Библиотека српске фантастике

Бегунци, крв

Илија Бакић ДОЛЕ, У ЗОНИ (Изабране приче) Створ - Библиотека српске фантастике Књига 1 Издавач Технологије-Издаваштво-Агенција ЈАНУС Београд 2000

1

Дим си мого да сечеш на кришке. Куља, кроз отворена врата, напоље ко лавина. Данц застане. Очи му засузише. Није могао да одреди шта има пред собом. Шта год да је било није се дало видети. У нос су се увлачили мириси. Дуван, зној, прашина, лукац, клозет, нагорело месо, вино, прљаве ноге, купус, покварени зуби, буђ. И свуда тај шугави полумрак.

Снешко га повуче. Пробијали су се између столова, чивилука, испружених ногу. Данц се саплитао, али све ређе јер му се вид бистри. Коначно нађу празан сто у ћошку, одмах поред пишодрома. "Јеби га, нећемо дуго", утеши га Снешко и оде да искористи блиску просторију. Ногом је гурнуо врата унутра у ходник са жутим плочицама и упутио се у дубину а врата се одбише од зида и, зграбивши мирисе тог места, залупе. Канализација је запушена, и то обилно, намириса Данц. Задржао је дах, мада прекасно, док је нови ваздух, за кратко, растерао околни дим па се, после, изгубио у њему, додајући само нову арому свему.

Обичан ћумез, ето шта је било око Данца. Ниска шупа, зидова црних од дима, са окаченим порно постерима на којима су доцртани недостајући делови, са масним прозорима, столовима разбацаним без реда, са шанком и ниском бином за музиканте поред, и испљуваним, исповраћаним подом. Раднички бирт, шљокара. Срање, рече Данц себи. Спопадне га кашаљ. Зној овлажи чело.

Снешко се врати. "Шта си се смрко?" упита. "Изем ти место за састанке." "Дај, не свирај. Ко да сам ја биро. Тип оће овде да се нађемо. Ту ординира." "Јебем му ординацију". "Е, сад га претера." Снешко се искези. Дигао је руку и звизнуо у правцу шанка: "Дете, дај кило бело и купус салату".

Музиканти изађоше на сцену. Уштимавали су се мало, цичала је микрофонија, па се чуло: "јен-два, јен-два-и-пола-три", и поче умбање. Иза шанка излети раздрљена сисата певаљка, плавуша масне килаже у минићу, и подврисне.

И раја експлодира.

После је све текло својим током. Сат за сатом. Праштале су флаше, певало се и играло, певаљка је њихала сифоне и подизала ноге па су сви лако видели да је лажна плавуша, зајапурене главе мутних очију су се братимиле и балавиле, говориле су се велике истине, избила једна туча. Мучнина. Тип није дошао на састанак. Обојица су се напила. Свако из свог разлога. Кроз прозор се није видело да ли свиће.

2

Сат није звонио и Данц отвори очи у пола 12. У мајчину. Рипи из кревета. С-р-а-њ-е. Закаснио је на посао. Нема шансе да до 2 стигне. Како није чуо сат? Или га није ни навио да звони? Али, зашто га онда МЦи није...

Улетео је у купатило и одврнуо славину. Танки млаз потпуно беле воде измили. Скупљао га је у длану и пио. Закашља се. Глава се не бистри. У устима као да има суву длакаву крпу. Гадно су загинули синоћ. У ствари, била је зора кад су избауљали. Унутра се весеље настављало. Пристизали су радници треће смене. Тип није дошао на састанак а они се увоштише. Кошава их мало повратила. Бријала је опасно, на суво, кроз кости. Мирисало је на снег. На бус станици Снешко оде ка свом брлогу. Он ускочио у тролу. Џоњао до своје станице.

Сад касни. Навукао је баканџе, једну пертлу није могао да завеже па је баталио, зграбио јакну и преостали, сасушени, окрајак хлеба са стола, требало је да купи хлеб и млеко, и испао из стана. Шугава брава није хтела да се закључа па ритну врата и језичак упаде у лежиште. Кашљао је на степеницама.

На улици га дочека звоњава. Подне. Оде 15% од плате.

Градски бус је, зачудо, стигао брзо и утрпа се у седиште до прозора. Он има повластицу само за радничка возила али ваљда није те среће да налети контрола. Чупа хлеб кријући га у руци мада нико није марио за типа који жваће. Људи су улазили, гурали се, излазили, свако за себе, са својим мислима и кесама, тек понеки тихи разговор, углавном млађарије.

Почне да штуца због суве коре. Задржи дах како му је ћале говорио али није помогло. Очи се напуниле сузама. Би му незгодно, ипак, па се забуљи у фасаде које су промицале. Сиве, крње, запуштене. Жали Бог имена кад ништа није бело. Скупљао је пљувачку по још увек длакавим устима и полако је гутао. Помогло је. Страшно му се пушило.

Коначно стигне. Кошава витла папире и пластику око димњака. Поцепане гужве паре међу точковима камиона тешкаша. Петорица брехера цупкала је око ватре.

Данц претрча пут и уђе у портирницу. Образи бриде од зиме. 2 и 10. Закаснио је. Сигурно није навио сат а МЦи није знала да ли ће да дође. Јеби га. Снешко је засро ствар. Сигурно није добро уговорио састанак, погрешио дан или... ко ће га знати. Намрштени чувар, руку прекрштених на грудима, мерка га испод шапке. Само да не почне опело: Полако момак, закаснио си и ми примили за замену брехера. Они гризу, нема лабаво. Ти иди кући и испавај се. Ниси за овде. Овде се ради. Нема забушавања. А сутра се јави у биро. Процедуру знаш, ко изгуби посао својом кривицом нема социјално.

Данц откуца картицу у тишини и уђе у фабрику. Са 15% мањом платом.

3

Завијање сирене испрати гомилу до капије. Напољу их дочека ледена киша ношена ветром. Шамарала је лица, буновна и необријана. Вукли су се пребијено. Требало је истерати норму. До задњег шрафа. Светла иза њих се погасише. Само су портирница, бус станица и бирцуз поред ње осветљени. Свуда около мрак. Зграде 2 фабрике у близини су празне. Фирме пропале, све распродато. У празним халама, као и у рушевним зградама около, лети се скривају бескућници. Могао се видети одсјај ватре кроз полупане прозоре понекад. Али сада, пред зиму, сви они беже ближе центру и траже склоништа у напуштеним подрумима или катакомбама недовршеног метроа. Истина да се тако лакше може бити ухапшен и, због скитње, осуђен на принудни рад, али, нужда закон мења. Кад загуди кошава боље је бити ближе кантама за ђубре и казанима са бесплатним чорбуљаком него да те упролеће, кад се одледиш, намиришу џукци и почасте се тобом.

Данцу се страшно пушило. По стоти пут претури џепове али узалуд. Руке су се тресле. Шугави дуван, треба то оставити. Вукао је ноге, уморан, гладан. Сит свега. Закашља се, загрцну, готово поврати. Кошава пролази кроз њега као да нема јакну. Мраз се увлачи у кости.

Неколико познаника га позове на пиће али он само одмахне. Има неке бонове за исхрану које у бирцузу примају али не да му се да их сад сфућка. Освртао се. Можда ће се Снешко појавити.

Није дошао па се придружио групици која чека бус. Углавном узорни очеви или они који су јурили на допунску шљаку. Остатак се загрева куваном ракијом, и одатле се ори песма. Ако и пропусти овај превоз доћи ће други, па трећи или пети. Треба огрејати душу, пре свега.

Бандера се љуљала, Данц дрхтурио са осталима и, коначно, бус стиже.

4

У граду као да је топлије. Све оне зградурине угушише ветар. Папири су, ипак, јурцали улицом, кораци одјекивали, сијалице шкиљиле. На храму одби поноћ.

Ходник базди на купус. Мачка јурну кроз мрак и Данц застане. Светло нису поправили. Опрезно се пео али ипак удари у некога испруженог на одморишту. Овај се није бунио а Данц устрча уз остатак степеница. Можда је пијан, дрогиран. Мртав. Свашта је могуће. Неко га клепио, опељешио и довукао овамо у мрак.

Брава је опет запињала али попусти. Унутра га дочека топлота. Увукао се у кујну и упалио светло. Тражи вечеру а, јеби га, заборавио је да купи хлеб. А продавница му испред носа, у кругу фабрике. У њој може, за бонове топлог оброка, да купи све за клопу и кућу. Мада, цене су веће него у граду али део плате је у боновима и не може их нигде утрошити сем у тој продавници. Јесте да их краду али где је боље?

Прогутао је мало скочањеног кромпира, свукао се и легао крај МЦи. Топла и пожељна али само је промрмљала нешто и окренула се на другу страну. Ништа од секса.

5

Снешко се појавио 3 дана после. Толико је лупао да би и мртве пробудио. Данц му отвори, "С ти нормалан? Шта лупаш ко суманут?", закључа и врати се у кревет.

Снешко се јави из кујне: "Има нешто да се једе?" "Нађи тамо и донеси." Клопали су голишави пасуљ. "Де си бре досад?" Снешко се златозубо искези: "Ради се, ради,", прогута, маши испод јакне, "Па се нешто и заради.", и извуче начету боцу шампањца. "Француски".

Сипају га у пластичне шоље за млеко. Није баш да иде уз пасуљ али... "Јел то од оне, како се зваше?" "Ц. Ова је нова. Служавка је код неког Арића. Он је неки шраф код "Цимер и Цимерман". Знаш, они што држе станове на Карабурми." Данцу се оте једно Матар му, због своје и свачије станарине. "Мала је нова. А газде су имале неки банкет па је нешто преостало а нешто склоњено за тако заслужне као ја." "Ко ти. Е, бре, Гарагане један. Само ти је прцање у глави. Не знам кад их све стигнеш". "Е, па, бити ђубретар има своје предности. Свашта видиш. Свуда прођеш. Кад си на Новом Дедињу мораш да прођеш кроз парк и уђеш у кујну. Лакеји неће да прљају рукавице. И не пуштају свакога унутра да не поломиш нешто или мазнеш. Само одабрани имају приступ. Ја ти дођем као човек од поверења. А кад си већ унутра поседиш мало, намигнеш, насмејеш се, помогнеш ако треба, па, ако је нека вољна, јеби га, не смеш да изневериш наде. Ми, радници и раднице, сви смо кумови и куме. А кум-кумицу-ко-во-јуницу". И опет се искези. "А ти као не би? Оне у фабрици код тебе стално стискају колена. Немој мене да фолираш. Једино ако ти ручка не ради а онда..."

Смејали су се и испијали. Кроз од прљаве кише истачкане прозоре намигивало им је бледуњаво сунце. Било је мирно и топло и весело. Данц се закашље. Кашљао је и кашљао. Сузе му пошле. Заценио се. Напад једва прође.

"Брате, ти много тешеш. Не ваља. Моро би до лекара." "Немам лове за бацање. Треба ми за папире а плату још нисам добио. Знаш..." "Нема ништа од папира. Провалили типа. Неки Мандови су га откуцали због лове, али јавили му раније па је испарио. Зато није дошо оно вече. Јебем ли га. Али," и значајно запрети прстом, "Снешко ради. И има шансе. Начуо сам неке ствари".

"Дај Боже. Сад си ми усро дан."

6

Неки пут, и ако нећеш, глава ради за себе. Свашта се мути унутра. Ништа од папира. А без њих нема путовања, остајемо овде. У говнима до гуше. Плате мизерија. Ринташ ко коњ да истераш норму. Нихтс шкарт, нихтс пауса. Ферботен ово, ферботен оно. Ако ти се тако не свиђа напоље. Има их који оће. Који гризу. Борба за живот. Ја сам твој газда. Синдикат баш брига. Продали су дупе за који еуро. Ко и влада. Који смо курац и ишли на изборе кад су сви исти? "Шести слободни вишестраначки избори". Избори за највеће лопове. Ко ће јефтиније да прода оно што је остало па да клисне. А ти крвави гаће. Плаћај дугове. Ако немаш, на принудни рад. За државу и главоње. И оне тамо горе.

А кад је требало улазити у Заједницу главоње су се свађале. Такви ником нису требали. Да смо бар добили статус прикључених, као неки паметнији. Али не, они су вукли свако на своју страну. Махали барјацима и камама док је народ гладовао. После су и пуцали, страдала силна деца и народ. Толико су срали да су ови морали да пошаљу Мировне снаге да мало оладе ствари. На крају су све продали да народу запуше уста и себи напуне дупета.

Треба бежати. Нема живота овде. Сваки дан је горе. Даве те и краду. Болестан си, оћеш код лекара - плати. Оћеш се жениш - плати. Нећеш се жениш - плати. Имаш деце - плати. Не дај Боже да су паметна и оће у школе.

Треба бежати. Али како сад? Нема ко да набави пропуснице. Тако би било најлакше. Као имаш родбину у тамо неком селу близу гране па идеш у посету. Ако су папири добро урађени нема разлике од правих. Важно је да прођеш оне мировњаке. Војска је изгубљена. После се само прескочи у Сегедин а они су већ прикључени. Тамо шљакаш на црно док не купиш дозволу за боравак. Онда си свој човек. Можеш, ако ти се оће, и у Заједницу да уђеш јер свако са дозволом је у компјутеру, рачунају на њега, укалкулисан је. Важно је да запнеш, да добро радиш, да они виде да си добар.

Само, нема папира. Требало је да то Снешко још раније среди, али су се нећкали. Те чекај ово, те чекај оно, те сад немамо лове... А Снешко је то мого да среди. Јесте да он ради али и даље се мува, зна он са свим тим Мандовима. Он би то за час, испод цене. Није крв вода. Али, јеби га...

А сад ће и зима. Грејање, чизме, дуг на дуг. Прошла зима је била блага па су се извукли. Отплатио је дугове ал једва. Позајмљивао је на црно и радио прековремено. Само неће више моћи тако. Стегли су га. Не гине му принудни рад ако упадне у дугове. Мрак ће га прогута. Како год окрене.

Бус стиже и Данц, окружен браћом, полако, потајно се обазревши на новоизлепљене плакате забрањених Слободних Синова Свете Србије са великим Сви црвено-плаво-беле боје, које су чувари темељно цепали, и са једним нечујним "Касно је", пође према вриштећем мраку фабричке капије која их прогута и заћути.

7

МЦи је будна. Пробудило је лупање врата и судова. Данц уђе, још увек жваћући. Седа на кревету. Ноћна лампа упаљена. Напољу се, опет, дигао ветар.

"Здраво. Не спаваш?" "Дремала сам поподне. Тргла ме лупњава."

Он прође преко тога и почне да се свлачи.

"Шта има ново?" Осећа кривицу због онога што ће морати да јој каже и ћути. "Где ти је онај твој кум?" Она не воли Снешка. Није јој по вољи. Има свакојаке идеје о томе шта раде кад су заједно. Мисли да га Снешко води у курвање. Женска посла.

Свукао се и онако у гаћама у мајици стоји на сред собе и чеша се по леђима и гузи. Сваки корак га чини још уморнијим. Одлази у купатило. "Опери врат и уши. И промени гаће, скроз су жуте", командује МЦи за њим. Вода је бела, базди ал је бар има.

Враћа се и леже, "Плакно сам се", и загрли је. Унутра је топло а он дрхтури. "Шта ти је?" "Мало сам уморан. И овај ветар. Начисто ме продуво." "Да видимо." Пипа му чело. "Имаш и температуру." "Ма, не, тако ми је свако вече. Ујутро прође".

Ћуте. Ипак мора да јој каже. "Нема ништа од папира. Пропала ствар. Ухватили су типа или им је побего, не знам. Јеби га." Осећа како јој се тело затегло. "Требали смо то раније али... Јеби га. Јеби га. Јеби га."

Она се придигне и гледа у зид. Уздахне. "Не можемо да побегнемо, немамо пара да се узмемо, да имамо децу. Цела моја плата иде на ову посрану собу. Докле? Сутра могу да добијем отказ. И ти исто. Телевизор је црко. Нигде нисам била, ништа нисам видела. И неће нам бити боље. Па коју пичку материју живимо?" Окреће се њему. "Кажи ми?"

Ништа није знао. Пала је назад. Сузе јој теку у уста. Гутао је свој бес. Вриштао би.

После се приљубила уз њега и миловали су се, бедни и понижени, љубили, гутали, лизали, пожудно, као да им је последњи пут и никако им није било доста. Светиљка је горела целу ноћ. Сат нису чули.

8

Дани цуре један у други. Ветар, киша, ринтачење, ждрање, кашаљ, спавање. Недеља, проклета недеља, пролети у спавању. Теве не ради. И боље. Бар се не ждеру због лепота које тамо виде. МЦи је, због оне ноћи, добила минус 15% од плате. И отказ од првог. Снешко се не јавља.

9

Церека се око главе. Са све златњацима.

"Имаш нешто?" "Зависи." "Шта се кезиш онда." "Онако. Ајде да се склонимо негде." "Нећу опет у неку шупу. Идемо код мене?" "Ц. Идемо код мене." "Где му је па то?"

Ускочили су у бус. За њима, у бирцузу, трешти из све снаге. Подељена је нека сића, аконтација за, Бог те пита који, месец. Ипак, кануло је и треба то прославити. Сутра је и онако недеља. Зато је бус празан. Само три куњаве бабе и мусави шљакер. Скупио се и стиска џеп, у кеси хлеб, пет векни. Можда су му деца гладна. Или болесна. Јебем ти.

Клацкали су се а, од напред, светла насеља им намигују. Нико не улази на станицама. Све се разбежало по буџацима и лоче, фикса се, пева, завија, туца. Субота увече. Они који раде немају среће. Контролори. Сигурно раде ал фуширају. Што је добро јер Снешко нема карту ни повластицу. Боли га. А могли би тешке батине да фасују кад би га нашли. Контрола, кад је мрзи да пише пријаву, воли да таба. Придружи им се и шофер па дељу ли дељу. Онда избаце на улицу. А тамо дочека пандур. Њих суботом посебно сврбе прсти. Ништа не питају, одма пендрече.

На некој станици Снешко устаје и излази. Данц је мало био одсутан па се обазре. "Шта је, бре, ово?" "Шта шта је? Дедиње није сигурно. Харлем је, шта би било." Око њих су солитери али ветар шиба ко да су на отвореном. Негде испред мора да је крај града, оног званичног, а почињу чатрље од картона и лима. Данц је једном био тамо и не воли ни да се подсећа. Тражио је Снешка због лове. На послу га није нашао. МЦи је била трудна и требало је платити чишћење. Упутили су га и он пошао. Нужда не пита за финоћу. Газио преко ђубрета и кроз смрдљиве баре. Мусава дечурлија јурцала за њим а једна жена га полила помијама. Налетео је на гомилу Мандова. Боцнули су га, ту и тамо, док се провлачио између њих. После га пратили. Један махао тешком палицом. Нико не би ни трепнуо да га је звекно. Ово је њихов крај и нико ко није Мандов нема шта ту да тражи. Они не залазе у територије других дођоша. И у граду се зна која је чија улица, где ко оперише. На срећу, нашао је Снешка на време. Овај га без проблема вратио назад. Од онда се није мувао ни близу. Зато му је зима кад су прошли последњу уличну лампу и пошли у мрак. Уцвико је. Кад је онако било у бела дана, како ли је сад. Може неко, у овом мраку, и да не препозна Снешка и ћао ђаци. Срање, баш се утртио. Колико се сећа Снешко јесте причао да се одселио одатле, нашао неку собу, али, није га он баш много испитивао. Може бити да му је опет пала нумера па се вратио у племе. Ко ће га знати? С њим ништа није сигурно. Осим да увек прави пиздарије.

"Де си, бре, запо?" Снешко га вуче са пута на неке џомбе. Солитер се црни пред њима. Улаз је замандаљен челичним шипкама које је неко искривио да може да се провлачи између њих. Снешко улази и Данц га прати.

Унутра смрди на мокраћу и буђ. Бљесне упаљач и они пођу нагоре. Пацови цијучу и беже у мрак. Ограда степеништа је изваљена. На неким становима уместо врата висе крпе. Понегде се види светло и чују гласови. Људи живе овде. Снешко стане. Преда Данцу упаљач и откључава једна врата. Има четири браве на њима.

"Упадај".

Врата се затварају и браве шкљоцају.

"Ово је моје".

"Мислио сам да си изнајмио собу". "И јесам." "Ти ово плаћаш?" "Него шта. Шта си мислио? Куме, де ти живиш? Ја плаћам нашем Мандову, он дели са типом из "Цимера", а тај у компјутеру зграду води ко неусељиву због лошег комшилука. А пајкани не смеју ни да присмрде. Граница је код буса. Надоле је наше. Можда добија и неко од њих коју цркавицу ал мене се то не тиче. Собу имам, обезбеђење плаћам. Шта ћу више. Јефтиније је него оно твоје сопче".

"Ниси мого нешто боље?" "А ди бато? Кад виде ко сам ни не отварају врата. А лове да купим цео стан немам." "Срање." "Срање".

Свећа мирно гори на поду. Они седе на камионским седиштима. Иза је некакав мадрац. Одећа је окачена на зидове.

"Воду имам доле, у хидранту, а струју ко шиша. И онако сам ретко ту". Смијуљи се. Да нема тих златњака био би право дете, само мало црнпурасто. Рибе сигурно падају на то, на тај беби фејс. "Оћеш цунеш?" "Дај." "Стиже."

Нема чаша, него директно, у круг. "Ехеј, лакше мало. Треба да ти објасним неке ствари." Данц оставља флашу.

"Пази вамо. Муво сам се около и мрка капа. Папири могу да се набаву, само, фрајери нису сигурни. Бије и глас да сваки с њиови папири не стигне далеко. Покупе га пајкоси. Ко да они седу на две столице па штрпну од свугде по мало. Није сигурна ствар. Зато се ја не би тиме бакћо. То је прво.

Друго, да илегално клиснемо нема шансе. Укокали би нас мировњаци ко зечиће. Нафиловали ко за Врбицу. Значи ништа.

Е, али, чуо сам ја неке друге приче које нису за свачије уши. Пази сад. Има неки канал Дунав-Тиса-Дунав. То је копано још док је овде било весело. Одавно не служи ни за шта. Није био ни раније од неке вајде ал онда то нико није гледо. Могу по њему да иду чамци и мали бродови. А излази горе у Дунав или Тису. Одатле можеш после правац Хунгари. Сад ти мене питаш: А што се не иде директ на Дунав? А ја ти кажем: Ц. Велика гужва. Много контроле до горе. Па се и пуца, не вреде им много ни мировњаци. А ми нећемо да нас кокну, јел да? Зато идемо около па на мала врата.

Прво идемо у Влајковац. То је неких 60 километара одавде. Испред њега тече тај канал. Сиђемо на воду и купимо неки чамац. Или шта друго, важно је да плива. И полако горе. Добио сам карту да се снађемо. Али није нека мудрост. Тај ДТД, како га зову, пун је људи. Плове горе доле. Стану негде, промувају се, па даље. Важно је да не плаћају стан и сва та срања. Кад им се не свиђа ваздух дигну сидро. И они су нека раја за себе. Нико их не дира на води. А на земљи како се снађеш. Мало радиш, мало дрпнеш, сад у јесен посебно, и животариш. Има их који раде земљу поред воде. Сељаци се не буне. Пуно земље зврљи празно. Свако сеје тек колко му треба и тек нешто вишка да има да се трампи. Сува лова тамо ретко звечи. Овамо робу и не доносе јер ми све једемо из Заједнице. Јефтиније је. Зато су сеље и пропали. Сваки је завукао нос у дупе и толко се покрива. Јеби га, нису они гладни. Шта он треба да купи? Брашна има, месо има. Со и шећер. А може да буде да и шећер праве. Шта знаш.

А и баш нас брига. Важно је да ми стигнемо до воде и нађемо чамац. Идемо кроз равницу све горе до ушћа у Тису, код Аде или већ како се зове. Ту су близу мировњаци па пајкоси неће много да нас даве. Ови други ако нам гледају папире ће да виде да нисмо на ић па има да жмирну. Ако треба ће подмажемо и ево нас преко гране."

Данц заусти али Снешко одмахне. "Добро, теби ћемо да променимо личњак ал то није фрка. Кажем ти, ово је пут. Можда је дугачко ал није неки ризик. Држимо се стално гомиле и полако. Каже ми овај мој да они тамо ди се скупе имају и страже. Па, ако је сумњиво тутањ. Онако, у возу, ако су ти папири лоши, ил те неко откуцао, зграбе те и правац логор. Нема бегање."

"Тај тип што ти причо..." "Немаш да бринеш, мој кум". "Што није и он отишо?" "Не може. Сломио је ногу на путу и сад ћопа. Ваљда кост није добро зарасла. Па се вратио. Такве у Заједницу не примају." "И није ни био тамо?" "Није. Ал је ствар проверена. 100 посто." "Не знам. Шта ћу са МЦи?" "Ако оћеш да је водиш..." "А што да је не водим?" "Мислим, није ти жена." "Какве везе то има. Знаш да нисмо имали лову за регистрацију. Јефтиније ми да плаћам порез на невенчане". "Добро, де. Немо се одма бијеш. Ће средимо и то. Јебем га, шта си одма на крај срца." "А она твоја? И деца?" "Ма, отишла је. Покупила пинтле и нашла другог Гарагана. Снешко јој није добар. Никад ноћу није кући." Кез. "Јебем ли је. Што јес јес. Гањо сам сојке а она сама. А треба жени... па..."

Ћуте. Флаша кружи.

"Не знам. Све је то килаво." "Не свирај. Средићемо за МЦи. Еј, одакле она беше? Тамо из неког села. Могла би да вади пропусницу па да нас сачека. Нас двоје ћемо лакше да се провучемо. Провери ти то. А за лову немој да се бринеш. За оно што си спремио за оне папире ће да купимо нешто. А можемо и да само плаћамо вожњу. Има тамо и празни шлепери што су возили песак. Иду горе доле па платиш и возиш се. Нема фрке." "Не знам..." "Е, јебем ли га. Шта би тео? На тацну. Нема, брате, други начин. Ја не знам. Ти ако нађеш иди. Ако оћеш да идеш? Ако нећеш, седи ту и цркни. Ко ти је крив кад не радиш на аутопут или са возови па да те Заједница плаћа. Ја идем. Нема леба овде. Само пут под ноге". Заћути. "А можеш и да бираш. Немој више да се крстиш са 3 прста. Пређеш на 2 и упишеш се и одма добијеш бољи посо и стан и нема те боли. "Ма, јебем ли ти ја мајку циганску. И оног твог оца Србина што те направи. Ћеш те задавим. Па да пропишаш мајчино млеко. И све оно што смо ко клинци попили и појели..." "Добро, де. Зезам".

Свећа мирно гори на поду. Ветар завија напољу и куца на прозор, с оне стране крпа.

10

Ствар би и могла да се среди. МЦи стварно има неку тетку у Карловцу. Добила би дозволу за посету. Презиме јој није на ић. Као ни Снешково. Ишло би некако. Само...

Целу недељу су причали о томе. Спавали су до подне, мазили се мало, после причали. До ручка. И до вечере. Много да, много не. Највише не знам. А јака жеља. МЦи више није издржала. Упалила је теве. Скоро пола сата било је и слике и тона. Неки љубић са много цмакања и лове. Угасила је и поново упалила теве. И, опет, све у реду. Али овај пут само 20 минута. Тако је палила и гасила, све беснија. Ништа од разговора и Данц оде у кујну. Остало је још мало маргарина и он га покупи корицом. Грицкао је и думао. Има ту пуно ствари које треба да се среде. Прво лова. То је најважније. Најбоље би било да сачекају плату. Ваљда ће да буде од недеље. Ту је почетак месеца. Ако их не израде. Ко, није стигла лова, нису наплатили, има рекламација због шкарта. Или, макар шта друго. Само да имају изговор. Лову сигурно уложе негде па од камате поделе цркавицу. А ти радиш за тродупло мању надницу од оних у Заједници. И најпрљавији посо који тамо нико неће. Све најгоре су нам овде увалили. Башка старе машине. Ако нећеш тако да радиш има ко оће. Само да преживи. Да има леба. Главни газда сигурно има вајде. Иначе не би држо фирму. Боли главоњу ако ми поцркамо. Њему је важан ћар. Да редовно цури. Како се то заради није његово. То брину они ситнији. А и они би да се екстра омасте. Сви се утрпали на оно Дедиње и уживају.

Устане да пије воде. Кажу да није здрава за пиће али, шта је здраво? Све је затровано. Он нечега мора да се цркне. Од клопе, воде... Или ће да пукне кичма од робије. Пензију и онако нико не доживи. Вода је бела, млака и горчи.

Седа за сто. Мого би да прода посо. За две, три плате у кешу. Таква је била цена. Сад је можда и већа. Зависи. Пуно већа сигурно није јер нема раја лове. На поштено не можеш толко да одвојиш од живота да уштедиш. Једино да крадеш. А кад се то ослади, ако те не прикебају, није ти више до ринтачења. 8 сати, 6 дана, за ситну лову. Мораће и са шефом да се договори. Да осигура да купац сигурно упадне на његово место кад се он не појави. А и шеф ће да тражи проценат. То је њему сигурна лова. Кога год да прими има да цалне... Мора то да се проњушка, како сад иду те ствари.

Исто тако ће и стан да прода. И ту може да се извуче нека кинта. Чак би требало да буде мање компликовано. Нови ће да плаћа на шифру па кад скупи лове може да одјави Данца и упише своје име.

И за стан и за шљаку мораће да се плати осигурање. Да не би шеф почео да врда. Или онај за стан. Мора да се најми неко и да се каже шефу: ако ме не примиш овај ће ти поломи кости начисто. То може Снешко да среди са Мандовима. Они то раде сваки дан. Купац ће то да подмаже. А он ће морати да плати да шефови ћуте. Неће да им се каже који дан јер, кад знају да иде, могли би да пропевају. Зато ће Мандов да им шане: ако Данца зграбе и ти си готов. И мора да пази ко је купац. Пајкоси имају своје људе свуда. Мувају се са брехерима. Ланеш и већ свираш клавир и туцаш камен. Или се измешају са онима који чуче код Фонтане и траже стан. Па, кад се појавиш и они се јаве. И опет ћуза. Мораће са Снешком то да прочешља. Свашта је чуо да се прича. Ниси више сигуран ни у оне што преврћу по кантама за ђубре. Свуда су шпијуни. Све је тако запетљано. Тешко. Мора ово, мора оно.

МЦи опсује и угаси теве. Данц кроз мрак, није палио светло у кујни због штедње, тапка до кревета. Легне. Сутра се ради. Јебем ти понедељак.

11

"Шта сте решили?"

"Па, не знам..." "Еј, немој да ме јебеш. Сте причали?" "Јесмо. Само..." "Нема ништа само. Идеш или не идеш." "Дај, слушај. Није то тако једноставно." "Него како је? Данц, од како те знам нешто килавиш. Све ти је компликовано."

Пауза. Снешко боде погледом.

"Ја ћу да идем. Нећу да цркнем ко пашче кад одртавим. Да копам по ђубрету да нађем неку корицу. Овде пензију нећу да доживим. Зато оћу да идем. Ако стигнем и упишу ме у те њиове компјутере сигурно не да цркнем од глади."

"Знам. Само треба пуно тога да се среди. Стан, посо, шеф, мој личњак... Плата." "Има средимо. Зато си се усро?"

"Па онда тај пут. Никад нисам био тамо." "Нисам ни ја. Ал ди има људи ће се снађемо. Питамо, платимо, бијемо ако треба. Важно је да смо кренули. Да смо заједно а не сваки башка. Капираш?" "Капирам." "Јел идемо? А?" "Па... Идемо." "Тако те волим. Идемо да попијемо. Ја частим." "Не. Не идемо. Мора чувамо новце за пут." "Срање. Тако ми и треба, ја га учио."

12

Кренуло је. И наставило се. Све брже и брже.

Уторак. "Да идемо. Нема леба овде."

Среда. МЦи тражила дозволу да посети тетку. Биће сутра готово ако подмажеш. Данц је раније отишао пред фабрику. Скупљени око ватре брехери су цвокотали. Цео дан тако. Чекаш да неко не дође или га избаце. Зајебано. Нико није хтео да прича с њим. Показали су на типа у шубари. Овај га одведе преко пута, у бирцуз, задриглом сероњи за столом. "Шта ти мислиш. Само дођем и ко оће посо. Не ваља ти та. Ође сам ја газда. Ич ћеш да стојиш тамо ако не платиш овод. И не мош добит поса ако ја не дам. Ај сад кажи шта имаш". Кад је објаснио добио је кувану ракију. Договорили су се. 3 плате у кешу, на руке. Мање газдин проценат и осигурање. Онај са шубаром доведе неког смрзнутог несрећника. "Овод моји праве ред. Ники нема да писне. Ај сад. И кажи шефу да ми се јави. Зна он ђе." Значи Мандови су изгубили брехере. Данца је Снешко прогурао. Напили су типа на чије је место он пикирао. Исто тако су могли да му поломе ноге. Онај није дошао на време и готова ствар. Шеф је само пружио шаку. Сад је све већ уиграно. Мафија.

Четвртак. Право с посла на трг код Фонтане. Снешко је већ њушкао. И ту је постојао газда, листа чекања, проценат и осигурање. Мандови су и ту извисили, оставише им пабирке. Док су пијуцкали част за договор напољу се скупила гомила. Носили су пароле и викали: "Доле влада." "Хоћемо слободне изборе." "Доле економски колонијализам." Опколише их пендрекаши. Изгазили су их. Данц више није могао да гледа, окренуо се.

А МЦи је добила дозволу. Тетка је се сетила. Почела је да спрема ствари.

Петак. Данц се сликао. Стигла лова за стан и ушивена у гаће. Ствари спремљене. Снешко објашњава све испочетка. Гледају карту, кроз која села ће да прођу.

Субота. Нови личњак. Није више Немања него Андреја. Срдо. Изем ти име. МЦи је отпутовала. "Наћи ћемо се на улазу у Карловац, с леве стране пута за 2 или 3 дана, предвече..." Поделише им нову аконтацију. Никако да буде 10 сати. Тегли се и тегли.

13

На бус станици Снешко се кезечи. Ветар витла папире и кишицу око њега. Није баш да завереници у филмовима тако раде. Данц му само климне. Оно мало шљакера завукло је вратове у јакне. Кад би могли завукли би носеве у дупета, ко керови, само да им буде топлије. Стандардно суботње умбање долети до њих.

Стиже бус и убацују се. Данцу је мало тесно. Има 3 поткошуље и двоје дуксер гаћа на себи, најдебље панталоне, џемпер и плус бунду. И претопло му је. Али, не сме се, из прве, на њима видети да су негде пошли. Овако изгледају као мало буцмастији радници на путу за кућу. Снешко је навукао ролку до ушију.

"Си купио леб и саламу?" Данц климне. Потрошио је последњи бон на клопу. Ако неко погледа у његову ташну има да види само залиху за кујну купљену у фабричкој продавници. Из Снешкове торбе вири флаша. Обећо је да ће да понесе и неку чутуру.

Бус их избацује код моста. Ускачу у нови, за предграђе. Ветар цепа таласе. Беле се на месечини. Пређу мост.

С оне стране Дунава чуче куће, па фабрике, страћаре. Понегде трепери светло. Прелазе нови мост. Тамиш. И, стигли су. 15 до 11.

До железничке нема пуно. Ветар им дува са стране, заноси корак. Ваздух је тежак, смрди на покварена јаја. Димњаци хемијске фабрике повраћају отрове.

Перон је празан. Воз креће у 11. Улазе у чекаоницу. Унутра не греју али људи су се скупили па дође топлије. Баздоче на брљу, зној и прдеж. Све друга смена. Нема клупа, само неке гајбице. Они прескачу рају. Иду да купе карте.

Жена иза мусавог стакла је дебела и масна. И она дрема. Данц куцне у стакло. "Две до Карловца". Дотура им карте, броји новац и затвара вратанца шалтера. Очи су јој клапнуле кад су се затвориле.

Излазе на перон. Још 10 минута. Оду до клозета. Испразне се и остају унутра. У чекаоници јесте топлије али није сигурно. Није ни овде али пајкоси прво иду у чекаоницу па тек онда овамо. То би требало да им је доста да их ошацују и клисну.

У ствари, није забрањено да човек путује. Коме се оће може. Али...

Ако те контрола ћапи прво питају: ди си пошо? Шта ћеш тамо? Идеш кући? Да видимо шта ти пише у личњаку. Ти не станујеш тамо. Идеш службено? Дај путни налог. Немаш? Идеш у фамилију, код ортака? Дај дозволу. Ни то немаш. Онда ти, брале, скиташ. А за то се зна шта следује. Принудни рад. Али ја радим. Ди? Тамо и тамо. Онда бежиш с посла. Сигурно си направио неку пиздарију, штету, украо си нешто, туко си се. Ниси платио кредит. Са ћеш ти са нама да видимо шта си засро. Не гине ти бајбокана. И немој се правиш паметан да ти не одвалим бубреге. Баш ме сврбе прсти данаске.

Зато је паметније да се чучи у клоњи. Јес да смрди ал убијај време читањем педерских порука.

Изгледа да ноћас није била у плану никаква рација. Ни оној баби са картама нико није био сумњив. Или јој се јако дремало. Можда је пресисала. Можда су пајкоси пресисали. Тек, шинобус се докотрљао, раја почела да се тегли и улази, па се и Снешко и Данц предружише.

14

Давили су сове на смену. Прво Снешко. Данц је дао карте на цвикање. Паметно што су их купили. Кондуктер је неки новајлија. Упицањио се, изгланцо дугмиће па буди све редом и тражи карте или месечну. Све проверава. Да су рекли: Месечна, а он: Дај да видим, награбусили би. На првој станици би испали. Право у руке пендрекаша. Можда би се и договорили са кондуктером, онако у 4 ока, да је овај маторији, али, пред свим путницима, са овим новаком, нема шансе. Оно, јест да изгледа да сви спавају али, шта знаш ко вреба? Неки цинкарош или преобучени пајкос. Или тајна железничка контрола. Мени свађу.

Клацкали су се кроз мрак. Нема више уличног светла као кроз предграђе. Ушли су у њиве, изван града. Једино још ветар донесе смрад хемије од назад. Прича се да около ништа не расте. Само неки нови коров који не може да се уништи. Вода у каналима је сваки дан друге боје. Браон, роза, црна. Зависи шта фабрике испусте. Људи су, сви, болесни и свакаква деца се рађају. Богаљи. После просе, вуку се, цркавају по подрумима. Чиста пропаст. А фабрике се још шире.

Стигоше у Ново Село. Раја се буди, силази у мрак. На станици гори само једна сијалица. Врата су остала отворена и чује се како се гласови и кашаљ гуше у тами. Онда мртва тишина, па се пали мотор и крену. Кондуктер затвара врата. Светла остају иза.

Данцу се спава. У вагону чкиљи једина сијалица. Сви дремају. Мотор преде. Само мало да затвори очи. Пеку га од овог дима.

Шинобус тргне и Данц отвори очи. Излазе из станице. Окреће се али не може да види име села. Гледа путнике. Фали неколико. Ваљда је Владимировац. Требало би да буде. Дрма Снешка. Овај отвара очи. Клима главом и опет зажмури. "Ди смо?" "Прошли смо Владимировац." Скоро су на пола пута.

15

Ништа.

Тихо: "Данц, дижи се." Гласно: "Мајсторе, стани. Мајсторе, ту ми силазимо. Заспали смо. Стој."

Данц отвара очи. Само што сам очи затворио. Јеби га. Снешко му трпа торбу у руке. "Стој, мајсторе. Само мало." Вуче га за рукаве. "Ајде бре."

Оно мало путника се смеје. "Смотани", каже неко. Они трупкају пролазом. Снешко отвара врата, Данц се најежи. "Фала, мајсторе. Фала. У здравље." И Снешко нестаје у мраку. Данц излази. Један корак, други, и нема трећег степеника. Нема земље. Шинобус креће, он виси. Они изнутра блену у њега. Мора. И пусти се.

Претурио се преко главе и залепио за неки ниски стуб. Пред очи излете искрице. Десно раме. Јебем ти. "Си добро?" Снешко притрчи и подигне га. Туцаник шкрипи под ногама. "Си добро", пита опет и довикне шинобусу: "Јебем ли вам мајку. Да Бог да се спиздили негде."

Данц стоји. Прво не зна шта види. Онда разазна. Тамо иза је неко село. Види се по неко светло. Испред ништа. Ноћ. Киша. И ветар у лице. Зима. Ладно. Јебена вукојебина.

Снешко је покупио његову ташну. "Ево", пружа је. "Задремо сам. Типови су ушли и сели. Нисам и ошацово. Само сам испод ока видо да су ушли и сели. Кад је воз крено а они устали, све ми јасно. Пајкоси. Ја те зграбим, викнем шофера и...", слегне. "Оно иза је Алибунар. До Карловца има 3,4,5, 6 километара. Јебеш ли га. Не знам." "Шта ћемо сад?" "Да се склонимо." "Де бре да се склонимо? Ништа се не види." "Склонимо се до ујутро. Па ће нађемо пут и клај-клај." Данц се окрене. "До села да шипчимо?" Хоће да подигне руку да покаже али бол севне. "У јебем ти. Поштено сам се залепио." "Боли?" "Погоди!"

Снешко се попео на пругу. Гледа. Ко да он може да види нешто. Ни Месеца нема. Облаци се спустили. "Ајмо", каже.

Село ко да је 100 километара далеко. Гиљају и гиљају. И ништа. Праг, камен, праг, камен. Више, ниже. Раме севне на ниже. Ташна му је од олова. Једино што им ветар дува у леђа и гура их. И не шиба киша у лице.

Ни сам не зна како је видео колибу. Тек, била је тамо. Заустави Снешка. Овај је прво није видео. "Одлично. Бар не морамо до села." Спусте се низ бедем, па у њиву. Блато се лепи за баканџе. Нађу врата и уђу.

Није много пространо, не можеш да се усправиш. Снешко кресне упаљач. Колиба склептана од дасака, кров од тулузине. На земљи трава. "Сигурно је кућица чувара баште. Пудара. Одлично, нико ту неће да нас тражи. Можемо да џоњамо на миру. Раскомоти се. Боли? Ако можеш да мрдаш није сломљено. Можеш. Супер."

Ушушкали су се, онако у мраку. Чак постаде и топло. Онако кроз сан чуше како је киша ојачала, и кроз њу прођоше јутарњи возови.

16

Киша је лила из све снаге. Пасје време. Данц затвори врата и врати се у траву. Добро, бар је ветар стао. И, као да је зима попустила. Гладан је, крче му црева. Хладно га погоди и јурне низ врат. Прокишњава. Баш се спустила. Снешко ће начисто да покисне. Отишо да кења. Данас ништа од пута. Није ни керче да истераш.

Снешко се вратио па истурио руке напоље да их опере. "Дај да једемо". Сео је и ножем скида блато са баканџи. Масно је и лепљиво. Скроз се замазао. Опет је опро руке.

Прекрстише се ракијом из Снешкове чутуре. Салама је била жилава, хлеб тврд. Жвакали су из све снаге. Данц ипак успори. Влажи залогаје пљувачком. Не би ваљало да сад још поломи неки зуб. И онако има зубе ко да је пушио петарде. Снешко дотури флашу с водом. Данц отпи. "Ко пишаћка".

Извалише се. Прође шинобус. Подне. Снешко запали. Данц је слаб пушач. Дими само кад је у гужви. Никад натенане. Доста је сав онај дим и чађ у којима живи све ове године. По крову задобује јаче. Данц провири. Пљушти. Спустило се, облаци налегли. Не види се до пруге како цури. Попишо се и пљуно.

Снешко скине бунду и намигне. "Да дремнемо једну партију". Извлачи нешто из појаса и добацује му. "Шта је то?" "Сузавац. За сваки случај. Ако треба прскај у очи а с овим", и добацује кратки пендрек, "удри по глави. И ди стигнеш. А ако се не опамети има да попије ово", и покаже револвер. Црна, излизана справица. "Одакле ти?" "Па шта си мислио? Да идемо ко муве без главе. Реко ми тип: Мож се пазиш гужве колко оћеш ал тамо, куме, брица ради само тако. Набави мало артиљерије. Да и поплашиш. Да не дођу јако близу. Јеби га. Има ги разни. За пар ципела уши би ти фикнули. Немо рескираш. Нек ти буде при руци."

Данц стрпа ствари у џепове и легоше. Само су им главе вириле из траве. Од горе је куцкао мир који уђе у њих и заспаше.

17

Било је мрачно и тихо кад се Данц пробудио. Окружен топлотом лежао је мирно. Као да је све било негде изван њега. Оно што је било и што може бити. Далеко. За неког другог човека. А њему је добро. Топло. Сумрак између дасака.

На кашаљ помери главу. "Не спаваш". "Ц." "Које доба?" "Око 5". "Ујутру?" "Увече". "Стала киша". "Изгледа." "Како ћемо сутра? Пешке?" "Не знам". "Да стопирамо". "Није сигурно." "А да се накачимо на неки камион? Ко кад смо били клинци. Сећаш се? Он успори а ми се убацимо. Колко смо се пута тако возили."

"Више сам био за возове. Кад смо оно мажњавали крумпир. Сећаш се кад се Трле заглавио? Није мого да извуче дупе. Јеби га, увек је био трапав. Зато су га и кокнули у оном магацину. Њега и Славка Лампу." "Још смо се и добро извукли. Мене су из дома послали на занат кад ми је стара умрла. А ти си испарио. Сви други су заглавили". "То је зато што су се много осилили а нису тели да плаћају осигурање. Мени су Гарагани одма рекли: Пази, ти твоји гуланфери су обични гологузани. Неће дуго. Овде се зна шта је чије и ко шта сме. Док сте били клинци још су вас и пуштали. Ајде де. Деца. Ни више ни мање. Ал сад... Ти си наполак Мандов па ти кажемо. Немо посе да се чудиш. И ја се извучем. Моје дупе моја слобода. А Трлета и друге су оцинкарили. После сам био у разна друштва. Прво шегрт па калфа. Добро је било."

"Што си онда нашо посо?" "Шта ћу кад волем женске 100 посто. Због пичке сам много врдо. Моји иду у бизнис а ја заборавио, ваљо се по кревет. Једанпут, двапут. Зове ме шеф и каже: Мени пицолизци не требају. Бирај. А и он има добру жену. Видим, биће свашта. Био сам на ивицу. Зато нађем посо. Да мисле да сам се опаметио. А и било ми је боље. Свашта видим, свашта знам. Лова није нека па мораш и да се испомажеш. После сам се и оженио. Моро сам, имала гадне буразере а била трудна. Јеби га. Овај мој је много гадан. Ди га треснем само деца расту..."

"Тако ја, кад сам изашо са заната, никог нисам нашо. Све нови клинци код нас. А онда су и са твојим крајем затегли. Због неке улице, шта ја знам? И моро сам да се бацим на шљаку. Док те опет нисам срео. На сред улице. Чисти Снешко па све пршти. Нисам верово да си то ти. Мислио сам да си већ дотеро до кнеза." "Много си па мислио. Мусави, дроњави Данц. Да ти нисам набавио онај посо не би дуго. Смрдео си на фарбу на километар. Ко да је пијеш".

"И тако смо засрали до гуше... Ал су то била добра времена. Ипак. Прва пљуга, шљока, туцање, дрписање. Све ново. Па кад смо упадали на фине журке. Тако сам и покупио то име Данц. И Марица њено МЦи. Као све капирамо енглиш, још само да киднемо преко. А тамо само нас чекају. Свашта смо срали... Срање." "Јеби га, мора тако."

Из далека се огласи воз.

"Си гладан?" "Ц". "Добро. Лаку ноћ." "Ноћ".

18

Ипак су ишли пругом. За сваки случај. Пут је текао негде у близини, слева, могли су да чују возила. Али, путем се свако мота. И може да стане и поставља питања. Незгодна. Зато ударише пругом. Чим је воз из Бге одклопарао.

Јутро је свануло сиво. Ветар гони облаке у лице. Покупили су шаргарепе и 2 необрана парадајза и то доручковали. Парадајз су морали да перу водом за пиће. Био је прљав од јучерашње кише.

Наједном, пут се приближи и крене упоредо са пругом. Чучну иза жбуња. Напред се пруга и пут пењу на насип насут кроз неку долину. С лева је Алибунар, види се кроз измаглицу.

Шта сад? Да се спусте па опет попну? Тешко. А место је душу дало за контролу. Снешко вири и чешка се. "Јебем ли га. Да заждимо па шта буде." Спреме се. Пут празан, пруга исто. "Сад!" Ђипе и јурну. Нико да викне. Само вране, уплашене, узлете.

Протрче па у жбуње. Ништа. Надаље се пут одваја, иде својим путем. Одувају се па даље.

Како су напредовали тако је све мање земље обрађено. Коначно нестаде и башти и кукурузишта. Свуда око њих коров. Ничија земља. Сељацима у селу иза њих није требало више земље. Ради се само земља најближа кући. Остало нек стоји. Неће да побегне ако устреба. Исто је и са онима из следећег села. Раде само колико им треба.

Око 11 им досади шетња. Нису навикли. Стигну до багремара крај пруге и уђу. Дрво је болесно, отпада му кора и сво је, некако, закржљало. Младице шибају и боцкају али они нађу малу чистину и поседају. Окрену леђа ветру. Овде мање дува. Данцу су се образи, и поред тродневне браде, смрзли. Бриде на додир. Запалише. Снешко отвори ташну и дода флашу. Није још пуно воде остало.

"Колко до Карловца?" "Не би требало пуно. Пола смо прешли." "Нисам навико оволико да идем. Црко сам." "И ја сам балдисо." "Раме ме мало штреца. Жуљају ме баканџе... Јеси видо колко је ово широко. Де год погледаш равно. Нисам навико. Код нас су све зграде, само мало чистине... Ма, важно да нам пут добро иде." "Завежи. Немој да урекнеш".

Кренули су око 2, кад прође шинобус. Никако им се није ишло. Прво су мало ручали. Хлеб је био тако тврд да су могли само да га глођу. Ко мишеви. А и није га пуно остало. Онда су опет запалили и мало дремали. Ипак, морало се даље.

Коров замени кукуруз. Ветар ојача и засвира на стабљике. Облаци су били све тамнији.

Предвече се пут опет довуче до пруге. Стану. Зезнута ствар. Убило се за контролу и једног и другог. Ал нема врдања. Само напред. Пређу на пут и крену средином. Кад је бал нек је бал. Једни фарови их забљесну а камион протутњи. Ветар звижди на све стране.

И опет пређоше а пут остане близу пруге па наставе поред њега. Већ се добро смркло. Напред се упале светла. Карловац. Скоро су стигли. Данц се загледа. Ветар га ошине и очи засузе. И није било тако страшно. Још да нађу МЦи. Мало касне ал зна она да по киши нису могли. Кад већ нису стигли правог дана значи да су морали пешке. Паметна је она главица.

Ишли су час по каналу поред пута час по бедему а кад се потпуно смркло и по асвалту. Воз за Вршац прође слева. Стигоше до табле. Банатски Карловац, велика бела слова. И никога около. Керови лају у селу, понеки глас долети на ветру. Стану на сред пута. Она, може бити, није сигурна да су та 2 човека у мраку они. Притајила се и чека, ко зна ко се све мува. Снешко кресне двапут упаљач. Ништа. "Срање".

Мувају се горе-доле, џабе. Онда сиђу с пута. У село им се, сад, по мраку, не иде. А и не знају где је кућа те тетке. Биће најбоље да се сачека јутро. Увуку се у неку напола срушену шупу и полежу на земљу. Није било ничег да се покрију.

Шта не ваља? Где је? Можда их није видела због мрака па се вратила код тетке. Да је нису ухапсили? Зашто би? Дозвола јој важи до сутра у подне, ал шта га знаш... А таман је све кренуло како ваља, без гужве. Не би га она цинкала. Ал, ништа они не питају, само, кад те скембају и притегну свашта признаш. Није ваљда. Добро је Снешко реко: Немо да урекнеш... Није ваљда... Сигурно... Ко...

Данц је лоше сањао. Бивало је све хладније и он се пред зору пробуди, цвокоћући. Напољу опет тутњи воз.

19

"Шта ћемо сад?"

Чуче у кукурузима уз пут. Понеко возило промакне. Ветар носи облаке. Захладнело је. Ноћас се иње нахватало. Око табле ни живе душе. Ко је моро још јутрос је отишо у њиве. Бректање трактора их је тргло па се вратише овамо. Цвокотали су и кашљали. Зато Снешко отвори чутуру. Обична брља ал прија по овој зими. Мало су жвакнули, није ни било за више. Хлеб се скаменио.

Чуче и чекају. Пут празан.

"Знаш шта, бате? Идем ја у село. Да купим нешто за јело." "Ти ниси чист. Све време се скривамо а ти сад оћеш мечки на рупу. Сереш." "Ма какви. Шта ће они да виде? Један безвезни Мандов. Такви има ко гована около. Само мало да се удесим." "Пази само да они не удесе тебе". "Јебем ли га ако ме поред ове пуце ћапе. Ако чујеш да се пуца да знаш да сам ја."

Није морао пуно да се удешава. Били су и онако блатњави. "Нема бринеш. Купим клопу и врћем се. Можда нешто чујем." Окрене се и изађе на пут, згури се и почне да ћопа. Да га не зна Данц би сигурно помислио: Још један Мандов скитница. Вуче се, проси и краде. Како га још нису укебали.

Снешко уђе у село и Данц остане сам. Кукуруз око њега шушти и он поче да се трза на сваки гласнији звук. Утроњо се. Сам је на непознатом. Никога нема. Нема МЦи. Нису мислили да овако нешто може да се деси. Он зна да та њега тетка живи ту ал никад се није интересово. Једном му је рекла, као: тетка ми је писала да дођем, нешто је болесна, само он није обратио пажњу. Тја, тамо неки бабац у вукојебини. Никад тако далеко од Бге није био. И компликовано је то. Моли шефа да те пусти, тражи дозволу. Па још они нису венчани па можда њему не би ни дали. Гњаважа. А ни МЦи није много наваљивала. И де ће сад тамо? А сад то испало важно. И сад?

Време се тегли. Данц нема сат. Ко зна колико је сати? Де је досад? Ветар свира.

20

Стигао је кроз 100 година. Упртио џиновску торбу и каска путем. Данц устане и звизне и овај утрчи у заклон. "Де си бре досад?". "Ево га. Види шта сам купио," извлачи кобасице, "Поломили се кад су видели лову". "Ништа те нису питали?" "Ц. Правио сам се мало бр-бр." "Онда се и ниси пуно правио. А јел те неко прати?" "Јебем ти!? Нисам сигуран. Џада!"

Зажде низ кукуруз. Па у другу њиву, налево. Трчи. Трчи. Трчи.

Кад су цркли пруће се на земљу. Дахћу. "Паметан си ти Данц. Нема шта. Само кад оћеш." "Је си чуо нешто?" Зна се на шта мисли. "Ништа и свашта. Прво, изгледа да нико није ућоркиран задњих дана. Да јесте већ би се неко излајао. Макар оно: Немо се муваш около да не прођеш ко тај и тај. Сеље воле да буду опасни. И паметни. И да ти то набијају на нос. Друго, бус за Бегу има у пола 2 а воз око подне. Ако јој дозвола истиче данас у подне мора да буде на станици. Зато ћемо да звирнемо ко чека воз. Путом и онако не можемо даље. Мож да уђемо у село, ал дал ће да изађемо није сигурно. Шта знаш?"

И опет ударе кроз кукурузе. Па преко пута у кукурузе. До пруге. Само овај пут мало мало па стану и слушају. Не дишу. Скоро да њушкају ваздух. Пут су шацовали бар 5 минута. И пругу. На крају су претрчали и једно и друго. Пруга иде ивицом села. Многе куће око ње су празне. Станица штрчи сама, поред ње је неки споменик.

Сакривени иза зидова празне штале, баш насупрот станице, извирују. Железничар шета и маше некаквим чекићем, униформа му масна с флекама скорелог блата. Сеље седе на клупи и жваћу. Тишина. Само ветар витла сасушени коров око колосека и звижди кроз рупе на крову.

Онда стиже МЦи. Иде полако, све се осврће. Намрштена је. Ко зна шта јој се мота по глави? Да су је оставили. Да су их ухватили. Стаје на перон и спушта куфер. Железничар је примети, застане, па јој приђе од назад и блене. Она га не констатује.

"Потрефио си га. Како даље?" "Ништа. Устани и изађи. Намештај панталоне. Да мисле да си био да кењаш. Одшетај до ње и магла. Пичи право. Ја ћу вас стигнем."

Нема друге. Данц устане и изађе. Нико га не констатује. Њему је ко да је го. Иде и намешта панталоне. Пређе први колосек. Још се намешта, откопчава и закопчава шлиц. Железничар га види и настави да киби МЦи. Она све нешто гледа около, никако да га види. Сеље живе за себе.

Данц се попне на перон. И она га погледа. Очи само што јој не искоче.

Сирена запишти, железничар погледа низ шине, Данц подиже куфер. Шинобус стиже. Сви га гледају. Данц креће уназад, МЦи за њим. Стижу до угла зграде станице. Шинобус стаје, путници излазе, железничар махне чекићем и мотор креће.

Њих више нема тамо.

21

Одмах изван Карловца, с десне стране пруге, су 3 језера. Нешто се ту копало раније па се рупе напуниле кишницом и зарасле у трску и коров. Сад је вода пуна ђубрета, смрди.

МЦи и Данц то не осећају. Грле се. Из све снаге. "Мислила сам..." Заплака се. "Добро, добро." Љуби је. "Добро је."

Трка се ломи и ево Снешка. "Ди си, бре, снајка? Све смо живо претурили. Овај запо: Она па она."

Мало се смеје на њих. "Ајде сад. Ајде", и продужи, "Нема одмора док траје обнова".

Газе брзо. Кроз чисту равницу. Нигде заклона. Ветар брија, гања облаке. Увукао се у кости. Пут опет тече поред, сад здесна. Возила пролазе, неки праисторијски камиони и аутобуси и трактори. Никакви пајкоси на видику. За сада. Ваљда им је то нека срећа. И онако немају где да се сакрију. Само голи ветродром до краја погледа.

С оне стране пута је полузатрпани базен. Некад су се ту купали. Сад се легу жабе. Пропаст, свуда пропаст.

Сели су да се одморе кад су видели село. Николинци. Човеку лакне кад види да је близу неког циља. Нашли су рупу и увукли се. Песак су копали овде, шта ли. Ветар завија изнад. "Начисто сам се смрзо." "Ће да једемо?" "Имам ја неке колаче. Тетка ми спремила." "Дај." "Шта ти је рекла кад си дошла?" "Ју, дете, што си порасла. Удавила ме. Живи сама а све педантно: Ово стоји овде, пази да не помераш." "Добри колачи." "Ипак јој било жао кад сам пошла. Већ је мислила да сам нашла неког кад стално увече излазим." "Па си нашла?" "Марш. Све саме сировине."

Ћуте и жваћу.

"Дува ко блесав. Нема никакав заклон." "Како то да с ове стране нико не сеје?" "Неће. Каже тетка да ови Какатуљи много краду. Зато се сеје само према Алибунару. И то је доста. А Какатуљи из Николинца не сеју јер кажу да им Срби краду. Они сеју само према Уљми, тамо су исто Какатуљи. А организовали су и стражу против лопова. Морамо да пазимо. У Николинце већ и нема пуно људи. Била је нека гужва тамо па су многи отишли у Уљму." "Без везе." "Ал је тако. Кад се сви мрзе и ови видли па... А за оне на каналу кажу само: Несретници."

Сумрак се хвата. Ветар не посустаје. Они газе кроз све то. Пут се некако изгубио. Вратиће се већ. С леве стране пруге је нека сива земља. Нема ни корова. Само ниска, сува трава. Слатина. Пуно је рупа са водом. Снешко угази у једну кад су се склањали од шинобуса. Псује. Нога му је скоро до колена мокра. "Јебем ти." Шљапка кад гази.

Срећом, село је близу. Многе куће су разрушене а зидови црни од ватре. Ко зна шта је било ту? Ипак, нађу једну кућу са пола крова. Унутра базди на влагу. Зидови су од земљаних цигли, тек по неки ред је од печене цигле.

Морали су да упале малу ватру да се Снешко осуши. Хладно је. Пара излази из уста. Смрзо би се до ујутру. У селу једва да гори понеко светло. И керови ретко лају. Валда неће да их виде. Нису ваљда тако курате среће.

Скупили су се. Данц загрли МЦи. Сва дрхти. Снешко греје Данцу леђа.

Заспаше.

22

Ватра се угасила. Били су будни још пре него што је прошао јутарњи шинобус. Нека се магла увукла. Ћутали су и жмурили ал џабе. Цвокотање не попушта. На крају Данц скочи: "Срање". Поломио је неке летве и запалио их. Дим их обавија. Кашљу. "Јебем ти ватру." Али, ипак је ухватила и они се привуку. Ко тифусари, цупкају и цвокоћу.

Онда су нашли неке жице, изгорели их у пламену, набили кобасице и испекли их. Човече, како то прија. Греје плућа.

Обавили су нужде и крећу. Данас би требало да запну и стигну до Уљме. А то је пола дана од канала. Уљма-Влајковац 4-5 километара.

Напољу се све бели. Стегао мраз. Барице залеђене. Ветар пирка, ледено. Некаква тишина се спустила. Укоченост. Само вране лете.

Нису се ни сакрили кад је воз из Бге прошао. Сишли су са пруге и стали. Замах од проласка је био топао.

Наставили су, напред Снешко, па МЦи и Данц. Нешто га жига оно раме. А било се примирило а ни он није форсирао. Носио је куфер у левој. Његова ташна је и онако празна. Али, од јутрос, ко да се мраз увуко унутра и севне с времена на време.

Стали су да ручају кад је прошао подневни шинобус из Вршца. Тек да преваре глад. МЦи се осврће. "Ко да нас неко прати". И они се окрећу. "Ништа нисам видо". "Ни ја." "То ти се чини од ветра." "Ипак..." Ипак се и даље осврћу. Јеби га, никад се не зна. Свашта можеш да чујеш. Само ако ти се оће. Крену даље.

После пола сата се окрену и имају шта да виде. Тамо где су јели гомила џукела. Оставили су неке кожурице и корице и ови се сад туку око тога. "Како ли су нањушили?" Пруже корак. На мах би се чуло режање. Стигну до једног дрвета. Ако устреба лако ће да загребу горе.

Није требало. Чопор оде својим путем. Они својим.

23

До Уљме су се једва довукли. Да није било тако хладно спавали би напољу. Некако, никоме тај дан није ваљао.

Вуку се, ко пребијени. Оно мало фрке са џукелама брзо је прошло и вратила се тупост. Данца, опет, жуља баканџа. Снешко се није зезо. МЦи се набурила и посртала. Ветар био све хладнији. Шугав дан.

Кад их је престигао воз и Бге, око пола 5, село још није било на видику. Дебело се смркло кад су се приближили. Светла камиона јурила су путем.

Лево од пруге су неке зградурине. Све урасло у коров и багремар. Празне хале и магацини. Као да је ту била циглана. Мало даље Данц, тражећи место за нужду, откри огромну рупчагу. Црни се у мраку. Одатле су копали земљу за цигле. Ушли су у неку мању халу. Унутра разбацане машине. И свуда сломљене цигле.

Снешко је запалио ватру. И поломљених дасака има свуда унаоколо. "Не би трабало..." "Јебем ли га. Ноћас има да стегне гадно. Небо је скроз чисто. Ја се смрзо, ко пичка." "Може неко да нас види. Ако се нека стража мува около напољу онда је то скоро сигурно." "Добро. Само да се загрејемо. И дупе ми се скочањило." Снешко га окрене ватри да га мало поврати.

Испржене кобасице су пријале. Поделише и преосталу брљу из чутуре. Чували су је за крај пута. А ово му је то. Скоро крај.

Расположење се поправи а постане и топлије у њиховом ћошку. Као да се и ветар примирио. Направе лежај од дасака и полегају. Ватра је пуцкетала и играла се сенкама.

Последњи воз из Бге им протутњи кроз сан. Још је било топло.

24

Јутарњи шинобус из Вршца прође. Данцу би хладно на леђима. Отвори очи и окрене се.

Мрак. Жар бљесне. Снешко дува у пепео, кроз дим лизне пламен, па оде по даске, ломи их. МЦи се придигне.

С пуним рукама дрвета Снешко се враћа. Види да их је пробудио. "Зима је..." Данц устаје и навлачи баканџе. Ништа од спавања. МЦи седећи облачи капут и обува ципеле. Снешко стоји над ватром и кези им се.

"Не мрдај!", дерња се глас. Долази одасвуд. И нигде. Пресеко их. Снешко се и даље кези. Сијају златњаци. 3 типа излазе из мрака. Ружни. И они се кезе. И цеви Узија. "Руке у вис", командује онај у средини и даске испадају из наручја. На жар. Искре сукну у вис. Дим. Груне пуцањ. И одговор. Говорник пада.

Данц граби куфер и МЦи. Други тип прискаче и он га залепи куфером, из замаха. Тип пада. Данц га ритне шпицом у главу. Баканџа има челичну капицу за заштиту прстију. Претрче га.

На другој страни трећи застаје и Снешко се баца, на њему је, пљуште ударци дршке револвера по глави и овај се скљока. Снешко граби аутомат и они јуре према излазу. Нико не вришти за њима.

Напољу су и улећу у жбуње и маглу. Протрчавају кроз једну халу. И још једну. Багрем шиба и гули кожу. У ушима шушти и лупа. Али, нико не вришти.

Избијају на чистину. Срање. Из неба се цеди светло, килаво. Угазе у канал без воде и полегају.

Тишина и тишина и тишина.

И ветар је стао.

Хватају дах кроз зубе.

"Јебем ти." "Нису имали униформе. Банда." "Стража?" "Дигли би већ узбуну. Не би ишли само тројица." "Јебем ти живот." "Де ћемо?" "Само право. На канал." "Пичку материну." "Ајде". "Узми машинку. Знаш да кокаш с овим?" "Не сери."

Вуку се, погурени. Десно се једно светло пење. Иза њих жмирка село. Стижу до кукуруза. Више нису голи на голом. Сад само право. Право.

Негде залају пси и они се смрзну у пола корака. Упиру цеви.

Тишина. Напред. Листови секу кожу.

Раздањује се. Неко болесно светло.

"Не могу више." Снешко пада. "Шта?" Данц га хвата за јакну а овај стење. Има рупу на рамену. Скидају му јакну, џемпер, кошуљу, дуксер. Све је натопљено.

Кожа је сива. Из ране избија пара. МЦи додаје марамицу. Срање. Данц не зна ништа о ранама. Ракију су синоћ исцедили. Шкргућу зуби. Крв се лепи. Нема рупе с друге стране. Метак није излетео. Јеби га. Обрише крв а МЦи вади неке гаће из куфера и њима покрива рану. Снешко гледа. Тео би да се искези али то не личи ни на шта. Облаче га. "Одмори мало. Имамо форе." Како га само закачи. Јеби га. А добро је кренуло. Ал шлаг је остао за крај.

25

Разданило се. Шинобус који пролази из Бге око 7 прође. 9 сати. Тишина. Како мрднеш тако кукуруз шушне. Ко за инат.

Снешко дрема. Застење по неки пут. Неколико стабљика кукуруза су му кревет. У другој врсти МЦи седи на куферу. Скрстила је руке и буљи у земљу. Капут јој накриво закопчан још од ноћас. Данц је дотакне. "Идем мало да прошњуфам." Подигла је главу. Лице јој умазано, коса рашчупана. "Немој дуго. Бојим се." "Нећу. Оћеш ти дам пиштољ од Снешка?" Одмахне. "Само дођи брзо."

Данц узме Узи и пође. Успут је стао да се истресе. Добио је пролив. На крају кукурузишта залегне. Иза њега, подаље, пут и пруга се укрштају. Они су сад између. Пут иде преко моста изнад пруге и улази у село. Нико не пролази. Небо је сиво, прљаво. Иње на све стране.

Оно сигурно није била стража. Да јесте сад би већ по путу јурцала кола. Сигурно би кренули у хајку. Али, стража је 100 посто чула пуцњаву и мора да су отишли да виде шта је. Могли су да зграбе ону двојицу. Онда би ти сигурно пропевали. И сад би стража јурила њих. Само што он не види никог. Све празно. Да нису она двојица киднула? На другу страну, па их сад тамо гањају? Ко ће га знати? Срање.

Врати се у кукурузе, пође напред, до другог краја њиве. Залегне. Испред су неке њиве, празне. И бедем. Целом дужином погледа. Висок једно 5-6 метара. На врху расте дрвеће. Иза мора да је канал. Тако некако је и Снешко објашњавао. Значи, ту смо. Још сат. Нек буде 2, због Снешка. Само, како ће се он попети? Много је стрмо. Прави брег. А има и да клизи због иња. Срање. Ма, ако треба, има да га носи у зубима. Само да стигну већ једанпут.

Устане и крене назад. Ваљда тамо има лекар. Ил неко ко се разуме у ране. Сигурно има. Тамо живе свакакви људи. Па да. Ма, биће некако. Кад су довде догурали.

Стане. Где ли су? Отприлике су овде били. Требали да буду. Осврће се. Јебем ти. Кукуруз је свуда исти. Ко зид. Шта је ово?

Чучне. Ослушкује.

Ништа.

Само листови шупкају.

Почне да звижди. Тихо.

"Еј, ту смо." Тргне се. Глас долази иза њега. Срце му залупа. МЦи вири кроз зид. Тако му треба кад лупа главу кад не треба. Дође до њих. Снешко је будан. "Добро је. Близу смо. А изгледа да нас нико је јури." Слушају га. "Мислим да сачекамо да прође онај воз око подне па да пођемо. Ајде да једемо". Данц види како им се враћа расположење. И њему, сад кад су заједно. Некако ће да изгурају. Биће добро.

26

Још клопарају шине, негде испред.

"Идемо".

МЦи води. Није хтела да баци куфер макар је празан. Остало им је парче кобасице и хлеба. То је ставила у џеп. Али, куфер јој од маме. Не да га. Можда ће моћи да га утрапе тамо.

Данц шлепује Снешка. Овај му се ухватио за опасач. Рана изгледа да не крвари више. Снешко се као смијуљи. Ал шкргуће зубима.

Иду полако. Између кукуруза може да се иде само један по један.

И стижу пред крај кукурузишта. Даље је чистина. Пољски пут па још којих 30-40 метара. И успон. Све без заклона. Седну. Данц провирује. Никога ни с једне ни с друге стране. "Да сачекамо мало. Да смркне. Не видим никог ал... Јебем ли га. Шта знам."

Гледају како се небо тмури. Ветар пирка.

27

Земља црни. Лица се једва разазнају. Само се очи цакле. Ништа не мрда. Устану и крену.

Изађу напоље. Иду полако. Пипаво. Ко да су голи.

Ипак, за пар корака, брзо, стигну до бедема. МЦ пође узбрдо али почне да клизи и спусти се доле. Негде на половини успона је нешто као степеница, равно. Тако се до врха пењеш у 2 пута. МЦи се мало залети и запне. И некако извуче до равног. "Морамо и ми да запнемо. Из прве". Снешко климне. Јаче се прихвати опасача. Пођу уназад па у трк. И горе.

Стигли су скоро до пола. Онда је нестало залета, па ни горе ни доле. Данц замлатара рукама. "Не дај!", и зграби траву. Снешко све више вуче на доле. Падну на колена. Пузе. Одупиру се о земљу. Она се круни. Данц забије прсте у бокоре траве. Чује како Снешко стење. Некако, ипак, миле на горе.

Онда неко зграби Данца за крагну и вуче. МЦи.

И стигну. На равном. Дахћу. "Зајебано." "Није баш лако. Ни за кога ко је цео а не зна за мене овако пробушеног." "Не сери."

Друга узбрдица као да је блажа, али и уз ову мора из прве. Што пре. Још док су загрејани. Данц забаци аутомат на леђа. Нема пуно места за залет. Машу рукама ко да ће да полете. Потрче. МЦи прва, за њом Данц и Снешко. Врх је ту. Близи. Још мало. До дрвећа, црњег од сумрака.

МЦи стаје. Шта сад? Спустила је руке. Данц стане, диже поглед.

Нека сенка се одвојила од стабала. Јасно се види наспрам неба. "Куд сте наврли?", каже им тај.

Они стоје и полако клизе. Снешко падне на колена.

"Који му је?", пита онај горе. "Болестан је." "Јел да. Ма немој."

И даље клизе и стигну до степенице. Усправе се.

"И, куд сте пошли?" Данц диже руке. "Види им папире". И још једна сенка се издваја и сјури доле.

"Дај!" МЦи претура и даје. "Ово је нека...", тип се труди да види слова. У униформи је. Пајкос. "Бем ти мрак. Мари... ка. Не, Марица. Хрнка. Крнка. Тако некако."

Данц вади личњак. Снешка му дотура свој. Још је на коленима. Узи је иза леђа, изгледа да га нико не види. Они су доле, у мраку. Пружа папире пајкосу, скроз је испружио руку. Само да овај не приђе.

"А ови су... Андреја. Неки Срдо. Курац ми мрдо", грокће, "А ортак му је Банди Самло. Ваљда тако".

"Све неки домаћи народ. Одакле су?" "Карловац, Београд и ова је из Бегеша." "Опа". "То је моја жена", каже Данц. "Па, што нема твоје презиме?" "Нисмо се још регистровали". "Онда је курва. Тако кажи." Говор му је некако мутан, није чисти српски. Макар што зна речи. "И, куд сте наврли по мраку?... Нешто ми смрдите вас троје. Да нисте неки лопови? Јел истина? Крадете около? Или продајете ову дроцу сељама? А?"

"Није тако, госпон шефе." "Па ово је неки Мандов", јави се трећи. "Једна курва, један Мандов и, који је курац овај трећи? Ово је неки путујући куплерај. Шта да радимо с њима?"

Пајкос поред њих гракне. "Ова мала..."

"Ако су католици може", четврти глас. Исто горе.

"Сте чули? Ако сте католици може да идете. Мала остаје. Треба да нам очисти пиштоље. После ће вас стигне. Ако може да иде. Ако је професионалка из Бегеша неће јој буде ништа. Сачекајте је ви лепо с оне стране моста. Она ће да плати прелаз. Ај сад, јесте ви католици?"

Данц гледа горе и већ га боли глава од кривљења врата. Стегао је песнице.

С десна Снешко нешто мумља: "Госпон шефе, јесте. Јесте", 2 пуцња,"Јебаћу ти мајку Какатуљску." Устао је и пуца горе. И онај горе пада. И још један.

Данц тргне Узи и сече пајкоса поред МЦи а онда, стојећки, праши горе по дрвећу. Један одговара. Сева олово поред њега.

"Мајку ли вам усрану", кркља Снешко и пада на лице.

Данц јури горе. "Бежи!", виче на МЦи. "Бежи". И ње нема. Нестала је у мраку.

Од горе суне ватра и ошине по њему. Занесе га уназад.

Али он је у замаху. Избија на врх брда и повлачи ороз. Пајкос зија док га ватра кида.

Ноге га још носе. Претрчава до друге стране. Тамо доле светлуца вода. Горе и доле. Канал.

Пада на колена. Ваздух кркља у грудима. Цури напоље.

Тамо доле, далеко, намигују му светла. Чамци. Људи.

Стигли су. Срање.

И пада на лице. Трава му уђе у очи и уста.

Јебем ти. Пасе траву.

(1991)

// Пројекат Растко / Књижевност / Српска фантастика //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]