NovostiPretragaO projektuMapa projektaKontaktPomocProjekat Rastko Promena pisma English
Projekat RastkoIstorija
TIA Janus

МИЈАИЛО И МАРИЈА МИЛИВОЈЕВИЋ

ФОНД ЗА ПОМАГАЊЕ СИРОМАШНИХ СПИСАТЕЉА

Мира Софронијевић: Даривали су своме отечеству, Београд, 1995.

"Циљ Задужбине је да служи за помагање сиромашних списатеља, како оних који су писали и радили па пали у сиротињу, тако и оних који пишу добре књиге а злопате се од сиротиње".

Из Правила о раду Задужбине Мијаила и Марије Миливојевић

О Мијаилу и Марији Миливојевић тешко је рећи било шта изузетно што би их издвајало од многобројних житеља Србије њиховог доба. Марија је на самом почетку XIX века рођена у селу Јунковцу које је тада било у крагујевачкој нахији. Какво јој је било детињство и прва младост можемо само да нагађамо ако знамо да њена прва сазнања падају у време сече кнежева пред почетак Првог српског устанка. Припадала је женском свету за који у то доба у Србији није било школа, поготово ако се зна да су и мушка деца која су учила "књигу" у то време била права реткост.

Удала се, као што се и могло очекивати, јер је то била једина егзистенција коју је девојка могла да стекне у устаничкој Србији, за Мијаила Миливојевића у Мале Крчмаре, у Лепеници. Даљи њен живот је био као и живот многих њених "врсница". Једина несрећа која ју је стално пратила била је та што са мужем, с којим је провела цео свој живот, није имала деце. У браку су били око четрдесет седам година.

Марију можемо да сматрамо за једну од првих хуманитарних радница у нас. За живота свога мужа Мијаила, о чијим делатностима нам није ништа остало записано, помагала је издашно невољницима и сиротињи. Када је остала удовица, готово све своје имање, које није било занемарљиво, издашно је давала у добротворне сврхе. Тако је манастиру Грачаница поклонила велико звоно, Јарушичкој цркви, такође, велико звоно и скупоцени путир, школи села Крчмара школско звоно а својим сродницима при удаји женске деце обавезно је давала нешто новца.

У Београд је дошла при крају свога живота јер јој је ту живео брат, прота Илија Новаковић. Тада је у Београд донела и 450 дуката. Жеља јој је била да од тог новца оснује задужбину која ће носити име њеног мужа и њено.

За савет око оснивања задужбине обратио се прота Новаковић Милану Ђ. Милићевићу који им посаветова да оснују Фонд за помагање остарелих и осиромашених српских списатеља. Тај предлог је радо прихваћен, али Марија умире 12. јануара 1866. године а њена жеља и новац остадоше као аманет код њеног брата, проте Илије Новаковића. Прота Новаковић предаје 450 дуката Управи фондова а Министарство просвете и црквених дела упућује Српском ученом друштву Основно писмо које гласи:

Српском ученом друштву

Г. Илија Новаковић, београдски прота, као извршилац тестамента пок. зета свога Мијаила Миливојевића и овога жене, а протине сестре, Марије, писмом својим од 29. пр. месеца јавио је Министарству просвете и црквених дела да суму од 450 дуката, која се находи у Управи фондова, намењује као фонд за помагање сиромашним писцима. Фонд тај има да се зове: Задужбина Мијаила и Марије Миливојевића и да стоји под управом Српског ученог друштва.

Г. Прота је уједно донео и предао овамо квиту Управе фондова сврх примљене горње суме од 450 дуката. Писмо ово г. Новаковића у одостовереном препису шаљем Српском ученом друштву да ми оно о томе предмету јави своје мишљење.

Министар просвете и црквених дела
Д. Матић

Бр. 2591 и 2592

2 јула 1871 год. у Београду

Српско учено друштво прихватило је дар те је основана задужбина за чији су рад донета Правила.

Задужбину Мијаила и Марије Миливојевић сачињавала је главница од 24.000 динара у злату на приплоду код Управе фондова. Трећина годишњег прихода уносила се у задужбинску главницу и тиме се ова стално увећавала док су се друге две трећине користиле за задужбинске циљеве.

Коме од књижевника и колика помоћ ће се одобрити одлучивано је на почетку сваке године, на састанку целокупне Академије уз учешће проте београдског или најстаријег свештеника, уколико је место проте београдског упражњено у тренутку одлучивања, једног чиновника Министарства просвете и једног грађанина Београда кога одреди Академија. Овај скуп је доносио одлуку са онолико чланова колико их је било присутно.

У архиву САНУ налазимо докуменат који гласи:

СРПСКА КРАЉЕВСКА АКАДЕМИЈА

8 октобра 1929

Београд

1. ЗАДУЖБИНА: МИЈАИЛА И МАРИЈЕ МИЛИВОЈЕВИЋ

2. ОСНИВАЧ: прота Илија Новаковић

3. ДАТУМ И АКТ ОСНИВАЊА: 29 јуна 1871 год.

4. ИМОВИНА ЗАДУЖБИНЕ:

а) У готову 49.595 динара злата по уложној књижици Државне Хипотекарне Банке Парт. 15/109 књ. 9/8 лист 169/145 и 61,85 динара сребра у каси.

б) Укупна имовина на дан 31 дец. 1928 године 49.597 динара злата и 61,85 динара сребра.

5. ЦИЉ ЗАДУЖБИНЕ: за помагање сиромашних и изнемоглих писаца

6. ГОДИШЊИ ПРИХОД: 1660 динара

7. КАД ЈЕ ОТПОЧЕЛА РАД: 1902 године.

Секретар
Српске Краљевске Академије
А. Белић

Из ове Задужбине посредством Академије издата је помоћ следећим писцима:

1902. године Људевиту Вуличевићу 690 дин.

1903. године Људевиту Вуличевићу 400 дин. и Милошу Милисављевићу 400 дин.

1904. године Људевиту Вуличевићу 300 дин. Лазару Комаричићу 300 дин. и Мати Радисављевићу 200 дин.

1905. године Лазару Комаричићу 500 дин. и Мати Радосављевићу 350 дин.

1906. године Лазару Комаричићу 500 дин. и Мати Радосављевићу 350 дин.

1907. године Лазару Комаричићу 500 дин. и Петру Кочићу 380 дин.

1908. године Лазару Комаричићу 440 дин. и Петру Кочићу 440 дин.

1909. године Петру Кочићу 900 дин.

1910. године Људевиту Вуличевићу 400 дин. и Стевану Петрову Бешевићу 450 дин.

1911. године Људевиту Вуличевићу 450 дин. и Стевану Петрову Бешевићу 450 дин.

1912. године Људевиту Вуличевићу 450 дин. и Стевану Петрову Бешевићу 450 дин.

1913. године Владиславу Петковићу Дису 960 дин.

1921. године Динку Шимуновићу 1.450 дин.

1922. године Лазару Томановићу 1.400 дин.

1923. године Вељку Милићевићу 1.400 дин.

1924. године Николи Кашиковићу 1.500 дин.

1925. године Милици Јанковић 1.600 дин.

1926. године Тадији Костићу 1.500 дин.

1927. године Милети Јакшићу 1.500 дин.

1928. године Даници Марковић 1.800 дин.

1929. године Николи Ђурићу 2.000 дин.

1930. године Милети Јакшићу 1.700 дин.

1931. године Даници Марковић 1.800 дин.

1932. године Динку Шимуновићу 2.000 дин.

1933. године Милици Јанковић 2.000 дин.

1934. године Милети Јакшићу 2.000 дин.

1935. године Милици Јанковић 2.000 дин.

1936. године Драги Илић 2.000 дин.

1937. године Драги Илић 2.000 дин.

1938. године Стевану Бешевићу 1.800 дин.

1939. године Војиславу Илићу Млађем 2.000 дин.

1940. године Војиславу Илићу Млађем 2.000 дин.

1941. године Стевану Бешевићу 1.700 дин.

И тако је створен списак књижевника које је помагала њихова суграђанка Марија Миливојевић, рођена у време када у Србији скоро да није ни било писмених људи а камоли књижевника. Та помоћ је трајала све док је САНУ могла самостално да располаже својим фондовима.


// Пројекат Растко / Историја //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]