RADOVAN LAZIĆ

KNJIŽEVNI FOND TRGOVCA IZ VALJEVA

Mira Sofronijević: Darivali su svome otečestvu, Beograd, 1995.

Srpski narod je imao dobrotvore koji su svojim velikim zaveštanjima potpomagali prosvetu i kulturu utičući na taj način ne samo na brži razvoj svoga naroda nego nesumnjivo i na njegov opstanak. Ti dobrotvori su od svoje imovine zaveštavali znatan deo, a često i celu svoju imovinu, za opšti preporod, najčešće za prosvetne i kulturne potrebe svoga naroda. Iako na ovaj način činimo nepravdu mnogobrojnim srpskim dobrotvorima pominjući samo neke od njih, ne možemo kada je reč o dobrotvorima srpske prosvete i književnosti a da ne pomenemo imena Luke Ćelovića - Trebinjca, Ilije Milosavljevića Kolarca, Nikole Čupića, kapetan Miše Anastasijevića, ... koji su se u pamćenju svoga naroda ovekovečili zaveštanjima čija je svrha bila školovanje siromašnih đaka, razvoj nauke i književnosti. Iako sa znatno skromnijim zaveštanjem, među dobrotvore srpske književnosti upisano je i ime Radovana Lazića, trgovca iz Valjeva.

Suma od 10.000 dinara u srebru, kojom je 1883. godine Radovan Lazić, polupismeni gvožđarski trgovac iz Valjeva, osnovao svoj "Književni fond", nije mogla bogzna koliko da potpomogne razvoj srpske književnosti ali ipak zaslužuje pažnju i neizmerno divljenje.

Radovan Lazić je tim svojim zaveštanjem mogao da podigne sebi mnogo "značajniji i trajniji" spomenik da potomstvo na ovim našim prostorima nije često u takvim slučajevima zaboravno i do lenjosti nezahvalno.

Radovan Lazić je rođen 22. februara 1834. u Valjevu od oca Lazara Todorovića doseljenika iz Mostara, koji je pre dolaska u Valjevo dugo živeo u Sarajevu pa su ga stoga i zvali Laza Sarajlija. Majka Joka mu je bila rodom iz Valjeva. Otac Laza se bavio ćurčijskim zanatom, uz to je trgovao i rakijom. Sve to nije moglo da donese dovoljno zarade pa je Laza nakon svoje prerane smrti ostavio Joki i Radovanu samo jednu kućicu pletaru pokrivenu daskama, pored same Kolubare, plac od "dana oranja" pored reke Ljubostinje u Valjevu i 60 dukata.

Joka se posle Lazine smrti preudala za Gavrila Stevanovića iz Valjeva koji je bio veoma dobar i pošten čovek ali siromašan. Sa 60 dukata koje je ostavio Radovanov otac i onom kućicom pletarom bili su u mogućnosti da kupe drugu kuću preko puta prvobitne u kojoj je Radovan rođen. U novu kuću se uselila cela porodica. Radovanov očuh i majka su nastavili da žive oskudnim životom nadničara. Očuh je Radovana veoma voleo i prema njemu se odnosio kao i prema svojoj rođenoj deci.

Radovan je kao dete bio stidljiv i slabunjav. Siromašni roditelji nisu mogli da mu obezbede više od dva razreda osnovne škole. Školu je napustio već 1847. godine. Te godine posle velikog Miholjskog vašara u Valjevu Radovan je pošao sa nekim terzijom za Beograd da ga ovaj nauči terzijskom zanatu.

Docnije je Radovan pričao da se pri dolasku u Beograd zakleo da "mora ili naučiti zanat i njime se koristiti ili se živ ne vraća u Valjevo".

Posle tri godine savesnog učenja i rada Radovan se "oslobodio", postao je kalfa. Ostao je da radi kod istog majstora, čije nam ime, na žalost, nije sačuvano, za nadnicu od 100 groša godišnje. Već te prve godine uspeo je da uštedi 40 groša. Radeći i sledeće godine u Beogradu kao kalfa, Radovan je uvideo da veća zarada nije moguća te reši da pređe u Valjevo gde je mogao više da zaradi a i da pomogne roditeljima koji su se i dalje mučili kao nadničari. Posle nepune tri godine, 1854, stupi u ortakluk sa jednim imućnim trgovcem iz Valjeva. U taj ortakluk unese svojih 50 dukata te dobivši još 150 dukata u terzijskom i sitničarskom espapu od svog ortaka, otpoče rad. Posle tri godine napornog rada Radovanov deo je iznosio 9.000 groša pa je sa zajmom od 12.000 groša, dobijenim od Uprave fondova, počeo da vodi samostalnu trgovinu. Te iste 1857. godine oženio se Danojlom, ćerkom Gliše Dabića, trgovca iz Valjeva.

U to vreme svaki trgovac trgovao je svim i svačim. Radovan je vrlo rano shvatio da to nije nikako dobro i da narod ne kaže uzalud "sto zanata, hiljadu belaja". Zato se opredelio samo za trgovinu gvožđarijom.

Radeći naporno i pošteno, ubrzo se pročuo kao valjan trgovac te ga terzijski esnaf izabra za svog starešinu, a već 1859. biran je za starešinu Valjevske crkve.

U vreme kada je Radovan bio starešina terzijskog esnafa, ministar finansija Srbije postavio je pitanje svim esnafima: "Šta je uzrok te zanati u zemlji opadaju umesto da napreduju?" Radovan je sam sastavio odgovor navodeći pored ostalog da je glavni uzrok što zanati ne napreduju: nevešt rad zanatlija i što svaki zanatlija radi po nekoliko zanata. Na sastanku esnafa dokazivao je "da bi korisno bilo kad bi se zanati podelili i da bi bolje napredovali kad bi svaki zanatlija radio samo onaj zanat za koji je spreman i za koji se dobro izveštio".

Ali članovi njegovog esnafa nisu prihvatili ovaj odgovor ministru finansija smatrajući da je bolje da ostane sve kao što je i bilo. Plašili su se promena pa ma ove i nabolje bile.

Da bi što bolje snabdeo svoju radnju espapom i po što povoljnijim cenama, često je putovao izvan Srbije i to ne samo u Pančevo i Zemun već i u Peštu i Beč, kao i u mnoga druga mesta. Njegova česta putovanja kao i napredovanje njegove trgovine stvorile su mu mnogobrojne neprijatelje. Mnogi valjevski trgovci koji se nisu potrudili da za espap odu ni do Beograda pokušali su da omalovaže sve Radovanove uspehe pričajući "kako on putuje ne radi trgovine već da se tamo sastaje sa Karađorđevićem i da od njega prima znatne sume kako bi ovde u Srbiji poradio na prevratu". Ali kasnije se nepobitno utvrdilo da je Radovan za trideset godina mukotrpnog rada uspeo da stekne priličan kapital ne upuštajući se ni u kakve političke i finansijske špekulacije.

Valjevci mu ukazuju poverenje birajući ga 1865. za odbornika Valjevske opštine, a za predsednika biran je dva puta i to 1867. i 1868. godine. Kada je juna 1868. držana Velika narodna skupština u Topčideru, bio je na njoj poslanik iz Valjeva.

Već kao odbornik Valjevske opštine, Radovan je podneo više pismenih predloga za uređenje opštinskog zemljišta od kojih su nam mnogi ostali sačuvani, kao npr. onaj da se zemljište "Boričevac" zagradi, "a gde na njemu nema šume da se pošumi a stara da se pokreše i očisti kao i da se zabrani puštanje stoke u njega". Na tom mestu je nekada bila lepa šuma ali je tu 1862. godine boravio dobrovoljački kor i po njegovom odlasku šuma je ostala zapuštena i zatrvena sve do korena. Opština je predlog prihvatila ali samo je ogradila i očistila zemljište, dok za nove sadnice nije htela ili nije mogla da izdvoji novac. Još značajniji Radovanov predlog bio je onaj da se nabavi prvi šmrk za gašenje požara, što je i učinjeno.

Kada je izabran za predsednika Valjevske opštine, prepuštao je uglavnom članovima Opštine da sude parnice o dugovima a on je samo nastojao da se svaka takva presuda što pre i izvrši. Ovim je mnoge građane odbio od suđenja i parničenja jer su se bojali skorog izvršenja.

Dok je bio predsednik Valjevske opštine nijedan njen građanin nije smeo da besposliči, pijanči i bekrija po kafanama u radne dane. Ukoliko bi se takav našao, Radovan bi ga pozvao u sud pa ako bi to bio građanin koji na vreme ispunjava sve svoje obaveze, zahtevao je od njega uz grdnje i pretnje da se "kloni ćorava posla" i da to više ne čini kako se drugi ne bi na njega ugledali. Ako bi to, pak, bio neko siromašniji koji ni svoj porez ne može da plaća već drugi moraju da snose i njegov teret, takvog bi Radovan, pored grdnje, upućivao na opštinske poslove. Od te zarade bi mu se davala jedna trećina dok bi ostatak išao za izmirenje poreza. Kao predsednik Valjevske opštine vodio je računa i o tome da đaci, šegrti i omladina ne besposliče i ne dosađuju građanima bilo larmom i neredom na ulici, bilo da im nanose kakvu štetu na imanju ili u radnjama. Određivao je građane koji su bili dužni da vode računa o svemu ovome i da ga preko opštinskih poslužitelja obaveštavaju.

Da bi gradu Valjevu pročistio vazduh i ulepšao ga, po ulicama je, gde god je to bilo moguće, zasadio mladice kalemljenih okruglih bagremova i katalpi koje je nabavljao iz rasadnika u Topčideru. Duž Crkvene ulice počev od starih ciglana pa sve do Brđana zasadio je crni i beli dud koji je, takođe, nabavio iz Topčidera.

Kada je Radovan po drugi put izabran za predsednika opštine, 1868. godine, doneta je odluka da se o trošku opštine podigne škola. U toj zgradi je po odobrenju ministra prosvete otvorena niža gimnazija.

Najznačajnije što je Radovan učinio za Valjevo svakako je osnivanje Valjevske štedionice. Godine 1868. prvi put se u Pančevu susreo sa institucijom štedionice. Čim se vratio u Valjevo, sazvao je zbor na kome je obavestio građane o ideji o osnivanju štedionice. Zbor taj predlog prihvati i odmah bi izabran Odbor čija je dužnost bila da sastavi pravila za rad štedionice. Tim odborom predsedavao je Radovan Lazić a članovi su bili: Živko Tadić, trgovac iz Valjeva, Anta Pelivanović, pisar valjevskog okružnog suda, Đura Kozarac, profesor, Kosta Ukrepina, oficir. Do pred Uskrs 1870. godine bila su pripremljena pravila za rad Štedionice koja su predviđala da osnovni kapital bude 5.000 dukata i da se taj novac uloži iz esnafskih kasa. Međutim, većina članova esnafa nije pristala da se njihov novac uloži u Štedionicu.

Po isteku mandata predsednika opštine Radovan zatraži od Pančevačke štedionice da mu se pošalju njena pravila te sa istim odborom pripremi nova pravila u kojima je osnovni kapital bio 1.000 dukata koji bi se sakupili od prodaje akcija i udeonica. Kako su u to vreme mnoge beogradske štedionice veoma loše stajale, sa prodajom ovih udeonica išlo je dosta sporo te su Pravila štedionice mogla biti potvrđena tek nakon četiri godine, tj. tek kad se skupila suma od 1.000 dukata, a to je bilo 1875. godine.

Radovan Lazić je bio predsednik Valjevske štedionice od njenog osnivanja pa sve do svoje smrti 1884. godine.

Radovan je 1880. na zboru podneo predlog o početku izgradnje fabrika u Valjevu i njegovoj okolini i gradnje železnice. Međutim, većina odbornika bila je za to da se izgradi samo železnica od Valjeva do Zabrežja i ništa drugo, te tako ovaj koristan predlog ne bi realizovan.

Na zboru građana koji je održan 30. decembra 1882. pročitao je svoj predlog o osnivanju "Sirotinjskog fonda" varoši Valjeva. Uz taj predlog podneo je i pravila, što znači da je uz podršku građana Fond mogao odmah da zaživi. Fond je bio zamišljen za školovanje siročadi a sastojao bi se od dobrovoljnih udeonica građana. Fondom bi upravljala petorica izabranih građana koji bi se zvali "sirotinjski oci". Ovaj Radovanov predlog primljen je u načelu. Izabran je i odbor od 25 članova koji je dobio zadatak da ova pravila i predlog razradi i postara se o njihovoj primeni. Međutim, kako se Radovan uskoro razbole i umre, na tome nije ništa rađeno.

Još 1862. Radovan je bio upisan u narodnu vojsku i to u konjicu. Prve godine bio je redov, druge desetar a docnije zastavnik sve do 1871. godine, kada biva proizveden za vodnika zanatlijske komore. Na toj dužnosti ostaje do 1878. godine. Godine 1875. išao je sa vojskom na Drinu, u Badovince stražareći. Radovan je za vreme Prvog rata Srbije sa Turcima 1876. bio četovođa komore konjičkog puka pa je sa vojskom bio na Drini u Bujuklića Adi, Petlovači i Prnjavoru. Za vreme Drugog rata bio je postavljen za komandanta konjičkog puka i to u Lješnici i u Šapcu dok nije jako oboleo i bio otpušten kući radi lečenja. Prve srčane smetnje osetio je 1875. u Đenovcu kod Valjeva za vreme logorovanja sa vojskom.

Radovan je po naravi bio blag, miran i predusretljiv ali je umeo da bude ljut i strog prema onima koji su radili protivzakonito i nepošteno. Najčešće je bio ćutljiv, ozbiljan i zamišljen. Mrzeo je velike parade, naročito one koje su priređivane za svadbe i sahrane. Posebno je zamerao sirotinji koja se u tome ravna sa imućnima, čije "uludo" razbacivanje takođe nije odobravao.

Posle devet godina bolovanja, iako je leka tražio kod svih poznatih lekara u Beogradu i po raznim banjama, Radovan se predstavio 22. januara 1884. godine.

Uvidevši da mnogi njegovi korisni predlozi ne mogu da se ostvare zbog već poslovične nesloge srpskih gazda i domaćina, Radovan Lazić je odlučio da sam osnuje svoj "Književni fond".

Iz Testamenta Radovana Lazića navodimo samo ono što se odnosi na "Književni fond Radovana Lazića, trgovca iz Valjeva":

Želja je pak moja da ostavim spomen posle sebe i da učinim zadužbinu, od koje će se moći koristiti svaki Srbin, svodi se na sledeće odredbe:

Prvo: da se ova ustanova zove KNjIŽEVNI FOND RADOVANA LAZIĆA, trgovca iz Valjeva,

Drugo: da se ovom Fondu da deset hiljada dinara,

Treće: da o tom Fondu vodi staranje profesorski Savet Valjevske gimnazije,

Četvrto: novci toga Fonda ima stajati pod interesom u Štedionici valjevskoj, a u stečaju ove u Upravi fondova,

Peto: glavnica toga Fonda ne sme se nikako krnjiti,

Šesto: sav interes od rečenog Fonda upotrebiće se samo na nagrade književnih sačinjenja,

Sedmo: svaka grana popularne književnosti, koja ima širi krug čitalaca pristupna je nagradi iz ovog Fonda,

Osmo: profesorski Savet Valjevske gimnazije pregleda podnešene rukopise, ocenjuje ih, i izdaje nagrade od trista dinara,

Deveto: dela samo na srpskom jeziku i sa srpskim pismenima pisana mogu se nagrađivati,

Deseto: svako nagrađeno delo treba da je celokupno. Jedno delo koje bi na više svezaka podeljeno bilo, ne može svaka sveska posebno biti nagrađena,

Jedanajesto: prevodi i preštampavanje ne mogu biti nagrađeni iz ovog Fonda,

Dvanajesto: kad spisatelj kome je nagrada dosuđena dostavi profesorskom Savetu jedan štampani egzemplar od nagrađenog dela, onda profesorski Savet izuzeće od fondovog interesa sumu, kolika je nagrada i predaće spisatelju,

Trinajesto: na naslovnoj strani svake knjige neka stoji naštampano,

"Ova je knjiga nagrađena iz Književnog fonda Radovana Lazića, trgovca iz Valjeva",

Četrnajesto: izbor dela i određenje nagrade preporučujem savesti, obrazovanosti i rodoljublju profesorskog Saveta Valjevske gimnazije,

Petnajesto: određujući da se sav interes toga Fonda samo na više rečene književne nagrade izdaje molim gospodu koji po zakonu čine profesorski Savet Valjevske gimnazije da se iz ljubavi prema književnosti bez ikakve nagrade prime dužnosti koje sam gore pomenuo i da godišnje izveštaje štampaju u Srpskim novinama,

Šesnajesto: ako bi bilo kakvih po zakonima zemaljskih određenih izdataka oko ovog Fonda neka se od interesa isplate; oni neznatni troškovi kao poštarina, hartija itd. neka se odbiju od nagrade dotičnog dela,

Sedamnajesto: molim Ministarstvo prosvete i crkvenih dela da bdi nad ovim Fondom i nad ovim mojim naređenjima.

1 maja 1883 godine
u Valjevu

Radovan Lazić

Posle Radovanove smrti, od njegovo šestoro dece samo je najstarija kći bila već "zbrinuta", tj. udata, ostala su bila još maloletna. U svom Testamentu za glavne staraoce "mase" odredio je svoju ženu Danojlu Lazić, Manojla Panjevića i Marijana Birčanina, s tim: nji troje neka se staraju o tačnom izvršenju sviju predoznačenih mojih naredaba kako za najbolje nađu, kaže na kraju.

Na izvršenje predoznačenih "naredaba" iz Testamenta najduže je čekao "Književni fond". U njega braća Lazić 1907. godine ulažu još 1.200 dinara i tako sa već uplaćenih 8.800 dopunjuju legat do 10.000 dinara u srebru.

Već 1908. nagrađene su sa po 300 dinara knjige: Život i rad pok. Radovana Lazića od Milana P. Zarića, profesora i Počeci slovenske istorije od M. Tomanovića, profesora. Po jedan primerak ovih knjiga, prema tadašnjim pravilima Fonda, poslat je Ministarstvu prosvete.

Sledeće saznanje o Književnom Fondu Radovana Lazića nalazimo tek 1924. godine u obliku pisma kojim poglavar sreza Valjevskog izveštava Ministarstvo prosvete - Zadužbinsko odeljenje, na njegov zahtev, da u Valjevskoj gimnaziji "postoji Književni fond Radovana Lazića, trgovca iz Valjeva sa ciljem pomaganja izdavanja popularnih spisa za narod. Književni fond raspolaže imovinom od 26.953 dinara. Ta se suma nalazi na priplodu kod Valjevske štedionice. Fondom rukuje direktor Valjevske gimnazije sa profesorskim Savetom. Drugih fondova u Valjevu nema".

U Arhivu Srbije u Beogradu čuva se dokument iz 1924. godine, sledeće sadržine:

PRVA REALNA GIMNAZIJA U VALJEVU

1. Osnivač fonda Radovan Lazić, biv. trgovac iz Valjeva

2. Fond je osnovan pismenim zaveštanjem, testamentom koji je za vreme I svetskog rata izgubljen, i čiji je prepis vredan originalu

3. Po izjavi sina pok. Radovana Lazića testament je datiran februara 1884. godine

4. Testament je, po izjavi sina, pokojnik sam pisao i potpisao i osnažen je bio od strane Valjevskog Prvostepenog suda, ali broj i datum nije poznat pošto su arhive iz tih godina uništene

Direktor
Valjevske gimnazije
Rista M. Cvetković

Aprila 1931. godine braća Lazić, kao jedini naslednici pok. Radovana Lazića, trgovca iz Valjeva, obaveštavaju Nastavnički savet Valjevske gimnazije da je:

"1. pok. Radovan Lazić imajući u vidu u ono doba našu raniju otadžbinu Srbiju to je u svom Testamentu i stavio da se imaju nagrađivati samo Srbi. Kako je se naša otadžbina proširila u veliku Jugoslaviju i promena samog imena Kraljevina Srbija u Kraljevinu Jugoslaviju mi kao naslednici i izvršioci Testamenta pristajemo da se reč "Srbin" izmeni i zameni sa rečenicom "Podanik Kraljevine Jugoslavije pravoslavne vere slovenske narodnosti".

2. nagrada od 300 dinara (tristotinedinara) što je u ono vreme važilo kao 300 zlatnih dinara, to mi kao naslednici pok. Radovana Lazića tumačimo i pristajemo da se nagrada isplaćuje Din. 300 (tristotine) u zlatu ili po kursu Švajcarskog franka koji danas vredi oko 11 dinara (1. šv. franak din 11)."

Na ovaj način izmenjenim pravilima Književni fond Radovana Lazića, trgovca iz Valjeva, mogao je da nagrađuje i potpomaže izdavanje knjiga na celoj teritoriji Kraljevine Jugoslavije.

Još jednom se susrećemo sa "Književnim fondom" ovog dobrotvora srpske knjige iz Valjeva:

Direktor Prve realne gimnazije u Valjevu Ilija S. Majstorović, po zahtevu Ministarstva prosvete - Zadužbinski odsek, obaveštava 7. jula 1941. godine "da od 1923. godine pa i nadalje nije dodeljivana nagrada što se vidi iz uložne knjižice Fonda koja se nalazi kod blagajnika Fonda g. Vasilija Aljiova, profesora te gimnazije, a na dan 31. decembra 1940. godine iznosio je 75.696,50 dinara uloženih na štednu knjižicu kod Valjevske štedionice broj 332". Dalje u ovom tekstu direktor Ilija S. Majstorović obaveštava Ministarstvo prosvete "da nije podnošen izveštaj jer nije postojalo nikakvo naređenje, niti je ko to tražio".