VELIMIR MIHAILO TEODOROVIĆ

VELIMIRIJANUM

Mira Sofronijević: Darivali su svome otečestvu, Beograd, 1995.

Tragajući za poznatim i manje poznatim velikim srpskim dobrotvorima, naišla sam i na ime Velimira Mihaila Teodorovića, uz koje nerazdvojno stoji pojam "Velimirijanum".

Prva saznanja o nekom dobrotvoru koji nam nije savremenik, a čije delo na neki način dopire i do naših dana, moguće je ponekad ostvariti preko zapisa na kućama, pomena na knjigama čije štampanje je dobrotvor potpomogao, kao i preko značajne kulturne, zdravstvene ili privredne ustanove koju je ostavio svome narodu.

Potvrdu o identitetu i značaju nekog dobrotvora nalazim u enciklopedijama i sveznanjima. O Velimiru Mihailu Teodoroviću nigde ni pomena. Od Male enciklopedije Prosveta iz 1978. godine, razumljivo je, ne može se mnogo ni očekivati, ali da Narodna enciklopedija Stanoja Stanojevića iz 1929. uz ime Velimira Mihaila Teodorovića ne stavi ni jednu jedinu odrednicu, zaista rastužuje. Kad neko pokloni svom narodu ogromnu kuću, na kojoj to još i napiše, onda to znaju mnogi, ali kad neko poput Velimira Mihaila Teodorovića tom istom narodu pokloni ogromnu sumu novca u zlatu za razvoj književnosti, prosvete i ulepšavanje Beograda, sramotno je da o tome pojma imaju samo retki znalci.

Knez Mihailo Obrenović je bio "otmen čovek, tip kavaljera, džentlmena, galantoma i dendija", kako nam ga lepo na jednom mestu opisuje Đalski. Za vreme jednog od svojih boravaka u Rogaškoj Slatini Knez je upoznao šesnaestogodišnju kćer tamošnjeg marvenog lekara, Mariju Berghauz. Poznanstvo prerasta u intimnu vezu iz koje Marija 8. maja 1849. godine rađa dečaka koji je kršten u katoličkoj veri svoje majke. Dete je na krštenju dobilo ime Viljem.

Knez je devojci kupio kuću i dao miraz koji joj je posle četiri godine omogućio udaju za izvesnog doktora Šustera. Za dete je preko svog bečkog bankara Tirkea plaćao izdržavanje. Međutim, muž Marije Berghauz je gledao u dečaku nepresušan izvor prihoda te je svoju suprugu stalno podsticao da od Kneza traži sve više i više novaca. U jednom trenutku je i kuću, koju je Knez kupio, u toj meri zadužio da je stavljena na prodaju radi izmirenja dugova. Bankar Tirke je otkupio kuću ali ovoga puta na dečakovo ime. Nezadovoljan takvim odnosom prema detetu, a još više njegovim vaspitanjem, knez Mihailo ga 1857. godine preseljava u Beograd kod upravnika svojih dobara Ante Radivojevića. Naravno, pojava deteta, koje govori samo nemački, izazvala je znatiželju Beograđana koji su u početku pomišljali da je Viljem vanbračni sin Ante Radivojevića, čija se žena Sofija trudila da mališanu zameni majku, a njegov sin Živko mu je bio kao brat. Uskoro je primećeno da je Viljem u izuzetnim odnosima sa Knezom, ali verovali su ipak da je samo Knežev pitomac.

Viljem Berghauz je upisan u osnovnu školu kod Saborne crkve, gde je, s obzirom na to da još nije znao dobro srpski jezik, učio sasvim solidno. Godine 1861, po savetu ličnog lekara i poverenika kneza Mihaila dr Paceka, dečak prelazi na dalje vaspitanje kod akademskog slikara Steve Todorovića, koji, uz Kneževu dozvolu, u svoju kuću radi školovanja dovodi i svoga sestrića Jovana Stojšića kao i već pomenutog Živka i svu trojicu upisuje u gimnaziju. U to vreme Velimir je imao svog ličnog sobara, Teodora Petkovića, koji uz njega ostaje doživotno. Teodor Petković je ujedno bio i Knežev poverenik u odnosu na Viljema, što ukazuje na to da je Knez imao nameru, bar u tom momentu, pošto u braku sa knjeginjom Julijom nije imao dece, da ovog svog sina ozakoni a možda i imenuje svojim naslednikom, kako se tada već po Beogradu počelo da govorka. Viljem je bio izuzetno pitomo i milo dete. Školski drugovi ga zovu Velja i srdačno prihvataju iako tada on još ne zna dobro srpski i pripada katoličkoj veroispovesti. Postepeno postaje svestan svoga porekla. Pričalo se da se jednom po povratku iz škole žalio ukućanima da ga deca zadirkuju i da mu govore da njegov otac nije šuster već knez. Na predlog Ilije Garašanina, Viljem prelazi na dalje školovanje u kuću poznatog profesora Milutina Stojanovića. U novoj sredini još više razvija svoju ljubav prema pozorištu, književnosti i umetnosti. Da dečak ne bi bio usamljen i ovde se formira grupa đaka u kojoj je bio i Živko Radivojević. Profesor Milutin Stanojević tokom letnjih raspusta vodi decu u Italiju, Švajcarsku ili Francusku kako bi upoznala predele i ljude o kojima su učila preko godine.

Viljem se razvio u lepog mladića sklonog poeziji i sanjarenju ali i dobrog jahača i mačevaoca. Što je vreme više proticalo, dete je sve više ličilo na oca i to ne samo stasom i likom već i bojom glasa, pokretima i po naravi.

Osim drugova koji su ga voleli i cenili, Viljema je kao izuzetno dragu osobu prihvatila i knjeginja Julija i primala čak češće od samog Kneza. Knez Mihailo je, međutim, ovo svoje dete, o kome se veoma starao, viđao retko. Obično, kako nam je ostalo zabeleženo, primao ga je uveče u bilijarskoj sali u suterenu starog dvora. Davao bi mu po koji savet u vezi sa učenjem ili odevanjem. Zatim bi mu poklanjao dukat i pružao ruku da je poljubi. Na kraju bi ga poljubio u čelo i time bi audijencija bila završena. Ova Kneževa suzdržanost ni u kom slučaju nije bila znak nebrige ili nedostatka osećanja. Knez se plašio da ga preteranom pažnjom ne razmazi. Uostalom, u to vreme se deca i nisu mnogo mazila, prvenstveno ne dečaci.

Kada je Viljem napunio sedamnaest godina, knez Mihailo je naredio da mladić pređe u pravoslavnu veru. Kum mu je bio mitropolit beogradski Mihailo. Na krštenju mu je dato ime Velimir. U knjizi prisajedinjenih Beogradskog duhovnog suda za 1866. godinu nalazimo dokument o tom krštenju. Ime oca, Mihailo M. Teodorović, upisano je mitropolitovom rukom. Velimiru je dato staro prezime porodice Obrenović, Teodorović, pošto se otac kneza Miloša zvao Teodor. Od tada se uvek potpisivao Velimir Mihailo Teodorović.

Velimir je 1867. godine poslat u Švajcarsku na dalje školovanje. Pošto je u Srbiji završio šest razreda gimnazije, upisao se u privatnu gimnaziju profesora Olivijera u blizini Ženeve. Već tada mu je unekoliko priznat prinčevski rang jer ga na školovanje pored sobara Teodora Petkovića prati i ađutant Aleksandar Protić.

S knezom Mihailom poslednji put se susreo 1867. u Ženevi, gde je ovaj svratio pri povratku sa Svetske izložbe u Parizu. Tom prilikom od Kneza dobija brilijantski prsten izuzetne vrednosti i lepote. Knez je tada konačno odustao od namere da Velimira zvanično prizna za sina jer je bio pred ženidbom sa Katarinom Konstantinović te se u novom braku nadao zakonitom nasledniku.

Nakon ubistva kneza Mihaila u Košutnjaku 1868. godine Velimir se našao u veoma nezavidnom položaju. Knez nije ostavio testament a rodbina je, kako to često biva, navalila da razgrabi nasledstvo. Samo zahvaljujući namesnicima i mitropolitu beogradskom Mihailu, koji su Velimira odmah doveli u Beograd i obezbedili mu imanje "Negoja" u Rumuniji kao i rumunske ruralne obveznice u vrednosti od 30.000 dukata, njemu je budućnost bila obezbeđena. Pošto su mu osigurali nasledstvo, namesnici su ga odmah odveli iz Beograda u Rumuniju na njegovo imanje. Ono se nalazilo u okrugu Dolže, srez Plasa Balta, udaljeno 30 km od rumunskog grada Kalfat. Sa južne strane se graničilo Dunavom, sa pravom izgradnje sopstvenog pristaništa. Celokupno imanje je iznosilo oko 4.000 hektara površine.

Po želji namesnika, Velimir iz Rumunije odlazi u Minhen gde najpre studira agronomiju a zatim prelazi na kameralne nauke za koje ima više sklonosti.

Tadašnje aristokratsko društvo Evrope prihvata ga usrdno ne samo zbog njegovog porekla već i zbog ličnog šarma i širokog obrazovanja. Rodbina je, međutim, ostala netrpeljiva prema ovom "pitomom i privlačnom mladiću", kako su ga opisivali savremenici.

U Minhenu Velimir doživljava još jedno veliko razočaranje. Zaljubljuje se u kćerku ruskog poslanika koja ga oholo odbija. Preosetljivi Velimir se tada povlači iz društva i živi usamljeno na svom imanju na Tegernskom jezeru. Okreće se pozorištu, umetnosti, knjigama i uspomenama. Često posećuje knjeginju Juliju te zajedno oplakuju - on oca, a ona muža - kome je za života priređivala nečuvene skandale.

Svoje imanje "Negoja" u Rumuniji posetio je još samo jednom, nakon sticanja punoletstva. Upravu nad imanjem poverio je svom drugu iz detinjstva Živku Radivojeviću s tim "da imanjem on upravlja i da od prihoda žive obojica", kako navodi na više mesta. Međutim, Živko je to poverenje bezočno izigrao. Opljačkao je Velimirovo imanje tako da mu je zbog dugova zapretila "prodaja na doboš". Da bi spasao "Negoju", Velimir je morao da se odrekne ne samo imanja na Tegernskom jezeru već i da proda prsten koji mu je knez Mihailo podario prilikom poslednjeg susreta.

Od tada Velimir živi stalno u Minhenu sa svojim vernim sobarom Teodorom, okružen srpskim studentima koji su mu jedino društvo. Srpske studente i omladinu nesebično pomaže pošto mu imanje "Negoja" pod novim upravnikom donosi opet znatna sredstva. U Srbiju se više nikada nije vratio. Porodica Obrenović brutalno odbija svaki njegov pokušaj da se vrati u Srbiju iako Velimir nikada i ničim nije pokazao želju za prestolom. Kralj Milan je uvek bio podozriv prema ovom svom rođaku. Proganjao je ljude koji su bili bliski sa njim. Zabranjivao je srpskim studentima da ga posećuju ali je zato za svog ličnog sekretara uzeo Živka Radivojevića. O Velimiru je uvek govorio kao o "izjalovljenom pretendentu". Od Velimira je zazirao kao Luj Filip od grofa od Šambura. Međutim, sva ova odbijanja nisu umanjila Velimirovu privrženost Srbiji koju je smatrao za svoju jedinu otadžbinu. Srpske vlasti su ga odbile kada je hteo da uzme učešće kao dobrovoljac u srpsko-turskim ratovima 1876, ali on ipak u više mahova šalje srpskoj vojsci novčanu pomoć. Svoje rodoljublje je iskazao i 1885. godine kada je Srbija zaratila protiv Bugarske. Poslao je srpskoj vojsci na poklon 700 ugojenih svinja sa svog imanja "Negoja".

Za života pomaže velikim poklonom u zlatu i Narodno pozorište u Beogradu kada je ovo osamdesetih godina bilo u krizi.

Dana 31. januara 1898. u Minhenu u pedesetoj godini života naprasno umire Velimir Mihailo Teodorović. Na sahranu se niko od rodbine nije potrudio da dođe. Sahranio ga je verni sobar sa srpskim studentima u Minhenu.

Svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu Velimir Mihailo Teodorović zaveštao je prema testamentu od 3. februara 1889. godine Srpskoj državi. U tom testamentu pored ostalog kaže:

"Moje celo imanje dobio sam poklonom, kao neograničenu svojinu, i mogu njime bez ograničenja da raspolažem.

I

Ako bih ja ne ostavivši potomaka iz zakonitoga braka, umro, to će sve moje pokretno i nepokretno imanje, ma gde se ono nalazilo, pripasti mojoj Otadžbini, to jest:

Kraljevini Srbiji kao mojem jedinom i isključivom nasledniku.

Ovo će moje imanje biti odvojeno od državnog imanja kao zadužbina, i ova će zadužbina nositi ime:

V E L I M I R I J A N U M

Tač. 1. Cilj Zadužbinskog fonda je da unapređuje nauku, umetnost, trgovinu, industriju i zanatstvo u Srbiji. Fond će se koristiti za sledeće ciljeve:

a) za obrazovanje mladića u svim gore označenim oblastima;

b) za ustanovljavanje ili unapređenje škola i zavoda za pomenute ciljeve;

v) za obrazovanje nastavnika i nastavnica, kao i za davanje putnih stipendija;

g) za potpomaganje ljudi zaslužnih za nauku, umetnost, trgovinu, industriju i zanate i za potpomaganje njihovih porodica;

d) radi pomaganja ciljeva Zadužbine mogu se vršiti izdavanja iz fonda i u inostranstvu.

Tač. 2. Samo SRPSKI DRŽAVLjANI imaju prava na dohotke iz ove zadužbine i na potporu iz fonda.

Tač. 3. Zadužbinski fond mora neokrnjen ostati i samo se dohotci i kamate mogu upotrebiti za ciljeve Zadužbine.

Tač. 4. Za prvih 10 godina postojanja Fonda, može se od njegovih prihoda samo jedna trećina, a za drugih 10 godina mogu se od toga samo dve trećine, upotrebiti za zadužbinske ciljeve.

Ostali delovi - jedna trećina odnosno dve trećine - unosiće se u Zadužbinski fond i na taj će se način povećavati.

Tek po isteku 20 godina, moći će se svi dohotci zadužbinskog fonda izdavati i upotrebljavati.

U trećoj deceniji Uprava Zadužbine će odvajati 10% od zadužbinskih prihoda i predavati varoši Beogradskoj u cilju njenog ulepšavanja i u interesu ulepšavanja Beogradske opštine. Ovom sumom upravljaće dalje Beogradska opštinska uprava.

Tač. 5. Za upravljanje Zadužbinom određujem Kraljevsko-Srpski Državni Savet, koji je jedino i isključivo ovlašćen da upravlja i da koristi Zadužbinski fond".

Dodatkom Testamenta od 15. juna 1893. godine ostavio je legat g-đici Terezi Šuster, svojoj polusestri, s tim da se ovoj doživotno isplaćuje određena suma u markama. Ovo zaveštanje ostvarivano je sve do 1944. godine.

Tek deset godina posle smrti ostavioca mogli su ostaci imovine da se koriste u smislu Testamenta. Sve to vreme proteklo je u raspravama oko nasledstva koje je srpska država morala da vodi pred rumunskim sudovima. Kao mogući naslednici pojavljivali su se bliži i dalji potomci porodice Obrenović. Najuporniji su bili potomci Petrije Bajić od Varadije, sestre kneza Mihaila, koja je imanje "Negoja" poklonila Velimiru. Pored njih, dug spor je vođen i sa kraljicom Natalijom za sumu od 30.000 dukata sa 6% interesa, koja se pojavila kao naslednik ubijenog kralja Aleksandra. Svi ovi potencijalni naslednici osporavali su osnivanje Zadužbine. Srpska država je uspela da postigne poravnanje sa svim zainteresovanim naslednicima uz velike troškove koji su pali na teret Zadužbine.

Nakon konačne presude rumunske vlasti ne dozvoljavaju srpskoj državi da postane korisnik imanja "Negoja" već je primoravaju da ga proda. Državni savet to i čini i prima sumu od 1.160.971,95 dinara u zlatu. Od te sume osniva "Velimirijanum" zadužbinu Velimira Mihaila Teodorovića, koja sa još nekim zaostalim primanjima iz Rumunije dostiže ukupnu sumu od oko 1.700.000 ondašnjih dinara u zlatu.

To je, uostalom, bilo sve što je od ogromnog imanja vladajuće porodice Obrenović ostalo sačuvano i poklonjeno srpskoj državi.

Ostavilac je omogućio Državnom savetu da odredi način rukovanja Fondom što je i učinjeno posebnim Zakonom o radu Zadužbine "Velimirijanum", od 5. februara 1905, koji je potpisao kralj Petar I Karađorđević.

Prvi predsednik Državnog saveta koji je upravljao imovinom "Velimirijanum" bio je Nikola Pašić. Jedan od prvih poduhvata koji je po završetku Prvog svetskog rata ostvaren iz sredstava ove Zadužbine bio je prenos u Otadžbinu posmrtnih ostataka Velimira Mihaila Teodorovića i njegova sahrana na Novom groblju u Beogradu.

Početkom svake godine Državni savet je u Službenom listu Kraljevine Srbije objavljivao izveštaj o stanju Zadužbine, kao i o prihodima i rashodima u protekloj godini. Iz tih izveštaja nabrojaćemo samo neke podatke.

U godišnjim izveštajima o radu Zadužbine od 1935. do 1940. godine pojavljuje se izvestan broj humanitarnih i dobrotvornih ustanova koje iz fonda "Velimirijanum" redovno primaju sredstva za svoje aktivnosti. Navešćemo samo neke:

Dečja obdaništa u najsiromašnijim radničkim četvrtima Beograda: "Prestolonaslednik Petar", "Kraljević Tomislav", "Sv. Andreja", "Sv. Trojice" i "Dunavsko dečje obdanište" (svako obdanište je primalo po 500 dinara godišnje), Trgovinska komora, Radnička komora, Zanatska komora, Fond siromašnih studenata, Univerzitetski odbor za dodelu nagrade za Svetosavski temat, Pevačko društvo "Obilić", "Nasušni hleb", "Kolo srpskih sestara", Srpska književna zadruga (za delimičan otkup izdanja), Društvo "Privrednik". Sva ova društva su primala godišnju pomoć u iznosu od 2.000 do 5.000 ondašnjih dinara srazmerno svom značaju i potrebama.

Istu toliku pomoć dobijali su godišnje i Srpska akademija nauka i Beogradski univerzitet.

Za dobijanje potpore i korišćenje sredstava fonda "Velimirijanum" Državni Savet je svake godine u ime Zadužbine "Velimirijanum" raspisivao konkurs u dnevnim listovima "Politika", "Vreme" i "Pravda", kao i u "Službenim novinama".

Mnoge ustanove su na taj način dobijale pomoć, kao: "Cvijeta Zuzorić" za širenje umetnosti, Muzička škola "Stanković" za negovanje nacionalne pesme i muzike, Narodni univerzitet u Šapcu, Istorijsko-etnografski muzej u Nišu, Društvo "Knjeginja Zorka", Društvo "Knjeginja Ljubica", "Materinsko udruženje", Društvo "Srpska majka", Društvo "Vukova Zadužbina" i druge.

Samo u 1940. godini, pored ostalih, pomoć je dobilo 36 humanitarnih društava u iznosu od oko 37.000 dinara.

Zadužbina "Velimirijanum" je svake godine otkupljivala knjige i časopise od sledećih izdavača:

Srpske književne zadruge, "Srpskog književnog glasnika", "Jugoslovenskog rasvita", "Našeg jezika", "Hemijskog društva" i drugih.

Za štampanje knjiga potpomognut je Marko Car za delo Moje simpatije, Dobrosav Milenković za delo Šumadijska Divizija I poziva, Milan Đ. Nedić za delo Srpska vojska na Albanskoj Golgoti. Od Grujice Acemovića otkupljeno je 100 primeraka edicije "Zlatna knjiga". Etnografskom muzeju u Beogradu pomagano je za štampanje njegovih publikacija, a Odboru za proslavu Filipa Višnjića za održavanje proslave i štampanje knjige Pesme Filipa Višnjića. Ruži udovi pesnika Milorada Petrovića - Seljančice dodeljena je 1935. pomoć od 500 dinara. Iste godine Ljubica Janković, obolela književnica iz Beograda, dobija kao pomoć 1.000 dinara.

Otkupljene knjige i časopise Zadužbina je slala na poklon gimnazijama, učiteljskim školama, seoskim školama, ministarstvima i raznim ustanovama. Od otkupljenih knjiga i časopisa ostavljana su po dva primerka za Zadužbinsku biblioteku.

Da bih ukazala na tematsku raznolikost otkupljenih knjiga, navešću nekoliko naslova:

Dušan Uzelac: O emisionim bankama, dr Marija Ilić - Agapov: Javne biblioteke, dr Rista Gostuški: Lečenje lekovitim biljem, Stanoje Stanojević: Sveti Sava, Vojislav Ilić - Mlađi: Sveti Sava u našem umetničkom pesništvu i Pesme (celokupno izdanje), Luka Lukaj: Albansko-srpski rečnik, Mihajlo Veljić: Pripovetke s juga, A. Stanojević: Iz naše emigracije, Slobodan Barac: Kratke pouke iz šumarstva, dr Milutin Borisavljević: Šematski pregled srpsko-hrvatske gramatike, Drag. Dimić: Poznavanje naoružanja Kraljevine Jugoslavije i njenih suseda, dr Dušan Popović: O Cincarima, knjige pokojnog književnika Momčila Nastasijevića i mnoge druge.

Pored velikih izdataka, stanje zadužbinske imovine na dan 31. januara 1939. godine iznosilo je 2.893.035,75 ondašnjih dinara.

Zadužbina "Velimirijanum" iz Drugog svetskog rata izlazi teško oštećena kao i sve ostale zadužbine. Nakon ukidanja Državnog saveta, na dan 27. avgusta 1945, Zadužbina dobija dopis Ministarstva prosvete Srbije gde stoji da je u smislu telefonskog naređenja Predsedništva Vlade DFJ odlučeno da se Zadužbina "Velimirijanum" komisijski preuzme.

Međutim, za pravo čudo to neće biti i naš oproštaj sa Zadužbinom "Velimirijanum" i imenom Velimira Mihaila Teodorovića. U Arhivu Srbije pronalazim dva rešenja.

Dana 3. decembra 1957. godine Savet za školstvo NR Srbije obaveštava se od strane Sekretarijata za prosvetu - Zadužbinskog odseka da je poštanskom uplatnicom dostavljen iznos od 10.000 dinara Osmogodišnjoj školi u Gornjem Milanovcu kao pomoć redakciji "Dečje novine" pri istoj školi. Ova pomoć je isplaćena iz prihoda Zadužbine "Velimirijanum".

Na osnovu člana 6. Zakona o republičkim organima uprave i organizacijama koje vrše poslove od interesa za Republiku doneto je 2. jula 1971. godine Rešenje kojim se Srboljubu Mitiću, pesniku seljaku iz sela Crljenca kod Požarevca, isplaćuje iznos od 3.000 dinara. Isplatu će izvršiti Zadužbinski odsek Republičkog sekretarijata za obrazovanje, nauku i kulturu i to, pored ostalih i iz Zadužbine Velimira Mihaila Teodorovića 500 dinara.