NIKOLA ČUPIĆ

KNJIŽEVNI FOND ČUPIĆEVE ZADUŽBINE

Mira Sofronijević: Darivali su svome otečestvu, Beograd, 1995.

"Sve moje imanje neka se upotrebi
na izdavanje moralnih i naučnih knjiga"
Nikola Čupić, artiljerijski kap.

Ostavljajući svoje imanje srpskom narodu sa izričitom željom da se ono koristi isključivo za izdavanje knjiga i nagrađivanje pisaca, Nikola Čupić je u poslednjem pismu koje je iz Afrike pred smrt uputio prijatelju đeneralu Protiću napisao:

"Čas je tu; mreti se mora; leka mi nema; da se kući vratim; ah srpsko sunce; srpska zemljo... Hitam da napravim raspoloženje mojim imanjem dok još ovo malo duše u meni traje; kad ne bih sreće da; kao što moji stari; budem od koristi svojoj otadžbini; na bojnom polju; sa sabljom u ruci; za šta se uvek spremah; ostaviću sve svoje imanje na prosvetne celji te da na ovom polju bar svojoj zemlji pomognem. I prosveta je oštra kao bojni mač; i ona može da pognjavi Turke i osveti Kosovo".

Nikola Čupić se rodio u Šapcu 1836. godine u porodici Kurtović, ali je tokom školovanja uzeo prezime majčine porodice pošto mu je majka Vasilija bila kći Stojana Čupića, čuvenog Zmaja od Noćaja, pa je pod dedinim prezimenom ostao zapamćen.

Verujući da jedino kroz vojničku karijeru može da bude dostojan naslednik svoga dede, Nikola se upisuje u Artiljerijsku školu 1851. godine koju završava veoma uspešno, kao treći u rangu. Naročito se isticao u matematici i nacrtnoj geometriji. Srećemo ga već 1861. kao kapetana druge klase kod kneza Mihaila da bi 1863. bio unapređen u kapetana I klase. Savremenici ga opisuju kao lepog, vitkog, stasitog, crnomanjastog mladića, veoma naočitog i obrazovanog. Posebno ga je privlačila literatura o spiritualizmu i materijalizmu o čemu je uvek bio spreman da razgovara. Pored jahanja, velika razonoda mu je bio i šah. Igranje šaha često je komentarisao:

"Ne pomaže ovde samo micati figure; tu treba najpre pamet zrelo da razmisli; da predvidi posledice; pa tek onda nešto da učini; u svakoj svojoj figuri valja smatrati po jednog svog vojnika ili po jedan deo vojske; koji ne treba nerazumljivo gurati napred da uzalud gine".

Kao ugledan građanin, bogati kolenović, ženidbom ulazi u vladarsku porodicu Obrenović. Oženio se Herminom ili Đermilom, kako su je svi zvali, ćerkom gospodar Jovana. Međutim, taj brak mu uz već načeto zdravlje donosi i veliko razočaranje, pa kako nisu imali dece, crkva im je dozvolila da se razvedu.

Nikola Čupić je u potpunosti bio okrenut vojnom pozivu dok ga politika uopšte nije zanimala. Iz ličnih sredstava je nabavljao vojnu opremu govoreći, kad god bi što dobro i vredno pribavio, "da će to trebati kad se pređe u Bosnu". Bavio se i pronalazaštvom. Konstruisao je jedan mali pešadijski top, koji se za njegova života nije proizvodio, i kola s malim uglom osovinskog okretanja. Mrzeo je Turke kao i njegov deda Stojan Čupić - Zmaj od Noćaja. Ovaj se kao već poznat i bogat marveni trgovac iz Mačve naročito istakao u Prvom srpskom ustanku u bojevima na Glavici preko Drine, Klenju, Bajinoj Bašti - gde je prešavši Drinu, izašao na megdan čuvenom begu Zumbuloviću, kao i na Salašu Crnobarskom i mnogim drugim. Stojana Čupića je za života opevao Filip Višnjić, a narod prozvao Zmaj od Noćaja. Međutim, tom istom narodu u Mačvi nije smetalo da svog Zmaja od Noćaja po izbijanju Drugog srpskog ustanka, kada su ustanici već uzeli Valjevo a Stojan se u dogovoru sa knez-Milošem vratio u svoj Noćaj, na prevaru kod Badovinaca na Prudovima izdaju Turcima. Dok su Turci razoružanog i vezanog Stojana Čupića odvodili u Bosnu, mačvanski kmetovi, koji su prisustvovali toj izdaji, zaigrali su kolo složno i veselo. Kolovođa im je kako pri izdaji tako i u kolu bio Jovan Lazić iz Petlovače a u svemu su ga pomagali Ćirko Nikolić i Miailo Jekić, oba iz Prnjavora. Jovan Lazić je u kolu brojao i ovu brojanicu:

"Opa cupa Marta
Suknja ti je kratka
Udri nogu o nogu
Neka dođe pod nogu".

Stojan, međutim, nije ostao neosvećen. Ćirka Nikolića i Miaila Jekića odmah po povratku u Prnjavor ubio je hajduk Dimitrije Nogić, jedan od preživelih golaća iz čete Zeke Buljubaše sa Ravnja. Jovana Lazića, koji je ostao kao talac kod Turaka, jer je Čupića predao uz reči "Eto hajduka koji zameće krajinu, više krajine neće biti", isekao je Nogić kasnije. Tokom bitke na Dublju među Turcima je Nogić spazio Jovana Lazića te je navalio da ga seče jataganom podvriskujući: Opa cupa Marta... Ostali srpski taoci koji su bili sa Turcima zavapiše: "Za Boga mi smo Srbi". Na to Nogić jurnu i na njih "Niste vi Srbi nego ste gori i od Turaka kad Čupića izdadoste".

Sve ovo je svojevremeno zapisano prema kazivanju starca Riste iz Dublja, koji je bio savremenik i očevidac mnogih tadašnjih događaja.

Pod uticajem ovakvih priča i narodnih pesama Nikola Čupić je stalno maštao o odlasku u Bosnu i o osveti. Ali mu bolest to nije dopustila. Kako je grudobolja sve više uzimala maha, po savetu lekara, koji su u to vreme verovali da samo suv i izuzetno topal vazduh leči tuberkulozu, odlazi preko Francuske u Alžir. Nastanjuje se u Oranu. U toj vreloj i prašnjavoj mediteranskoj luci nije moglo da bude ni govora o nekom ozdravljanju te Nikola Čupić umire 31. januara 1870. u svojoj trideset četvrtoj godini. Srbija je njegovom smrću izgubila darovitog i školovanog

oficira ali je dobila Zadužbinu Nikole Čupića koja je, kao što je njen osnivač predvideo, "doprinela razvoju i opstanku srpskog književnog jezika mnogo više nego bojni mačevi".

Kao zdrav čovek, Nikola Čupić je bio darežljiv i široke ruke je pomagao siromašnima. Kada se razboleo, postaje štedljiv i to pravda rečima: "Bolje je prištedeti za korist svoje otadžbine ma da se to često ogovara".

U dalekom, vrelom Oranu pred samu smrt Nikola Čupić piše 8. januara 1870. godine svoj testament iz koga je najbitnija rečenica "Sve moje imanje neka se upotrebi na izdavanje moralnih i naučnih knjiga".

Čim je dobio obaveštenje iz Orana o Čupićevom testamentu, ministar prosvete i crkvenih dela Kneževine Srbije Dimitrije Matić odredio je 21. oktobra 1871. dvanaest članova komisije čija je dužnost bila da utvrde stanje Čupićeve zaostavštine i postupe prema odredbama testamenta. Ta komisija je kasnije prerasla u Odbor Čupićeve zadužbine. U taj prvi odbor pozvani su dr Josif Pančić, Čedomilj Mijatović, Stojan Bošković, Sava Sretenović, Kosta Protić, Đorđe Maletić, Jovan Anđelković, Stojan Novaković, Milivoje Prajzović, Mata Karamarković, Jovan Pavlović i Kosta Marinković.

Presudom Okružnog suda u Šapcu, od 15. jula 1874. godine, br. 9719 presuđeno je da se iz mase pokojnikove zaostavštine izmire razni dugovi i zaveštani legati.

Čupićeva zaostavština sastojala se ne samo od gotovog novca već i od nepokretnosti. Odbor je stoga najpre naložio da Sava Sretenović i Kosta Protić utvrde tačno stanje imovine kojom se raspolaže pa da se tek onda izradi statut Zadužbine.

Kako novac zadužbinski ne bi besplodan ležao, Odbor je rešio da ga do donošenja statuta izda pod interes sa 10% kamate i to na četiri godine.

Legate i ostale prijavljene poverioce Odbor je odmah izmirio ali je sa Stefanom Radovanovićem, zakupcem šabačke mehane, koja je bila Čupićevo vlasništvo, vođena duga parnica koja se završila na štetu Zadužbinskog fonda. Na prvom zvaničnom sastanku Odbora prihvaćeno je konačno stanje zaostavštine i doneta Uredba Odbora Zadužbine Čupićeve.

Fond Zadužbine Čupićeve imao je kapital, 31. januara 1875. godine, od 6.000 dukata cesarskih koji je predat Upravi fondova na rukovanje.

Na kraju prvog sastanka Odbora odlučeno je takođe da se objavljivanje zapisnika smatra kao oglas i poziv književnicima koji žele da im se dela izdaju o trošku zadužbine.

Taj prvi odbor doneo je 22. decembra 1874. godine Uredbu Odbora Zadužbine Čupićeve.

Tako je Zadužbina Nikole Čupića započela svoj dugotrajni plodonosni rad.

Odbor je među svojim članovima birao predsednika, delovođu, odnosno sekretara i blagajnika Odbora. Za 65 godina rada Zadužbine Nikole Čupića predsedničku dužnost su obavljali:

Milan Đ. Milićević, sa prekidima 35 godina, Stojan Novaković 4 godine, Ljubomir Kovačević 2 godine, Dobrosav Ružić 8 godina i Tihomir P. Đorđević 20 godina.

Sekretari ove značajne ustanove bili su Svetislav Vulović, Stojan Novaković, Mita Rakić, Živojin P. Simić i Uroš Džonić.

Blagajnom su rukovali za sve vreme rada Zadužbine bez i jednog propusta ili primedaba Sava Sretenović, Kosta S. Protić, Živojin P. Simić i Uroš Džonić. Najduže u radu Odbora zadužbine proveo je Čeda Mijatović i to od njegovog osnivanja pa do svoje smrti - punih 58 godina. Valja napomenuti da je rad u Odboru bio dobrovoljan i bez ikakve nadoknade.

Iz zapisnika sa sastanka Odbora početkom 1877. saznajemo da je odlučeno da se izdaje poseban časopis o radu Zadužbine. Da se časopis nazove "Godišnjica Čupićeve zadužbine" i da bude zadužbinsko izdanje. Predviđeno je da se tu prvenstveno štampaju godišnji izveštaji o radu Odbora i raznovrsni obrazovni tekstovi koji će biti pristupačni širokom krugu čitalaca. Za tu prvu svesku "Godišnjice" odlučeno je da članke napišu članovi Odbora. Ponuđeni tekstovi će se ocenjivati na sednici Odbora, pojedini članovi će biti recenzenti, nagrađivaće se autori po "štampanom tabaku" najviše do 5 dukata. Prednost imaju dela o "srpskom narodu i iz njegovog života". Dogovoreno je da ni jedno delo ne bude veće od tri štampana tabaka što naravno nije nikad bilo striktno poštovano. U prvoj svesci "Godišnjice" objavljeno je sve što je u Odboru urađeno od njegovog osnivanja.

Te 1877. godine odlučeno je takođe da se "Godišnjica" izdaje u januaru, po starom kalendaru, odnosno u februaru, tj. do dana smrti Nikole Čupića. Rukopisi su se mogli predavati do 1. septembra prethodne godine.

Prva knjiga Godišnjice prodavana je preko knjižara u Beogradu, Novom Sadu i Pančevu po ceni od 2 dinara za Srbiju i 1 forinte za Austro-Ugarsku, s tim da se knjižarima nije smelo davati više od 25% od zarade. Đacima i studentima Godišnjica je prodavana za 50% jeftinije do kraja njenog izlaženja. Primerci Godišnjice poslati su srpskim i stranim redakcijama radi oglašavanja. Tiraž ove prve knjige Godišnjice iznosio je 600 primeraka.

Odbor Čupićeve zadužbine odlučio je 1880. godine da se svakog 31. januara - na dan smrti Nikole Čupića - održi svečana javna sednica i parastos osnivaču Zadužbine a da se od rektora Velike škole za taj dan zatraži svečana sala. Te svečane sednice održavane su, prema podacima do kojih je bilo moguće doći, sve do izbijanja Drugog svetskog rata, tj. do 1941. godine.

Preko Ministarstva inostranih dela Odbor, tokom 1907. godine, pokušava da u Oranu pronađe posmrtne ostatke Nikole Čupića i da ih prenese u otadžbinu. Na žalost, ta namera nije bila ostvariva pošto su groblje u kome je bio sahranjen, kao i znatan deo varoši Oran, razoreni u velikom zemljotresu 1890. i 1891. godine. Prilikom raščišćavanja ruševina groblje je uništeno a na njegovom mestu se kasnije proširila varoš. O ovom oštećenju groba svoga osnivača zadužbinski Odbor nije na vreme obavešten.

Književna dela koja je prvih godina svoga rada izdavala Zadužbina Nikole Čupića bila su uglavnom patriotsko-poučna i naučno-popularna, dok se kasnije pretežno posvećivala pažnja književno-naučnom sadržaju.

"Godišnjica" postaje važan književni almanah.

Recenzenti dela i članaka koje je objavljivala Zadužbina Čupićeva birani su među najeminentnijim stručnjacima toga vremena. To su bili: Laza K. Lazarević, Milutin Garašanin, dr Vladan Đorđević, Milan Kujundžić - Aberdar, dr Laza Dokić i mnogi drugi.

Prva knjiga "Godišnjice" štampana je kao VIII knjiga izdanja Zadužbine. "Godišnjica" postaje najvažnije zadužbinsko izdanje a kako je izlazila iz štampe jednom godišnje, štampano je svega pedeset (L) knjiga.

"Godišnjica" je poručivana iz svih važnijih svetskih centara, kao na primer iz Petrovgrada, Pariza, Njujorka a i iz Zagreba, Splita, Skoplja i mnogih drugih gradova.

U XLIX "Godišnjici" objavljen je podatak da je do tada štampano 435 priloga i to po strukama iz: istorije 187, istorije književnosti 84, folklora 57, prava 26, pedagoških nauka 9, geografije 57, filozofije, filologije i drugih oblasti 15.

"Godišnjica" se pominje u mnogim naučnim knjigama, časopisima i raspravama te se svojevremeno nametnula kao neophodan i najbolji almanah svoga vremena.

Zadužbina Čupićeva nije imala predviđena sredstva za smeštaj arhive ni magacinski prostor za svoja izdanja pa je za tu svrhu korišćen prostor Srpske kraljevske akademije, Srpske književne zadruge i Univerzitetske biblioteke.

Za sve vreme rada Zadužbina Čupićeva izdala je 33 knjige posebnih izdanja i 50 Godišnjaka.

Posle Drugog svetskog rata saznajemo da je Rešenjem Saveta za prosvetu, nauku i kulturu Vlade NR Srbije Zadužbina Nikole Čupića stavljena pod upravu Zadužbinskog odeljenja tog Saveta i da njenu imovinu sačinjavaju:

1. 11.010 dinara kod Narodne Banke FNRJ Centrala za NR Srbiju, i

2. Sva izdanja "Godišnjice".

Dalje u tom rešenju stoji da Zadužbinu treba uvesti u Registar zadužbina NR Srbije koji se vodi kod Zadužbinskog odseka. Ovo Rešenje potpisao je Mirko Tepavac, sekretar Saveta, 11. juna 1958. godine a registrovano je pod brojem 714 na strani 72.

Posebna književna dela izdata potporom Zadužbine Nikole Čupića, navedena hronološkim redom:

- Milan Đ. Milićević: Čupić Stojan i Nikola, Beograd 1875.

Ovo je prva knjiga izdata potporom Zadužbine Čupićeve i jedino ona ne nosi sliku Nikole Čupića.

- Garnej, prevod P. J. Savić: Prvi pojmovi političke ekonomije, Beograd 1876.

- N. J. Petrović: Kuća kao vaspitaonica, Beograd 1876.

- Stojan Novaković: Srpske narodne zagonetke, Pančevo 1877.

- Mita Rakić: Jedan list iz socijalne fizike, Beograd 1877.

- Milan Đ. Milićević: Život i dela velikih ljudi iz svih naroda I, Beograd 1877.

- K. S. Aranicki: Refleksi mozga od I. Sječanova, Beograd 1877.

- Milan Đ. Milićević: Život i dela velikih ljudi iz svih naroda II, Beograd 1877.

- V. J. Petrović: Žena kao domaćica od prof. dr L. Štajna, Beograd 1879.

- Milan Đ. Milićević: Život i dela velikih ljudi iz svih naroda III, Beograd 1879.

- Ernst Pojhtersleben: Prilozi dijetetici duše, preveo s 36. izdanja V. S., Beograd 1880.

-Čedomilj Mijatović: Despot Đurađ Branković knj. prva, Beograd 1880.

- N. Kapetanović: Karakter i duh političkih partija od J. Blunčlija, Beograd 1880.

- Dr Papakostopulos: Odiseja Omerova, Beograd 1881.

- Čedomilj Mijatović: Despot Đurađ Branković knj. druga, Beograd 1881.

- Đorđe Maletić: Građa za istoriju Narodnog pozorišta, Beograd 1884.

- Gajenje male dece od Marije Manasejine, prevela dr Draga Ljočić (prva žena lekar u Srbiji), Beograd 1885.

- Milan Đ. Milićević: Pomenik znamenitih ljudi u srpskom narodu novijeg doba, Beograd 1888.

- Milan Đ. Milićević: Knez Miloš u pričama, Beograd 1891.

- Stojan Novaković: Srbi i Turci XIV i XV veka, Beograd 1893.

- Milan Đ. Milićević: Žena XX veka, napisala Žil Simon, čl. francuske Akademije i Gustav Simon dr medicine, Beograd 1894.

- Andra Gavrilović: Pisma o književnosti u Slovenaca, Beograd 1895.

- Milan Đ. Milićević: Knez Miloš u spomenima svog nekadašnjeg sekretara, Beograd 1896.

- Milan Đ. Milićević: Knez Miloš u pričama, nova zbirka, Beograd 1900.

- Milan Đ. Milićević: Pomenik znamenitih ljudi u srpskom narodu, Beograd 1901.

- Vojvoda Marko Miljanov: Primjeri čojstva i junaštva, Beograd 1901.

- Spomenica Milanu Đ. Milićeviću, Beograd 1901.

- Andra Gavrilović: Beogradska Velika škola 1808-1813, Beograd 1902.

- Dr J. H. Vasiljević: Prilep i njegova okolina, Beograd 1902.

- Sreta J. Stojković: Lazarica ili Boj na Kosovu, Beograd 1903.

- Dobra Ružić: Pčelarski rečnik, Beograd 1904.

- Milan Đ. Milićević: Karađorđe u govoru i stvoru, Beograd 1904.

- Veselin Čajkanović: Pregled rimske književnosti, Beograd 1932.

U R E D B A

ODBORA ZADUŽBINE ČUPIĆEVE

ČLANAK 1.

Zaveštanjem pok. N. Čupića, kapetana artiljerijskog, osnovan je fond za "izdavanje naučnih i moralnih dela".

Fondom tim upravlja Odbor Zadužbine Čupićeve, i određuje, prema vremenu i potrebama, bliži program svoje književne radnje.

ČLANAK 2.

Imanje Fonda sačinjava novac zaveštan u gotovini, ili pribavljen prodajom zaveštanih nepokretnih dobara. To imanje, u onome što se pri otpočetku radnje odborske kao kapital smatralo bude, ili što se posle ukapitališe, ne može se umanjivati. Odbor je vlastan samo redovne dohotke trošiti. Dohodak pak, koji bi u jednoj godini nepotrošen ostao, ulazi u druge godine, itd., i na raspoloženju je Odboru za zadatke Zadužbine. Na isti način, postupa se i sa prihodom Zadužbine. Sume od dohotka mogu se ukapitalisati samo po naročitoj odluci, koja vredi samo za one sume, o kojima je izrečena.

ČLANAK 3.

Ako se uprazni mesto kojeg od dvanaest članova, postavljenih ministrom prosvete i crkvenih dela, na osnovu zaveštanja testamentalnog pok. N. Čupića, Odbor će, običnim načinom, na prazno mesto izabrati književnika, koji se odlikuje u struci književnosti, što je kao zadatak društvu postavljena, ili za koga se inače može držati, da će na vršenju odborskog zadatka s voljom raditi.

Za članove Odbora mogu biti izabrani samo književnici koji stanuju u Beogradu.

ČLANAK 4.

Odbor upravlja svim poslovima zadužbine; on prima rukopise i određuje im ocene; on sastavlja budžet godišnji; on određuje nagrade i raspolaže imanjem zadužbinskim.

Da bi odluke vredile, valja da bude na sastancima polovina odbora i bar jedan više; a odluka je ono, zašta glasa prosta većina glasova.

Član odbora, koji u radnji ne učestvuje, napr. na pet sednica uzastopce ne dođe, smatraće se, da je dao ostavku, i biraće se na njegovo mesto drugi.

ČLANAK 5.

Odbor bira sebi predsednika, delovođu i kasira na godinu dana. Delovođa i kasir mogu biti sastavljeni u jednom licu.

Njih trojica čine upravni pododbor, koji može opravljati sve tekuće sitnije poslove i dužnost mu je i odbor o ovom naknadno izveštavati. Krug rada pododborskog odrediće odbor.

Ako bi dužnost delovođe i kasira obavljalo samo jedno lice, onda se u pododbor bira još jedan član.

ČLANAK 6.

Radnja odbora, u koji se uvršćuje i radnja pododbora, za tim godišnji izveštaji i računi objavljivaće se u "Srpskim Novinama".

ČLANAK 7.

Odbor ima svoj pečat, u kome će biti lik pok. N. Čupića, s natpisom: "Odbor Zadužbine Čupićeve".

ČLANAK 8.

Književnu radnju (čl. 1) izazivaće i potpomagaće odbor nagradama ili raspisima nagrada za pojedina dela ili serije, za koje bi odbor našao da su potrebne našoj književnosti.

Da bi se za podneseno delo ili po raspisu dobiveno delo (ako o tom raspisu što osobito ne naređuje) saznalo: je li umesno da se troškom fonda izda ili nije, umoliće se dvojica književnika, da se prime pregledanja i ocene. Odbor određuje tim književnicima nagradu za njihov trud, bilo da se delo primi ili odbaci.

Imena ovih referenata štampaće se na drugoj strani naslovnog lista, a referati njihovi, u celini ili u izvodu, štampaće se u zapisnicima odborskim.

ČLANAK 9.

Na osnovu referata književničkog (čl. 8) odbor određuje nagradu za delo.

Ona treba da je najmanje tolika koliki je trošak štampe i poveza za broj egzemplara, koji odbor odredi.

Pisac prima nagradu onda, kada podnese naštampano delo, a to mora biti najmanje za godinu dana. Inače pisac gubi pravo na nagradu i s ovim novcem odbor raspolaže kao da nije ni na šta određivan.

ČLANAK 10.

Sva dela koja se troškom fonda izdaju, nose broj izdanja i znak zadužbine. S toga se pri određivanju nagrade saopštava piscu, koji broj pripada njegovom delu. Tako na svakom delu ozgo na naslovnom listu povrh naslova, od naslova linijom odvojeno, treba da stoji: H (broj koji je) IZDANjE ZADUŽBINE ČUPIĆEVE. Osim toga kao znak zadužbinski, dolazi na svoje mesto slika Čupićeva u malome, kojom će društvo poslužiti svog pisca. Knjigama će se odrediti jedan format.

ČLANAK 11.

Svaki pisac, kome se delo nagradi, dužan je kako je napred napomenuto sme se brinuti o tome, kako će se štampati i izvršiti sve što naređuje članak 10-ti, i svaki je dužan predati odboru zadužbinskom na raspoloženje 25 komada knjiga.

ČLANAK 12.

Članovi odborski, računeći od onda kad postanu članovi, dobijaju besplatno po jedan egzemplar izdanja zadužbinskih.

ČLANAK 13.

Da se što u ovim pravilima izmeni ili dopuni, potreban je pristanak dve trećine članova odborskih. Te izmene i dopune saopštiće se ministru prosvete i crkvenih dela, a važe od dana potpisa odborskog.

ČLANAK 14.

Na dan 31. januara, kao dan smrti pok. N. Čupića, odbor drži godišnji pregled svoga rada i imanja.

Tako odlučeno i potpisano na sastanku komisije naimenovane ministrom prosvete i crkvenih dela prema testamentskoj želji pok. N. Čupića, na dan 22. Dekembra 1874 godine u Beogradu.

POTPISALI

Major Anđelković s.r.

St. Bošković s.r.

Vulović Svet. s.r.

Đ. Maletić s.r.

Kosta Marinković s.r.

Čed. Mijatović s.r.

M. Đ. Milićević s.r.

Stojan Novaković s.r.

Jak. Pavlović s.r.

Dr J. Pančić s.r.

K. S. Protić s.r.