Саша Недељковић

Соколски прегалац из Боке

Љуба Јовановић рођен је у Котору, 2 фебруара 1865 г. Отац Лазар Јовановић винарски трговац, поседовао је винарију и брод у Котору(1). Мати Олга била је из угледне породице Лазаревић из Баошића. Имао је сестру Марицу. Похађао је Српску православну фундациону школу од своје четврте године. У Котору је завршио основну школу и гимназију (није стигао да положи матуру). Као гимназијалац основао је са друговима 1876 г ђачку дружину „Бранко Радичевић“. Ова илегална ђачка дружина ширила је народну књигу и слободарски дух међу омладином Боке. Маштали су о уједињењу Српства. Најактивнији чланови били су: Љуба Јовановић, Божидар Перазић, Филип Ковачевић, Данило Живаљевић, Петар Ј. Сундечић, Васо Франичевић, Антун -Тонћи Фабрис, Владимир Будисављевић и Андрија Рађеновић (2)..Љуба Јовановић је као председник друштва у својој кући окупљао чланове дружине. Из те куће слати су патриотски чланци у Београд и објављивани у листу „Исток“. Чланови дружине учествовали су у свим јавним противаустријским акцијама и родољубивим приредбама у Котору. Извели су 1877 г на сцени которског позоришта одломке из „Горског вијенца“ П. П. Његоша(3). Када је избио 1882 г други бокељски устанак у Кривошијама чланови дружине решили су да се придруже устаницима. Љуба Јовановић борио се у чети Аћима Суботића. После слома устанка преко Црне Горе прешао је у Србију. У Београду је наставио школовање као стипендиста српске владе (4). Кад су његовог оца питали „ђе ти је син Лазаре Перов“ он је одговарао „ајде па га питај“. Као добровољац учествује 1885 г у српско-бугарском рату. Код Сливнице је рањен. Услед рањавања храмао, због чега је добио надимак Патак. Пошто је завршио историско-филолошки отсек Велике школе био је 1887 -1889 г наставник у Реалци и Учитељској школи у Београду. Од 1889-1894 г и 1895-1898 г професор у Другој београдској гимназији. Професор у гимназији у Пожаревцу од 1894 до 1895 г, када је враћен у Београд. Од 1899 -1901 г предавао је на Великој школи Историју јужнословенске књижевности. Био је 1901-03 г управник (библиотекар) Народне библиотеке. Од 1903-09 г на Катедри за српску историју на Великој школи и Универзитету. По оснивању Универзитета био је члан универзитетског савета који је одлучивао ко ће од професора Велике школе постати професор Универзитета(5). Један је од оснивача Српске књижевне задруге 22. 3. 1892 г, њен први секретар, председник 1904-06 г; организатор њене културне и књижевне делатности до 1906 г. У оквиру издавачке делатности СКЗ написао је студије о Стефану Митрову Љубиши и Лази Лазаревићу. Задруга се трудила да књигом духовно повеже све српске крајеве. Учествовао је у раду Професорског друштва и неколико година био је члан Главног просветног савета. Један је од покретача часописа Дело (1893 г) и Српског књижевног гласника (1901 г), уредник Наставника, затим директор и уредник Новог живота (1922-1926). Био један од историчара који су увели критички метод у српску историографију. Заједно са Љубомиром Ковачевићем објавио је Историју српског народа I-II, (1893-1894 г). Значајнији су му радови „Ратовање Херцега Стјепана с Дубровником 1451-1454“ 1888 г, „Стјепан Вукчић Косача“ 1891 г, „Прилошци хронологији живота Стевана Немање и Светог Саве „ 1901 г и „Стогодишњица српског устанка“ 1904 г. Изабран је 1890 г са 25 година за дописног члана Српске краљевске академије а 1900 г изабран је за редовног члана. После завршене Велике школе, као суплент, ступио је 1886 г у Народну радикалну странку. Радикали су водили борбу против спољне (аустофилске) и унутрашње аутократске политике Обреновића. Изабран је 1905 г као посланик радикалне странке за округ врањски. Ушао је 1908 г у Главни одбор. Од 1906 г до 1909 г, најпре потпредседник а онда председник Народне скупштине. Од 1909 г до децембра 1910 г био је министар унутрашњих дела у концентрацијоном кабинету Стојана Новаковића. Од 1911 г до новембра 1914 г био је министар просвете, а за време Првог светског рата био је министар унутрашњих дела. Пре Првог светског рата, као потпредседник и председник Народне одбране, радио је на окупљању националних прегалаца из свих југословенских крајева. На дан Уједињења, 1 децембра 1918 г изјавио је:“Ево дана и часа на који је мислило и за који је радило, за који је страдало и за који је живело наше племе.... Ми смо, ми Словенци, Хрвати и Срби кроз векове носили сви више или мање братску идеју свога уједињења. Све што смо у прошлости имали, најбоље и највише у племену нашем, радило је за овај велики чин, који је данас, ево, свршен“(6).Од 1918 г члан Државног савета, 1922-23 г министар вера, од 1923-24 г председник Народне скупштине и потпреседник Главног одбора Радикалне странке. Дошао је у сукоб са Пашићем (1924-26 г) због новинарске кампање свог зета Драгише Стојадиновића уперене против корупционашког пословања Пашићевог сина и његових пријатеља, због чега је искључен из странке 1926 г. Упркос искључењу наставио борбу са Пашићем и поново је изабран за посланика на изборима 11. 9 1926 г. Умро је 10 фебруара 1928 г у Београду.

Као министар просвете и члан Сокола (Потпредседник Београдског гимнастичког друштва Соко од 1901-02 г и 1903-06 г) радио је на ширењу телесног васпитања у српским школама. Министарство Просвете прописало је 21.10.1911 г. „Основна правила и упутства за наставу телесног вежбања“(7). На његову молбу чешки и словеначки соколи упутили су своје предњаке у Србију за наставнике гимнастике. Његове заслуге за ширење гимнастике истицао је др Војислав Рашић, уредник Српског витеза(8). После Првог светског рата 24.9.1920 г образована је Соколска жупа Београд „Душан Силни“ Соколског савеза СХС. а први старешина жупе био је Љуба Јовановић. Од 1923 г био је истакнути члан Јадранске страже и председник Обласног одбора Јадранске страже у Београду.

Которска општина и Народни универзитет Боке Которске поставили су 3. марта 1940 г спомен-плочу на кућу у којој се родио Љуба Јовановић (трг Св. Николе). На каменој плочи било је исписано златним словима: „У овој се кући родио, 14.2.1865, Љубомир Л. Јовановић, научник и државник“. Спомен-плочу открио је пригодним говором Андрија Рађеновић, један од чланова дружине и школски друг Љубе Јовановића. Приликом свечаности одржали су говоре: г. прота Ђорђе Самарџић, у име Народног универзитета професор Предраг Ковачевић, у име Кривошијана судија г Ђорђе Суботић, у име ратника и добровољаца г Крсто Ђурашевић из Паштровића (9).
Од другова из дружине „Бранко Радичевић „ који су заједно са Љубом Јовановићем прешли у Београд, књижевним радом истицао се Данило Живаљевић. Заједно са Љубом Јовановићем основао је часопис Коло и учествовао у оснивању и раду Српске књижевне задруге. Љуба Јовановић припада покољењу које је припремало, организовало и остварило ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца у једну државу. Своје идеје потврдио је делом, остављајући школску клупу ради учешћа у другом бокељском устанку у Кривошијама. Био је на водећим положајима у Србији и Краљевини СХС и био је крајње поштен. Часопис Јадранска стража из Сплита писао је о њему да је „био од оних политичара, који су својим концепцијама, својом личном и јавном честитошћу и својим општим политичким ставом стајали изнад свакодневне страначке политике“ (10). Његов живот и рад може бити пример новим нараштајима. По њему је названа улица у Београду, на Сењаку. У тој улици се налази кућа у којој је живео и радио Љуба Јовановић.

Напомене

1. Лазар Ј. Дробњаковић, „Рисан и старе рисанске породице“, Београд 2003.

2. Максим Злоковић, Илегална ђачка дружина “Бранко Радичевић“ у Котору, Бока,6-7, стр. 244, Херцег-Нови 1975.

3. Др. Дарко Антовић, Которско позориште у 19 вијеку, стр. 157, Подгорица 1998.

4. Максим Злоковић, Исто, стр. 247.

5. Владета Тешић, Школе и настава, стр. 539, Том VI-2, Историја српског народа, Београд 2000.

6. Око Соколово, бр. 1, стр. 1, Београд, 1 децембар 1936.

7. Министри просвете Србије 1811-1918, стр. 136, Београд 1994.

8. „Наставници за гимнастику у Београду“, Српски витез, Год. IV, бр. 2, стр. 43, 1.2.1912 .

9. Предраг В. Ковачевић, „Љуба Јовановић“, Гласник народног универзитета Боке Которске, Год. VI и VII, бр.1-4, стр. 22, Котор 1 децембра 1940

10. „Љуба Јовановић“, Јадранска стража, Год. VI, бр. 3, стр. 65, Сплит, март 1928.