Biblioteka srpske fantastike

Ilija Bakić

PRENATALNI ŽIVOT
ili Tata, Kurva, Doca I Mama

Biblioteka FLAMARION • Izdavač: IP FLAMARION, Beograd, 1997. • Urednik: Boban Knežević • Recenzent: Zoran Stefanović

Digitalno izdanje objavili novembra 1999. u okviru "Projekta Rastko - Biblioteke srpske kulture na Internetu": Zoran Stefanović (priređivač i urednik), Milan Stojić i Mihailo Stefanović (vebmastering). Pokrovitelj izdanja "TIA Janus", Beograd

I
TATA

1

Svaku vojsku prate 4K. Konzerve, kurve, kiša i kerovi.

Konzervi ima kolko oćeš, čak i sad kad su uveli smanjeno sledovanje. Kurve su deficitarna roba iako se diže retko al rado. Kiša ne postoji. To je čista izmišljotina.

Na kerove se ne žalite. Vuku se po pesku i prašini, između šatora; olinjale, krastave, slinave vreće sa rešetkama rebara, podvijenim repom i klimavim nogama. Mnogima su zubi poispadali. Na oči se navukle žute skrame. Njuškaju, ližu se, cvile. Poneki zavija noću dok neko ne poludi i izleti na zimu i upuca ga. Mada ih, uglavnom, ne dirate. Prečesto su oni jedina bića koja pokazuju da ste im važni. Makar i zbog klope.

Problem sa upucanim kerom jeste taj što ujutru moraš da ga zakopaš. Što pre i što dublje. Sve što je od njega ostalo. Jer, uvek se nađe neki rođak čije su vilice dovoljno jake da pocepaju kožu stomaka.

Kad zakopaš noćnog pevača možeš da, pored, iskopaš manju rupu i napuniš je sadržajem svojih creva. Štedljiviji samo nabace sloj peska na mrcinu i obave to u istoj rupi.

U svakom slučaju, onaj koji čuči mora stalno da gleda oko, iza i ispod sebe. Čas posla neka vesela puzaljka bocne ili gricne jaja. Da l' ih privlači sjaj Sunca na kožurici il miris -- ne zna se. Al da se dovlače -- dovlače se.

Kad obaviš nuždu i obrišeš se, pa zakopaš svoje đubre i protrljaš malo peska između dlanova -- higijena je važna -- možeš da se vratiš u bazu. Naravno, ove radnje uvek se obavljaju najmanje dvesta koraka od najbližeg šatora. Još dvesta koraka od rupe, al na drugu stranu, su prve straže isturene. Možeš da se ispričaš s njima ako ti poznaju bulju. Njih, onako umotane, tj. maskirane, ne možeš poznati. Svi su isti. Nikakvi. A ako je vreme smene možeš da popričaš i sa razvodnikom straže, koji traži sigurnu stazu između ugaznih iznenađenja. A uvek se može tračovati sa bratom po nuždi. Mnogi uobičavaju da seru zajedno, grupno: tri-četiri momka okrenu leđa jedan drugom, osmatraju, rade i pričaju.

Pušenje za vreme nužde strogo je zabranjeno i svi to poštuju. Ne zbog zabrane nego jer mesečari lako nanjuše dim duvana. Nije jasno kako ga razlikuju od svog mirisa tj. smrada -- al, tako je. Možda ga vetar najdalje nosi. I, hop, evo ih, jurcaju i vrište. Poneki, sigurno, ugazi u rupu sa iznenađenjem. Ovo, tj. juriš, niko nije video. Oni koji jesu nisu znali šta je to jer su im usta već bila puna peska a glava šuplja. I muve vole da pecnu guzu ali njih je malo na polju za nužne radove. One se drže šatora, pomija i đubreta. Izgleda da svaki roj ima svoj logor. Kako se vi selite, a to je, otprilike, svake dve nedelje, više-manje, tako i one idu za vama. Zato, svaki put kad se smena vrati sa straže na položaju, vraća se na drugo mesto. Ne ide dvadeset kilometara severno pa još pet zapadno, pod uglom od šezdesetpet stepeni, nego obrnuto ili drugačije. Predeo je uvek isti: pesak i dine, eventualno kamen. U oazama se logor nikad ne postavlja, ne zna se zašto. Naređenje. Jeste da premeštanje skriva tragove ali, ispod palmi je lepše. Bez obzira šta kaže doktorska elektronika. Ovako, sve češće se dešava da novi logor bude na mestu nekog starog. Otkopaš malo a ono konzerve. Kad se digne vetar oseća se smrad onih koji su tu bili pre ko zna koliko. Onda i ti pridružiš svoje piksle u krš koji će neko da iskopa za koju godinu. No, bilo kako bilo, kad se spremiš i odvezu te na liniju sigurno je da će i oni što ostaju da spakuju stvari i ispare. Što nije loše jer ne moraš da se bakćeš sa utovarom ali je loše ako si nešto zaboravio. To će da pojede mrak.

A, kako je baš danas dan smotre, krajnje je vreme da oteraš mamurluk i počneš da sabiraš noge i ruke. E, al pošto se klin klinom izbija, speri grlo lekovitim banana-rakija otrovom. Garantovano naterava suze na oči. Ima da štrcaju bolje nego kad nemaš naočari a šiba peščana pijavica. Još jedan gutljaj niz utrnulo grlo i u formi si. Transportna vreća je puna, vuče se po prašini, puška je o desnom ramenu, poslednji pogled na brlog, plastičnu foliju položenu na pesak, ugaženu, sa baricama cuge, masnim flekama, muvama i nečijom, proveravaš: tvoja je tu, konzervom za glavu, i izlaziš u Sunce. Naravno, naočari protiv istog tj. Sunca su na nosu, stavljaju se automatski čim otvoriš okice.

Stroj se već isteglio niz put. Staješ na prvo slobodno mesto. Momak s leva, Vic, za glavu je niži. Plava boja šlema ljušti mu se na temenu.

Gospodin narednik iskorači pred vas. Ruke je skrstio na dupetu a košulju zakopčao do guše. Malo drami gledajući u vojsku, kao da je očekivao elitnu jedinicu kakva ste bili pre Puštanja Vetrova, pa, kad se zadovoljio gledajući odrpane, zgužvane i musave, počne da šeta i, kako kod koga dođe, prozove ga, dernjajući se. Kad dođe do tebe drekne: "Koski", a ti njemu u facu: "Tu", pa se okrene na peti, vrati ispred, tako da ga svi vidite i vikne: "Idemo na stražu. Stanje je sranje i to utuvite. Saće dođe kamion. Tek što nije. "

Buljiš u tu žutu uniformu a u potiljku osećaš kako nešto migolji. Crv se probudio. Sad će da gricka. Skineš pušku, kundak tupne u pesak, i desnicom počneš da otkopčavaš džep, da uzmeš pilule. Ali, kako to već ide, prsti se spetljaju a onda ukrute i cela šaka zadrhti, a za njom i ruka. Iskoračiš a već stomak drhti, grudi lupaju. Žuto pod tobom poraste i postane nebo. Pesak zaškripi među zubima. Čuješ ih kako cvokoću. Polomiće jedni druge. Onda te okreću i slika belog neba bljeska po sto puta u sekundi. Mrlje faca naginju se nad tebe. Prskaju te vodom. Topla je ko pišaćka.

Polako, opruga u tebi usporava i kapci ne drhte, creva se smiruju. Pridižeš se i sedneš. Kamion je stigao a momci se ubacuju. Iskopaš, konačno, pilulicu i gutneš je na suvo. Vic sedi na nekoj kanti i čeka te. Pravilo kaže: kome pozli, prvi do njega ga čuva. Mahneš mu i isprobaš noge. Rade. On te podupre malo i zajedno otklimate do kamiona. Tamo ti podupre dupe a ruke, od gore, te uvuku unutra. Prtljag su već utovarili. Vic uskače i mašina zabrunda. Šatori ostanu iza, sa tipovima koji se muvaju i kerovima. Prođe i straža i gusenice se zariju u pesak, bacajući oblake prašine koja pokri, osim parčeta neba, sve što je ostalo za vama. Zadremaš.

2

Budi te škripa kočnica i vika. Ne znaš gde si. Svetlo prži jedno oko, u drugom je mrak. "Idemo, idemo", dolazi sa svih strana i neko te gura, pritiska. Slika se polako skuplja i vidiš momke koji te preskaču i izlaze napolje. Stigli ste, ma gde to bilo. Na kraju, kao poslednji, ispadaš. Noge se batrgaju pa dodirnu tlo. Osvrneš se i, iznad glava, vidiš prljavo žbunje i palme. Oaza.

Negde ispred stiže komanda i, opet, stroj se tegli a ti staješ na kraj. Iz senki silaze do vas maskirani, odrpani, zgužvani i musavi momci. Kao dvojnici. Ispred svakog pridošlog stane faca. Tvoj par ima istu neobrijanu njušku kao ti. Samo što se sada kezi i pokazuje krnjke. Narednik gazi između vrsta. Svako mora da bude pokriven, da ima zamenu. Ko nema -- ostaje.

Na novu komandu stara straža se okreće i, tegleći vreće, jurne, podvriskujući, prema svom kamionu koji je odnegde iznikao. Tamo se potrpaju, sa sve teretom, i uskoro su samo oblak voljan da odmakne daleko.

U ostavljenoj tišini stroj, savijen pod teretom, krene uzbrdo. Ne treba vam komanda. Ti stojiš i tražiš svoje stvari a u susret ti dolazi Vic, natovaren. "Dobro si", pita. Klimneš i uzimaš svoju pušku i krpe. Gazite, polako, u tragove prethodnika. Šutneš poneku konzervu. Što si bliže žbunju sve ih je više. Tu i tamo, između opasnih gomilica peska, od svežih mina -- one starije, od dan, dva, vetar je skoro izravnao -- vire pipci bodljikave žice i komadi trulog, izgužvanog čelika. Ovde je bilo dobre tuče pre koju godinu. Konačno stižeš do busenja trave i senki. Dva koraka dalje, penješ se na bedem rova i preskačeš. Rezervni rov je dvadeset koraka dalje. Iza njega, na sredini oaze, ograđena betonskim zidom, je zelena bara izvora. Naravno, zatrovanog. I, naravno, smrdljivog. Mušice igraju svoje svadbene igre nad površinom. One nemaju nos pa im je svejedno ali tebi nije. Šipčiš dalje a znoj curi i štipa oči. Naočari klize sa nosa. Puška hoće da padne. Vreća zapinje. A Vic je izmakao i već silazi u rupu. Dobauljaš do stepeništa. Mrak koji te dole čeka prijatno je hladan. Kad pogledaš kroz svetlace, sedaš na prvu klupu, vreća ostaje iza, i već je bolje. "Prlji", kaže neko iz blizine. Prepoznaješ Smivijev glas i klimneš. Znoj se hladi na koži i to je tako prijatno. Tabani gore u čizmama. Desno, u mraku čkilji red lampi. Spavaona. Od gore stiže narednik i svi se uzmuvaju. U ruci drži list, staje na sredinu predsoblja i počinje da čita. Određuje prve straže. One su uvek najteže. Svako je umoran od puta i najradije bi odspavao koji sat. Ali... Tebe to ne brine. Svi su videli da si imao napad i imaš dvadeset četiri sata poštede. Narednik odlazi najavljujući klopu za pola sata a pročitani psuju i svlače se. Oni drugi ostavljaju stvari i izlaze. Mala kolegijalnost. Pusti drugog da spava jer ćeš i ti tako, vrlo brzo. Tišina se spušta na tebe. Zatvaraš oči. Neko te gura. "Ustaj. Ajde u krevet." Ruka te vuče. Digneš se a talasi jeze kovitlaju se u leđima. Puška ostaje negde iza a oštro ćebe zagrebe obraz.

3

Narednik te pita, dok čekaš u redu za doručak: "Je l' ti bolje? Imaš lekove?" "Samo prolazan napad. Ništa strašno." "Dobro. Noćas si na dužnosti." Klimneš.

Iza palmi i dina, iz crvene magle, raste Sunce. Senke blede. Kuvar, Smivi, sipa čorbu u porciju, komad hleba stavlja ti u šaku. Vraćaš se do Vica, nasloniš na bedem rezervnog rova i srčeš. Tečnost je mlaka i kiselkasta. Prija. Ježiš se. Pramenovi noćne svežine beže pred toplotom. Hleb je tvrd. Ispred vas, u rovovima, su stražari. U stvari, svih šezdesetorica momaka, koliko vas ima, sve vreme je na straži. Samo što jedni moraju četiri sata samo da bulje u pesak a ostali to rade kad god im pogled odluta iz senki.

"Kako si spavao", žvaće Vic. Klimaš punih usta. Čorba je najbolja ako udrobiš hleb. "Cepaš stražu sa Petruškim. Od 12 do 04". "Jebi ga." "Ako oćeš da se menjaš..." "Nema veze. Dobro mi je." Završavate i odnosite uloške u kantu, plaknete malo kašike u kanti i -- pravac spavaona.

Uložak je plastična kesa koja se stavi u porciju i u koju se sipa klopa. Kad završiš, izvadiš kesu i baciš je i tako nema pranja porcije. Praktično. Kao i one tablete koje ubaciš u bilo kakvu vodu i one ubiju sve što ne valja u njoj pa može da se njome nešto pere. Može i da se pije al je bljutavo.

Ležuckaš. Na dva metra iznad tebe je tavanica, dovoljno jaka da izdrži laka artiljerijska zrna. Neko je ovo debelo izrio, osigurao zidove od osipanja i napravio čvrst krov. Vic spava. I lampu je ugasio mada je toliko slaba da ti ni svoje noge ne možeš jasno da vidiš. Smivi seda na krevet do tvog, okreće se i kaže: "Kroz dva dana idem u nabavku. Ideš sa mnom?" "Važi." On se prući, krevet zacvili, i zaspi. Prvo samo diše duboko a posle počinje da hrče. I sve češće naleće na čvorove. Nije ni kuvarima lako. Spavaju kad ne treba a rade kad nije vreme. Ustaješ, iz vreće vadiš čuturu i gutneš. Alkohol oprlji grlo i natera suze na oči. Navlačiš čizme stenjući. Proklete zmije, škorpije i ostala gamad. Da ih nema mogli biste da okolo gazite u patikama. Ovako su ti noge bele, poluobarene, sa smežuranom kožom koja se ljušti. U predsoblju nema nikoga. Iz oficirske sobe, levo, čuje se stalno kucanje radija. Izlaziš u bljesak i stakla naočara potamne. Grumen zemlje i trave, koji je neko zavrljačio, iz čistog zezanja, ovamo, eto šta je oaza. Četrdeset koraka odavde, u svim pravcima, i stižeš do peska. A dalje su stotine i stotine kilometara šugave pustinje, sa svom gvožđurijom vojne sile, bespovratno zarđalom, i poluskuvanim, blesavim gomilicama oznojenog mesa koje se muva okolo bez veze, kraja i konca. Svi oni se vuku, od ujutru do uveče, od +60 do –10 stepeni, šiznuti, napunjeni, bolesni, sa metkom u cevi. Sunce pljuje toplotu i sisa znoj. Senke su kratke i šuplje. Osvrćeš se i tražiš ono mesto. Iza žbuna, s druge strane bazena, ustaje Lo, namešta pantalone i odlazi svojim putem a ti pođeš njegovim. Klozet je ogromna rupčaga na čijem dnu se roje muve. Pogled na njih, gužvice papira i kratki udah, uveravaju te da je bolje da potražiš ašovče. Ali, uvrtanje jare nad peskom kaže: Dođi da ti pržim jajca. Skidaš pantalone i čučneš. Posle deset udaha smrad i nije tako strašan. Pre ili kasnije sva vlaga ispari iz govneta. A, i ko ti je kriv? Da nisi spavao tako dugo mogao si ovo da obaviš i pre doručka. Ili, najkasnije, posle klope. To je najgora stvar sa tim promenama. Nikako da uhvatiš neki red, da se skupiš i organizuješ, pa da znaš šta kad radiš. A to je ono najvažnije. Raspored. Redosled.

Kad obaviš radnju i pokriješ guzu, sa tri-četiri nova ujeda muva koji svrbe i peckaju, tražiš sledeću stanicu. Vodu za pranje. Smestili su je ispod debelog šatora. Iz bureta curi tanak konac. Pokvasiš ruke i staneš da čekaš da se dlanovi napune dovoljno da isprskaš lice. To potraje predugo pa se pljusneš onim što se skupilo. Naravno, zaboravio si da skineš naočari. Odložiš ih na tezgu za brijanje i mokrim prstima skineš drlje iz uglova očiju, pa se zabuljiš u facu u ogledalu. Raščupana, izbledela kosa, crno čelo sa belim linijama bora, crveni otisak rama na korenu nosa, bleda kožica oko očiju, brada od tri dana, krvave beonjače, suve usne. Staviš naočari i, za trenutak, slika je crna kontura na svetloj pozadini. Okrećeš joj leđa. Napolju se čini da su senke dublje. Zid jare se zatvorio. Maskirne mreže, razapete između palmi prave crne fleke po tlu. Vraćaš se na spavanje. Znoj lipti a ujedi muva peku i mame na češanje. I muve su se promenile od Puštanja Vetrova. Podivljale su. Ko da im je izrastao novi red zuba. Na krovu spavaone momci su razapeli šator. Mjuz bije unutra. Uđeš. Bult sedi za tezgom. Stanica roka teški rok. Momci su posedali na zemlju, cugaju, četvorica delju karte. Uzmeš oznojeno pivce a Bult to ukuca u svoj mali kompjuter i odbije ti od plate, pa sedneš na zemlju i nasloniš na jasle, šipku vezanu za oslonce šatora. Desno od tebe leži Vinter. Mokar je. Mrmlja nešto. Znoj curi sa čela. Flašu je držao na grudima a ona pala i pivo se prosulo po njemu. Što jako veseli muvu koja mili po bari, srče i zadnjim nogama glanca krila. Preturiš po džepovima i vadiš zadnju, slomljenu naravno, pljugu. Zapališ je, uvučeš dim, on se raširi unutra i natera suze na oke, pa ga pustiš da šišti između zuba. Ovde je pušenje dozvoljeno. Oni koji treba da znaju da se tu to i znaju pa nema potrebe za skrivanjem. Potegneš. Prvo ne osećaš ništa sem hladnoće koja prlji. Posle dođe gorčina u grlu. Staviš flašu na stomak i trgneš se. Brrr! Prija!.

"Upali telku", vikneš Bultu. Slika zaigra iznad njegove ćele. Crno-beli Tarzan, preko satelita, skače sa stene u vodu, šamara krokodila. Nateraš još malko suzica na oči, tek da voda sa slike zaigra kroz njih, pa se rashladiš. Drugi gutljaj već nije onaj pravi.

4

S one strane bedema belasaju trbusi dina. Zvezde namiguju. Petruška petlja oko elektronike. Na malim ekranima, zaklonjenim folijama, žmirkaju crvene i plave tačkice. Tamo napolju zabodeni su u pesak senzori i trebalo bi da beleže pokrete koje prave mesečari dok se šunjaju, prikradaju, puze. Toplotni senzori trebalo bi da zabeleže svaku toplu tačku koja mrda. Svakakvi dvogledi sa pojačivačima trebali bi da naprave od noći dan. Male kamere zakačene za balone, ukotvljene iznad vaših glava, trebale bi da vam pokažu šta je iza horizonta. Radio veze bi trebale da vas obaveste o mogućim pokretima prijatelja i neprijatelja. Ali...

Prokletoj elektronici smeta toplota, hladnoća, njihove prebrze izmene, jara, vetrovi, pesak, suv vazduh, vlažan vazduh, i, opet, i uvek pesak. Džaba sve folije i zaštita. Pre ili kasnije, a najčešće pre, sve te kutijice postanu samo mrtav teret. Crknu. Ili, još gore, polude i pokazuju ono čega nema. Izuzecima, a to su dvogledi, svaka čast. Zato je svo to baratanje dugmićima gubljenje vremena. Sve se, ipak, svodi na to da buljiš u mrak i slušaš između dva daha. A najbolja pomoć stražaru su rupe sa nagaznom kakom i konzerve. Ko god da gazi, kako god da gazi -- u nešto mora da ugazi. Zato sve prazne piksle odmah lete pred rovove. Vremenom ih vetar zatrpa, poneka oluja iskopa a svaka smena straže popunjava broj. I ma koliko da si nacugan, a sigurno jesi, nešto ćeš da čuješ.

Ali, Petruški to nije dovoljno, ni jasno. On neće da mu bude jasno. Stalno petlja sa aparatima, podešava, namešta, ćuška i škljoca. Obožava te igračke. Ižuljani šlem hvata svetlo Meseca, dok se naginje da obriše prašinu sa ekrana. Ovde straža ne treba da se skriva i maskira. Zna se da je ovo mesto vaše i da u njemu uvek nekoga ima. Sa bazama, u pozadini, je drugačije. Tamo se uvek skrivate od mogućih iznenađenja. Buljiš kroz dvogled u horizont. Sve je crveno i pomalo mutno. Ivice dina se obrušavaju. Zevneš. 02:19. Pravo vreme za dremku. Dah je laka izmaglica. Mora da je dobar minus. Kamen puca zbog tih svakodnevnih oscilacija temperature. Pametniji popušta, kažu. Petruška prilazi, stane kraj tebe i malo blene napolje. Onda klimne glavom i unese ti se u lice: "Si čuo nove vesti?" "C." "To je ludnica." Okreće se i prošparta niz rov, stane malo, pa se vrati. "Ovo nije normalno. Čuješ ti ovo?"Ne vredi da odgovoriš. Ne sluša on tebe. Vadi slušalicu iz desnog uveta i uperi je u tebe. "Svi su poblesavili. "Kao buljiš u dine. "Ja ne mogu ovo da svatim." "A ti nemoj da slušaš vesti pa će ti biti bolje. Ionako seru." Iza se prolomi lom. Padaju lonci. Smivi je ustao da vam spremi nešto da ogrejete plućanca.

5

Gusenice riju pesak a vetar ga baca ispred kamiona. Lars, vozač, psuje. Smivi i Bult se smeju. Žuti krnjci vire iz usta. Onda se, naravno, zakašlju i pljuju na pod. Prašina se uvlači u grlo i grebe. Zato se ti keziš zatvorenih usta. Kabina je sauna. I znoj se znoji. Sunce šiba u krov iz sve snage. A tek je 10. Vozite se već osam sati, od kako su javili mesto randevua. Do skladišta će trebati još tri-četiri sata, ako se negde ne zaglavite. Problem sa skladištem je što se ne zna kad će koje biti puno. Isporuke su neredovne i nesigurne. Tipovi iz glavnih baza, na obali, uvek nađu neki izgovor. Ili ih ometaju oluje ili kvarovi na helikopterima ili su posade nekompletne. Zato se dešava da skladišta, duboko u kopnu, mesecima ne dobiju ni rolnu papira za bulju. Razlozi za tako nešto sigurno postoje ali prašinari traže klopu, kad su gladni, i vodu, kad baš mora, i tu nema Boga. Ideja sa randevuom je ispala najpametnija. Oni iz skladišta zovnu, određenog dana, i kažu: Ima robe, dolazi, i pozvani kreću. Ako ne zovu znači: Smanjuj obroke, nešto je zaribalo. A i nezgodni susreti sa mesečarima su tako proređeni. I tako, sad vi jurite na sastanak sa još bar tucetom drugih kamiona, iz drugih postaja. I sve putanje se sreću u jednoj tački.

Bult otvara mali frižider i deli limenke piva. Dva sata i tri piva kasnije izbijate na nešto što bi trebalo da je put i mašina besno jurne napred. Predeo se polako menja. Sve češće iz peska izrastaju kameni vrhovi a horizont reckaju zupci dalekih planina. Sunce konačno potone. Sa njim i vetar. U duboki sumrak uvezete se sa upaljenim farovima. S one strane prozora kamen krupnja i crni. Mrak naleže na kapke i zatvara ih.

Budi te škripa kočnica. Stežeš pušku. Napolju se vrzma gomila šlemova sa fluorescentnim UN. Rampa se diže i stigli ste. Skladište je ledina na koju su natovarili svakakve sanduke i četiri šatora. Smivi i Bult odlaze sa listama do nadležnih. Lars malo petlja oko mašine i cirade, pa briše ruke i odlazite u najveći šator. Lampe namiguju kroz prozorčiće od plastike. Unutra je gužva. Dim se iskrada napolje. Cuga se toči samo za suvu lovu al je bar jeftina. Niko nikoga ne poznaje i svi su zadovoljni što vide da ima i drugih, jednako odrpanih i musavih faca. Lakše je kad imaš nekoga sličnog sebi, kad nisi najgori. Kad vidiš da ste svi u istim govnima.

Dokusuriš pivce i probiješ se kroz šarene uniforme i razgovor napolje. Odmah iza ugla žuboriš. Kroz prozor, iza leđa, stižu reči: "I pusti me da odem na telefon. Vratim se za pola sata i imam šta da vidim. Isecaju ga iz tenka. Kumulativna. Glava mu ko dve pesnice. Jebi ga. Učinio mi čovek uslugu." Okreneš se ali face su samo mrlje. Spremiš crevuljak pitona u gaće i vratiš se unutra.

Lars se zagrlio sa nekim tipom i maše ti. "Zamisli, on i ja smo iz istog mesta, iz iste ulice. I tamo se nikad nismo sreli. On se javio na poziv." "Valjda biste se sreli da je ulica bila jednosmerna", kažeš. Smejete se. Zemljak časti piće. I on cepa stražu na nekoj čuki. Vetar toliko brija i šiša da u svakom govnetu ima bar kilo peska. A kad se popiša niz vetar oni na moru misle da je kiša. Još se smejete. U neko doba stižu Smivi Bult. Udarite još po turu i -- nalevo krug. Lars se ljubi sa zemom.

Kamion je nakrcan. Jedva se kreće. Ipak, polako, dobija brzinu. Sviće pred vama dok mašete straži. Vetar se diže i bije sitno po prozorima. "Šta ima lepog", pitaš Smivija na uvo. "Svega. Goriva, klope, vode, drnča, malo municije..." "A tečno?" "Nema brineš." "Trava?" "Nisi mali." Sad svi znaju da sve što je pre Vetrova bilo zabranjeno i dalje stiže i da ga dele sa klopom. Vojska je uvek brinula o svojoj deci. Ako je nešto bilo zabranjeno bili je zato što nije 100% kontrolisano. Sad znate da sve ide iz iste, jedine ruke.

Do oaze vam treba ceo dan. Stižete u ponoć. Bez ispaljenog metka. Al ste se tri puta zaglavili.

6

Dani teku. Isti. Samo ih promena smena razlikuje. Dve najteže su one od 08 do 12 i od 12 do 16. Zovete ih krematorijum. Na plus pedeset i kusur nema gde da se sakriješ. Đavoli cupkaju u jari. Vazduh se ulepi, moraš da ga guraš da bi udisao. A on neće u pluća. Zatvarači pušaka usijaju se ko roštilji a šlem izigrava rernu. Od 16 do 20 ume da bude gadno jer počinješ u sred ključanja. Ali, vrelina polako popušta i sve je lakše što je kraj bliži. A kad završiš smenu, bilo koju, zna se: ako Bult radi, na ladno pivce, a ako džonja i ti mu se pridružiš.

Redosled smena je uglavnom stalan: jedna prva (00--04), jedna druga (04-08), jedna treća (08-12), jedna četvrta (12-16), jedna peta (16-20), jedna šesta (20-24), dva dana slobodno. Između smena radi šta ti se oće ako ti narednik ne naredi nešto. Kakav si na kraju smene nije bitno. Ako si živ. Ako nisi, verovatno nisu ni ostali. A tu važi pogodba: kako ti čuvaš mene tako ja čuvam tebe a oboje se molimo Bogu i ostalima da nas đavo zaobiđe.

I tako to teče. A onda se desi uzbuna.

Budiš se teško, proslavljali ste platu u kantini, ali onaj što te drma ne odustaje. Uspraviš se u krevetu, u glavi bućne, a dežurni već budi druge. Lampe žmirkaju. Ustaješ, noge traže papuče a ruke košulju, u gomili na podu. "Ajde. Ne treba da se oblačiš", kaže neko i krećeš u predsoblje. Tamo su svi raščupani, podbuli spavači. Narednik stoji na prvom stepeniku za napolje. Iz oficirske sobe pište signali.

"Slušaj vamo", drekne narednik. Košulju je pogrešno zakopčao a desna nogavica viri iz čizme. "Dobili smo poruku od komande oblasti. Stražarska postaja na šezdesettri kilometra južno od nas je napadnuta. Ne zna se kakvo je stanje jer je radio u prekidu. Uspeli su samo da pošalju SOS..." "Znači, nisu ih zaklali na spavanju", kažeš sebi i onima koji čuju. "Od sad, a sad je", gleda na sat, "22:43 podiže se borbena gotovost. Straža će biti udvostručena. Mislim da vam je jasna situacija i šta treba da se radi. Ajd sad na spavanje. "

Razilazite se, razbuđeni, a narednik i dežurni izlaze. Signali i dalje pište a vezista pridržava rukama slušalice. Ne želiš da znaš šta on čuje. Ležeš a san dođe pa pobegne. Hrkanje i prdeži kažu da se momci ne nerviraju suviše. Navikli ste već, za ove tri godine. Frka je bila u početku, kad je pucanje bilo svakodnevno a granate praštale po glavama. Kad su mesečari pukli i vatromet se smanjio. A posle Puštanja Vetrova sve je stalo. Front se rasuo. Niko nije napredovao, svi su se povlačili. Haos na obe strane. Sada je to, kako-tako, sređeno. Zna se gde su vaši, gde oni. Čarka se pomalo ali nit imaju oni snage nit vi. Najopasnije su, u stvari, bande koje bazaju po pustinji i brdima. Oni se provuku između straža i kolju šta stignu. A izgleda i koga stignu. Ne biraju. Ako nema vas mogu i svoji. A ako se straža javila znači da su još neki živi. Možda se i izvuku. Možda im oni iz najbližih baza pošalju konjicu, na vreme.

I tako, uljuljkujući se, zaspiš.

Gotovost je bila gotova za četiri dana. Niko se nije pojavljivao i prašina se slegla. Uostalom, momci su duple straže iskoristili tako što su dvojica bila u rovu a druga dvojica u kantini. Posle dva sata bi se promenili. I imali šta da vide. Broj dina se udvostručio. Tako su Smivi i Bult najviše nadrljali. Non-stop su morali da drže otvorenu radnju. Uvek kad su uzbune jako se ožedni.

Šestog dana trgao te je pucanj. Jara je bila gusta, zid. Iza nje, pesak se uvijao i gutao sam sebe. Učinilo ti se, za tren, da pucnja i nije bilo. Tišina je odmah zarasla.

A onda stigoše povici. Izviriš iz rova. Svi su se uzmuvali, svi sem straže. Upitaš momka koji prođe šta je bilo. "Izgleda da se neko ukoko." Zabuljiš se u zid. Toga je bilo često, naročito posle Vetrova, ali odavno niko se nije ubijao. Koža na mozgu je zadebljala toliko da se više i ne misli duže od četiri sata unapred, do kraja smene i ulaženja u kantinu. Ipak, čovek pukne. A taj čovek je bio Vinter.

Na baru usirene krvi, ispred kantine, već sleću muve. Bult izlazi i zatrpava je peskom. Pogleda te odozdo i kaže: "Sranje." "Gde su ga odneli?" Sleže ramenima. Vidiš da nema ništa od ladnog piva iako je Sunce u zenitu, pa se okreneš i vučeš u spavaonu.

Dole su svi uzmuvani. Sede na krevetima i cupkaju. Prućiš se i ćutiš. Ionako ćeš da pokupiš sve iz razgovora. "Nemam pojma", kaže neko daleko. "Jesu zvali elikopter?" "Jesu, al neće dođe." "Što?" "Pa, nisu baš rekli da neće al, kao, imaju itnu intervenciju, pa, kad završe to će dođu." "Ko da ovo nije itno." "Jebi ga." "Da je bio trezan sigurno bi se kokno iz prve." "Mnogo je pio. I na straži je bio mortus." "Odakle je?" "Pojma." Govornici zaćute. I ti preturaš po glavi. Ništa. Ne možeš da se setiš ni kad ste se prvi put videli. Dal na iskrcavanju, kad su vas postrojili i prozvali, ili kad ste se golišavi trljali do krvi, pod vrelim pljuskom smrdljive vode koja štipa, posle Vetrova. Na početku je stroj bio dug, ko će popamtiti sve face ispod konzervi, posle se skraćivao al... Jedino u šta si siguran je da ste zajedno dobili vakcine. Zafrkavao je tremaroše da se ne brinu jer je igla 100% tupa i nije okrenuo glavu kad su mu je krknuli pod kožu. Kad je to bilo? Pre ili posle Vetrova? Puno niste razgovarali. Samo ono obično: De si, kako je, i tapšanje po ramenima, u prolazu. I, redovno, pevanje i grljenje u kantini.

Ako je neko još nešto rekao, ne znaš. Zaspao si.

Ujutro, posle doručka i petnaest minuta lične higijene, odšetaš do novog šatora, postavljenog prošle noći podalje od redovnih puteva. Doca sedi ispred i puši. Oči su mu, kao i uvek, buljave i krvave a ruka drhti. On i nije pravi doca nego bolničar, tip sa zavojima i aspirinom za prvu pomoć. A i time se slabo bavi. Uglavnom leži u oficirskoj sobi, priča se da ima neki čin al ne nosi, i loče. Kad je zadnji put razapeo svoje šatorče verovatno se ni sam ne seća. Kad je bilo Puštanje Vetrova nije bio ni od kakve koristi. Ljudi su, svuda okolo, gde se ko zatekao, povraćali krv i svoja creva, koža je pucala, oči curele, grla se cepala od urlikanja, momci su grizli jedan drugog i same sebe, otkidali komade mesa, padali u komu, pena im curela iz usta, a on ničim nije mogao da pomogne. Bežao je od kužnih kao i svi drugi. Uostalom, niko i nije mogao da pomogne.

Sad sedi i bulji u dim. Ne podiže pogled kad mu priđeš. "Kako je Vinter", pitaš. "Dobro. Dao sam mu infuziju i zapušio rupu. Večeras stiže kopter." "Će se izvuče?" Slegne. "Da uđem da ga vidim?" "Ne. Spava." Slegneš. "Dobro. Zdravo." Nema odgovora.

Vraćaš se u spavaonu, da odremaš još koji sat, dok nije zapržilo. Ispred prvog rova, konzervi i tri čučavca, Smivi i neki momci postavljaju solarne ploče. Od kantine do tamo teku cevi i creva. Bult izađe i maše radnicima. "Šta je to", pitaš. "Treba nam struje. Sav led je otišo a akumulatore treba štedimo. Tek za dva dana idemo u nabavku. Pivo se otopilo i vruće je ko prokuvana pišaćka." "Ba. Bljak-fljak." Zgađen, siđeš među lampe. Zadah je, i pored ventilatora, surov: oznojene noge, čizme, štroka, bele naslage ispod kožurice, prljave uši, prdeži i puvanjci. Ali je, ipak dom.

7

Helikopter je stvarno stigao to veče. Velika bela konzerva sa plavim UN i crvenim krstom. Narednik, doca i dva dežurna pretrčali su preko nagazne zone i kroz prašinčinu, od nezaustavljenih elisa, uturili nosila u beli stomak i mašina vrisne i skoči u vis. Ekspeditivna raja. Odmah zatim rok je grunuo iz sve snage. Svima je laknulo.

Dani nastavljaju da se vuku. Cuga se i puši malo žešće nego što je bilo pre. Ili to sećanje vara. Pivo prija, grla su žedna, suva, ispucala. Snovi od trave blistaju. Doca je srušio svoj šator i vratio se u oficirsku sobu. Ako se neko poseče može tamo da traži flaster. Naravno, pošto se, i iznutra i spolja, dezinfikuje. A Smivi ukucava u kompjuter sve zaduženo. Suva lova ionako nikome ne treba. Pre ili kasnije, plata koju bi momci podigli kod Smivija završila bi kod Smivija. Zato je i uvedeno ovakvo plaćanje. Budite savremeni, plaćajte čekom. E, sad, ako bi naišle kakve cice, Smivi bi morao svakome da kane koju kintu jer se usluge u naturi plaćaju direkt u kasicu-prasicu. Isto tako, ako neko ide negde, uzme malo keša. Al, niko ne ide nigde i sve ostaje u familiji.

Onda, tri dana pre nego što je vaša smena trebalo da se svrši, kad su trebala još tri crvena krstića da se udare pored onih dvanaest na kalendaru ispod Bultove tezge, a što je on radio svako jutro, čim otvori oči, a momci ga malo-malo priupitaju: Si udario štriklu, a on sisa cigaru i kezi se: Ne, ti'š da mi kažeš, tačno u 10:13 bupne, na ravnicu ispred vas, velika bela konzerva sa plavim UN i crvenim krstom.

Straža digne dreku a ti, sa spavačima, izmiliš iz spavaone. Narednik, zakopčavajući se, jurne u susret gostima. Čak i doca izviri, čkiljeći, i pita: "Koji su ovi?" Preduzimljiviji momci odmah upitaju vezistu koji je, naravno, ostao da čuči sa sve slušalicama. On odškrine jedan tanjirić sa uveta, da čuje šta ga pitaju, odgovori da pojma nema koji su, nisu se, kako je red, najavili, i vrati tanjirče nazad da sluša kuckanje i poruke i smetnje. Zbunjenost ne potraje dugo. Narednik se vrati i kaže da je stigla lekarska komisija za sistematski, periodični pregled i da svi koji nisu na dužnosti ima da se nacrtaju ispred nje čim oni otvore šator. Kantina se, do daljnjeg, zatvara, zbog isušivanja piva iz krvi. Na to momci odahnu i vrate se dole. Ako nekome budu trebali -- nek zove.

Od sistematskih pregleda nisi mogao da živiš posle Puštanja Vetrova. Malo-malo pa naiđu neki belomantijaši pa daj krv, pišaćku, sline, govno, bale, ustani, dig se, diši, ne diši, gledaj, žmuri. Svi koji su nekako preživeli ludnicu i mogli da stoje, mereni su i premeravani, slušani i saslušavani. Posle godinu dana počeli su da dolaze sve ređe. Od jedanput nedeljno na jedanput mesečno, jedanput u dva meseca, u tri meseca, u pola godine. Zadnji put su bili pre godinu.

Dolazi dežurni, crna senka u dovratku i vikne: "Ajde prvi deset." Brojiš one koji izlaze i vidiš da je momak kraj tebe ustao kao osmi. Dižeš se. Napolju cvrči kamen kad pljuneš na njega.

Doce su razapeli šator tamo gde je bio onaj a Vinterom. Padne ti na pamet: dal to nije povezano? Možda su u Vinteru našli nešto pa sad oće da provere da nije neka zaraza. Ko zna kakvi bakcili, bakterije i ostala gamad se vuku po lišću palmi i kote u bari. Ošacuješ bazen i vesele mušice nad njim sa toplom mržnjom.

U šatoru, sedmorica belih se razmestila i prvi pacijenti već udaraju slalom između njih. Komanda je: Skidaj se nagolo. Stojiš bos i ružičast na foliji koju su razapeli kao pod. Pridržavaš kitu. Nije da će da padne ili da je ovi nisu, bar sto puta, videli, nego je rukama tako najzgodnije. Vaš doca ti, sav važan, uturi u šake papir sa podacima ko si, šta si itd. Daješ papir prvom doci a on ga sklanja i vadi ti krv iz vene. Keceljica mu je uprskana kao i rukavice i maska. Uzima koliko mu treba i vraća papir. Sledeća kapija te pipka, sluša plugerice i vraća papir, treća pipka stomak i vraća papir, četvrta vadi crno ispod nokata i vraća papir, peta zaviruje u usta i vraća papir, šesta ti gleda u oči i vraća papir, sedma te tera da se natrćiš pa ti razmakne guzove i razgleda čmar a onda ti kaže da se ispraviš i da ga oguliš, pa, kad razgleda ružičastu kožuricu, vrne ti papir i uputi u drugi deo šatora gde sede trojica glavonja. Daješ im išarani papir i, bez komande, sedneš na stolicu pred njima. Oni bulje u kompjuterski ekran, klimaju, malo te šacuju ispod oka, klimaju i opet bulje. Onda srednji glavonja upita: "Imao si napad skoro?" "Da." "Lekove piješ?" "Da." "Dobro. Možeš ići." Ustaneš a oni tvoj papir zgužvaju i bace na pod. Provučeš se pored momaka na kojima rade, obučeš se pa napolje, u kantinu.

Tamo je gužva manja nego obično. Bult je podgrejao malo supice pa stojećki ručaš. "Šta rade?", pita te. "Zajebavaju ko i uvek." Ima još sat do početka tvoje smene i vraćaš se u spavaonu. Senke peku. Dole izvlačiš pušku ispod kreveta i, kao, malo je čistiš. Nekoliko momaka se smeje. Preglasno. Laka nervoza. Nikad ne znaš šta mogu da ti nađu. Izlaziš i javljaš dežurnom straže da preuzimaš dužnost. "Stanje je redovno", kaže stražar koga smenjuješ. "Šta ima tamo?" "Tamo je sranje redovno", odgovoriš a on te pljesne i ode. Osećaš kako ti se jaja znoje. Čekaš da ti se Vic pridruži s druge strane rova.

Umesto njega stiže dežurni i jedan momak. "Ajde", kaže dežurni. Penješ se a momak uskače. Dežurni te vodi do malog stroja tamo gde je bio šator doca. Tamo već stoje četvorica. Vic, Bult i još dvojica. Pored svakog stoji transportna. Jedna je višak. Staješ pored nje. Neko se potrudio da te upakuje jer mu se strašno žuri. Narednik ti daje keš. "Ostatak plate." Brojiš i izgleda da ima više nego što bi trebalo. Pogledaš Bulta a on namigne. Silna su čudesa bezgotovinskog plaćanja. Pada komanda i krećete preko linija i konzervi do helikoptera. Doce su se spakovale i elisa se vrti. Osvrćeš se. Narednik ti klima. Ne znaš dal da ga poljubiš il pljuneš. A možda tu i nema razlike. Ubacuješ vreću a ruke te vuku, noge se odlepljuju i mašina skače. Vrata se zatvore. U polumraku belesaju se beonjače.

8

Stigli ste, ma gde to bilo, u 02 sata, svako sa svojim mislima.

Sa piste vas dežurni odvodi u šator. Bacaš se na krevet i već si zaspao. U 05 vas bude. Zato što ste stigli kasno odobreno vam je produženo spavanje, kaže dežurni. Zapažaš reč "odobreno" i slutiš probleme. Napolju je već pretoplo. Plaknete se u šator -- umivaoni pa, pravac menza. Klopate komad hleba i šolju čaja.

Ona dva momka se zovu Mer i Klip.

Dežurni vas iz menze vodi u novi šator gde skidate sve stare krpe i veš i čizme i dobijate nove. Čudno je šetati u neskoreloj uniformi. Tamo, nazad, dobijali ste nove krpe uvek kad ih ima u skladištu. A to je bivalo retko. Naravno, pranje nije dolazilo u obzir, vode je malo, sapuna malo, volje još manje. Čizme jezivo škripe i dobijate po tubu kreme da ih sredite. Dežurni vas čeka na izlazu, izgleda da ste vi njegovi pacijenti, i vodi vas u spavaonu. Nije naročito pričljiv. Pista, preko koje škripite je ogromna a po njenim ivicama razmešteni su šatori, ulice šatora. Mesto ne liči na bolnicu ili ludaru i to je prvi razlog da odahnete. Drugi je što vidite, tu i tamo, po neku grupu momaka, vođenu od namrštenog dežurnog. Izgledaju sluđeno kao i vi i smeju se kad vide da nisu sami.

U spavaoni se malko izvalite u horizontalu. Previše novosti umara stare borce ko što ste vi. Dežurni duva al kad vidi da nema druge i on se izvali na prazan krevet. Prihvata Merovu pljugu al mu ni to ne razvezuje jezik. Posle puš-pauze uzimate puške i ajd napolje. Već je ozbiljno zagrejalo. U novom šatoru svoje stare tandžare razdužujete za nove, uvijene u masni papir. Daju vam drnč, ulje, krpe i odvedu do tezge. Ispod papira je prs debela mast, polurastopljena. Za pet minuta ste ulepljeni do lakata. Glancanje puce nije rabota koju ste, u zadnje vreme, preterano upražnjavali. Dani kad je borba sa peskom značila ispravnu pušku koja glavu čuva, lako su zaboravljeni.

U 11 dežurni najavljuje tajm-aut i vodi vas da se operete, pa, opet u menzu. Bela kisela čorba. Znoj curka li curka. Zapalite po jednu nad praznim tanjirima. Dežurni namigne: "Vreme je za dremku," kaže. "C. Vreme je za pivce pa dremku", kažeš. "Ne", kaže on, "odma dremka." "Nema šansone", dodaje Vic. "Piva pa krpe. "I ostali klimaju. Ovaj vidi kolko je sati i popusti, pod uslovom da svi popijete svoje tablete. Gutnete ih nasuvo i budete odvedeni u šator u drugoj ulici. Cuga je krvavo skupa. Prebrojavate se i ispada svakome po doza. Cuclate polako, da duže traje. Okolo se muva sve neki nepoznat svet. Nema zafrkancije. Svako se smeje u svom društvu. Još nikome nije jasno ko je u većim govnima i nada se da su to oni drugi.

Kad ste isušili dna, vratite se u krpe. Svlačiš košulju i hvataš Bultov pogled. "Sjebali smo se u totalu", šapneš. On klimne.

Ne spavaš, žmuriš. Dežurni stiže tačno u 17:00. Ne mora ništa da kaže, samo otvara krilo, pusti malo svetla i svi ste na nogama. Stara obuka probija se i diže glavu. Najveći je štos da si budan pre nego što to oni oće. Da ne mogu da te iznenade. Vraćate se drndanju pušaka. One stoje kako ste ih ostavili i puštaju mast. Za večeru srčete kompot. Posle klope, dežurni vas poređa po pisti, pored ostalih momaka. Merkate se krajevima očiju. Kad ispred vas stane glavonja sa kilo čvaraka na svakom ramenu i onim drkadžijskim ogledala-naočarima, jasno je da ste svi u stroju u kaki.

A nacifrani se raskorači, skrsti ruke na bulji i drekne: "Borci! Neću mnogo da vam dužim. Skupljeni ste kao najbolji, iz nekoliko najbližih logora, da biste obavili jedan zadatak: stotrideset kilometara južno odavde je objekat koji moramo osvojiti. U pitanju je napad i čišćenje terena, bliska borba. Imamo dva dana da se pripremimo. Po našim procenama udarićemo sa tri puta većim snagama da bi ishod bio 100% siguran. Za prekaljene borce, kao što ste vi, ovaj posao je mačiji kašalj..." "Pičkin dim", promrsiš. "Samo da se ne zagrcnemo." Klip te gurne laktom. Preterano si sa izražavanjem svog oduševljenja. Glavonja vas sve pozdravi, daje voljno i ode. Sve one petarde tipa: sloboda, pravda, vaša snaga itd. odavno su izbačene. Niko se ne pali na to.

Razilazite se otežalih nogu. U spavaoni Vic i Bult posedaju na pesak između kreveta i zadime. Mirišeš travu a Bult ti dodaje jednu pljugu. "Iz zlatne rezerve", kaže. Udišeš duboko.

Jedna glava proviri unutra i vikne: "Momci, ako ste za malo cuge svrnite kod nas. Mmmm! Ako imate, ponesite i te slatke pljugice. Tu smo pored." I već ga nema, ostaje samo kez.

Ustajete. Vadiš iz vreće čuturu. Ima još malo one rakije od banana. Otpiješ pa daš dalje. Do tebe stigne nešto što liči na razblaženi medicinski alkohol sa malo ekstrata limuna i nateruje znoj na uši i sline na nos. Tako opremljeni krećete na žurku, mjuz se čuje na daleko. Napravili su je u šatoru-menzi. Istresete sadržaje čutura u plastično bure sa slavinom. Za vama to rade i novi gosti. Barmen promućka rezervoar pa natoči u čuture. Ukus je grozan al izaziva trenutno pomračenje vida i odvaljuje meso kud prođe. Podvrisneš.

9

Sutra imaš rupu u glavi i ne sećaš se kako si došao do kreveta. Umivanje ne pomaže. Na putu za doručak javljaš se svima koji ti dođu u susret jer se i oni tebi javljaju. Sve ih znaš, samo ne znaš odakle. Čaj ima ukus pomija i, zamalo, da ga bljukneš preko stola Klipu u facu. A i on ima isti problem.

Dežurni vas odvodi po puške pa -- na čišćenje. Počinješ da se sabiraš. Prvo skontaš da su dežurnom izrasli narednički činovi. Što nije nikakav razlog da ga zarezuješ više nego juče. Nisi pizda. Ni drugi. On to i kapira pa se ne puva i upuvava. Kad ste rasklopili i sklopili i rasklopili i sklopili puce, on vas izvodi na lako razgibavanje. Posle deset minuta trčkaranja svi šištite. Osećaš kako su ti pluća porasla a rebra nisu, pa ne daju da unutra uđe onoliko vazduha kolko ti treba. Znoj lipti. Konačno dobijete voljno pa se skupite u tankoj senci šatorskog zida, palite pljuge da ogrejete grudi i plaknete plugerice. Narednik nema ništa protiv ako ste popili lekove. Gutnete ih nasuvo. I sa tabletama je bilo kao i sa svim ostalim: frka posle Vetrova pa, onda, sve češće preskakanje njihovo. Ako ti je dobro što bi se trovo? A, njihov ukus kvari ukus cuge i trave a to, svakako, nije dobro. Posle pauze narednik bi da se opet zabavljate, sa preprekama. Ali, napolju je rerna i vi se nećkate. On insistira.

Poligon je iza druge šatorske ulice. Usput srećete mokre i musave momke sa kezovima ispod šlemova i prašnjavih naočara. Prepreke provlači se-puzi-skači-penji se prelazite sve ih obilazeći. Naredniku sine lampica al, šta će? Skupi vas i trk u šator, na ladovinu. I on je crko samo ne sme da prizna. Bućkate u horizontalu i -- dremka. Puške, onako lepe, ćušnete ispod kreveta. Na ručak niko nije otišao. Budiš se ulepljen. Jedva otvaraš oči. Ko da ima peska u njima. Momci još hrču. 16:38. Nema narednika i Vica. Žedan si. U čuturi nađeš onu mešavinu, gadnu, al dezinfikuje. U 17:00 narednik stiže i idete da se umijete, pa pravac glancanje cevi. U po glancanja pretpostavljeni izvali da, posle, sledi kondiciono vežbanje. I, u roku od dva minuta, objasnite mu da ste vi stare kajle i da, ako oće da od vas ima neke vajde prekosutra, batali gnjavažu jer ćete samo da nabijete muskulfiber-biber, a to nije zdravo ni za njega. Morao je da prizna snagu vaših argumenata.

Malo posle stiže Vic. "De si bio", pita Bult. "Na telefonu. Pito sam Murna i on mi sredio..." "Koga si pito?" "Murna. Narednika." "Opa, počeli smo da parazitiramo pa se uvlačimo. Tako reći smo intimni." Vic baca pogled na narednika. Ovaj ćuti. "Ma ne, nego sam mislio..." "Dobro de, ne vadi se, samo se uvaljuješ. Si dobio vezu?" "C. U stvari jesam al niko nije dizao slušalicu. Negde su izašli." "E jebiga." "Ako još neko hoće da zove možemo da sredimo za posle večere", ubacuje narednik, sad Murn. "Ne bi bilo loše", kaže Klip. I ostali klimaju. Ćutiš. Knedla raste u grlu.

Posle večere diskretno odeš u klonju i zapališ jednu.

Telefoni idu preko satelita. Na početku je grupa tehničara išla od logora do logora, postavljala tanjir, naciljala i svako je mogao da se čuje na pet minuta sa svojima. Gužve su bile debele. Posle Vetrova stvar se stumbala. Veze su poludele. U stvari, sve te bombe sa boleštinama i još poneka A bebica, razbucale se šta su mogle. Tamo, među civilima, šteta je bila ogromna. Trebalo je dobrih sedam-osam meseci da se stvari, kolko-tolko, srede, i to tek kad je i tamo vojska preuzela vlast. I, poneko bi uspeo da dobije svoje. Što je značilo da su živi, preživeli.

Ti nikad nisi stigao do veze. Svaki put automat bi rekao: ovaj pravac je privremeno blokiran i pip, pip. Šta je to značilo? Pisma nisu stizala. Živi li su? Nijedno tvoje pismo, dok si pisao, nije se vratilo. Kome su stigla? Ako su stigla? Ko je na toj adresi? Ima li je još? Vreme je proredilo pozive. Jednostavno, rasla je rupa između dva škrabanja reči. Ni ranije, dok si bio u drugim UN misijama, po svakojakim vukojebinama, nisi preterivao sa javljanjem. Dovoljno je bilo saznanje da tamo ima nekoga ko te čeka. Takav je život profi-vojnika, mislio si. Pravdao se. Sada je lik žene i deteta samo malo dalje, malo bleđi. Nikad nisi pomislio, ozbiljno, da im se nešto desilo. Ne može to njima, veze su u prekidu, samo blokirane.

U šatoru nije bilo nikoga. Svlačiš se i ležeš. Gutljaj iz čuture isteruje znoj. Napolju se ori pesma. Spavaj. Spavaj.

10

Narednik je otišao da pokupi plan za akciju. Vi se muvate po šatoru. Glancaš naočare, fotoosetljiva stakalca. Pridružuju se Bult i Mer. Vic spava. Klip je ispario negde. Oko očiju koža je bleda i osetljiva. Stakla drže zavetrinu i sad osećaš neko sitno golicanje na kapcima. Brišeš ih i među prstima se drobi prašina.

Pre podne se oteglo. Narednika nema ni posle ručka. Udarite po malo cuge, garnirano sa travom. Bult je pokupio lovu i doneo svakom po devet pljuga. Pušiš dok žar ne oprlji prste. Onda se prućite i zaknjavate, ljuljajući se. Taj Bult svugde ima veze, dumaš i džonjaš.

U 18:10 stiže šef. "Polazimo za dva-tri sata. Po desetorica u helikopter. Čišćenje terena. To znate. Objekti. Čuvaj glavu i leđa onom ispred. Ajd sad. "

Svako oteže sa oblačenjem. Ako zbrzaš, poludećeš od čekanja.

Momci idu da pišaju, peru se, pune čuture. Pišaš, pereš se ispod pazuha. Zatežeš čizme. Udariš im još malo kreme. Oblačiš košulju. Preko nje ide pancir. Tri puta ga zakopčavaš. Onda je na redu šlem. Plava izlupana konzerva. Treba je namestiti tako da stoji čvrsto a da ne davi. Prava mala filozofija. Narednik, Vic i ti idete po municiju. Donesete po trista metaka za svakog, plus četiri bombe. Naravno, svako ima po dva-tri okvira rezerve. Kad si se nakitio, škljocnuo zatvaračem koji put, obesio čuturu, u desnu čizmu turio nož, vreme je za pišanje. Napolju je crno i sveže. I u stomaku je sveže. I iza vrelog čela. Tu se, izgleda, iskustvo ne računa. Tek kad zazuji onda se vidi ko šta zna. Iz daljine se čuje mašina. Nebo grmi i poziciona svetla padaju iz mraka na pistu. Smotaš crevo i ulaziš za pušku. Svi stoje. Narednik ti daje tablu sa četiri tablete. Strpaš je u pancir. Izlazite.

Put do piste je kratak. Pesak šiba po licu i naočarima. Reflektori sijaju gore, u crno. Mašine silaze, gutaju ljude i skaču nazad u mrak. Dežurni petlja kraj piste sa papirima. Pokazuje ko je na redu. Upire prst u vas. Trčite, pogureni i penjete se, zauzimate slobodna mesta, vezujete se. Puška je među nogama. Više nema reči. Samo vrisak elise koja komada vazduh. Brojiš. Dvanaes ljudi je unutra. Dva puta pet plus dva oficira. Odlepljujete se.

Svetlo ostaje ispod, sve manje. Za njim, s druge strane okruglih prozora i u kvadratu vrata, stiže noć i smanjuje sjaj crvene lampe na pregradi koja vas deli od pilota. Polako postaješ svestan da se vibracija mašine uvukla u meso i creva i da si deo metala. Suviše si umoran da pogledaš na sat. Kapci se samovoljno dižu, stalno otkrivajući iste senke kroz koje ne vidiš. Toplota se budi u korenu kite.

Kad crvenu smeni zelena lampa, promena je gotovo bolna. Zatrepćeš a pesak pod kapcima zaseče oči. Nagneš se, oslonjen na pojas. Narednik pokazuje krug pa ga seče na pola. Još pola sata. Pogledaš preko ramena, kroz prozor. Čudan mrak klizi napolju. Kovitla se, buja, cepa. Iza njega je nekakvo bledo svetlo.

Onda u nozdrve uđe dim. Nešto gori. Ali, ritam helikoptera se ne menja. Dišeš duboko. Knedla se penje i zatvara grlo. Ne možeš da progutaš slinu. Osvrneš se. Momci su se uzmuvali. Njuškaju.

Konačno, Sunce upuzi kroz prozore. Zatim neko otvori vrata. Iza crnih pramenova koji blede, gore, nazire se nebo. Pod se naginje, zategne pojaseve i dan uđe među vas. I otvara sliku.

Srca sveta.

Razloga za svu ovu silu i snagu što se valja po pesku i drobi i kida i cepa sve na šta naiđe i svakog na koga naiđe.

Sliku naftnog polja.

Zbog koga su stvari počele. Jer, ko ima vlast nad njim može da i dalje živi kao i njegovi preci. Ne treba da se menja. Treba da još malo usavrši stare pronalaske i sabira lovu a nove ideje, od kojih profit ne stiže odmah, ostavi nekome ko će da dođe posle. Za sada je dovoljno zabiti sisaljke u srce i sisati. Iz sve snage. Ako neko smeta biće spaljen, rastrgnut, zatrt. U ime opstanka, svog naravno.

Jedino što su se, ovog puta, debelo preračunali. Oni koje je trebalo samleti imali su petog keca u rukavu i u propast povukli i one sa pokerom u prstima i pištoljem na stolu.

Ipak, sisaljke su radile.

Ove ispod vas neko je pokvario i šest buktinja šiklja u nebo. Dim zastire nebo i sumrak je nad peskom. Helikopteri su leteli u dimu i sada ispadaju iz njega i šibaju dole, među cevi i hangare.

Prolećete između dva plamena. Vatra tutnji, debeli stub plamena zabijen u nebo, pumpan odozdo snagom otvorene arterije. Osećaš vrelinu. Crveni sjaj razliva se po opremi. Otvaraš džep, vadiš tablete i, dok ponirete, sve bliži tlu, lomiš jednu zubima i gutaš deo a ostatak pljuješ. Ne treba ti puna doza stimulansa od koga si jak i brz, ne osećaš bol i nemaš strah u gaćama. Video si previše momaka koji jure i tamo gde niko normalan, nenapumpan, ne bi i kako ih meci buše u po koraka. Treba ti snaga i brzina ali ne i prazna glava.

Zeleno svetlo počinje da namiguje, odvezujete pojaseve, narednik je na vratima, pod se nagne i on iskače a za njim sledeći i sledeći. Ustaješ i dolaziš do otvora i skačeš. Tri metra niže, pesak ti zaliva vrat. Vraćaš dah isteran udarcem i trčiš, pognut, do zaklona, debele cevi iz koje čuče momci. Niko ne puca. Osvrneš se i gledaš kako iskaču preostali, a onda se mašina diže, pravo u vis i odnosi svoj zvuk umesto koga dođe šapat plamenova sa horizonta. Buktinje su stubovi-nosači šatora sa čijih vrhova pokrov dima pada i spaja se sa peskom. Boje su izbledele pod njim. Kao da si na dnu bazena. Svetlo igra, smenjuju ga mrlje mraka, vraća se, jače, slabije. Kao ispod talasa. Po pesku puze zmije senki.

Drugi helikopter spušta se, lebdi nad vihorom peska i prvi momak skače. I dok je još u padu, plamena igla udara u gvožđe, trup se propinje, naduje i eksplodira. Crni komadi ispadaju iz usijane kugle. Po cevi zadobuju čelični prsti i ti se sagneš i, kad ponovo otvoriš oči, na tlu se dimi krš. Narednik viče u voki, izveštava, čeka naređenja. Smrad prženog mesa stiže do vas. Kucanje i fijuci prestanu i narednik naređuje da se podelite u dve grupe i pratite tok cevi. Normalno, Bult, Vic, Mer, Klip i ti krećete levo a ostatak momaka, sa svojim narednikom, desno. Murn vas sustiže. Sad ste ekipa. Cev ide pravo a onda skreće udesno i prekida se i, bar trideset metara nema ničega, samo gola ravnica, do zida nekog hangara. Izvirujete. Nema više helikoptera. Ili su izbacili teret ili ga odneli dalje. Niko ne puca. Niko se ne vidi. Ovo je pusto mesto sa skrivenim nišanima.

Na tri-četiri najbliži kraju cevi, Klip, iskače i trči prema zidu. Ostali isture puce i gledaju. Mala je šansa da vidite strelca i upucate ga, ali je solidna šansa da on stigne do zida ili zato što su ga kasno opazili ili jer ga puštaju da bi namamili ostale na goli pesak. Klipove pete bacaju oblačiće prašine, on krivuda i stiže do zida. Zalepi se za njega i dahće. Sledeći je narednik. On stiska svoj pištolj, smešno malu spravicu, i kreće. I stiže.

Mer je treći. Treća sreća. Napreduje dobro, sa dobrim prolaznim vremenom, a onda se sapliće i preturi preko glave. Ruke se razlete, puška ispadne, noge malo drhte a jedna šaka rije po pesku. "Snajper. Jebeni snajper sa prigušivačem", drekneš i buljiš levo, desno. "Jebeni snajper". Može biti bilo gde. Ko zna odakle bije.

"Idemo sva trojica", dahće Bult. Čučnete i na "Sad" ripite. Ne može da vas sve uzme na nišan. Osim ako ih nemam više... Ne misliš nego trčiš. Zid je sve bliže. Preskačeš Mera, nešto pakne iza, ne okrećeš se, i zabijaš u beton. Znoj peče oči.

11

Svi ste tu. Pet cevi upereno je na sve strane. Adrenalin i stimulans pumpaju. Usta su ti puna lepljivih bala.

Narednik povede udesno, prema vratima. Miris benzina je sve jači. Negde ispred, s one strane hangara, zareži automat. Vaš. Poznajete mu škljocanje. Pružate korak. Iza vrata je prazno skladište. Tri bureta leže, razbacana. Kroz naspramna vrata vidi se ulica skladišta. Paljba između njih ne prestaje. Ako prođete ovih dvadeset metara pod krovom bićete tamo, među svojima. Narednik ulazi, pet koraka za njim Vic. Odbrojavaš do pet i krećeš. Mrak je za tren potpun a onda bledi. Miris benzina udara, tera na kijanje. "Ovo sranje se lepi", kaže Vic. Jeka promrmlja njegove reči. Đonovi čizama zapucketaju.

Osvrneš se da vidiš idu li ostali za tobom i samo ivicom oka hvataš ono ispred: narednika, sad već blizu izlaza i Vicovu nogu, izletelu iz ravnoteže, pad na leđa, pucu ispalu iz desnice i njen udarac u pod, iskru koja kresne ispod zatvarača i buktanje plamena, njegove jezike na Vicu, njegovo batrganje.

Tvoje noge već rade, grabe nazad, pod njima pucketa a zelena jara juri za njima. Na dva koraka od vrata te prestiže ali ti se ne daš i napolju si a noge se dime. Stojiš, dahćeš, dim ti je spalio grlo i nozdrve. Unutra, iza, telo se batrga u jari, izranja i opet pada u nju Vrisak odjekuje. Bult te grabi za rame i vuče, sklanja. Padneš na zid a tren kasnije odjeknu pucnji iznutra. Municija se zapalila. Zahvališ Bogu za to. Momci, Bult kraj tebe i Klip, s one strane otvora, naslonili su se, leđima, na zid i zatvorili oči. Čekaju da grune bomba.

I bljesak i grmljavina i vazdušni udar stižu zajedno. Crni šlem izleće, padne ispred vas i zakotrlja se.

Udahneš duboko, otkačiš čuturu i potegneš dobar gutljaj. Lice počinje da peče. Pipneš. Nemaš više brkove i bradu. Na sreću, naočare su zaštitile oči. Obrazi su kao krofne. Taj samogor je gadna stvar. Kad se upali prži i ne gasi se dok ima kiseonika ili ne izgori. I sagori.

Klip potrči do vas i krenete niz zid. Rafali, napred, ne prestaju. Bult ide prvi, ti mu pokrivaš leđa, Klip tvoja. Njegova su gola. Ispred ugla stajete. Bult virne. "Imamo neka burad pored zida", kaže i ode. "Ajde", zovne malo posle. Možete da udahnete.

Iskačeš i zauzimaš prvo bure za busiju. "Ajde", zoveš Klipa, i on stigne. Ispred vas je ulica. Bult izviruje i pretrči preko ulice do zida skladišta. Pokrivate ga. Rutina radi. Tebe pokriva Klip. Vi njega. Iznad glava zuje meci. Blizu ste. "Idemo dalje ili čekamo", pitaš. Bult merka. "Idemo do vrata." Cepate pancire o betonski zid. Vrata su metalna i zaključana. Ali, dovoljno uvučena da vas sakriju. Smestite se i čekate. Bult šacuje levi ugao, Klip desni a ti krov skladišta ispred. Sa koje god strane da neko stigne biće viđen i koknut, ako treba. Dve su taktike u uličnim borbama, kako su te učili. Ili jurišaš ili čekaš. Obe imaju pluseve i minuse. Ako se mrdaš možeš da naletiš. Ako čekaš mogu da te zaskoče. Fazon je u instinktu, da osetiš kad šta valja.

Oni koje čekate stižu. Petorica utrčavaju u ono što misle da je zaklon i Klip gruva, zapuši ti bubne opne. Dvojica padnu, ostali beže. Jurnete za njima, preko prašnjavih krpa i vrele krvi. Rafal razbija beton na uglu i povlačite se. Novi rafal, ali u suprotnom pravcu je ulaznica za napred. Neko ih stiska i s druge strane. Izbijate iza ugla i šibate preko ulice, pored zida skladišta, do ugla, do druge ulice, one što se videla kroz vrata do kojih Vic nije stigao a možda ni Murn.

Bult digne ruku i stajete. Osluškuješ kroz šištanje daha. Tišina. Samo udaljena paljba. Zverka je zavarala lovce, sakrila se i čeka. Ježeći se ispod znoja gledaš okolo. Nisu mogli da se popnu na krov tako brzo. Znači, tu su negde, u nekoj rupi.

Gazite što je moguće tiše. Vrata skladišta su odškrinuta. Unutra je mrak. Nema prozora ili naspramnih vrata. Čučneš i proviriš. U ono malo svetla dobijenog spolja bele se stepenice koje vode dole, u podrum. Šapneš to Bultu i Klipu. Oni skidaju po bombu sa pojasa. Dodaješ svoju. Na tri-četiri čupate osigurače i bacate ih unutra. Glasno odjekne kad prva metalna grudva udari u pod. Naslanjate se na zid.

Eksplozije riknu i zalupe vrata. Šta god da je bilo unutra tamo će i ostati. Kao pepeo. Stojite još malo, dok iza zida cvrči zapaljeni beton, pa čučnete. Bum će, naravno, nekoga dovući. Očekuju ga cevi.

Stižu vaši. Momci u plavim kapicama. Da ne bude zabune još iza ugla viknu lozinku za prepoznavanje. Bult raportira poručniku: dva poginula, narednik nestao. Ovaj, neki balavac suvih usta, klima. Priključuje vas svojim borcima i vodi dole, niz ulicu. Neki zidovi su crni od vatre. Tela poginulih, razbacana po pesku. Psi se muvaju oko njih, niko ih ne tera. Nekoliko vaših, sa krvavim zavojima, sedi u senkama. Izgleda da je prvi deo rata završen.

Na kraju ulice pokazuju vam jednu rupu. To je vaš novi položaj. Dok ne stigne pojačanje. Oni će da poteraju mesečare još dalje. Posle će stići tehničari da ugase vatre i ponovo srču naftu.

Tišina stiže iz praznog peska pred vama. Tek je 11. Bult pronalazi nekakav lim i pokušava da napravi senku. Opet osećaš kako ti lice gori. Svaka kap znoja prži tu živu ranu. "Idem da mi daju nešto za facu", kažeš.

Na ulici nema nikoga osim psa koji podvijenog repa, tegli krvavo-prašnjava creva i tri grobara. Tovare leševe. Prljava tela iskolačenih očiju, rastrganih uniformi. Samo po pločicama mogu da znaju ko je vaš. Sve ostalo je isto. Upućuju te do bolničara. Ovaj ti, u prolazu, gleda njušku, klimne i nastavi dalje. Petnaestoro momaka je ranjeno. Neki gadno. On im pumpa morfijum i infuziju a ostalima deli cigarete. Kad si već pomislio da je zaboravio, on donosi neku tubu. "Operi to, tamo u drugom skladištu ima vode, i namaži", kaže u odlasku a da ti ni cigaretu nije dao. Odlaziš.

Iz plastificirane vreće curka voda. Skupljaš je u dlanove a ona rastvara prašinu sa njih. Prospeš je pa gurneš glavu pod kapi. Svaka prijatno hladi. Otreseš ih pa otvoriš tubu. Istiskuješ mas na čelo. Podigneš ruku da je razmaže a ona drhti. Zagledaš šaku, sa grudvom masti kao rogom na čelu, trese se. Sama od sebe. Ulazi momak u belom. Kuvar. Gleda te pa priđe i razmaže kremu po faci. Ruke su mu bele. "Sranje", kaže. Klimaš. "Hvala ti", kažeš. I on klima.

12

Klopu ste dobili posle 17:00. Malo čorbe i čokoladu. Sisaš zube i pijuckaš vodu. Spremaš se za dremku. Njuška pomalo pecka ali, progutao si tabletu i trebalo bi da prođe. Bult je otišao da kenja. On ima dobar stomak koji radi po svom, bez obzira na frke. Klip bulji u pesak ispred. Zatvaraš oči, naslonjen na zid rupe. Puca je u ruci. U neko doba te bude. "Pst", kaže Klip. Noć je. Potpuno crna. Svetlo zapaljenih bušotina čini je još crnjom. "Šta je", šištiš. Umesto odgovora čuješ kako neko, iza, puzi. Bult. Uskače u rupu. "Si im reko", pita Klip. "Šta"? pitaš. "Svetlo. Baterija nam ide u susret", kaže Bult. Zagledaš se u mrak. Ništa. Mrak. Onda okruglo oko svetla izroni, žmirne i zaroni. "Sranje." Svetlo opet blesne, tik iznad tla. Kao da neko viri, puzeći preko peska. I mami vas. "Šta sad", pitaš. "Rekli su da će poslati nekog sa IC nišanom. "Oko se približava. Šeta levo-desno ali je sve bliže. "Boli mene za njih. Što nisu mislili pa da su podelili više nišana. Ja sam da kokamo", kažeš, "pa šta je da je." "Važi", uzvrate momci. Čekaš da se oko opet otvori i, kad se izdigne, gruneš. I momci. I momci iz rupe negde levo. Oko zadrhti, padne, ali ostane da svetli. Ne mrda. Menjaš okvir. Ostali šibaju. Oko stoji. Konačno, neko ga razbije. Malo posle, desno od vas, grune paljba. I niže nje još jedna. Celu noć ste ostali budni. Malo-malo pa neko zapuca. Kod vas je, ipak, bilo mirno. Poče da sviće. Noć je oticala i zavesa, ispred, bledi. Beonjače bljesnu. Onda, s desna, dođe novi šum. Izraste u brujanje, prvo tiho pa sve glasnije. Od skladišta se ne vidi šta je to. Ali, kad je vetar, onaj što ga zovu Zornjak jer diže iz mrtvih svojim milovanjem, doneo i vrisku električne gitare, sve je bilo jasno: pojačanje! Prašinari u transporterima. Vozili su po ladovini i sad stižu. I reči pesma stignu do vas: "Hej Džo, štaš da uradiš s tom pucaljkom u ruci? Ukokaću svoju malu, ukokaću svoju malu, sit sam da se muva s drugim tipovima. Hej Džo... "

"Momci imaju stila", kaže Bult. "Faca ti je grozna." "Jebiga", keziš se. Uzimaš dvogled i gledaš ispred. Tražiš oko. Noćas Klip nije video ništa osim tog kruga. Treba ti vremena da ga nađeš. Pored razlupane baterije leži iskidano meso. "Sranje." Pljuneš.

Gusenice škripe i riju pesak. Stigla smena.

13

Helikopter te nosi iznad peska. Ništa ne lomi talase dina. Samo jednom se, odnegde, dovukla traka koja liči na put ali brzo nestaje. Gledaš oko sebe. Vezan si, sa još šest lakše ranjenih. Kraj drugog zida, na nosilima, leže oni koji su imali manje sreće. Ako si dobro video, a jesi, oni kojima je juče bio poslednji dan utovareni su u drugi helikopter.

Na smotri, dok su transporteri brektali, onaj glavonja sa ogledala-naočarima vam je čestitao na pobedi a onda, prolazeći kraj tebe u stroju, naredio da ti srede facu. Okrenuo si se prema Bultu i Klipu i rekao: "Vidimo se." Zvučalo je bez veze jer i jeste bez veze. Ko zna gde će oni sada a gde ti.

Bolničar te je strpao u sklonište sa ranjenicima. Pokušao si da zaspiš, samo da ne gledaš zavoje. Ali, stenjanje je ostalo. I miris. Oko podne dve bele kante sa crvenim krstovima spustile su se i pokupile vas.

I sad bar ne čuješ i ne mirišeš. Iz otvorenih usta momka sa desnom podlakticom u krvavom zavoju izlazi samo brujanje osovina. A tip, čija je glava potpuno umotana a u ruke cure providne cevčice, nema ni usta da nešto kaže. Zatvaraš oči.

Slećete u sumrak. Budiš se i kroz prozor vidiš bele krovove baraka sa crvenim krstovima. Ima ih bar sto. Sa piste vas odvode i odnose u prijemnu salu gde smrdi na lekove. Tamo doktor pravi trijažu od vas i ti si, naravno, na kraju spiska, kao najlakši slučaj. Na sreću, kraj zidova su poređani kreveti pa ležeš. I ostali, neprozvani, legnu. Oni na nosilima ostaju gde su. Čaršaf je prljav, sa flekama pocrnele krvi i ponekom od žutog gnoja pa, bez nećkanja, dižeš čizme na njega. Jednog po jednog odnose ranjene u drugu salu. Osećaš kako ti faca gori a ram naočara lomi koren nosa. Žmuriš. Spavaš.

I, opet te bude i vode, bunovnog, zapaljene face i bolnih očiju, kroz vrata, do stola tako sjajnog da možeš samo da čkiljiš u njega, skidaju ti krpe, seku kad zapne, i poležu, golog, pod reflektore. Nazireš senke nagnute nad tebe, mrmljaju nešto, osećaš kako se na lice sliva nešto hladno i odnosi bol, a oni ti podižu glavu i petljaju oko nje, pokrivaju očne kapke. Kad su završili, ruke u rukavicama te hvataju za ramena i uspravljaju. Glatka plastika na tvojoj koži. Silaziš sa stola i vođen i go, tapkaš po prijatno hladnom podu. Posle tri praga vodič skreće udesno, zaustavlja te, gurne ramena nadole i ti ukapiraš i sedneš, polako, oprezno, na krevet. Opružiš se, nađeš jastuk a na telo padne hladna, kruta krpa. Odahneš.

Koliko si spavao ne možeš da odrediš, okolo je jednako mrak, tek, ruke te dotakoše a za njima stigoše zvuci, zagušeni oklopom na glavi. Vodič te uhvati za desnu šaku i povuče. Ustaneš, umotan u čaršaf. Opet si vođen kroz razne sobe i polegnut na sto. Opet ti petljaju oko glave, odmotavaju oklop. Pokreti su sve bliži koži. Poslednji sloj je strgnut. Zastenješ od bola. Nešto se otkinulo a na kapke jurne svetlo. Namrštiš se i hoćeš da virneš i vidiš šta ti rade. Ali, od grimase lice zaboli. Kao da na njemu imaš dve kože, donju, tanju, i gornju, debelu, koju grimasa lomi i ona bode, seče donju. "Boli?" oglasi neko. Klimneš. "Lice ti se zapalilo. Na opekotine je pala neka prljava prašina i sad izgleda gadno. Moraćeš da nosiš zavoje neko vreme. A napravićemo i analize. Dobili smo tvoje podatke i znamo koje lekove uzimaš. Dobro. Sestro, previjte. "

Ruke te dižu. Pokušavaš da osetiš razliku između ovih, mekih dodira i onih pre, za koje znaš da su bili muški. Ali, džabe, nikakva razlika se ne oseća. Padaju ti na pamet ruke bolničara, doce, sa straže, bele sa smežuranim jastučićima. A u nos se uvuče parfem. Čoveče, koliko je prošlo... mmm!

Opet ti oko glave pletu oklop. Zavoj zateže kad ide iza temena. I opet su ti uši pokrivene, zapušene. Onda te ona vodi za ruku. Ruka joj je sitna, lomljiva. Dovodi te do neke klupe, sedneš, a ona ode. Malo kasnije se vraća i vodi do stepenice koja doseže do tvojih kolena. Povuče te da pipneš. Nije stepenik. Ruka klizne niz tanku ivicu i padne u vodu, toplo. Promuljaš po njoj. Kada. Uđeš unutra. Voda lizne uz telo. Zadrhtiš od golicanja, baciš čaršaf i sedneš. Nasloniš se a na grudi padne sunđer, počne da ih trlja, pa ode pod levi pa pod desni pazuh, pa niz stomak, pa gore. Uspraviš se i ona počne da struže leđa. Na dnu kičme, kod karlice, nešto te zagolica. Zadržiš dah. Da nije napad? Poslednji je bio... kad? Pre sedamnaest-osamnaest dana. Ne bi trebalo. Napadi su se ustalili na, otprilike, svakih mesec dana. U stacionaru su te zezali da ti to dođe kao da dobijaš menzis.

Sunđer klizne dole i ti zadrhtiš. Toplota bukne među nogama. Sad bi da se digne. Kad je trebalo, kad su zadnji put došle cice, nije hteo a sad bi! Potražiš ivicu kade i počneš da ustaješ. Ona te još prska ali popusti. Izađeš, leđima joj okrenut. Ne znaš šta se dole dešava ali ne čini se da je strašno. Ona ti stavlja peškir na ramena i krene da briše. Hvataš kraj krpe i vučeš ga. Pušta da bude po tvom. Polako kliziš, brišeš, do kite, pokrivaš je i pružaš joj ruku. Hoćeš da te vodi. Ona ti u šaku stavlja drugu krpu, ruka klizne unutra. Rukav. Puštaš peškir i tražiš drugi rukav, nađeš ga i navlačiš na sebe nešto što je, napipaš posle, mantil do kolena. Tako je već bolje.

Njena ruka ti dotiče desnu nogu, podiže je i nazuva papuču. Drugu nazuješ sam. Sad si ko nov, obuven, obučen u čisto, opran. I zavoji su novi. Još da ti daju čisti, beli štap i teraj.

Umesto toga ona te uzme za ruku i krenete. Idete malo, čini ti se prekratko, i, već, sediš na krevetu. Hoćeš da legneš ali ti ona ne da. Petlja nešto sa oklopom i osetiš kako tu nešto gura među usne. Slamčica. Srkneš. Neki gorko-slatki čaj klizne niz grlo. Kad ti dosadi da ga cuclaš izguraš cevku i legneš. Glad si zaboravio ova dva dana. A i ona tebe. Mora da baš i nisi najzdraviji. Ona te pokrije, ti joj prostenješ nešto što bi trebalo da je hvala i zaspiš.

I sledećih dana raspored se nije menjao. Previjanje odmah posle buđenja, pa malo svakakvih kuckanja u grudi i leđa i koleno, sve nekako drugačije sada kad ne vidiš igle kojima ti vade krv i još koješta. Ona debela koža na licu je, osećaš, počela da se tanji, savija. Počeo si da razlikuješ promene svetla i kroz zatvorene kapke i zavoje. Otkrio si da spavaš u velikoj sobi sa još devet praznih kreveta i posebnim klozetom i erkondišnom koji bruji i hladi. Ali, to je bilo tek kad si se upiškio, posle onog čaja. Iz sna te je trgla bešika spremna da svaki čas eksplodira. Nisi mogao da vičeš. Ustao si i, raširenih ruku, pošao tamo gde je trebalo da su vrata za napolje. Umesto njih udario si u prazan krevet, i još jedan, i još jedan. I, više nije bilo vremena. Izvadio si cev i pustio da žubori pa se vratio u krevet. Poznao si ga po toplini. Ona nije ništa rekla. Samo ste malo vežbali put do klozeta.

14

"Danas ćemo da skinemo zavoje i možeš malo da gledaš", kaže lekar i odvija oklop. Pažljivo skida onaj poslednji sloj. "Može. "Kapci se odlepljuju. Kao da se otvaraju prvi put. I ništa se ne menja. Svuda je mrak. Trepneš da proveriš dal stvarno rade.

Onda, ispred, začkilji mala lampa i natera ti suze na oči. "Vidiš", pita lekar iza tebe. Okreneš se, ceo, bojiš se da ne pukne ta nova koža, ali samo je mrak iza. "Dobro. Ajmo još malo svetla." I već nazireš, kroz suze, zidove i vrata i nečiju senku.

"Dobro. Dosta za danas", kaže mrak i senka ti prilazi, maže mast po licu i stavlja zavoj. Lice ne možeš da joj vidiš a ruke su u rukavicama. Ipak, oklop je tanji nego pre. Krpa ti golica teme. Odstrigali su ti kosuranju. Za razliku od onih u logoru i na straži, makaze su bile super oštre i brzo je bilo gotovo, bez čupanja.

Ustaješ i pratiš ruku sigurnim korakom priučenog slepca. Čini ti se da je prošlo bar mesec dana od kako si ovde. Osim maske na glavi sasvim ti je dobro. Uskladio si se sa redom koji ovde vlada. Znaš šta za čim sledi. Spavanje, previjanje, malo šetnje, ručak, spavanje, kupanje, večera, spavanje. U prvo vreme spavao si iz sve snage. Morala je stalno da te budi. Onda je došla nesanica. Dočekivao si je budan. Vreme se istezalo. Previše misli, previše sećanja, jurcalo je kroz glavu, nepozvano. Špartanje između praznih kreveta nije pomagalo. Samo je pumpalo nova pitanja: Zašto si sam u sobi? Gde su ostali? Jesi li zaražen? Jeli uvek ona sa tobom? Zašto tako česta kupanja?

Odgovore nisi dobio. Samo tragove parfema koji njuškaš.

Lekar je zabranio da pričaš osim ako ne žališ da pocepaš novu kožu na obrazima. Ionako i svo to sisanje klope pravi dosta štete. Sve u svemu, mir i tišina. Istina, posle su ti ubacili zvučnik iznad vrata, ili je već i bio tamo pa su ga samo uključili, ko zna, tek, po povratku sa šetnje dočekao te je mjuz. Zabavno za tri dana. Sad više i ne primećuješ šta lupa. Sediš na krevetu i pipkaš salo. Ništa strašno, dva prsta salca, tek za malo rezerve. Neko dobro računa supice i čorbice da se ne bi ugojio. Neko dobro pazi jer si važan. Zašto? Ona ulazi i hvata te za desnu mišicu. Znaš već. Vreme je za kupku. Ne ustaješ a ona stavlja svoju malu ruku, mora da je bleda kad je tako tanka, u tvoju šaku i lako te vuče. Još malo se, kao, nećkaš pa pođeš. Sad je kupanje već uhodano. Pereš se sam. Pažljivo. Jer, dal od hrane ili što znaš da ona gleda, tek, mali je počeo sve češće da diže glavu. Jednom si morao da ostaneš u vodi dok se nije ohladila, skrivajući ga. Nije da te je sramota ili tako to, nego... Te večeri si, ispod čaršava, posle ko zna koliko vremena, bacio pitona u nesvest. Bilo je čudno osetiti ga u ruci, tvrdog, gotovo stranog. Spermu si, iz šake, razmazao ispod madraca.

15

"A sad me slušaj. Previćemo te ali ti levo oko ostaje otvoreno. Kapak je u redu, desni je još ranjiv, i vreme je da malo progledaš. Oko će suziti, briši ga pažljivo, uvek drugom maramicom. I ne čačkaj prstima. Jasno?" Klimneš, gutajući pljuvačku. Iz senki dolazi ona i počne da razmazuje mast i previja te. Ruke su u rukavicama. Ono što vidiš je linija vrata, brada, obraz, vrh nosa i malo čela. Kosa je pod kapicom, oči u mraku. Parfem štipa. Kad je gotovo ustaneš. Ona pruža ruku da te vodi. Prihvatiš a oko gleda ormane, zid u pločicama, pod u pločicama, vrata. I u praznom hodniku je polumrak. Vrata sobe ne prepoznaješ iako koraci kažu da je tu. Iznenadilo te je kad ih je ona otvorila i zatvorila za tobom. Nisi mogao da joj vidiš lice u okretu. Zašto nije ušla? Mala crvena lampa pilji iznad vrata. Hodaš između kreveta i diraš ramove. Zaviriš u klozet, tamo je potpuni mrak, vratiš se, skineš mantil i legneš. Sna nema.

Budi te struganje. Otvoriš oči. Ona navlači zelene zavese iza kojih blješti. Na krevetu pored je flašica doručka. Izgleda da si dobro odremao. Dok srčeš supicu ona sedi pored tvojih nogu. Gledaš je, opet u senci, i ne prepoznaješ je. Onako slep mislio si, bio siguran, da znaš kako izgleda. Ali, ona je drugačija. Sve je drugačije. Nekakva lampica žmigne na njenom pojasu i ona ustane, mahne i ode. Gledaš u vrata. I shvataš da nije rekla ni reč. Da svo ovo vreme ćuti. Dok si bio u zavojima možda nije htela svojim govorom da provocira odgovore ali sada... Ležiš. Iznad je zeleni plafon. Nabori zavese prave tamne mrlje, senke na njemu.

Misli počinju da se pletu sa nje na ženski narod uopšte, pa dopuze svakojaka sećanja, na one cice u kafani na obali, pre nego što ste pošli napred, baš je bilo veselo, pa na polumrak autobusa, pun znoja i vlažni stomak, od momka pre tebe, i, onda, opet, nazad, preko mora, u pripremni logor, i posetu, s druge strane žice, i tu sad već ustaješ, nećeš da na to dođe red, tamo nema telefona, veza je samo pokidana, odlaziš u klozet i zabuljiš se u jedno krvavo oko oklopa. Sranje. Dobro bi došao onaj otrov od banana i pljuga trave. Ili bar pivce. Mora da su ti stavili nešto u čorbuljake kad ti ništa od toga nije falilo. A osećaš kako nervoza u stomaku popušta. Nafilovali su čorbe samo tako. Izlaziš, dok suze naviru, i dovučeš se do kreveta. Pokrivaš se preko glave. Ispod kapka jurcaju crne fleke, iza čela počinje da pumpa topla jeza.

Ona te budi oznojenog, omamljenog, zapetljanog u mokru krpu. Senke su duboke. U njima beonjače svetle. Ispravljaš se na klimave noge. Otapkaš do klozeta i puštaš vodu pa čučneš i obaviš i ostatak. Obrišeš se i pereš ruke. Sad je bolje. Ona sedi i čeka. Pa da, vreme je za kupanje. Pokažeš joj rukom da krene. Hodnik je prazan, i kupatilo. Sumrak, s one strane stakala, otkriva samo crnu zemlju i nebo.

Sedaš u vodu i sapunjaš kolena. Ona sedi iza, sa peškirom i novim mantilom. Odavno nisi video svoje krompiraste prste i ćelave noge. Ispod oka kibiš u ogledalo, oznojeno, ispred sebe i nju u njemu. Između mehurova izroni glava pitona. Legneš na stomak i gledaš je. Sedi mirno i gleda te. I opet ćuti. I opet joj je lice u senci. Oči klize sa glave na ramena u grudi ali ih odvraćaš, bućkaš se pa podigneš ruku da ti doda peškir. Grabiš ga, ustaješ i pokriješ ga. Sprava drhti, spremna za akciju. Pitonče bi da gricne nešto.

Brišeš se, ne okrećući se. Ogledalo je zamagljeno. Toliko si se zabunio oko toga da te ruka na ramenu trgne. Ona ti, preko peškira, trlja leđa. Osmehuje se. Piton ispada iz zaklona i ona ga, definitivno, ugleda. I osmehuje se. I dodaje ti mantil. Navlačiš ga, ruke su vlažne i zapinju, tkanina se lepi za leđa. Pruža ti ruku i izlazite, Hodnik je, kao i uvek, prazan. U glavi ti vri.

Ona otvara vrata sobe, ulaziš, zatvara ih i zaključava i gura te na krevet. Padaš, mantil se rastvara a koplje štrči. Ona ga prihvata, miluje, pa skida svoju suknju i bluzu i gaćice i meso bljesne. Zastenješ. Ona, opet, hvata koplje, šeta po njemu, gore-dole, nagne se tako da se guzovi zategnu pa, iz odbačenih krpa izvadi neki paketić, rastrgne ga zubima i na glavić navuče gumicu i odmota je niz dršku. Osećaš kako srce otkucava u njoj. U ustima ti je suvo i ne možeš da gutaš. Nemaš dovoljno vazduha, dok te ljubi u bradavice, penje se, namesti i sedne. Raširiš ruke i uhvatiš ivice krevetskog rama. Sise joj se dižu i spuštaju. Zatvorila je oči. I već osećaš da si blizu kraja, hoćeš da ga sprečiš ali on stiže, udaraš glavom u jastuk, besan, i evo ga, prska. Ona se ukoči, zastenje, zaskiči i pada pored tebe. Dahće glasno i čuješ je odmah pored desnog uva, između dva udarca sopstvenog srca koje je poblesavilo. Stomak ti drhti a noge, spletene sa njenim, trnu.

Onda nešto, negde dole, zasvetli i ona podigne glavu, pogleda, poljubi ti rame i ustane, pažljivo te vadeći iz sebe, skida i gumicu sa umornog pitona, vezuje čvor ispod otvora, odlazi do drugog kreveta i oblači se i odlazi. Gledaš za njom, gledaš u zatvorena vrata, znojav, raširenih nogu, umoran, zatvaraš oči, pokrivaš se. Spavaš.

16

Spavaš dugo i kad se probudiš vidiš doručak na krevetu pored. Namestiš jastuk i počneš da srčeš supicu. Zavese su navučene. Opet si znojav, a između nogu te, malo, svrbi. Čaršav miriše na seks. Mrdaš nožnim prstima. Piton spava. Malo-malo pa šacneš vrata. Još je nema. Uskoro treba da ideš na previjanje. Čekaš da je ponovo vidiš. Suknju i bluzu i sise i žbun i guzu. Dobro ti je.

Slike prošle noći krenu da se odmotavaju, čitava radnja, i to proizvede odgovarajuću reakciju ispod pupka. Ne trudiš se da je pokriješ. Nema šta da se sakrije. Zna ona šta tu ima. I namestiš se još bolje. Jako si zadovoljan a slike se mešaju sa slikama, rečima i stenjanjem fantazija, onima koje si video u porno-filmovima i literaturi, tamo pre Vetrova, kad je bilo veselo, pričama koje si čuo, ili i sam smišljao, o obaljivanju sekretarica generala ili ženskih oficira ili medicinskih sestara. Jer, za cice se zna šta su i kako treba, ono: plati pa klati, a za ostale žene što se muvaju okolo u uniformama uvek je pitanje da li može da im skine ta krpica.

Naravno, ako imaš temperaturu i buncaš, ili sereš kreč jer ideš na raport kod pravog generala ili te ona oficir rastura i postrojava u tri vrste, crevuljak se skupi i nema ga, možeš da moljakaš i grebeš se jer vidiš samo uniformu. Ali, kako frka prolazi tako i pitonče diže glavu. I zato sad srčeš i puštaš ga da se plazi okolo.

A o žici ne misliš.

A ona taj dan nije došla. I ni sledećih devet dana nije dolazila za dnevnog svetla. I nisu te previjali i nisi se kupao. Ali je dolazila svake noći, svlačila se u svetlu crvene lampe iznad vrata i tišini ugašenog zvučnika, stavljala ti gumicu i jahala a ti si je rušio i ševao i guzio i trtio i padao umoran a ona je ustajala, skidala gumicu, oblačila se i odlazila, ostavljajući te da stenješ, razbacanih ruku i nogu, bez daha.

17

Vrata se otvaraju i neki glavonja ulazi unutra. Bleneš u njega i tek posle ti padne da se pokriješ. Onaj ne pokazuje da će da izađe, otvara usta i drekne: "Ustaj. Vreme je za previjanje." I dalje bleneš. Ustaješ, tražiš mantil, ispod kreveta je, i papuče, na trećem krevetu su, i krećeš za njegovim leđima. Iza tebe ostaje doručak i zavese.

U ordinaciji te posade na sto a lekar grabi dugačke makaze, škljocne njima i počne da ti radi oko glave. Zavoji padaju i, malo posle, potpuno si otkriven. Doca ti se unese u facu, čkiljne i kaže: "Dobro je. Dobro. Momak, gotov si. Možeš da kažeš nešto. Zaraso si." I dodaje ti ogledalo. Pogledaš se al prvo ti treba vremena da se sabereš. Desno oko žmiga. Kad se vid razbistri, pred sobom vidiš crvenu njušku debelog nosa, nadulih obraza u koje su potonule oči, ispod sjajnog čela i male kosice. Gadna faca.

Nasmeješ se. Ne boli al i ne izgleda Bog zna kako. U stvari, ne izgleda nikako. "Dobro si se izvuko. Kako se bilo zagadilo sad je super čisto. Dobar si." Dodaje ti neku tubu. "Sa ovom mašću maži lice da se navikne na sunce i otvoreno. To je to. Možeš da ideš. Evo ti naočari. I tvoji lekovi. Za prvo vreme imaćeš dosta. "

Odlepljuješ usta i hoćeš da kažeš, da pitaš ali iz grla stiže samo krkljanje. Zakašlješ se. Doca se osvrće i kaže: "Dobro, dobro. Polako" i "Vodi ga." Bolničar te tapne po leđima. "Ajde. "

Pođeš za njim. Stavljaš naočari. Čudan je osećaj kad ram nasedne na nos i zakači se za uši. Kao da je ona druga koža i dalje tu. Samo, sad to znaš, nije to druga nego tvoja koža. U hodniku, umesto prema sobi bolničar ide ka vratima. "Hej", iscediš. "Nema više šta da tražiš tamo. Izlaziš iz karantina i to sad, odma. A i onako nemaš nikakve stvari u sobi." "Ali..." "Ajde, nemam sto godina fore, vozi. "

Tapkaš i osvrćeš se. Hodnik je prazan. Bolničar otključa vrata i izlaziš. Stvarno nemaš nikakve stvari ovde. Brava škljocne i vi krenete betonskom stazom prema drugim barakama. Sunce i vetar i pesak počnu da te ujedaju. Koliko je vremena prošlo od kako nisi bio napolju? Mesec i po, možda i dve. Zrnca peckaju kožu. Nebo je prazno i visoko. Šipčiš ko budala u papučama i mantilu. Ulazite u novu baraku. Unutra je magacin. "Ovaj je tvoj", kaže bolničar tipu i ode.

Magacioner, narednik, pretura, na tezgi, po nekakvim krpicama. Zvirneš i vidiš da su to činovi, sve vrste, od razvodnika do generala. "Kako se zoveš", pita ne dižući pogled. Kažeš mu. "Kolko si ovde?" "Mesec, dva. Ne znam. Bio sam bolestan." "Dobro." Ustaje i otvara knjigu. "Aha, tu je. E pa pazi vamo, saću te obučem a onda treba da te pokupe." "Ko?" "Pojma nemam. Ovde piše: prekomanda. Pazi sad, jel imaš ti nešto od opreme?" "C. Samo ovaj mantil i papuče. Sve drugo mi je ostalo tamo na straži. Pre akcije. Ništa mi nije stiglo odatle." "Dobro. Onda to oblačim od glave do pete. Tip-top. "

I počne da izbacuje na tezgu gaće, košulje, pantalone, čarape, jaknu, ranac, vreću, šatorsko krilo, kapu i šlem. "Pucaljku ćeš da zadužiš u prekomandi", kaže, "potpiši." Škrabneš revers i ostaješ da stojiš tako uštogljen u novu uniformu. Sve te steže i grebe.

"Sedi momak, sedi. Ko zna kad će da dođu po tebe", savetuje magacioner i opet se baca na krpice. Sedaš na jedan sanduk i bleneš. Sranje. Ništa drugo ti ne pada na pamet.

Po tebe nisu došli do predveče. U koliko sati tačno, ne znaš jer si tek sad ukapiro da nemaš sat. Neko ga zdimio još u karantinu. Poželiš lopovu da mu je odmah crko. Magacioner te je, u podne, odveo na ručak. Jedva si uspeo da progutaš koji zalogaj. Grlo se steglo. A gužva ti je išla na živce. Nisi imao love ni za pivce, i to su ti zdimili, a u kompjuteru kantine te nije bilo. Magacioner je podudlao svoju flašicu. Vratili ste se nazad i nastavili po svome. Bez priče, dok narednik iz prekomande nije upao i razdro se: "Koski!" Ustao si a ovaj gledao okolo, ko da traži nekog drugog pa mahnuo glavom prema vratima i džipu iza. "Upadaj." Ubacio si se a mašina je riknula.

Drndali ste se bar tri sata između dina. Asfalt puta su izgrickale gusenice tenkova i transportera. Kad ste stigli do logora noge su ti drhtale. Odveli su te do drugog narednika koji ti je pokupio podatke, rekao da ostaješ ovde, zadužio te puškom i predao dežurnom koji te je odveo do rupe-spavaone, pokazao ti krevet i predao te dežurnom straže koji je rekao: "Kaži dragička. Za dva sata si na redu da cepaš stražu. Idi lezi. Ja ću te probudim." Dovukao si se i pao u krevet. Imao si gadan osećaj da će ovde da ti rasture bulju.

18

Kreten ti lampom svetli u lice, trgneš se od bola ispod kapaka i već si budan i znaš gde je šta. Uzimaš pušku i pratiš ga napolje, u noć. Zadrhtiš od hladnoće. "Evo ti ga ortak", kaže vodič i pokazuje crnu senku. "On zna gde vam je mesto." Senka krene i vodi kroz mrak. Siđete u rov. S one strane belasaju grbe dina. Iznad vise zvezde.

"Ja sam novi", kažeš. Umesto odgovora dobijaš čuturu. Potegneš. Banana-otrov. Štrcaju suzice. Hukneš. "Šta je, odviko si se", pita onaj. Malo si prodrman al kapiraš da ti je glas poznat. "Jeste, jeste", kaže onaj, "ja sam Bult." Izgrliš ga i izljubite se ko braća rođena. "Oš pljugu", pita te posle balavljenja.

Posedate na dno rova. Zapalite. "Odakle ti tu", pitaš punih pluća. "E jebiga. Dobio sam sraćku dan pošto si otišao. Ostavili su nas na straži a kuvar skuvao neku pomiju. Nisam mogao da ustanem. Mislio sam da će creva da mi iscure, ko kad su bili Vetrovi, pa su me pokupili, doveli i izlečili. Ovamo šalju sve iz bolnice. Sad već dvadeset dana cepam stražu. Čuo sam da dolaziš pa sam se prijavio. Kako si ti?"

"Valjda dobro. Neko sranje sam pokupio pa mi se zagnojilo lice. Do juče sam gledao na jedno oko. Videćeš ujutro. Zaraslo je al kako..." "Važno da si živ." "Jebi ga. Još jesam." Misliš se dal da mu ispričaš sve što se desilo. Neka, ima fore, duge su noći. Glava ti već pliva. "Vidim da si se dobro snašo", kažeš. "Mora se. Dok si živ mora da se grebeš i trpaš u bulju. Ko će ti ako nećeš sam sebi?" "Kako je ovde?" "Dobro. Mirno. Momci su malo zaguljeni dok ih ne prokljuviš, al, opet, ko nije..." "Nema lampi da šetaju noću? Sećaš se... Ono što smo gađali." "Aha." "Sutra sam pogledo. Govnari su vezali kučetu lampu oko vrata i pustili ga. A ono nas nanjušilo. Nas ili one lešine i krenulo. Skroz smo ga rasturili. Jedva da je nešto ostalo... "

"Da. Ko sa onim momkom što se ukoko." "Kojim?" "Ma onim, znaš, dole, na straži, u oazi... Kako se zvao?" "Nemam pojma." "Dobro, nema veze. Upuco se tip. Odma je bio mrtav. A narednik kaže: Bacaj ga u džak i trpaj led na njega. Neću da se momci napale i dignu frku zbog mrtve budale. I sav led iz frižidera smo bacili na njega pa nije bilo za pivo i morali smo da montiramo solar-ploče da pokupimo struju za akumulatore. Trideset kila leda mu je trebalo. Sva sreća što je friža bio mali inače bi ga utrpali unutra. Posle su ga odneli. Jebiga, ne mogu da se setim kako se zvao. "

"Oće oni i na žice da razapnu lampu i vuku gore-dole", kažeš. Ili si mislio da kažeš. Glava polako usporava i sve je teža. Pada ti na grudi i ti već spavaš. Sanjaš kako letiš između zapaljenih bušotina. Vatra tutnji, šiba u vis, golica te po licu i ti se smeješ. I tvoja uloga je završena.

Odlaziš.

II
KURVA

Jedan

Karanca i Devat stižu u oblaku prašine. Keze se oko glave, sa sve krnjcima unutra i prašinom spolja.

"Dobio si", kažeš. Ne pitaš, samo kažeš. "Pa kako si mislila. Da je tvoj slatki Kar mačiji kašalj?" Seda pored tebe i pukne te po butini. "Dali, nego šta." "Dobro. Oš kafe?" "C. Oću pivce. Ćeš i ti", vikne Devatu koji nešto petlja oko džipa i odmahne glavom. Iz mašine izbija vrelina koju osećaš čak dovde, pod nadstrešnicom, a on ko da ne mari. Zvecka alatom, odšrafljuje i zašrafljuje. A i sam zna da je od svega toga slaba vajda. Pesak mili, puzi, curi i uvek uđe tamo gde ne treba. I u ribi ga sigurno ima. Sigurno.

"De je Tumb" pita šef dok otvaraš frižu u boku busa. "Sa Valdom." "I neće da se okane? Razbiću ga. Lepo sam mu reko da se ne zeza." "Pusti ih. Oboje su", dodaješ mu limenku i snižavaš glas, "nikakvi. On kakav je, ne znam koliko će još da izdrži. A i Valdi to veseli." "Jebiga", kaže Karanca i nategne. Pivo mu se sliva niz grlo a on guta, grkljan ide gore-dole i -- limenka je prazna. Dve, tri kapi padnu mu na isplaženi jezik, on ih usrče, mljacne i odbaci praznu ambalažu, pa skine naočare i počne da briše prašinu sa njih. Oči su skoro bele.

Devat ulazi pod senku. Zamazo se do lakata. "Oće krećemo", pita. "C. Kad se smrkne. Idi i istovari ono gorivo pa se odmori. Noćas će da vozimo celu noć. Ako si raspoložen možeš da se malo poigraš", Karanca se zacereka, "šta bi ti falilo?" Devat klimne i izađe u jaru.

"Idem i ja da dremnem", kaže šef. "A i ti bi mogla da dođeš. Nešto sam u snazi. Pa da ne propadne. I opet se iskezi i zapišti.

"Dva minuta i -- kljok", kažeš. I zec bi bio sporiji. Čuješ ga kako otvara vrata i ulazi u bus, trupka kroz prolaz, lupa na vrata kabine i dernja se: "Tumb, Tumb, diši malo. Šta god da radiš, nemoj više", pa se zacereka i ode dalje. Devojke počnu da vrište da ih pusti da spavaju. On se razdere da spavaju već jednom i sve se vrati u tišinu.

Veliki šef -- veliko govno. Ali su mu izdali dozvolu.

Dva

Karanca se svali sa tebe, šišti na nos i usta ko da nema dosta vazduha. Leva noga mu se trese sama za sebe. Dohvatiš krpu, obrišeš stomak i gurneš je između nogu da upije ono što će da iscuri. Vazduh u kabini je lepljiv i smrdi. S one strane lima i plastike Sunce lije vrelinu. Ne pomaže tu nikakva izolacija. Ni erkondišn, da ga ima. Zadržiš dah, zagledana u plafon, i slušaš. Gospodin šef je zaspao. Dugo mu je i trebalo. Nije uspeo ni pošteno da mu se digne, pa je muljao malo i završio.

Ni iza pregrada se ne čuje ništa. Devojke spavaju. Valjda je Devat otišao da stražari. Šef uvek zaboravi na to. Misli da, ako ste na trista metara od baze, nema opasnosti. Ko da ne zna da mesečari, malo-malo, pa zaskoče nekoga. Ko da je zaboravio šta ste videli u onoj bazi. Sve one nadule, isečene momke kojima muve i bube mile po očima u ustima. Boli njega.

Valjda je Devat na straži. On je, nekako, najnormalniji.

Pipaš desnicom ispod dušeka, pronađeš omot i izvučeš jednu tableticu. Protiv glavobolje i depresije i bolova. Poklon od jednog musavka, teško da je imao više od devetnaest. Nije mu išlo pa se utronjo da je gotov. Malo si poradila na zaspalom pevcu, iako mu je vreme bilo na isteku, probudila ga a mali se toliko obradovao da ti je dao ovo kao ekstra poklon. Tabletice za komandose. Imao ih je pun džep. Samo ih progutaš i deluju. Progutaš i zatvoriš oči. I, već neki mir stiže iznutra. A, kad se tabletice pokvase, ne da letiš nego samo šibaš. I-ha-haj.

Tri

Budi te vika. Karance nema. Proviriš, iza crvene zavese, kroz prozor. Šef i Tumb pridržavaju šipke nadstrešnice a neko, Devat, je otkačuje sa krova. Brana i Ti stoje i blenu u njih, obe u izbledelim mornarskim majicama, raščupane i bose. Spuštaš noge sa kreveta pa se protegliš, počešeš po stomaku i između nogu, omirišeš prste i ustaneš. Navučeš majicu i gaćice i izađeš u hodnik. U ustima ti je suvo i dlakavo. Nekakvi konci golicaju grlo. Jezik ko da je oblepljen tapetama.

Kreneš napolje kad se vrata prve kabine, odmah do izlaza, otvore i musava i slinava Valdi proturi glavu. "Di ćeš", drekneš a ona se zablene u tebe krmeljivim očima, trgne se i uvuče unutra. Zatvoriš vrata njene kabine. Totalno je podetinjila u zadnje vreme. Kad je prezdravila, posle Vetrova, bila je sasvim normalna, znala je šta sme a šta ne. Pila je lekove, razgovarala, čak se i smejala. Radila je normalno. Sve te sline i gnoj nisu bili strašni. Pazila se i brisala se. A u mraku se i nije videlo. Ali, onda su mušterije počele da se žale. Te plače, te se bije, pa neće da legne, govori bez veze. Jednog momka je, čak, ujela za rame. Karanca je odlučio da joj smanji normu. To je pomoglo.

Ali, sad je spopalo novo ludilo. Oće napolje. A zna da joj svetlo smeta. Otvara joj žive rane koje jedva zarastu. Rekla si da to neće valjati i da treba da je pregledaju lekari ali Karanca ćuti. "Ima ona potvrdu da je zdrava", kaže. A, i ko je danas, ovde, zdrav, kaži mi?" A kako je dobio potvrdu svi znate. Ali, važno da je ima pa sve kontrole mogu samo da vas puste dalje. Šefa ne plaši da može da se desi ono što je bilo sa Moom. Kao da je zaboravio njeno zapomaganje dok je krv kuljala od dole. Prvo joj je ciklus kasnio a kad je došao nije mogao da stane. Za pola dana je bila gotova. To je, izgleda, zaboravio. A on ju je nosio do rupe u pesku. Imala je triest kila.

Sa Valdi je, istina, drugačije. Ona se ne goji nego tovi i uvek kad je sa Tumbom dobro joj je. Samo, dokle?

Otvoriš vrata, izađeš i Sunce ti probode oči. Zaboravila si naočari. Staneš pa vikneš Brani: "Dođi. Daj mi tvoje cvoke a donesi mi moje." Brana ti potrči u susret. Majica landara na njoj. I, vidiš, naravno, nije obukla gaćice.

Četiri

Nadstrešnica je spakovana na krov busa, sve drangulije potrpane i Tumb se uvlači u vozačko sedište. Naravno, Valdi odmah dopuzi i grli ga svojim salima. Devojke se još muvaju napolju. Uživaju u prvom sumraku koji donosi sveži povetarac. Zadnja tri dana bile su non-stop zauzete i gledale samo plafon kabina. Čak je i Lint, spavalica, izmilela. Karanca i Devat završavaju sa petljanjem oko džipa i penju se. Pljesneš rukama i vikneš: "Devojke, ulazite. Idemo." I, kao da si počela da vučeš konce, one se okreću i penju. Lica, podnadula ispod raščupanih kosa, bleda su, otromboljenih usana. Crna stakla su oči.

Penješ se poslednja i zatvaraš vrata. Mašine zabruje. Džip, ispred, počne da rije pesak. Momci u njemu zakopčali su se do grla i na glavudže nabili one plave lonce. Iza njihovih sedišta, u zadnjem delu džipa, ispod cirade stoji, namontiran na postolje, teški mitraljez, vaša odbrana. Svaki od momaka ima još po pušku i pištolj a i devojkama je sledovao po jedan ali sada ga imaš samo ti. Ostale je Karanca oduzeo posle Vetrova, kad su svi bili bolesni i devojkama je svašta moglo da padne na pamet. U stvari, uradio je to zato što bi devojke, ubivši se, uništile njegov biznis. Ali i zbog trte da bi neka mogla cev da uperi u njegovo cenjeno dupe i izbuši ga.

Džip poskoči i krene. Menjač busa zakrklja, protrese vas i pođe za šefom. Nikad taj Tumb neće da nauči da vozi. Pogledaš ga ali on blene napred a glava mu se ugnezdila između Valdinih sisa. Prođeš pored golupčića, iza njihovih leđa, i skreneš u hodnik.

Bus, MAGIČNI BUS, kako piše na njegovim bokovima, između crvenih srdašaca, po širini je podeljen na dva dela, a oba dela u po tri kabine i hodnik ispred njih. Prve tri kabine su na desnom zidu a druge tri, iza pregrade, na levom. Do onih desno dolazi se tako što mušterija, pošto je platio kartu i bio ispipan -- da se vidi da nema neku pucu ili bocu viška -- ulazi na prednja vrata, skrene iza vozačevog sedišta u hodnik i kucne na jedna od vrata sa brojevima od 1 do 3. Do kabina 4, 5 i 6 dolazi se kroz zadnja vrata.

Ideja da se ovako uredi bus je Karancina. Tako će teret biti ravnomerno raspoređen, rekao je. I lakše se kontroliše ko je ušao a ko izašao. On prodaje karte, na njima zapisuje broj kabine a Tumb, kod prednjih, i Devat, kod zadnjih vrata, pretresaju i vode računa da se niko ne zadrži duže nego što je platio. I svaka devojka mora, posle mušterije, da kucne u prozor da oni znaju da je dobro.

Dok prolaziš hodnikom bus koči. Odmakneš zavesu. Straža. Ali, naravno, svi papiri i dozvole su u redu i nastavljate. Vojnici mašu. I treba. Ko zna kad će opet neka devojka da im očisti pištolj.

Pet

Ležiš u kabini. S one strane plastičnih pregrada trebalo bi da su Valdi, u kabini najbližoj izlazu i vozaču, i, u poslednjoj kabini na ovoj strani, Lint. Od buke ništa ne čuješ. Valdi se, možda, i vratila da spava i ostavila Tumba da vozi. Lind je, sigurno, daleko. Nacirkala se i leti.

Kad bus stoji i služi kao ordinacija, devojke mogu da čuju one do sebe i znaju da i njih čuju. Bivalo je, tu i tamo, da bane neki perverznjak i počne da pravi zabavu u svojoj režiji, sa vezivanjem, šamarima i slično. I, bilo je dovoljno da se odatle ne čuje normalna doza stenjanja i obezbeđenje je alarmirano. Takve stvari dešavale su se najčešće kod momaka koji su se vraćali iz borbe. Oni koji su tek trebali da uleću u vatru bili su, uglavnom, nervozni, sa mnogo pehova. Povratnicima je, izgleda, trebalo nešto žešće. Kao da ih normalne stvari nisu dovoljno budile. Nekima je bilo dovoljno da zapinju iz sve snage i jako stisnu meso pod sobom. Ali, drugi nisu mogli da se zaustave. Posle Vetrova stvari su se promenile. Broj mušterija se smanjivao, zajedno sa njim i broj posebnih. Posao je padao i padao, da bi se, sad, zadržao na, možda, trećinu od onoga što je bilo pre.

Ali, ceo svet se promenio. Kad ste se ti i Karanca našli na obali, ti sa papirima supruge oficira, on sa dozvolom za rad sa snagama UN, a, u stvari, oboje voljni da dignete što više u opštoj gužvi i zbrišete, sve je obećavalo da će tako i biti. Brzo ste našli zajednički jezik i udružili se. On je nabavio bus, dovukao, ko zna odakle, devojke i momke za obezbeđenje, i dobijao dozvole, potvrde, uverenja, plaćajući ih tobom. Magični bus je krenuo u dubinu pustinje čim se pozadina stabilizovala. Išli ste od prijemnih do pripremnih logora, od logora iz kojih se skakalo napred do onih u kojima se prva linija odmarala. Gore-dole, uvek na putu. Sa lepom zaradom. Tvoje je bilo da opslužuješ oficire i, ako baš zatreba, običnu vojsku. Tu i tamo biste sreli slične grupe i veselo ih pozdravljali. Karanca je, obavezno, razgovarao sa njihovim šefovima i posle trljao ruke.

Nikad nije bio voljan da ti priča o svemu, ali ni ti nisi glupa. Shvatila si da mnogo toga što se dešavalo nije slučajno. Ne samo dozvole, lekarski pregledi na koje ste vođeni, nego i druge stvari, od kojih je najviše upadala u oči da nikad niste banuli u neki logor istovremeno sa nekom drugom ekipom. Za to je moralo da postoji neka šema, organizacija koja će, najmanje, reći gde ko kad ide. No, sve dok je lova redovno stizala nisi puno brinula brigu. Još malo je trebalo do gomile love za koju si došla ovamo. A onda su pustili Vetrove i više nije bilo mesta gde da se vratiš. Ko se gde zatekao tamo i ostaje. Da se batrga dok može.

Šest

Vozili ste celu noć. Spavala si bez snova, kotrljajući se od jednog zida kabine do drugog. Iz otvorenih usta cedilo se stenjanje ali ga nisi čula. Tek te je kočenje, i žestok udarac u rame, vratio. Proviriš, sviće, i izvučeš se napolje. Krevet je sve čega ima u kabini. Ide od zida do zida. Ispod uzglavlja su mala vrata za rupu u kojoj svaka devojka drži svoju lovu. Krevet se završava na deset santimetara od vrata, tako da onaj koji uđe i zatvori vrata jedva stoji. Zato se svima preporučuje da skinu čizme i otkopčaju pantalone još dok i nisu ušli u bus. Kod nogu, ispod madraca, je druga rupa za krpe i ostale drangulije.

Dođeš do Tumba. "Šta je bilo", pitaš. Tumb slegne. "E jebiga." Otvoriš prozor i isto pitaš one napolju. Karanca te pogleda i namigne: "Mislim dal da nastavimo il da stanemo. Ima još pet sati do tamo." "Ja kažem da voziš." "I ja tako kažem", kaže Karanca i trpa kartu u džep i navlači maramu na usta i nos. Džip zareži.

Zatvoriš prozor, potapšeš Tumba po ramenu i kreneš nazad u krevet. Rame te žigne. Kaže: Tu sam, bolim. Pogledaš i vidiš kako plavi. I, kao da je osetilo da ga gledaš, počne i da kljuca unutra. Samo ti je to trebalo. Još jedan poklon. Sad će da se naduje i da boli, mesec dana najmanje. Poplaveće i pozeleneti i požuteti. I, na kraju, će ostati fleka. I jednog dana da ličiš na šareno, pegavo kuče. Oni lekovi što ti ih je dao doktor, posle Vetrova, kad ste bile na pregledu, ništa nisu pomogli. A, ako ćemo pravo, i nije te ni pogledao pošteno. Bio je umoran, sa crnim podočnjacima, i jedino ga je Karancino drmusanje držalo budnim. Odmah posle Vetrova, dok je ludnica bila svuda, niko nije hteo ni da vas pogleda. Tek kad su videli da ne mogu nikome da pomognu, ovaj je pristao da pogleda devojke. A, valjda je mislio da ni vi nećete da prođete bolje od drugih. Iza tebe zazvrji kontakt, bus zadrhti ko pokisla džukela i krene. Sedam. San ti više ne dolazi na oči. Rame kucka i ne možeš da ga smestiš tako da ne reaguje na svako štruckanje ispod sebe. Sve je toplije. Zavese su svetlije. Sunce se diglo iznad teških talasa. Da uzmeš još jednu tabletu? Zavlačiš ruku i vadiš kutiju. U četiri prozorčeta leže šarena jaja. Ostalih šest na ovoj tabli, i još jednu pre, si sredila. Pokušavaš da se setiš koliko ima od kako si dobila kutiju. Ne ide.

To nije bilo u ovoj bazi iz koje ste otišli. Ni u onoj pre, kod oaze. Bilo je još pre. Tamo gde je bilo onih sto dvadeset mušterija? Ili još pre? Možda baš u toj pre. Podigneš prste i pokušavaš da izbrojiš koliko je to pre od sada. 1, 2, 3, 4. Ako ste na svakom mestu ostali bar tri dana i još toliko putovali do novog onda je to...

Dlan i kandže na njemu svetlo crveni su. Stoje tako, kao da nisu tvoji. Nokte bi trebalo poseći. Lak se oljuštio i sad su, opet, debeli i braon. I koža je ispucala. Iz ogromnih rupa rastu crne dlake. Kao da su sa žbuna od dole. Mrdaš prstima. Rade. One ukočenosti od pre, što te držala jedno vreme, više nema. Da kucneš u drvo. Jedanput ni vilicu nisi mogla da otvoriš. Srkala si vodu kroz zube. Al, prošlo je. Samo ti neki put izgleda ko da se vraća.

Osam

Novi trzaj pomera te iako si nogama uprla u vrata kabine. Već dugo se tumbate, izgleda da ste sišli sa utabanog puta, ali ovo je najjači udar. Rame besno škljocne. Samo da se niste zaglavili. Onda čuješ Tumba kako otvara vrata levo i kaže Valdi: "Stigli smo." I već je tu, otvara vrata, gleda te i kaže: "Šta si se tako raščepila. To se pere, ne vetri se." Pljuneš na njega, jednom ima da ga tužiš Karanci pa će da propiša krv, a on zatvori vrata i lupa kod Lint, pa udari u pregradu kabine u kojoj je bila Moom, izvali je toliko da može da se uvuče, a za to ne treba mnogo, i, u drugom delu je i budi Ti i Branu. Ta prazna kabina, u koju ni jedna devojka nije htela da se useli, niti da dozvoli da se sruši, sada je puna svakakvih krpa. Momci su razlabavili pregradu da mogu da prođu gore-dole, ali niko je, zaista, ne koristi. Tumb spava sa Valdi, Karanca sa tobom, a Devat ili pored džipa ili na krovu busa, u metalnoj korpi za prtljag. On, ako i poseti koju od nezauzetih devojaka, to radi kao i mušterije, na pet minuta i izađe.

Pridigneš se, nasadiš naočare, sklonjene ispod jastuka, i izađeš. Devat sedi u džipu. "De je šef", pitaš a on mahne levo. Zaklanjaš oči i vidiš nešto što liči na šatore, tamo ispred. Da, otišao je da pregovara sa komandantom. "Ja sam glavni za to. Ti brini za devojke a ostalo je moje", čuješ kako ti je govorio. Seronja. "Nije zgodno da devojka ugovori posao, kapiraš?" Tu je u pravu, ali to voli toliko da naduva da ti bude muka od toga. Kad je on tako važan što i noge ne širi. Ili bulju.

Devojke počnu da izlaze. "Baš je lepo", kaže Lint. Šta tu ima lepo valjda ni ona ne zna.

Devet

Karanca leži pored tebe, srče pivo i bistri: "Ima ih šezdesetpetoro. Narednik, doca, dva dežurna, kuvar i onaj iz kantine. I šofer. Osmoro. Znači pedesetsedam golaća. Nema potrebe da priskačeš u pomoć. Za dan i po smo gotovi. Biće i manje tipova. Imaju nekoliko kilavaca. I nekoliko homića. Izgleda da ih ovde trpe. Tamo nazad su ih, bogami, gadno zezali. "Ti gledaš u plafon i ne vidiš ga. Sve se razlilo u crvenu fleku. Oficir i ostale specijalne mušterije, odabrani su zbog korisnosti. On njima daje ekstra ribu, oni njemu svakakve naknade: malo klope, piva, goriva. Njima skače numera u sopstvenim očima, i tuđim, a za šefa i vas je to mala vajdica. Čista računica. Želiš da malo odremaš al neće moći. Suviše je toplo, suviše zagušljivo, i pored otvorenog prozora koji pljuje topli vetar na vas. A tek je tri. Momci su već razapeli nadstrešnicu. Oko šest će devojke malo da se urede, očešljaju, namažu i plaknu. I, u osam počinje rad. U osam se pušta prva kolona momaka. Zato bus i ostaje izvan baze, da se vidi ko je otišao a ko se vratio. Mada, nema više gužve ko pre. Onda su vriskali dok se sve tek spremalo. Sad vas pozdravlja straža i poneki zagoreli. Ostali ćutke čekaju na red, nema ni guranja ni zezanja. Samo priđi, plati, uzmi ulaznicu i stani u red, izuj se, uđi, kucaj na vrata, ko zna zašto?, daj ulaznicu i kreni. Kad završiš ili ti prođe vreme, devojke imaju male peščane satove za kuvanje jaja ugrađene u pregradu pa ih samo okrenu i povremeno bace oko na njih, ustaj i izlazi. I gotovo. Napolju zapali, zakopčaj se i idi odakle si došo. Kod tebe je usluga drugačija. Nema strogog vremenskog ograničenja. Karancin sto je baš ispod tvog prozora i on kontroliše koliko onaj unutra može da ostane. Kad kucne -- gotovo je. Koliko je zadužio sad je isplaćeno.

Deset

Narednik stenje i dahće i sopće. Zvuči ko da će da se preturi. Ti ga pališ ponekim "da, da", sve se nadajući da će da završi već jednom. Čuješ kako je kod devojaka već nova smena. Konačno, ovaj na tebi zakrklja i sruši se na krevet. Odahneš. On još malo skiči pa zgrabi kraj čaršafa, obriše se i počne da navlači pantalone. Noge mu drhte. Pusti ih da skliznu preko ivice kreveta, otvara vrata, otvaraju se u hodnik, taman da se izvuče postrance, okrene se i namigne, kezi krnjke. "Vidimo se", kaže. Nikad više, pomisliš. Trebalo mu je deset minuta. Što je bolje od onog pukovnika koji ni posle pola sata nije bio gotov al je odustao jer je crko. Krpom brišeš narednikove bale sa grudi, znoj, ispljuvak sa stomaka i butina. Treba ti cigara. Ili malo cuge. Ili tableta. Vazduh se lepi za kožu. Na vrata neko kuca. Grabiš jednu tabletu i gutaš a desnica već sakriva ostatak. Unutra proviri glava. Potpuno je glatka, bez i jedne dlačice, bez obrva. "Zdravo", kaže i uđe. Da li je ovo doktor ili... zaboravila je redosled. On skida pantalone, ostavlja ih na podu i ispravlja se. Raskopčana košulja se otvara i ti vidiš da mu je čitava koža glatka i posuta crvenim pegama. Takav mu je i alat. A glavić je potpuno ljubičast. Pridigneš se da to bolje vidiš i kažeš: "A ne, to ne dolazi u obzir." Da još ima, ko što je bilo ranije, prezervativa možda i bi, ali, ovako, na golo, nema šanse. Svakakvih si se nagledala posle Vetrova i navikla se na poneke ali... "Ma ne, nije to", kaže pegavi. "Samo ti lezi. Ništa ja... Samo sam hteo da mom drugu pokažem, da ga podsetim. Samo ti lezi. Mi ćemo sami da se snađemo. "Slegneš ramenima, legneš i raširiš noge. Nek gleda. I to se plaća. Ima vas raznih. Sad i više nego pre. U prvo vreme je bilo gadno dirati neke, baš odvratno. Ali, čovek se navikne, naročito kad nema izbora. Oslušneš stenjanje sa strana pa zažmuriš. Od onoga dole, između nogu, dolazi samo šaputanje. Unutra, u glavi, vidiš svetle tačke kako plivaju, počinju da rastu, padaju dole, na tvoj stomak i grudi, isteruju vazduh a srce oteža i visi u šupljini, kao da ima sto kila i ne može da se skupi i pumpa, pa se krv gomila, stoji u grlu, gruša se, guši, ne da da dišeš, usta zevaju prazna. Otvaraš oči a ispred njih je crno, potpuni mrak. I znaš da, ako se ne ošamariš, ne podigneš tu olovnu desnicu, mrak će ostati. Stežeš zube, znoj ulazi u oči peče i, konačno, udarac dolazi i cepa zavesu. Udišeš, brzo i duboko, pluća hoće da prsnu. Mrak bledi i opet si u kabini, u vrelini. Kraj nogu nema nikoga. Samo desna peta leži u barici ispljuvka. Podigneš se i oslanjaš na ruku. Treseš glavom. Opet se vratilo. Celo telo je utrnulo.

Neko kuca na vrata i ti dižeš pogled i keziš se.

Jedanaest

Lint vrišti i ti skačeš, obaraš narednika zapetljanog u nogavice, svinja je došla opet a rekla si Karanci da nećeš da ga vidiš, otvaraš vrata i grabiš prva do njih. Unutra leži i ciči Lint a na njoj je neki momak. Skroz je ukrućen. Grabiš ga i vučeš. Tvrd je ko daska. Ne možeš da ga pomeriš. Stiže Devat i grabi ga za ramena. Cimate a za njim klizi čaršaf. Šake su stisnute oko krpe. Lint se iskobelja i povuče u ćošak. Obarate momka na leđa. Zubi su iskeženi. Beonjače bljesnu. Vrat je ispleten od konopaca. Telo je kao lutkino, kako ga ostaviš tako stoji. Samo vazduh šišti iz nozdrva. Lint i dalje vrišti. Ošamariš je.

U hodniku je gužva. Čuješ Karancu kako viče: "Pusti da prođem. "

Momak ne reaguje na Devatove šamare. Onda neka ruka pruža unutra čuturu. Daješ je Devatu a on poliva momka. Voda prska iz ustiju a telo počinje da drhti. Zubi cvokoću. Oči se vrate i on diže glavu i gleda vas. Ništa mu nije jasno. Za njega sve teče ispočetka. Ispljuvak mu curne iz sprave. "Ajde napolje", dere se Karanca. Devat te pogleda. Gola si, ukapiraš. Lint klekne i pridržava momka. On ne može da ustane. Uskoro će početi da povraća. "Ništa strašno nije se desilo", viče Karanca. "10 minuta pauze, da se devojke povrate. "

Odgovaraju mu psovke.

Dvanaest

"Nema ga još", pitaš Ti. "C." Seronja, kažeš za sebe.

Sunce je ostavilo crveni sjaj iza sebe. Vetar pirka i hladi obraze. Svi su napolju. Tumb je zagrlio Valdi i sede u pesku. Brana i Lint bazaju oko džipa u kome je Devat. Sve je spremno. Posao je gotov i vreme je da se kreće. Samo još šef da se smiluje i dođe. Sigurna si da on radijom razgovara sa onim ko će mu reći gde dalje, u koji logor. A, usput, koristi priliku da se izgrebe za koje pivce. Gledaš preko ramena i pokušavaš da vidiš nešto. Ne vredi, sve je žuto-braon. I dine i šatori. Ono što uspevaš da vidiš je otok na ramenu. Plavi krug-breg. Ne boli stalno ali boli. I, ponekad, kao da mrda, sam za sebe. Ko da ima nečeg živog unutra. I stvarno ima nešto živo unutra. Sad kuca sto puta u minutu. I brže. Bus skače, cima, rita se i ne možeš ni da sediš ni da ležiš. Ovuda kuda ste pošli kao da nema puta. Kroz prozor se ne vidi ništa sem poneke grbe dina. Stiskaš zube. Bol nateruje suze. Krevet se, odjednom, propne, baci te u ćošak, na rame, i mrak pada na tebe. Kad izbledi osećaš da je ispod sve mirno. Dušek se pomerio i iskosio. Siđeš, a ono i pod je kos, vrata se jedva otvore. U hodniku čuješ psovke iz mraka. Valdi viri. Gurneš joj glavu unutra i nastaviš do vrata. Otvorena su. Tumb je izašao. Nagneš se i napred razaznaš momke. Svi psuju u glas. Točak je ili zaglavljen ili je pukla guma. Jedna senka se udaljava i vraća džip tako da farovi osvetle točak. Potpuno je zariven u pesak. Opsuješ. To se uvek dešava kad se ide van puteva jer bus nema gusenice. Okrećeš se i vikneš: "Devojke napolje." Moraće se izneti sve što može. Momci rade skoro dva sata. Sevaju lopate, brekću motori. Guma i dalje rije ispod sebe. Na horizontu, iza, mrak bledi. Devojke su se skupile i greju se, drhteći. Ti ustaje i pali cigaru pa ode iza busa. Ponekad preteruje, misliš i sedaš na njeno mesto. U gomili je toplije. Mogla bi da zaspiš ovako. Onda, između buke motora, s one strane busa, dođe krik. Svi se zaledite. Drugi glas, vrisak, pukne iza tebe, iz dina. Okrećeš glavu, ivicom oka hvataš senku koja skače u džip, i vidiš kako iz peska niču i trče na vas crni ljudi. Rafal zujne iznad glava i obori trojicu. Ostali odgovore. Meci udaraju u telo na džipu i odbacuju ga u pesak. Karanca, u sjaju farova, skače na pušku ali novi rafal istrže mu je iz naručja. Tumb, pribijen uz točak, diže ruke. Četvorica, crnih lica, skaču pred vas i mašu cevima a drugi ulaze u bus. Čuješ kako pucaju vrata kabina. Neko gasi motore. Tumb i Karanca su bačeni dole, licima u pesak. Devat, ona senka na džipu, ječi. Dvojica ga hvataju za noge i vuku dalje u mrak. Krkljanje koje, posle, dođe odatle pokriva klicanje onih što preturaju po busu. Svi odgovaraju, ima ih bar dvadeset, i dižu ruke. Govor im grgolji iz grla. U sivom svetlu zore bljeskaju im beonjače i zubi.

Povici utihnu a iza dina iskrsavaju dva velika kamiona. Iz njih izvlače sajle pa obema vežu nos busa, povuku, i točak izroni. Mesečari, jer to su, naravno, oni, odmah ti je bilo jasno, uskaču u jedan kamion a vaši čuvari vas grabe za kose i dižu, teraju u drugi. Penješ se poslednja, teško, i padaš preko ograde na goli lim. Rame zareži. Za vama ubacuju Karancu. Bez svesti je. Ono malo svetla što ulazi pod ciradu otkriva tri rupe u desnom ramenu. Krv probija prljavu krpu košulje. Psuješ. Ne znaš ništa o ranama. Ostale devojke su se sakrile u mrak. Kamion kreće i ti dopuziš do gomile i priključiš se. Tela se zanose, skaču. Čuješ kako zubi škljocaju u prazno.

Trinaest

Oko podne planine su ušle u vidik, odmah iza oblaka prašine. Crni, ispucali kamen. Kolena, leđa, guzica, sve ti je utrnulo. Rame gori. Gledaš kako nestaje trag mokraće. Valdi se pripiškilo a kamion ne staje. Otišla je do otvora i pokušala da proturi guzu napolje. Bezuspešno. Treskalo je i bacalo napred-nazad-unutra-napolje. Na kraju je čučnula, odmah kraj daske, spustila se skoro do lima i piškila. A tečnost je jurnula pravo na vas, pa skrenula, podvukla se pod Karancu, izašla s druge strane, već tanja, i presahla. Valdi, sa kezom oko glave, vrati se u grupu. Karanca se nije budio. Krv na ramenu se usirila, grudi i dalje vukle vazduh kroz zube, telo poskakivalo, glava udarala u lim. Bolje bi bilo da je mrtav, misliš. I vi sa njim.

Četrnaest

Kamion stane. Prašina počne da se tanji, sleže i ukaže se džip iza, dotad nevidljiv u oblaku. Glava, umotana u maramu, pogleda unutra i vikne nešto. Zgledate se, ustanete i izvirite. Na proplanku stoje sva vozila i mesečari izlaze iz njih. Jedna po jedna iskočite. Zacrni ti se pred očima kad noge udare u tlo i trzaj prođe telom. Breg na ramenu kao da je usijan. Opet u gomili gledate oko sebe. Nekakvi šatori se vide iza stena. Svuda okolo su stene. Mesečar sa puškom pokazuje vam prema busu. Krenete, zbijene, dodirujući se. Kamenje bode kroz tanke đonove. Osvrneš se i vidiš kako dvojica vuku Karancu i puštaju ga da padne, licem napred, na kamen. Na vratima Brana nešto mrmlja. Mesečar je gleda dok mu pokazuje otvorena usta i guta, pa joj iskezi krnjke, otkači čuturu i sipa joj malo vode u usta. I vi, ostale, zinete i on kane koju kap na jezike. Zagrcneš se gutajući.

U busu je sve ispreturano, vrata iščupana. Madraca nema, ostale su samo gole daske. Rupe sa krpama i novcem su provaljene. Ulaziš u svoju kabinu. Svaka devojka ulazi u svoju kabinu. Preturaš po krpama, zavlačiš ruku u otvore ali pištolja nema i tableta nema. Pomoći nema. A znaš šta sledi. Iza zavese, napolju, mesečari podižu nekakve nogare, tri visoka stuba, na vrhu spojena. Pada veče.

Petnaest

Iza pregrada se ništa ne čuje. Devojke ćute, svaka u svom delu. I napolju je tišina. Samo stražari kod vozila su tu. Ostalih nema. Sigurno su otišli u šatore. Tamo su im i žene i deca. Tako si bar čula od brbljivih mušterija. Bande idu svuda sa porodicama. Ovo je bila njihova zemlja. Čija je sad, to niko ne zna. Ničija, valjda.

Naslanjaš glavu na staklo. Umorna. Ali ne možeš da zatvoriš oči. One same gledaju. Kao da ne žele da propuste nešto. Nisi ni žedna ni gladna. Jedino ti se malo piški. Osmehneš se sebi pa skineš gaće i pustiš mlaz u rupu ispod uzglavlja. Kapi kvase novčanice. I onako nikome ne trebaju. Mesečarima treba pištolj, papir ne. Smeškaš se. Telo radi. A uvek si mislila da će srce pući ako ti se desi nešto strašno. A ono, sada, radi. Mrcina je to. Velika.

Šesnaest

Napolju je neko zapalio vatru. Doneli su kutije nečega što je ličilo na gusto ulje i zapalili. Polako se oko nje skupljaju mesečari. I njihova čudna muzika dođe iza stena. Čuješ kako govore, smeškaju se. Lica su tvrda, bradata, sa dubokim borama i blistavim očima. Puše. Oružje leži pored svakog. Onda se među njih umešaju dečaci. Šetaju oko vatre, napola u senci, samo u prljavim majicama, bosi, musavi ali lepi, crne kovrdžave kose. Mesečari ih diraju po golišavim guzama a oni beže, pa se vraćaju.

Jedan mali dotrči do busa i zagleda se u prozore. Sretne tvoj pogled. Vidiš čudne ožiljke na njegovim obrazima i čelu. Dečak se osmehne. Zarezi i tačkice na licu se zategnu a usta otvore i pokažu bezube desni i palacavi jezik. Mali se okrene, šutne gumu i vrati u krug, polako, bez žurbe, do onoga od čijeg je dodira pobegao. Čovek ustane, zagrli ga i oni odu u mrak.

A s druge strane, na svetlo, izlaze dvojica i vuku nešto prema stubovima. Kad stignu, usprave svoj teret i ti vidiš da je to Karanca. Oči su otvorene i on gleda oko sebe. Samo gleda. Mesečari mu vezuju noge i ruke na člancima i zglobovima. Zmije tri konopca dižu se u vis, do rašlji nogara i odatle padaju na tlo. Mesečari puštaju Karancu, hvataju krajeve zmija i povlače. Karanca, ostavljen bez oslonca, naginje se napred, noge se iskrive, glava padne na grudi. Ali, konopci, zategnuti oko ruku, ne daju mu da se sruši već ga podižu i noge vise, trzaju se, oči se izbulje. Dečaci prilaze i pljuju ga. Još jedan mesečar dođe i vuče onaj treći konopac i noge se podižu. Za trenutak su u istoj liniji sa glavom i raširenim rukama, a posle se dižu još više i glava pada, izvrnuta. Telo je već skoro metar iznad zemlje i još ga dižu. Iz Karancinih usta cure bale.

Na kraju se noge zapletu u rašlje. Mesečari nekako vežu konopce i udalje se. Telo se malo klati, obešeno kao obrnuto T. Glave onih kraj vatre gledaju u njega. I, jedan od njih ustaje, uspravlja se, širi ruke, u desnici drži nekakvu šipku, prilazi, polako, Karanci, staje pored njega, govori nešto pa levom rukom hvata donji kraj šipke a desnom gornji i trgne. Sečivo bljesne u desnici. Dugačka sablja ispadne iz korica. Kupa se u crvenom sjaju vatre.

Mesečar se raskorači, pogne malo, obema šakama uhvati držalje sečiva, zamahne i odseče glavu obešenom. Krv prsne a glava odleti u mrak. Isprate je povici. Zatvaraš oči, suve od gledanja.

Sedamnaest

Noge te same nose. Glava, puna slika, lebdi. Izlaziš iz kabine. U tri koraka si kod vozačevog sedišta. Nisi ni pogledala Valdi.

Izviriš i, kroz otvorena vrata, vidiš stražara. Blene napred, u vatru, i ono oko nje. Noge stanu. Ne možeš da izađeš neopažena. Druga vrata su zatvorena. Naslanjaš se na pregradu i zažmuriš. Srce počne da bije teško. Čuće ga onaj napolju. Sledeći trenutak, između dva otkucaja, tegli se kao žvaka. Pokušavaš da udahneš ali pluća su prazna. Desnim okom vidiš sjajnu tačku kako raste, leti na tebe. Ali što je bliža ima manje snage, pada i, konačno, udari u vatru i rascveta se, odbacujući tela od sebe.

Druga tačka izleće iz buktinje i udara u stomak busa. Metal se skupi, ritne te, izbaci kroz šoferšajbnu, i tu letiš, raširenih ruku, glave zagledane u nebo sa posejanim zvezdama. Pad nisi osetila. Samo ti je pesak, uzvitlan, napunio oči, još uvek otvorene.

Osamnaest

"Jel me čuješ", pita nagnuta faca ispod šlema. Vidiš samo beonjače, sve ostalo je crno. "Da." "Možeš li da pomeriš ruke i noge?" Probaš da ih pronađeš i -- tu su. Jedna noga, ne znaš koja, ne radi. "Dobro", kaže crni i zvizne nekome. Čuješ kako škripi pesak i kamen ispod čizama. U glavi ti zvoni nešto nalik na rafale ali nisi sigurna da li si to čula ili samo srce preteruje. "Ja sam bolesna", kažeš. Crni se nagne. "Gde?" "Srce." "Ne brini ništa, saće sve biti u redu. Zatvori oči i spavaj." Pomisliš da je to dobar savet i zatvoriš oči.

Devetnaest

Budiš se ispod neonske šipke a kapci, sto tona teški, padaju u mrak. Nemaš volje da se suprotstaviš. Budiš se ispod neonske šipke a kapci, osamdeset tona teški, padaju ali oči vide, pre mraka, naopako okačene boce iz kojih teku creva u tebe.

Budiš se ispod neonske šipke a kapci, pedeset tona teški, padaju ali oči vide, pre mraka, noge umotane u zavoj.

Budiš se ispod neonske šipke a kapci, trideset tona teški, padaju ali oči vide, pre mraka, iza krevetskog rama vrata.

Dvadeset

"Zdravo", kaže beli mantil. Imaš problema da ga vidiš, suviše je blizu i lice je mrlja. "Kako se osećate", pita. I da hoćeš ne možeš da odgovoriš. Ne znaš gde su ti usta i kako se pokreću. Kapci, deset tona teški, polako klize dole. "Sve je u redu. Spavajte." Spavaš.

Dvadesetjedan

"Zdravo", kaže beli mantil. Sad ga jasno vidiš. Oštar razdeljak i izbrijana faca. Jedan od onih koji moraju da se briju dva puta dnevno a obrazi su im uvek sivi. Sigurno ima dlakave grudi i stomak. I dlake na lopatici i bulji. Potražiš mu ruke ali one su u džepovima mantila, zakopčanog do guše. Sigurno brija deo grkljana da mu se ne vidi džemper od prirodnog krzna. "Kako se osećate?"

Oprobaš usta, otvoriš ih i iz njih izađe muljavo: "Super. "

"Sjajno. U stvari problem je sad više u lenjosti tela. Povrede zarastaju. Noga nije bila slomljena, samo ugruvana. Moraćete što više da budete budni i što pre da ustanete. Probajte, za početak, da mrdate prstima. Prvo na rukama pa na nogama. Hajde. "

Tepa ti kao debilu. Ali ga slušaš. I pokušavaš. Prvo izgleda da i nemaš ruke ali, posle, nešto kao golicanje krene niz tebe.

"Odlično. Sad se odmorite a posle možete da probate da sednete. Sutra možete da malo prošetate. Prekosutra malo više. I tako, svaki dan po malo." Baš je sladak, pomisliš.

Dvadesetdva

Ali, stvari su morale da požure. Posle doručka i ručka nešto je krenulo da se mulja po stomaku pa si morala da ustaneš i odbauljaš do klozeta na kraju sobe. Držala si se za ramove kreveta, crni oblaci iskočili su pred oči kad si ustala. Ali, ako si morala da piškiš u plastični kanister dok si bila nepokretna i da trpiš da ti bolničar briše ribu, sad, kad su ti skinuli cevčice iz ruku i ponovo jedeš, možeš bar da sereš sama. Stiskala si zube. Nije da nisi navikla da drndaju po tebi ali nešto baš i ne ide.

Dvadesettri

"Slušajte Sor, ovako nećemo daleko stići." Opa, pa on ti i ime zna. Ne ono umetničko nego pravo. "Već sat vremena se natežemo i sad ću, jer ste me vi naterali, da vam stvari postavim onako kako one stoje." Zaćuti da naglasi svoje reči. Ne vidi se na njemu da se već debeo sat svađate. "Prvo: vaš status je potpuno ilegalan. Kao što znate čitava ova teritorija je pod vojnom upravom, kao ratna zona. Dakle, u njoj nema mesta za civile. Drugo: vi nemate nikakva dokumenta. Ne znamo ko ste. Vaša priča o, hm, bavljenju prostitucijom za vojsku potpuno je neverovatna. Nema tako nečega ovde. Dakle, vi možete biti bilo ko i bilo šta. Što nas vodi i do trećeg argumenta koji kaže da ste zatečeni u logoru neprijatelja. U kom svojstvu -- ne znamo. Nema nikoga ko bi mogao potvrditi vašu priču. A takve slučajeve preki sud lako rešava... "

"Ali, vi ne možete... "

"Molim vas, ne prekidajte me. Dakle, ako se sve sabere, vaša situacija nije ni malo bezazlena. Ne možemo isključiti ni jednu varijantu, od špijuniranja do borbe u neprijateljskim redovima. A to, kako rekoh, preki sud lako rešava. Ali, naravno, postoji i drugačija mogućnost. Ja vam, kako rekoh, nudim zaštitu. S tim što se to mora, naravno, platiti. Razmislite. "

Dvadesetčetiri

Tvoj pristanak prihvatio je kao uzgrednu činjenicu. Okreneš se i izađeš. U hodniku, bolničar koji ti donosi hranu, namigne ti i ode svojim putem. Ovde svi imaju i gledaju svoja posla. Vrata soba su uvek zatvorena. Ne znaš ima li koga iza njih. Čim si počela da šetaš rekli su ti šta se sme. I šta ne. Više se nije smelo: ne u hodnik ako nisi pozvana, ne otvarati vrata drugih soba, ne buljiti kroz prozor, ne dirati ništa.

Ipak, svi su, kolko-tolko, normalni. Bulje u tebe i slina im curi na usta i ispod pupka. Ma kako grozno da izgledaš ipak si jedino žensko na ko zna koliko kilometara unaokolo. I Eva nije bila baš neka riba al bila je jedina i izbora nije bilo. Ali, doktor se ne pali na to. A ne liči na pederušku-perušku. Mislila si da će, u zamenu za zaštitu, da traži da mu redovno čistiš pištolj. Pa ti i jesi profesionalna pištoljarka. Al, jok. On ima svoje ideje.

Dvadesetpet

Lepo si se udesila: bele patikice, bela suknjica, uska, bela bluza uska, bez sisodršca ispod, da bradavice mogu da ispupe, jako crvena usta. Karmin mora da su trebovali iz magacina pod šifrom "nastrani doca". I, kao kruna, slatka bela kapica. Šacovala si se pred ogledalom i utvrdila da si ne-o-do-lji-va!

Bolničari su imali isto mišljenje. Ali, doktor je imao drugi rezon: "Ako vas uhvatim sa bilo kojim od mojih podređenih zovem vojnu policiju." To su oni silosi dva sa tri, što postrance ulaze u bus. Što su ulazili u bus, ispraviš se. Sa njima nema cile-mile. Tako surovo a ti tako slatka. Ko iz onih slatkih filmova o slatkoj sestrici koja zbari slatkog doktora da je vodi kod čika matičara. Samo što ovaj doca nije gledao ni jedan takav film.

Dvadesetšest

I posao je krenuo. Prvi je bio jedan sasvim normalan, samo što se stalno tresao. Kao da u rukama i nogama i stomaku ima federe. Ponekad bi mu bale curile iz usta a nije mogao da pogodi da ih obriše. Drugi je bio jedva živ. Stalno je ležao i buljio u plafon. Samo ako bi ga namestili tako da gleda TV on bi živnuo. Namučio te je. Treći je imao tako belu kožu da je sijala. Ako bi je uštinuo mesto bi odmah buknulo a posle se otvarala rana. Ono tvoje rame je bilo obdanište za njega. S njim si to obavila obučena, sa rukavicama. Na butinama si dva dana osećala kako mile neki trnci.

Posle su došli raznorazni. Prestala si da brojiš.

Dvadesetsedam

"Interesantno", kaže doktor. "Odlično obavljate svoj posao. Jako sam zadovoljan." "Nadam se", kažeš. "Ali zašto stalno ćutite?" "Šta da kažem? Moje je da stenjem." I to što glasnije da me čuješ kako valja.

Dvadesetosam

Pre nego što si obradila onog sa zavojima pokušali su da te nauče kako se previja glava. Bolničar, koji se javio kao dobrovoljac, žalio se da si mu spljeskala uši i slomila nos i da ne može da diše. Pacijent je sve podneo junački. Valjda zato što su mu rekli da ne sme da pisne.

Standardni postupak za sređivanje kod njega nije mogao da radi. On ne vidi. Zato si tražila, i dobila, duplu dozu dezodoransa i štricala si se maksimalno. Bolničari i doktori su šiznuli. I ovako im nije pravo što se muvaš okolo, onako nasuvo, sva utegnuta. Malo-malo pa im nešto bupne iz ruku. Glavna stvar je, ipak, ostalo kupanje. Ako ne može da te vidi kao drugi, može da oseti kako ga diraš.

Osetio je a šesti ili sedmi put se to i videlo kad je spravica izronila iz pene i bacila pogled na svet. Onima koji su mogli da vide brže se to dešavalo al -- šta je tu je, važno da se desilo. On je, kao fol stidljiv, tražiš peškir i okrenuo ti leđa, da ga ne gledaš dok se briše. Samo, nije znao da pred njim stoji, specijalno za nadraživanje ugrađeno, ogledalo.

Dvadesetdevet

Druga faza uvek startuje kad doktor, glavni, jer ima i dva sporedna, kaže da može. Pacijenti su, do tada, toliko napaljeni da im se diže i kad vide bure. Onom sa zavojem su, za svaki slučaj, isekli rupu kod levog oka. Za dodatni stimulans. I, kad je glavni rekao "sad", sve je bilo gotovo.

Dok on, ispod tebe, krklja, stenješ što glasnije možeš pa okrećeš glavu prema kameri iznad zvučnika, znaš da je tamo iako ti to glavni nije rekao ali ti je naredio da se to, "to" -- tako je rekao, obavlja samo u sobi, otvaraš usta i oblizuješ se i kažeš mu, jer on sve ovo gleda i drka: Sanjaj kako ovaj mali ima dobrog malog i crkni.

Naravno, mali je brzo gotov pa silaziš sa njega, skidaš gumicu, ne smeš da je zaboraviš inače će te opet kazniti i ukinuti ti dnevnu dozu pilula na koju si već skroz navikla, vezuješ je, pa, kad zasvetle lampa koja se pali svakih deset minuta, izlaziš i nosiš sve dokaze sa sobom. Napolju, u hodniku, čeka bolničar sa malom kutijom. Daješ mu gumicu, on je stavlja u kutiju, šalje ti poljubac kroz kez a ti se šljapneš po utegnutoj guzi. Odlaziš u svoju sobu.

Ako ništa drugo, bar su svi pacijenti čisti i zahvalni.

Trideset

Bacaš se na krevet. Mrzi te da se svučeš i istuširaš. Kopaš ispod jastuka i vadiš tabletice. Gutaš dve nasuvo. Od njih je bolje. Bleneš u plafon. Znoj klizi niz čelo. Svrbi te između nogu. Riba se potparila od podmaza i znoja. Skineš, dižući guzu, suknju i gaćice, baciš ih dole i raširiš noge. I onako niko ne sme da uđe. Gazda je zabranio. Gazda hoće zadovoljstvo samo za sebe. Hoće da gleda kosku a ne glođe je i nikome je ne da.

Kao i Karanca, šapneš. I za rečima krene slika mraka. Bio je budala. Znaš da je radio za vojsku. A onda su vas sve iskoristili ko mamac za mesečare. Kako to da su, od svog peska i kamenja, baš znali gde vas drže? I ko vas je tamo i poslao? A tebi su, jer si ostala živa, smislili novu ulogu. Da razveseljavaš docu drkadžiju.

Zatvaraš oči a mrak Magičnog busa se vraća u san i vidiš sjajnu tačku kako leti prema tebi, dodiruje, i ti izlećeš sa njom, iznad pustinje, dišeš punim plućima i smeješ se. I tvoja uloga je gotova.

Odlaziš.

III
DOCA

"Rasturili smo im bulju. Al su i oni nama. I onda smo išli kroz sav taj krš, slomljene cevi, dim se vuče po pesku a kerovi tegle creva, jedan nosi celu ruku, još je sat na njoj, i pokrivamo jedan drugom leđa i uđemo u podrum, u stvari, prvi zaviri, onako rutinski, i krene napolje, gore, tri stepenika su bila, kad nešto PAK i on padne, mi zaprašimo unutra u mrak, pokupimo momka a on već mrtav, pa otkačimo bombe, one fosforne što spaljuju beton, i ubacimo ih. I pre nego što su eksplodirale ja čujem kako neko dete, detence, plače. I sad ga čujem. Nemoguće da je tamo bilo dete, znam, stalno to kažem sebi al ne pomaže, čujem ga i čujem i... "

Posle kucanja drugi bolničar proturi glavu u sobi i kaže ti: "Izvinjavam se, pukovniče, stigla je nova grupa pacijenata." "Nastavite sa redovnom procedurom. Izvestite doktora. Priključiću vam se kasnije", kažeš. "Razumem", dolazi iza već zatvorenih vrata a zatim tutanj trčanja. Na izvršenje, klimneš, bez zastajanja. Da, neke vojne organizacije su više vojne od drugih. Ova tvoja je jedna od najčvršćih. I najvažnijih.

Na ekranu se završio video snimak pacijenta/davaoca. Isključiš mašinu. Momak je bio jedinstvena kombinacija: psiho-labilan još pre Vetrova, konstantno pod lekovima, zahvaljujući svom mestu, a bio je komandos, pokupio je tako šarenu gomilu zračenja i boleština da bi svaki akademac doktorirao na njegovim simptomima. I, najvažnije, bio je upotrebljiv, čak i više nego što je potrebno.

Vadiš kasetu i pakuješ je u omot, zajedno sa disketom sa nalazima o zdravstvenom stanju, bolestima i oštećenjima subjekta, ako je uopšte to, spermogramom i izveštajem o ponašanju. Sve u svemu lepa hrpica podataka. Odlažeš paket u kutiju i vadiš novi omot iz nje. Slika oživi i novo lice, belo, sa žutim pegama, vlažnih očiju, bez zuba, sa balonima pljuvačke u uglu usana, progovara: "Udarili su a mi to nismo znali. Oni iz hemijskog nisu dali uzbunu. Ko zna šta su radili? Zavukli se negde i drkali. Bio sam na straži. Siguran sam da ništa nije puklo, eksplodiralo ili tako to. Samo se nebo namračilo i vetar kao da je pojačao. Prvo je doneo neki zadah, ko iz neopranih usta, malo kiselo, malo slatko, al je to brzo prošlo. Dobio sam smenu i izašao iz rupe i onda se desilo: video sam momke kako padaju s nogu, prvo stoje pa -- cap, nos u zemlju. I svi sline, balave. Neki istrčavaju iz šatora, povraćaju, oči im se beče. Prvo im iz usta šiklja ono što su jeli, komadići klope, pa nešto zelenkasto, grče se, vidim kako im se stomak uvija, pa im cure samo bale i, na kraju, prska krv. Ja idem dalje, meni ništa. Samo mi se nos zapušio. Posle su se zapušile i uši. Jedan tip istrčava ispred rovova, čupa kosu, košulju, dernja se iz sve snage. Neki drugi samo leže i tresu se, pena im udarila na usta. Ja oću da im kažem: Šta je? Svi ste poludeli, a ne mogu, puna mi usta bala. A još idem. Okolo svi vrište. Onda vidim kako se pesak diže i ide mi u oči. Onako polako, ne brzo. I ukapiram da padam, da sam pao i da me ništa ne boli. I ležim tako ceo dan, kao da nemam ruke i noge. Ništa mi nije al me nema. I Sunce zađe i izađe. Tog drugog dana dopuzim do šatora. Usta mi se vuku po pesku. Tamo sam ležao do trećeg dana. Čujem, s vremena na vreme, glasove a ne znam ni gde su ni čiji su. Niko mi ne dolazi. Buljim u neku krpu i vidim kako su konci prepleteni. Ne znam dal sam uopšte spavo. Sve mi se rasteglilo. Ni kad su me pokupili nisam odma primetio. Tek kad su nosila udarila u nešto vidim šta mi rade. A sad mi je dobro. Ništa mi nije. Samo neki put se pitam dal je neko pokupio one što su odjurili u pustinju. Trebalo bi. To su dobri momci. Ja sam i sve znao. Mogu da vam kažem imena. Nisu oni krivi što im se to desilo i ja... ", glas prekida jecanje. Neko, ti, pokušava da smiri čoveka. Na sreću, misliš, ne čuju se reči. Pacijent se vrati na stolici, namešta ono paperje kose. On ne zna da iza ogledala u kome se ogleda stoji kamera i snima.

Vrata iza pacijenta se otvaraju, ulazi bolničar i odvodi ga. Poneki potpuno gube kontrolu i podložni su brzim promenama raspoloženja. Može, neki put, da bude i opasno, veoma blizu maničnom ponašanju ali, ipak, uglavnom nije već samo lako gubljenje orijentacije. Kao kod ovoga. On je jedan od prvih pacijenata. Bio je u bolnici kad je projekat započeo i, što bi rekli, zgodno se namestio. I bio je tamo napolju, u pustinji, bolestan samo jedan dan, sve ono vreme mu se samo činilo.

Na tom davaocu si učio o sitnicama koje u generalnom planu projekta, iza onih STROGO POV, VOJNA TAJNA, pečata, nije niko predvideo. Lako je napisati "uzimanje uzoraka", ali kako, šta ako postoji otpor subjekta, šta ako su potrebne dodatne stimulacije? Haos, u kome odnos nadređenog i podređenog kakav je postojao pre Vetrova ne može da se održi, u kome je metak u cevi jedini argument, taj haos niko nije mogao da predvidi, a najmanje planeri. Jer, tamo, u bunkerima, s one strane mora, dok filteri čiste vazduh od radijacije i semena bolesti, grafikoni nisu ništa više nego raznobojne linije. Stvarni ljudi ne postoje tamo. Zato ti, uprkos svesti o svom mestu u projektu, jasnom znanju o onome šta je tvoj deo, ipak dozvoljavaš sebi da Centrali dostavljaš netipične izveštaje tj. da uz sve brojeve i uzorke pošalješ i snimke lica onih čija imena nisu bitna.

Pritisneš komandu i na dlan ispada kaseta. Prosta stvar. Ako ovo parče plastike ostane nekoliko sati na suncu potpuno će se izobličiti i zapis je mrtav, nema lica, mehanizam se krivi, pesak ulazi unutra, grebe traku. Samo krajnja i stalna pažnja mogu održati tehniku u upotrebljivom stanju. A za to treba samodiscipline, odricanja, stalnog opominjanja gde si i zašto si tu. I stalnog nadziranja podređenih. Mora se lomiti njihova sklonost ka popuštanju, lakom zaboravu.

Uzdahneš. Toliko posla, toliko posla.

Isključiš monitor i izađeš u hodnik. Brava škljocne, automatski. Nikoga nema. I ne treba. Zabranjeno je, zabranio si, bilo kakvo nepotrebno šetanje. To uznemirava pacijente. Sva vrata moraju biti stalno zaključana. Pacijentu se mora objasniti, utuviti u glavu ako ne drugačije, da se kućni red mora poštovati. U sobama imaju klozet, pušta im se muzika, donosi hrana, dolazi po njih i vodi gde je potrebno, dakle, sve je predviđeno. Svi oni su dovoljno zdravi da to poštuju. Ovo je na kraju krajeva vojni objekat a to nešto znači.

Prvobitno, odmah po iskrcavanju, dodeljena je tebi i dvojici kolega jedna kancelarija. U stvari vam nije puno služila jer ste stalno bili na terenu, obilazili logore i, predstavljajući se kao nadzornici svega, sakupljali podatke o stanju u kome se borci nalaze. Jasno je da od toga kako se momak sa puškom oseća, i fizički i psihički, zavisi i njegov učinak. Svi oni sitni prelazi, kratke psihičke oluje i bure ostaju, uglavnom, nezapaženi, izbrisani kasnijim utiscima borbe. A dokazano je da upravo od tih zrnaca zavisi snaga. I dokazano je da se ta zrnca izvesnim stimulatorima ili umirivačima mogu kontrolisati. Vaš zadatak, prva faza, bio je očitavanje početnih stanja i stanja posle toniziranja raspoloženja.

Ulaziš u sobu prvog lekara. On hoće da ustane i pozdravi te ali mu mahneš da ostane da sedi. Pomalo popuštanja može kod podređenog da izazove osećaj da je njegov rad zapažen i da mu se, zbog toga, pridaje važnost u kojoj je insistiranje na sitnim formalnostima nepotrebno. "Odmorite se kolega. Znam da ste imali posla", kažeš da zapečatiš utisak. Sedaš na stolicu s druge strane stola. "Ima li pozitivnih u novoj grupi?" "Dvojica. Jedan je ranjen u podlakticu, dosta teško, možda će morati i da se amputira, a drugi ima samo lake opekotine koje su se inficirale. Ovaj drugi bi vrlo brzo mogao da bude upotrebljen." "Napravite normalne analize. Za četrdeset dana moramo da pošaljemo sledeću isporuku. Ovaj opečeni bi popunio broj. "

"Razumem", kaže prvi lekar i švrlja nešto u svesku. Soba je mala, krevet, sto, orman za odeću, orman sa papirima. Svetlo stone lampe pravi senku u kojoj beonjače lekara bljesnu kad se nagne da zapiše novi red. Prostorija jeste mala ali bolja od neke rupe u pesku. I status je siguran: vršilac dužnosti prvog stepena prioriteta.

"Dobro. Odmorite se još malo a sutra me obavestite o pregledu. Hoću da prisustvujem. Zdravo." Ostavljaš vrata otvorena. Lekar ih zatvara. Vraćaš se u sobu. Gumeni đonovi su nemi. Napolju je noć.

U mraku, naučen, pronalaziš monitor i uključuješ ga. Sneg obasja sobu. Trpaš preostale koverte u kutiju, staviš poklopac, i odlažeš je u orman. Prva grupa davalaca/subjekata/pacijenata, odavno je već poslata. Možda su već i oživeli. Na stolu ostaje ovaj peti paket, nova doza davalaca. Za njom će doći šesta, sedma i još koliko bude trebalo iz ovog rasadnika. Legneš i zatvoriš oči.

Tri sata kasnije budan si. Znoj kaplje iz uglova očiju. Ustaješ. Ne sećaš se snova. San je velika crna rupa puna vlage.

Sedaš za sto i ubacuješ kasetu. Sneg smenjuje plavi zid. Zatim stiže lice, maska bez pokreta. Ćuti. Grkljan klizi ispod kože ali usta ostaju slepljena. Ubrzaš sliku a onda je isključiš. Da li oni znaju da ih neko snima? Ponekad izgleda da je baš tako. Slažeš nagomilane papire. Izveštaji. Zato ste i poslati. Za posmatranje. Samo posmatranje. Prvo priprema, onda dejstvo. Kad se zapuca situacija se radikalno menja. Čak i kod profesionalaca nastupa period zagušenja. Ne panike ili straha nego prepunjenosti utiscima, pauze. U svakom slučaju, istinsko pucanje u meso, cepanje čelika, miris dima, za trenutak parališu borca. Kod profija ta paraliza, period privikavanja, traje kratko i oni počinju da funkcionišu u skladu sa obukom, iskustvima i ličnim sklonostima. A brzina privikavanja se, naravno, može usmeravati. I hemijom i dobro raspoređenim animatorima, momcima čiji je uticaj na ostatak grupe nezamenjiv. Ako su oni veseli i ostali se osećaju bolje. Razmeštaj takvih ljudi važan je. Njihovim pretpostavljenima je skrenuta pažnja na njihov značaj zbog koga im se mora progledati kroz prste, s vremena na vreme, ne prečesto da ne bi izgubili dodir sa grupom i iskvarili se. Jer, naravno, animatori ne znaju šta su i zašto im se dešava to što im se radi.

U stvari, glavna caka svih planova je da oni koji su objekti, sa kojima se radi, nemaju pojma o svoj raboti oko njihovih glava.

Oko svih glava, uostalom.

Ustaješ i šetaš, s rukama na leđima, između kreveta i stola, od vrata do prozora i nazad, pored ormana, vrata klozeta i kontrolne sobe. I ovo je mala soba ali veća od onih prvog i drugog lekara. Bolničari su, sva trojica, u jednoj spavaoni, kako i spada.

Zavese počnu da blede, ruke se opuste i jedna otvori vrata. Brava škljocne. Nemi đonovi krenu niz hodnik do menze. Unutra je svo osoblje. Sedaš na svoje mesto na čelu stola, klimneš. Dežurni bolničar skida poklopac sa činije i ti zahvatiš, prvo malo graška, komadić slanine i predaješ činiju dalje. Svi sedite za istim stolom. Jedete u tišini. Za vreme jela nikakav razgovor nije dozvoljen. Ispod oka gledaš osoblje. Drugi lekar je neobrijan. Dežurni, onaj koji je iz logorske kuhinje doneo doručak i koji danas pere sudove, je zasukao rukave i bele dlake svetlucaju na tamnoj koži. Druga dva bolničara jedu pognutih glava ali crvenilo čela ih odaje. Opet su pili. Možda se i drogirali. Odmahneš glavom. Toliko posla. Toliko nezahvalnosti. Ako ih prekomanduješ, ko zna kakvi će biti oni koje bi dobio. Neke alkoholičare ili narkomane. Sad su svi takvi. Ali, red je red.

"Dežurni", kažeš, "obavestite gospodu bolničare da su kažnjeni zbog nedoličnog ponašanja." Glave krivaca se ne podižu. Znaju da su krivi. "Uradi to posle obroka. Kazna je uobičajena." Kazna je besmislena. Novac nema nikakvu vrednost za one kojima su i alkohol i narkotici na dohvat ruke. Prava kazna bila bi fizička, kad već nema otpuštanja. Jedini koga si morao da prekomanduješ bio je četvrti bolničar za koga se ispostavilo da je peder. To se nije moglo tolerisati. Njegova savršena neproduktivnost uzrokovana stalnom seksualnom razdraženošću mogla je da ugrozi projekat. Bitan elemenat svake vojne organizacije je i seksualna frustracija, manja ili veća ali konstantna. Ona proizvodi višak energije, uvodi seksualno pražnjenje kao još jedan cilj izvršenja obaveza. A sa pederima nije tako; oni su taj stepenik preskočili.

Brišeš usta i ustaješ. Svi ustaju. "Nastavite", kažeš i kašike zazveče. "Dežurni, jesi odneo hranu sestri?" Bolničar klima punih usta. Izađeš i zastaneš ispred zatvorenih vrata. Slušaš. Razgovora nema. Što tišina duže traje to je autoritet onoga koji je izašao veći.

Vratiš se u sobu i ubaciš novu kasetu. Sneg zameni plavi zid a onda blistava ćela glave sakrivene u dlanove. Ramena u belom mantilu drhte. Pacijent podigne lice, kamera hvata njegove suve oči, i kaže: "Umoran sam. To je ono. Hoću da ustanem ali ruke i noge neće da se pomere. Leže kao mrtve. Sav sam mrtav, sem u glavi. Ja neću da sam takav. Ne znam ni kad se upišam ni kad se userem. Sve to curi iz mene a ja ne znam... Pre je bilo bolje. Kad sam ozdravio bio sam skoro ko pre. Jedino sam morao da pazim na ruke i noge. Htele su da udare u nešto, da se sapletu. Ali, nije bilo strašno. Sad je strašno..." Glas, tih, kaže: "Ali bolje ti je od kako si ovde." "Da. Bolje mi je kad dobijem injekciju. Samo dokle... Imate vi dosta tih injekcija?" "Da." "Dobro. Ali to nije za uvek. Šta ako više ne budete imali... To je meni sad ko gorivo motoru, ako ga nema, mašina stoji. "

Kraj snimka ne beleži tvoj odgovor. Ne voliš da razgovaraš sa pacijentima. Bolje je ako on sam priča. Onda skreće na ono što ga muči, onda ima poverenja. Ovaj ga je imao. Napumpali ste ga koktelima i pustili napolje. I za tri-četiri dana se sigurno ukočio ponovo i definitivno. Ne postoji mogućnost da bilo koji pacijent/davalac ostane ovde duže od potrebnog vremena. Niko ne može da zauzme sobu neproduktivno. Sav luksuz je za one korisne -- dok su korisni. Uostalom, da nije bio ovde verovatno bi pao negde i ostao tamo nebitan, neupotrebljen. Složiš kasetu u omot i gasiš monitor. Vreme je za provere. Odlaziš do ordinacije, oba lekara su tu, pozdravljaju i referišu: "Pacijent sa opekotinama je naš. Podaci sa sistematskih pregleda kažu da njegova oboljenja, a ima ih, od problema sa sistemom za varenje do bitnijih neuroloških oštećenja, verovatno postojećih i ranije a sada potpuno izraženih, svakako obećavaju. Treba dodati i alkoholizam i narkomaniju. I sa svim tim on funkcioniše sasvim dobro, osim u periodima kriza koje su stabilizovane pomoću lekova. Pacijent je, pre ovoga, imao dete ali nemamo podatke o tome. I supruga i dete vode se kao nestali. Ali, da zaključim, mislim da ima potencijal i da ga treba ubaciti u projekat", kaže prvi lekar a drugi sve vreme klima. Kapilari na nosu su mu ispucali. I on pije. Ali, lekara je teže dobiti nego bolničare. Najbolje bi bilo da su tu ona dvojica kolega sa kojima si stigao. Ali i oni vode svoje projekte. I sigurno imaju svoje probleme. Još bolje bi bilo da niko sem tebe ne zna ništa i da ništa ne moraju da misle. Najbolje bi bilo da ih nema, nikoga. "Dobro", kažeš. "A šta je sa onim bez podlaktice?" "Ranjen je u podlakticu", ispravlja prvi lekar. "Rekoste mi da je sigurno da će ostati bez nje." "Da. Ali, još je to diskutabilno. Možda se izvuče..." "U svakom slučaju nije upotrebljiv. Bar ne za sada. Vratite ga na redovni tretman pa, ako ustreba, opet ćemo ga uključiti." Što znači da će mu odseći ruku, pa, ako preživi i oporavi se, uzećeš ga. Projekat mora da bude ekspeditivan. "Dajte, dakle, da vidimo momka. "

Drugi lekar pritisne dugme na stolu. Sedite oko stola, ti u sredini, oni sa strane, i ćutite. Vrata se otvore i bolničar uvodi, vodi za ruku, mršavo telo, bosonogo, obavijeno krevetskim čaršafom, sa zavojima omotanom glavom. On tapka, nenaviknut na svoju slepost. Prvi lekar pomaže da ga polegnu i počnu da odmotavaju zavoj. Čaršaf spadne do pupka i otkri gola ramena. Ne izgleda baš impozantno. Ali, svi oni izgledaju tako. I, takvi kakvi su, izdržali su udar biološkog oružja, to Puštanje Vetrova. I, takvi kakvi su, nameravaju da prežive sve što im nova sredina servira. Nameravaju da opstanu.

Osećaš kako ti pljuvačka puni usta.

Poslednji sloj zavoja bolničar strgne sa lica i ukaže se crvena lopta drhtavog mesa. Usta i nos samo su mali nabori na njoj, a oči su potpuno otonule u otok. Kosa štrči, raščupana i masna.

Lekar klimne, kolega mu priđe, zagledaju, zaviruju. Ostaješ da sediš. Kažeš: "Boli? Lice ti se zapalilo. Na opekotine je pala neka prljava prašina i sad izgleda dosta gadno." Malo pališ momka. "Moraćeš da nosiš zavoje neko vreme. A napravićemo i analize. Dobili smo tvoje podatke i znamo koje lekove uzimaš." Sad ga smiruješ i kažeš mu da je u sigurnim rukama. "Dobro. Sestro, previjte." Vidiš kako se trza. Iznenađenje!

Prstom pokazuješ na prvog lekara i on navlači rukavice, podiže momka i počne da ga obrađuje. Klimneš bolničaru i on izlazi, na prstima. Ni pet minuta kasnije, vraća se sa sestrom. Pokažeš joj na skoro završen oklop i klimneš. Ona, utegnuta i spremna, "jebozovna" kako reče jedan bolničar, iskezi zube. Pokazuješ joj da posle procedure dođe do tebe. Okreće ti leđa, meri pacijenta, previjanje je gotovo, hvata ga za ruku, on sigurno neće primetiti da nema rukavice, i odvodi ga iz sobe. Gledaš kako lekari i bolničar blenu u zategnutu suknju pa se nakašlješ. Pogledi se vrate na tebe. Ustaneš, oni stanu mirno, i izađeš. Kad bi mogao bez svih, samo ti. Hodnik je prazan.

U sobi uključiš monitor i puštaš novu traku. Pacijent, tenkista, govori o svojim napredovanjima, borbi sa bunkerima i Vetrovima: "Javili su nam da je atomski i zatvorili smo sve ulaze. Nisu nam mogli ništa. Samo, nikako da stignemo do čiste zone. Vozili smo u rikverc četiri sata, preko tri linije. Svuda su prašinari pizdeli. Jedan nam se popeo na nos, potpuno go, palica mu se digla, dernjao se nešto pa počeo da puzi po cevi topa. Spustili smo cev a on se obesio i neće da padne. Vođa posade naredi da se krene, bili smo stali kad se popeo, i golać bupne u pesak. Vođa je tražio instrukcije ali iz radija je dolazila samo dreka. Na kraju smo stali. Unutra je još bilo vode i malo konzervi. Podelili smo to tako da traje bar tri dana. Pišali smo i kenjali u kese. Dobro, to smo i pre radili, dok se pucalo. Mesečari su umeli da se privuku, kroz mine i žice i elektroniku, i smaknu stražu pa se ljudi dosetili i, čim se smrkne, pravac ispod čelika. Pa nek puzi. Može i bombe da baci. Da. Snalazilo se. A posle druge noći počeo je haos. Vozač je poludeo. Bacao je penu na usta. Vođa i ja ga nekako savladamo. Zveknuo sam ga šipkom a vođa mu dao injekciju za smirenje. I, taman da zadremam, kad osetim kako me peku oči. Za čas sam bio gotov. Valjda su se filteri prepunili. Bio sam svestan ali nisam video ništa. Probudio sam se u bolnici, tamo su me izlečili, vratili na stražu al, sad sam opet tu. "I to je sve. Skoro niko ne govori o vremenu posle udara. Samo pomenu da su bili tu i tu. Ili prećute. Kao da svo to vreme ne postoji. Rat je najvažniji. Ovo posle nema nikakvog smisla. To je samo otaljavanje vremena. Rupa. Na kucanje isključuješ sliku. "Da, slobodno", vikneš. Sestra uđe, zatvori vrata i stane. Okreneš se u stolici. Ne vredi da je nudiš da sedne. Neće. Kao i svi, i ona ima svoje ideje o poslu koji radi. Ne mešaš se u to dokle god radi. Naravno, zabranio si osoblju da joj bilo šta kaže o projektu. "Sve u redu", pitaš. Ona klimne. Njen je problem što nije dobrovoljno ovde pa se duri. A, kao dodatak, okružena je muškarcima koji ne smeju da reaguju na nju. Zbog svega toga te mrzi. Za nju si ti krivac. Ti ne nameravaš da to porekneš. Ne pokušavaš ni da joj usadiš malo volje za saradnju, sudelovanje u organizaciji. Ostavljaš da sve leži onako kako je. "Je li sa mesečnicom sve u redu?" Imala je neke probleme. Ona klimne. Jeste da je pokorna ali se nije predala. Ne trpi autoritet. Ni objašnjenja je, sigurno, ne bi zadovoljila. Smatrala bi ih lažima. Verovatno bi bilo bolje da si za njenu ulogu tražio neku od žena-oficira, dok nisu vraćene, posle Vetrova, preko mora. Njima bi lakše komandovao. Disciplina je učenje pokornosti u kojoj se ne misli. Ali, planovi za ostvarenje projekta nisu, uopšte, predviđali žene u prvom delu. Centrala je zamislila da se uzorci sakupljaju i tačka. Kako? Na to nisu odgovorili. Morao si da se snađeš. Da li da davaoce postrojiš u vrstu i komanduješ? U početku je plan funkcionisao po principu to je zbog pregleda, što je zbog psiho-blokada često ostajalo bez uspeha. A i onaj bez problema teško je bio voljan da daje deset uzoraka samo tako, nasuvo. Pojava Sor značila je potpuni uspeh. Toliki da nikome nisi rekao, čak ni u izveštajima, kako uspevaš. Neka se muče sami, kad su svi tako pametni, govorio si sebi. Ali, ni tebi nije lako. Ona je divlja i opasna. Koliko dugo će moći da posluži, otvoreno je pitanje. Jednom će se otrgnuti, sigurno. Nikakve pretnje je neće zaustaviti.

"Sa ovim bar ne moraš da se ljubiš", kažeš. "Mi se nikad ne ljubimo. To bi trebalo da znaš. Ili bar da vidiš", odvraća i tresne vratima za sobom. Opasna. Ne poštuje autoritet ali je korisna, strašno korisna. Zato joj se mora popuštati. Kao i animatorima.

Ustaješ i odlaziš u klozet. Dok čučiš pokušavaš, bez nekog razloga, da se setiš kada ti je godišnjica diplomiranja i, naravno, ne vredi. Sindrom brisanja onoga što je bilo pre rata, odbrambeni, deluje, čuva od ludila. Da nije tako vi bi, odavno, pucali sebi u glavu. Zašto da se mučiš i dalje ako je jasno da je sve, ceo svet, zatrovan, bolestan, na umoru, i da niko od onih koje si ostavio, tamo, nema veliku šansu da preživi i da ga, sigurno, i ako ostane živ, nećeš nikada videti jer svi ostaju gde su, ma gde da su. A kad je tako i telefonska veza postaje, pre ili kasnije, isto što i lagano davljenje. Ali, neki urođeni sklopovi u mozgovima su škljocnuli i ljudi guraju dalje, bolesni, kilavi, oboreni, prljavi, ružni. Čak je i broj samoubistava smanjen. Možda, ipak, sve one ideje o kolektivnom nesvesnom i nisu trućanje.

I, u ime preživljavanja, ustaješ i ležeš da odremaš malo. Zavese su već upaljene. Napolju je Pakao u kome se, ovoga puta, kuvaju svi, i krivi i pravi. I ceo svet je, možda, Pakao. Setiš se, ispod kapaka, svih onih vojnih sveštenika. Odavno ih više nema. Povukli su se u svoje šatore. Objašnjenja o Višoj volji kao da nikoga ne dotiču. Ljudi su sišli jednu stepenicu niže. Ili se popeli. Ko zna?

Padaš u san, spavaš, u lepljivoj crnoj rupi.

29 DANA KASNIJE

"A tipa koji je izmislio one zaštitne kombinezone treba utrpati u jedan i baciti na sunce. Da se skvrči. Kad su dali uzbunu izdržao sam četiri sata. Onda mi se pripišalo. Ali, kako to da smuvam? Nema šlica. Ako skinem plastiku zaraziću se. A gledao sam one što nisu stavili ni masku. Oči im se iskolačile, creva na usta i dupe izlaze. I -- upišam se. Pustim niz nogu. Posle vidim i drugi ufačlovani su u frci. Šta ćeš. Čovek se odvikao da kenja u gaće. A glavonje nisu mislile da otrovi mogu da traju duže od sat, dva u vrh glave. A mi stojimo. Neki se potrpali u džipove i beže. Drugi, od toplote, padnu u nesvest. Treći polude. Posle čujem, kažu, filteri na maskama su bili ili neispravni ili se napunili pa su i ti udisali sve što i oni goli, samo se nisu češali i dobijali plikove i rane. Četvrti pokidaju odela, padnu, dernjaju se, upišavaju i ukenjavaju. Kad sve sračunam, ništa ne mogu da dobijem. A pišaćka mi se potparila u nogavicama i štipa i peče. I ja skinem kombinezon i masku i obavim nuždu kako valja i taman pomislim: Izgleda da je prošlo, ništa mi nije, da ne ureknem, kad, padnem na nos. Noge mi se odsekle i -- bup. A sve vidim i kapiram al nemam snage da ustanem Ko da nemam ni ruke ni noge. Samo oči i mozak i... isključiš ga. Sad nema više ništa. Mrtav je. Ostao je samo njegov uzorak. A kad ga odmrznu možda i bude nešto od njega.

Kao i od momka sa zavojima. Pogledaš na sat. Još malo i doći će mu poseta. Juče se dobro pokazao i sad sledi nagrada. Da je loš, danas bi već bio samo vojnik, samo ime, bez zavoja, faca je i onako zarasla još prošle nedelje, sa puškom u ruci, na putu za novu stražu.

Isključuješ monitor, ustaješ i istežeš ruke. Suviše sediš. Ali, toliko posla ima, sve čeka na tebe. Da te nema ostali bi odmah digli ruke. Otključavaš vrata kontrolne sobe i opet sedaš i uključuješ monitor. Slika se pojavi, iz mraka, a na njoj deset kreveta i, na trećem desno, davalac, go, otkriven, sa ukrućenim organom, razbacanih nogu. Pogledava negde ispod kamere. Čeka sestru, da otvori vrata i dođe mu. Bljeska mu gola beonjača. Ugojio se, ojačao. Svi oni vitamini i preparati lepo su ga izvukli. Trenutno je zdrav i pun snage. Spreman. Očito se oseća dobro, samouvereno, moćno. Gomila kompleksa je nahranjena. Pre nekog vremena je onanisao. Sam se sebi potvrdio. Sestra je referisala da mu se redovno diže u kadi. Sad ga lako miluje. U crvenom polumraku. Unutra šibaju bičevi.

Vrata se otvaraju i, iz dna slike, ona ulazi. On se ni ne trudi da se pokrije. Tepa zveri. Da može da govori režao bi. Svi davaoci ponašaju se isto. Mužjački. Fiziološki. Video si to desecima puta.

Ona zastaje kod uznožja. Hvata pokrivač i strgne ga. Krpa spada. On još jače raširi noge i digne zadnjicu. Gleda je. Organ drhti.

Ona polako otkopčava bluzu, okreće mu leđa, lice kameri, i skida je. Grudi se lagano njišu. Onda ga pogleda preko ramena a prstima počne da kruži po bradavicama. On ne vidi ništa sem pokreta ramena. Ti vidiš sve osim lica.

Ona se igra.

Ona okreće lice tebi. Usta su otvorena a jezik liže usne. Ruke klize niz stomak i otkopčavaju suknju, ova padne i otkri pupak, oblinu donjeg stomaka i senku. Nema gaćice. Šaka prekriva senku a noge iskorače iz kruga krpe. On, iza nje, drhti. Koža i salo trepere. Stiska pesnice. Ona mu se okreće i gola leđa i guzovi sinu. Meso.

Ona izađe iz patika i priđe mu. Meso se njiše. Stavlja ruku na njegov stomak, pa je povuče nadole, do pupka, i gore, do grudi. Okreće pogled prema tebi. Usta su otvorena, pa se nagne i ti gutaš, prazno, i misliš: Ne, ne, ljubi ga u pupak. Igra se.

On podiže ruku i u dlan stavlja njenu dojku. Stiska je. Ona se uspravlja pa, iz bluze, bačene na susedni krevet, vadi gumicu. Zubima otvara omot. Levicom hvata organ, čvrst, krene po njemu, na glavić namesti gumicu i odmota je, do korena. Zatim se popne na krevet, klekne, on hvata palicu i uspravi je, ona pronađe vrh i polako sedne na nju. Dok klizi dole vazduh curi iz tvojih usta punih pljuvačke.

Ona se diže i spušta, diže i spušta. Komanduje tvojim dahom. Ona se igra. Zna da je gledaš. Okreće ti lice, otvorenih usta. Jezik palaca u njima. Gutaš slinu.

Uskoro je sve gotovo. Svi dahćete. Onda se upali lampa, ona ustaje, skida gumicu, vezuje joj usta, oblači se i izlazi, ostavljajući umornog mužjaka.

Napolju će gumicu da preda bolničaru. Ovaj je nosi do laboratorije, otvara i cedi uzorak, pa ga stavlja u frižider i zamrzava. Deset uzoraka ovog davaoca i po deset od još devet davalaca šalje se, duboko smrznuto, zajedno sa papirima, preko mora, u Centralu. Tamo ih uključuju u projekat. Ako je, greškom onih koji su procenjivali mogući ishod rata, čitava populacija napadnuta biološkim i hemijskim i atomskim oružjem i bolesna i unakažena, to ne znači da je kraj. Ako su protivnici, ne želeći da priznaju propast, ispraznili sve svoje arsenale, uništivši i sebe i slomivši vas, to ne znači da je kraj. Treba dići nove ljude, novu generaciju koje će moći da žive ovde i svuda i da se širi i radi, bez obzira na bolesti, radijaciju, otrove. Ta nova generacija biće od onih koji su preživeli sav Pakao i ostali sposobni da se razmnožavaju.

I, u tom projektu, ti si jedan od onih koji biraju, odlučuju. Sada gledaš umornog davaoca koji spava i osećaš se umorno. Pogled klizi niz butine i stomak i isceđeno, mokro telo uda. On ništa ne zna. I ne treba da zna. Svoj status je zaslužio ničim drugim do kvalitetom svog mesa.

Ustaješ i otresaš nevidljivu prašinu sa pantalona. Ruke udaraju u mesto ispod krpe. U hladno, prazno meso.

Vratiš se u sobu i sedaš za monitor. Ubaciš novu kasetu. Ovaj davalac je nem i nema snimka. Ali ima drugih. I, iza plavog zida dolazi mrak. Samo mrak. Čekaš. Onda iz zvučnika stiže šapat: "Pazi, sad će. Polako." I mrak počinje da bledi. Sasvim lako pa sve jače. I senka se podeli u dva kruga i još jača. I onda vidiš da su to dva oka bez zenica. I oči blistaju, obasjavaju lice, glavu svoju i ramena i ruke, grudi, stomak, noge. I vidiš, opet, nema nikakvog pola u tom telu. I gledaš dok oči suze.

Onda dolazi mrak. Mašina se isključi. Ustaješ, pipaš, ležeš na krevet. Svuda je mrak. Zatvaraš oči i predaješ se vlazi. Spavaš. Sanjaš oči. I smeješ se. I tvoja uloga je gotova.

Odlaziš.

IV
MAMA

1. Napolju zavijaju sirene a unutra vrišti TV: "Zatvorite vrata i prozore. Sve otvore oko njih obložite vlažnim krpama. Ne izlazite napolje jer su sva javna skloništa popunjena. Spustite zavese i roletne. Napunite sudove vodom. Sve su ovo mere predostrožnosti. Ne očekuje se jači napad. Sva dalja uputstva dobićete putem programa državne televizije. Ponavljamo: Uzbuna! Očekuje se lakši napad. Vojska već dejstvuje. U cilju maksimalne zaštite civilnog stanovništva... "Vidiš kako, dva sprata niže, ljudi trče ulicom. Kolona automobila stoji. Između njih se provlače pešaci. Vozači izlaze iz kola.
   Onda, negde iza kuće, s druge strane ulice, dođe bljesak i potamni nebo. Mahinalno, u strahu, čučneš. Stakla se zatresu od grmljavine. "Mama", zacviliš. Mama se nije vratila sa posla. Tata se nije vratio sa posla. Sama si. Stakla drhte.
2. Struje je nestalo oko deset. Skupljena ispod prozora nisi to ni videla. Zid ti hladi leđa i već su potpuno utrnula. Svuda je mrak. Ni jedno svetlo ne gori u gradu. Od lupanja u glavi ništa ne čuješ.
3. Vetar se digao pred zoru. Spoljno staklo prozora je puklo. Izdigneš se na kolena i pogledaš. Nekakva prašina vijori napolju, zapliće se, širi. U njoj vidiš odsjaj plamena. Ne shvataš da je to požar. Novi nalet vetra otvara prozor. Grabiš krila i pokušavaš da ih zatvoriš. Prašina šamara po licu, ulazi u usta i oči. Kao da neko, napolju, gura glavu unutra, hoće da uđe. Ipak, uspevaš da zatvoriš bravu. Spustiš i roletnu. U polumraku gledaš svoju ruku i vidiš da si se posekla. Izvadiš maramicu i previješ dlan. Stojiš i gledaš oko sebe. Ne prepoznaješ stvari. Sto, stolice, orman, trosed, TV. Sve izgleda drugačije. I zidovi. Nakrivili su se i plafon je mali, jedva da ima mesta za luster.
4. Udarci te bude. Ustaješ sa troseda, pokrivač se zapleo u noge, posrneš i padneš. Ne osećaš nikakav bol, samo toplotu. Pridigneš se i kreneš prema vratima. Soba je duga, svaki korak je izdužuje. Pružaš ruke prema vratima. Udaraš u njih a oko pada na špijunku. U ovalu svetla vidiš muškarca koji kleči i lupa glavom u vrata na drugom kraju hodnika. "Pusti me napolje", viče i udara, pa se, kao da ga je neko dozvao, okreće i ti vidiš razbijeno čelo, smrskan nos, polomljene zube, penu na usnama i bradi, prazne rupe namesto očiju. On ti se osmehne i ti padaš, nemaš više noge. Vrelina jurne po koži. Za njom stigne hladnoća. Zubi cvokoću. Ruke, noge, utroba, drhte. Suvih usta puziš nazad. TV se probudio i nešto priča: "... atomskih i hemijskih udara... haotično..." Keziš se uniformisanom govorniku koji oblikuje reč "žrtve". U pogled ulazi prozor, razbijen i žuto nebo iza njega. Ruke grabe pokrivač, svlače ga, i ti se uvijaš, grčiš. Ispod kapaka blistaju svetlaci.
5. Otvaraš oči i svetlo se useče u njih. "Otvorila je oči", kaže neko. Okrećeš glavu prema zvuku. "Okreće glavu", kaže neko drugi. Vidiš senke kraj tebe, pratiš ih. "Prati nas", kaže neko, i glas ide dalje i zalazi u mrak koji bledi i sad su tu senke dva čoveka, pocepana, prljava, koji preturaju po stvarima, istresaju fioke, razbijaju čaše, cepaju jastučnice u obliku srca. Zastenješ. "Ej, ova će još i da se povrati." "Nema šanse, vidiš da je samo kost i koža. Ko zna koliko je bolesna." "Al sad je živnula. "Lica ti prilaze. "Nema šanse, gotova je." "Daj da je razmotamo. Mora da je sakrila nešto ispod čaršafa." Ruke te grabe, vuku, ti ne osećaš ništa. Samo se vidik pomeri kad te okrenu na bok, pocepaju krpe, i vrate na leđa. "Nema ništa." "Možda ima ispod haljine. Cepaj." "Vidiš da nema." "Ima, ima. Sigurno je u gaćicama. Jao što su žute, mora da smo se upiškili..." "Daj, šta ti je? Gle kakva je, dete, samo što nije gotova. I sva je krastava i zagnojena." "Pa šta. Jel sam ja bolji? Jel si ti bolji? Ajde, ajde da malo raširimo nogice. Oće čika doktor da vidi šta imamo unutra." "E jesi govno." "Zaveži. Ako si tolko fini nemoj da gledaš. Marš." Lice se naginje na tebe. Usta se keze, zubi su truli, smrde, iz nozdrva cure sline. Kap njegovog znoja padne ti u oko. Čuješ mu dahtanje i krkljanje. Ljulja se, zadrhti pa nestane ostavljajući samo plafon u oku. "Si gotov?" "Gotov sam. Koj si se moj napalio? Oš i ti malo? Dobra je. Novootvorena. Možeš da budeš prvi gost. Sad je, istina, malo sklisko al šta mari..." "Ajde." "Ako ti se ne sviđa a ti marš." "Zaveži." "Zaveži ti." Drugo lice izroni i gleda te. Onda nešto padne na tvoja usta. Prepoznaješ vodu. Klizi niz grlo i kao da budi sve kuda prođe. "Pij." Srčeš kroz zube, zagrcneš se. "Ajde sad. Mani je da skapa. Samo smo gubili vreme, nema love, nema klope. Idemo." "Čekaj malo. I ja sam tebe čeko." "Sad si našo da se igraš milostive majke. Pusti je. Policija može da naiđe svaki čas. Ajde. "Lice ode i ostaje samo plafon. I tišina. I, onda, negde, pukne vika i pucnjava. I nadolazeći koraci. Glasovi. Ruke koje te dižu. I plafon počne da se kreće.
6. Dugo si ležala ispod novog plafona. Kad si mogla da pitaš rekli su da su prošla dva meseca od kako su te doneli. Tebi se činilo da je bilo više. Razni ljudi su se naginjali nad tebe. Svi u belom. Nisi previše marila. Spavala si. I kad su ti oči bile otvorene spavala si. I uvek sanjala neku toplotu kroz koju padaš. Vreme se, ipak, skraćivalo. Doktor ti je rekao da si se sjajno izvukla. Sklonili su paravane postavljene oko tvog kreveta i mogla si da vidiš sobu, krevete ostalih bolesnika i nebo u prozoru.
7. "Slagali su nas, eto šta je. Prvo su rekli da su sve fabrike otrova zabombardovali i da nema opasnosti. Niko nikad nije pomenuo interkontinentalne rakete. Ja sam svaki dan slušao vesti i jasno znam. I šta bi posle? Odjedanput, cap, oni ispaljuju svu silu. I još oni fanatici piloti. Gde god da padnu, nekoga će da zaraze. A lepo smo znali da imaju dovoljno otrova za ceo svet. Zato je i trebalo da se to zatrpa. A ne da raznesu vetrovi. Ko zna šta su naši piloti gađali? To je sve pijano i drogirano... nije ni čudo. A nas su slagali. Valjda su mislili da oni neće hteti i sebe da zatruju, al su se zeznuli. I nas su zeznuli..." Gospodin Kog maše rukama. Kad nema napade kašlja stalno drži govore. Okupljeni starci klimaju. Ti, na štakama, učiš da hodaš. Noge su ti tanke ko štapići za sladoled.
8. Doktor slegne ramenima: "Ne znamo ništa o tvojima. Dali smo obaveštenje ali moraš biti strpljiva. Ti si već velika. Šesnaest godina. Tu su oni negde, samo su se malo zagubili." Okreneš se i odšetaš niz hodnik. Uvek isti odgovor. U grlu ti se stegne. "Slatka mala. Izgleda da je malo spora. Valjda zbog bolesti", čuješ kako kaže jedna doktorka. Pljuneš na pod. Iz inata.
9. Pola godine kasnije sediš ispred stola na kome doktor nešto škraba. Kiša lije iz oblaka nabodenih na krnjke solitera. "Guen, slušaj me", kaže doktor i prekrsti ruke na velikom stomaku, "od sutra ćeš biti na drugom mestu. Sad si toliko zdrava da ovde više ne možeš da ostaneš. Na tvoje mesto će da dođe neko ko je jako bolestan. Tamo gde ideš imaćeš drugarice, završićeš školu i biće ti lepo. A mi ćemo da se vidimo već za mesec dana jer ćeš doći kod nas na pregled. Sad idi da spremiš stvari. Sutra će doći kola po tebe. Ideš zajedno sa čika Kogom. Ne brini, sve će biti dobro. "Ustaješ i izlaziš u hodnik. Vučeš noge po podu a one te vode do sobe. Sedneš na krevet. I onako nemaš ništa svoje. Samo jednu haljinu i pidžamu. Na krevetu s druge strane leže ona dva blizanca. Samo im glave vire. Mahneš im. Oni ništa ne vide, oči su im u zavojima. Pored njih leži mladić, spava, a iz ušiju mu se cedi gnoj. Skroz na drugom kraju sobe je gospodin Kog. Ustaneš i priđeš mu, između podnadutih, pegavih, gnojnih, oznojenih tela, i kažeš: "Ja idem s vama." On ti namigne. Vratiš se u krevet i progutaš pilulu. Od nje nećeš da sanjaš. Ni tatu ni mamu ni toplotu.
10. U logoru za nezbrinute su samo starci i deca. Odrasli su smešteni negde drugde. Dok ste putovali, od bolnice do logora, virila si. Ulice su bile prazne, samo poneki vojni auto bi prošao između kuća od kojih su mnoge izgorele, zidovi su im bili crni. Na jednom mestu mnogo ljudi je čistilo neku ruševinu. Logor su smestili na neku poljanu, iza ruševina, i ogradili žicom. Na kapiji je bila vojska. Dobila si krevet u sobi gde su sve devojčice bile starije. Ili su izgledale starije. Sve su stalno cičale, stajale ispred ogledala i češljale se. Sve su mrzele školu što ti se dopadalo. Ni ti nisi volela da učiš. Od kad možeš da se setiš nisi volela da ideš u školu i radiš zadatke. Uvek se dešavalo isto: uveče sve naučiš i sve znaš a ujutru, kad te nastavnici pitaju, ne možeš da se setiš. A znaš da si znala. Mama je uvek govorila da nije važno, važno je zdravlje a ne škola. Nikako nisi znala ko spava u krevetima pored tebe. Svako jutro tu je bila druga devojka, ne ona koja je sinoć legla tamo. Shvatila si da one, noću, idu negde i da to kriju, da je to zabranjeno ali veselo jer su se devojke, za vreme odmora, skupljale i smejale, gurkajući se. Htela si da se i ti smeješ. Gospodina Koga nisi viđala. Noću, leti kad je prozor bio otvoren, budila te je pucnjava u gradu.
11. "Još nemamo vesti o tvojim roditeljima", kaže vaspitačica. "Po svemu sudeći, oboje su živi i rade na nekim od velikih gradilišta. Ali, gradilišta ima mnogo i ima mnogo ljudi... Ne brini. Naći ćemo ih. A ti mi reci da li redovno piješ lekove?" Klimneš.
12. Sedite na času matematike i sve je jako tiho jer nastavnica ispituje za ocenu. Gledaš u svesku i više ni jedan broj ne poznaješ, kad, iza tebe, neko podrigne. Okreneš se, nasmejana, i vidiš, u drugoj klupi dalje, devojku kako diže glavu, otvara usta i iz njih kulja nekakva krvava kaša. Sve, u glas, zavrištite i ustanete. Nastavnica dotrči a za njom i poslužitelj. Devojka koja je povraćala vas gleda, suze joj kaplju, pokušava da se odmakne, zubi su joj krvavi, ustaje i gleda u izbljuvano. Kaša ne curi, na gomili je. U njoj mrdaji neki beli konci. Devojku odvode a čas se prekida. Razilazite se tiho ali se, već, u hodniku čuje smeh.
13. "Još si mala da ideš sa nama", kažu ti. Čučite ispod otvorenog prozora. Cigara ide od usta do usta. Dim u grlu te peče ali znaš da ne smeš da se zakašlješ. "Al je već svrbi", dodaje neka. "Tamo napolju ima mjuza i cuge i super je ali su tamo i dečaci, a oni su strašni." "Jeste, oće da bodu one devojčice koje nisu dobre." "I to tupim predmetom." "Ali će zato da te izvedu na fina mesta." Kikot. "A zašto dečaci ne dođu kod nas", pitaš. Još kikota. "To bi bilo jako lepo ali ne bi se dopalo vaspitačici." "Ako se i za nju ne bi našao neki." "A ne, ona to ne radi. "Na kraju ne znaš da li će da te povedu ili ne.
14. Dok se provlačite ispod žice stražar došeta, s rukama u džepovima. "U život", kaže između dva dima. "A imate i novu drugaricu." "Da." "Zapamtio sam je." "I treba. "Vazduh je kao nov, sladak, s druge strane ograde. Šipčiš za devojkama. One znaju put kroz ruševine. Napred namiguju svetla. Spustite se sa krša na asfalt ulice. Prozori su prazni. Ovde niko ne živi. Ali, iza ugla, šljašte izlozi. Ljudi šetaju, razgovaraju glasno, dovikuju se. Umešate se u gužvu. "Samo pazi, ako naiđe patrola, sklanjaj se", kaže ti neko u uvo. Ne okrećeš se. Gledaš šarena svetla.
15. "A koje je ovo mesto? Kako se zove", pitaš. "Koja je ova", pita upitani momak. "Iz naše škole. Nova je", odgovaraju mu devojke što ga grle. "Prvi put je napolju." "A jel... e pa, ovo je najbolje mesto u gradu. Tu dolaze najbolji komadi." Svetla trče po tavanici i boje dim u šareno. Muzika ti bije u stomaku. Muškarci i žene se guraju, igraju, piju. Svi su tako lepi. Tako lepi.
16. Ne možeš da zaspiš celu noć. U ušima šušti a srce drhti. I jedva čekaš da i sutra pobegnete. I prekosutra. I opet.
17. "Kuda smo pošli tako rano i tako sami", pita stražar. Izronio je iz mraka kao vampir. "Idem... idem da tražim mamu i tatu", kažeš. "Dobro, dobro, zabeležićemo. "Trčiš preko cigala i osećaš da te prati pogledom. Kako se samo tu stvorio? Ipak, dobro si se snašla. Da, baš dobro. Sigurno da tamo gde dolaze svi najlepši mora da budu i mama i... U stvari, ti nećeš da znaš da lažeš. Iza polusrušenog zida stoji džip i tri vojnika sede. Jedan ide prema tebi i otkopčava šlica. Okreneš se i trčiš nazad. Niko ne viče za tobom. Možda te nisu videli. Ako bi te uhvatili odmah bi bila izbačena iz škole u radni logor za čišćenje ruševina. Bez daha se provučeš ispod žice, utrčiš u baraku, u klozet, u prvu kabinu i zaključaš se i zatvoriš oči.
18. Gospodin Kog je umro. Vaspitačica te vodi u deo logora za stare, da prisustvuješ kremaciji. Gospodin Kog je tražio da ga ispratiš. Deo za starce je ograđen žicom, nižom od one u ogradi prema napolju. Na kapiji je zvono i, kad se pritisne, iz barake dolazi bolničar i otvara vrata. Kad čuje što ste došle kaže: "Bez veze", ali vas pušta unutra. Uđete u baraku, prođete kroz hodnik, sva vrata su zatvorena iako je proleće uveliko stiglo, izađete pa preko dvorišta uđete u novu baraku. Tu više nema soba, cela baraka je jedna soba. Kreveti su pored zidova i na njima leže tela, pokrivena preko glave. Oko njih su starci u prljavim krpama, bele, zgužvane kože, sa velikim braon pegama. Stoje, sede na golom patosu, leže, puze, mile. Ruke im drhte, usne vise, jezik viri, pljuvačka se cedi. Oči su vlažne ispod nadutih kapaka. Nekakav ljuti miris štipa oči. Hodaš između njih, odmah za vaspitačicom, i gledaš samo u pod. Ulazite u kancelariju i pozdravljate se sa upravnikom. On kaže da ste džabe dolazile. Kog je kremiran još sinoć. Ne obraćaju oni pažnju na bubice matoraca. Vaspitačica se nagne preko stola i šapne nešto upravniku. Ne možeš da ne čuješ da ugovaraju sastanak.
19. Bežiš niz ulicu i za ugao, posle koga su ruševine već tu, još malo. Ljudi te gledaju, njihove reči ostaju iza tebe. Ne obazireš se da li su tu negde vojnici. Čak i ako naletiš na njih, i to je bolje nego... A tako je lepo počelo. Svi ste bili veseli, i drugarice i momci. Jedan je stalno sedeo pored tebe i nutkao te sladoledom. Pustila si ga da te zagrli kad su i ostali momci zagrlili devojke. Malo ste igrali. Bilo je toplo i on je predložio da izađete malo na svež vazduh. Okrenula si se ali sve drugarice su, kao i uvek, negde otišle, i pošla. Seli ste na klupu, on se nagnuo na tebe, poljubio te i kap njegovog znoja je pala na tebe. Ustala si i pobegla. Posle deset koraka stala si, zbunjena. On je viknuo da se vratiš, da se odma vratiš vamo. Bio je besan. Jako blesan. Ustao je i pošao prema tebi. Potrčala si. On za tobom. Srce se popelo u grlo i tuklo ali nisi stala. Sad drhtiš, u senci ruševina. Uzalud pokušavaš da obrišeš znoj koji curi sa tebe.
20. Doktor se smeška. "Zdravo. Lepo što si došla. Kako si? Sad ćemo da te pregledamo. Neće ništa boleti." Klimneš i osmehneš se. On te drži za ruku i vodi u laboratoriju. Tu će da ti vade krv iz vene i prsta ali se ne bojiš. Ovde je baš lepo. Među tim dobrim ljudima u belom. Kad bi mogla vratila bi se ovde.
21. Škola je gotova i devojka se pakuje. Sve su već dobile raspored gde će da rade. Malo su tužne zbog rastanka i vesele zbog posla. Više neće morati da beže, da se skrivaju od vaspitača, više niko neće da ih propituje. Sad su odrasle. Sediš na krevetu i pokušavaš da se osmehneš. One paze da vam se pogledi ne susretnu. Jer, ti nisi završila razred i ne ideš nigde. Ostaješ. Na kraju ne možeš da izdržiš, odlaziš u klozet. Plačeš tako jako da se zagrcneš i povraćaš nešto zeleno i gorko.
22. Nove devojke neće da se druže s tobom. Šapuću jedna drugoj a kad priđeš -- zaćute.
23. Stražar stoji kod žice. Beonjače svetle u sumraku. Pustila si da devojke odu napred i izlaziš sama. "Nešto smo dobri u zadnje vreme", kaže on. "Retko izlazimo. Ne sviđa ti se napolju? Znaš, tamo su sve sami kilavci. Pravi momci su u vojsci. Nama ništa ne mogu nikakve bolesti. A imamo i svakakve slatkiše." Gledaš ga. "Ne vredi da se praviš. Dug mora da platiš. Pre ili kasnije. Sve tvoje drugarice su platile pa je vreme da se i ti razdužiš." "Moram... da nađem mamu... sad..." "Dobro, nema frke. Ja ne žurim. Al ti kažem za tvoje dobro. Gubiš vreme napolju kad ovde imaš robu prva liga. "Provučeš se i odeš u mrak. I dalje ne ideš. Ostaješ u senci ruševina, između svetla grada i zidova baraka. Sediš i ćutiš.
24. Školska godina prolazi u ćutanju. Nastavnice te ne pitaju, vaspitačica prelazi pogledom preko tvog kreveta dok vas, ujutru, budi, devojčice nisu postale drugarice. Prestala si da izlaziš u mrak. Stražar ti i dalje namiguje, oblizuje se, nečujno izgovara "O" i mljacka. Obaraš pogled. Ali, pošto te niko ništa ne pita ništa i ne moraš da odgovoriš. Jedino je lepo kad ideš na preglede. Svi su tako pažljivi. Dobila si neke lekove i sad ti se menstruacija vratila i ne boli. Ranije je izostajala i po tri meseca.
25. Dve devojčice se pakuju i odlaze u bolnicu. Šmrcaju i grle se sa drugaricama. Na sistematskom su im nešto pronašli. Tebe baš briga za njih i njihove suze. Zavidiš im što idu u bolnicu.
26. "Guen, slušaj me. Analize koje smo napravili kažu da je sve u redu, ali bismo hteli da to proverimo pa ćeš, kad se završi škola, da dođeš kod nas, na jedno mesec dana, da to proverimo", kaže doktor. "Šta kažeš na to? Da li bi ti se to dopalo?" "Da," kažeš. "Kako stojimo sa lekovima? Vaspitačica kaže da si jako pedantna. Jel to tačno?" Klimneš, ali si se, na pominjanje vaspitačice, setila škole i cike u sobi i dobro raspoloženje te je prošlo. "Šta si se umusila? Nešto nije u redu? Škola?" Klimneš. "Nisu dobri prema tebi? Ne voliš da ideš tamo?" Klimneš i klimaš a suze teku. "Dobro, dobro, nije tako strašno", kaže doktor, ustane i zagrli te. Sakriješ lice u beli mantil i šmrcaš. "Znaš šta? Idi ti sad nazad u školu a ja ću da sredim da ona ispitivanja počnu sutra. Ti spremi stvari i čekaj. Doći će po tebe uveče. Ajde sad, obriši suzice i pođi. "Pogledaš to dobro, lepo lice, obrišeš se i istrčiš u hodnik, do kapije i džipa koji će te vratiti u školu. Srce lupa brže od motora.
27. Ležiš u belom, ispod belog pokrivača. Na belom jastuku je tvoja, tek oprana, kosa. Pidžama je lepa i čista. Dišeš duboko i poznati miris bolnice golica ti grlo. A ti baš to voliš. Svetlo je ugašeno, sa drugih kreveta stiže tiho disanje. Bolničarka te je lepo ušuškala i pomilovala. Nećeš ni da se pomeriš. Zatvaraš oči.
28. U krevet do tvog smestili su mladu mamu sa bebom. Vratila si se sa snimanja srca i našla ih u centru pažnje. Sve žene iz sobe i bolničarke okupile su se i gledale i golicale i šalile sa bebom, a ona je otvarala i zatvarala svoje velike okice i mala usta i mrdala malim prstićima. Nisi htela da se mešaš, legla si i nogama gurala one što su posedale na tvoj krevet. Posle, kad se gužva razišla i ti se, praveći se da spavaš, virila i gledala kako mama doji bebu, pa, kako je tera da podrigne i uspavljuje je. Onda je i mama zaspala i ti si dodirnula bebinu meku kožicu.
29. Jako se lepo igrate, ti i beba. Mama, Alta, često mora da ide na preglede i ostavlja malu Tem da je čuvaš jer ti imaš vremena, pošto si završila preglede. Mašeš šarenom zvečkom a Tem diže rukice i smeje se. Zaboravila si kako je, malo pre, plakala.
30. Alta je morala da ode na nova ispitivanja pa te je zamolila da joj pričuvaš Tem. Nije htela da je muči putovanjem. Pristala si ali si rekla da moraš da pitaš doktora. Otišle ste do njega, sve tri. On je prekrstio ruke na stomaku i upitao da li bi volela da pričuvaš bebu. "Da, jako", rekla si. "Onda dobro. Ali moraš dobro da je paziš." Bolničarka ti je pomogla da okupate Tem, ona je stalno pljuskala po sapunici, i da je poviješ. Jako se radovala flašici. A uveče, kad ste legle da spavate, ona se privila uz tebe i gurala lice u tvoju dojku. Milovala si je po kosi i tiho joj pevala.
31. "Lepo se slažete vas dve", kaže Alta. "Da li bi htela da i ti imaš jednu bebu?" Gledaš je. "Ti znaš kako se prave bebe?" Gledaš u Tem i obaraš pogled. "Znaš. Vidim da znaš. Nije to tako strašno. Ali, možeš da imaš bebu i ako ne spavaš sa muškarcem. Samo odeš kod jednog doktora i on te pogleda i gotovo. I ja sam bila kod tog doktora. Za koji dan bi trebalo da se vratim tamo. Tamo je još lepše nego ovde. Jel bi volela da ideš?"
32. "Sigurna si?" "Želim", kažeš, "želim." Tem ti spava u aručju. Mršti svoj mali nos. "Pa, mogu da ti kažem da to nije strašno. Mlada si i zdrava a takve trudnoće su lake i lepe. Lepo je biti mlada mama... ", doktor zaćuti. Pogledaš ga, neka reč ti prođe kroz glavu ali onda se Tem promeškolji i uhvati svojim ručicama tvoj prst. "Dobro", doktor ustane. Stomak mu iskoči. Kao da je trudan, pomisliš i osmehneš se. Al ne može da rodi bebu. I da mu se hoće.
33. Bolničarke vas ispraćaju. Alta i Tem sede napred, do vozača, a ti nazad, pored stvari. U ruke ti stavljaju poklon koji smeš da otvoriš kad krenete, mašu vam i smeju se, sve vesele i lepe. Na vratima se pojavi i doktor i ti mu mahneš a on klimne. Auto, zeleni sa crnim flekama, krene i izađete iz dvorišta. Na ulicama vam se svi sklanjaju s puta jer, na krovu, se okreće crveno svetlo. Kad ste prošli preko nekog mosta rešiš da otvoriš poklon. Unutra je slatka, mala, zelenkasta benkica. Pokazuješ je Alti. Zgodno je i za male devojčice i za bate. Zadovoljna, zavališ se u sedište i zatvoriš oči. Spavaš.
34. More ti golica prste pa se povuče i opet dođe. Iza tebe, na kraju plaže, među borovima je bolnica. Jako lepa. Svi su bili veseli kad ste stigle. Ponovo su te pregledali i rekli da je sve u redu. Sad baš čekaš da te pozovu kod doktora na onaj glavni pregled. Okrećeš se i vidiš bolničarku kako ti maše. Mahneš i ti njoj i potrčiš.
35. Ležiš u sobi sa još tri devojke. Jedna od njih, Sal, ima već četvoro dece i veliki stomak. Kaže da joj je ovako najlakše. Ne mora da radi a uskoro će dobiti i penziju. Još nije imala nikakvih problema sa decom. "Kakvih", pitaš. "Pa znaš, da ne ispadne dobro. To se dešava, zbog svih tih bolesti. I naših i onih davalaca. Ali, ne brini. Ako vide da ne ide kako treba doktori to odmah srede. Paze oni. "Zaboravljaš da pitaš koliko često se to dešava. U menzi vidiš da ima i nekoliko crnih devojaka i onih sa kosim očima. Znači da ono što su pre pričali, da crni i žuti ljudi nisu dobri, nije tačno. Ovde su svi dobri pa, sigurno, ne bi primali loše devojke.
36. Na plažu izlaze mame sa bebama. Nekima su već i zubići izrasli. Kosice su im i bele i crne. Neke imaju jako belu kožu. Pozivaju vas na ručak. Hrana je super. Jako si gladna. Naravno, ne primećuješ da su sva deca mala, da nijedno nije dovoljno staro da bi trčalo po pesku. Jer, svako dete odbijeno od sise, ako je sisalo ili ako nije, staro deset meseci, smešta se u državotvorne ustanove za odgajanje novih generacija
37. Ujutru ti je muka i povraćaš. "Nije to ništa", kaže Sal i smeje se. Ponekad te svi nerviraju a ponekad se smeješ sa njima.
38. Mrzi te da ideš na preglede ali -- mora. Ležiš dok ti vade krv, pipkaju te. To je zbog bebe.
39. Sal plače. Miluješ je po kosi. Beba joj je bolesna. Sve je bilo dobro na porođaju. Ali šest sati posle, beba se razbolela. Isto veče bolničari odvode Sal.
40. Lekar ti pokazuje nešto na televizoru i pita: "Vidiš? Onu malu tačku?" Ne vidiš ništa ali se raduješ. "Sve je dobro. "
41. Budiš se. Noć je, dole šumi more, mirišu borovi. Sanjala si bebe bez ruku i nogu, nadutih stomaka, bez očiju, vrelih tela. Sanjala si ih kako plaču, mole. Ne sećaš se šta si sanjala. Znoj ti lije sa čela. Osećaš kako se nešto pomera, drhti u tvom stomaku. Osećaš svoj plod, onoga koga ćeš roditi. Osećaš mene. Živog.

KRAJ

Vršac, 1993.

// Projekat Rastko / Knjizevnost / Srpska fantastika //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]