KAPETAN MIŠA ANASTASIJEVIĆ

PODUNAVSKI ROTŠILD

Mira Sofronijević: Darivali su svome otečestvu, Beograd, 1995.

Prilikom posete Beogradu ruski književnik i književni kritičar Dmitrij Sergejevič Mereškovski skrenuo je pažnju na "intimnost" natpisa na zgradi Rektorata i da tu treba umesto imena Miša ispisati pravo kršteno ime darodavca.

Međutim, kršteno ime kapetan Miše niko do sada nije uspeo da otkrije. U svim dokumentima, kako ranijim, dok je bio sasvim mlad i nepoznat, tako i kasnijim, jedino ime koje je bilo zapisano i koje se nalazilo u svim njegovim potpisima bilo je Miša. Stoga je moguće da ne označava deminuciju nekog drugog imena već je zapravo njegovo pravo kršteno ime.

Rodno mesto kapetan Miše je Poreč na Dunavu koje se kao varoš prvi put pominje tek u XVIII veku. Austrijanci ga navode u svom popisu naselja, i to kao jedno od najnaseljenijih mesta u tom kraju. Na teritoriji Porečkog distrikta tada se nalazilo oko 15 naselja seoskog tipa. U Poreču su živeli ljudi iz svih krajeva sveta. Pripadnici Turske carevine, kao i drugih tadašnjih istočnjačkih i zapadnih carevina, rado su se naseljavali u Poreču. To su većinom bili trgovci, vojnici, lađari ali i razni avanturisti i probisveti, koje je tu privuklo ovo pogranično mesto pogodno za trgovinu.

Porečani su se ubrzo pročuli kao odvažni i vešti lađari. Plovili su Dunavom ne samo na svojim lađama već su kao dobri poznavaoci Đerdapa provodili i tuđe lađe kroz njegove virove, vrtloge i klisure. Mnogi Srbi su zarađivali na vuči lađa i to od Dubravice do Beograda pa i dalje. Porečani nisu bili samo lađari i tegljači tuđih brodova već su se bavili i brodogradnjom manjih brodova i to ne samo za svoje nego i za druge ugledne ličnosti među kojima je bio i paša sa Ada Kalea.

U tom neobičnom ambijentu trgovine, dunavskog brodarenja, bučne brodogradnje i mukotrpnog tegljenja brodova rodio se 24. februara 1803. godine Miša Anastasijević. Majka Ruža, obična žena i domaćica toga vremena, umire na porođaju. Otac Anastas, prema čijem imenu Miša kasnije izvodi svoje prezime, bavio se zemljoradnjom i sitnom trgovinom što je tada bilo uobičajeno u Podunavlju a i u drugim srpskim krajevima. Da bi mogao da odgaji sina, otac Anastas se ubrzo ženi Miljom, udovicom bez dece, koja se o Miši starala kao prava majka do kraja života. Kada je Miši bilo nepune tri godine, umire mu i otac Anastas te bi Miša ostao siroče da mu sudbina nije podarila pomajku Milju. Nasledstvo koje mu je ostalo od oca bilo je neznatno. Sastojalo se od malog vinograda na desnoj obali Dunava na Porečkom ostrvu, deset jutara plodne zemlje s kućom pletarom i dućanom čiji espap nije vredeo više od 400 groša.

Mišine prve godine života poklapaju se sa burnim godinama Prvog srpskog ustanka. Što su se više ređale pobede ustanika, na Mišaru, Malajnici, Ivankovcu i drugde, to je pritisak Turaka na narod u još nepobunjenim krajevima bivao sve veći. Naravno da je sa zulumima i zločinima Turaka rastao i strah među ljudima te su mnogi spas nalazili u bekstvu preko Dunava u Austriju. Bežalo se uglavnom noću, u pretovarenim čamcima, često bez igde ičega, dok su za beguncima halaučući nadirali Turci željni plena i roblja. Jedne takve noći Dunav, u malom čamcu, prelazi i Milja sa Mišom, sama veslajući, jer su Turci tu noć kupili roblje i po Poreču. Taj prvi susret sa Austrijom zbio se krajem 1805. godine.

U noći između 13. i 14. januara 1806. Milenko Stojković zauzima Poreč. Odmah utvrđuje grad i pretvara ga u svoje sedište. Uspesi ustanika, a posebno zauzimanje Beograda novembra 1806, ohrabrili su izbeglice te se masovno vraćaju na svoja ognjišta.

Za vreme izbeglištva u Austriji Milja i Miša susreću trgovca Stojana Matrošliju koji, saznavši za njihov dućan u Poreču, predlaže da se uortače. Tako se posle povratka u Poreč kod Milje i Miše useljava trgovac Stojan sa ženom Nastom i ćerkom Marijom. Stojan je vodio trgovinu dok se Milja sa Nastom i Marijom starala o kući. Mišu Milja upisuje u osnovnu školu. Ta škola u Poreču je bila jedna od prvoosnovanih u Srbiji, prema M. Đ. Milićeviću već 1807. godine.

Zajednička trgovina je krenula uspešno. Zarada se delila na pola, pa je to Miši omogućilo da pohađa školu što je za ono vreme bila retkost i za decu čiji su roditelji bili znatno imućniji od Milje. Na žalost, ovaj ortakluk nije dugo trajao. Stojan umire 1812. ostavivši Milji i svojoj ženi Nasti 1.200 dukata i po nisku od po 6 dukata cesarskih što im je obezbeđivalo pristojan život.

Dolazi 1813. godina koja Srbiji donosi velike nevolje. Bežeći ispred raspomamljenih Turaka, Milja sa Mišom ponovo prelazi preko Dunava. Na austrijskoj strani se sklanjaju kod Miljinog rođaka popa Jove. Miši je sada već deset godina te dobija prve obaveze. Dužnost mu je bila da čuva ovce popa Jove. Oktobra 1813. sultan daje Srbima opštu amnestiju te se uvodi turska civilna uprava a stvaraju se i uslovi za povratak izbeglica. Među prvima se u Poreč vraća Miša sa Miljom. Kako se stari učitelj još nije bio vratio u školu, Porečani angažuju Mišu kao privremenog učitelja sa platom od osam groša mesečno. Tako sa nepunih jedanaest godina Miša postaje učitelj šesnaestorici učenika od kojih su mnogi bili stariji pa i fizički mnogo jači od njega. Uskoro se iz zbega vraća učitelj te mu Miša, i pored uspešno obavljanog posla, odmah ustupa mesto. Međutim, ovo učiteljevanje mu donosi ugled pismenog čoveka te ga Bejšir-aga sa Adakalea uzima za svog pisara. Ali Miša nije mogao dugo da ostane na tom poslu jer ga je bolela turska nepravda i njihovi zulumi te uskoro beži natrag u Poreč gde počinje da radi u trgovini. Radio je kao trgovački pomoćnik kod jednog od mnogobrojnih porečkih trgovaca za znatno manju platu no što je imao na Adakaleu, ali kako je kasnije sam govorio, najvažnije mu je bilo da opet bude sa svojima i pomajkom Miljom.

Sve veći turski nameti i zulumi tokom vezirovanja Sulejman-paše dovode uskoro i do Drugog srpskog ustanka. Vešto vođenje politike kneza Miloša, vojni uspesi ustanika, intervencija velikih sila, kao i pobeda miroljubive struje na Porti doprineli su smirivanju stanja u Srbiji. Tada i Poreč ulazi u sastav Beogradskog pašaluka.

Tokom 1817. knez Miloš dolazi u Poreč gde na mesto dotadašnjeg bolesnog načelnika postavlja Joksu Milosavljevića, a za nahijskog pisara Stefana Stefanovića - Tenku. Saznavši za Mišine sposobnosti, Joksa ga postavlja za đumrugdžiju na skeli Dobrovačkoj. Kao đumrugdžija radio je sve do 1822. godine. Ovo je bilo jedno od značajnijih zanimanja u to doba. Oličavalo je vlast, pružalo mogućnost dodira sa najviđenijim i najbogatijim ljudima toga vremena koji su se svi bavili i trgovinom. Napuštajući đumruk, Miša je imao već oko 300 groša ušteđevine.

Sada se Miša Anastasijević konačno opredelio za trgovinu gde do punog izražaja dolazi njegov talenat, neiscrpna energija, organizatorske sposobnosti i intuicija. Već krajem prve godine trgovanja Mišin kapital prelazi 6.000 groša te se kao dvadesetogodišnjak svrstava među bogate ljude Srbije.

Prema rečima Tihomira R. Đorđevića, onaj ko je tada imao 4.000 do 5.000 groša ubrajao se među najbogatije ljude. Prema istom autoru, u Srbiji je u to vreme samo jedan čovek imao oko 40.000 groša pa, kako Đorđević dalje kaže, "nije znao šta će da čini sa tolikim bogatstvom".

Tek kada mu je trgovina dobro krenula, Miša se odlučuje na ženidbu. U selu Brzaski, na austro-rumunskoj strani Dunava, u srpskoj kući popa Ilije Uroševića odranije je zapazio mlađu Ilijinu kći Hristinu, kojom se oženio 1825. godine. Hristinin brat Sima Urošević je tada bio jedan od pisara-sekretara kneza Miloša, što ipak nije bilo zanemarljivo pri Mišinom izboru.

Knez Miloš je bio prvi i najveći trgovac u Srbiji toga vremena. Sva trgovina pa i svaki napredak u njoj išao je posredstvom Kneza. Tako Miša pomoću šuraka Sime, od koga dobija znatnu finansijsku pomoć, stupa i u saradnju sa knezom Milošem. On zato napušta trgovinu "na malo" i započinje trgovinu stokom koja se tada smatrala ne samo otmenom već je bila i veoma unosna. Austrija je, da bi trgovinu stokom usmerila na svoj teren a pod svojim uslovima, zabranila austrijskim trgovcima da prelaze na srpsku teritoriju. Knez Miloš je za ovo saznao na vreme tako da je srpskim trgovcima stokom zabranio prelazak na austrijsku stranu. Međutim, dozvolio je austrijskim trgovcima da prelaze u Srbiju i da samo oko skela i prelaza kupuju stoku. Ovu situaciju najbolje je iskoristio Miša Anastasijević. On je od seljaka po unutrašnjosti Srbije kupovao stoku i terao je na skele na prodaju. Ujedno otkriva da je u Austriji velika potražnja za rogovima. Volujski su se koristili za izradu češljeva a jelenski za dugmeta. Organizuje prikupljanje i izvoz rogova za Austriju. Na tom je poslu zaradio oko 40.000 groša i već tada postao jedan od najbogatijih ljudi Srbije. Zida novu dvospratnu kuću u Poreču a, u znak sećanja na uspešni posao, na odžake kuće stavlja jelenske rogove.

U mlađim godinama Miša je jedno vreme radio kao saraor-čovek, onaj koji na sopstvenim leđima tegli lađe uz vodu. Sledeća lestvica u ovom poslu bilo je zvanje dumendžibaša- -čovek, rukovodilac ekipa za tegljenje lađa, koje zahteva i druge a ne samo fizičke sposobnosti. Nema tačnih podataka o tome koliko se dugo Miša bavio tim poslovima ali je nesumnjivo da je, i pre nego što je postao afirmisan trgovac na Dunavu, već bio dobro upoznat sa svim tajnama vodenog prometa na toj reci. Poznato je da je Miša 1827. godine, uz pomoć Avrama Petronijevića, bio postavljen za dumendžibašu (starešinu kormilara).

Austrijanci su 1830. izvršili regulaciju Dunava, i to na delu koji je njima pripadao, te je došlo do porasta vodostaja i čestih poplava. Knez Miloš je naredio da se porečko naselje zbog toga preseli sa istoimenog ostrva na obalu. Meštani Poreča podižu varoš ispod samog Grebena i nazivaju je Milanovac prema imenu starijeg sina kneza Miloša.

Novim hatišerifom iz 1833. godine rešen je teritorijalni i ekonomski položaj Srbije. Dobivši pod svoju upravu Đerdap i Krajinu, Srbija je uvećala broj stanovnika i promet robom se pojačao. Porasla je potreba za raznovrsnijom robom a naročito za solju. Tako Srbija postaje značajan međunarodni činilac a Miša Anastasijević, po prijemu akta o imenovanju za Dunavskog kapetana, najugledniji i najveći korisnik tog novog stanja.

Po prisajedinjenju novih nahija knez Miloš ih je obišao i tom prilikom Mišu Anastasijevića postavio za Dunavskog kapetana. Pismo o postavljenju sačinjeno je u Milanovcu što je i razumljivo jer je knez Miloš u to vreme svugde gde je putovao nosio i svoju arhivu te se znalo da su kancelarija i arhiva tamo gde je Knez.

Akt o imenovanju Miše Anastasijevića za Dunavskog kapetana izdat je 17. jula 1833. godine u Milanovcu i glasi:

"Miši Anastasijeviću

Mnogostručno iskustvo i osobita veština vaša u trgovini vođenoj, k tome, poznato pravdoljublje vaše, koja su nam kačestva činovnici naši Stojan Simić i Vučić Perišić, prvi da ih je pri vama prilikom čestokratnog prolaska svoga kroz Poreč po državnim Đelima činjenog primjetio, obratile su naše knjaževsko vnimanije na vas, i služile su nam k pobuđenju da vas po Đelu vodenog puta od Golupca do ušća Timoka naimenujemo pod nazivom "Kapetana Dunavskog".

Proizvodeći vas na ovo dostojanstvo vručavamo vam tu dužnost da glavno nadziranje imate nad održavanjem poredka u trgovini na gore rečenom putu i da sve terbe koje se po Đelu ove trgovine između trgovaca reiza i taifa porede ispitujete, raspravljate i rješavate, i to sve da činite u prisustvu dva bespristrasna, vešta trgovca, koji s vama zajedno na presudu da se podpišu. Gdi sami rješiti ne uzmognete, i terajuće se strane na vašu presudu ne pristanu, da se kancelariji našoj odnosite. A svim nadležnim vlastima srpskim da vama, koga će za činovnika našega u rečnom kačestvu prineti, svaku pridjelu zvanija vašeg nuždnu rukopomoć besprekoslovno dadu.

Nadam se s povjerenjem da će vam proizvodije na ovo važno zvanije služiti k pobuđenju revnosnog staranja da se kako točnošću i prilježnošću tako i naročito bespristrasnijem i pravdoljubijem pri odpravljanju dužnosti zvanija vašeg, pokažete dostojnim visoke ove naše knjaževske milosti i položenog u vama povjerenja, i da tako još više naše blagovoljenije sebi pridobijete i nagrađenije zaslužite.

U Milanovcu 17. Julija 1833. g.

Miloš Obrenović
knjaz serbski"

Svojim novim položajem kapetan Miša tako ulazi i u sferu diplomatije i međunarodnog sudstva.

Oko Mišinog zvanja Dunavskog kapetana postoje različita gledišta. Prema B. Kunibertu, "knez Miloš je po ugledu na ruska zvanja zaveo vojničko-građanske činove, tako da je svaki položaj u građanskoj hijerarhiji imao odgovarajući vojni čin. Dalje, bilo je to na izvestan način zadovoljavanje njegove sujete a i želja da dodeli počasno odlikovanje svima koji su mu učinili kakvu uslugu u prvim danima njegove vladavine".

Zvanje koje je knez Miloš dodelio Miši Anastasijeviću nije bilo u potpunosti počasno, iako nije bilo nadoknađivano određenom platom. U svakom slučaju, bilo je u tesnoj vezi sa Miloševom politikom posle 1833. i njegovom željom za unapređenjem trgovine sa Vlaškom. Ovim zvanjem je kapetan Miša stekao zavidno mesto u srpskoj državi toga vremena, ali to nikako nije umanjilo njegov interes za trgovinu. Sada je kao Dunavski kapetan imao jurisdikciju u trgovačkim i trgovačko-prevozničkim sporovima. Savremenici nam nisu ostavili nikakvog traga o sporovima u kojima se kapetan Miša pojavljuje u ulozi sudije.

Zvanje kapetana Miši Anastasijeviću osobito je koristilo u Vlaškoj, jer je, prema dr Petru Milosavljeviću, ono značilo i neku vrstu plemićke titule među vlaškim bojarima, doduše najnižu plemićku titulu.

Interesantno da ni jedan biograf kapetan Miše, ni Milan Đ. Milićević ni Matija Ban, ne beleže kada, gde i od koga je kapetan Miša dobio titulu majora, da li od kneza Miloša Obrenovića ili kneza Aleksandra Karađorđevića. Dr Petar Milosavljević čak sumnja da ju je možda sam prisvojio. Mogućno je da sa tolikim bogatstvom nije ni hteo ni mogao da u Vlaškoj bude na najnižoj lestvici bojarske hijerarhije. Kako bilo da bilo, tek knez Mihailo, kao što ćemo videti, naziva ga major Miša 10. aprila 1861. godine, a Matija Ban piše rad pod nazivom "Život majora Miše Anastasijevića".

Knez Miloš je počeo da se bavi trgovinom solju još 1817. godine. Najveći promet ta trgovina dostiže za vreme rusko-turskog rata 1828-1829, kada je knez Miloš, kao protivuslugu za snabdevanje turske vojske hranom iz Austrije, dobio za Srbiju monopol na izvoz soli i njenu rasprodaju na Balkanu.

Despotska vladavina kneza Miloša izaziva nezadovoljstvo ne samo u Srbiji već i među evropskim silama. Svi protivnici Miloševe vladavine u Srbiji ujedinjuju se zahtevajući da se donese ustav. Nosioci tog pokreta poznati su kao "Ustavobranitelji".

Ustav iz 1835. godine ukida Milošev monopol na trgovinu pa se trgovački poslovi proširuju i postaju dostupni svima. Mnogi viđeniji trgovci stoga ponovo staju uz Kneza što smiruje situaciju. Ali protiv Kneza i dalje ostaju činovnici i zanatlije što dovodi do sve težeg političkog stanja u Srbiji. Na dan 23. februara 1839. u Beogradu je proglašen novi ustav, tzv. "Turski ustav". Do tada je sva izvršna vlast bila u rukama kneza Miloša, a sada je novim ustavom podeljena između Kneza i Saveta. Ovakav način vladavine nije odgovarao knezu Milošu te on s proleća 1839. abdicira i odlazi na svoj spahiluk u Hereštiju. Tu abdikaciju je, 1/13. juna 1839, u ime kneza Miloša, potpisao njegov mlađi sin Mihailo, pošto je knez Miloš bio i ostao nepismen.

O ovom događaju dr Bartolomeo Silvestro Kunibert, lični lekar i prijatelj kneza Miloša u svojoj knjizi Srpski ustanak i prva vlada Miloša Obrenovića (1804-1850) piše:

"Knez Miloš se odrekao prestola 13. juna 1839. godine u korist svog starijeg sina Milana koji je već tada bio ozbilj- no bolestan. Odmah zatim otputovao je sa svojim drugim sinom Mihailom u Vlašku u pratnji savetnika Ćose (Stojanovića) i dvanaest kmetova; a nije mu bilo dopušteno da išta uzme sa sobom, pa čak ni rublja ni novca potrebnog mu za put. Bio je prinuđen da u ovu svrhu pozajmi od kapetan Miše 400 dukata".

Ovi sukobi u Srbiji nisu imali većeg uticaja na uzajamni odnos kneza Miloša i kapetan Miše. Ali te godine knez Miloš vrši poravnanje računa sa svojim ortacima braćom Simić, Germanijem i Mišom Anastasijevićem, što je posejalo i prvu klicu nesporazuma među njima.

Za sve vreme vladavine kneza Miloša kapetan Miša Anastasijević se kao pametan i oprezan čovek nije ni na koji način razmetao svojim bogatstvom i uspesima u trgovini.

Domaći biografi uglavnom veličaju Mišino rodoljublje i darežljivost, dok rumunski autori težište stavljaju na njegov ekonomsko-politički značaj u međubalkanskim trgovinskim odnosima i posebno naglašavaju da je posedovao isključivi monopol na izvoz soli iz dve kneževine Vlaške i Moldavije. Kada kasnije zakupljuje i monopol na uvoz soli iz Austrije, postaje svemoćni faktor čitave trgovine solju na evropskom jugoistoku.

Kapetan Mišina "imperija" ili "prva srpska multinacionalna kompanija" brojala je oko 10.000 ljudi, 23 filijale-kamarašije u raznim mestima na Savi i Dunavu i najmanje 74 broda "solarica". Tu spada i devet spahiluka u Vlaškoj, pokretni i nepokretni inventar na njima i čitava masa obespravljenih vlaških seljaka na tim spahilucima. Glavna kancelarija "imperije" je u Bukureštu a uprava u Beogradu. Kamarašije su bila velika stovarišta za smeštaj soli.

Krimski rat pada upravo u vreme kada kapetan Miša suvereno vlada trgovinom solju. U tim prilikama, kada je potreba za hranom narasla u podunavskim kneževinama, bilo bi nezamislivo da trgovac kao on ne iskoristi taj trenutak. M. Đ. Milićević u svojim Uspomenama beleži da su u vreme Krimskog rata u Srbiji svim životnim namirnicama cene veoma skočile, "seljaci su se čudom čudili kako se njihove mršave krave i svinje, pa i koze, prodaju za dotle neviđene pare". U Srbiji se u to vreme češće viđao zlatni napoleon nego ikada ranije. Iz iste knjige doznajemo da je knez Aleksandar Karađorđević, braneći se od napada da je slanjem novca u Beograd finansirao ubice kneza Mihaila, izjavio pred sudom u Pešti da je svom povereniku u Beogradu Vilotijeviću poslao 27.000 forinti za kupovinu bivših turskih placeva, s nalogom da taj novac ostavi u kamarašiji Kapetana, ili kako ga on naziva, majora Miše, a ako ne bude ništa od kupovine placeva, da novac pošalje u Vlašku Kneževom advokatu radi kupovine ruralnih obligacija.

Među najuticajnije i najuglednije prijatelje kapetan Miše ubraja se i poznati srpski političar i diplomata Ilija Garašanin, za čijeg se sinovca udala jedna od kapetan Mišinih kćeri.

Prema prepisci Ilije Garašanina sa Jovanom Marinkovićem, na kapetan Mišu su se za vreme Krimskog rata "okomile ništa manje nego dve carevine, austrijska i turska. Obe carevine su verovale da on obavlja nekakvu veliku, zakulisnu, političku misiju i da ga zbog toga treba držati na odstojanju i po mogućstvu rušiti". Stoga mu Austrija zabranjuje ne samo da se zadržava već i da putuje preko njene teritorije. Međutim, veće teškoće stvarala je Turska carevina. Vidinski paša i vidinski Turci su najviše izgubili zbog toga što je kapetan Miša držao monopol na trgovinu rumunskom solju, i uz to je prevozio svojim brodovima. Zato oni pronose glasine da on vrbuje dobrovoljce za rusku vojsku. Vidinski paša dozvoljava svojim ortacima da iz Vlaške slobodno prenose so. Na molbu Garašanina, interveniše francuski poslanik Renoar, ali to ništa nije pomoglo. Tek posle ponovne intervencije francuskog predstavnika G. G. Segira sve se sredilo u kapetan Mišinu korist. Kapetan Miša je u Vlaškoj posedovao sledeće spahiluke (prema hronologiji kupovanja):

Brncenj - 1844. godine za 42.000 dukata,

Dragoješć - 1851. godine za 24.000 dukata,

Ceptura - 1851. godine za 6.000 dukata,

Klezanj - 1853. i 1856. godine za 200.000 dukata,

Hađiješć - 1854. godine za 21.000 dukata,

Balačica - 1856. godine za 36.000 dukata,

Mogrešć - 1862. godine za 21.000 dukata,

Karaula - 1863. godine za 89.000 dukata,

Gvardinica - 1867. godine za 73.000 dukata.

Teško je proceniti njihovo prostranstvo u hektarima i prihod od njih u novcu. Pouzdano se zna da je jednog trenutka raspolagao gotovinom od 1.500.000 dukata što je za ono vreme bila ogromna suma novca. Zato nije ni čudo što je kapetan Miša u dva maha mogao da pozajmi državnoj kasi Moldavije više od 5.000.000 leja. Moldavija se za navedenu sumu zadužila kod kapetan Miše 1855. i 1856. godine, naravno uz kamatu od 10% i 12%.

U politiku se kapetan Miša umešao sticajem okolnosti. Svih pet kćeri poudavao je za ljude koji su u to vreme ili već predstavljali značajne političke ličnosti ili su bili na pragu uspešne političke karijere.

Jelena je bila udata za Vasu Garašanina, sinovca Ilije Garašanina.

Persida za Jovana Marinovića, predsednika Srpskog senata, prvog ministra i poslanika u Parizu, koji je više puta posećivao i Rumuniju sa određenim političkim zadacima.

Sara za Đorđa Karađorđevića, Karađorđevog unuka.

Ružica za Arsenija Crnojevića, potomka stare familije Crnojević, veleposednika u Mađarskoj (današnji deo rumunskog Banata).

Anka za Radovana Raju - Damjanovića, koji je bio jedan od glavnih pokretača Tenkine zavere protiv Aleksandra Karađorđevića.

Društvo je za svog prvog predsednika izabralo kapetan Mišu Anastasijevića i do njegove smrti uvek ga iznova biralo na to mesto bez obzira na to da li je boravio u zemlji ili ne. Prema Pravilima "Društva za čitalište", članovi su plaćali mesečno po cvancik dok su đaci Velike škole i Bogoslovije imali pravo na besplatno korišćenje Čitališta. Mnogi ugledni, imućni građani davali su po dukat godišnje (15 cvancika), pa i dva i tri dukata. Kapetan Miša je od osnivanja pa do smrti uvek davao po 300 cvancika godišnje.

Godine 1839. prilikom proterivanja kneza Miloša kapetan Miša se nije isticao kao veliki pobornik Ustavobranitelja. Kako beleži dr Kunibert, kapetan Miša je sa knezom Milošem i dalje ostao u dobrim odnosima. Sa dolaskom Aleksandra Karađorđevića na presto 1842. godine Miša Anastasijević uspostavlja sa njim u prvo vreme prijateljske odnose. Često je priređivao balove i večere, u čast knjeginje Perside, na kojima je prisustvovalo preko sto zvanica. Kapetan Miša je umeo da bude veoma galantan prema dvoru. Povremeno je za knjeginju Persidu i njeno društvo zakupljivao od austrijskih kompanija parobrod radi izleta do Novog Sada i drugih mesta na Dunavu.

Ali Miša Anastasijević nije bio galantan samo prema dvoru. Njegova dobročinstva su bezbroja. Naročito je pomagao prosvetu, smatrajući da se kroz njen razvoj narod uzdiže i opstaje a da naš narod koji je siromašan treba da pomažu ljudi koji su imućni.

Mnoge pisce je pomagao na taj način što je isplaćivao štamparske troškove prilikom izdavanja njihovih dela ili im je davao novčane poklone. Jedan od retkih pisaca toga vremena koga nije pomagao već mu je samo pozajmljivao novac bio je Vuk Stefanović Karadžić. Interesantno je, i od savremenika ostalo bez objašnjenja, da Vuku nikada nije načinio nikakav poklon.

Kada je u Beogradu 1846. godine, kao odgovor na okupljanje pristalica Gajevog ilirskog pokreta, osnovano "Društvo za čitalište" kapetan Miša postaje njegov veliki pobornik.

Do osnivanja Društva došlo je zahvaljujući aktivnosti i upornosti Jelisija Vukalovića, činovnika koji je kasnije poginuo kao dobrovoljac i borbi protiv Mađara 1848. On i njegovi prijatelji, istomišljenici i protivnici ilirskog pokreta uspeli su da okupe oko Društva veliki broj Beograđana od ugleda, vlasti i naravno novca.

Čitalište je bilo smešteno u tri prostorije osnovne škole kod Saborne crkve upravo naspram "Zdanja kod jelena" u kome su se okupljale Gajeve pristalice.

Osim Čitalištu davao je dobrotvorne priloge u više mahova za Narodno pozorište, za crkve, škole i siromašne kao što niko nikada pre njega nije činio. Ostalo je zapamćeno: da kad god bi boravio u Milanovcu, poručivao je kod terzija da se o njegovom trošku svim devojkama načine jeleci, nevestama libadeta a babama škurteljke (vrsta gornje haljine sa okovratnikom od samurovine i sa dugačkim rukavima).

Na svom glavnom spahiluku Klezanj u Vlaškoj osnovao je dve škole. Jednu za mušku decu, sa četiri razreda i dva učitelja, a drugu za žensku decu, sa učiteljicom. Te škole je pohađalo oko 162 đaka, koji su poticali iz rumunskih, srpskih i bugarskih porodica. Svi đaci su imali besplatno školovanje, knjige i pribor za pisanje a trideset i dvoje i stan, hranu i odeću.

Pored ovog dobročinstva, kapetan Miša je bio bezmerno nesebičan i prema svojim prijateljima o čemu očite dokaze nalazimo u njegovoj prepisci sa Ilijom Garašaninom.

Ilija Garašanin, ministar u mnogim vladama tadašnje Srbije, baveći se isključivo politikom, bio je primoran da se često zadužuje. Od kapetan Miše je u više prilika pozajmljivao novac pošto su bili ne samo prijatelji već i u nekoj vrsti srodstva. Kada je jednom izračunao svoja dugovanja i video da ona iznose oko 8.000 do 10.000 dukata, napisao je i poslao sledeće pismo:

"Moj dug je ogroman i ja ne znam kako ću ti ga platiti. Sreća je što imam kuću s velikim placem, na dobrom mestu. Šaljem ti priključni akt kojim ti kuću ustupam. Ti je proceni koliko vredi, a ako ti je ne uzmogne platiti ono drugo što i preko kuće pređe, platiće ti moja deca, ako budu ljudi..."

Kada je primio ovo pismo, pošto se tada zadesio u Beogradu, kapetan Miša je odmah napisao odgovor:

"Ovim priznajem da, pošto sam sveo svoje račune s g. Ilijom Garašaninom, našao sam da ni ja njemu što dugujem, niti on duguje meni".

Lično je odneo pismo. Pošto je zatekao neke ljude kod Ilije Garašanina, pozvao ga je u drugu sobu i rekao mu:

"Prijatelj Ilija! Ja sam držao da si ti veliki čovek i umom i srcem, a sad vidim da si kukavica koja ne shvata šta je prijateljstvo. Ja se gušim u zlatu, a ti jedva imaš ovu kuću, koju si stekao za tolike godine svog ministrovanja, pa i nju sada daješ meni! Evo ti ovog pisma! I ako ne pristaneš na njega, moja noga tvoga praga neće preći!"

Ilija Garašanin je pročitao pismo, u suzama se izljubio sa kapetan Mišom i tako se završila priča o dugovanju, kako nam Milan Đ. Milićević beleži u Pomeniku znamenitih ljudi srpskog naroda novijeg doba.

Kao sa Ilijom Garašaninom, takvo prijateljstvo kapetan Miša je negovao sa mnogima, pa i sa bečkim bankarom Kurtijem kome je na sličan način oprostio dug od 40.000 dukata.

Bilo je godina kada je udavao i po osam do deset devojaka koje je darivao spremom a u miraz im davao po stotinu dukata. Takođe je pomagao trgovce kojima je pretio stečaj, praštajući dugove i vršeći poravnanje.

Posle raskida ortakluka sa knezom Milošem, kapetan Miša je u ortakluku sa braćom Simić i Germanijem 1840. zakupio na 7 godina pravo da izvozi vlašku so. Tim zakupom bila je određena godišnja količina soli koja se mogla izvesti, a sva so koja se bude zatekla na obali po isteku sedme godine (1847) pripala bi vladi bez ikakve naknade. Uviđajući da će na osnovu te odredbe ugovora pretrpeti veliku štetu, kapetan Miša Anastasijević je 1843. u Rustuku sagradio 74 velike lađe za prevoz soli, kako ne bi zavisio od iznajmljivanja brodova kod Peštanskog Lojda.

Burni događaji iz 1848. osetili su se i u Vlaškoj. Ovu situaciju koristi turska vojska i s Omer-pašom napada Bukurešt i zauzima ga.

Po svršetku revolucije ponovo dolazi do procvata trgovine i kapetan Miša sada preuzima otkup soli iz Vlaške, Moldavije i Austrije a, zahvaljujući svojim prijateljskim vezama, počinje slobodno da je prodaje po Srbiji, Bugarskoj, Bosni i Mađarskoj. Ubrzo isplaćuje svoje ortake iz ranijeg perioda, braću Simić i Vilara, i postaje jedini zakupac soli na Dunavu i Savi i to od Siska pa sve do Suline na Crnom moru. Na vrhuncu svoje trgovačke karijere kapetan Miša je bio u periodu između 1850. i 1865. godine.

Posle Krimskog rata došlo je do sukoba i razmirica između Ustavobranitelja i kneza Aleksandra Karađorđevića. Položaj Kneza i njegovih pristalica ozbiljno je bio poljuljan što je dovelo do jačanja političke opozicije. Među Kneževim protivnicima nalazio se i zet kapetan Miše, Raja Damjanović, savetnik, ministar unutrašnjih dela i predsednik Vrhovnog suda koji je zbog zavere osuđen na dugogodišnju robiju i u okovima sproveden u zloglasnu Gurgusovačku kulu. Uzalud je bilo nastojanje Miše Anastasijevića da izdejstvuje pomilovanje. Knez je bio uporan i Mišini napori su propali. A kada je Raja u zatočeništvu umro, kapetan Miša se zarekao da će potpomoći svaku akciju za svrgavanje Kneza sa prestola. Osim toga imao je u porodici potencijalnog pretendenta na titulu kneza, svoga zeta Đorđa Karađorđevića, Karađorđevog unuka, sina starijeg Karađorđevog sina Alekse, dakle sinovca vladajućeg kneza.

I Raja Damjanović i kapetan Miša su najverovatnije od samog početka sanjarili o zameni jednog Karađorđevića drugim Karađorđevićem. I zidanje "Kapetan Mišinog zdanja", koje je započeto pre smrti Raje Damjanovića u Gurgusovačkoj kuli, moglo je da označava i želju za novim dvorom.

Negde tokom 1857. kapetan Miša Anastasijević počinje izgradnju svog velelepnog zdanja na Velikoj pijaci po projektu češkog arhitekte Jana Nevole. Pred sam početak održavanja Svetoandrejske skupštine kapetan Miša sa ćerkom Sarom i zetom Đorđem Karađorđevićem u upravo dovršenom zdanju prima poslanike od kojih većina možda prvi put ulazi u jednu tako veličanstvenu građevinu koja je mogla da se meri sa mnogim dvorovima tadašnje Evrope.

Kapetan Miša kao i Raja Damjanović bili su u prijateljskim odnosima sa Vučićem i Garašaninom: Vučić je bio Rajin venčani kum dok je za Garašaninovog sinovca bila udata kapetan Mišina kći Jelena. Tako da ideja trijumvirata Vučić-Garašanin-Anastasijević nije bila isključena.

Poznato je, takođe, da se kapetan Miša u međudinastičkoj borbi svojim bogatstvom suprotstavio lavini novca koju je knez Miloš slao u Srbiju radi obaranja Karađorđevića.

Kapetan Miša je jednom prilikom izjavio da ga je svrgavanje kneza Aleksandra i pokušaj dovođenja zeta na presto koštalo koliko i podizanje zdanja na Velikoj pijaci, koje je potom 1863. poklonio svome otečestvu. Ta kampanja ga je stajala oko 80.000 dukata.

Na Svetoandrejskoj skupštini kapetan Miša je izabran za njenog predsednika. Poveravajući mu ovaj odgovorni položaj Ustavobranitelji su imali na umu i njegove lične kvalitete ali su takođe očekivali da će on, kao i veći broj poslanika koje je Garašanin imenovao iz redova svojih pristalica, uspeti da rad Skupštine usmeri u pravcu ostvarenja njihovih ciljeva.

Nema podataka o tome kako je kapetan Miša lično preboleo ishod pomenute skupštine. Zna se da se politikom više nikad nije bavio i da je Srbiju napustio. Od tada je samo kad i kad navraćao u Beograd da obiđe svoje najbliže.

Dana 12. februara 1863. Miša Anastasijević je napisao zaveštajno pismo ministru prosvete kojim svoje velelepno zdanje poklanja "svome otečestvu", za prosvetne potrebe. Knez Mihailo je svojeručnim pismom Miši Anastasijeviću zahvalio na velikom daru a 2. marta te godine je i obišao zdanje. Tu su bile smeštene Velika škola, Gimnazija, Ministarstvo prosvete, Narodna biblioteka i Muzej.

U toj zgradi, tj. u zgradi Velike škole održana je i Velika gospoinska skupština (od 15. avgusta do 6. septembra 1864. godine).

Trgovina solju je pokrivala sve ogromne troškove koje je Miša Anastasijević činio i prihvatao, valjda i stoga što je bio bez muške dece te nije imao "za koga da čuva". Trgovina solju jenjava oko 1865-66. godine. Tada rasprodaje svu svoju so a spahiluci mu postaju jedini izvor prihoda.

Za sve što je činio, Miša Anastasijević je, prema kazivanju Matije Bana, bio odlikovan Takovskim krstom II reda, ruskim Ordenom Svetog Stanislava, turskim Nišan-Iftikarom, Ordenom rumunske zvezde i nemačkim Valdekom.

Boraveći u Vlaškoj, Miša Anastasijević pored putovanja po Evropi sa prijateljima i članovima svoje brojne porodice, organizuje i balove, pozorišne predstave, kao i lov za novi kraljevski par, za kralja Karla i kraljicu Silvu.

Za kapetan Mišu se tada govorilo: "Gde god se pojavi, iz njega je curelo zlato". A prema Milanu Đ. Milićeviću, zlato se zgrtalo pred njegovim nogama a on ga je ulagao u poslove, davao pod interes, razdavao u dobrotvorne svrhe ili "bacao kroz prozor".

Jednom prilikom i knez Mihailo je rekao: "Da nije bilo majora Miše koji se svuda javljao kao Srbin bogataš, svakad prostrane ruke danas bi malo ko i znao za Srbiju i srpski narod".

Sada kad više ne trguje solju, Miša Anastasijević putuje po Evropi s velikom svitom rodbine i prijatelja, priređuje na svojim spahilucima raskošne zabave, nemilice troši novac. Glavni poslovođa Nikola Vujatović, koji mu je 39 godina uspešno vodio poslove, predložio je da rasproda sve spahiluke osim Kležane da bi mogao da i dalje vodi onakav život kakav je do tada vodio. Iako je uviđao da bi ta prodaja bila opravdana, kapetan Miša je to odbio govoreći: "Neću da prodam ono što sam stekao, a posle mene naslednici neka čine šta hoće".

Na dan 27. januara 1885. godine u Bukureštu, u svojoj kući u Ulici Doamna br. 6 umro je kapetan Miša Anastasijević. Sahranjen je u Kležanima u svojoj zadužbinskoj crkvi.

Još davne 1909. osnovan je Odbor koji je imao zadatak da se zemni ostaci velikog dobrotvora srpske prosvete i kulture Miše Anastasijevića prenesu u Beograd. Od tada je proteklo preko osamdeset godina a kapetan Miša i dalje počiva u zemljotresom od 1977. godine ruiniranoj crkvi u Kležanima gotovo sasvim zaboravljen od "svoga otečestva".