|
|
 |
Сликовница
Речи су прштале у слушалицама. Испрекидани слогови у вихору статичког пражњења. Понирао је у Сунце а сјај је бледео. Облаци су текли, разливали се и грушали. Крунили. Преплитали су прсте валери и међу њима се отварала уста. У очима Пилота теку бројеви. Кап зноја клизне низ чело. Чврсто је држао палице и одупирао се о под. Појасеви се усеку у сребрно одело. Метал и керамика око и у њему задрхте на зов ватре. Низ прозоре је текло флуоресцентно млеко. Блистава тачка ка којој је падао израсте у палацави језик. Плазма лизне нос шатла и успуза се до кабине. Гледа у њу и говори: Гледај то. То је последње што ћеш видети. Иглу сјаја. Рука крене према затварачима и ваздух шапне кад се притисци изједначише; скине шлем у трзају и одбаци га иза себе. Стргне и капу са главе. Била је мокра. Језик, пред прозором, стане. Из њега израсте прст и покуца. Није било нокта. Врх крене ка пластици, додирне је, залепи се у широку мрљу која се, трептај касније, скупља, одваја и враћа. Звук је дошао касније. Ударац у празно место. Кад прст поново пољуби прозор Пилот испружи руку и кажипрст леве рукавице крене му у сусрет. Али схвати, погрешно је, па ољушти маску и голо месо настави пут. Није осетио препреку. Прст прође кроз завесе и стопи се са братом с друге стране. Пилот врисне. Уместо гласа, из грла и ноздрва шикну мехурови плавог. Разлете се, завитлани, ударе о зидове кабине и прозоре и пролете кроз њих. Напољу се јато стопи у плаву куглу. Окретала се око себе, у десном прозору, па јурнула у вис. Гледа за њом а кап пљувачке клизне са голих зуба. Олиже је. Није више осећао прст и тргне руку. Месо се врати остављајући рупу у пластици. Нерањено. Само нокат, блистав, пулсира. Топлота јурне у шаку, до лакта и горе. Он се укочи, удари ногама. Задрхти од грча па, сломљен, клизне из седишта. Лежао је. Миран. Безболан. Подигне десну песницу и отвори је. Прах командне палице проспе се из длана. То га засмеја. Онда плава кугла дође и падне крај њега. Од топлоте даха полети поново. Дизала се и изашла напоље, прошла крај десног прозора. Пилот клекне и потражи је напред. Наместо лопте долети човек са механичким крилима. Клизи на магли а шатл га прати. Пилот запљеска. Летели су, вођа и ученик, кроз сјај. Сенке су им долазиле у сусрет. Прођу кроз њихове двери. Иза стоји небо. И велики астал из кога расте дуд. Били су прашина, међу лишћем, узвитлана, кроз нити сирове свиле, и даље, у недогледну равницу. Из које никну балкони. Држе их гипсани анђели. Крај њихових ногу леже кавези. Птице су одлетеле. Плутали су широким улицама између фењера и једрилица. Дулеци се котрљаше за њима. Пилот отре зној са блиставих слика и скине сребрне крпе са себе. Уздахне а дах их подигне изнад кровова и крошњи, дубље међу бразде и шпалире винограда. Прозор на небу им се отвори. С оне стране, крај зрна грожђа и жуте диње, кроз дим спаљене прецветале траве, слагало се камење у Кулу. Човек са крилима слети на њен бедем. Шатл за њим. Пилот устане и закорачи. Наг. Табани пољубе камен. Метал крај њега је копнео, ватра гута своје месо. Осврнуо се, обрисао очи. Тамо доле кришка лубенице плива у магли. Ветар осуши образе. Удахну па приђе Учитељу. Додирне перната крила. Восак се скори под прстима. Икар, дете, окрене се и, насмејан, рече му: Добро дошао. (1992) Брату Олах Анталу, пилоту, који је упознао дивоту и ужас Икара. Вече пред његов лет који је трагично прекинут (у лето 1997. г.) срели смо се, обојица са двогодишњим синовима и наручјима. У разговору он помену да је прочитао ову моју причу, објављену у 'Галаксији', да му се допала. Опростили смо се лако, као и хиљадама пута пре тога, знајући-верујући да ћемо се поново срести на овом свету. Од тада па све док је буде, ова прича је Антијева колико и моја. И. Б. // Пројекат Растко / Књижевност / Српска фантастика // |
