Монахиња Јефимија • Кнез Лазар • Кнегиња Милица - монахиња Евгенија • Вук Бранковић • Раваничанин I • Раваничанин II • Раваничанин III • Непознати Раваничанин • Давид • Деспот Стефан Лазаревић • Јелена Балшић • Андоније Рафаил Епактит • Најстарији српски записи записи о Косовском боју

Приредила Милица Грковић • Данашња језичка верзија: Ђорђе Сп. Радојичић, Димитрије Богдановић, Радмила Маринковић, Ђорђе Трифуновић и Милица Грковић • Објављено по књизи Списи о Косову , Просвета и Српска књижевна задруга, Београд 1993. •

Едиција "Стара српска књижевност у 24 књиге", књига тринаеста • Уређивачки одбор: Ирена Грицкат, Радмила Маринковић, Милорад Павић, Милорад Ђурић, Милисав Савић, Биљана Јовановић-Стипчевић

Објављено на Мрежи у оквиру "ПРОЈЕКТА РАСТКО - Библиотеке српске културе на Интернету" 24. марта 1999. • Електронско издање припремили Зоран Стефановић, Ненад Петровић, Михаило Стефановић и Мара Штулић

Предговори - Обавезно погледати, ПДФ документ, 315 KB.
Написали Ђорђе Сп. Радојичић, Ђорђе Трифуновић, Јелка Ређеп, Милан Кашанин, Милица Грковић и Милка Ивић.

Белешка о овом издању

Монахиња Јефимија

Кнез Лазар

Кнегиња Милица - монахиња Евгенија

Вук Бранковић

Раваничанин I

Раваничанин II

Раваничанин III

Непознати Раваничанин

Давид

Деспот Стефан Лазаревић

Јелена Балшић

Андоније Рафаил Епактит

Најстарији српски записи записи о Косовском боју

Речник мање познатих речи

Белешка о овом издању

После Битке на Марици (1371) и снажног продора Турака у области некада моћне српске државе Немањића, настале су знатне промене на карти Балкана. То је условило да дође до преображаја на плану целокупне дотадашње културе и цивилизације.

Битка на Косову (1389) означила је прекретницу у судбини и историји српског народа. То се одражавало у свим видовима државног и духовног живота. У литератури после Косовске битке централна личност је постао кнез Лазар и његова жртва за царство небеско. С правом се може рећи да је српски кнез мученик постао највише хваљена и слављена личност с краја четрнаестог и почетком петнаестог века. Његов подвиг засенио је славу великог српског цара Стефана Душана. У то време не стварају се велике биографије нити има књижевника типа Доментијана и Теодосија. Списи су краћи, сажетији, језгровитији.

Наслов књиге Време Косова резултат је садржаја ове својеврсне антологије књижевности из времена непосредно пре Косовске битке и одмах после ње. Књига почиње текстовима деспотице Јелене - монахиње Јефимије, јер је она најбоља спона између времена пораза на Марици и трагедије на Косову, а уз то и најбољи представник поробљених јужних крајева и Моравске Србије.

Поред чисто литерарних текстова, овде су унете повеље кнеза Лазара, кнегиње Милице - монахиње Евгеније, Вука Бранковића и деспота Стефана Лазаревића. Истина је да су то текстови превасходно правног карактера, али у њима има и доста литерарних елемената, нарочито у аутобиографским деловима. Центар књижевних збивања био је Лазарев двор и његови најближи сродници, па би изостављање ових текстова окрњило нешто од целине збивања из времена око Косовске битке. Посебно место заузимају писци из манастира Раванице. После Косовске битке група непознатих раваничких монаха уложила је много труда да напише дела о ктитору манастира, светопочившем кнезу.

Знаменити спис Повесно слово о кнезу Лазару од патријарха Данила Трећег није ушао у ово издање јер је делима Данила Трећег посвећена посебна књига у овој едицији.

Мада је Јелена Балшић писала далеко од Моравске Србије, никако није могла бити изостављена из круга књижевника из времена Косова. Она је ћерка кнеза Лазара и кнегиње Милице. На двору својих родитеља научила је највише о писању и књигама. Највероватније да је у њеном образовању највише удела имала монахиња Јефимија и да је управо од ње могла научити много.

Уводни текстови Милана Кашанина, Ђорђа Сп. Радојичића, Милке Ивић, Ђорђа Трифуновића и Јелке Ређеп одабрани су да би на најбољи начин осветлили време и ауторе заступљене у овој књизи.

Колико је било могуће, дати су основни подаци о рукописима и Речник мање познатих појмова.

бр. - број
ДСС - Друштво српске словесности
Зак. спом. Стојан Новаковић - Законски споменици српских држава средњег века, Београд, 1912.
изд. - издање
MS Fr Miklosich, Monumenta Serbica, Beи 1858.
св. - свети

Назад на Садржај

Монахиња Јефимија

Туга за младенцем Угљешом
Запис на хиландарској завеси
Похвала светом кнезу Лазару

ТУГА ЗА МЛАДЕНЦЕМ УГЉЕШОМ

ТУГА ЗА МЛАДЕНЦЕМ УГЉЕШОМ

Мале иконе по велики дар,
које имају пресвети лик господњи
и пречисте богоматере,
а њих велик и свет муж
дарова младому младенцу
Угљеши Деспотовићу,
Његову неоскрвњену млађахност
преставише у вечне обитељи,
а тело у гробу преда се,
кога изделаше праоци
преступљења ради.
Удостоји, господе Христе,
и ти, о пречиста богомати,
и мене јадну
свагда о разлучењу душе моје да се бринем,
које угледах на онима који су ме родили
и на рођеном од мене младенцу,
за којим жалост непрестано гори
у срцу моме,
по обичају матерњем побеђена.

ЗАПИС НА ХИЛАНДАРСКОЈ ЗАВЕСИ

ЗАПИС НА ХИЛАНДАРСКОЈ ЗАВЕСИ

Од прљавих усана, од мрскога срца,
од нечистог језика, о Христе мој,
и не одгурни мене, рабу своју,
ни јарошћу твојом, господе,
изобличи мене у часу смрти моје,
ни гневом твојим казни мене
у дан доласка твога,
јер пре суда твога, господе,
осуђена сам свешћу мојом;
ниједна надежда није у мени
за спасење моје, ако милосрђе твоје не победи множину безакоња мојих.
Зато те молим, незлобиви господе,
ни мало ово приношење не одгурни,
које приносим светоме храму
пречисте твоје матере
и надежде моје,
Богородици Хиландарској,
јер веру примих удовичину,
која ти принесе две лепте, господе,
тако и ја ово принесох,
недостојна раба твоја о владичице,
Јефимија монахиња, кћи господина ми
ћесара Војихне, који лежи овде,
негда деспотица.
И приложи се ова катапетазма
храму пресвете Богородице Хиландарске
године 6000 и 970 (= 1398/99),
индикта 8.

И ко ће је однети од храма
пресвете Богородице Хиландарске,
да је одлучен од јединосушне
и неразделиме Тројице,
и да му је супарница
пречиста Богомати Хиландарска
у дан страшног испитивања, амин.

ПОХВАЛА СВЕТОМ КНЕЗУ ЛАЗАРУ

ПОХВАЛА СВЕТОМ КНЕЗУ ЛАЗАРУ

У красном света овог
васпитао си се од младости твоје,
о нови мученичке кнеже Лазаре,
и крепка рука господња
међу свом господом земаљском
крепка и славна показа те.
Господствовао си земљом отачаства свог
и у сваком добру развеселио си
уручене ти хришћане.
И мужественим срцем и жељом за благочашће
изашао си на змаја
и противника божанствених цркава,
расудивши да је неотрпимо за срце твоје
гледати хришћане отачаства твога
да буду овладани од Измаилћана.
Ако ли ове не постигнеш,
да оставиш пропадљиву висину
земнога господства
и да се обагриш крвљу својом,
и да се сјединиш с војницима
небеснога цара.
И тако две жеље постигао си:
и змаја си убио
и мучења венац примио си од бога.
И сада не остави у заборав
вазљубљена ти чеда,
које сироте си оставио
преласком твојим.
Јер од како си стекао блаженство
у небесном весељу вечном,
многе невоље и страдања
обузеше вазљубљена ти чеда,
и у многим невољама
живот проводе,
јер су овладани од Измаилћана,
и треба нам свима помоћ твоја.
Зато се молимо,
моли се општем господару
за вазљубљена ти чеда
и за све који с љубављу
и вером служе њима,
јер бригом многом спутана су
вазљубљена ти чеда.
Они који једу хлеб њихов
подигоше на њих буну велику
и твоје добро у заборав ставише,
о мучениче.
Но иако си прешао из живота овог,
невоље и страдања чеда твојих знаш,
и као мученик смелост имаш ка господу.
Преклони колена пред господом
који те је венчао (венцем мучеништва),
моли да вазљубљена ти чеда
проводе богоугодно многолетан живот у добру,
моли да православна вера хришћанска
неоскудно стоји у отачаству твоме,
моли да победитељ бог победу пода
вазљубљеним ти чедима,
кнезу Стефану и Вуку,
на невидиме и видиме непријатеље,
јер ако помоћ примимо с богом,
теби похвалу и благодарење даћемо.
Сабери збор својих сабеседника,
светих мученика,
и са свима помоли се богу
који те је прославио:
извести Ђорђа, покрени Димитрија,
убеди Теодоре, узми Меркурија и Прокопија,
и четрдесет мученика севастијских не остави,
а у њиховом мучењу (у Малој Азији) војују
чеда твоја вазљубљена,
кнез Стефан и Вук,
моли да им се пода од бога помоћ.
Дођи на помоћ нашу, где да си.
На моја мала приношења погледај
и у много уброј ово,
јер не по заслузи теби похвалу принесох,
но по сили малога ми разума.
Зато и мале награде очекујем.
Но ниси тако ти,
о мили мој господине
и свети мучениче,
малоподатљив био
у пропадљивом и маловечном.
Колико више у непролазном и великом,
што си примио од бога.
Јер телесно туђу мене међу туђим
исхранио си изобилно.
А сада двоструко молим:
да ме исхраниш
и да утишаш буру љуту
душе и тела мога.
Јефимија усрдно
приноси ово теби, свети.

Назад на Садржај

Кнез Лазар

Кнез Лазар дарује болницу хиландарску 1380. године
Повеља кнеза Лазара за манастир Горњак из 1380. године
Кнез Лазар потврђује дар свога зета, челника Мусе, манастиру св. Пантелејмона у Светој Гори 1380/81.
Кнез Лазар потврђује дар челника Мусе манастиру св. Пантелејмона у Светој Гори 1380/81.
Раваничка повеља кнеза Лазара из 1381. године

Кнез Лазар дарује болницу хиландарску 1380. године

Духовном светлошћу озаривши се, будуће мисли су предвидели божаствени пророци. Зато Давид велегласно говораше: Доћи ће сва племена и поклониће се пред тобом, Господе, гледајући испуњење тога, црква од ових племена оденувши се као царском хаљином крвљу Владике, која је из ребра истекла, радује се у красоти и чувањем заповеди у нади се учвршћује ради примања будућег живота, чије славе и части зажелех наследник бити ја у Христа Бога правоверни и самодржавни господар Срба и Подунавља Стефан кнез Лазар.

Дође моме Господству најчаснији међу монасима кир Герасим и опомену моје Господство за болницу у обитељи пресвете Богородице Хиландарске у Светој Гори Атона, о светим и часним монасима који тамо у болести леже, како би од мене примили утеху и покој. И пошто ми ово подсећање беше благопријатно, те се љубављу према светим и божаственим црквама разгорех, по свету свечаног оца игумана и све браће замисао кир Герасима испуних овако: да се даје у болницу сваке године сто унча од манастира Хиландара трошка за потребу оних који ту у болестима страдају. Ради тога дадох од Господства мојега обитељи пресвете Богородице Хиландарске село Јелашницу, Ђурђа Ненишића, с међама и са засеоцима и са свим правима тог села, а заселак му је Толановина, и заселак му Ђурђевик, на коме су живели Кртеше, и заселак му Ресник и село Јелшаница, Градислава Тепчије, и са црквом и с међама и са засеоцима и правима тог села, а заселак му Грабац, и заселак му Гриби, и заселак му Шикоже, и заселак му Ошљак и заселак му Звиздали и заселак му Слатина.

Све ово приложи моје Господство обитељи пресвете Богородице Хиландарске на подстицај кир Герасима и у договору са оцем игуманом кир Неофитом и свом братијом Лавре Хиландарске, да се даје болници хиландарској по сто унча без прекида сваке године.

Овај мој мали дар, који дадох и писменом одговарајућим овде горе уписах; да има Хиландар и држи довека као своју праву баштину, коју нико не може одузети, за просветљење храма пресвете Богородице Хиландарске и за негу светих и часних монаха који ту у болести живе, а мени на спомен вечни, како би због молитава њихових примио опроштај мојих многих сагрешења.

Пошто сам и ја видео да земаљско богатство ништа није користило господарима који су били пре нас, јер се од њих узело и другима предало, а надају се да приме само од онога што су Богу предали. За овима сам и ја следио и принесох овај мали дар као она удова две лепте.

Ако се неко дрзне да узме нешто од овога што сам горе забележио, нека га уништи господ Бог и пречиста Богомати и нека га уништи сила часног и животворног крста и нека га снађе гнев и проклетство од свих светих који су одувек угодни Богу и нека буде саучесник са Јудом и Аријем и нека буде отуђен од спасавајућег тела и крви и нека му је тужитељица мати божја овде и у будућем веку. Године 6888, индикта 2.

У Христа Бога благоверни Стефан кнез Лазар.

Повеља кнеза Лазара за манастир Горњак из 1380. године

Богоспознајна је и сведарна свака царска реч господа Исуса Христа који од небића створи биће и људску природу изнад свих твари удостоји. Није јој даровао само да влада над свим тварима на земљи рођених, већ јој и од свога бића придодаде, то јест разумне ствари из кала начини и самосвојну људску природу створи. Онима што га топло и саосећајно воле, обећао је очинство свога бића онима што га жељно ишту, синовство његово слободно је даровао, а онима што подражавају добровољно његова страдања, која је изабрао за наше спасење, већима од свега створио је славно васкрсење своје на радост, ради чега је одредио као посредницу пречисту Владичицу нашу Богородицу, заступницу нашу и заштитницу и поуздан заклон и помоћ, од које се и ја надам милост да добијем на страшном и нелицемерном суду господа нашег Исуса Христа, пред којим анђели с арханђелима стоје.

Тога ради и ја правоверни кнез Лазар, самодржац све Српске земље, потрудих се да овај мали дар принесем Владичици мојој, пресветој Богородици, и сазидах цркву на месту које се зове ЖДРЕЛО БРАНИЧЕВСКО и приложих и уредих сваким потребама, колико је довољно дому пречисте Богородице: село Бистрица са свим међама и правима, како излази од Црте низ поље извор Меслековце, а на састанку Бистрице Орловица, а посред луга ка горама Винов црвени, а на реци Извору село Новаци, село Бистрице, село Станица са свим међама, село Коварне и с њим Хлахоли у Венчаници, село Вошаповац на Млави и Дунаву, Костолац и Бискупље с Трстеником и свим међама и правима, Вир више Пореча и Гребен. У Звижду село Волуја и село Крушевица. У Омољу село Осанице и Долње Адујево с Кисељевом, Градни пут, Бланенкијев лаз, Прокоп. Врбовник, Слатина, Головрк, Јамник, Мачкове падине, Дуб, село на Млави, обоји Маролевци са свим међама и правима, Зглчић и Смалковци, Млава и пред Млавом луг, Накринчица на Јазвини, Орехов Кључ, село Осаница са свим међама од Кошарне с Халдујем под делом и забрђем, а такође делом на Устије од тога тока идући у Млаву.

Ово је мој мали дар дому пречисте Владичице наше Богородице и молим свакога кога бог изволи да влада после мене, да овај мој мали прилог не повреди него чак да га и потврди. Ако се неко дрзне да га разори или да отме нешто од онога што је писано, нека га разори Господ Бог и његова пречиста Богомати и нека је прикључен Јуди и Арију и тима који рекоше "крв његова на нас и на чеда наша" и нека му је тужитељица мати божја на страшном суду. Месеца августа 1-га.

Кнез Лазар потврђује дар свога зета, челника Мусе, манастиру св. Пантелејмона у Светој Гори 1380/81.

По неизреченом милосрђу и човекољубљу Владике мојега, слаткога ми Христа, и по неизреченом и свемилостивом његовом призренију на господство ми, као што је и на прве свете и православне цареве, такође и на господство ми излија благодат пресветог својега Духа, и постави ме за господина Земљи Српској и Подунављу.

(...)

Ја, у Христа Бога благоверни и самодржавни господин Стефан кнез Лазар, пошто дође к мени вазљубљени ми брат, челник Муса, са синовима својим Степаном и Лазаром, и молише ме како да приложе од својег поседа цркви светом великомученику Христову Пантелејмону, и ја не презрех мољења њихова, већ напротив испуних како би приложили што им је воља. И с мојим пристанком приложише великомученику Христову Пантелејмону у Светој Гори Атона, који се зове Руси, село Уљаре, то јест Горњи Закут и заселак му Трнава, и цркву светог Николе, са заселком, а заселак је с оне стране Лаба, Горњи Луковак, с међама и правима, и с воденицама и с бродима и с пољем што су имали од првих господара до сада.

То потврдих, написах та села како би Руски манастир имао од њих до века на спомен Господства ми и на спомен брата ми челника Мусе и сестре ми Драгиње и њихових синова.

(...)

Године 6889 (= 1380/81), индикт 4.

У Христа Бога благоверни Стефан кнез Лазар, Србљен и Подунављу

Раваничка повеља кнеза Лазара из 1381. године

(одломак)

Ти, која од несуштих у битије приводиш све видљиво и невидљиво, пребезначална Тројице, којој се у јединству клањамо, и у Оцу и Сину и Светоме Духу славимо!

Суштаство бесчислено, светлост непостижна, сила неодржима, пучина благости, која закон дајући Мојсију повеле створити скинију и у њој молбе и мољења ка пријатности његовој приносити, бринући се за свет рече врховном апостолу Петру: "Ти јеси Петар, и на овом камену сазидаћу цркву моју, и врата адова неће јој одолети!"

Потом и царство вечно обећа онима који се о цркви старају, рекав: "Оне који ме славе прославићу!"

Верујући, дакле, у ово, они који живе у православљу многу усрдност за подизање цркве показаше.

Стога и ја, у Христа Бога благоверни кнез Лазар, ревнујем пре мене бившим благочастивим царевима, на престо којих Бог ме узнесе и чином царства краси и славом - од многих његових даровања која су на мени, мало њему усхтедох принети, колико је могуће.
Благовољењем Оца и поспешењем Сина и савршењем Светога Духа подигох од основања манастир у славу Светога Вазнесења и као ктитор његов по моћи украсих.

И за житељство у њему, за исхрану братији изволих, као што апостоли установише и правила светих отаца утврдише, приложих за потребе све изобилно, дохотке и села, винограде насадих и друге купих.

(...)

Назад на Садржај

Кнегиња Милица - монахиња Евгенија

Пантелејмонска повеља кнегиње Милице из 1395. године
Дечанска повеља кнегиње Милице
Удовству мојему женик

Пантелејмонска повеља кнегиње Милице из 1395. године

(одломак)

(...)

Ја, благочастива и христољубива монахиња Јевгенија, с богодарованим чедима мојим, благочастивим кнезом Стефаном и братом му Вуком, припадамо молећи се Богу и пречистој његовој Матери и светом Пантелејмону, у Светој Гори Атонској манастира који се зове Руси, да нам је помоћник топли и од скрби избавитељ. Због тога принесосмо овај мали принос светом великомученику Пантелејмону, да је на славу Богу и пречистој Богоматери и на похвалу и дар светом великомученику Пантелејмону.

Прво, Копорићи трг са Јелашцима и с метохом и с међама и правима.
И село Остраће, засеоци и с међама и с метохом.
И село Љешак с метохом и с међама.
И село Стржине с метохом и с међама.
И у Топлици село Јелшаница и село Сварча с међама и с метохом.
И село Дучино, Прецрешња, с метохом и с међама.
И село друга Прецрешња, Царцанова, с међама и с метохом.
И село Међујани с метохом и међама.
(...)
И у Новом Брду кућа Мартина Врље и Дафина с мужем.
(...)

Овај, дакле, мали принос што га приложисмо великомученику Пантелејмону стависмо овде у златопечатном овом хрисовуљу, као што је напред написано, а к томе и оно што је господин наш свети кнез Лазар раније приложио великомученику Пантелејмону дописујемо овде са сваком наредбом и потврдом. Не само што то дописујемо него ако ма ко од властеле наше, руковођен благим Духом, приложи, са сваким нашим благовољењем и потврдом дописујемо. Господин наш свети Кнез приложио је, дакле, ово:

Цркву Мати Божја Бучанска, са селима Бучје, Округлица и Доња Округлица, Јасиковица Михаилова, са свима метосима и међама и правима тих села и цркве.

И у Хвосну цркву Спасову са селима и с метосима и с међама и правима те цркве што је држала код цара Стефана.

И цркву у Лабу, Свети Никола, и село Закут са засеоцима Трнава и Луковац, и Свети Петар, са свима међама и правима тих села.

А ово је оно што су приложила наша властела:

(...)

Војвода Новак и Видослава приложи цркву светог Јована Претече у Црколезу, са селима и с метохом и с међама и правима те цркве што их је држала код цара Стефана.

(...)

Исписа се овај многосветли хрисовуљ године 6903 (= 1395) у Новом Брду.

+ У Христа Бога благоверни кнез Стефан

Дечанска повеља кнегиње Милице

"Волећу те Господе, снаго моја" и "Господе, заволех лепоту дома твојега и место где борави слава твоја" рече божаствени Давид.

Ради тога и ја, у Христа Бога благоверна Јевгенија, мати превазљубљеног ми сина Стефана кнеза и Вука, самодршца и господина српске земље и Подунавља, дошавши у манастир дечански у обитељ светога краља Стефана Уроша Трећег, и сагледавши красно место и прикладно за боравак монаха, видех заиста жалостан призор, где је толико старање и усрдност светога ктитора по допуштењу Божјем због наших грехова од злочастивих народа измаилићанских спаљено и оборено, и од оних који су пре нас владали упропашћено и порушено и метоси отети и скоро потпуно запустели. Погледавши на небо очима срца, помолих се Сведржитељу Богу мојему и рекох: "Боже, који си пре свих векова и којег у Тројици певају са страхом бестелесне силе, и који од јединопородног Сина твојег, очовечењем нераздвојена, Господа нашег Исуса Христа, од пречисте и пресвете Деве Богородице примаш, и од нас грешних славословље и службе духовне, Владико, неистражљива премудрости очева, смилуј се мојим гресима, оснажи моја чеда у благоверју и срећи, да у благочашћу послуже теби, Богу својему, као господин и родитељ њихов светопочивши Кнез, и да будемо ја и они други ктитори ове свете обитељи, да када дођем поново, ти као судија живим и мртвим са светим твојим анђелима, поставиш мене да ти будем са десне стране, судијо праведни, са изабраним твојим који су ти од века угодили."

Због тога раније отета села, која су уписана у хрисовуљи првог светског ктитора, вратих са свом имовином, која се налази у држави нашој.

Ово је вратила христољубива госпођа Јевгенија: село Чабић са свим међама, село Брестовац са свим међама. А ово приложи: село Батушу са свим међама и засеоцима, село Рибницу са свим засеоцима и међама, село Доброш са свим међама и засеоцима, село Чрнегојно са свим међама, село Плањани са свим засеоцима и са међама, село Поток са свима међама, село Ческово, Пут, заселак са свим међама, село Днепоље са засеоцима и са свим међама. А ово су засеоци селима које је вратила госпођа Јевгенија: заселак ораховички, заселак Тромље, заселак Орашац, заселак Јејбуци, заселак Бохорићи; заселци Брестовца: Смољице, Поповци, Плношевци; заселци Плањана: Дојенци, Добревине, Врело, Заморници; Серош са свим засеоцима и међама, Лука Доња са свим међама.

Удовству мојему женик

Ко је овај?
Говорите у уши моје.
Да ли је овај кога пре жељах,
мој украс, мојој деци расејаној сабрање?
Да ли је овај кога из зависти
хтедоше непријатељи срушити
и светлост мога вида као тамницом
мрачним тамницама држати,
и не могоше?
Да ли је овај удовству мојем женик?
Дођи, о жениче, дођи,
и подај онима који ми чине зла
по делима њиховим,
јер не разумеше твој долазак
на помоћ моју.
Прими оружје и устани и не закасни!
Заби стреле изоштрене у срца њихова, које за мене изоштрише, безакони.
Не трпим к тому поруге оних на ме.
Коликим жртвама мрским оскврнише ме!
Дођи, освети ме крвљу својом.
Приђи, падању моме потпоро.
Сабери ми чеда расточена,
која завишћу врази
од мене отргнуше.
Сабери их у ограду моју,
паси чеда моја,
да не једе вук од стада мога,
да не растера их завишћу својом,
као пре, када не би с њима.
Да не задрема око твоје.
Да не слабе ноге твоје.
Паси ми стадо, које ти уручих.
Прогнај од њих безаконе варваре.
Да не престанеш да се бориш с њима
за мене и стадо моје.
Радуј се, моје око
које никада не спава, о Лазаре.
И опет на прво узиђем.
Лазар који сијањем све звезде надсијава,
Лазар туђинима присвојење,
проповедник Тројице,
заробљеним ослободитељ.
Лазар цркви непоколебљиви стуб,
болесним лекар, нагим одећа,
Лазар иноцима војвода крепак
на бесе и спаситељ.
Радуј се, о Лазаре
апостолски ти припевам,
и опет кажем: радуј се.
Радуј се, крине који нам је
од трња засијао,
војницима оружје непобедимо.
Радуј се, пустињацима наставниче.
Радуј се, Лазаре, онима који плове
крманоше и тихо пристаниште.
Радуј се, озлобљеним осветниче
и лажљивцима обличитељу.
Радуј се, плачним утешитељу,
и сиротим бранитељу, и нагим одећо.
Радуј се, крепких благолепије,
и удовицама хранитељу.
Благословен заиста јеси, о Лазаре,
благослови мене који тебе благосиљам.
Нема похвале, којој ниси достојан,
Но ум изнемогава...

Назад на Садржај

Вук Бранковић

Повеља Вука Бранковића Хиландару о миру с Турцима
Хрисовуља Вука Бранковића Хиландару

Повеља Вука Бранковића Хиландару о миру с Турцима

По жељи и милости мога Владике, слатког ми спаса Христа, и по неизреченом његовом човекољубљу, ја роб владике мога Христа, Вук, син севастократора Бранка, унук војводе Младена, пишем нека је познато сваком човеку, како склопих мир са Турцима и приложих великом господину цару Бајазиту и склопих с њим мир. Када с њим склопих мир пописах целу земљу колико је у мојој власти како ћемо плаћати данак Турцима. Тада дође господству ми свечасни старац хиландарски кир Гервасије кога је послао свети манастир Хиландар. Приложих Хиландарску метохију колико је у мојој власти, у метохији хиландарској двеста унчи, и то узех на себе, да ја то од себе плаћам Турцима, од моје куће док сам жив, а метохија хиландарска да је ослобођена од тог данка, да не даје ништа.

Ову милост учиних ја, Вук Пречистој Матери Божјој хиландарској тако да је ово моје записаније тврдо и неуништиво метохији хиландарској до краја мога живота и докле дајем данак Турцима и после мене кога одабере Бог и Пречиста Мати хиландарска да влада овом земљом или неког од мојих синова - или од сродника мојих или неког другог, молим и наређујем хиландарској, и да приложи двеста унчи данка за хиландарску метохију.

Ко се дрзне п наговору ђавола да ово уништи и разори нека таквога разори Бог и Пречиста Мати Божја Хиландарска и уместо помоћи нека му је осветник у овом, а и у будућем веку. Овоме су милосници синови Вукови Гргур, Ђурађ и Лазар.

По наредби господина Вука Лукач писа у Приштини месеца новембра 21. дана, 6901. године.

Хрисовуља Вука Бранковића Хиландару

ХРИСОВУЉА ВУКА БРАНКОВИЋА ХИЛАНДАРУ

Страшна је реч страшног и великог и невидљивог оца која није створена него се бестрасно и непролазно роди пре почетка векова. За своје непроцењиво милосрђе, спустивши небеса сиђе као дажд на руно на страшну и велику и свету и освећену и часну увек девицу Марију. Кад архангел Гаврило унапред благовести о твом тајанственом и страшном силаску, ти своје неописиво божанство припоји нашем земљаном, трулежном телу. И од ње се роди у једној природи бог и човек и прослави своју пречисту и свету матер која је часнија од херувима и неоспорно славнија од серафима.

Исто тако и ми, људи рођени од земље, одиста смо дужни да захваљујемо, указујемо част и дајемо дарове пречистој владарки, према нашим могућностима, оно што други себи стварају од варљивог богатства.

Зато и ја, по милости божјој, Вук Бранковић, кад завладах мојом земљом колико ми бог повери, принесох овај мали дар пречистој мајци божјој хиландарској и приложих обе Гадимље с њивама, с ливадама, с воденицама, с вртовима, с атарима и правима тих села.

А ово су међе Гадимљи: како иде пут од Приштине и од Добротина брдом између Смолуше и између Дреновца и брдом између Горње Гадимље и између Словиње, излазећи у Коштањски пут и брдом више Горње Гадимље на ушће где се састају два потока, један од Крагујевца, а други од Коштањана и полази уз брдо како се камен котрља на Коштањанима и ка Гадимљи и силази на дол међу Црницом и међу Мирашком земљом и силази на друм више Бобуше и друмом међу Сковранце и Робовце.

Нека буде неотуђиво до века!

И молим и заклињем онога кога Бог одабере да после мене завлада овом земљом, или од мојих синова, или од мојих рођака, или неко други, нека ово што сам записао остане не само непромењено, него још и потврђено, као што ми не променисмо повељу пре нас бивше господе царева и краљева, него је још и потврдисмо. Ко усхтедне, од непријатеља наговорен, да ову повељу уништи, такав да је проклет од господа Бога сведржитеља и нека га разори и упропасти моћ часног и животворног крста Христовог и уместо помоћи нека му на дан страшног Христовог суда буде противница пречиста мати хиландарска.

Назад на Садржај

Раваничанин И

Житије светога кнеза Лазара

Месеца јуна 15. спомен светога великомученика кнеза Лазара.

Стих: Као што некада давно позва Христос Лазара из мртвих.

Стих: Тако и тебе позва говорећи: Лазаре, дођи ка мени, са мном живи у царству мојем.

Глава Новога Лазара одсечена би 15. јуна наочиглед, због побожности.

Овај свети и увек помињани кнез Лазар отачаством, рођењем и васпитањем српскога колена бејаше, рода славна и светла и чувена, од побожних родитеља. По свом рођењу растао је и снажио се Духом светим и напредовао у бољем. А када је достигао узраст (одређених) година, дадоше га тада владајућем цару Стефану на службу. Због кротости и добре нарави и његових врлина и храбрости - чином би награђен од цара и први у његовој палати постаје. Потом, самодршчевим старањем узе себи за супругу сродницу цареву, кћи некога велможе. И она је рода светла и славна и чувена, корена неког царског, од племена светога Симеона Немање, првога господара Срба. И би отац синовима и кћерима.

Када је прошло не мало времена, цар Стефан се из овог пропадљивог живота пресели у непролазне векове и наследник царства постаје царев син цар Урош. И тако српски скиптар држаше и управљаше. Па пошто је мало времена прошло, и он остави живот и своје у великој тузи и напасти. Тада промислом и добротом Божијом, због кротости и правичности и врлине и добре нарави узведе се овај увек спомињани муж кнез Лазар на српски престо. Најпре бива благословљен од архијерејових руку, свога свештенства и сабора српскога, те тако постаје самодржац Србима, пребивајући и проводећи живот свој у свакој врлини и кротости и правичности.

Бејаше кротак веома и тих и милостив и праведни судија као (ретко) ко други, и не бејаше као онај што влада, већ као отац што своја чеда пази и васпитава.

Пред архијерејима, свештеницима и иноцима је стајао и почасти им указивао, старце је, према апостолу, поштовао, велможе је сусретао, младе је поучавао и љубав пружао.

Опаднуте је штитио, имао је и око милостиво и руку пружену и дарежљиву.

Наге је загревао и туђине прихватао, раслабљенима је покој пружао и далеким манастирима што треба је слао.

Свима је био све да би јединог Духа стекао, за којим је још из младости жеђао у срцу својему.

Градове и цркве је зидао и обнављао и друге од основе подизао у славу и хвалу и част Господу Богу и спасу нашем Исусу Христу и на утврђење и крепост отачаству своме, хришћанском роду.

Подиже и храм од основе у славу ономе што се у слави вазнео, Христу Богу нашем, на месту званом Раваница, висином и лепотом што задивљује и на четири стуба утврђен. И озари га живописом, цртежима и сликама - ваплоћења сина Божија и пречисте његове матере и светих његових и неизбројивих чудеса и страдања од којих пострада због нас да би нас узнео у прво достојање. Златом и различитим бојама украси га и различитим сасудима сребрним и позлаћеним обогати га. (Дарова му) потире, дискосе, кадионице, кације, рипиде, бљуда, чаше за служење, дверца сребрна позлаћена, свећњаке на исти начин, иконе велике и мале оковане и позлаћене, крстове часне такође оковане и позлаћене и бисером и камењем драгим украшене, завесе разне од висона, порфире и злата изаткане. Једном речју, свим облицима добродетељним украси га и улепша. И до данас стоји као неки цвет неувели, да га гледају и виде сви што долазе.

Тада га градом огради и са седам пиргова утврди, трапезу сазида, по ширини и висини довољне величине, коју назва и обедница, и ћелије сагради и прилепи их уз зид као гнезда птичија ради смирења иноцима и свих који се желе спасити. И приложи села и дохотке врло много и обилно, винограде и воћа разна посади. Тада сабра у њему мноштво инока и лавру састави и општежиће уреди да су се дивили многи што из далеких страна долазе. И поставља у њему игумана некога мужа по имену Арсенија, мужа заиста врла и обилним разумом украшена.

Пошто није оскудевао у многим врлинама, имао је у себи светога Духа благодат која га је поучавала да се усмерава ка бољем, те сазида и други храм што лежи на источној страни у подножју тога места, близу велике лавре. И болницу устроји за опорављање болесних инока, странаца и раслабљених. Док је ово тако бивало, радоваше се Христов раб кнез Лазар за све врлине потекле од њега, хвалу и славу указиваше Богу за све даровано му од њега. И проводио је тако живот свој у искрености срца, милостињи и кротошћу украшен.

Пошто је не мало времена прошло, постиже и нас због грехова наших Богом пуштена стрела, Измаиљћани, "да се не хвали свако створење пред Богом". И подиже се Амурат цар персијски са мноштвом Агарена, да није било могућно избројати их, да смо били према њима као мала река према мору. А када опколише и насупрот наше земље стадоше, није више било могућно склонити се, јер је ишла звер као "лав ричући, тражећи да прогута" стадо Христово и отачаство наше без трага да остави. Али, превари се пребедни и ускоро се са земље истреби са шумом успомена на њега. И када виде овај дивни муж кнез Лазар да се спрема бој, поревнова ревношћу за Богом и за отачаством својим. Примивши за себе онај мученички глас и објавивши га војницима и властели својој, утврђивао их је и снажно говорећи:

- Идимо, браћо и чеда, идимо у предстојећи нам подвиг гледајући на наградодавца Христа. Смрћу дужности послужимо, пролијмо крв нашу, смрћу живот искупимо и удове телеса наших непоштедно предајмо на посечење за веру и отачаство наше и свакако ће се умилостивити Бог на оне што остану после нас и неће истребити род и земљу нашу до краја.

И тако их оснажи, утврди и молитвова. Потом, када настаде бој и сукоб, толика је звека и јека била да се потресало и место где се ово збивало. И толико се крви излило да су се и трагови коња познавали кроз проливену крв. И много мртвих без броја бејаше и Амир цар персијски убијен би ту и овај дивни муж свети кнез Лазар. Опколи га мноштво Агарена и ухватише га, (па) приведен би са мноштвом властеле његове "као овце на заклање". Тада одсечена би часна његова глава са мноштвом му властеле месеца јуна 15. дана.

Био је подражатељ Христу, који је излио крв своју њега ради, и био је нови мученик Лазар у ове последње дане.

И велики мученик приведе сабор Христу Богу својему у Вишњи Јерусалим, као некада Исус Навин људе у земљу обећану.

Потом погребен би близу тога места, у митрополији.

После мало времена вољени његов син кнез Стефан постаде садржатељ скиптра српскога. И ревношћу многом распаљиван, с матером својом Јевгенијом прими благослов од архијереја, те сабра мноштво народа, епископе и клирике и игумана свете његове обитељи са мноштвом инока и откопаше часно његово тело и, о чуда, нађоше га нераспаднута као шипак добромирисни. И узеше га уз свеће и кадионице и пренесоше га и положише часно у његов манастир, где и до сада лежи у раци, чинећи исцељења и дајући здравље онима што с вером долазе к њему.

То су подвизи и ратовања и муке и страдања великомученика Лазара, чијим нас молитвама удостоји, Боже, у царству својем. Амин.

Назад на Садржај

Раваничанин II

Светлу победу показаше

У исти дан (15 јуна) спомен увек помињаног, благородног и благочастивог Лазара, самодршца и кнеза све српске земље, и свих православних хришћана, множаство тисућа, који су у благочасти од нечастивих Агарена с њим скончали.

Стихови:

Тада, то јест ове године шта је било, о свештени и часни саборе, ко да вас извести. Ове (године) злочастиви онај и богомрски амир исмаиљћански подиже се, и са свима својима јединомудреним (јединомишљеницима), и с њим остали народи, којих бројеве по реду причати нам је немогуће. А њих варалица он свирепством својим, као лав који риче, под своју власт покори. Са свима овима устреми се на оне који су, у благочасти и Христовом исповедању, у своме благочастивом отачаству господствовали. На благочастивог, велим, и христољубивог кнеза Лазара тако љуто се расвирепи, и оном се учини сличним који се спремао да престо свој на облаке постави и вишњем да се учини сличним. И као аспида глуха затискујући уши своје, љутом јарошћу облудивши, на ове скочи. А овај јуначни, Христовим исповедањем укрепивши се, и вером у њега, и топле молитвенике Христу раније пославши, Симеона, велим, новог мироточца, и светитеља Саву, и ове као тврде јемце имајући, не убојаше се свирепости оног безумног, но тврдом надом укрепивши се, и молитвама ових оградивши се, богооца Давида реч у срцу носећи, говораху: боже, дођоше незнабошци у достојање твоје, оскврнуше цркве свете твоје, настојећи да њих створе као хранилиште плодова. Но, господе, не предај нас до краја имена твојега ради, и не разори завет твој нама, по молитвама преподобних и богоносних отаца наших, Симеона и светитеља Саве. И молитвама ових наоружавши се, изиђоше у сретање злочастивих оних, и светлу победу показаше. Злочастивог оног амира срушивши победише, и мрску главу његову отсекоше, и многом множаству јединомудрених њему. Но о жалосној повести која се у нас збила, авај, немогуће је подробно причати. Јер тада и благочастивог и христољубивог кнеза Лазара сујемудрени они (који лажно мудрују), и множаство благородних војника његових, у Христовом исповедању, које се успротивило вере ради хришћанске, Христу представише. Мученичким венцем, који се блистао светлије од сјаја сунчаног, владика свих украси, учини да ликују с онима који су од века угодили Христу, коме слава у векове, амин.

Стихови:

Назад на Садржај

Раваничанин III

Као на жетви класови
Не би зло које не створише

Као на жетви класови

И пречистих тајни причестивши се, и друг друга изљубивши, и праведни (кнез Лазар), праведну јарост и тај подигнувши, са свима онима (својим војницима) среће многољутог војинства начелника (цара Мурата), на неком веома великом пољу. И би обојих војска велика веома, веома. Ових више од 100 тисућа, а оних народа не мање од 300 тисућа. Но приклоните ми мисао вашу, о свештени и богољубиви саборе, да чујете страшне и чудне оне повести. Срећу их, као што се (напред) рече. И што би бахат неки, и тутањ несказан слушаше се. Људи викаху, коњи рзаху, оружја звек твораху, стреле лећаху сунце заклањајући, трескови огњени (топови) трескаху, земља веома бучаше, ваздух грмеше, и као димом мрачним обвијаше се, и војинство од обе стране једно на друго скакаше, оружја се светлела и земљу обасјавала, реке крви одасвуд, и много свуда трупља, као на жетви класови тако војници на земљу од оштрог оружја падаху, и поље оно као језеро неко проливањем крви обагрено (оцрвењено) виђаше се. И тако љутог оружника оног и крвопију, с множаством његовим многим љутој смрти одаслаше. А тада, тада авај мени, и благочастивом и блаженом, и самодржавном, великом кнезу Лазару главу отсекоше, и множаство благородних и благоверних хришћана похватавши погубише.

Не би зло које не створише

Богомрски они Измаилћани као мало почекавши, онда као пчеле просуше се, и сву земљу нашу протрчаше, јер не би више онога који ће забранити тима. Не би зло које не створише. И би да се види како пророчанско казивање по други пут бива. Боже, дођоше незнабошци у достојање твоје. И не само што оскрвнуше свете цркве, но огња дело твораху од њих. И положише трупље слугу твојих за храну птицама небесним, тела преподобних твојих зверима земљиним, не око Јерусалима само, но по свој земљи овој. И би да се види плач и ридање не мање од првог. Јер ове клаху, а оне који остадоше живи одвођаху у своју земљу. И не на реци вавилонској, као што они тада, сеђасмо, но на оном у кога све реке, мале и велике, утичу (на океану). Раздвајани бисмо и распродавани у сву земљу тих. И мати због чеда плакаше, и отац горко ридаше, и брат брата обухвативши сузе љуте проливаше, и сестре браћу, и браћа сестре, гледајући где другога другде одводе, руке око врат један другом сплетоше, жалосно кричаху. О земљо, раствори се, живе прими све нас! И други куд другде одвођен натраг гледаше, све док очима које га гледају невидљив не биваше.

Похвале његове венац.

Овога ради и ја сада усрдно и са брижљивошћу често о том (кнезу Лазару) у својим речима (говорима) размишљам. И као што неко венац плете златан, затим бисер приложи и многоцено камење, најсветлију твори дијадему, тако и ја похвале његове венац блаженој тога глави речју изаткивам говорећи:

Авај нама!

И синови његови (кнез Стефан и Вук) пред чивотом идући и жалосно, као Сирини неки прекрасни, појући и плачући казиваху:

Ово и друго веома много ридајући говораху. А мати њихова (кнегиња Милица) како виде ово, паде као упола мртва над свето оно тело, и много часака изван ума би. Потом као од неког дубоког сна тргнувши се, и раздеравши лице и власе своје трзајући, говораше:

Назад на Садржај

Непознати Раваничанин

Други канон светоме

ГЛАС ОСМИ

На тебе разјарени суплеменици
истребише се као Датан и Авирон бедници,
јер тебе невидљиво божанствена чуваше сила,
јер Бог свакако над њима тебе поставивши
и многима за тобом - промишљаше заступљење.

Видећи једини саздатељ срца људског, богомудри,
срца твог, Лазаре, пред њиме
нарав просту и безлобну,
на престо те царски посади
и пастира те христокрасним људима постави.

Када на стражу стао јеси
своје богодане власти, Лазаре,
тад недремљиво око стекао јеси
за чување богоданог ти стада,
и за оно потрудио си се до смрти,
а отуд и награду примио јеси за труде своје.

Новопросијала звезда јавио си се на западу
сијајући светлим лучама својих моштију
свима вернима, а највише свом отачаству,
и ове привуче пресветлом сијању твојих подвига
и огради их светлошћу од таме несветле, Лазаре,
и од звери што по тами долазе да стадо разграбе.

Онај што на висоту хулу изрече
гордим оком видећи твоја добра, Лазаре,
лажљивим лукавством да те покраде покуша,
а ти, мудрост истинску Христа Бога
у дому срца свога имајући,
гордога под ноге своје покорио си, вапијући:
Нема светога осим тебе, Господе.

Беснећег Турчина кад виде
где с мноштвом незнабожаца против тебе долази,
давидски, Лазаре, на борење с њим изашао јеси
и као онога другог Голијата победио јеси,
узвикујући:
нема светога и нема праведнога изнад тебе,
Господе.

Поборнику православља и мученику нелажном
хвалу и славу сви верни теби приносимо, Лазаре,
јер се не убоја богоборне звери што рече:
"Дођите да истребимо славитеље праве вере са
земље,
те да се не помене име православља међу нама."

Као Гедеон свесилни,
на најезду мноштва турског насрнуо јеси,
не трпећи да храмови молитвени и сасуди свети
буду спаљивани,
волећи више да за њих умре и душу своју да
положи,
за њих и главе одсечење претрпео јеси,
узвикујући:
Слава сили твојој, Господе.

Свесилним ти усрђем, Лазаре,
ухватив се у коштац са хвалисавим Турчином,
њега победив узвикиваше:
"нека се пролије крв моја у љубави Христа
мојега,
јер волим више да пузим у дому Бога мојега
неголи да живим у пропадљивоме."

Достојан дивљења и мужаствен у боју био јеси,
нови међу мученицима, Лазаре,
ране многе и главе одсечење
за љубав Божју од безаконика претрпео јеси,
а дух свој у руке Богу предао јеси, радујући се.

Нека се покрене да хвали сваки језик тебе
што свекрасни вођа сабора био јеси
што овај довевши напасао га јеси на пашњаку
живота
што заступник његов у животу и после смрти
јавио си се
што за њега подвиза се до смрти.

Стаду христоименитом под руководством твојим
у најезди звери не најамник
већ пастир добри био јеси,
заповест пастиреначелника постара се да испуниш
и с грабитељима стада Христова борећи се,
убијен би.

Свећу светлећу по дану и по ноћи, Лазаре,
твоје часне и светлозарне мошти стекавши
црква се весели просветљавана данас, Лазаре,
коју озго примио јеси Духа светога осењењем,
од којих и лажи сваке како беже гледа
и тебе прославља.

Земље све околне, Лазаре,
а нарочито твоје отачаство, свети,
проповедају твоје живљење и подвиге,
труби и црква света успомену твоју славећи
јер за њу крв своју излио јеси,
нови међу мученицима, Лазаре,
Обилна те у благостању видевши Турчин
на тебе свирепо ричући
са мноштвом незнабожаца долази,
од којих и главе одсечене претрпео јеси као
мученик,
а њега гориво вечноме огњу мачем учинио јеси.

Бог за дуго у гробу заборава не остави твоје тело,
већ земаљској природи нареди да не иструли
но цело и облагоухано га јавља,
свих верних чувства и гледање у дивљење
приводи.

Приводитељу свега из небића у биће,
ти што од Деве невине нас ради оваплоти се,
измаиљског непријатеља што нас напада покори,
деспоту нашем победу даруј
молбама твог Лазара
и родитељке ти, Слово Божије.

Не трпећи, богомудри, да гледаш
где храмове молитвене безбожници спаљују
и стадо христоимено разграбљују,
ревношћу Божије љубави запалив се изашао јеси
и мученички за ове
одсечење главе претрпео јеси, узвикујући:
Благословен Бог отаца наших.

Са зборовима анђелским у светлом боравишту,
са мученичким саборима настањен као мученик,
Лазаре,
у престола свих цара и Бога својега,
ликујући узвикујеш:
Благословен Бог отаца наших.

Данас се весели свака верна душа
сабравши се на вету ти светковину,
у свесвети храм твој,
гледајући у њему као сунце свете твоје мошти
што луче светле божаствених дарова испуштају,
и радујући се, узвикује:
Благословен Бог отаца наших.

Не сачека смрти природне
но како жељаше добио јеси,
свекрасно твоје живљење мучењем улепшао јеси
и прешао јеси у вечне обитељи,
где гледаш лепоту неизрециву
и као мученик имајући слободу узвикујеш:
Благословен Бог отаца наших.

Пред пуком богосабраним сијајући као звезда
богозарна
и њега у светла насеља привео јеси путем
страдалачким
и зборовима мученика приброја их са собом,
јер крепко за благочашће крв своју пролисте
узвикујући:
Благословите сва дела Господња Господа,
појте и преузносите на све векове.

У славу и светлост божаствену прешавши духом,
чедољубив нас сирочад оставио ниси,
но као негда Илија Јелисеју милот на утешење
тако часно тело своје
цело и благоухано нам оставио јеси,
љубећи и после смрти своје васпитанике.

Тебе молимо, свети, приљежно,
за цркву верну помоли се
за коју и крв своју мученичку излио јеси,
православној, пак, вери крепост
против непријатељских јереси измоли
и мир штоватељима ти, Лазаре.

Као ружа багренолика
и јабука благовона
и као крин пољски
и као миро благовоно
гробница твоја, Лазаре,
облагоухавајући нас весели,
у својој средини је имајући
као ризницу многоцену,
њоме се красимо,
Спаса величајући.

О празнику светог ти спомена, Лазаре,
сакупљени зборови веселе се,
а с њима и ми песмама те штујемо,
дођи и ти, свети, и отвори свечаност,
од несреће сваке нас избави,
јер твоја јесмо паства.

О, свепевана царице,
што беспочетнога роди цара славе,
појцима ти сагрешења проштење
и живота напредак у благостању
подај твојега Лазара молбама.

Назад на Садржај

Давид

Благочастиви кнез Лазар

А после свих ових (раније српске господе) прима начелство благочастиви кнез Лазар, ни син ни унук кога племена пређе речених царева, но те земље српске, од прародитеља својих, рођење и васпитање (у њој рођен и однегован), не од припростих. Родитељи тога бејаху велможе, но први у палати царској пређе речених царева, и по достојанству поштовани и они који владају, у домовима царским виђаху се. А неки ближики по сродству (рођаци) самодршцима бејаху. Иако се оно што се дешава десило тада, кад су се (родбински) удаљили. А жена тога од саме крви царске. Но да неко, осуђујући, не мисли да се осуђује брак овај. Имајући разум и расуђивање, никако овај осуђивати. Јер је људима који суде наређено за сроднике, ко да се узима, а ко да се удаљује због родоскрвљења. Због овога и овде расудише, да је шта више таквим сродницима проштено узимати се, што и би.

А овај примивши пређе речену државу земље српске, би муж благ, кротак, смерен и одвише, као што се и показује премнога смерност тога. Кад је цео тај на државни престо царева првих, никако, узвисивши се, не пожури се поставити себе царем или краљем или деспотом, но у смерности својој благоразумној остаде све до дана исхода свога (смрти), носећи име богом и царем њему прво дано. Јер пређе самодржац, о цару Стефану говорим, оделивши још за живота свога крај један свога царства, томе уручи, овим да се задовољи и кнез краја оног да се назива. И у част самодржавља царског узишавши, не хте изменити кнежевско називање, но обносећи (га), ничим мањи не показа се од свих краљева и царева који су први и пре овога били. Иноке је љубио, старе поштовао, младе хранио, сироте сажаљевао, да су многи држали тога за Давида и виде се да има душу Аврама који воли сиротињу. Милостив веома би. Не само по земљи српској његове милостиње видеше се, но и у све источне земље простреше се, у земље Египатске и Синај, до Јерусалима допираху; и пуниле су се учињеним. А сазида и цркву велику тако, и с градом, светом Вазнесењу Христа бога нашег, у Петрусу, на реци званој Раваници. У њој и општежиће монасима установи. И друге божанствене храмове, једне обнављајући, а друге од основа подижући. А роди и сина 2: Стефана, који је деспот, и Вука.

И овако у свему добро и благочасно док напредоваше, устаје целог истока цар, од синова Измаиљевих, Мурат име имајући, и сву грчку и бугарску земљу узевши, на овога долази, безбројно мноштво водећи са собом: синови Агарини с Татарима, Кармијани са Сарханитима, Грци и Бугари и Арванити (Арбанаси). Тај је с безбожним наступао народима, а овај благочашће не допушташе погазити. И бој међу обојима би, и у боју том нечастиви насилник пада од мача посред разбоја, и телом и душом, с множином својих богупротивних војника. А остаје тога син један. И на крају боја тога - не знам шта истинито рећи о овом да ли је издан ким од својих храњеника, или је напротив ово суд божји који се зби над овим - у руке тога узима и после многих мука сам часну и побожну главу његову отсече. И потом као подручнике (потчињене) узима све. Пре смрти тога на три године сунце у таму се промени, да се и звезде у подне појавише и месец у крви, показујући беду која ће бити од синова Измаиљевих. И у граду који се налази тамо погребено би тело његово свето, године 6897 (1389).

И после њега примају начелство синови његови, Стефан деспот, а још је и матер његова била. И наших ради грехова ономе који је убио оца њиховог бивају подручници. И тога завештање с клетвом синови његови видели су да је од тога речено: да било где крај живота постигнем, нигде другде само у труду зидања моје цркве положити ме. Ово и створише са саветом патријарха, и митрополита, и игумана, и оних који проводе живот у пустињи. Сви сабравши се код раке мужа, откривају гроб и налазе свете мошти његове целе и нерушиме, и много благе мирисе испуштајући, као што се и данас могу видети. И пренесоше и часно положише у манастир од њега саздан, године 6899 (1390/91).

Назад на Садржај

Деспот Стефан Лазаревић

Слово љубави
Ове речи су биле писане на стубу мраморном на Косову
Београдска повеља деспота Стефана Лазаревића
Хиландарска повеља деспота Стефана Лазаревића
Повеља Хиландару о поклону госпође Јевпраксије
Предговор и поговор Закона о рудницима и Закона Новог Брда
Запис на спомен-камену на месту смрти деспота Стефана Лазаревића

Слово љубави

1

Стефан деспот
најслађему и најљубљенијему,
и срца мојега нераздвојноме,
и многоструко жељеноме,
и у премудрости обилноме,
царства мојега ближњему
(име рекавши),
у господу љубазно целивање,
а уједно и милости наше неоскудно даривање.

2

Лето и пролеће господ сазда,
као што песник (Давид) рече,
а у њима и красоте многе,
птицама брзо, и весеља пуно прелетање,
горама лишће,
и луговима пространства,
и пољске ширине,
и ваздуха танког
дивним неким гласовима испуњавање,
и земљина ношења дарова,
која цветова које доброг мириса, и зеленило,
но и самог човечијег
јестаства обновљење
и разиграње,
достојно ко да искаже.

3

Ипак сва ова и друга
чудна дела божија,
која и оштровидни ум
размотрити није у стању,
љубав превасходи.
И није чудо, јер бог се назива љубав,
као што рече Јован Громов (јеванђелист).

4

Свака лаж смештања у љубави нема;
јер Каин, туђ љубави, рече Авељу:
Изиђимо нас двојица напоље.

5

Оштро некако и брзотечно дело љубави,
које сваку врлину превазићи може.

6

Лепотно ову Давид украшава
као миро, рече, на глави,
које силази на браду Аронову,
и као роса аермонска
која силази на Горе Сионске.

7

Јуноше и деве,
к љубавима прикладни,
љубав узљубите,
но право и незазорно,
да некако јунаштво
и девство повредивши,
којим јестаство наше
к божанственому присваја се,
божанствено не негодује.
Не жалостите, рече апостол, духа светог божијег,
којим знаменовасте се јавно као у крштењу.

8

Бесмо заједно, и друг близу друга,
или телима или духом,
но ако горе, ако реке
раздвојише нас, Давид да рече:
Горе Гелвујске, да не сиђе на вас
ни дажд ни роса,
јер Саула и Јоанатана не сачувасте.
О безлобије Давидово,
слушајте који сте царски, слушајте,
Саула ли оплакујеш, обретени?
Јер обретох, рече бог,
Давида, човека по срцу мојему.

9

А ветрови да се ударе с рекама
и да оне сасвим секну,
као при Мојсију море,
као при Исусу судији,
кивота ради, Јордан.

10

Још да се сакупимо,
још да се угледамо,
још љубовно да се сјединимо
у том самом Христу богу нашем,
коме слава с оцем и са светим духом
у бесконачне векове, амин.

Ове речи су биле писане на стубу мраморном на Косову

Човече,
ти који Српским земљама ходиш,
ма ко да си, ма шта да си, странац или овдашњи,
кад дођеш на поље ово, које се Косово зове,
по њему целом угледаћеш пуно костију мртвих,
а међу њима видећеш тада камено биће,
мене крстоликог и освећеног
како насред поља усправно стојим.

О љубљени,
немој да прођеш, немој да превидиш
као нешто безвредно и ташто,
већ те молим приђи, приближи се мени
и размотри речи које ти приносим,
па ћеш разумети тако, зашто и како,
а и због чега ја овде стојим,
јер истину ти говорим,
не горе од живог створа.

Све ћу вас по истини известити
о ономе што се збило.

Овде је некада био велики самодржац,
чудо земаљско и владар српски,
по имену Лазар, велики кнез,
побожности непоколебљиви стуб,
бескрај богопознања и мудрости дубина,
огњени ум, заштитник странаца,
сиротињи помоћ, гладнима хранитељ,
тужнима милост и утешитељ,
онај који све воли што Христос хоће,
јер ка овоме стреми својом вољом
и још са својим небројаним мноштвом,
што је под његовом руком:
јунаци храбри, јунаци добри,
јунаци, ваистину, на речи и на делу,
као сјајне звезде блистају,
као земља цветићима прешареним,
одевени у злато, камењем драгим украшени,
и силни коњи одабрани, златоседлани,
а на њима коњаници предивни и красни,
најплеменитији и славни.

Као добри пастир и вожд,
мудро јагањце словесне приводи
да у Христу окончају славно
и да буду страдања венац
и учесници у вишњој слави.
Зато сложно и безбројно мноштво
заједно с добрим и великим господином,
храбре душе и најтврђи у вери,
као на лепи дворац и на опојни пир,
на непријатеља се устремише
и правог змаја згазише,
убише дивљу звер и противника великог
и незасити ад који прождире све,
кажем вам, Мурата и сина његова,
пород аспиде и гује,
штене василиска и лава,
а с њима других, не мало.

О чудеса божјих судбина!

О пријатељи,
храбри страдалник безаконим агарјанским рукама
ухваћен би и крај мучеништва достојно прима
и мученик Христов бива, Лазар велики кнез,
јер не посече га нико други,
до сама рука Муратовог сина, крвника тог.

Све ово речено заврши се 6897. године,
дванаестог индикта, петнаестог дана месеца јуна
у уторак, био је шести или седми час.
Не знам. Бог зна.

Београдска повеља деспота Стефана Лазаревића

(одломак)

Од Косова порабоћен бих Исмаилћанском народу, док не дође цар Перса и Татара и разруши их. И мене од њихових руку Бог милошћу својом ослободи.

Отуда, дакле, дошав, нађох најкрасније место, од давнина превелики град Белиград, и по случају разрушен и запустео. Саградих га и предадох пресветој Богоматери, и слободе његовим житељима.

Хиландарска повеља деспота Стефана Лазаревића

Милошћу великога Господа мојега Исуса Христа заступством пресвете Богородице и молитвама свете ми господе, и отаца, и прадедова, и ктитора Симеона и Саве, благоверни деспот Стефан, господин свим Србљима и Подунављу, и великога царскога манастира српског у Светој Гори Атонској ктитор и унутрашњи

Ја, од младићског ми узраста и младих ноктију - када је Бог смотрењем својим све на корист мени творио -, многим злољутим и неподношљивим искушењима, па чак и смртним, препуштен бих, којима су сведоци и слушаоци небеске стихије и у мало не сва васељена. И од свих избави ме Господ, и избавља.

Но у овоме што хтеде бити и што хтедох пострадати, рећи ћу, у тамним овим облацима, ка најсветлијим зрацима, врлинама, велим, оца мојега и господина, светога ми кнеза, једва и са муком упирах очи, ја и они који су у области мојој, јер ако се што и трудисмо подобити се њему, то са муком и изван кротости, од таштине. Јер "тиха даваоца љуби Бог", као што рече божаствени апостол.

А сада скровишта велика благости Божије отворише се нама, и смирисмо се и починусмо, и облаци тамни разиђоше се и засија нам сунце. И рецимо са апостолом: "Ево времена благопријатног, ево сада дана спасења!"

И обновише се острва, и ново небо и нова земља мени, по Исаији.

А ја благодаран Богу и бих и бићу, уз помоћ благодати Светога Духа, јер самодржац и владика отачаском жребу и ширинама Српске Земље, верован од Бога, венчах се.

И отачаским врлинама ревнујући, у оваквом стању и уређењу будући, у то време дођоше ка мени од часнога ми манастира најчаснији међу иноцима, старац кир Јоан, и најчаснији међу свештеноиноцима, поп кир Теодор, и поменуше овобрдскога дохотка, који приложи и испуњаваше се радошћу манастиру родитељ и господин, свети кнез.

И ово царство ми размотрив, не благоизволех да лишен буде мој свети манастир Новобрдскога обиља, које царству ми земља божаственом заповешћу богато дароноси, и изволех да узима манастир на годиште сто литара сребра у славу и у част пречисте Владичице наше Богородице Хиландарске и преподобних и богоносних отаца наших, Симеона и светитеља Саве, чијим заступањем и молитвама светих отаца који живе у Светој Гори Атонској свеблаги Бог да смири и утеши нас утешењем неоскудним. Амин!

Но и оно што је уобичајено хрисовуљама да кажемо, и са молбом и са заповешћу. Онај кога изволи Бог да царствује Српском Земљом, или брат, или син, или унук, или ко од рода нашега, ближњи или даљни, или пак, грехова ради наших, и туђ нашем племену, ове све молим именом Господа нашега Исуса Христа да не разарају ово, нама записано и приложено, него шта више да испуњавају, очекујући исту награду као и ми од наградодавца Бога.

Ако ли се ко дрзне разорити ово, да разори Господ Бог све његове добре почетке, и овде и у будућем веку, и да му је пречиста Мати Божја осветница у дан страшнога испитивања, да нема учешће са великим нашим светилницима и ктиторима, мироточцем Симеоном и архијерејем Савом, на којима је наше надање, но да има удела са свима који разорише божаствена и апостолска и отачаска предања. Амин!

Повеља Хиландару о поклону госпође Јевпраксије

По неизмерноме милосрђу и милости Владике мојега, слаткога ми Христа, и по неизреченом и свемилостивом призрењу његовом на царство ми, као што и благодат пресветога Духа на царство ми изли и постави ме господина Земљи Српској.

Стога и ја, у Христа Бога благоверни и христољубиви господин деспот Стефан, и благочастива и христољубива госпођа и мајка ми кира Јевгенија, и превазљубљени брат царства ми Вук, где год се нађе у ово време, помоћника имајући и сарадника Господа и Спаса нашега Исуса Христа и његову пречисту Владичицу госпођу Богородицу и увек дјеву Марију.

И како спомену царству ми госпођа и мајка ми деспотица кира Јевпраксија, тражећи од царства ми да приложи, своје ради душе, село неко дому пречисте Богоматере, обитељи царскога и великога манастира Хиландара, који лежи у Светој Гори Атона, и видев царство ми њену благу жељу за своју душу, савећах са госпођом и мајком ми кира Јевгенијом и са властелом царства ми да се не презру њене молбе, но шта пише са радошћу и усрђем испуне, због њене велике љубави и усрђа ка нама.

Благоизволи царство ми и даровах јој село Јабучје у жупи Уљевачкој, што је држао у пронију Младен Пасисин при господину и родитељу ми светоме кнезу. И тако-зи јој дарова царство ми село ово, и са засеоком, и што им су биле међе и хатари и права свака при господину ми и родитељу светоме кнезу. И тако-зи јој дарова царство ми села та-зи, да си их има колико сушту своју баштину или купљеницу, да си их приложи манастиру пречисте Богородице Хиландарске, као што више рекосмо, да су она-зи Хиландарске, као што више рекосмо, да су она-зи села у области царскога и великога манастира Хиландара, као и друге метохије које су приложила света моја господа и ктитори, цареви и краљеви и господа српска (...)

У лето 6913, индиктион тринаести.

Предговор и поговор Закона о рудницима и Закона Новог Брда

Закон благочастивог и христољубивог међу царевима Стефана деспота о цеховима и о баштинама и о вери и о колима и о сваким потребним судовима.

По неизреченоме човекољубљу Господа нашега Исуса Христа, и његове свенепорочне Матере, Владичице наше и Богородице и увек деве Марије, и молитвама светога господина родитеља мојега, кнеза Лазара, господовах по смрти његовој ја, његов изданак, деспот Стефан, у земљи отачаства ми. Тада би излазак иноплеменика на Хришћане. Видевши толику победу над земљом отачаства ми и примих савет од патријарха, кир Спиридона, и од других архијереја, и од мајке ми, кнегиње Милице, иночки назване монахиња Јевгенија, и од свега сабора, пођох на источну страну, у Велику Севастију, ка великом амиру Пајазиту, који је владао источном страном и западном.

И помоћу Божјом и пречисте Богоматере, и светога Симеона и Саве и светопочившег ми родитеља кнеза Лазара молитвама, ослободих ову земљу и градове отачаства ми од великога амира Пајазита. И повратих се у земљу своју, и дођох у свој град Ново Брдо, и сабра се сав сабор градски, и поискаше од господства ми да им учиним закон о рудницима, што су имали за прве господе и светопочившег ми господина родитеља, кнеза Лазара. И господство ми се саветова са властелом, и заповедих да се нађу 24 добра човека од других места која руду имају, - да им учиним закон како је и раније било -, који су вешти о рудницима, и што учине да донесу господству ми да им господство ми потврди да се и напред држе. Тако и они нађоше вишеречене људе, 24 (...)

(...)

Ово све вишеписано о законима Новога Брда, поуздано пронашав господство ми, што је пре мене било и за пређашње свете господе и краљева српских, уједно и за живота господства ми и родитеља ми, светога кнеза Лазара, благоизволе господство ми тако обновити и потврдити да буде тврдо и непоколебиво све дане живота мојега и непредложених мојега господства, по заповести Божјој.

Молим онога који ће, ако изволи Бог, наследник бити после нас престолу господства мојега, да непромењен буде овај мој златопечатник, као што и ја не промених но и потврдих записе и наредбе пре мене бивших царева и господе. Тога ради укрепих ова писанија овим златопечатником господства ми ради утврђења.

У месту Некудиму.

У лето, 6920, индиктион 13, месеца генуарија 29.

Запис на спомен-камену на месту смрти деспота Стефана Лазаревића

Ја, деспот Стефан, син светога кнеза Лазара, и по његовом престављењу милошћу Божјом бих господин свим Србљима и Подунављу, и Посављу, и чести Угарске Земље и Босанске, и још и Приморју Зетскоме.

И у богоданој ми власти проводих житија мојега време, колико благоме изволи се Богу, лета 38.

И тако дође ка мени заповест општа од свих цара и Бога, говорећи послани ка мени анђео: "Греди!"

И тако душа моја од убогога ми разлучи се тела, на месту по имену Глава, а тада је текло лето 6935-о, индиктион 5, сунцу круг 19 и луни 19, месеца јулија 19. дан.

Назад на Садржај

Јелена Балшић

Тестамент Јелене Балшић
Друга Јеленина посланица Никону Јерусалимцу
Трећа Јеленина посланица Никону Јерусалимцу

Тестамент Јелене Балшић

Ва име Оца и Сина и Светаго Духа, у Светују Тројицу, амин!

Ми, госпођа Јелена, кћи светопочившаго господина кнеза Лазара, да је ва свидење всакому кому се подоба и пред кога се сеј писање изнесе огледати, како по милости Божјеј и сина ми господина војеводе Степана, сатвори ми милост и да ми своју ријеч кади се са мноју стаја у Горчанех, штогоде бих куде одлучила од имања мојего, да ми је тврдо и непоколебимо од њега и његове дечице.

Саде, ја, речена госпођа Јелена, чињу ријеч за живота, мојеј добреј свијести у моћи.

Ако би ми се прилучила самрт, да узме господин војевода Степан оне две свите у Никше Тамарића, и што је кунтуш златом фигуран, да је господину војеводи Степану, и кријегла веља, и пет цат дукат који су у Лукше Палутиновића, такој з добитјем како греду.

И плашт з бисером, ако је милост господина војеводе, да се да госпође Јелене војеводине, и јоште оглавје моје с камењем и са бисером, и оботци велици.

И Владисаву да се да роменча сребрна позлаћена, и прстен с очцем змајевем, и мошти свете то су при мни.

И господичне Каталене оботци мали и лутца злата.

И Тодоре, моје унучице, да се да појасац на плаветној тканице, и прстен у ком је ками сафин, и један билчужац.

И остали прстенци и кругла мала кнезу Влатку.

А сребрни суди који су у комуну, зделе и пехари, и што је цркве Светаго Георгија и новеј цркве Пресветеј Богородици, да се одлучи, а ино да узме господин војевода, да им их плати што буде право, да ми се покрије црква коју сам чинила за мој гроб.

А икона златна, која је у комуну, како сам записала с властели, такој и да буде сестре ми госпође, Деспине. Ако ли би се Деспине самрт прилучила, да буде та-зи икона госпође Јеле војеводине.

А што се тисућа дукат у комуну, мољу и заклињем господина ми и сина војеводу, да ми их да госпође Јелене, да она с мојем духовником подели за моју душу.

Најпрво од њих да се да госпође Деспине 200 дукат, да ми се поју летурђије и да се раздели милостиња. И мојему грбу, где ми се прилучи лећи, да се да 200 дукат да ми се поју летурђије иностано и да се дијели милостиња. И цркве Светаго Георгија у Горице дадох олово, купив за 60 дукат, да се покрије црква, и јоште да им се да за мајсторе 30 дукат.

И овај чељад која је сада при мни, који би се прилучили на самрти моје, да се даст духовнику мојему, старцу Јерозолимскому Никандру, 50 дукат, и калуђеру Јовану 40 дукат, и Вокосаву Тамарићу 40 дукат, и попу Теодосију 20 дукат, и Дуце 12 дукат. И владикам - Руже и сину јој 30 дукат, и Каталени, кћери Николеној 30 дукат. И Добрко ако би се тада примерил на самрти мојеј, да му се да дукат 30. И које се згоде на самрти мојеј девојке, да им се да прићија колико се може з говором како да се удоме. А остала чељад да се помилује з договором колико се узможе.

А што је постаљено у трг, у Лавра Шиговића у Бару ше-сат дукат, ти-зи дукати да стоје цркви новој у Горици, што сам учинила Пресветој Богородици мој греб, и по мени и да има добит од тијехеј дукат чим се окрмљати. И виногради који су у Бјесех, што сам купила и с црквом Светаго Георгија заменила и утакмила, виногради и њиве и маслице у Бару, и солила, тој да ми господин војевода потврди цркви реченој. И по мојеј самрти да буде томуј ктитор и окрмитељ моја унука, госпођа Јелена војеводина и њих кнез Владислав - или би њих госпоцтво или чије ино, они о томе попечење да имут.

И на моје самрти ако се би који суди обрели сребрни, да узме госпођа Јелена и Владисав. И што им се свиди од њих да поставе у цркву нову. На њих расуждење да буде, што би који недостатак цркви, а они тијем да направе. А што би које покућје било, или књиге или што љубо ино, да се приложи у обе цркве, где што престоји.

А што си ми рекал, Војо, по старцу Радину у Свето-Троице цркви Корчанске, што ћу госпоству ви дати, што ли кому иному, да пишу и обимењу, - да, ово, што ми мој самисао принесе, Бога молеће и Пречисту Богородицу, уимених и уписах са руком духовњаго ми отца, старца Никандра Јерузалимца, што ће бити госпоству ви и инем твојем, и душе нашој. А једнако је все Божје и твоје, и у твоју кућу преходи, и на службу душе нашој!

Да заклињем тебе, господина ми и сина без греха, војеводу Степана, ва Светују Тројицу јединосуштнују и неразделимују, и ва страшни суд ватораго прешестевија Сина Божја, јегда придет ваздати комуждо по делом јего, такожде и моју унуку госпођу Јелу заклињем, како овој моје писање не потрити ниже паки на мање принести, но все да вршите и исплуните за живота нашега и по самрти нашој.

И јоште - аште би који недостатци наши били, што би подобало попећи се о нас и о нашој души, да ви својем благом поболете и сиплните о нас и о нашој душе, јер ми самрт и живот у ваше руке прилагамо, а пред Богом.

Писа се сеј писање в лето 6950, рожаства Христова 1442. лето, месеца ноемврија 25. дан, у Горчанех.

Јеленине посланице монаху Никону Јерусалимцу

Друга Јеленина посланица Никону Јерусалимцу

Отписање богољубно

Свечасному оцу, учитељу светога Јеванђеља, а нама у Господу духовноме вођи, смерна Јелена.

Нек зна твоја светиња да откако се удостојих с Богом познати те, порадовах се весељем духовним. Но, за мало и за кратко би нам виђење, као када би неко рекао како у зрцалу лик угледасмо или у неки сан лаки да бејах снесена. И због брзине не прими моја бедност што жељах. Али што тада слушасмо од твога преподобија речи духовне и што могосмо постићи, посред моје душе љубазно и свесрдно, па штавише и најверније примисмо. И од тих божаствених речи које слушасмо у то време, имали смо храну духовну све до данас. И слушах твоје душе богољубиву нарав и бестелесно анђеоско пребивање, па још и од нас коначно удаљење.

И веома твоје видети зажелех преподобије и твојих медоточних насладити се говорења - не мала од твога гледања да ми се умножи корист. Но, далеког ли нам растојања, па море и гај. Због овога узрока није нам могућно видети твоју светињу.

Тако нас жељење богатства и сујетна слава, заједно и сласти, не оставља да међу усколебанима у мору овога сујетнога живота проникнемо ка светлости часнога и бестелеснога пребивања. Јер помрачише се душевне очи муком и метежом који је у свету. И гле, сада као од некаква сна тргнувши се, зажелех твоју светост видети.

Посланицу твога рукописања примисмо и великолепно и љубазно од све моје душе изљубисмо целивајући, што је лако достижно. И често ову прочитавамо. И веома се утеших и насладих срце оје, а скупа и душу. И тако, сматрамо је као неку ризницу царску веома богату и у њој непроцењивости већма од тисуће тисућа злата и сребра.

И опет се молим твоме преподобију да нам неко олакшање утешења пошаље и прохлади жеђ туге. Јер за твоје преподобије колике буре и метежи и облаци навикоше узбуркивати самовољна срца.

Уз ово спомињемо твоме трудољубљу да је међу нама била препирка о томе како неки хвале милостињу према потребитим, јер милост је изнад других свих врлина. Други, пак, истински иночки живот и чин више величају. И, опет, неки говоре како свети Василије Велики хвали општежиће и у мноштву пребивање да буде. Ови и усамљеништво и неговорење сматрају као богоугодни живот и старање о самоме себи. И молимо да сазнамо најтачније и метеж препирке од нас да одагнамо и ка светлости разума да се упутимо. И још молимо твоје добронаравље и трудољубиво ти срце и ка Богу нам нелицемерну љубав, просветли се мишљу и друго колико зна твоја светлост - да се наша лењост пробуди и грубост промени.

Да, часни оче, удвостручи таленте. Знам да си навикао држати се смерним у свему, но изговором смерности да не затвориш језик, који казује много и добро, чији су плодови многи и многи породи правде. И не лиши нас жељеног, јер ћеш се у доброј награди оштетити. Но, подржавај Владики Христу твојему, чији си ученик и подржавалац страдањима његовим. И моли му се да се и ми као заједничари нађемо у оном дану у коме ће доћи Христос са славом и силом многом и молитвама вашим, амин.

Да, тајниче Божији, послушај ме. У свему више реченом не заповедам, већ се молим трудољубиво и поклањам лице све до земље. И двоструко да си здраво у Господу и не презри наше мољење.

Трећа Јеленина посланица Никону Јерусалимцу

Свечасноме оцу и учитељу, у Господу нека се радује, смерена Јелена.

Нека зна твоје преподобије уистину да примисмо трудољубивог ти срца богонадахнути инструменат и сматрамо га тако као неки царски украс и скупоцену ризницу или као само богописање на таблицама, које прими негда боговидац онај. И тако примивши, принесосмо дар храму пресвете Владичице наше Богородице - Благовештењу, који је у Горици, да јој буде.

О часни оче, нека и твоја награда (дуго) надежна буде (...) твоје свете молитве (нека напре)дују да бисмо имали ступ крепости од лица непријатеља и да се избавимо мноштва грехова и обретемо милост на дан страшнога испита. Да, буди ми, Господе, амин.

Назад на Садржај

Андоније Рафаил Епактит

Песме отпевателне налазе се у зборнику за који се у науци сматра да га је сачинио Андоније Рафаил Епактит. А. Ф. Гиљфердинг је први указао на овај рукопис када га је добио од призренског митрополита Мелетија. Рукопис је на хартији без почетка и краја, писан с краја XV и почетком XVI века. Други препис је начињен у другој половини XIX века и чува се у Архиву Југословенске академије знаности и умјетности у Загребу. Трећи препис је у манастиру Хиландару под бр. 509 из 1642/43. године. Четврти препис је у зборнику Патријаршијске библиотеке под бр. 51 од 1780. године.

Песме отпевателне

С једне и с друге стране часноизредна двојица дечака (кнез Стефан и Вук) с матером (кнегињом Милицом) топлим сузама обливају богоподобно нацртање лика онога који је истоимени са четвородневним Лазаром, и као Марта и Марија чујним гласом Христа призиваху, и прса новог Лазара данас с љубављу обухвативши, лек за решење од грехова моле, и потом раку спроводе као неки последњег рода природе Давид пред ћивотом родитеља иду младораслог тела ногама и песме отпевателне, као изливањем слаткогласија неких Сирина, жалосно појући, казиваху:

Што још за нас такве тајне смотрења,
о Лазаре?
Кога узревши, утешење
за болезни да обретемо,
о свељубазни господине оче?
Које да имамо наде ми који остајемо?
Када ћемо те угледати,
или чути глас твој?
Како наше младости
слатке сјај радости
облаком туговања
изненада покри се?
Како благоданствова
слатко гледана твојих очију
и напрасно се угаси лампада.
Коме поверио јеси
новорасли цвет нашега узраста
о упућивању к Богу
да се стара?
Како да призовемо
помоћника и учитеља
у управљању наше области?
Кога господара делатељи
као грозд у муљачи борилишта
да се изгњече?
Кога кастрофилакта житељи
као пшеница изобилна
изненада да се поже?
Кога управитеља изводитељи
од наших очију
као пламен живогрејателни да се угасе?
Које госпође посланици
од наше државе поља
као ружа ненадно обра се?
Авај, беде,
авај, коме остављени бисмо
необичног војинства
слутовања приносити!
О слатко нашега народа име,
о невоље, исходни,
скрбног подвига
беде наше спомен!
О туговања новоизникла грано,
уздања плода који није за брање!
О тугеисходна нашем истоку
и сузе виновна данице!
О ридања нашег седиште,
рукама Агарена узвишени престоле!
О злобне и тамне ноћи
која истока светило не опажа!
О скиптјие наше власти,
туговања сузама ишаран!
О маглообразна дијадемо
плачевне шиваде,
бисером обложена.

Назад на Садржај

Најстарији српски записи записи о Косовском боју

Запис на Диоптри
Запис из Пролога
Запис из Апостола
Пахомијеви записи
Запис грешнога Михаила на Минеју

Запис на Диоптри

Запис на Диоптри је један од најстаријих записа о Косовском боју. У Народној библиотеци чувала се књига у којој су били заједно Шестоднев Јована Златоустог и Диоптра. Диоптра је била рукопис бугарске рецензије коју је крајем XVI века преписао јеромонах Варнава. У њој су се налазили записи српске рецензије. Међу тим записима налазио се и овај о Косовском боју. На жалост, ова књига је изгорела приликом немачког бомбардовања Народне библиотеке у Београду 6. априла 1941. године.

...... Грешни поп Иван, нека је свакоме познато колика туга беше (те године) по земљи када погибе кнез (Лазар и Мурат) велики цар турски.

Запис из Пролога

Запис из Пролога такође је настрадао приликом уништавања Народне библиотеке у Београду 6. априла 1941. године. Пролог од марта до августа писан је био на пергаменту српском редакцијом. Ђура Даничић је изучавао овај рукопис и дошао до закључка да је настао у првој половини XIV века. Осим поменутог записа у овој књизи било је још неколико записа важних за српску историју.

"Овога дана (28. јуна) 1389. године био је бој кнеза Лазара с царем Муратом на Косову Пољу. Ту многа тела падоше од хришћана и до Турака. Прво су били Срби разбили и цара Мурата убили. Због бекства неких од српске војске, Турци преодолеше и би велика битка. Убише и славног српског кнеза Лазара."

Запис из Апостола

"Ову књигу писа Божидар у дане благочастивог кнеза Лазара кад дође цар Мурат на Ситницу. И били су бој месеца јуна петнаестог дана на Косову.
Свештеном епископу пећком и мудром и сваке части достојном смерно поклоњење.
Да знаш да дође цар на Ситницу и баша Ибраин а с царем Дохатовић барјак носећи."

Пахомијеви записи

Грешни Пахомије.
Пахомије земља.
Пахомије трава.
Пахомије златравник.
Грех мој је пред мном непрекидно,
Легнувши на одар, помери свој гроб, мисли на то.
Страх и трепет отргнуће ме од грехова мојих.
Боже, прости грешнога Пахомија душицу.

Писа се ова света књига Отачник, која се зове Лапсаитик, у дане благоверног Вука Стефана. Те године када Турци убише кнеза Лазара, а цара Амурата Србљи. Хвала Богу за све.

Запис грешнога Михаила на Минеју

Запис грешног Михаила на Минеју налазио се у Минеју за месец јануар. Запис је настао 1390. године, али није сачуван, него је изгорео са многим рукописима у пожару Народне библиотеке 6. априла 1941. године у Београду.

Слава свршитељу Господу Богу у векове, амин!

Ова света и божаствена књига, која се зове генуар, написа се годишта по боју кнежевом, у дане благоверног и христољубивог господина Вука.

Написа се по заповести господина хвостанског митрополита Арсенија. Нека му је вечно сећање, јер се бринуо за добра дела и за успомену добру и приложи нови извод књиге.

И сврши се у 6898. године.

Грешни Михаило написа.

И Бог да извести што патих од страха турског овамо, од костобоље не устадох ни с места и прославих Бога, не могох бежати, ни друго што. Рекох: О мати божја хвостанска, сакри од садашње ове беде.

О што пати душа од бегова турских! Мати божија, сачувај ме, раба својега!

Бог да прости судију, јер ми даде три велике чаше вина.

Назад на Садржај

Речник мање познатих речи

А

Агарјани - Турци, а носе име по Агари, Сариној робињи, Аврамовој наложници која је родила сина Измаила који се сматра родоначелником Арапа и Турака
агарјански - турски, арапски
ад - пакао
амин - заиста, нека тако буде. Овако се често завршавају молитве
амир - господар, старешина, заповедник
архиепископ - први епископ, поглавар самосталне православне цркве
архијереј - епископ, првосвештеник који руководи епархијом
аспида - змија
аспида глуха - змија која не чује глас онога који баје, врача или чара. Посебно је описана у Физиологу, средњовековном спису са фантастичним причама о разним животињама

Б

багр - порфира, симбол владарског достојанства
баштина - наследно имање
безчислен - безбројан
белчужац - прстенчић
бестелесне силе - снаге које немају тело
бестрасно - без страха
благоверан - побожан
благоверје - побожност
благовестити - донети добру вест
благодат - милост, сила Божја, дар светог духа, харизма
благолепије - лепота, красота, склад
благопријатан - угодан, пријатан
благоразуман - онај који има добар разум
благородан - племенит
благочастив - добар и частан
блаженство - рајско добро
ближик - рођак
бљудо - здела
богољубан - онај који воли Бога
богоматера - Божја мајка
богомати - мати Божја
богоносни - који носи Бога
богоугодан - угодан Богу

В

вазљубљен - вољен
ваистину - заиста, уистину
василиск - змија са петловом главом која убија погледом
великомученик - велики мученик
велможа - великаш
венац - круна
венчати - крунисати
висон - памучно платно фине израде
владика - Господ Исус Христос
владичица - Господарица Богородица
вожд - вођа
војинство - војништво, војска, деловање војске, рат
војинствовати - ратовати
враг - непријатељ

Г

господствовати - владати

Д

дажд - киша
дева - девојка, девица, назив Богородице Марије
деспот - титула господара Србије после пропасти српског царства, коју је добио син кнеза Лазара, Стефан Лазаревић
деспотица - деспотова жена
диптих - књига у коју се уписују имена за помен на литургији
дискос - посуда у којој се носи и освећује хлеб
добродетељ - врлина, добро дело
добродетељан - пун врлина и добрих дела
духовник - духовни човек, свештеник, калуђер

Е

епископ - највиши чин црквене јерархије, архијереј, владика

Ж

житије - живот, биографија
жреб - део, баштина, комад земљишта одређене величине

З

златопечатник - златан печат
зрцало - огледало

И

игуман - старешина манастира
Измаилћани - Турци, потомци Измаила, сина робиње Агаре и Аврам, по коме су Турци и Арапи добили име јер се сматра да је он њихов родоначелник
инок - монах, калуђер
иноплеменик - туђинац, странац
иночки - монашки, калуђерски
источник - извор

Ј

јединородни - онај који је једини рођен
јестаство - биће, природа

К

кастрофилакт - чувар града
катапетазма - завеса
кација - кадионица са ручком
кир - господин (као титула)
кира - госпођа
клир - свештенство уопште
клирик - члан клира, свештенства, црквене јерархије
коло - топионица
крепост - снага, сила
кригла - некаква посуда
кругла - некаква посуда која се употребљава у средњем веку
ктитор - оснивач манастира или цркве
кунтуш - ћурак, кожух
купљеница - купљена земља или њива

Л

лавра - пространи манастир с великим бројем монаха, обично владарски или царски манастир
лампада - светиљка
лепта - новчић
литургија - служба божја, главно црквено богослужење на коме се обавља света тајна причешћа

М

медоточан - који точи мед
метох - манастирско имање
метохија - манастирско имање, посед
миро - свето или освећено уље, миомирисно уље које чудесно тече из светих моштију
мироточац - светитељ из кога тече миро
митрополија - резиденција митрополитска
митрополит - епископ своје епархије, који обавља и неку вишу власт над епископима других епархија

Н

надежда - нада
начелство - власт, поглаварство
незлобив - онај који није злобан

О

обагрити - зацрвенети
обедница - ручаоница, трпезарија
обитељ - манастир
обличити - укорити
ободац - минђуша
обрести - наћи
оглавље - украс за главу
одлучен - одвојен
окрмитељ - бранитељ
окрмити - сачувати, одбранити
општежиће - заједнички живот монаха
отачаство - отаџбина

П

патријарх - црквени поглавар под којим су митрополити, епископи итд.
пирг - кула
повеленије - наредба
повелети - наредити
повеља - писмени акт, докуменат, исправа када се некоме нешто додељује, потврђује
подвиг - борба, мука, подвиг
подвизати се - обављати духовне и физичке вежбе, засноване на самоодрицању, са циљем хришћанског усавршавања. Подвижништво је било својствено монасима аскетама
попећи - побринути, постарати се
поревновати - ревно се потрудити
посланица - писмо, књига, управо оно што је писано
потир - чаша у којој се на литургији држи и освећује вино
правоверан - онај који је праве вере, православан
преподобан - свети монах
преподобије - светитељ из редова монаха, који је стекао више моралне вредности својим подвизима и светошћу живота
Пречиста - Богородица
призреније - поглед у правом и преносном смислу
принос - дар, поклон
приношење - дар, поклон
прћија - мираз
пучина - неизмерна ширина и дубина
раба - слушкиња
разлучење - одвајање
ревновати - такмичити се, ревно се трудити
ревност - брига, особина онога који је ревностан
риза - свештеничка одежда, монашка хаљина
рипида - ликови шестокрилих анђела утврђених на дрвеном штапу
роменча - суд за воду, у првом реду од бакра, а затим и од других метала

С

самодржац - владар суверене државе, носилац све власти, као у Византији аутократор
сафин - сафир, врста драгог камења
сведржитељ - онај који држи све у својој власти, атрибут божанства
свенепорочан - чист, безгрешан
светопочивши - онај који је умро као светац
светородан - потомак светих, рођен у светом роду
свечастан - изнад свега частан, поштован
свидење - савест
свита - тканина, одећа
серафим - бестелесни дух који је створио Бог пре видљивог света. Постоји девет зборова анђела. Серафими су анђели који имају људско лице и шесет крила
сирин - може бити да значи исто што и сирена
скинија - ћелија
скиптар - палица, владарска инсигнија, знак краљевске власти
скрб - туга
славословље - слављење, хваљење Бога или Богородице у молитвама и црквеним обредима
словесан - разуман
Слово - Реч Божја, друго лице Свете Тројице, Син Божји Исус Христос
стуб - кула
сујемудран - сујетан, ташт
супарница - тужитељица
суштаство - биће, природа

Т

таленат - назив новца, дар Божји
тисућа - хиљада
тресак - гром

Ћ

ћелија - соба у манастирском конаку за становање монаха; посебна кућица у којој живе монаси испосници
ћесар - дворанин у српској држави у четрнаестом веку
ћивот - ковчег; старозаветни "ковчег завета" укоме су се чувале таблице Божјих завета, Божјих закона

У

унча - мера за тежину

Х

херувим - анђели који имају четири лица и четири крила испод којих су људске руке
хрисовуља - повеља оверена златним печатом

Ц

целивати - љубити
цех - организација струковног карактера

Ш

шивада - украс који са круне или дијадеме виси са стране, са уплетеним бисером

// Пројекат Растко / Историја //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]