|
|
 |
MIHAILO IDVORSKIPUPINMira Sofronijević: Darivali su svome otečestvu, Beograd, 1995. Navodeći samo neke od njih, ublažavamo nepravdu koju su nebriga i zaborav naneli ovoj Pupinovoj delatnosti. Dana 4. juna 1914. godine Osnovnim pismom Mihailo Pupin stvara fond koji će se zvati "Fond Pijade Aleksić-Pupin". Ovim Fondom je želeo da izrazi "blagodarnost materi koja ga je pod teretom teških žrtava uputila iz seoske škole u višu varošku školu, mada sama u svom detinjstvu nije videla ni seosku školu, niti je ikad imala prilike da izuči veštinu pisanja i knjige. Ja sam uveren da danas ima veliki broj takvih srpskih matera u novooslobođenim krajevima, pa zato rado otkidam od mojih usta da njima malo olakšam teret školovanja njihovih sinova". Novčana sredstva ovog fonda korišćena su na taj način što je od prihoda Fonda svake godine ustanovljeno po dvanaest nagrada od po 100 dinara i dvanaest nagrada od po 50 dinara za učenike u Skoplju, Štipu, Bitolju, Ohridu, Prilepu, Prištini, Prizrenu, Tetovu, Novom Pazaru, Peći i Debru. Nagrade se dodeljuju za temate iz književnosti i istorije a takođe i za nadmetanje guslara, tj. za takmičare koji uz gusle pevaju ma koju pesmu iz zbirke Vuka Stefanovića Karadžića. Takmičenja su se održavala u vreme kada to odluče školske vlasti u dogovoru sa Srpskom kraljevskom akademijom a nagrade predavale na Svetosavskim proslavama. Ovaj Fond kao i svi fondovi SANU, pošto je bio osnovan pri Akademiji, do 1944. godine korišćen je prema želji ostavioca. Samo do 1936. iz prihoda Fonda izdato je: - za Svetosavske nagrade 27.717. din. - za pomoć učenicima (blagodejanje) 285.513. din. - Sokolskoj župi - Ohrid (pomoć) 5.000. din. - Sokolskoj župi - Vladičin Han (prilog) 250. din. - Udruženju četnika - Novi Sad 300. din. ukupno: 318.380. din. Treba imati na umu da su sve zadužbine i fondovi tokom Prvog svetskog rata pretrpeli velike štete i ponovo otpočeli rad, nakon njegovog završetka, tek dvadesetih godina ovog veka. Pismom od 13. avgusta 1928. Mihailo Pupin osniva zadužbinu pod imenom "Fond Mihaila Pupina". Ovo pismo je uputio ministru poljoprivrede i voda Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Za upravnika ove svoje zadužbine Pupin je odredio Srpsko privredno društvo "Privrednik" iz Beograda koje će imovinom rukovati u smislu Zakona o zadužbinama i prema Pravilima propisanim istim pismom. Godišnji prihod ove imovine delio se na deset jednakih delova. "Privrednik" je za svoje potrebe koristio jednu desetinu. Druga desetina se predavala krajem svake godine Srpskoj crkveno-školskoj opštini u Idvoru za crkveno-školske potrebe. Pod tim je Pupin podrazumevao opravku crkve i škole kao i dodeljivanje godišnjih nagrada đacima za "napredak u nauci i za uzorno ponašanje". Preostalih osam delova namenio je svojoj rodbini, ali s tim da im se novac isplaćuje samo dve godine po njegovoj smrti. Po isteku te dve godine "Privrednik" će tih osam desetina od prihoda Fonda upotrebiti za stipendiranje đaka iz Vojvodine koji se školuju u poljoprivrednoj struci. Takođe je odredio da deo od ovih osam delova prihoda može da se upotrebi i za nagrade za vanredne uspehe u poljoprivredi u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, s tim da se te nagrade zovu "Pupinove nagrade". Dalje Pupin u istom pismu navodi da "u slučaju ako umrem pre no što se ova zadužbina odobri", onda se ovaj pismeni akt o osnivanju zadužbine ima smatrati kao njegov testament. Na sreću, sve formalnosti oko formiranja Zadužbine obavljene su za života njenog osnivača o čemu nam svedoči dokument sačuvan u Arhivu Srbije a koji glasi: MI ALEKSANDAR I Po milosti Božijoj i volji narodnoj Kralj Srba, Hrvata i Slovenaca
Početkom 1932. godine ministar prosvete Kraljevine Jugoslavije prima pismo sledeće sadržine:
Tako je svoj život otpočela još jedna zadužbina Mihaila Pupina. Već 1934. godine na osnovu Odluke ministra prosvete dr I. Šumenkovića izmenjen je statut "Zadužbine Mihaila Pupina pri Narodnom istorijsko-umetničkom muzeju u Beogradu", s tim što će od tada Zadužbinom rukovati Srpska kraljevska akademija nauka u Beogradu. Glavnicu ove zadužbine sačinjavao je fond od 1.350.000 dinara u gotovini i u hartijama od vrednosti. Zadužbinski prihod sastojao se od godišnjih prihoda na uloženi novac i od prodaje publikacija Zadužbine. O upotrebi tih prihoda odlučuje Predsedništvo Akademije. Iz sredstava zadužbina koje je osnovao Mihailo Pupin a koja su se vodila pri Srpskoj kraljevskoj akademiji nauka finansirana su sledeća dela i projekti: 1. Vladimir R. Petković: Manastir Ravanica, Beograd 1922. 2. Vladimir R. Petković: Manastir Studenica, Beograd 1923. 3. Lazar Mirković i Žarko Tatić: Markov manastir, Novi Sad 1925. 4. Vladimir R. Petković i Žarko Tatić: Manastir Kalenić, Vršac 1926. 5. Stanoje Stanojević, Lazar Mirković i Đorđe Bošković: Manastir Manasija, Beograd 1928. 6. Vladimir R. Petković: Le peinture serbe du Moyene-Age. Ieme partie, Beograd 1936. 7. Za izučavanje fresaka u Manastiru Dečani izdato je 10.000.- dinara 1935. 8. Vladimir R. Petković: Le peinture serbe du Moyene Age IIieme partie, Beograd 1936. 9. Za arheološka izučavanja izdato je u 1936. godini 15.000. din. 10. U 1937. godini sredstva zadužbinska se koriste za izdavanje dela iz arheologije i stare umetnosti, a za ispitivanje starina u našoj zemlji izdato je 37.000. din. 11. U 1939. godini pomagano je izdavanje 117-te knjige Posebnih izdanja, - počelo je izdavanje Monografije o manastiru Dečani, - dodeljena je pomoć za arheološka ispitivanja. 12. U 1940. godini - dodeljena je pomoć za arheološka ispitivanja, - nastavljeno je izdavanje Monografije o manastiru Dečani. Ovu stalnu brigu Mihaila Pupina za stari kraj i narod iz koga je potekao bolje ćemo razumeti ukoliko se podsetimo njegove biografije. Mihailo Pupin je rođen u Idvoru 4. oktobra 1858. godine. Kako je sam govorio, Idvor je u to doba bio malo selo koje se nije moglo naći ni na jednoj geografskoj karti. Danas je Idvor poznat kao mesto rođenja Mihaila Pupina. U vreme njegovog rođenja Idvor se nalazio u Austrijskoj carevini van glavnih puteva i spadao je u takozvanu Vojnu granicu. Stanovništvo su sačinjavali isključivo Srbi koji su se bavili zemljoradnjom. Kult narodnog pesništva i predanja bio je među Idvorcima veoma razvijen. Kroz ta predanja, naročito ona o junačkim podvizima Idvoraca tokom ratovanja na vojnoj granici, srpski narod toga kraja je posmatrao i shvatao svoj položaj u svetu i u Austriji. U vreme Mihailovog detinjstva u Idvoru su se u dugim zimskim večerima održavala tradicionalna seoska posela. Na njima se pored kazivanja pesama pričalo i o srpskoj istoriji. Pripovedalo se ne samo o Karađorđu, Hajduk Veljku i drugim junacima iz srpskih ustanaka, već i o borbama u austrijskoj vojsci protiv Napoleona ili onim protiv Mađara 1848. godine. Ta posela su za Mihaila predstavljala značajne časove istorije. Mihailova majka je od sve svoje dece baš njega uvek vodila sa sobom na te sedeljke. Tu se pričalo i o ratovima koji su vođeni u Italiji a u kojima su učestvovali i Srbi sa Vojne granice; ovi su i pored velikih pobeda koje je Austrija ostvarila veoma cenili Garibaldija i nazivali ga "talijanskim Karađorđem". Tako da je u rodnoj kući Mihaila Pupina, u sobi za primanje, pored ikone i Karađorđeve slike bila i Garibaldijeva slika i to u boji. Sve to nije moglo a da ne pobudi maštu ovog izuzetnog dečaka. Sam je kasnije priznavao da kod njega učitelj u seoskoj školi nikada nije izazvao tako jaka osećanja kao što su ga izazivali ti nepismeni seljaci i njihova pripovedanja. Takođe veliki uticaj na njega imala je njegova majka Olimpijada-Pijada koja mu je govorila da "ako želi da pođe u svet mora potražiti još jedan par očiju, oči za čitanje i pisanje". Majka Mihailova Pijada bila je nepismena ali izuzetno razborita i pametna žena. Znala je napamet Stari i Novi zavet i uvek ih rado citirala. Poznavala je i priče iz života svetaca a posebno omiljen bio joj je Sveti Sava. Njene priče o Svetom Savi uvek su naglašavale da je on bio "svetac koji je naročito isticao vrednost knjige i veštinu pisanja". Kako se već pri završetku osnovne škole videlo da je Mihailo mnogo bolji đak od svih svojih idvorskih vršnjaka, majka Pijada je, uz pomoć učitelja kao i mesnog paroha, uspela da ubedi Mihailovog oca Konstantina-Kostu da dečaka pošalju na dalje školovanje u Pančevo. U pančevačkoj školi se prvi put susreće sa prirodnim naukama koje su ostavile veliki utisak na njega, a naročito Franklinovo izučavanje grmljavine i eksperiment sa zmajem. U toj školi su "na pravoj mašini" prikazivali đacima kako se trenjem proizvodi elektricitet. Za vreme letnjeg raspusta ispričao je ocu i njegovim prijateljima, koji su se svako veče okupljali pred kućom, mnogo toga nepoznatog o elektricitetu i Franklinu. Reakcije su bile različite. Otac i njegovi prijatelji bili su zgranuti na "jeres" koju im je Mihailo pripovedao. "Vekovima se već zna da grmljavina dolazi od treska kola koja po nebu vozi Sveti Ilija. A eto sad taj Franklin nema pametnija posla nego pušta zmajeve i zamajava narod". Majka Pijada je, pak, rekla "da u Svetom pismu nigde nije našla potvrdu o priči o Svetom Iliji i njegovim kolima pa je moguće da je taj Amerikanac u pravu, a da priča o Sv. Iliji i nije tačna". Na ovaj način je majka, nepismena seljanka iz Idvora, dala bezgraničnu podršku svom sinu i njegovim budućim istraživanjima. Učitelji u Pančevu mogli su samo donekle da odgovore na pitanja koja su već mučila Mihaila a u tome mu je mnogo pomogao učitelj Kos, Slovenac poreklom, koji je imao razumevanja za sve njegove dečačke nedoumice i nemire. Učitelj Kos mu je prvi pričao o Franklinu i njegovom zmaju. Za vreme božićnog raspusta Mihailo je roditeljima preneo predlog pančevačkih nastavnika da dalje školovanje nastavi u Pragu jer škola u Pančevu ne može da bude dovoljna za ovako darovitog đaka. Otac se nije složio da mu sin ide tako daleko od kuće dok je majka u svemu podržala sinovljevo obrazovanje. Tada je jedan slučaj odredio sudbinu Mihaila Pupina. U proleće 1872. Svetozar Miletić, vođa Srba u Austro-Ugarskoj, posetio je Pančevo. Tom prilikom priređena je manifestacija koja je izražavala protest ne samo Pančevaca već i celog Banata protiv carskih odluka iz 1869. godine. Na toj je manifestaciji Mihailo javno izgovorio reči "Nikada mi nećemo služiti u vojsci Franje Josifa", što su prihvatili okupljeni učesnici skandirajući "Živeo Knez Srbije". Ovo nije moglo da prođe nezapaženo pa su mađarski činovnici zahtevali da se Mihailo zbog takvog ponašanja vrati u Idvor. Učitelj Kos i prota Živković pomogoše mu da ipak nastavi školovanje. Međutim, na proslavi 1. maja te iste godine došlo je do novog incidenta. Srpski dečaci su na proslavi nosili srpsku zastavu a Mađari, Nemci i Rumuni žuto-crnu austrougarsku zastavu. Sada mu je samo još ostalo izbacivanje iz škole što bi se i dogodilo da mu u pomoć opet ne priteče prota Živković te mu bi dozvoljeno da u školi ostane do kraja godine, s tim što je Mihailo dao obećanja da se više neće mešati u nacionalističke i revolucionarne pokrete. Međutim, prota Živković uvidevši da je tu Pupinu postalo pretesno, pozove k sebi oca i majku Mihailovu i sa njima se dogovori da Mihailo pođe u Prag na dalje školovanje. Prota čak obeća da će crkvena opština pomoći oko troškova ako oni budu preveliki za Mihailove roditelje, te tako oni prihvatiše da nastavi školovanje u Pragu. Do Praga se tada putovalo dva dana, brodom do Budimpešte, pa još ceo dan železnicom do Praga. Na brodu Mihailo upozna grupu starijih učenika, bili su to bogoslovi iz Karlovca. Njima je poverio da ide na školovanje u Prag, da do tada nije putovao dalje od Pančeva, da nikada nije video tako veliki brod, da nije video železnicu, da ne zna mađarski a ni nemački ne govori bogzna koliko dobro i da ga sve to brine. To su bili prvi njegovi razgovori sa starijim i obrazovanijim đacima. U vozu na putu za Prag susreo je prve Amerikance. Zamolio ih je da mu pričaju o Franklinu i njegovom zmaju kao i o Linkolnu jer je to bilo sve što je tada znao o Americi. Mihailo nije imao "sreće" ni sa školovanjem u Pragu. Tu je zatekao veliko revolucionarno vrenje, naročito među omladinom. Sve izraženiji nacionalizam bio je prouzrokovan otporom prema pangermanstvu. Skoro da nije bilo dana u školi da nije dolazilo do sukoba između čeških i nemačkih đaka. Zlo zbog koga je Mihailo morao da napusti Pančevo, u Pragu ga je dočekalo još u gorem obliku. Kao snažan i vešt dečak nije mogao da ostane po strani pogotovo što mu nije bio problem da istuče bilo kog nemačkog dečaka iz škole, a sve je to mogao zahvaljujući čobanskoj obuci stečenoj na pašnjacima rodnog Idvora. Mihailo je polazeći na školovanje u Prag, od svojih učitelja u Pančevu i prote Živkovića dobio pismene preporuke za poznate intelektualce i političare Rigera i Palackog. Iako ih je često viđao na velikim narodnim zborovima, čitao o njima u novinama gde su se nalazile i njihove slike, bilo mu je potrebno nekoliko meseci da se reši da im uruči donete preporuke. Riger mu je posavetovao da se više posveti knjizi i školi a manje svojim prijateljima kojima je nacionalizam bio na prvom mestu. Nasuprot njemu, Palacki je još više podgrevao njegove već razbuktale nacionalne strasti. Na svu sreću, Mihailo ubrzo uviđa da su škole za njega u Pragu neodgovarajuće i odlučio je da pređe, kako je naveo u pismu majci, "u zemlju Franklina i Linkolna gde ljudi znaju mnogo više nego što je znao i sam Sv. Sava". Jednog hladnog martovskog dana 1874. godine Mihailo je brodom "Vestfalija" u potpalublju, trećom klasom, iz Hanoverske luke, zaplovio put Amerike. Na sebi je imao samo tanko odelo i u džepu 5 centi. Sva preostala imovina mu je otišla na kupovinu brodske karte. U Novom svetu nije imao rođaka, ni poznanika, ni prijatelja, kao ni reči preporuke za bilo koga, ali s čvrstom verom da će uspeti i da baš on svojim dolaskom Americi donosi mnogo. Posle četrnaest dana plovidbe, rano izjutra, na horizontu se ukazala obećana zemlja, niska obala Long Ajlanda. Mihailo tvrdi da sigurno na celom brodu nije bilo srećnijeg putnika od njega. Dalje priča da je imao mnogo sreće pri iskrcavanju, jer da su imigracione vlasti i zakoni bili strogi kao što su postali kasnije, nikada ne bi mogao da nastavi školovanje u Americi. Kada je došao red na njega da obavi razgovor sa američkim činovnicima, ovi su bili po običaju veoma sumnjičavi. Nije teško pretpostaviti njihovu zapanjenost kada su na pitanja dobili odgovore da poseduje samo 5 centi, da od rođaka nema nikoga i da u Americi zna samo za Franklina, Linkolna i Harijet Bičer Stou čiju je Čiča Tominu kolibu pročitao u prevodu. Ovakvi odgovori su oduševili jednog od činovnika, za koga se kasnije ispostavilo da je iz Švajcarske, koji mu uz smeh potvrdi "da ima dobar ukus kad je baš njih, te poznanike izabrao u Americi". Svojom vatrenom, uverljivom pričom Mihailo je ubedio činovnike te ga pustiše da uđe u Ameriku. Uz saopštenje da su prema njemu učinili izuzetak i da od sada pazi šta radi. Bilo je to 26. marta 1874. godine. Prvih dana u Njujorku bukvalno je gladovao sve dok nije našao posao na jednoj farmi u blizini Njujorka, gde je učio engleski i uštedeo nekoliko dolara. Tu je proveo zimu radeći najgrublje farmerske poslove. Sledeće godine prelazi u Nju Ingland u fabriku biskvita gde ubrzo od običnog radnika, koji je često pomagao i u ložionici, biva unapređen u činovnika sa redovnom mesečnom platom. Sada je mogao da pohađa večernje kurseve da bi 1879. položio ispit i bio primljen na Kolumbija koledž. Na tom koledžu je proveo četiri godine izdržavajući se od časova koje je davao slabijim učenicima jer se već u prvoj godini istakao svojim sposobnostima. Školovanje na Kolumbija koledžu Mihailo Pupin je uspešno okončao 1883. godine. Profesorski savet koledža odobrio mu je stipendiju za dalje studije matematike i fizike na evropskim univerzitetima, s tim da po njihovom završetku bude profesor na Kolumbija koledžu. Mihailo je po dolasku u Evropu, posle devet godina boravka u Americi, posetio Idvor. U Idvoru je sve ostalo isto samo mu je majka bila mnogo ostarela. Susret sa njom opisao je Mihailo u svojoj autobiografiji na izuzetno lirski način. Kada je usred idiličnog seoskog života za trenutak pomislio da li je uopšte imalo smisla putovati tako daleko i sticati toliko obrazovanje, majka ga je podsetila na jedan davni događaj iz detinjstva: "Svakako se sećaš sjajne zvezde koja je bila postavljena na krovu Bukovalovog mlina, iako si bio mali setićeš se te sjajne zvezde od lima koju su stavili na sam vrh. Idvorska deca su mislila da je to prava zvezda sa neba, tako se sijala kad bi je obasjali sunčevi zraci. Stari Ljubomir, koji te je toliko voleo i sa uživanjem krojio ti i šio kožuhe, bio je uveren da si je baš ti skinuo, pa je preporučivao da se čitaju molitve i da se blagodari Bogu što si se tako srećno spasao da ne slomiješ vrat. A stari Ljubomir, kao što znaš, bio je u pravu, pa sam uvek verovala da te je Bog spasao tada da u životu obaviš jedan zadatak mnogo veći nego onaj koji imaju mladi u Idvoru, čijoj sreći, kako mi se čini, ti sada zavidiš. Blagoslovena Amerika naučila te je da se popneš na mnogo strmiji krov nego što je bio krov na Bukovalovom mlinu. A na vrhu tog krova i sve do njega srešćeš ti mnogu zvezdu, pravu nebesku zvezdu. Od toga vrha danas nisi daleko, niti sada možeš stati, niti se vratiti natrag. Čarobna idvorska frula i njene nežne sevdalinke, pesme uzdisaja, skrenule su ti misli na stvari koje su sada svakome u glavi: na svadbe, na kola i ostale razonode... One prave velike stvari čekaju tebe u Kembridžu." Prema obećanju koje je dao majci, za vreme letnjeg raspusta 1884. godine, dolazi ponovo u Idvor. Meštani su primetili da sada sa njima mnogo ređe razgovara nego što je to ranije činio. Za to su nalazili opravdanje u njegovoj zadubljenosti u čudne knjige koje su se onima koji su ih zagledali činile kao crkvene. Tako je to leto Mihailo proveo u "društvu" La Granža i Maksvela. Majci je objasnio da su to dva velika sveca u svetu nauke, te je ona to čitanje shvatila kao čitanje žitija svetaca, i bila veoma srećna zbog toga. Za ostale Idvorce te knjige su ostale zagonetne. Njihovo rezonovanje bilo je da je toliko čitanje samo za popove i vladike, prebacivali su mu da ne poklanja dovoljno pažnje gajdašu i kolu i ostalim svetovnim zabavama kao sav mlad svet a počeli su čak i da šapuću kako se Miša sprema da se zakaluđeri. "Kakva šteta", govorili su "ići čak u Ameriku, nakupiti toliko znanja, pa sve to sahraniti među mračne manastirske zidine." Majka se naravno nije osvrtala na ta šaputanja već je s najvećom pažnjom slušala priče o Kembridžu i njegovim mnogobrojnim tradicijama. Kada je saznala da se tamo ne uči samo od živih profesora već i od onih velikana koji su davno preminuli, rekla mu je: "Dete moje, ja ne idem u crkvu tako mnogo zbog toga što očekujem da će mi pop otkriti neku novu svetu istinu, već zbog toga što volim da gledam u one svetiteljske ikone. One me podsećaju na njihova sveta dela, ja se razgovaram s Bogom. Kembridž je veliki hram posvećen velikoj istini; ispunjen ikonama velikih svetitelja u nauci. Razmišljanje o delima tih svetitelja osposobiće te da razgovaraš sa duhom "večite istine"." Posle raspusta u Idvoru, te godine Mihailo odlazi na dalje studije u Berlin. Tamo je kod Hermana fon Helmholca nastavio izučavanje Maksvelove elektromagnetske teorije svetlosti. Četiri godine kasnije odbranio je 1889. godine doktorsku tezu "Osmotički pritisak i njegov odnos prema slobodnoj energiji". Iste godine se u Londonu venčao sa sestrom poznatog orijentaliste Vilijama Džeksona. Nakon završenih studija u Berlinu, odnosno u Evropi, Mihailo Pupin se vraća u Ameriku na Kolumbija koledž gde preuzima katedru za matematiku. U Americi je preko 40 godina bio profesor teorijske i eksperimentalne fizike istovremeno se baveći i značajnim naučno-istraživačkim radom u oblasti fizike, elektrotehnike, fizičke hemije a naročito telekomunikacije. Školovao se na dva kontinenta, poznavao klasičnu i savremenu istoriju i književnost, skoro do obožavanja voleo poeziju, govorio srpski, engleski, nemački, francuski, grčki i latinski, a učio je možda i još neke druge jezike. Registrovao je 24 svoja patenta ali je imao i neregistrovanih dela, možda važnijih od onih koje je formalno upisao kao svoja i zaštitio. Najplodniji period rada mu je bio između 1890. i 1905. godine. U tri oblasti Pupin je pronalazač svetskog značaja, a to su telekomunikacije, radio-tehnika i radiologija. Mihailo Pupin skoro nikada nije bio "usamljeni jahač" na svom stvaralačkom putu. Uvek je radio sa drugima, uz druge i za druge. Nije umeo da bude uskogrud i sebičan, posebno prema mlađim saradnicima. Pored pronalazačkog i pedagoškog rada bio je član i predsednik Akademije nauka Njujorka, jedan od uglednih članova Nacionalne akademije SAD, član i predsednik mnogih stručnih i naučnih ustanova i udruženja SAD, kao i član Državnog saveta za naučna istraživanja pri Predsedniku SAD, i to u razdoblju najznačajnijih ratnih i posleratnih događanja od 1916. do 1920. godine. Iz tog perioda nam je sačuvano i pismo koje je Pupin primio od predsednika Hardinga a koje u prevodu glasi:
Pupinu se u početku Prvog svetskog rata često pretilo krivičnim gonjenjem zbog stalnih optužbi da krši neutralnost Amerike svojom aktivnošću u organizovanju dobrovoljaca i vođenju agitacije za pomoć narodu Srbije i Crne Gore. Sve se to događalo dok još SAD nisu ušle u rat. Njegovom zaslugom ukupna pomoć sakupljena preko američkog Crvenog krsta iznosila je 140 miliona tadašnjih dolara. Mihailo Pupin je bio založio celokupnu svoju imovinu da bi garantovao za oružje, municiju i opremu američkih i drugih firmi srpskoj vojsci i jugoslovenskim dobrovoljcima na Solunskom frontu, kako bi ovi bili što bolje osposobljeni za konačan juriš za oslobođenje svoje zemlje. Manje je poznato da je Pupin ove dobrovoljce takođe dočekao pri njihovom povratku i da im je još na brodu delio po 7 dolara za put do mesta boravka a takođe im je i pružao pomoć pri zapošljavanju. Sve ovo je osećao kao svoju dužnost prema njima. Nemoguće je u ovako šturom pregledu bogatog života Mihaila Pupina ne pomenuti i njegovo učešće na Londonskoj mirovnoj konferenciji gde je nesebično pomagao srpsku delegaciju i da je, samo zahvaljujući njegovim ličnim vezama sa američkim predsednikom, Jugoslaviji pripao deo severnog Banata iako je taj deo već bio namenjen Rumuniji. Još uvek je nedovoljno ispitano njegovo učešće na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine po završetku Prvog svetskog rata, i njegov doprinos u uspostavljanju granica nove države Jugoslavije. Tokom svog četrdesetogodišnjeg rada na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku, Pupin je u Evropi boravio više puta. Prvi put je posetio 1902. zbog prodaje svojih patenata evropskim velikim firmama, 1919. godine da bi sudelovao kao savetnik naše delegacije na Mirovnoj konferenciji u Parizu i 1921, kada je obišao tek stvorenu Jugoslaviju i poslednji put svoj rodni Idvor.
|
Tragajući
za imenima zadužbinara-dobrotvora u srpskom narodu, pored gotovo nepoznatih
imena trgovaca, lekara, zanatlija, rentijera..., susrela sam se i sa imenom
Mihaila Idvorskog Pupina, jednog od velikana svetske nauke, koji je zadužio
čovečanstvo mnogim značajnim naučnim otkrićima a svome narodu poklonio
i veći broj zadužbina i fondova.
