DR JOVAN JOVANOVIĆ

JOVANIJANUM

Mira Sofronijević: Darivali su svome otečestvu, Beograd, 1995.

"Pošto nisam ženjen, a naravno i ne mislim se u ovim godinama ženiti, te u slučaju moje smrti nemam zakonitih naslednika, to će sva moja imovina pripasti Srpskoj Akademiji Nauka Kraljevine Srbije kao mom jedinom i isključivom nasledniku. Ovo će moje imanje biti odvojeno od imanja Srpske Akademije Nauka kao zadužbina i ova će zadužbina nositi ime

J O V A N I J A N U M

7. avgusta 1908. godine
u Vlasotincu

Na ovaj način, a po ugledu na Zadužbinu "Velimirijanum", osniva svoju zadužbinu dr Jovan Jovanović, sreski lekar u penziji.

Naravno, dr Jovan Jovanović se ni imenom, ni poreklom, a ni veličinom svoje zaostavštine ne može meriti sa svojim prethodnikom i uzorom Velimirom Mihailom Teodorovićem, ali želja da i posle smrti budu od koristi srpskom narodu bila im je ista.

Jovan Jovanović je rođen 1845. godine u Smederevu od oca Pavla i majke Milice. Otac, osiromašeni smederevski trgovac, umire rano ostavivši nezbrinutu ženu sa pet kćeri i sinom jedincem.

Po nagovoru i uz preporuku svoga učitelja Vukašina, Jovan nakon uspešno završene osnovne škole odlazi za Beograd gde završava gimnaziju poslužujući po bogatijim beogradskim kućama i dajući "kondicije" slabijim đacima.

Školske 1866-67. sluša prvu godinu pravnih nauka u Beogradu. Te zime doživljava tragediju koja će uticati na njegovo konačno opredeljenje za budući život. Prvo mu umire najmilija sestra, Sava, ostavivši tek rođene kćeri Anastasiju i Persidu o kojima se Jovan doživotno starao. Sledeći i presudan udarac sudbine bila je smrt voljene devojke Smilje, lepotice iz ugledne kuće Milosavljevića. Smilja je umrla, kako je Jovan kasnije do kraja života govorio, "zbog nebrige lekara".

Verovatno su ove surove i nepravedne smrti uticale na to da Jovan napusti tek započete studije prava te odlazi u Beč gde završava medicinu kao državni pitomac.

Sa diplomom Bečkog univerziteta dr Jovan Jovanović se vraća u Srbiju ali ne želi da ostane u nekom od većih gradova za koje ga ništa posebno nije vezivalo već se sa svim svojim mladalačkim žarom upušta u borbu protiv zaostalosti i primitivizma, vradžbina i nadrilekarstva najpre u knjaževačkom, a potom i timočkom, vranjskom i pirotskom okrugu.

U ratovima od 1876. do 1878. učestvovao je aktivno kao sanitetski poručnik za šta je primio "Spomenicu iz ratova 1876, 1877. i 1878. godine". Dr Jovan Jovanović je još odlikovan Medaljom za četrdesetogodišnjicu velike Sveto-andrejske skupštine i Medaljom Nj. V. Kralja Srbije Petra.

Najduži period svoga života i službovanja, kao i vreme posle penzionisanja, dr Jovan Jovanović provodi u Vlasotincima. Nikada nije zalazio u kafane niti se družio s boemima kojima bi na neki način i pripadao kao neženja. Vlasotinački kraj je dugo pamtio ovog požrtvovanog lekara i divnog čoveka poznatog po nadimku Kantakuzen.

Ratovi i surovi uslovi života u zaostalim krajevima uticali su na njegovo već narušeno zdravlje te dr Jovan Jovanović odlazi u Karlove Vari, nadajući se da će u toj posve čuvenoj banji uspeti da poboljša svoje zdravstveno stanje, gde umire 15. septembra 1909. godine. Prema želji pokojnika, telo mu je preneto u Beograd i sahranjeno uz sve državne počasti na Novom groblju. Sahrani su prisustvovali članovi Srpske akademije nauka, sveštenstvo, učenici svih škola i mnogi građani.

Iz Testamenta dr Jovana Jovanovića izdvajamo:

"O cilju, upotrebi i o upravljanju ovom mojom zadužbinom naređujem:

1. Zadužbini je cilj da posluži unapređenju nauke i umetnosti, a fond će se upotrebljavati za sledeće ciljeve:

a) za obrazovanje mladića za medicinske i pravne fakultete;

b) za štampanje naučnih dela od vrednosti;

v) za nagrađivanje akademskih rasprava od vrednosti;

g) za izdržavanje bolesnih i sirotih devojaka;

Samo srpski državljani imaju prava na dohotke ove Zadužbine i na potporu iz fonda. Ovo važi samo za srpske državljane istočno-pravoslavne vere.

Zadužbinski fond mora se neokrnjeno održati i samo se dohotci i kamata, koji se od njega dobijaju, mogu upotrebiti na ciljeve Zadužbine".

Glavnica zadužbine "Jovanijanum", kada je osnovana 1909, iznosila je 465.000 dinara u zlatu i hartijama od vrednosti. Kako zaostavština nije bila dovoljna da odmah Zadužbina otpočne izvršavanje svojih ciljeva, ostavilac je Testamentom predvideo da se za prvih deset godina troši samo jedna četvrtina a sledećih deset samo polovina od prihoda. Druga polovina ulagala bi se u Zadužbinski fond dok ovaj ne naraste na 3.000.000 dinara. Poštujući volju ostavioca, Srpska akademija nauka je tek 1933. uspela da u fond Zadužbine "Jovanijanum" sakupi predviđenu sumu. Te godine "Zadužbina stupa u život prema odluci godišnjeg skupa Akademije".

Međutim, to ne znači da do tog perioda nisu korišćeni zadužbinski fondovi. Već 1910. je izdata pomoć od 50 dinara u zlatu dr Ned. Kašaninu za njegovu kartu u 81. "Glasu".

Akademija je na osnovu čl. 4 Pravila, koja je donela 1913, odlučila da se dobrotvoru podigne dostojan spomenik na grobu.

U to vreme dolazi do oslobodilačkih ratova 1912-1918. godine koji na izvesno vreme prekidaju rad ne samo ove već i svih ostalih zadužbina u Srbiji.

Dalji rad zadužbine "Jovanijanum" odvijao se prema političkim i ekonomskim prilikama u zemlji tako da je 1928. glavnica iznosila 361.864 dinara a potrošni kapital još 51.727,77 dinara.

Na grobu zaveštaoca Srpska kraljevska akademija podiže spomenik koji je izradila firma Dorio - Dajč.

Za izradu i podizanje spomenika bili su zaduženi akademik Bogdan Popović i Đorđe Jovanović, s tim što je Đorđe Jovanović bio zadužen da vodi nadzor nad izradom i njegovim postavljanjem.

Nadalje po godinama rad zadužbine "Jovanijanum" se odvijao na taj način što je izdvajano:

1933. godine - 15.000 dinara za štampanje Akademijinih izdanja.

1935. godine - izdata je knjiga Vučićeva buna 1842. godine od Dragoslava Stranjakovića.

1936. godine - 5.000 dinara s tim da se podeli na četiri jednaka dela i dodeli bolnicama u Smederevu, Vranju, Knjaževcu i Vlasotincima.

1937. godine - 10.000 dinara za izdavanje Akademijinih naučnih dela.

1938. godine - 10.000 dinara za udomljavanje siromašnih devojaka u Smederevu, Vranju, Knjaževcu i Vlasotincima, o čemu su se dalje starala ženska društva u tim mestima, kao i - 5.000 dinara za izdavački rad Akademije.

1939. godine Akademija je novcem ovog fonda potpomogla izdavanje 117 knjiga Posebnih akademijinih izdanja.

Na žalost, dr Jovan Jovanović nije svojim testamentom predvideo da se na svakoj knjizi, štampanoj potporom Zadužbine "Jovanijanum", to i naznači pa nam je danas teško, skoro nemoguće da te naslove tačno navedemo.

Stanje Zadužbinskog fonda "Jovanijanum" na dan 31. decembra 1946. godine iznosilo je 53.201 dinar od čega je za zadužbinske ciljeve moglo da se utroši samo 204 dinara.

Sa tim sredstvima Zadužbina "Jovanijanum" mogla je samo, kao i sve ostale Akademijine zadužbine, da se utopi u jedinstven "Fond za nauku" i da prestane da postoji.