|
|
 |
Браћа по лицу
Искључујем се. У шупљини која остане не чујем али осећам да неко вришти. Знам да сам то ја. Руке, дрхтећи, петљају око шлема. Хтеле би да га стргну. Али, условљеност преузме контролу и отварам очи. Мрак иза капака заузму зелене сенке. Горчина изнутра јурне и распрсне се. Повраћам воду у дугим, трзавим грчевима, ослоњен на све четири. Стомак је плоча која одбија да буде сломљена. Сузе пеку. Коначно ухватим дах и седнем. Странац ме тапше по рамену. Фока клечи мало даље и осматра. Тигар је негде у жбуњу. Орг у крошњама. Пљунем заосталу слуз и одмахнем: "Све је покривено". Странац климне. Откачим чутуру и малим гутљајима покушам да исперем уста. Не помаже. Устанем, проверавајући опрему, спустим визир, уопште не знам када сам га отворио, и махнем. Покрет. Камуфлажни полимер игра се са џунглом. Нема стајања. Успоравамо свака 2 сата по 15 минута. Довољно да се пулс смири и плућа дођу до више ваздуха. Затим ударамо оштар темпо. Провлачимо се, пузимо, прескачемо, бауљамо, пењемо, силазимо, прескачемо. Са што мање шумова, без говора. Команде се издају рукама, длановима, главом. Оштри четвороугао напредује. Крила прате покрете чела, зачеље њих. Размак између бораца је најмање 20 метара. Тачка пресека линија бок-бок, чело-зачеље је празна, зато смо збијенији него што је прописано. Али, централног борца немамо. Као ни двојицу летећих. Остали су на месту рандевуа. Добро, ту је и Орг али он одлази, враћа се, већ према својој условљености и није у формацији. Џунгла је, изгледа, нефризирана. Немам ни времена ни воље да обавим тестирања. Истина, удисао сам, између налета мучнине и бљувања, голим носом али то не значи ништа. У затвореном, под крошњама, халуциотрови вијугају као змије, ношени неосетним струјама. Исто је и са инсектима. Да имамо летеће они би радили биохем анализе. Овако, не смемо да се ослонимо на своје њушке, ма како да су побољшане. Зато газимо затворених шлемова, дишемо кроз филтере. Свако пази да не открије део коже и тако привуче неку бубу која ће да га грицне и елиминише из такмичења. Да знамо који је феромон у игри могли би да се измажемо одбијачем и шетамо голи и безбедни, бар што се мува и њихове родбине тиче. Наравски, и од свега осталог мораш се бранити па наш корисни терет достиже готово 60 кила, упркос минимализацији. Раније генерације теглиле су још 30-так кила више а биле рањивије. Свакакви гологузани са пушком и шаком пиринча у џепу јебали су их у здрав мозак. Мада, ако ћемо право, ни ми се нисмо прославили. Пукли смо не на снази него на дрчности. Сви су, изгледа, скуцали да је ово, као и стотине пута раније, рутинска операција преоравања и, стога, превише ствари узели здраво за готово. Само разлика испала драстична. Толика да од претраживања фреквенција блокираних шумом добијеш напад. А јурио сам кроз њих ко брза брзина. Да сам био спорији ухватили би ме у хипномашину и испрали мозак. Толико о бољим резултатима. Тачка. Крај спота. Вечити сумрак сраста у ноћ и време је да се стане. Није препоручљиво базати по тами. Ниједан инфрацрвени није довољно јак да би открио краке паштетице, паучинасте жице одскочно-распрскавајућих и сличних прскалица, па ни класичне скривене рупе са оштрим кочевима. А осветљавање лампама исто је што и самоубиство, само болније. Дакле, преостаје само да се притајимо, спавамо и чекамо јутро. Жваћемо енергокоцке чучећи у папрати, превише близу један другом. Да нас заскочи минобацачка било би меса до колена, нико се не би извукао. Али морамо да се видимо и дотакнемо. Како год тренирани и условљавани ми нисмо соло фрикови него група и првенствено у њој функционишемо. Плус, зна се да прогоњене звери траже своје а овако разбуцани ми смо баш то. Колика ли је повезаност једноврсне браће, кад је наша оволика, не могу ни да замислим. Једино солере уче да су све, пумпају снагом и его лудилом које их, кад треба, води у сигурну смрт ако је у питању камиказа задатак. Зато их и држе одвојено, изоловане од нас. Видео сам само двојицу таквих. Једног мртвог и искасапљеног. Упао је у логор и скењао цео штаб главоња а онда и колико год је могао осталих специјалаца и аматера. Када је пао још је, онако напумпан свим и свачим, мрдао па су на њему уживо вежбали хирургију, касапљење, ломљења, черечења, чупања и сличне занимације. Наши су, оно што је остало, спаковали у кесу за Пигмеје. Руке и ноге су сложили као цепанице, унакрс, ништа их није везивало за труп сем мало кожурице. Други, у ствари друга солерка је пола дана базала ивицом наше команде чекајући заказани састанак. Али, њен надређени је каснио, линије веза су пукле због јаке контре. Ова је шпартала около као фурија, мало-мало нестајала у зеленишу и нечујно искрсавала на другом месту. Борци су постали нервозни. Није ти свеједно кад око тебе обиграва 70 кила чистих мишића са ко зна како повезаним и условљеним адреналин реакцијама. То може да разбуца пола чете док стигнеш да зуцнеш и викнеш 'узбуна'. Остатак бива утамањен пре него разуме шта им се прича. Како год, није нам прилазила а онда је нестала. Није стигао ни њен командант. Причало се да му је пошла у сусрет, саслушала наређења а онда му ишчупала уши и језик за казну. Тешко оном ко то јебе па омане... Но, ми смо имали преча посла од бистрења тог случаја. Прво смо морали да се бранимо а после нападамо. И победимо. За разлику од овог пута када смо добили пацке. Осматрам и ослушкујем. Ноћ бруји од гласова ловаца и ловљених. Нико од њих није се, за сада, намерио на нас. Бљесне понегде бунар светла кад се крошње, за трен, отворе и пропусте зрак месечине што закратко блокира појачиваче у визиру. Не могу да одредим тачну удаљеност до тамо јер смо све компју функције искључили како нас не би одала зрачења. Колико то користи – не знам. Можда ништа а можда смо већ избегли неке нисколетеће трагаче за таквим импулсима. Остаје ми да уживам у равној, једно-димензионалној ноћи састављеној од мрљи мрака и сенки. У неко доба, од горе, стигне цвркут. Орг јавља да је стигао. Климнем му и склупчам се ту где сам стражарчио. Сан одмах навали на очи. Тонем дубоко. Нема бриге, кад Орг чува нико не може да буде неопажен. Условљеност којој је довољно да кажем да хоћу да заспим и хемија ураде своје. Без снова. Тачка. Крај спота. После 4 сата се будим. Ослушкујем, не отварајући очи. Шумови су препознатљиви. Умирен, отварам бешику и празним је. Пелена упија. Од како смо у бекству нужда се обавља унутра. Ништа се не избацује да не би оставили више трагова него што мора. Гонитељима би се свидело да им дресирани пси, мачке, мајмуни или већ нешто, нађу барицу, гована ионако нема јер су црева адренал блокирана, па да одатле, из сигурне тачке, крену на све стране. Ни њима није лако у џунгли. То је жив, нестабилан систем склон скривању, затрпавању, прождирању трагова. Оно што видим није оно чега је било ноћас. Иако немам на визиру контуре слике од синоћ, камера на шлему није укључена, грешке нема. Грање, жбуње, пузавице, следе своју логику раста, савијају се, преплићу, гурају, мењају окружење. Зато је, пре акције у џунгли, бесмислено слати аутоматизоване снимаче. Чему кад оно што би борац носио у меморијском чипу и пројектовао одступа од стања на лицу места у степену сувише великом да би било употребљиво? Да постоји веза са командом или летачима изнад и испод крошњи и, посредно, са сателитом проблем би био мањи. Али, потпуна дигитализација оваквог бојишта није могућа. За нас, сада, све то ништа не вреди. Остаје ми да очитам компас на дршци ножа и гледам, слушам, њушим, пратим саборце. Да пустим да примарна условљеност, оно што ми је остало од отаца, и тренинг раде своје. Измаглица чили док сенке бледе под навалом светла. Напредујемо без већих проблема. 2 пута смо обилазили сумњиво уске пролазе у зидовима нечега што личи на турбо бамбус. Све у свему, скретање са правца по 1 пуни сат. Тигар је маркирао трупло падобранца заплетеног у гране којим су се звери и црви частили толико да готово нема удове а испод напуклог визира зијају само празне рупе. Те очи су сигурно исхраниле силне генерације мува. Претходна кампања била је пре више од 4 месеца и од некога из тог периода не би оволико остало. Уосталом, можда и није наш. Опрема је стандардна, свако је користи. Избегли смо га у широком луку пазећи на замке и тако додатно изгубили у времену. Тигар маше и прилазим док се други спуштају у одбрамбени чучањ. Покаже испред себе. Не видим ништа посебно. Само зелениш и сенке. Погледам Тигра а он климне. Осмотрим поново. Да. Светло је јаче. "Крај, Мос", шапне. Тигар има залеђе бораца из оваквих окружења и јасније запажа. Али, сећање на промо симулације, ма како нетачне, каже ми да је то погрешно. Размере не ваљају. Нисмо могли толико далеко да стигнемо... Уперим кажипрст у проблем и откочим пушку. Странац и Фока остају да нам чувају леђа. Милимо пипаво кроз све блеђе сенке. Чини ми се да смо тихи као зарђали тенк. Ипак, Орг, од горе, не упозорава. Ни птице и мајмуни не престају да се дерњају. Коначно смо на циљу. Иза разбацаних, сломљених грана зјапи отворена рана у шуми. Стабла су сљуштена заједно са свим младицама и осталим зеленишом у линији дугој бар 80 и широкој 10 метара. На њеном крају је црна олупина укопана у земљу. Не морам да загледам изобличени пластиметал да бих укопчао да су нам скинули транспортер. Неко је дебело зезнуо процену. Ма како да су пилоти неопрезни, треба технике да се обори машина која уме да открије бар 10 пројектила који лете на њу. Значи да нисмо имали посла са одбеглом бандом нарко испоручилаца која намерава да пређе у други картел па је треба поправно кремирати, него са екипом која је већ ушла под ново окриље, другу фирму која, после 200 година успешног шљакања, не може себи да дозволи луксуз промашене инвестиције. Добро, ни наши нису гори само што то овај преокрет није регистрован. Или је негде, на путу од терена до босова који одлучују о казни, убачена пијавица за деформисање вести. Како год, опет ћемо морати да обигравамо јер се на олупина, као на цркотину, скупљају стрвинари. Могуће је и да су већ ту, барем извидница. Лако су могли да скоче овамо коптером па су се негде притајили, вребају неопрезне и чекају појачање. Куцнем Тигра да се вратимо. Овде више нема шта да се види. Тачка. Прегледали смо један другог у потрази за чичковима. Не знам да ли су имали времена да их засеју. А место је идеално, на путу за нашу територију. Ми вероватно нисмо једини који су се извукли из лонца а аномалије увек привлаче барем извиђаче. Разбацивање чичкова на све стране, насумице, није најпожељније јер може да изазове хаос када потера крене да чешља терен. Без обзира на шифру коју домаћи борац емитује и којом би требало да деактивира чичак, ако га покупи, грешке су увек могуће па укључују аларм. Док се утврди шта је у питању губи се време а срећни налазач лако може да остане без јајца. Није било незваних гостију па смо се повукли дубље у сенке и ударили правцем супротним од места удара. Држимо темпо. Узбрдица пред нама још је блага. Кад постане оштра мораћемо да се одморимо пре форсирања које значи споро, клизаво пентрање уз тражење ослонаца који увек могу бити минирани. Лако је Оргу, он изиграва као Тарзан. Још 10 минута паузе. Полегали смо и дахћемо. Видим како се камуфлажне флеке на комбинезону, мислим да је Фока у њему, дрхте. Борац ради брзе вежбе дубоког дисања. Полимер не успева да довољно брзо стабилизује своје камелеонисање и све личи на гомилу пихтија неодређеног облика. Тако је изгледао и КГБ када је добио бар 3 малокалибар метка. Најпре је вриштао и бацакао се, црн у севу експлозија, док су се зрна, унутра, одбијала о његове кости и од утробе правила пудинг. Полимер је каснио и белео у имитацију бљеска која је прошла, бивајући тако лепа мета за нове поготке. Ласерске тачке шетале су по њему и док се безгласно тресао и цркавао. Са носом у трулом лишћу, лежао сам и гледао га а рафали су рили тло преда мном и зујали около. Везе су се распале у хаос, урлање свих и команде за нападе и тражења појачања. Онда су нам пронашли фреквенцију, разбили шифру и сметње грунуле право у мозак. Чиста је срећа што сам се искључио без штете. Када се ватра пренела десно од нашег положаја, скупили смо опрему и пошли према планираном алтернативној тачки збора. По звуцима борбе свуда око нас било је јасно да је ово преврућ рандеву. Нисмо стигли даље од буктиње срушеног коптера и експлозијом разбацаних комада бораца по гранама. Крв и црева капали су заједно са лаком кишицом. Иза је било још мешаног меса и костију са главама и удовима посађеним као уврнуте ознаке. Гацали смо по том тепиху кад тројка њихових излетела на чистину. Почастили смо их са бар 250 рупа. Сви смо испразнили оквире. Ако сам од спуштања и отварања веселог дочека дисао плитко и брзо, у трену стезања обарача, ваздух ме је, усисан из све снаге, напунио као балон. Паљба је слабила. Тамо где би требало да се спусти чета 5 ништа се није чуло а ни бела ракета није испаљена. Значи да нису рашчистили терен. Њих су збрисали. У заклону сам преузео команду и наредио повлачење. Само, ова опција није била у игри. Нико је није предвидео па нема ни спасилачких екипа. До наших линија морамо сами. Знао сам да ће бити зајебано. Да нисам у коптеру, на путу у акцију, извукао обележени метак, бар не бих морао да изигравам вођу, пошто је наш главоњу нестао али, ко је курате среће тај не може да се извуче. Ипак, добили смо у времену. Права потера није организована јер су они сигурно чекали други талас. Питање је колико им је требало да буду сигурни да га нема? Испод 20 сати. Вероватно око 16. Затим су кренули постепено, избацили осматраче, не превише ефикасне, који су нашли транспортер и послали трупе да чисте најужи круг. Увек је могуће да се непријатељ извуче из непосредне ватре и реорганизује за противудар. Ваља се зато осигурати од изненађења. Чишћење се концентрично шири и уме да буде јако пипаво. Зато их до сада нисмо видели али... Као да потврђује ово, коптер прозуји изнад нас. Стајемо у пола корака. Камуфлажа ради своје. Са њом и без електромагнет импулса могућност откривања је равна или блиска нули. Чекамо да се машина изгуби из вида и настављамо. Треба убрзати. У принципу, коптер избацује трупе на чистину и диже се. Могућа је варијанта спуштања бораца у шуму ужетом али се тада време у коме је коптер велика, непокретна мета драстично продужује а и могућност повређивања људства није занемарљива. Како год, они не знају колико нас је и где смо груписани. Ако насумице баце трупе у зелениш могу да никад и не нађу плен. Искрцавање у рани је ризично јер су тамо као у стрељани. Дочек који су нам приредили може их уверити у то. А наши су, као, одрадили и припрему са 2 ловца који су ракетирали и митраљирали место искрцавања. Требало је да тамо нема никаквог или не озбиљног отпора, посебно кад се узме у обзир да, пошто је свеж, отпадник није могао да скупи лову за К профи борце те је, дакле, војску скупио с коца и конопца, од сељака, скитница, бегунаца и сличне бораније. Такви нису навикли на оштар наступ и најрадије чувају своје гузице. Проблем је могла да буде шачица К момака која је лична гарда газде и инструктор пацерима. Али, тај проблем је задовољство. Глупо је немати достојног противника. Није штос утаманити 300 безвезњака за пре подне у акцији која личи на такмичење у пљувању у даљ. Права ствар су жмурке са мајстором. Тако нешто смо и очекивали, има да разбуцамо аматере и мало се зезамо са конкуренцијом. И кренуло је у том смеру, перје лети на све стране а ми вриштимо на гомиле тупаџија којима од бежања табани лупају у буље. Но, кад сам видео оно што је некада био Сас, наш летећи извиђач, скуцао сам да кола иду низбрдо. Није му фалило ништа осим што су га, кроз визир, погодили у оба ока. Ваљало је чекати, узети на нишан и поред готово црног визира и испалити 2 хица врло брзо и врло прецизно, рачунајући како ће се глава тргнути кад је удари прво зрно. Излазило ми је да ово значи да је картел већ преузео отпадника и дебело уложио у њега, а како су они озбиљна фирма, још од колонијалне Индије у послу, овде ће бити весело, али нисам могао предуго да бистрим ову тему јер је онда започела провала олова и експлозија и имао сам паметнија посла. Тачка. Крај спота. На врху је зелениш тек мало проређен. Дочекује нас Оргово квоцање. Обесио се о ноге и наглавачке виси са гране. Странац му махне. Застанемо да предахнемо. Отпијам мало воде разгледајући около. Одавде низбрдица води до јаруге иза које је тампон зона. Тамо би били сигурнији јер има и наших патрола које крстаре тереном у потрази за мањим, релаксирајућим чаркама. Пошто знају за потеру сигурно ће чекати у близини. Мало је вероватно да пређу границу, то је већ ризичније али биће ту негде. Орг и даље зеза. Клати се, клибери а крзно лелуја као завеса. Странац га, фол, не констатује али мало-мало па мрдне чизмом а овај се упишки од среће. Ко зна зашто се пали на Странца и, уопште, на нас. Добро, и он је К, условљен је, одрастао поред Странца у неком од центара али, опет, све је то без везе. Одлази и враћа се, увек је близу, разуме страшно много, помаже у осматрању, има свог миљеника, препознаје га без проблема иако смо сви исти, са истом опремом, шлемовима без лица. Како год – ту је. И крај спота. Тачка Оно чега нема су Појачане џукеле и мачке. Што је добро јер је тешко неутралисати 50 и више кила чистих мишића, канџи и зуба који кидишу на тебе. Не ваља то што, ако њих нема, значи да су гониоци близу. Кад су домаћи у околини нема Појачаних. Ови не разликују добре и лоше момке него кољу све на путу а треба им бар сат трке да се добро изјуре и истерају адреналин. Тек онда се одазивају на пиштаљке. Штос је да су им фризирали снагу и агресију на рачун могућности контроле. Не можеш имати и једно и друго. Зато су опаки за свакога, без разлике, чак и за своје водиче-контролоре. Махнем за покрет. Нема излежавања. Силазимо у густиш, Фока је шпиц, Тигар леви, Странац десни угао, Орг је горе, ја зачеље. Опет клизање и качење, само сад сила вуче унапред. Поредак се квари на стрмини. Кочим али чизме не налазе упориште. И Фока губи ослонац, улеће међу лијане, пузавице и ниске гране. Колено ми клецне и падам на леви лакат. Видим, у блицу, како нешто диже Тигра и баца га уназад. Странац залеже. Фока је заплетен. Нешто чешне теме мог шлема. Котрљам се бочно и надоле. Рафали завриште. Фока, разапет, игра под ударцима. Откидају му прво руку, цепају ногу а онда шлем прсне као лубеница. Више не могу да користе снајпере али могу гранате. Крајем ока покупим треперење лишћа у коме бије ватра и шаљем им 5 јаја на поклон. Експлозије лансирају две размахане лутке. Камуфлажа опет касни. Иза још неко сеје распрскавајућа јајца. Она су најбоља за блиску борбу. Пузим до обореног стабла. Морам да се заклоним и осмотрим положај. Кора пршти под ројем зрна. Удахнем па се пребацим и узвратим рафално. Са две стране ми отпоздраве. Пузим уназад, таман да измакнем бљеску и удару нових граната. Тамо где сам лежао сад је рупа. Киша земље и лишћа закуца по шлему. Користим покров дима и повлачим се дубље. У клупку траве ударим у тело. Тигар. Лежи на леђима. На грудима рупа. Поцепала је панцир и пробушила плућа. Крвави мехурови расту из ране и пуцају. Јасно чујем како истегнута опна, после оклевања, прска гласно и уступа место новој. Махинално посегнем за медикторбицом па се предомислим. Нема ту шта да се уради. Споро ће цркавати од ваздуха који му улази у прсну шупљину. Ако буде паметан неће се освестити. Ипак, не могу да га оставим тако. Дохватим му десну руку. Млитаву. Исправим кажипрст и средњак и, са све рукавицом, гурнем у рупу. То би требало да је како-тако запуши и пресече утицање ваздуха а пусти вирусе, отрове и већ шта се нахватало на рукавици унутра и убрза крај спота. Уз мало среће, кад га покупе, биће у толико лошем стању да је зрео само за метак из близа. У супротном чека га дуго мучење. Тачка. А, у основи, по наслеђу и условљености, он је требало да се најбоље сналази у оваквим џунгла џумбусима. Пузим дубље и ниже. Ватра је концентрисана на другу страну и удаљава се. Странац се помера, извлачи. Ја нисам у жижи. Пребацим се на бок па у чучањ. Без противреакције. Погнут ослушкујем, ништа сумњиво не чујем, па се сјурим низбрдо. Грешка. Рафал ме ошине, занесе. Раме завришти. Не падам. Замах ме носи. Ноге раде саме, скачу, лете, ломе. Шиба лишће у визир. Не трепћем. Нови меци ме не сустижу. Избијем на чистину. Група тупаџија чучи и пуши. Сељобери позадинци. Сав крш који правим убедио их је да сам њихов. Непријатељ би се шуњао. Шаљем им 4 јајца у сусрет. Враћају ми, из експлозије, ударац у бок. Стиснем обарач, шарам по зиду ватре и дима па пролетим кроз њега, мали мрак, и улетим у нови зелениш. Адреналин пумпе у мени раде из све снаге и носи ме. Низбрдица се губи и скоро сам на равном. Не чујем ништа осим свог срца. Разбија. Јаруга је ту негде. Газим право напред. Јебеш мине и остале пица-боце. Пропаднем кроз жбуње, ударим тешко и изгубим дах. Вид се замути и разбистри. Ту је. Граница. Батргам, бауљам на све 4, до супротног зида. Гребем, пењем се. Прашина је мој елемент, ја сам пустињар, Мосад, али не иде, пропадам уназад. Онда ме неко дигне, као перце, и пребаци. Шаке велике и длакаве. Орг. Ухвати ме испод руку и вуче у жбуње. Ноге одскачу од неравнина. Изгледа да и нису моје. Падамо. Ја у мрак који пресече понека игла белине. После, ко зна кад, све прерасте у ватромет. Отворим очи. Слика се тешко враћа, нешто јој се неће... Пробам да дишем. Сваки дубљи удах тера на кашаљ. Опипавам се. Раме и бок су избушени, ребра и ноге угрувани. Није лоше. Осврнем се. Где је Орг? Не могу да се усправим. Ни да викнем. Подупрем се пушком и дигнем на колена, довољно да провирим из траве и видим тројку са упереним пуцаљкама. Али не на мене него на Орга. Он стоји мало даље, иза дрвета. Никако да скочи и побегне у крошњу. Копчам у трену. Завлачи их даље од мене. Али ово нису пацери него К борци. Клонови најбољих ратника, гајени на фармама као гадне звери које знају да убијају на 10.000 начина. И само то раде уназад бар 8 генерација, од почетног претка. Сваки нови род надограђује оно што је наследио, још је утрениранији, условљенији, утрљава знање у кожу, месо, срж костију за својих 35 до 40 година употребљивости. Орг је тек покушај да се у тотални рат упрегну и други из фамилије примата. Не нарочито успео покушај, исто као и са шимпанзама и горилама. Орангутани су питомији од паса и мачака. Страшно снажни и смешно безазлени. А овај се зеза са К борцима. Одавно би га они поцепали да не осећају да је ту и друга звер коју лове. Звер иста као и они. Ја. Покрет с лева открива ми још једну групу на готовс. Само што су ови наши. И они груписани против правила. Однос снага – нормалан секс, један на један, никакав групњак. Орг их је навукао једне на друге. У трену гониоци пуцају а ловци одговарају. Њихова тројка је сљуштена. И један наш. Усправим се, научено укључим емитор са идент кодом усађеним ми у лобању. Моји ме препознају. Махну и наставе да се баве оним што је пао. Бауљам до Орга, поред непријатеља. Цркавају у сопственим бљувотинама и крви. Ноге копају земљу. Шаке се стежу и опружају. Цвиле. Унутра их рију метални црви. Иза дрвета Орг лежи отворених очију. Погоци су груписани у виталне зоне. Није осетио ни први ударац. Нема промашаја. Гађање спорих мета учи се чим можеш да држиш пуцу. Склањам му длаку са смешног чела, као да је моје боље, исправљам ноге и руке, равнам крзно. У једном клупку нађем чичак. Срање. Зато су нас тако лепо дочекали на низбрдици. Нису ни морали да нас јуре. Мрвим то парче пластике. Јеби га. Ниси ти крив, јесте да су те учили али... Теби ово ништа не значи. Ни мени, ако ћемо право, али ја сам из ове багре, ове која је зачела целу ствар. Ти не спадаш ту. Али си се згодно наместио. Прилазе моји, задржавају да шутну трупла својих жртава, констатују прецизност. "Што сте чекали", питам. "Требала нам чиста слика", каже онај са чварцима. Тај је специјално условљен за командовање. Говно. "А Орг..." "Па шта?" "Јебеш живинче. Накотиће их још." "Сад имам 3 бонуса", дода други. "Аха..." Могу да убијем човека на 10.000 начина, по жељи. Тако да се мучи сатима или одапне из прве. Потегнем нож и ударам првог, официра, у стомак, тачно испод панцира. Окренем нарецкано сечиво, унутра, извучем га и јурнем на другог. Али, умор и ране су ме успорили и добијам метак у стомак. Ништа не може да заустави зрно из оволике близине али ни моју руку која челик убада у гркљан и гура га у мали мозак. Падамо. Нож остаје у глави. Копрцам се, гребем да се скрасим поред свог саборца. Гледамо у небо изнад крошњи. Јеби га. И није неки крај спота. Питам се да ли ће се наши потомци, они које газде излегу из нашег меса, ако не закључе да смо били шкарт, срести негде. Хоће ли се препознати? Тачка. (1999) // Пројекат Растко / Књижевност / Српска фантастика // |
