да ове походе прикаже много већим но што су они то стварно и били. "Овај превисоки и благочастиви краљ скупивши сву силу војске своје отачаства свога, и пође тамо у унутрашњост грчкога царства, и узе многе градове тога царства, и зароби многе земље те државе, и додаде њихово богатство и славу ка богатству и слави свога отачаства и у славу велможа и народа свога, и никако никада није се уздао на силу крепости своје, но неослабљено и свесрдно уздаше се у господа...." (Данилов ученик). Но, ти походи и нису били намењени освајању, то је било тек испробавање снага. Душан је тек припремао своју главну силу за оно што ће тек доћи.

Сама Душанова позиција међу властелом у Србији није била посебно чврста и он је доста зависио од своје околине. На такав начин га ипак не описује и Мавро Орбин. "Дошао је на власт његов син Стефан с надимком Душан. Он се родио од мајке Бугарке, сестре краља Светослава, а кад је почео владати имао је око двадесет година. Упркос томе што је у младости изгледао тупоглав и недовољно способан за управљање, слушајући ипак старе и мудре великаше које није пуштао од себе, постао је врло мудар владар и управљао је краљевством веома разборито. Стога су му били веома послушни његови великаши" (Мавро Орбин). Ништа погрешније од тога. Нити је Душан тако чврсто држао великаше у запту нити су му они били послушни. Сами ратови са Византијом, који су ускоро дошли, били су плод притиска незадовољне властеле жељне освајања, али и Душанове потребе да им се ратним победама наметне. Он другачије није ни могао да им се наметне, осим ратним победама, јер је у време доласка на власт имао тек 22 године или чак и мање. С друге стране, то се до сада видело, најмање је Душанова заслуге то што је постао краљ. Он је био веома колебљив и тек под притиском са стране он је морао да доврши побуну против оца. На неки начин то и Орбин коментарише наводећи да је Душан био окружен старим и мудрим великашима чије је савете слушао и које није пуштао од себе. Није он њих држао око себе већ су они њега контролисали и утицали на његове одлуке. Стога су успешни ратни походи ка Византији били потребни, не би ли им се коначно наметнуо као владар.

Сам његов физички изглед Орбин веома детаљно описује. "Био је прекрасног изгледа и телесно врло лепо грађен: имао је широка рамена, снажне руке, изразита бедра, трбух увучен, јаке ноге, а стас висок, правилан и мужеван. И мада је временом одебљао, ипак му то није сметало, јер се непрестано вежбао у свим врстама оружја, које је веома волео. Посебно га је веселило да иде у лов." (Мавро Орбин). Дакле, ради се о правом ратнику, како по физичком изгледу тако и по љубави према оружју. Исто тако, Душан је умео и са људима. "Волео је и ценио ваљане људе којима је давао управу над својим покрајинама. Поред тога, био је врло достојанствен и широкогруд. Стога је својим дворјанима често даровао коње, новац, златне и сребрне опасаче, одећу од свиле и најфинијег сукна; хтео је да се лепо облаче и вежбају у оружју. Приређивао је такође често витешке турнире и пијанке, обдарујући оне који су се истицали и друге побеђивали. Зато је краљевство Рашке у његово време било врло славно и препуно ваљаних људи који су богатством превазилазили људе других краљевстава" (Мавро Орбин).

Душан је био и доста строг владар, а као и сви остали Немањићи веома религиозан и наклоњен цркви. "Држао је такође строги ред на двору и у свом краљевству, у ценама и дажбинама, не старајући се одвише да гомила благо, јер је по природи, како је речено био дарежљив. Био је, сем тога врло одан вери грчкога обреда, и подизао је цркве и манастире дарујући им велике милостиње и дајући велике дарове достојанственицима и свештеницима који су у њима певали свете химне" (Мавро Орбин). То што је био одан православној вери није му била сметња да се према католицима односи са пажњом. "Лепо се односио и према Латинима и онима који су били римокатоличке вере, без обзира на то што је једном на наговор своје жене Рогозне, зване и Јелене, опаке жене која је много мрзела католике, лишио свега злата и сребра и других драгоцености латинске цркве и манастире у обе Зете. На то се тадашњи папа врло разљутио, те му је ставио до знања преко својих посланика које је двапут у ту сврху слао да ће, ако не поврати добра одузета поменутим црквама и манастирима, подићи крсташки рат против њега и доћи са свим хришћанима да га потражи у његовом краљевству. Престрашивши се Стефан због тога, врати им све у потпуности и поче их лепо гледати" (Мавро Орбин). Очигледно да је Душан био и под доста јаким утицајем своје жене Јелене, која није остала у лепој успомени, а тај женин утицај је помало неуобичајен за Немањиће. Они никада нису много слушали своје жене, па није био редак случај да их, ако им нису по вољи, и отерају. Но, Душан је по том питању био ипак другачији.

Док се Душан спремао за поход на Византију, она је са својим царем Андроником III преживљавала тешке тренутке. Турци су Малој Азији постепено откидали део по део територија, а 1331. године узели су Никеју. Истовремено, у самој држави трајала су још увек трвења која су заостала још из борбе Андроника II и Андроника III. Незадовољан нечим, војсковођа Сиргијан, који је у грађанском рату био најпре на страни Андроника III, па онда Андроника II, напусти Цариград, љут на цара. Након краћег боравка у Галати, затим Евбеји и коначно Албанији, он изненада бане у Србију на Душанов двор (1334.. У моменту напуштања Византије он је био оптужен, и то лажно, за издају. Не могавши да се оправда и плашећи се да не би био ликвидиран, он одлучи да се освети и то је био основни разлог зашто се појавио у Србији. Истовремено, он је Душану јако добро дошао, јер је он сада добио једног заиста вредног човека, помоћу којег може да оствари продор у Византију. Њихови су се интереси тада поклопили мада су им мотиви били потпуно различити.

Сам Сиргијан дуго је службовао у пограничним пределима Византије, који су се налазили према Србији, тако да су му прилике на том делу биле јако добро познате, док је с друге стране имао доста добрих веза и познанстава. Све то је допринело да је имао и доста својих присталица у Византији. Већ током 1334. године почео је Душан уз Сиргијанову помоћ и прва војна дејства. Напад је ишао из више праваца, а једну војну групацију предводио је и сам Сиргијан. Одмах су постигнути значајни успеси па је Сиргијан заузео Костур, док су друге групације узеле Охрид и Струмицу. Након свега, током лета 1334. године бане српска војска под Солун. На челу војске стајали су лично Душан и Сиргијан. "И отишавши од некога места државе земље грчке, и дошавши са својим силама, стаде под славним градом Солуном, пошто се овај град хтео њему предати, но не са силом, као закон имајући" (Данилов ученик). Док је српска војска харала по околини у Солуну су почели међусобни сукоби двеју супротстављених странака од којих је једна хтела да се преда док је друга то одбијала. То је дало таман толико времена да цар Андроник III организује помоћ која је требало да крене Солуну у помоћ. Византијски цар је желео да избегне по сваку цену директан сукоб са Душановом војском, вероватно плашећи се њене снаге. Стога се одлучи на лукавство.

Цар је одмах опазио да је душа читавог овог похода баш Сиргијан и да би његовим ликвидирањем Душан изгубио значајног човека, те да би тај губитак био толики да би Срби морали одустати од даљњег похода. Стога пошаље Душану Сфранцеса Палеолога, који се представио као византијски пребег, наводно пребегао на страну Сиргијана. Његов је задатак био да придобије поверење код Срба и Сиргијана и да онда изврши атентат на Сиргијана. Сфранцесу није било тешко да све њих убеди у своју лојалност, па је ускоро добијао и поверљивије задатке од њих двојице. У једном од њих, док је тек почињала опсада Солуна, Сфранцес и Сиргијан обилазили су терен и у погодној прилици Сфранцес смртно рани Сиргијана, а сам успе да на време побегне до градских капија Солуна. Недуго потом Сиргијан умре, а Душан га је искрено оплакао и достојно сахранио. Сада је опсада Солуна постајала све тежа, јер су Сиргијанови Грци све више напуштали Душана и враћали се цару Андронику III. То је ишло чак толико далеко да су Срби неколико пута због издајства Сиргијанових Грка упадали у клопке. Видећи да без помоћи неког као што је Сиргијан овај поход нема шанси за успех, одлучи Душан да ступи у преговоре са царем Андроником III. С друге стране и сам цар је једва дочекао ове преговоре, јер се није ни њему ратовало, пошто је Мала Азија била његова преокупација. Да је цар заиста желео преговоре, тврди и биограф, наводећи чак да је од њега потекла иницијатива за њих. "И овај цар, чувши да се сва земља грчке државе и сви градови и сви силни земље те предају у руке благочастивога краља Стефана, и сам видећи се у великој скрби и жалости, и прибегавши у град Солун, поче шиљати своје посланике ка овом благочастивом краљу са смиреним и покорним речима,..." (Данилов ученик). Дана 26. августа 1334. године дошло је до састанка Душана и цара Андроника III и мировни споразум је постигнут. "И све ово свршивши на утврђење и веру, и тако учинише састанак под славним градом Солуном месеца августа 26. дан, у дан петак. И целовавши се љубазно међу собом, у тај дан било је велико весеље и радост међу војницима господина краља и у свој грчкој земљи због измирења и састанка њихова" (Данилов ученик).

По склопљеном споразуму Душан је морао да врати извесне територије, што биограф покушава да представи као да је то он учинио својом вољом. "Пошто му је господин краљ неки део земље и градова даровао,..." (Данилов ученик). Наравно да овде биограф мало претерује, јер Душан и није имао много избора, а мир је био потребан не само цару већ и њему, будући да су Угари са севера у то време већ нападали. Он више није имао времена да се замајава око Солуна где је исход опсаде постао крајње неизвестан, па се требало што часније извући из свега и бранити се од Угара. Ипак, доста територија је и задржано. "А остале градове и земље грчке, што узе, додаде ка земљи отачаства свога, и неке многе земље од области царства тога и градове, чија су имена: прво град славни Охрид, и град славни Прилеп (у коме благочастиви краљ подиже себи царски двор за пребивање), и опет град славни Костур, град Струмицу, град Хлерин, град Железанац, град Воден, град Чемрен. И ово све узе у три године краљевства свога, пошто га је Бог тако прослављао" (Данилов ученик). Тиме је Србија остварила ипак значајан помак граница на југ. Посебно значајан је био град Охрид где се налазило и седиште Охридске архиепископије, а на чијем је челу био архиепископ Никола. Он је мирно прихватио новог владара, српског краља Душана, а неколико година касније одиграће овај архиепископ и значајну улогу при крунисању Душана за цара.

Након свега, Душан је могао бити више него задовољан оним што је урадио за свега три године своје владавине, што биограф не пропушта да поносно наведе када набраја шта је све освојио. Према властели је утврдио своју власт и својим ратним успесима успео се осамосталити од њих тако да је могао да им намеће своју вољу. С друге стране имао је прилику да преговара са византијским царем и то не на равној нози, већ са позиције која је виша у односу на цара. Сам цар Андроник, иако 12 година старији од Душана, према овоме се односио са великом пажњом и љубазношћу. "И овога благочастивога краља одликова сваким царским даровима, и сву срдачну љубав показа му овај богољубиви цар;..." (Данилов ученик). То је могло Душану да пружи сасвим опипљиву представу о сопственој важности и снази, али и о томе колико је моћ Византије опала. Није немогуће да је тада између Душана и цара дошло и до склапања не само мира већ и савеза. "И у заједници много беседовавши међу собом о управљању и утврђењу да буде непоколебиво обећање међу њима,..." (Данилов ученик). Очигледно да су два владара доста разговарала и цар Андроник III је сигурно Душану говорио о тешкоћама са којима се сусреће, а у оквиру тога и о надирућем таласу Турака из Мале Азије. Тада је Душан могао упознати ову нову опасност, али је могуће да се тада и јавила клица идеје о српском царству које је требало да замени већ расклиману Византију.

Док се Душан бавио на југу, око Солуна, границе на северу према Угарској биле су слабо брањене и то је искористио угарски краљ Карло Роберт. За само време опсаде Солуна нису вођене веће акције од стране Угара, али су њихови повремени упади јасно говорили да ће ускоро следити и акција већег обима. Током целе 1334. године само се герилски ратовало, али угарски краљ је спремао велику експедицију и о томе је Душан обавештен на време. Могуће да је и то разлог зашто је он био тако попустљив према византијском цару, не желећи да се сувише задржава са њим, док је северна граница скоро небрањена. Већ почетком 1335. године Карло Роберт је прешао у напад, по свему судећи не знајући да га Душан чека и мислећи да он још увек ратује са Византијом. "Би завист од угарскога краља Карла против овога благочастивога краља и на државу отачаства његова. Јер беху му јавили, говорећи, да овај христољубиви краљ изиђе са својим силама у далека царства народа, хотећи их завојевати, а отачаство његово нико не чува" (Данилов ученик). Угари су кренули преко Дунава у оне области које је некад држао Драгутин. Војска је била по свему судећи велика, а активни њихов помагач је био и босански бан Стефан II Котроманић. "И овај зломислени краљ угарски, распаљујући се неситошћу напред реченог губитеља, хтеде озлобити државу отачаства овога благочастивога краља, мислећи да нема ко ће се противити његовим силама, и да ће постићи своју сујемудру вољу, а не могавши то, јави се као смеху извргнут, сам навукавши на се своју погибао. И узвеши у помоћ себи околне краљеве и других народа, и сјединивши многе њихове војске са својим силама, подиже рат на овога благочастивога, сабравши десетине хиљада многих народа на погубљење његова отачаства, и ове посла, мислећи безумни да овај благоверни није у држави отачаства својега" (Данилов ученик).

Карло Роберт се гадно преварио мислећи да Душан није спреман и да се не налази у Србији, јер чим су Угри прешли Дунав о томе је Душан обавештен. "Када су прешли реку звану Дунав, дођоше весници ка овом благочастивом краљу, говорећи: Нека је знано превисоком ти краљевству, да силе многих иноплемених народа дођоше на државу превисокога ти краљевства" (Данилов ученик). Српска војска је сакупљена веома брзо, а по свему судећи њој је прикључено и неколико византијских одреда, што може да потврди да су Душан и цар Андроник III у Солуну склопили не само мир већ и савез. "И у тај час заповеди да буду сабрани сви војници државе његове, и призвавши своје великоимените велможе, учини са њима савећање,..." (Данилов ученик). Оваква војска се одмах покренула ка Угарима и ускоро стигла до манастира Жиче где се требала комплетирати, а вероватно је то било и зборно место. "И када је дошао са својим војницима до места званога Жича, где се нариче дом Спасов велика архиепископија српска, и ту се поклони икони Владике свију Бога и пречисте Богоматере, из дубине срдачне зовући и молећи Му се за своју помоћ" (Данилов ученик).

Чувши да се приближава српска војска потпомогнута Византијцима, угарски краљ Карло Роберт је ненадано одустао од даљег похода. "А оне предречене многе силе сујемудрога краља угарскога, послане на овога благочастивога и на државу отачаства његова, када чуше да ваистину долази господин краљ и како греде против њих, хотећи да се бори са њима, они се сви у један час сметоше, и сва њихова мудрост ишчезе, и не беше ниједнога од њих, који би могао коју реч рећи на њихову корист,..." (Данилов ученик). Биограф описује да су се Угари страшно уплашили и да нису знали шта да раде, јер нису очекивали да ће налетети на српску војску, а онда их је одједном ухватила паника и повлачење се претворило у дивље и неконтролисано бекство. "И пошто је настала међу њима велика пометеност и узбуна, нападе на њих страх и трепет, и почеше бежати гоњени гневом јарости Господње, мислећи да страдају у великом рату" (Данилов ученик).

Угари су при повлачењу до Београда још и личили на колико – толико уређену војску, но када је требало прећи Саву почела је катастрофа. Настало је страховито гушање међу њима јер чамаца није било доста, а Срби су се приближавали. Због тога се река прелазила на свакојаке начине па их се много удавило и нестало у таласима Саве. "И када су дошли на реку звану Саву, и ту не имајући никакве спреме, на којој би могли прећи такву реку, и не знајући пристаништа куда ће испловити, почеше улазити у њу заједно. И Господ подиже руку на њих да их уништи, и вода их потопи, а мало од њих се избави од такове љуте смрти, и у један час сви постадоше празни, и у тај дан погибоше све њихове мисли" (Данилов ученик). Скоро без неких већих окршаја Душан је успео да поврати Мачву, али Београд, Мачвански град и Голубац задржали су Угари. Иако су срамно побегли, Угари никако нису одустајали од даљих повремених упада, али ни Срби нису остајали дужни, па су чак прелазили Саву и упадали у Срем. Коме је било теже: Србима или Угарима, тешко је рећи. Ни једнима овај рат није донео много тога, осим мноштва разарања и крвавих сукоба. Србима је ситуацију додатно отежавало и то што је папа сматрао краља Душана за шизматика и непрестано позивао белосветски шљам у крсташки рат против Срба, нудећи за то опроштај грехова. Ипак, и поред свега, за дужи низ година стање је на граници било углавном непромењено и акције неког већег значаја није било. Обе војске биле су сувише заузете на другим странама.

Душан, као и његови претходници, није показивао пуно амбиција према северу, где су се налазили Угари, већ је све своје снаге усмеравао ка југу према областима где су владали Византијци. То је било сасвим у складу са оним што је још некада започео Стефан Немања, а његови наследници само наставили. Сама ситуација је свима њима давала много шансе за експанзију у том правцу, јер је Византија била све слабија. Европа тада није још била свесна опасности која јој се приближава из Мале Азије, али Византијци јесу. Од њихових многобројних поседа у Малој Азији једва да је нешто остало и то су били углавном утврђени градови са којима су се тешко одржавале везе. Ратна експедиција коју је током 1329. године предузео Андроник III и Јован Кантакузен завршила се поразом код Филокрене, па је захваљујући томе изгубљена Никеја (1331.), а нешто касније и Никомедија (1337.). Губитак ових градова сам по себи није била катастрофа, али он је донео нешто што ће ускоро да се осети. Турци су дошли на обале мора и сада их ништа више није спречавало да почну да прелазе у Европу, додуше испрва само у пљачкашке походе. Ипак, у Европи још увек се није осећала та слабост Византије, па она једно време ређа све саме успехе. Најпре је северни део Тесалије, све до каталанске границе (1336.), након смрти најмоћнијег тесалског великаша Мелисина (1333.), потпао под Византију. Освајање ове области у име Византије најпре је започео солунски намесник Мономах, а завршио га сам цар Андроник III. Након успелог освајања, по повратку из Тесалије, на Струмици у Радовишту цар Андроник III се изненада састао са Душаном. Састанак није био кратак, трајао је пуних седам дана, али о чему се разговарало остаје само да се претпоставља. Сигурно је да се ту нису решавала нека крупна питања па овај састанак и нема неку посебну политичку тежину. Само посредно ће овај састанак да касније одигра једну сасвим другачију улогу у другачијим условима, јер уз цара Андроника III био је и његов веома способан војсковођа Јован Кантакузен. Тада је дошао у додир са Душаном и његовом властелом, што ће он после да веома вешто искористи.

Овај разговор и састанак са царем мало је охладио Душанове жеље за продором на југ, јер је било јасно да Византија и није баш толико слаба колико то можда на први поглед изгледа. Било је очигледно да сада није време за неку експанзију у том правцу и да се мора чекати боља прилика. Ми данас претпостављамо да је тада цар Андроник III упознао Душана са својим плановима да заузме Епир. Баш тада је умро њен владар, деспот Јован (1335.) и то тако што га је вероватно отровала његова жена Ана. Након тога, она је почела да влада у име свога малолетног сина Нићифора II, међутим како није имала довољно снаге за то, обратила се цару Андронику III и предложила да се Епир присаједини са Византијом. Током 1337. године ова идеја је изведена без икаквих сукоба. Душан је могао само да одобри ову Андроникову акцију, јер није могао сам ништа да учини. Тада се и сам Душан могао уверити да Византијци нису толико слаби и да Србија не би могла без великих напора да изврши експанзију у том правцу.

У то време и цар Андроник III и Душан имали су заједничких брига око Албанаца које су под својом влашћу имали и један и други. Тада је напуљски краљ Роберт (1335.) почео да обећава Албанским великашима помоћ уколико се побуне против својих дотадашњих господара. За такве њихове акције обећавао им је помоћ, како у новцу тако и у војсци. Изгледало је да Роберт то стварно и мисли, јер је ускоро почео слати и своје емисаре који су требали да припреме устанак који ће да букне у пролеће 1337. године. До краја је од свега испала једна усамљена побуна око Берата, Канине и Клисуре Ове области су спадале под власт византијског цара и оне су се побуниле док су области насељене Албанцима које је држао Душан остале мирне. Сам цар Андроник III није имао већих потешкоћа да скрши побуњенике, чије су се акције састојала више у пљачки околних насеља. Радило се планинским албанским племенима, која нису могла да заузимају утврђене градове, па су углавном палили и отимали по незаштићеним насељима. Додуше, ни акција цара Андроника III се није много разликовала. Он је овим племенима једноставно поотимао њихова стада и тако обештетио становнике у градовима чија су имања уништена. Тиме је ова побуна више примирена но што је стварно угушена, али то је било за тај моменат сасвим довољно.

У то доба пада и побуна у Епиру, јер одмах након царевог одласка из ове области, избије побуна и Епирци покушају да се опет отцепе од Византије. Ишло се чак дотле да је и малолетни Нићифор II проглашен за владара у месту Арту, али када је цар Андроник III са својом војском поново дошао у Епир ова је побуна брзо и ефикасно скршена (1340.). То је било последње што је овај цар учинио јер је већ 15. јуна 1341. године и он умро.

Сам Душан за сво ово време (1335-1340.) мирује и нема неких посебних активности, барем не према суседним земљама. У то доба он је по свему судећи пролазио кроз неку кризу у самој земљи која је изгледа узела толиког маха да је већ размишљао и о повлачењу. Било је доста разлога за кризу, како у самој држави тако и у Душановим породичним односима. Још током 1336. године Душан је размишљао о томе да се са својом женом краљицом Јеленом разиђе, јер и поред што су били у браку скоро осам година (брак је склопљен 1332. године) нису имали деце. Верујући да је за то она крива, почео је он да тражи погодну принцезу са којом би се оженио. Избор падне на Јелисавету, ћерку немачког краља Фридриха Лепог и синовицу аустријског војводе Отона. Када је изгледало да су ови преговори дошли до краја, о њима дочује сама Јелисавета и одлучно одбије да оде у Србију и да постане Душанова жена. Најпре није хтела да се уда за шизматика који је уз то већ ожењен, а с друге стране јако се бојала одласка у Србију сматрајући ову земљу варварском. Да се она стварно уплашила видело се по томе што ју је то толико погодило да се разболела и још ту јесен (1336.) и умрла. Ни Душанова жена, краљица Јелена, није била наивна, већ чувши да се живо ради на томе да се она удаљи са двора у корист неке нове принцезе која ће родити наследника, пожури да роди и крајем 1336. или почетком 1337. године она донесе на свет мушко дете којем дају име Урош. Под којим се околностима десило ово рађање и како да се деси баш у то време, остаје тајна, али углавном Душан о томе више није постављао никаква питања. Тиме је Јелена осигурала свој опстанак и потрага за другим принцезама престаје. Породична криза је решена како – тако.

Осим ове кризе, имао је Душан и других, које су биле кудикамо теже. Током 1340. године (или нешто раније) он се тешко разболео, а ова је болест (не зна се која) узела толиког маха да је изгледало да ће Душан и умрети. Баш тада то искористи војвода Хреља, један од најмоћнијих Душанових великаша, који је владао у Македонији и приступи Византијцима. За разлог овог издајства се не зна, али то је био у сваком случају веома крупан догађај због самог значаја војводе Хреље, али и области којом је он владао и коју је припојио Византији. Ово је била веома значајна област са три јака града, а међу њима најзначајнији је сигурно Струмица. Може се замислити каква је била реакција на двору када се за то чуло. Све то је на Душана јако утицало, јер је Хрељино издајство могло да значи само то да византијски цар Андроник III спрема удар на Србију. Душан не предузима никакве потезе који би довели до тога да се ове области поврате и да се Хреља казни, што многи оправдају његовом болешћу. Тешко да је само то било у питању. Не треба заборавити његову младост и услове под којима је дошао на престо што је значило и велику зависност од јаке властеле. Без њихове подршке он је био изгубљен, а Хрељин одлазак је могао само да буде најава да би га могле следити и остале велможе. Уз то, опасност од Византије није била мала, а Душанову малодушност је сигурно могло само да повећа ово Хрељино пребегавање, јер сада није било више снажног великаша који би примио на себе први удар из Византије. Стога и не изненађују изненадни Душанови преговори са Венецијом (јун 1340.), у којима он тражи од њих флоту за евентуални рат са Византијом. Оно што може да зачуди јесу услови које Душан нуди Венецији за њихове бродове. Он се нуди да Венецији помаже у њеним ратовима, не само на Балкану, већ и у Ломбардији, и то са 500 својих ратника које ће (чак!) он сам лично да предводи. Осим тога, он од Венеције тражи да обезбеди њему и његовој породици склониште уколико буде морао да бежи из Србије. Мора да је и саме Венецијанце ова понуда изненадила и стога су и били веома опрезни не одговарајући Душану ни одбијањем, али ни прихватањем. Стога је он морао да се задовољи само тиме да са својом породицом буде примљен међу грађане Венеције.

Овакви потези Душанови изазивају и посебну пажњу. Очигледно је било да се око Србије стезао обруч. Са севера стоји Угарска, спремна свакога момента да са својом војском пређе Саву и да уз помоћ Босанаца удари на Србију. На југу Византија веома јача, освајајући Тесалију и Епир и сасвим је сигурно да је њен следећи плен Србија. Издаја војводе Хреље и његов прелазак у византијски табор може да значи само то да ће Византија ускоро да удари, а да сам војвода нема више поверења у Душана. Војвода, као искусан човек који је већ служио под три краља, може сасвим јасно да оцени ко је у овом односу снага јачи и његов прелазак из српског у византијски табор је сасвим индикативан. То мора да је и уплашило Душана. Осим тога, мора да је приметио и неке покрете међу властелом, па је и то био разлог да се осигура са сигурним прибежиштем у Венецији. У сваком случају ово време његове малодушности није трајало дуго, тачније до смрти Андроника III. То је био моменат који је Душан и чекао цело време, јер било је сасвим јасно да након цареве смрти долази период смутње у Византији који ће да ослободи Србију не само опасности са те стране већ ће јој омогућити и територијалну експанзију, а самим тиме Душану дати прилику да као ратни вођа наметне своју вољу непокорној српској властели.

Не може се отети утиску да је смрт Андроника III донела Душану много среће, чак толико да му је спасла и саму владавину у Србији. Колико је царева смрт значила византијску пропаст, толико је исто, ако не чак и у већој мери, она Србији донела невиђени успон који она никада више није поновила. Не може се порећи заслуга снажне и способне Душанове личности за наредни нагли успон Србије, али се мора приметити да је добрим делом, као уосталом и у свим другим великим подухватима, и сплет сретних околности одиграо велику улогу. Јер, претпоставимо да тога момента цар Андроник III није умро и да је несметано наставио своју владавину. Да ли би Душан своје армије усмерио ка Византији? Сигурно је да не би, јер ни до тада, чак и онда када је био у повољној ситуацији, сетимо се опсаде Солуна, он је избегавао директне сударе са византијском војском. Чак и током својих највећих успеха на тлу Византије није Душан имао директних битака, већ су се скоро сва освајања остваривала са опсадама градова и тврђава. Он је очигледно избегавао да има директних сукоба са царем Андроником и за цело време док је овај владао, Срби нису остваривали продор на југ. И сам цар Андроник се изгледа осећао надмоћним у односу на Душана, јер је освајања Епира и Тесалије извршио сасвим сам, без давања значајнијег удела Душану. Њихов састанак у Радовишту (1336.) је имао по свему судећи само ограничену сврху, која се састојала једино у томе да се Душан обавести о намераваном заузимању Епира од стране Византије. У комадању Епира и Тесалије није учествовала Србија, мада се не може рећи да Душан још онда није бацао похлепне погледе на те делове територије. Ако је тада цар само обавештавао Душана о намераваном заузимању Епира, то је тада Душан можда могао схватити и као омаловажавање јер је, ето, био само обавештен без икакве понуде да добије барем део тог колача. Што је још горе, он је могао само да посматра улазак Византијаца у Епир, не усуђујући се да им оспори та освајања, било речима било војно. Како ли је то само могло да утиче на саму Душанову сујету? То није могло да прође незапажено ни од стране његове властеле, која је била можда сујетнија и од самог Душана, али њој је могло увек бити много лакше у таквим случајевима. Њихов је излаз био у томе да једноставно пређу у службу јачег и издашнијег господара, што је можда имао на уму и сам Хреља онда када је превео своју област у Македонији под византијског цара и самим тиме изашао из Душанове власти замењујући је византијском. То је био вероватни знак и за остале великаше да размисле под којим господарем служе, те да сходно томе нешто и предузму. Управо стога Душаново обраћање Венецији где за себе и своју породицу тражи обезбеђење уточишта у случају да у Србији не може опстати, упућује на размишљање да је до неких комешања међу властелом тада ипак дошло.

Узрок свега овога била је само и једино Византија, односно њен цар Андроник, који је успео да ову државу колико – толико уједини и начини је онолико јаком колико она већ дуго није била. Било би веома интересантно знати каква је била Душанова реакција на вест да је цар Андроник III умро, али и овако се то може углавном са великом тачношћу проценити. Он је тада могао само да осети велико олакшање и то не само зато што ће престати притисак на јужне границе Србије. То је можда и мањи разлог. Оно што је било најбитније јесте да је Душан сву ону нагомилану снагу незадовољне властеле сада могао несметано да усмери ка југу, где је ова властела могла да нађе бојно поље и много територија за пљачку. Тиме ће се притисак на њега знатно смањити и Душан ће имати прилику да властели, као ратни командант, стане за врат.

37. Савез са Кантакузеном

Сама ситуација у Византији након смрти цара Андроника (1341.) давала је Душану неслућене могућности за нова освајања. Цара Андроника III требало је да наследи његов син Јован V, који је тада имао тек девет година и сходно томе требало је одабрати регента који ће управљати државом до његовог пунолетства. На овај положај претендовао је Јован Кантакузен, који је и до тада био најближи царев, не само сарадник, већ и пријатељ, па је сходно томе очекивао да једноставно нико други осим њега не заслужује ту част. Ипак захваљујући сплеткама царице мајке, Ане Савојске и патријарха Јована Калекаса, ускоро се уверио у супротно. Она наиме никако није пристајала да се Кантакузену повери регенство и стога су почеле ускоро по Цариграду многобројне сплетке. За то време Душан је искористио неслогу у Византији и одмах након вести о смрти цара Андроника III са војском стигао под Солун. Расуло је било свеопште и њему није имао ко да се супротстави. Слично као и Душан поступе и Бугари, па њихов цар Јован Александар под претњом рата затражи од Византије да му предају претендента на Бугарски престо сина цара Михаила по имену Шишман. Истовремено побуни се поново Епир, а за њима и Албанија. Ни Турци нису губили време, већ са својим лађама почну да пљачкају обале Тракије. Ипак нити један од ових нападача није постизао неке веће успехе. Душан је стао под Солуном и ускоро склопио мир са изасланицима које послао Кантакузен (септембра 1341.). Бугари нису мрднули даље од Сливена и само су претили. Побуне у Епиру и Албанији, као и пљачке Турака по Тракији нису могле озбиљније да уздрмају Византију. Изгледало је да Кантакузен држи ствари у својим рукама, тим више што је војску којом је држао противнике на сигурној удаљености плаћао својим, а не државним новцем. Сходно томе могао је бити сигуран у њену верност и будућност му је изгледала ружичаста. Његов оптимизам је нарочито порастао онда када је Ахаја изразила спремност да призна суверенитет Византије, па се чинило да ће успети да прошири државне границе.

Сам Кантакузен је мир који је постигао са Србијом сматрао тек тренутним стањем, које није било ни у ком случају погодно за Византију. Ту је веома приметљиво како Кантакузен нема неког посебног страха од Србије и отворено најављује освету. "Тада ће се власт Ромеја, као у старо доба, ширити од Пелопонеза до Византиона, и биће нам лако да и од Срба и других суседних варварских народа добијемо задовољење за све увреде које су нам тако дуго чинили" (Кантакузен). Треба се сетити да је Кантакузен дуги низ година био најближи сарадник цара Андроника III и ова његова изјава се не треба схватити као његово тренутно размишљање које му је могло пасти на памет тога момента. Било је то заједничко размишљање и њега и покојног цара Андроника III и сасвим је сигурно да би цар, да је само дуже поживио, покушао да оствари то што је сада Кантакузен изјавио. Стога те његове претње јесу само наставак оне политике коју је цар све време свога владања покушавао да оствари.

Веома смотрена Кантакузенова политика доживела је ипак на крају слом онда када је он напустио Цариград. То му је била животна грешка, а његови противници то искористе и прогласе га за узурпатора и издајника, присталице му побију и сруше му палату, а остала материјална добра развуку. Регенство задобије патријарх Јован док је Алексије Апокавк добио положај управитеља престонице и суседних градова и острва. Не могавши се вратити назад у Цариград, одлучи Кантакузен да се у трачкој тврђави Димотици прогласи за цара (21. октобар 1341.), а нешто касније (19. новембра 1341.) у Цариграду прогласе малолетног Јована V (имао тек пет година) за цара. Тиме је почео и грађански рат. Иако је Кантакузен стално истицао да се не бори против цара Јована V којег сматра легитимним владарем, већ да се бори против Апокавка који је прави узурпатор, мало ко му је и стварно веровао. У коликој мери је постао омрзнут видео је ускоро и он сам када се готово цела Тракија, где је боравио, дигла против њега. Ускоро је пао и Солун који је држао његов до тада верни присталица Теодор Синадин, и овај да би сачувао живот морао се чак и одрећи Кантакузена. Ову формулу, да би сачували живу главу, поновили су многи који су се до тада клели у Кантакузена. Почетком лета 1342. године Кантакузен буде приморан да бежи из Византије, а прибежиште проналази у Србији. Колики је његов пораз био види се из тога што је уз њега остало једва нешто око 2.000 присталица, већином плаћеника.

Душан се веома мало мешао у ове окршаје, а његов покушај да заузме Воден завршио се очигледним неуспехом, јер је Апокавкова коњица стигла на време да потисне српску војску. Баш у доба Кантакузенове катастрофе и преласка у Србију, Душан се бавио својим породичним стварима, па га је долазак Кантакузенов затекао чак на бугарској граници (на Морави), док је пратио своју жену Јелену која је одлазила у посету своме брату, бугарском цару Јовану Александру. Он очигледно није сувише будно пратио ове догађаје, а последњи пораз код Водена, иако без посебног значаја, опомињао га је да је још увек боље држати се по страни. Долазак Кантакузена био је и за саме Србе прилично изненађење, јер њима сигурно није било непознато да је још недавно он њима претио са одмаздом. Ипак, дочекају га лепо, најпре у Просеку, где је Кантакузен најпре стигао. Овај град је био саграђен од камена и налазио се, добро утврђен, на стрмим и високим странама клисуре Вардара, а њиме је управљао византијски пребег Михаило. Они су се од раније добро познавали па га је овај одмах упутио код Јована Оливера, једног од најзначајнијих Душанових великаша који се тог момента налазио у Велесу. Јован Оливер је одмах схватио сав значај Кантакузеновог доласка и стога одлази да лично о томе обавести Душана, који је, како је већ наведено, био негде на Морави док је пратио жену у Бугарску. Кантакузену је саветовано да крене ка Скопљу, што је он и учинио. Очигледно да је Оливер био сасвим сигуран да ће Душан хтети да разговара са Кантакузеном и стога овога није оставио да чека у Просеку на евентуалан Душанов одговор, већ га је са великом дозом сигурности упутио ка Скопљу. Тиме су Кантакузену одмах дате наде у позитиван исход његових молби. Ово би могло само да потврди размишљање да је тада Душан био у великој мери завистан од воље своје властеле те да је баш полазећи од тога Оливер и поступио онако како јесте. Он се уопште није питао да ли ће Душан прихватити разговор са Кантакузеном, штавише био је сигуран у то, јер овога иначе не би слао у Скопље. С друге стране, ни Кантакузен не би губио време путујући у Скопље да није био сигуран да ће успети Душана да придобије за своје планове, већ би у супротном потражио савезника на другој страни. Он одлази за Скопље сигуран да ће добити српску помоћ, а вероватно да га је и Оливер са неким својим поступком или чак речима у то сасвим уверио. Код српске властеле већ постоји незадовољство дотадашњом Душановом владавином, што јасно показује и Хрељино одметање, па овај Кантакузенов долазак пружа идеалну прилику српској властели да коначно покрене свога краља у нова освајања.

Душан је одмах након што је чуо да је Кантакузен у Србији прекинуо свој пут и са краљицом Јеленом, која је одложила свој одлазак у Бугарску, кренуо њему у сусрет. Како је Кантакузен био цар (макар и самозвани) то му је Душан као таквом одавао и извесне почасти, па је сходно томе одмах одаслао Оливеровог брата Богдана као гласника. Осим што је требало Кантакузену да изручи Душанове поздраве, Богдан је вероватно имао и неки суптилнији политички задатак. Сасвим је сигурно да је Душан одмах схватио сав значај Кантакузеновог доласка у Србију и осетио да је то она права прилика да се коначно крене у освајања на југ. У сећању је био још увек онај продор у Византију који је Душан учинио уз помоћ византијског пребега Сиргијана, који је био веома успешан а био би сигурно далеко успешнији да није извршен атентат на њега. Одмах након Сиргијанове смрти све се заплело и освајања су стала, а сви каснији покушаји да се било шта отме од Византије (последњи покушај са Воденом) испали су јадни. Било је очигледно да је за успешан ток таквих акција потребна нека крупнија личност из Византије која ће омогућити српској армији успешно војевање. Када је са Сиргијаном, који јесте био крупна личност, било толико успеха колико би тек могло бити са Кантакузеном, који је био још крупнија политичка фигура у Византији. Осим тога, Кантакузен је био цар, истина узурпатор, али ипак цар који има много притајених присталица по целој Византији. Стога је вероватни задатак Богданов био да обавести Кантакузена да Душан прихвата његову посету и да је вољан да расправља са њим о будућим војним акцијама. То је требало да умири Кантакузена и да га задржи на српском двору да не би отишао на неки други, где би затражио исту такву помоћ. Оваквог савезника Душан је цело време до сада чекао и није га смео изгубити. Исто тако, Душан је јасно схватио да сада једноставно мора да покрене армије ка Византији и тиме задовољи властелу жељну нових освајања, јер би у супротном он у потпуности изгубио њихову подршку. Одлазак Хрељин је била довољна опомена.

С друге стране, не треба мислити да је Кантакузен тек тако одабрао Душана и њему понудио (или од њега затражио) савезништво. Имао је он и друге околне дворове где се могао појавити са истоветном понудом, но он је одабрао баш Душана. Очигледно да се овом старом искусном ратнику и превејаном политичару Душан учинио довољно војнички јак, али и политички наиван да би се могао искористити за сопствене циљеве. Његове намере према Душану нису биле искрене, а он му је требао само као моћно војно средство да помоћу њега оствари оно што није могао сам. Кантакузен је имао прилике да упозна Душана, као и његове војсковође, још у Радовишту 1336. године и још одатле је о њему могао стећи одређени утисак. Тада га је могао упоређивати са царем Андроником III, што Душану, који је био веома млад, сигурно није могло сувише ићи у корист. Од тада је прошло тек шест година, а Душан није имао посебних војних подухвата где би могао стећи искуство и војно знање. Могуће је да је и војвода Хреља, који је пребегао Византијцима, о Душану донео неке приче које су утицале на Кантакузена. У сваком случају ни у време када је Кантакузен дошао у Србију није се ни приближно могло мерити Душаново војно и политичко знање са оним које је он имао Кантакузен, али је Душан имао армију коју је Кантакузен намеравао да искористи. Душан стварно није имао сувише ратног искуства као војсковођа, мада му храброст нико није могао оспорити. Битка на Велбужду је довољно говорила да је он веома способан на бојном пољу и да се не плаши ратних окршаја, али ту битку није он замислио, већ његов отац Стефан Дечански. Других већих директних битака није било, а и сукоби са угарским краљем Карлом Робертом су се претворили у прогон Угара који су дивље бежали не прихватајући битке. Опсаде које је до тада Душан имао нису имале бог зна каквих успеха и све је то могло говорити Кантакузену да ће успети да се наметне Душану. Но, овај превејани политички преварант се овај пут љуто преварио. Сам дочек Кантакузена на Душановом двору био је веома свечан. Кантакузена је на капији, пре но што је ушао на двор, дочекала млађа српска властела и допратила га до пространог дворишта. Ту су га сачекале најугледније Душанове велможе, а онда му је и сам Душан изашао у сусрет.

Током јула 1342. године почели су у Приштини преговори између Душана и Кантакузена, а сам њихов почетак није много обећавао. Душан се доста колебао, али под притиском 24 најмоћнијих српских велможа, који су присуствовали овим преговорима, на крају он попусти. Оно што је индикативно јесте да је највећи заговорник савеза са Кантакузеном био баш Јован Оливер, први Душанов велможа са којим је Кантакузен ступио у контакт онда када је прешао у Србију. С друге стране, ни остале велможе нису много у својој ратоборности одударале од Оливера, па је на неки начин Душан био фактички присиљен на овај савез. Остаје такође нејасна и улога краљице Јелене, Душанове жене, која је, барем судећи по Кантакузеновим списима, практично водила главну реч. Управо је она та која је била пресудна у Душановом пристанку на савез, јер је њен притисак био тај пред којим је он коначно попустио. Чудно је и то да је она уопште присуствовала овом саветовању, па је чак и иступила (уз Оливера) као један од говорника са српске стране. Заиста неуобичајена велика улога једне српске краљице. Тако нешто било је незамисливо за време Душанових претходника. Но, управо захваљујући њеном притиску Душан је, иако невољно, јер је сматрао да услови под којима се склапа савез нису повољни за Србију, на крају пристао. Ми данас знамо да ни један од преговарача није био искрен. Нити је Кантакузен мислио да Србима тек тако препушта освојене територије нити су Срби мислили да наивно ратују и гину за Кантакузенов рачун. Но и једни и други су сматрали да је најбитније да се ратни поход започне, а онда ће се на крају и међусобни рачуни лако изравнати, наравно на штету онога другога. Можда би се баш у томе могла и видети улога краљице Јелене. Сам Душан никада није показивао бог зна колико велики политички талент (ту није имао много заједничког са Стефаном Првовенчаним или својим дедом Милутином) и његова реакција је можда могла отерати Кантакузена из Србије, а да би то спречила умешала се и краљица присиљавајући Душана да пристане на неке, по њему, неприхватљиве одредбе овог савезништва. Било је најбитније да се Кантакузен придобије и да се започну освајања, а да ли ће Кантакузен на крају нешто добити од тога колача треба да се остави за крај. Могуће да Душан није био спреман за овакав вид дипломатије, али је зато ту била краљица Јелена, па је она вешто попунила тај недостатак.

Било како било, савез је био склопљен, а савезници су се договорили да свако задржи за себе оне територије које успе да освоји. Душан је најпре тражио да Србија добије све градове западно од Кавале (Христопоља) у којима би се након ратних дејстава већина становништва изјаснила за српску власт. Кантакузен дуго није хтео да пристане на ову одредбу (то је било баш оно место где су се преговори могли сломити), а када је напокон одлучио да је одобри добио је од Душана и додатни захтев по којем је морао оставити као таоца свога сина Манојла. Дакле то су били ти преговори будућих савезника који још нису извршили ни једно слово из обавеза склопљеног савеза, а већ се прибојавају један другога.

Овај сусрет са Кантакузеном искористи Душан да се коначно расправи и питање његовог великаша Хреље који се од њега одметнуо прелазећи на страну цара Андроника III. Након Андроникове смрти Хреља је постао Кантакузенов поданик и коначно, на крају, прелази на страну тадашње цариградске владе. Тачније речено, овај великаш успео је да промени до сада неколико господара, а између осталог издао је и Душана и Кантакузена. Осећајући шта се спрема успео је да поново одобровољи Душана и да му овај опрости издајство (лето 1342), али то је морао да плати тако што је требало да препусти град Мелник. У суштини, о овоме је Душан само обавестио Кантакузена, формално од њега тражећи пристанак, што је овај немајући куд и учинио. Но, Хреља ипак није провео мирно своје последње дане. Убрзо након тога, вероватно због сталних Душанових пребацивања или чак и претњи повукао се у Филски манастир, где је крајем 1342. године у дубокој старости под именом монах Харитон и умро. На мраморној плочи његовог гроба стоји кратко записано "Гроб те садржи сада умртвљена, ћесару, који јуче с нама говораше. Ово гледајући усрдно мислите о ономе који лежи; толико велик би..., у таквом утесни се малом робу". Одмах након његове смрти Душан са војском уђе у његове територије и заузме их.

Почетак заједничких акција је био у јесен 1342. године, а циљ је био град Сер. Вођа ове акције је био сам Кантакузен, али уз њега су били и српски великаши Јован Оливер и војвода Вратко. Већ сама прва акција је показала какви су заправо односи између савезника. Војска која је опсела Сер била је скоро искључиво састављена од Срба, а као командант им је био постављен Кантакузен. Међутим, то је било тек привидно, јер он над њима није имао скоро никакву власт, а да му Душан није веровао видело се и по томе што су уз Кантакузена стално били Вратко и Оливер. С друге стране, недисциплина је у војсци узела великог маха. Уместо да се изврши права опсада Сера по свим правилима војне вештине, она се до краја претворила у праву правцату катастрофу. Видећи да град неће да се преда војници су почели да се напијају младим вином и ускоро је, као реакција, дошла дизентерија од које је помрло око 1500 војника. Тај догађај проузроковао је више последица. Најпре свађу између Грка и Срба, при чему су Грци пребацивали Србима због неозбиљности и недисциплине. Након тога дошло је и до разлаза међу самим Грцима када је већина Кантакузенових присталица одлучила да га остави тако да је он на крају остао са једва 500 људи. Због одласка великог броја Грка и због харања дизентерије убрзо се одустало од опсаде Сера.

Душан је за то време своје акције окренуо на другу страну, према Албанији. Лако је успео да освоји град Воден, али не борбом већ митом. Узимајући у обзир и територије које је Душан узео од Хреље (Струмица, Мелник) тај јесењи поход године 1342. се показао као доста добар. Када је и Тесалија ускоро без борбе пришла Кантакузену (дао је на управу рођаку Јовану Анђелу) изгледало је да овом савезу иду бољи дани. Након свега зима прекине војна дејства, па се Душан и Кантакузен повуку на зимовање. Међутим, ово ненадано јачање Кантакузена изазове и друге последице. Када је дошао у Србију осим 2.000 присталица које је довео са собом он није имао ничег опипљивијег, па је једини његов улог у овој игри са Душаном био сам његов углед. Дакле, он у савезништво са Душаном није имао шта друго унети осим својих веза у Византији. То су и Срби тако схватили и себе су третирали као главни ослонац овог савеза, што су у суштини и били, док им је Кантакузен само обезбеђивао лакши продор у Византију. То је аутоматски доводило до тога да је Кантакузен ипак морао бити смотренији у односу на Србе. Сасвим је сигурно да поносном Византијцу, који је до тога момента сматрао Србе варварима са којима је имао намеру да се обрачуна, ово понижавање није падало нимало лако. Иако га је Душан дочекао са свим почастима и пажњом није се могло сакрити да у Кантакузену види само средство за лакши продор у Византију, а и сам Кантакузен тешко да је могао сакрити своја права осећања према Србима. Након освајања царског престола у Византији дошло би до њиховог вероватног разлаза, јер тешко да је Кантакузен искрено мислио Душану препустити оне византијске територије које Срби освоје. Овај савез за Кантакузена је био само нужно зло, које му више није требало када му се Тесалија приклонила и када га је признала за византијског цара. Сада је имао јаку базу за даље нападе на територије које је контролисао Цариград, док су му Срби постали сметња.

Исто тако ни Душану ово савезништво није лако падало. С једне стране Кантакузенова амбиција је кочила Душанове планове, јер није Србима дозвољавала ширину акције. Наиме, Душан је био више окренут ка територијама које су се налазиле у Албанији и он је своја прва освајања усмерио баш у том правцу. То Кантакузену није могло бити право, јер је његов циљ био царски престо у Цариграду, док су акције Срба ишле у сасвим другом правцу. С друге стране, ни сам цар Јован и његова мати (стварна владарка) Ана Савојска нису седели скрштених руку већ су радили свим средствима да смрсе Кантакузену конце. Стога су сви њихови покушаји, будући да су били војно немоћни, били уперени на то да се разбије овај савез. У том правцу било је једно посланство у Србији још док је Кантакузен узалудно опседао Сер (1342.) и оно је Душану нудило све градове западно од Христопоља (изузев Солуна) за Кантакузенову главу. Ово је била веома примамљива понуда за Србе, јер је то баш било оно што је Душан тражио од Кантакузена на преговорима у Приштини, а на шта овај није пристао. Но, Душан је ипак био човек од речи и није желео да раскине савез. Касније је и сам Апокавк покушао да дође у додир са Душаном и у том смислу се својим бродовима пробио до ушћа Струме, но из неког разлога до састанка није дошло. Иако није прихватао понуде из Цариграда не значи да Душан о њима није размишљао и о томе са својим велможама расправљао. Коначно, то и није била никаква тајна јер се и сам Цариград потрудио да добро разгласи ове преговоре, вероватно преувеличавајући ствари. То је било сасвим довољно да се у Кантакузена увуче неповерење када је чуо за Цариградске понуде Душану. Ако се зађе у психологију овог византијског политичара сасвим је јасно какав се страх у њега тада могао увући. Он је био сасвим свестан да је његов савез са Душаном инспирисан обостраним користима, чак више српским него његовим. Он је успео да придобије Душана тиме што му је обећао или тачније речено продао делове византијске територије за извесне услуге. Дакле, у питању је била чиста трговина. Сада се одједном појављује његов љути противник из Цариграда и нуди Душану баш оно што је он и тражио. Са овом понудом из Цариграда Душану се указује прилика да много лакше дође до оних територија до којих му је стало и које му је Кантакузен на помало мутан начин обећао. Не треба се заваравати, Кантакузен је био смутљивац првог реда и он би сигурно из прве прихватио понуду из Цариграда да је био на Душановом месту. Стога је сасвим оправдано, са своје тачке гледишта, очекивао да то и Душан учини. Међутим овде су се сударила два различита начина схватање политике и дате речи. Једноставно, Душан није желео да погази дату реч и остао је веран Кантакузену. Међутим, неповерење се ипак увукло међу савезнике.

38. Велика освајања

У пролеће 1343. године рат иде даље. Душан наставља свој продор у Албанију и узима Кроју, главни град средње Албаније. За то време Кантакузен поново удари са српским одредима на Сер. Међутим и овај пут опсада се води млитаво, а српски војници одбијају послушност Кантакузену. Да он није имао над њима никакве власти види се и из тога да их једноставно није могао за било какву непослушност казнити. Сам Сер није имао никакве намере да се преда, не толико због мржње према Србима, колико према Кантакузену чијег су посланика који им је понудио предају једноставно растргли и комаде његовог тела обесили по градским зидинама. Опсада која је лоше ишла, непослушна српска властела која не жели да слуша његове команде, тајни Душанови преговори са Цариградом где ови отворено траже од Душана његову главу, све је то утицало на то да се Кантакузен почео осећати у српском логору веома несигурно. Преломну улогу је одиграло је једно посланство под вођством Марина Венијерија (лето 1343.), које је дошло из Венеције код Душана. Ово је посланство било ангажовано од стране Цариграда и само је поновило стару цариградску понуду Душану за Кантакузенову главу. Кантакузен је већ дотада, што због неуспеха под Сером, што због сталног страха да га Душан не изручи Цариграду, погубио живце и стога је напустио српску војску. Додуше, у том моменту он је и те како имао разлога да се прибојава Душана, јер му је током априла те године (1343.) на превару узео град Бер. Тај град се требао предати Душану, јер је он већ успео да подмити његове команданте, али у град је ушао Кантакузен и ставио га под своју контролу. Сходно њиховом договору свакоме од њих требао је припасти онај град који сваки од њих освоји. У својим списима Кантакузен се хвали да је ту Душана тешко преварио, јер је овај град заузео са немачким најамницима које је добио од саме краљице Јелене, Душанове жене. Може се замислити како је била јаросна Душанова реакција када је за све ово чуо. Нешто касније стигло је и горе наведено посланство из Венеције и није искључено да га Душан не би бацио у ланце и предао Цариграду. У сваком случају ово савезништво престало је да делује онда када је Кантакузен на превару узео Бер (април 1343.), а формално од средине лета 1343. када су Венецијанци стигли Душану.

Ипак, Душан је покушао да се некако споразуме са Кантакузеном и стога га је позвао на преговоре, но овај то одбије. Колико су Душанови позиви били искрени, остаје ствар процене, а неодазивање Кантакузена може само да наведе на мисао да му је овде спремана клопка и да се Кантакузен баш тога бојао. Било како било, од овог момента Душан се више није осећао обавезан према Кантакузену и на наговор посланства из Венеције ускоро ступи у преговоре са Цариградом. Одмах је закључен споразум Душана, са једне стране, и Ане Савојске и Алексија Апокавка, са друге стране. То је био сада нови савез који је био окренут против Кантакузена. Да би савез био чвршћи уговорена је и женидба Душановог сина Уроша са сестром византијског цара Јована V Палеолога. На крају не може се отети утиску да је Венецијанско посланство обавило добар посао јер не само да је успело да разбије савез Душана и Кантакузена већ је до краја превело и Душана у табор Кантакузенових противника. Ту би се могло приметити да је стари лисац Кантакузен изгледа правилно проценио да му Душан више није наклоњен и да би га на крају можда могао и изручити Цариграду. Стога његово бекство из српског логора и касније неодазивање на Душанове позиве на преговоре изгледа да је било оправдано. Додуше, за овај раскид са Душаном велике кривице сноси и сам Кантакузен, мада без кривице није ни Душан. Но, расправе о кривици далеко би одвеле, јер тај савез од самог почетка није био искрен ни са једне стране и стога никакво чудо што је доживео овакав крај.

Но, сада догађаји узимају један катастрофални ток, како за Византију тако добрим делом и за Србију, а онда и за Европу. Та катастрофа се звала Турци. Баш овај грађански рат у Византији довео је Турке у Европу, Византију до пропасти, а Србију до врхунца њене моћи. Међутим ту су били створени и сви предуслови који ће довести Србију до пропасти. Кантакузен није у моменту раскида са Душаном имао довољно самосталне снаге да се обрачуна са Цариградом, док му је са друге стране и Душан постао веома опасан непријатељ. Зато су му требали нови савезници, но како их у Европи није могао наћи његов поглед се окрене ка Малој Азији, па се обратио за помоћ селџучком емиру Умуру, тада најјачем турском великашу у Малој Азији. Њих двојица су били стари познаници, па чак и пријатељи. Умур је и до тада узимао учешћа у овом рату и то крајем 1242. године, када је спашавао Кантакузенову жену из, од Бугара опкољене, Димотике. Након тога Кантакузен је дошао код Душана, а Турци се повлаче у Малу Азију. Дакле, до тог момента њихова улога је била тек епизодна, а Кантакузен их више није тражио, јер је очекивао да ће помоћу Душана остварити своје намере. Но, сада се ситуација потпуно изменила и Кантакузен буде приморан да се поново обрати Селџучком емиру, Умуру који опет спремно прихвати овај позив.

Сама акција коју је замислио Кантакузен, а Турци требало да је изврше, била је веома смела, али за Турке и примамљива. Циљ је био богати Солун, после Цариграда највећи и најбогатији град у царству. Лично Умур је довео прилично велику флоту турских чамаца на ушће Вардара са намером да се нападне Солун. Но, овај добро утврђени град нису могле лако заузети ни уређеније и организованије армије, па је овој турској руљи то било потпуно немогуће. Та војска коју је довео Умур, могла би се прије назвати пљачкашком хордом (као и све турске армије које су учествовале у овом рату) коју осим пљачке ништа друго није интересовало. Они нити су знали, нити су хтели да врше правилну опсаду града, већ су радије лутали околином, тражећи сигурну пљачку. Како није било могуће освојити Солун, а већ се појавило и незадовољство међу Турцима јер пљачке није било, а крсташи су напали њихове домове у Малој Азији, то је Умур одлучио да се врати. Стога се они поново укрцају у своје бродове, међутим код Палене, западног полуострва Халкидике, дочека их уједињена хришћанска флота коју су сачињавали Венецијанци, витезови са Родоса и кипарски краљ, па их разбије и бродове им попали. Један одред Турака тако остане у Европи не могући да се врати у Малу Азију. Једини пут им је преостао преко Тракије па да се онда избије на обале Хелеспонта одакле се могло отпутовати за Малу Азију. Овај догађај пада негде у почетак пролећа 1344. године. За све то време Душан се марљиво припремао за наставак својих освајања по Албанији и Македонији, овај пут не као савезник Кантакузенов, већ као његов противник. Вест о уништењу турске флоте затекла га је у логору код места Зихне. Ту је он и дочуо да турски одред од око 300 (или 3000 ?) људи покушава да се дочепа Тракије и да ће проћи баш туда. Зато пошаље свога војсковођу Прељуба са једним одредом тешко опремљених оклопника – коњаника који је требало да уништи преостале Турке. Ово је требало да буде лак задатак. Но, шта се десило. Између Солуна и Сера током маја 1344. године, код Стефанијане, успе Прељуб да пресече Турцима пут и да их натера на врх једног брда. Како се тешко опремљени коњи нису могли са оклопницима попети на ово брдо, то Прељуб наивно нареди оклопницима да сјашу и да се пешице попну за Турцима, док су коњи требало да остану у подножју брда. Изгледало је да Турцима нема спаса, јер су били само лако наоружани и без оклопа. Српским коњаницима је требало времена да сјашу са коња и да отпочну претрагу брда, за то време Турци су били посакривани по густом растињу којим је брдо било обрасло и само су чекали да то Прељуб нареди. Док су се српски оклопници полако и са напором пењали на ово брдо они се низ страну тог брда, пошто су били без оклопа, брзо сјуре и дочепају српских коња које је чувала слаба стража. Док су се Срби досетили о чему се ради Турци побију оне оклопнике који су их покушали спречити и на коњима побегну. Даљњи пут до Кантакузена им је био лак и нико их више није могао зауставити.

Ово је био први судар српских и турских војника и завршио је овом турском победом. Тај судар није много значио за каснији ток овог грађанског рата и стога не представља ништа више до ли успутну епизоду у овом ратовању. Нити је он Србима био неки посебан пораз нити Турцима нека велика победа, али био је веома индикативан за касније сударе српских и турских војника. И тада су (као и касније на Марици) Срби били у апсолутној предности над Турцима, како у броју тако и по наоружању, међутим баш та предност је изгледа довела до тога да се Турци схвате олако и да им се допусти да се на тако лак начин извуку. Једноставно, Прељуб није успео да искористи предност своје оклопљене коњице којој лако наоружани Турци нису могли ништа, већ је крајње наивно своје коњанике претворио у најобичнију пешадију која мора под теретом оклопа да се пење уз стрмо брдо. Турци су били савршено свесни свог подређеног положаја и своје слабости – лако наоружани, без оклопа, без коња, али су успели да то претворе у одлучујућу предност. Ово није била бољка само српске војске, то ће се касније редовно понављати у биткама хришћанских и турских војника, када тешко оклопљени витезови потцењујући лако опремљене Турке бахато улећу у окршаје и губе битке које су морали добити (Никопољска битка, затим Косовска – не кнеза Лазара већ она коју је водио Јањош Хуњади, итд.). Чинило се као да Европа не може да се навикне на турски начин ратовања, управо супротно Турцима, којима није требало много да открију где су надмени Европљани јаки, а где им је слабост.

У даљем току овога грађанскога рата Душан сада ратује сасвим за свој рачун, па му је то добрим делом омогућило и ширину акције. Баш зато даљи ток овог рата доноси му све саме успехе па је тако ускоро пала Валона, Берат, Канина (све у Албанији), па онда Костур, Драма, Филипи и Хризопољ (све у Македонији). Међутим, Солун остаје неосвојив, као и Сер, који је био најважнији град на овом путу ка Солуну. Како Солун нису могли узети, то су се Душанови војници бавили углавном пљачком, мислећи да ће тако Солуњане натерати да се предају. "Пошто није могао заузети Солун, пустошио је непрестано његово подручје да би га бар на овај начин присилио на покорност" (Орбин).

За то време и војна срећа Кантакузенова била је све већа. Видећи да би се он ускоро могао појавити и пред Цариградом, царица Ана и Апокавк се обрате за помоћ Орхану, вођи османлијских Турака, иначе највећим противницима Умурових Селџучких Турака, који су ратовали на страни Кантакузена. Вероватно су очекивали да ће ове две смртно завађене војске искрварити у међусобним обрачунима и помало наивно желели да њихове међусобне сукобе изратује неко други. То је можда могло бити могуће док је Византија била моћна и када је рекама злата умела да завади варварска племена међу собом, скрећући тако њихове најезде од Византије. Но, то су била давно прошла времена, када је Византија имала и новца и војске, али и спретну дипломатију, и коначно, то су биле ситуације када се Византија борила за своје границе. Ово сада је било већ нешто друго. То је била најобичнија борба за власт, грађански рат који је раздирао Византију, а то су увек ситуације када плаћеничке трупе не ратују на туђој територији и када не пљачкају туђе поданике и туђе земље. Сада су плаћеници били у Византији и уништавали су њене поданике и њена богатства, а те плаћенике су доводили управо они. У свој својој залуђености борбом за власт царица Ана и Апокавк нису имали границу. Да би придобили Орхана они су му не само обећали гомилу новца и злата, већ су му допуштали да све хришћанске заробљенике које ови похватају у борби са Кантакузеном могу слободно продавати, па му чак за то дају и тржницу у Цариграду. Орхан је послао око 10.000 својих најгорих разбојника који су са највећим свечаностима и чашћу дочекани у Цариграду. Каква је то морала бити слика. Богати славни Цариград препун прекрасних споменика, богатих библиотека, дочекује свечано дивље Турке који на својим малим чупавим коњима јашу кроз овај град и осматрају сва она силна богатства која само чекају да буду узета. Никада Цариград није видео веће срамоте но што је видео тај дан. Како се могла осећати царица Ана или Апокавк, толико поносни на своје племенито порекло и културу, када су морали да у својој близини трпе ове дивљаке. Не треба се заваравати, нису то биле оне величанствене и моћне војске које ће касније да воде Мехмед II Освајач или Сулејман Величанствени. То је био најобичнији шљам који је Орхан могао да сакупи, али тим опаснији. Већина тих дивљака није била бог зна ни како наоружана, тек понеки од њих је имао штит, а место мача доста њих је носило воловску жилу, место бојне секире користили су магарећу чељуст. Ето, од таквих се очекивало да спашавају Византију као последњи остатак Светог Римског Царства. Већ дегенерисани византијски политичари очигледно да нису могли да схвате да је Западно Римско Царство и пропало онога момента када се препустило оваквим дивљацима и када су римски цареви, као да су деца, очекивали да ће неко уместо њих чувати римске границе. Зар није било много лакше и много исплативије за ове дивљаке да опљачкају незаштићену Византију, него да се упуштају у неизвесне борбе са Србима или неким другим византијским противницима.

Турске вође су вероватно са својим примитивним, али веома бистрим умом то схватили. Никада они нису ни имали намеру да проливају своју крв за ограничену царицу Ану и потпуно исквареног Апокавка или подмуклог Кантакузена. Било им је важно само да се дочепају европског тла, а Византија и њена неограничена глупост су им у томе помогли. Сада су одједном добили широко отворену капију за сва могућа зверства која ће ускоро починити и чиме ће у наредним вековима скоро упропастити Европу. Недуго по свечаном дочеку у Цариграду они крену у акцију, али не војну, већ пљачкашку, па су почели да пљачкају све, не питајући да ли су то поданици царице Ане или Кантакузенови. Да срамота буде још већа већину тог невиног робља они су продавали по Цариграду. Сами Цариграђани су добар део тог робља откупљивали, не само из самилости (то су били већ ређи случајеви), већ из користи јер им је то била идеална прилика да накупују јефтино робље. Ми данас тешко да можемо и замислити те сцене где Турци по хришћанском Цариграду вуку ишибане и у ланце оковане јаднике, који су хришћани, који су Грци и да то хришћански и грчки Цариград сасвим мирно гледа. Након тога, да се тај исти хришћански и грчки Цариград слије на тржницу робова и да се између себе свађа и надмеће око цене тих јадника које су Турци продавали. Византија је сопствене поданике продавала посредством Турака својим поданицима. Наравно и за ово нико није могао Турке окривљавати, јер су им царица Ана и Апокавк то уговором изричито допустили. Што је још интересантније, али и поразније веома мало их је схватало целокупну тако поразну ситуацију.

С друге стране, Кантакузен није то све мирно посматрао, али није ни мислио да то спречи. Њему се није мотало по глави како да Орхана војнички разбије и истреби ту пљачкашку банду, већ како да га привуче на своју страну. Хришћанска срамота се тако настављала, јер Кантакузен позове Орхана и понуди му савез. Истовремено му дозвољава да и даље хвата и продаје хришћанско робље, али овај пут (ту га савест сигурно није прогонила) присталице царице Ане и Апокавка (као да су Турци о томе водили рачуна и до тада). Као врхунац понижења понуди му ни мање ни више већ своју ћерку, млађану Теодору за жену. Једна византијска принцеза рођена у пурпуру одлази већ остарелом дивљем Орхану у Малу Азију да му попуни харем. По принцезу Орхан је послао тридесет бродова и мноштво коњаника. Дан пред одлазак несретне принцезе, приређено је, по обичају, њено приказивање народу. Ипак, ни то није било све. Видећи да ће изгубити Орхана, царица Ана и Апокавк се сада за помоћ поново обраћају у Малу Азију и то још једном разбојнику попут Орхана, неком Сарукхану који је владао у северозападном делу Мале Азије.

39. Цар Душан

Док су Византијци тако сплеткарили између себе и једни другима преотимали савезнике, успут све више уништавајући земљу, Душан је успео 25. септембра 1345. године да коначно заузме тврди град Сер. Пад овог града спада свакако у најкрупније догађаје овог грађанског рата, барем што се тиче српске стране. Наиме, заузећем Сера, Душан је ставио под своју контролу целу југоисточну Македонију, све до кланаца источно од града Христопоља. "Заузео је, наиме, све покрајине и градове који су јој припадали све до Солуна, а посебно Верију, Серез, Охрид, Костур, Трикалу, Јањину, Канину, Београд и дуга места све до Негропонта" (Мавро Орбин).Ту је спадало и целокупно Халкидичко полуострво, где се налазила и Света Гора. Оно што је тога момента било веома важно било је то да су сви монаси Свете Горе признали Душана за свога владара и спомињали су га у својим богослужењима као таквог (додуше, још увек су византијског цара спомињали првог па тек онда Душана). За узврат, Душан им је признао све њихове дотадашње привилегије и поседе које су уживали, а није пропустио да их обдари новим поклонима и привилегијама. Ово је био веома битан политички успех Душанов, јер Света Гора је била центар православља и са њима се није могло силом, док је сама њихова подршка значила веома много. С друге стране, за Душанове наредне планове ова подршка из Свете Горе није била само потребна, већ и неопходна. Овај веома успешан Душанов политички потез осигурао је његов логотет Хрс, који је успешно привео преговоре са светогорским протатом и са њима о томе склопио уговор (новембра 1345.).

Ови успеси су јако утицали на Душана и његову свест о сопственој важности и снази. Тада је и почео да отворено исказује своју идеју о освајању целокупног византијског царства потписујући се на једној повељи за манастир Св. Јована Крститеља на Гори Меникејској као "краљ Србије и Романије", док у једном много важнијем писму млетачком дужду као "господар скоро целога царства Романије". Ту се веома јасно оцртавају његове будуће жеље, али и будући политички правац. До тог момента он је о томе можда и размишљао, али није своје жеље и отворено показивао тако да је тешко рећи да ли је та идеја о заузимању целога византијског царства баш његова или му је набачена са стране, од оних који су га окруживали. Узимајући у обзир то да је властела била та која је, у време Кантакузеновог доласка у Србију, била та која је на Душана вршила притисак за нова освајања, не би било чудно да је и идеја о освајању Византије била баш њихова. Као и онда, можда је и сада Душан био тај који је само следио њихова стремљења, мада је тешко веровати да је и он сам могао имати нешто против. То би значило да су се жеље српске властеле и њиховог владаоца сада поклопиле. Заправо, сва ова освајања византијских територија нису утицала само на Душана, већ можда још и више на његову околину. Освајајући богате византијске градове са неочекиваном лакоћом, велможе су могле веома лако да дођу до уверења да и остатак расклимане Византије само чека да буде заузет, поготово Цариград. Да је то тако, потврђивали су и догађаји који су се дешавали. Током 1345. године успео је Кантакузен да овлада целом Тракијом, а страна цара Јована V доживела је тежак ударац када је 11. јуна 1345. године убијен њихов најзначајнији човек, Апокавк. Савезник цариградске владе, Орхан је већ прешао на страну Кантакузена, док је други могући савезник Цариграђана, Сарукхан, захваљујући Умуровим сплеткама, прешао такође Кантакузену. Након тога било је јасно да ће Кантакузен бити победник у овом грађанском рату. Изгледало је да Цариград представља лак плен, јер у њему није било ни једне иоле озбиљније снаге, која би га могла успешно бранити.

Сам Душан се тада одлучио на један веома смели потез, па се крајем 1345. године у Серу прогласи за цара. Крунисање је требало бити обављено нешто касније, а то међувреме је требало искористити да се о томе обавесте страни дворови и да се придобије њихова подршка. Најпре је упућено посланство у Венецију, које је требало да Републику обавести о Душановој намери да се крунише за цара, али и да придобије њихову подршку за даље освајање Византије. Пошто су даљи Душанови планови били везани за освајање Цариграда, то му је за освајање овога града била потребна и подршка флоте. Србије није имала бродове и стога је морала наћи неког савезника који их има. То је била Венеција. Стога им је Душан понудио савез за освајање остатака византијског царства, па би по томе Венеција напала Цариград са мора, а Душан са копна. Лукави Венецијанци су у то доба ратовали са Угарском, па им је флота требала ради тога рата, а с друге стране имали су већ уговор о ненападању са Византијом, те им је то био изговор да не пристану на савез са Душаном. У суштини више им је одговарала таква слаба Византија, од које се могу добити богате трговачке повластице, него што би им одговарало јако Душаново царство са којим би већ било теже преговарати. Ипак, срдачно му честитају на титули цара, што је требало да значи да се његовом крунисању не опиру. Тако је ова мисија имала тек делимични успех, но у том моменту о томе се није много размишљало.

За планирано крунисање постојао је још један проблем, можда формалне природе, али у то доба веома битан. Цара је, наиме, морао крунисати патријарх, а српска црква је у то доба била архиепископија и на челу је цркве био архиепископ. Било је сасвим јасно да Душана неће хтети крунисати ни цариградски патријарх, а о римском папи се вероватно није ни размишљало, док с друге стране није се могло размишљати ни о бугарском патријарху, иако је Бугарска подржавала Душанову жељу за царском круном. С друге стране, ни Душан није желео да га крунише било који патријарх осим оног који је српски. Према томе могло се урадити само једно и то да се српска архиепископија уздигне на степен патријаршије, а српски архиепископ на звање патријарха. Тада би српски патријарх могао да крунише Душана, па би се и та сметња отклонила. Бугарска патријаршија, охридска архиепископија и српска архиепископија се нису противили и током (вероватно) априла 1346. године буде извршен овај чин, а за првог српског патријарха буде проглашен дотадањи архиепископ Јоаникије. "И када је пребивао у дому Спасову, овај цар Стефан венча се на царство и избра себи патријарха српскога не по закону ни са благословом цариградскога патријарха, као што приличи, но заиска благослов бешчино од патријарха трновскога и од архиепископа охридскога и са српским сабором, тако се зацари и постави патријарха, како не приличи" (Данилов ученик). Било је много дискусија о томе да ли је требао пристанак Бугарске патријаршије и охридске архиепископије за овај чин, те да ли је Душан имао канонску подлогу да архиепископију прогласи за патријаршију. Преовлађује мишљење да по црквеном праву подизање српске архиепископије на ранг српске патријаршије није ни по чему повредио те прописе, те да Душан није ничим изашао из њиховог оквира. Што се тиче добијања дозвола од патријаршија (бугарске или цариградске) или архиепископије (охридске), она по свему судећи није ни тражена, јер по канонском праву није ни била потребна. Разлози су сувише замршени и захтевају много простора, а за даљњи ток ове приче су сасвим небитни, па ћемо их прескочити.

И сама личност првог српског патријарха Јоаникија је доста интересантна. Он је био претходно логотет на двору краља Душана, што значи да је био световна личност. Његова дужност се састојала у томе што је био главни Душанов администратор. То је све што се о њему зна пре но што се појавио као српски архиепископ. Ко су му родитељи, крштено име или било шта о његовом претходном животу остаје тајна. Одједном се он појављује дана 3. јануара 1338. године као архиепископ српске православне цркве, а при његовом именовању очигледно да је Душан одиграо главну улогу. "После престављења господина архиепископа кир Данила, господин краљ Стефан постави свога логотета на престолу светога Саве, и остаде у архијерејству осам година" (Данилов ученик). Дакле, равно након осам година (1346.) буде и Јоаникије уздигнут на ранг патријарха. "Када је тада господин краљ Стефан у то време заузео многе земље и градове грчке, венча се на царство у граду Скопљу и постави архиепископа кир Јоаникија за патријарха" (Данилов ученик).

Други чин који се састојао у проглашењу Српске архиепископије у ранг патријаршије требао се обавити на државном сабору, када буде извршено и крунисање Душана за цара. Сада више није било никаквих сметњи, па је 16. априла 1346. године у Скопљу на државном сабору најпре српска архиепископија проглашена за патријаршију, а онда је српски патријарх уз садејство бугарског патријарха Симеона и охридског архиепископа Николе и свих српских епископа, окрунио Душан царском круном. Само крунисање је било веома свечано, уз присуство већ споменутих црквених личности које су извршиле крунисање и многобројних представника великих манастира из Свете Горе (ипак не свих). Било је ту и посланство из Дубровника, као и сва иоле важнија властела велике Душанове државе. Истовремено када је он крунисан са цара "Христа Бога благоверни цар", и његова жена Јелена је крунисана за царицу "благоверна и христољубива царица царства и августа", а њихов син Урош (имао тек девет година) за краља "свих српских и поморских земаља". Неколико година касније у повељи манастиру Архиљевици (1354.) Душан царицу Јелену назива "благочестивом и христољубивом, превисоком августом благоверном царицом госпођом Јеленом, царицом мога царства,...", док сина Уроша назива "богодарованим и многовољеним нашим сином краљем Урошем,..".

Ево како то крунисање описује Орбин. "Зато 1340. године, занесен толиким победама, одлучи да узме титулу цара. Позва, дакле, на сабор патријарха, епископе, опате, свештенике и црнорисце свога краљевства и сву властелу и великаше своје земље, те уз суделовање још трију дубровачких поклисара, и то Ђурђа Геталдића, Марина Бунића и Стјепана Гучетића, које су Дубровчани били послали с много дарова, уз пуно одобравање свију, круниса се за цара. Име краља додели своме сину Урошу, мада је у то време био врло млад". Овде Орбин греши утолико што као годину крунисања узима 1340. уместо 1346.

Након крунисања за цара Душан је одлучио да и остале дворске титуле које су карактерисале византијски двор употреби и у Србији. Стога уведе титуле деспота (његов полубрат Симеон-Синиша, брат царице Јелене Јован Асен, Јован Оливер и Иваниш), титуле севастократора ( Дејан, Бранко Младеновић) титуле кесара (Гргур Голубић, Прељуб, Војихна). Ове титуле додељене су само царским рођацима, како Душановим, тако и Јелениним. У сваком случају ове личности биле су тада "господа српска", како су их називали, желећи да истакну њихов значај у односу на осталу властелу. Било је на двору још византијских титула, као што је логотет (између осталих ову титулу носио је и Прибац који је био отац кнеза Лазара), протовестијар итд. "Установи нове службе по угледу на друге цареве, наиме, службу ћесара, деспота, пинцерне и друге којима су се служили цареви" (Мавро Орбин).

Управо ово крунисање Душаново зауставило је његове војне акције већег формата, па неких већих освајања није било. За то време Кантакузен је мучио своје бриге. Чувши да се Душан крунисао за цара Кантакузен за инат њему крунише се за византијског цара у Једрену (мај 1346. године). Ово крунисање није желео да изврши цариградски патријарх, па је то обавио јерусалимски. Но, то сада није имало неког посебног значаја и у суштини представљао је само хир овог покварењака. За то време Цариград је био сасвим на издисају, а како су сви страни плаћеници (Турци) били у Кантакузеновој служби, то сада царица Ана није имала више никаквих шанси, тим више што је и Апокавк погинуо (1345). Стога се 3. фебруара 1347. године Кантакузен једноставно ушетао у Цариград који му је великодушно отворио широм своје капије. Међутим, он се ипак није осећао довољно сигурним да би цара Јована V скинуо са престола и узурпирао царску круну, већ то уради на заобилазан начин. Поново је 13. маја 1347. године крунисан за цара, с тим да је као заступник покојног цара Андроника III требао да влада следећих 10 потпуно сам, а након тога са њим ће заједно владати цар Јован V Палеолог. Истовремено, дошло је и до брака младог цара Јована V и Кантакузенове ћерке. Но сада је већ било питање сврхе свега тога, јер Кантакузен је као византијски цар имао тек десети део оних прихода које је имао некада као византијски војсковођа, толико је земља била уништена и исцрпљена.

Цар Душан је за то време са царицом Јеленом боравио у Светој Гори обилазећи манастире. Њихов боравак у Светој Гори је потрајао неколико месеци и то од краја 1347. године до почетка 1348. Ова Душанова посета је остала упамћена по огромним поклонима које је он нештедимице давао манастирима. Ти поклони су били како у новцу, накиту, злату, привилегијама тако и у земљишним поседима. Наравно, највише поклона је добио српски манастир Хиландар. Осим тих, углавном свечаних дужности, Душан се побринуо и да Срби монаси заузму многа руководећа места по манастирима. У суштини, он је обављао један политички посао, желећи да придобије веома утицајне светогорске манастире, од којих је као противуслугу очекивао да одбаце утицај цариградске патријаршије, која је према њему била веома нерасположена. У сваком случају, црква је могла сада да одигра једну улогу центрифугалне силе у великој Душановој држави где је било мноштво различитих националности, али им је вера била заједничка: православна. Да је Душан оставио на светогорске монахе повољан утисак, види се из једног рукописног јеванђеља у манастиру Хиландару, где један непознати монах наводи: "Бог милошћу својом и на молитву царевих прародитеља, дао је у власт Стефану Душану сву српску земљу, и бугарску, до Видина, и грчку, до Морунца, и сву Диоклитију, до Драча. А цар је милостив, кротак, трпељив, и украшен мужевношћу и лепотом тела као ни један од царева". Ипак на његову посету пада и једна сенка. Правило Свете Горе је било да њено тло не може да крочи женска нога и до тада то је било поштовано. Међутим, Душан је без икаквог посебног разлога прекршио ово, доводећи међу монахе и своју жену, царицу Јелену. Сасвим је било јасно да то и није била његова жеља, али да је он попустио пред упорношћу ове жене. Сигурно је да монаси у Светој Гори нису имали начина да спрече ово кршење вековног правила, а остаје нејасно због чега је Душан био толико попустљив према царици Јелени. Након завршетка ове посете Светој Гори почео се Душан враћати у Србију и тада је почетком 1348. године почео у Призрену да зида и своју задужбину, манастир који је посвећен арханђелима Михаилу и Гаврилу. Исте године издата је и повеља за овај манастир, један изузетно значајан пергаментни рукопис од 91 листа (182 стране), који садржи мноштво материјалних података из тадашњег живота, али и многа мистична размишљања "Светли се лик твој огњени, и лепота чудесна, и пламено оружје које у руци носиш; обличја као злато сјајног, природе пламене; одежда твоја је муња. Бестелесном природом својом пролазио си кроз пределе и извршавао све наредбе Творца...." (опис арханђела Михаила)

Овај боравак цара Душана у Хиландару многи повезују са кугом која је тада владала по Европи, али и по Балкану. Претпоставља се да је Душан тако спојио две ствари. С једне стране склонио се у Свету Гору где је био релативно сигуран од ове болести, а с друге стране обишао је све манастире и утврдио свој положај владара над Светом Гором. Можда би се управо страхом од куге и могло протумачити то што је и поред забране женама да уђу у Свету Гору, ипак царица Јелена ту провела неколико месеци. Сама посета Светој Гори, а нарочито Хиландару оставила је на Душана велики утисак. У повељи коју је он 1348. године издао овом манастиру, Душан наводи да му се коначно испунила велика жеља да дође у велику и свету лавру српску, манастир Хиландар, па се ту задивио лепоти цркве. Након упознавања Хиландара, даље наводи, он се упутио у Свету Гору, па је тако упознао и остале манастире и након што им се свима поклонио, он их је богато обдарио златним и сребрним посудама, црквеним одеждама. Када је дошао у средиште Свете Горе, у Протатон, најпре је дао поклон његовом проти, а онда је и самом манастиру дао кабал злата, помена свога ради. Сав тон ове повеље одише неким весељем и радосним усхићењем које није било тек тренутно, јер у једној другој повељи (1348. такође) манастиру Хиландару он поново изјављује своје одушевљење Светом Гором. Попут свих Немањића дотада, он је искрено религиозан па тако одаје славу Богу у Светој Тројици "јединоме божанству, јединој сили, јединоме јестеству, јединоме суштаству, несаздану, неоспорну и нераздељиву, трисаставну и безпочетну и јединославну и јединопрестолну", од које "засја светлост неизречне славе".

Некако од тога доба почиње Душан до подржава култ Матере Божје који је и до тог момента био веома присутан. "Славим те, пречиста Богородице, што ме твојим неизречним милосрђем подиже од одра болести моје и даде ми краљевати великим и славним градовима грчким и бити наследником великих и светих царева грчких у граду Охриду" (Повеља цркви Богородице Перивлепте у Охриду из 1345.). Овде он захваљује Богородици на свом оздрављењу од тешке болести, али и за сва његова дотадашња освајања. У оквиру тог обожавања Богородице дао је Душан да се ослика Пантократорова црква у Дечанима (јужна капела) у олтару циклус сцена из Химне Богородичине. Ту је насликан он са породицом у тренутку кад се пред иконом Богородичином пева Богородичина химна.

За све то време Кантакузен је покушавао да води нешто активнију политику према Србији. У томе смеру извео је више потеза. Први је био да при подели оних византијских територија које је још контролисао, повери свом сину, Матији, приморску равницу од Димотике до Кавале. Та је област била непосредно наслоњена на оне области које је контролисао Душан, а самим тим што је ту ставио баш свог сина, Кантакузен је јасно ставио до знања колики он значај придаје Србији. Очигледно да се највише плашио удара из тог правца, правилно процењујући да Душаново крунисање за цара није само пуко разметање, већ да представља практично политички програм. Покушао је Кантакузен и са дипломатијом. Одмах по преузимању власти у Цариграду он је слао два посланства Душану преко којих је тражио да му овај врати све земље и градове које је освојио од Византије. Истовремено му се захваљује на свој дотадањој помоћи коју му је Душан указао у некада, за Кантакузена, тешким временима. Наравно, да Душану на памет није падало да врати оно што је освојио, па је и одговор био такав, пун празних фраза које осим одбијања нису могле ништа друго да значе.

Последњи потез је био веома мудар, али ипак ограниченог домета и имао је више значаја касније, но што је тог момента донео неког резултата. Пошто је контролисао цариградског патријарха Калиста Кантакузен је успео да изврши притисак на њега, тако да је овај у периоду 1350-1353. године (тада је Кантакузен напао на Воден, Бер и Сервију) бацио анатему на српску цркву, Душана и на све српско свештенство, што је требало да значи да их тиме искључује из заједнице православних хришћана. "А тадашњи патријарх царствујућег града васељенски кир Калист, посла и одлучи цара са патријархом и његове архијереје" (Данилов ученик). Да је ова мера цариградског патријарха имала искључиво политички карактер нема никакве сумње. Но, питање је зашто је цариградски патријарх чекао толике године да баци анатему, будући да је српска црква проглашена патријаршијом још 1346. године.

Сам Душан овај раскол са цариградским патријархом сигурно није хтео, што не крије ни биограф наводећи да се Душан једно време покушавао помирити са њим. "Када је ово било, покаја се цар, и заиска разрешење за ово зло, и није могао наћи ради достојанства и градова" (Данилов ученик). Ипак, мора се признати да је Душан са својим поступцима на неки начин и довео до раскола. Наиме, цариградски патријарх дуго није реаговао на уздизање српске православне цркве на ранг патријаршије, иако је још 1346. године обављено Душаново крунисање за цара и уздизање српске цркве на ранг патријаршије. Једноставно цариградски патријарх се није осећао угрожен у својим интересима. Оно што је помутило ове односе било је следеће. Својим освајањем византијских територија Душан је успео да под своју контролу доведе и неколико цариградских епархија (укупно 9), где су као епископи и митрополити управљали Грци. Како нису сви Грчки епископи и митрополити (који су ту затечени) хтели драговољно да прихвате јурисдикцију српске патријаршије, то су сви они који су се одупирали били протерани. Овде се често оптужује српски патријарх Јоаникије као онај који је Душана на то наговорио. "И после овога остави од прародитеља и Светога Саве предано му архиепископство од патријарха цариградског, постави себи насиљем патријарха Јоаникија. Затим са саветом овога одагна цариградске митрополите који су по градовима његове области, и настаде не мала беда" (Данилов ученик). Улазити у то колико је Душан стварно протерао епископа и митрополита, није толико битно, али је сасвим сигурно да је то стварно урадио. Но, оно што је битно јесте да он то није чинио из религиозних разлога, већ из типично политичких, јер како ова духовна лица нису хтела да признају јурисдикцију српске патријаршије, то аутоматски нису признавали ни њега за цара. С друге стране, ови епископи и митрополити су могли да представљају један стални извор бунта на теренима где српски елеменат није био у већини. Стога је овај потез Душанов био дубоко политичког карактера, као што је то била и анатема коју је изрекао цариградски патријарх и која је требало да послужи за Кантакузенове циљеве.

Но, то су били за Душана тога момента мањи проблеми који га нису у толикој мери заокупљали. Стога је своје интересовање за тренутак окренуо ка северу, где је стајао његов стари непријатељ Угарска. Након смрти Карла Роберта (1301-1342.) престо у Угарској заузео је његов најстарији син Лудвиг (1342-1382.), касније звани "Велики". Он је тада био веома млад, није имао ни 17 година. Овај краљ је био од самог почетка ратнички настројен, насупрот његовом оцу Карлу, који је био више дипломата него војсковођа. На Лудвига је изгледа одлучујући утицај извршила његова мати Елизабета, сестра пољског краља Казимира, иначе једна паметна, али и опака жена. Лудвигу се нимало није обрадовао босански бан Стеван II Котроманић, па је почео да размишља како би то било да он Босну отргне од Угарске. Његови планови су били колико смели толико можда и безумни. Он је смислио један доста широк савез против Лудвига у који би ушли Венеција, Србија, део Хрватске, далматински градови и наравно Босна. Како је то смислио на брзину тако је одмах почео и са дипломатским активностима. Већ током 1343 године он шаље у Венецију своје посланике, који о томе упознају млетачког дужда. Иако су Венецијанци у начелу били за савез, постављали су неке услове који су ту целу идеју отежавали, а на крају и онемогућили. Они су сматрали бана Стевана II озбиљним партнером, али ипак недовољно јаким, па су на савез пристали под условом да у њега обавезно уђе и Душан (тада још увек краљ). За далматинске градове већ нису показивали такву вољу, јер су их сматрали својим поседом, па сходно томе нису желели да се ико осим њих меша у послове ових градова, а својим савезом бан Стеван II је баш то хтео. То је и био разлог зашто су отезали и проналазили којекакве разлоге одлажући да дају одговор. На крају, ипак, дозволе да бан Стеван II покупује у Венецији доста оружја. Но, сада се он мало забринуо видевши да Венецијанци отежу, а ускоро је чуо да је угарски краљ Лудвиг подигао велику војску и да са њом иде на хрватске великаше на чијем је челу стајао кнез Нелипић. Ни мање ни више него бан Стеван II пристане уз краља Лудвига, против којег је до недавно ковао заверу, и делимично захваљујући њему буду Нелипићи покорени. Задовољан са бановим услугама, Лудвиг га у једној својој исправи из 1345. године назива "драги наш рођак".

Следећа епизода се десила са Задром, који су држали Венецијанци, а који се отео од њих имајући намеру да поново призна власт угарског краља. На то Венеција опреми бродове којима пошаље пешадију да Задар поново врати под своје окриље. Током лета 1345. године они га и опколе и започне опсада. Ову опсаду Душан је гледао са великим занимањем и чекао погодни моменат. Опсада се отегла чак до децембра 1346. године, када је коначно Задар морао да се врати под власт Венеције. Ту су борбе биле жестоке; па су Венецијанци успели да сломе две војске од којих је једну водио угарски краљ Лудвиг. У тим борбама бан Стеван II ратовао је, барем јавно, на страни Угара и Задра. За свој пораз Задрани су после јако оптуживали баш бана Стевана II, тврдећи да је он издавао све планове Венецијанцима и зато га назову "ђавољим учеником". Да се бан баш тако понашао лако је могуће, а његов мотив сигурно није било мито које је можда могао добити од Венеције, већ више жеља да што више ослаби свог сизерена, краља Лудвига, те да се онда лакше отргне од угарске власти. Док је трајала ова опсада Задра, цар Душан (тада се већ окрунио) обраћао се Венецији и нудио им помоћ у војсци или као посредник у преговорима са Задром, но Венеција са на тој понуди само захвалила.

Велико би било питање какви би се односи између Србије и Угарске тада заметнули да изненада није краља Лудвига стигла трагедија. Његовог брата Андрију, мужа Напуљске краљице Иване, мучки убију (1344.). У овој завери једну од главних улога одиграла је баш Андријина жена Ивана која се љубакала са многобројним љубавницима, наочиглед мужу. Како је желео да освети братовљеву смрт то је Лудвиг почео да припрема војску да би напао на напуљску краљевину. Да би имао одрешене руке Лудвиг позове Душана и током лета 1346. године они склопе мир. То сада није одговарало босанском бану Стевану II, који се јако плашио да ће Душан сада моћи да од њега затражи да врати Србији Хум. Исте те године (1346.) Венецијанци су на банову молбу посредовали код Душана. Њега су посланици из Венеције нашли дубоко у освојеној византијској земљи и када су га упознали са бановом жељом за измирењем, он је поставио услов за трајни мир и пријатељство, повратак Хума који је бан заузео иако та земља по праву припада Душану. Ако бан сумња у то, Душан је спреман да о томе други суде, а ако он то неће, он може пристати само две-три године примирја. Но, те лепе жеље су биле тек привидне, јер ни једна ни друга страна није имала намеру да склопи мир. Нити је бан хтео да врати Хум, нити је Душан мислио да ће он то учинити. Стога не изненађује да су и један и други навелико куповали оружје од Венеције која је, ето, по ко зна који пут искористила згодну прилику да добро тргује. Ипак, на крају Душан је могао бити сасвим миран и са босанске и са угарске стране. Док се бан Стеван II плашио Душана и није имао никакве намере према српским територијама, угарски краљ Лудвиг се тешко запетљао у рат са напуљском краљевином. То је омогућило Душану да приведе своја освајања Византије до краја, али и да на миру обиђе Свету Гору (1347/48.).

Након посете Светој Гори наставио је Душан са својим освајањима по југу. Баш тада је и куга покосила византијског намесника Епира и Тесалије, Јована Анђела. Ту пометњу тада искористи Душан и пошаље војску која без већих напора заузме Епир и Тесалију, тако да је српска граница сада додиривала град Птеле који је држала Венеција. По свему судећи, неког значајнијег отпора није било тако да је ова, заиста велика територија припала Душану без већих напора. Тада је Тесалију поверио на управу Прељубу, Епир је добио Симеон (Душанов полубрат), док је Јован Асен био намесником Албаније, с Валоном и Бератом. Тако је читав западни део Балкана, изузев Драча, био под Душановом влашћу.

После ових освајања дошло је до већег сукоба Душана и босанског бана Стевана II. Њихове несугласице су само привремено и то на време од три године (1346-1349.) биле замрзнуте, јер је само за то време између њих трајало примирје. Први потез је по свему судећи повукао бан, када је тражио од Венеције да посредује код Душана (пролеће 1349.). У то време Стеван II је имао намеру да сагради у Хумској земљи на морској обали (на ушћу Неретве) једну тврђаву па је стога тражио од Венеције војну помоћ (поморску), уколико Душан буде правио сметње. Истовремено, он је спреман да целу Босну стави под заштиту Венеције. Лукави Италијани никако нису хтели да одобре изградњу тврђаве у Хуму, јер су знали да би први уграђени камен ове тврђаве направио рат између Босанаца и Душана, који је Хум сматрао својим поседом. Стога су се прихватили да посредују код Душана, али су захтевали од Стевана II да одустане од градње ове тврђаве. Душан се тада веома суздржавао да не навали на Стевана II који је био све дрскији. Босанске чете су стално проваљивале на Душанову територију, па се тако бележи један продор преко Гацка и Рудина све до Котора. "Његови људи су непрестано нарушавали границе цара Стефана, а нарочито су причињавали велику штету у пределима Требиња, Конавала, Гацка, Рудина и других места све до Которског залива" (Орбин). Ипак, највећи удар је био око Божића 1349. године, када су Босанци палили по Конавлима све до Цавтата. Ту се Душан неколико пута жалио Венецији на Стеваново понашање па су њихова посланства тада имала пуне руке посла, непрестано путујући између цара и бана, али без неког успеха. У пролеће године 1350. Душан је слао и своје посланство у Венецију, које је водио Михаило Бућа из Котора. Ово посланство је имало основни задатак да Венецију упозна и придобије за Душанову намеру да освоји Цариград, те да од њих за тај подухват добије бродове, пошто само са копна није могао освојити овај град. То је Душан правдао тиме што жели да цара Јована V ослободи из руку Кантакузенових. Заузврат, Душан нуди Венецији Епир или Галату (један део Цариграда који су држали Ђеновљани). Венеција је са пажњом и интересовањем саслушала ове Душанове планове, али није желела да улази у савез са њим, оправдавајући се да већ има склопљен савез са Византијом те да није згодно кршити га. Исто тако, без размишљања одбију и Душанов предлог да се са њиховим дуждом Андријом Дандолом састане у Дубровнику или на ушћу Неретве, са оправдањем да по њиховим законима дужд не сме изаћи из града. Све у свему, ово Душаново посланство није успело, а чин по којем су он, царица Јелена и син Урош били примљени међу грађане Венеције био је само чин пажње, која ништа не значи.

У јесен 1350. године коначно Душан покрене своју моћну армију на Босну. "Кренувши на пут с царицом, дође на границу Босне, код реке Дрине, а педесет хиљада коњаника и тридесет хиљада пешака" (Орбин). По свему судећи Стеван II ни у једном моменту није веровао да се може супротставити Душану, јер је још пре у Дубровнику обезбедио себи уточиште, уколико буде морао бежати из Босне. Војска Душанова је напредовала веома брзо не наилазећи на неки јачи отпор, па је веома брзо опкољен и град Бобовац, али бана Стевана II ту није било, пошто се он на време повукао у планине. То Орбин описује доста детаљно. "Кад је о томе био обавештен бан Стјепан, припреми и он добру војску. Али увидевши на крају да неће моћи одолети непријатељској војсци, посече много великих стабала помоћу којих закрчи пролазе, те оста повучен у шумама и планинама као у некаквим тврђавама, бранећи с много људи све пролазе кроз које се могло продрети с војском у Босну" (Орбин). Мноштво босанске властеле тада се придружило Душану, очигледно незадовољни дотадашњом владавином бана Стевана. "И тог пута, с обзиром на поменуте предузете мере, као и на пролазе који су по својој природи били утврђени, спречио би царевим људима улазак у Босну да су му великаши били верни и да нису били у тајном договору с царем" (Орбин). Ипак, Бобовац се одржао, али за освету Душан опустоши Босну и преко Дувањског поља дође до Цетине, па онда зађе у Хумску земљу. "Цар уђе са свом војском у Босну без икакве препреке и стаде уништавати и палити све, не штедећи ни банове дворе. Ово у почетку цар није хтео радити, али касније учини по наговору своје супруге, жене уистину спремне на свако зло. Баци се још на освајање утврђења Бобовца, у које се била склонила Јелисавета, јединица кћи бана Стјепана, која је тада била девојчица, а касније жена Лудовика, угарског краља, и мајке Марије, жене цара Жигмунда. Пошто је, дакле, Стефан више дана нападао речено утврђење без икаква успеха, напусти подухват, те поче крстарити по свој Босни све до Долмна или Дувна. Утаборивши се ту, посла део војске да плени према реци Цетини и оној другој реци, Крку, према Хрватској, а он с осталим делом војске скрену према Хумској области. Заузевши Имотски и Нови, остави у њима добру посаду својих људи" (Орбин). По свему судећи, Душан је и тада имао намеру да са баном Стеваном II покуша њихов међусобни спор да изглади, те да посредним путем ипак дође до Хума. У оквиру тога падне му на памет да свога сина Уроша ожени за банову ћерку Јелисавету, те да она Урошу као мираз донесе Хум. "Јер је цар хтео да бан даде своју кћер Јелисавету за жену његовом сину краљу Урошу и да у мираз донесе Хумску област, као нешто што припадаше самом цару преко Немање и његове браће, ранијих господара Хума, од којих је сам цар вукао лозу" (Орбин). Међутим, бан није хтео ни на то да пристане, па су непријатељства настављена.

40. Турци надиру на Балкан

Поход је морао бити нагло прекинут, јер су изненада стигле неповољне вести из Македоније, где је Кантакузен отпочео широку офанзиву покушавајући да поврати оне градове које је Душан до тог момента освојио. Од самог почетка Византинци су имали доста успеха па је стога Душан морао одмах да крене према граници, не били преокренуо ситуацију. У одласку из Босне Душан је са сином Урошем и царицом Јеленом тада свратио до Дубровника, где је лепо дочекан. "Где је цар био примљен с великим почастима и смештен у Кнежев двор. Царица и други из његове пратње били су смештени такође у удобне станове и свратишта. Задржавши се овде пуна три дана на веселим забавама, плесовима и свечаностима, био је с царицом, великашима и другом властелом почашћен и краљевски дариван скупоценим свиленим и сукненим тканинама" (Орбин). Одмах након Душановог одласка из Хума бан Стеван II поново заузме сву ову земљу тако да је на крају крајева овај Душанов поход завршио неуспешно.

Док је Душан боравио у Босни, ту прилику искористи Кантакузен да покуша да од овога отме неке градове, али и да Солун ослободи притиска. Овај град је веома трпео од напада Душанових војника, а оно што је јако бринуло Кантакузена јесте странка која је у овом граду ојачала и која је намеравала да град преда Србима. У војсци која је кренула Солуну у помоћ и коју је водио Кантакузенов син Матија било је и доста Турака, њих око 20.000. Први савезник Кантакузенов, Умур, погинуо је у неким сукобима око града Смирне, па су сада са Кантакузеном сарађивали Турци Османлије. Турке је довео Орханов син Сулејман и браћа му (међу њима и будући султан Мурат). Но, до краја је њихово учешће остало јадно и претворило се у пљачкање пограничних територија. У неким већим акцијама они нису могли да узму учешће, јер су морали због неких сукоба да се врате у Малу Азију. Но, у првим сукобима, код освајања Бера и Водена, они су били присутни и одиграли су приличну улогу. Пад града Бера је добро уплашио Србе, јер је он био добро утврђен и са приличном посадом, која је бројала 1500 коњаника, који су били Срби и један број немачких најамника. Такав тврд град и са малом посадом могао се дуго одржати, међутим Бер је пао веома брзо и то једино због издаје неког Грка. Град је пао без борбе, па је тако Кантакузен успео да зароби скоро целу посаду. Међутим, он се ипак није светио, већ немачке најамнике награди и отпусти са свим њиховим оружјем. Срби су морали оставити коње и оружје, па тек онда напустити Бер. Међутим, један број властеле, око 30, све саме старешине, није смео после овога Душану на очи, па стога одлуче да остану код Кантакузена. Међутим, нису се ту дуго задржали па су постепено, један по један, ускоро ипак на крају пребегли Душану. Све то је изазвало и малу панику међу Душановом војском, па је за Бером брзо пао и Воден, Острово, Нотија, Соск, итд. И сама Душанова властела као да се уплашила, па је забележено да су се Брајан (хрисопољски заповедник), Хлапен (каснији таст Марка Мрњавчевића), Толислав чак упуштали у преговоре са Кантакузеном. У већини ових преговора није била реч о издаји, већ о несналажењу ових војних заповедника који су били изненађени овим нападом па су покушавали да добију у времену. То се видело касније када су скоро сви поново прешли на Душанову страну оног момента када се он појавио.

Након ових почетних успеха одлучио је Кантакузен да навали и на Тесалију, али ту је одмах сломио зубе. Задржао га је град Сервија, који је стајао на улазу у област Тесалије и који је са великом вештином одбранио Прељуб. "А то је био не мали град који се налазио на граници измећу Ботијеје и Тесалије, њиме (је) са осталом Тесалијом заповедао Прељуб, један од Краљевих (цара Душана) велможа, који се особито истицао мудрошћу и храброшћу и предњачио је над другима ратним искуством. А налазио се онај град на неком гребену и оном ко прилази у почетку изгледа виши него што јесте. А уздиже се на том врху (град) раздељен са три бедема, тако да споља изгледа да се налазе три града постављена један уз други. Са обе стране окружен је дубоким јаругама. Онај део града до равнице и јаруга, колико заиста дозвољава да се насели, испуњен је кућама и људима не само од пука него и најбољима од грађана и војника, који беху мештани бројни и одважни" (Кантакузен). Он је имао великих проблема са грчким живљем у овом граду које је одмах показало намеру да пређе на страну Кантакузена. "А Грађанима уопште не верујући, децу, жене и благо повео је на други зид, а све људе је истерао на трећи (зид) и заповедио је да се боре против цара који напада а за себе саме и децу:.." (Кантакузен). Ипак са само 500 бораца успео је да одбрани три тврђаве, а с друге стране било је и мало среће, јер су почеле зимске кише које су натерале Кантакузена да одустане од даљњих напада. "А пошто баш у време најжешће борбе падоше јаке кише и остала војска устукну и повуче се у логор, не могавши да се истовремено бори и са кишом и са непријатељима, чврсто стојећим зидинама, док су се сами много клизали по блату. А цар, пошто је омануо у првом покушају напада на град и изгубивши наду да ће их невичне оружју савладати и пошто због кише и студени јуриш на зидине не беше могућ, одмах се врати у Верију;..." (Кантакузен).

Било је очигледно да Срби могу да се одупру Кантакузеновој војсци која је већ изгубила почетни замах и коју су напустили Турци, па је бројчано ослабила, али били су проблем Грци - Душанови поданици, који су само чекали прилику да издају и да пређу на Кантакузенову страну. Оно што је нарочито плашило, и што је вероватно и натерало Душана да онако нагло прекине војевање по Босни, био је покушај да се Скопље преда Кантакузену. То је било и те како озбиљно, а Душан је одмах схватио колико то тешких последица на крају може имати. Град Скопље је био престоница Србије већ скоро 70 година, ту је Душан био крунисан за цара и сада се ту одједном појављује толики број Кантакузенових присталица да они не само преузимају власт, већ и дрско позивају Кантакузена да му га предају. Но, то се на крају није десило јер се Душан усред зиме, када му се није нико надао, одједном створио под Солуном. Сада се ситуација из темеља изменила.

Са Душаном је дошла и војска, додуше мала, али ипак довољно јака да се Византијци одлуче на преговоре. Испред капија Солуна састала су се три цара: српски (цар Душан) и два византијска (Кантакузен и Јован V). Како нису један другоме веровали, то је сваког од њих пратио оружани одред. Преговори су почели јако лоше, јер је Душан одмах почео да пребацује Кантакузену незахвалност, па га је чак оптужио да је он (Кантакузен) тај који је главни кривац за све ове борбе, јер од самог почетка покушава да отме од цара Јована V (који је био присутан) оно што овоме припада. Истовремено, му замера на томе што држи Турке у својој служби, као и то да је подмукло без икаквог разлога напао на њега (Душана). Стога Душан предлаже да се сви ови спорови реше на тај начин да Византијци врате све оне градове које су до тада отели од њега. Кантакузен није узвратио тако оштрим речима, већ је на дипломатски начин почео да хвали великодушност Душанову, па му је за сву указану помоћ захвалан, али да је Душан ипак претерао заузимајући сувише византијских градова и тако даље, све на тај начин. Једно је време изгледало да ће Кантакузен успети да Душана убеди да овај врати већину подручја које је освојио (Македонију, Акарнанију, Тесалију) тим више што су један део ових разговора водила њих двојица у четири ока. Преговори су настављени и другог дана, овај пут у много опуштенијој атмосфери, а поново се говорило о томе да Душан врати освојене територије. На крају тог, другог, дана изгледало је да је Душан коначно попустио, па је све прослављено једном гозбом. Међутим, трећег дана Душан одједном промени расположење и одбије да било шта врати, већ почне тражити оне градове које му је Кантакузен у недавној офанзиви одузео. Како Кантакузен тврди (тешко му је ипак веровати), током ноћи код Душана су дошли представници цара Јована V Палеолога који су га убедили да не пристане на Кантакузенове предлоге, него да се удружи са царем Јованом V, па да онда заједно навале на Кантакузена. Ту су се посланици цара Јована V жалили Душану да је цару већ досадило Кантакузеново туторство и да би га се он радо отресао. Видећи да Византијци нису ни мало јединствени те да међу њима само што није почело међусобно трвење, Душан се одлучи да одбије преговоре са Кантакузеном и да започне рат.

У рану зору дођу српски гласници да то јаве Кантакузену. Ускоро се обе војске построје једна према другој, али ниједна није имала довољно воље да битку започне прва. Тако прође цео дан, а да битке није било. Напокон, Кантакузен напусти Солун (у њему је остао цар Јован V) и оде у Цариград. Душан се такође више није задржавао под овим градом већ се једно време бавио поновним освајањем изгубљених градова Бера и Водена. У освојеним градовима веома се оштро обрачунао са издајницима (листом Грцима), тако да је неке поубијао, а добар део Грка раселио. Тада се Душан могао веома јасно уверити да Грчки елемент стоји уз њега само онда када мора, а да ће првом приликом да се побуни. Једино се могло поуздати у Србе и остале Словене. Грци су били потпуно непоуздани и само силом страха држао их је покорне. Проблем је био у томе што је територија била огромна, а српски биолошки елемент ипак ограничен. Једноставно није било довољно српске војске која би могла да држи тако велику територију под контролом. То је значило да је држава била велика, али није била довољно солидна. Требало је још много времена да се учињена освајања стабилизују и да се те територије уклопе у српско царство. Управо Душанова посета Светој Гори била је у функцији тога, јер је тренутно једино религија била та која је била заједничка свим овим многобројним народима које је Душан држао под својом влашћу, док је све остало било потпуно различито. Управо је религија по Душановој замисли требала да буде тај кохезиони елемент који ће све ове народе држати на окупу. Но, то је био веома дуг процес који има много захтева и много услова, а Душан је био окупиран сасвим другим стварима.

Ове борбе са Кантакузеном увериле су Душана и у то да Турци узимају све већу улогу у овим окршајима и да је њихова снага нешто на шта се мора рачунати. То се видело веома лепо када је Кантакузен углавном захваљујући Турцима и заузео Воден и Бер. Стога је Душан желео да их привуче на своју страну, па пошаље једно посланство у Брусу код Орхана. Ово посланство је требало да понуди Орхану да неки од његових синова узме за жену Душанову ћерку. Тиме би, рачунао је Душан, добио Турке за сигурне савезнике, а не за непријатеље, како је сада био случај. Турци су ову понуду озбиљно размотрили и одмах након тога пошаље Орхан једно своје посланство у Србију да би се тамо ови преговори завршили. То је заправо требало да значи да је Душан успео у својој намери те да Орхан пристаје. Међутим, код Родоста, деспот Нићифор (намесник Халкидике) нападне посланство, вероватно привучен богатим поклонима које је оно носило, поубија их и опљачка. То је разјарило Орхана који је за све окривио Кантакузена, мислећи да је то све у његовој организацији па је стога и напустио савезништво са њим, али ипак само за краће време. Да ли је ова прича истинита, тешко је рећи. Историја не познаје Душанову ћерку и он је највероватније није имао, па би ова цела прича више могла да личи на неку легенду већ на истину. Ипак, познајући писца од којег потиче ова тврдња (Нићифор Григор), није лако поверовати да је он то све измислио. Неких преговора између Душана и Орхана је по свему судећи ипак било, но ствар са венчањем Орхановог сина и Душанове ћерке остаје дискутабилна. Но, то и није важно. Битно је да су за ове преговоре, под условом да их је било, Византијци сазнали и да су се добро уплашили да Турци не пређу на Душанову страну. Стога напад на посланство Орханово и јесте дело лукавог Кантакузена који је хтео да омете ове преговоре и који је на крају у томе и успео. Након овога не спомињу се више никакви контакти између Срба и Турака и они су од сада смртни непријатељи. Душанов покушај (ако је постојао) може се сматрати веома храбрим, вештим, али надасве далековидим. Он се није много колебао око тога да Турке треба сматрати снагом достојном поштовања, а не бандом пљачкаша који долазе и одлазе. Из њиховог дотадашњег понашања било је видљиво да их Византија страховито привлачи, што није никакво чудо, јер је било видљиво да се ради о богатим градовима и богатој земљи коју једноставно нема ко да брани. Међутим било је велико питање до ког момента ће се они задовољити само са пљачком не покушавајући да део територије и окупирају. Није једини Душан био тај који је бацио поглед на Цариград и мислио да је време да се у њему устоличи један јак владар (као што је он). Душан је хтео Цариград да би омогућио континуитет византијског царства, али овај пут са Немањићима као царевима, док су Турци видели Византију као идеалан терен за освајања и богату пљачку. У суштини, њима су се намере подударале, развлачење Византије, али су им циљеви били радикално другачији. Стога би и њихов савез, под условом да су га склопили, био сасвим сигурно јако климав и веома брзо би прснуо. Вероватно да Душан није ни мислио са њима сарађивати на дуге стазе већ је желео да Турке, док су им интереси заједнички, искористи за своје циљеве.

За то време, Кантакузен је мучио своје муке у Цариграду са Ђеновљанима који су имали велику трговачку колонију у Галати, наспрам Цариграда, на источној обали Златног Рога. Венецијанцима се није свиђала оваква позиција њиховог главног трговачког конкурента из Ђенове па су на различите начине покушавали да их одатле истисну. То је ишло дотле да су ускоро ова два италијанска града заратила. У том рату Кантакузен је пришао Венецијанцима, што је довело до тога да је Орхан, сећајући се покоља свога посланства које је слао Душану, а који је скривио Кантакузен, ратовао на страни Ђенове, само да што више напакости Кантакузену. Овај рат се водио углавном по морима тако да су Турци већину времена провели као посматрачи. Нарочито је остала упамћена битка од 13. фебруара 1352. године, када су се под Цариградом судариле венецијанска и ђеновљанска флота. Око 140 великих ратних лађа тукле су се цео дан, а на венецијанској страни ратовало је и неколико Кантакузенових бродова. За то време Турци су постројени на обали (азијској страни Босфора) мирно посматрали ову борбу. Битка је била веома крвава, али се на крају завршила без победника. Кантакузен се јако уплашио када је видео да се Венецијанци неће задржавати у Цариграду, већ да се после битке враћају у Италију, а да он остаје сам наспрам Ђеновљана и Турака. То га је натерало, плашећи се Турака, да са Ђеновом склопи на брзину какав-такав мир. Но, рат Венеције и Ђенове се наставио, али овај пут по обалама Сардиније, Истре и Мореје.

Душану није било ни мало по вољи када је видео да су се Кантакузен и Венеција удружили и да заједно ратују против Ђенове. Он је од Венеције очекивао помоћ у лађама у његовим плановима око освајања Цариграда, који су га све више обузимали. Сада је могао видети да његов потенцијални савезник веома лепо сарађује са Кантакузеном. Из тог времена и потиче план царице Јелене, која се очигледно веома много мешала у вођење политике, да се цар Јован V Палеолог разведе од своје жене Јелене Кантакузенове и да се ожени са њеном сестром Теодором. Истовремено су хтели да Јован V преда своју жену Јелену Кантакузенову код Срба у заточење. Тиме би Душан преко женине сестре дошао у директну везу са Палеолозима. Вероватно да Душан није имао ништа против таквог плана, јер он ни до тада није имао лоше односе са царем Јованом. Душан је и до тада признавао цару Јовану V његова легитимна права, називајући га "преузвишеним царем Ромеја" и својим "синовцем". Током 1351. године цар Јован V је узвратио Душану ову љубазност тако што га је назвао "преузвишеним царем Србије" и "вољеним стрицем". Оно што је могло да изазове раздор међу њима, царска титула, то очигледно није урадила. Шта више, Јован V је назвао Душана својим "стрицем" што је некако значило да га признаје старијим од себе и тиме му признаје извесно старешинство. Тиме је Душан могао бити сасвим задовољан, а цар Јован никада није изменио свој став према Душану свом "вољеном стрицу" па чак ни онда када је Душан умро. Тада је своје поштовање Душанове царске титуле пренео на царицу Јелену називајући је "преузвишеном царицом Србије". То што је Душанову царску титулу ограничио само на Србију, а не и на и на Грчку било је мање битно. Јован V је био легитимни цар и Душан је био свестан да све док не смогне снаге да узме Цариград таква ће ситуација да потраје. Стога је било много мудрије, док не узме Цариград, сарађивати са царем Јованом V и ова планирана женидба је била баш у тој функцији. Кантакузен је некако сазнао за планове царице Јелене и стога је одмах послао своју жену царицу Ану у Солун где је боравио Јован V и ова жена је на крају успела да осујети ове идеје.

Иако није дошло до планиране женидбе почело је нагло приближавање Душаново и цара Јована V. Још под Солуном, док је преговарао са Кантакузеном, Душан је јасно рекао да сматра Јована V легитимним царем, а Кантакузена узурпатором, па је сходно томе нудио цару Јовану V помоћ, како у новцу тако и у војсци, да се коначно Кантакузену смрсе конци. Самом цару Јовану V већ је досадио Кантакузен и његово туторство, па су између њих двојице већ почела чаркања и нетрпељивост. То је осетио и Кантакузен, приметивши да све више његових присталица прелази на Јованову страну, па је неким подвалама покушавао да сукоб, ако већ не може да избегне, а оно барем одложи. У томе није успео, а цар Јован са својом војском уђе у област коју је држао Матија Кантакузен (јесен 1352.), син Јована Кантакузена. Цела област се одмах предала цару, па и само Једрене, док се Матија Кантакузен затворио у тврђаву. Ту се држао све док му отац Јован Кантакузен није довео помоћ коју су углавном сачињавали Турци. Њих је довео Орханов син Сулејман и ова је војска бројала око 10.000 људи. Сада је цар Јован затражио помоћ од Душана и од Бугара који се спремно одазову овој молби. Судар ових двеју војски десио се код града Емпитиј (Димотика). Тај су градић Срби, Бугари и Грци желели да опседну и освоје. Док су трајале припреме за опсаду изненада наиђу Турци, који тек што су дошли из Мале Азије. Сусрет је био сасвим неочекиван за обе стране, али Турци се боље снађу. Бугари побегну, Грци се предају, а Срби уморни од пута прихвате борбу у којој тешко страдају. Само се вођа српских коњаника казнац Бориловић успео да извуче из овог покоља. По Кантакузену (вероватно претерује) погинуло је око 7000, Срба док Нићифор Григор каже 4000. Било како било ово је била права катастрофа, која ће имати дугосежне последице. Још једном су хришћани страдали од Турака и то углавном због несналажења на непознатом терену. Можда би то могло бити оправдање за Србе и Бугаре, али не и за Грке, који се скоро нису ни борили већ су се предали. Но, мора се признати да ни за Турке терен није био познат, али су били вештији, па им је то и донело победу. Да је то био велики тријумф за Турке види се из свечаног дочека у Једренима, који им је приредио овај град радујући се овој њиховој победи. Без икакве гриже савести становници Једрена су се подругивали заробљеницима које су Турци у тријумфу водили кроз улице града, истовремено завидећи на огромном плену који су ови освојили. Ти једренски јадници још увек нису схватали да и њих очекује иста таква судбина.

Након ове турске победе осетио се Кантакузен довољно јаким да збаци цара Јована V Палеолога, који се повукао у Солун, те да за савладара и цара прогласи свога сина Матију Кантакузена. Пре тога Матија није имао неку одређену титулу, већ је имао достојанство "које је изнад деспотског, а непосредно иза царског" (Кантакузен). Осим тога, наредио је Кантакузен да се Јованово име избаци из свих акламација и молитава, а када се цариградски патријарх Калист томе успротивио без милости га је заменио новим патријархом, по имену Филотеј. Међутим сада више ни Турци нису били задовољни само тиме да служе као најамна војска за рашчишћавање међусобних размирица у Византији. Они су хтели, осим најамничке плате и пљачке, да освоје и неку територију са тврдим градом, која ће им служити касније као одскочна даска за даљња освајања. Први плен им је била тврђава Цимпа, удаљен око сат и по од Галипоља. Уз обилну помоћ једног Грка (издајство, наравно) ову тврђаву освоји Орханов син Сулејман са само 80 својих војника. Очекујући да ће можда Кантакузен покушати да поврати ову тврђаву, за три дана Сулејман је довео још три хиљаде војника, који су сачињавали посаду Цимпе. С друге стране, Кантакузен није ни помишљао да нападне на Турке, јер једноставно није имао снаге за то. Могуће да је тек тада Кантакузен осетио шта Турци заправо хоће те да он над њима више нема никакве контроле.

Видевши да не може са Турцима силом Кантакузен покуша са да их истисне својом дипломатијом. Сматрао је да ће успети да убеди Орхана да поврати Цимпу, но овај је стално отезао, изговарајући се да није он тај који је наредио да се ова тврђава освоји већ да је то дело његовог сина Сулејмана. Ускоро и сам случај изађе Турцима у сусрет. Током марта 1354. године дође до веома јаког земљотреса који скоро потпуно разруши овај град. Већина становништва се иселила из града, а Турци то искористе и убрзо населе и град и целу околину. Ово је Сулејман извео веома смишљено тако да је доселио велики број турских породица којима је попунио сва она места која су Грци у паници од земљотреса напустили. Осим тога, посебна је пажња посвећена утврђивању градских зидина. Сада су Турци имали и те како јаку базу из које су несметано могли да крстаре по Тракији и другим околним теренима. Ту сада више Кантакузену није могла помоћи ни дипломатија ни брдо новца које је нудио Турцима да напусте Галипоље. Једноставно, Сулејман се правдао да су Галипоље и околину Грци напустили и да су Турци само населили напуштени крај. Било је јасно да Турци немају намеру да напусте освојена подручја, али и да имају сасвим отворене аспирације на остале византијске територије. Сада је у Цариграду настао страх. Тек након уласка Турака у Галипоље отвориле су се очи Византијаца и они су напокон схватили са киме су до сада сарађивали. Наравно, одмах су у Кантакузену сви видели главног кривца, па је он погубио скоро све присталице. Стога цару Јовану V Палеологу и није било тешко да током новембра 1354. године уђе у Цариград и принуди Кантакузена да одступи са престола. По свему судећи и сам Кантакузен је схватио какво је зло нанео доводећи Турке у Европу, тако да никакав отпор није пружао, већ је мирно прихватио наметнуту абдикацију. Одмах се закалуђерио под именом монах Јоасаф и повукао се у манастир. Живео је све до 15. јуна 1383. године и имао је довољно времена, скоро тридесет година, не само да напише своју чувену историју, већ и да до краја сагледа катастрофу која је задесила како Византију, тако и Европу, а којој је он непосредни кривац. Ипак његов син, Манојло Кантакузен, успео је да се одржи у Мореји све до смрти (1380.) када је власт преузео Кантакузенов други син по имену Матија.

Страна 5 >>

// Пројекат Растко / Историја / Света лоза Стефана Немање //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]