|
|
 |
Бобан КнежевићЦРНИ ЦВЕТИздавачко предузеће ПРОСВЕТА Београд, Добрачина 30 • Уредник: Вук Крњевић • Рецензенти: Милисав Савић, Александар Јерков Дигитално издање објавили октобра 1999. у оквиру "Пројекта Растко - Библиотеке српске културе на Интернету": Зоран Стефановић (приређивач и уредник), Милан Стојић и Михаило Стефановић (вебмастеринг). Покровитељ издања "ТИА Јанус", Београд 9Уснио сам страшан сан. Ходам сред литице истегнуте нагоре пут неба, надоле дубље од погледа, некакав необичан дивљи ветар не дува као што ветрови дувају, него силовито удара, час одозго као да ме хоће превалити у тамни бездан, час увис као да ће ме од пута одвојити, а пут је трошан, стаза уклесана у стене што ми се под ногама мигоље, дрхтуље као да су пихтије а не камен. И мада сам јачи од свег живог што светом ходи, несигурност и страх смењују се у мени, нагоне ме да по трошном путу полегнем и ноктима о тло гребем. Све то траје и траје и траје и намах стаза се претапа у тамни отвор из кога израња биће аждаји налик и сикће према мени. Грабим сабљу и сечем главу одвратног створења. Безгласно, најпре глава, затим труп, стрмоглављују се у понор. Док чекам да ми се уздрхтала утроба примири и дозволи да направим неки покрет, чује се ломатање у дубини. Стојим тако неко време, напрегнутост попушта, рука са сабљом више се не тресе, али потмуло ломатање не јењава. Завирујем опрезно у тамни отвор, чекам да ми се очи свикну на мрак... из помрчине допиру комешање и цика младих. Одлучујем да их не дирам, улазим три корака колико је потребно да дохватим цвет хризалида што само у мраку из аждајине слузи расте, пажљиво га увијам у вуну и полажем у торбу окачену о раме. Напољу ме дочекује тишина... ветар је стао, а стаза мирно почива на стрмини. И ходам онда шумом грђом од Стриборове где дрвеће расте једно уз друго тако близу да се крупнији човек једва може провлачити, а по тлу папрат некаква и травуљина досежу до колена, таласају се без ветра, мрсе се саме од себе и заплићу око ногу — станем ли на једном месту дуже од трена, предосећам да се никада више нећу ослободити. Једва напредујем и знам да то нико други не би могао, јер сам ја од свих људи јачи и само за мало измичем кончастом загрљају. Ипак, страх је дубоко у мени, јер ја своје моћи знам али тајну шуме не... И док губим појам о времену, ноге се замарају, а трава прети да однесе победу, преда мном израња сплет црних букава који се проћи не може. Али ја и не желим даље, прилазим најближој букви и ту видим коло зелених гљива; опрезно чупам једну, пазим да ми отровни прах не падне по прстима, у вуну је завијам и у торбу полажем. Комешање траве престаје, остаје само полегла стаза онуда куда сам се пробијао, што ми показује пут за повратак. И ходам онда над пламеном провалијом, где стене теку и клобучају као млеко кад ври, једино што је све црвено-црно а јара већа но да сам опкорачио ражањ и босим ногама гасим пламен. Осећам да ми пликови по ногама искачу и све погледам у страху да ми обућа не плане. У даљини видим гнездо свијено у самом жару и двоглаву алу како на јајима лежи. Каква је то звер кад се у ватри коти и ватром храни? Истурам штит пред себе да се одбраним од огња који јој из уста куља. Бештија млатара крилима и креће ми у сусрет. Док наскаче на свод по коме ходам, јурнем напред и дочекам је у ваздуху засекавши је мачем по трбуху. Рез није дубок и, мада крвари црвено, рига ватру ка мени. Пламен ме пржи по рамену и коси, али, срећом, рањена сподоба брзо склизне у узаврелу масу. Пењем се до гнезда и бирам једно јаје, зелено с црним и сивим пегама. Врело је и пржи ми длан и прсте док га увијам у вуну и полажем у торбу. Тада опажам да ми табани горе и урлам од надирућег бола. Скачем у бунилу, а мој крик одзвања помрчином. Док убрзано дишем, мемла ми испуњава груди и ја схватам где сам. Напипавам торбу и опрезно пребирам по вуни. Када дотакнем ледени цвет хризалида што само из аждајине слузи расте, знам да оно што ми се сном чинило и није сан било. "Шта је, господару?" чујем буновни Јованчов глас. Верни слуга се сместио неколико корака даље, готово на уској стази што кроз пећину води. Али не видим га јер је мрак такав да никакве разлике нема жмурим ли или гледам. "Ништа", одговарам брзо, настојећи да предупредим његово распетљавање из лежаја. "Ништа, Јованчо, само ме снови муче. Спавај... чека нас тежак дан." Лежим на леђима и зурим у тмину... затварам очи, отварам, затварам, отварам... никакве разлике нема. Овакав мрак не доживех у животу. Подруми двора беху палате светлости спрам овога, ноћење у шуми Стриборовој петровданске лиле, Заветно Искушење дечија игра... верујем да би се и слепи ове таме престрашили. Ипак, некако знам да је још увек дубока ноћ и да нас од јутра много дели, али сна као да више нема. Пратим неравномерно Јованчово дисање. И он не може да заспи... Грдно је место на коме смо се затекли. Грдно је било и помислити на овакве страхоте. Хелена нам обећа да ћемо изаћи одавде, али не и да ћемо при том живи бити; а ако којим случајем и живи будемо, можда нас разборитост напусти. Узимам сабљу и полажем је на груди. Осећам снагу у телу, осећам моћ. Страх је јасан, али само као далеки одблесак потиснуте младости. Лежим тако у предворју Хелениног станишта и мислим о томе како и није рђаво то што ништа не видим, што сам као слеп у овом трену ужаса, што ми се окружења којима је испуњен простор чине као заборављени кошмари. Ту у непосредној близини налазе се лешеви који не смрде, делови људи, животиња и некаквих непостојећих бића, делови расути у плесу магичних обреда, главе пободене на кочеве, прсти стегнути у покушају да задрже душу у остацима тела, изнутрице искљуване и развучене свуда од невидљивих птичурина, очи као цветови, косе попут маховине прионуле на зидове, измешане с гривама звериња и длакама непојмљивих бештија. У предворју као да је присутно некакво, једва докучиво, потмуло дамарање свих душа које су овде испуштене, заробљене и проклете... Али нема страха у мени, победио сам слабост, лежим у предворју самог пакла, миран и спреман. Подижем сабљу и чиним неколико обредних покрета. Више чулни него чујни звук сечења ваздуха потискује тајанствено дамарање и силе предворја као да се повлаче. Недуго затим осећам да ме сан хвата и не опирем се. Сваког човека на свету могу да савладам, и сваку силу овоземаљску која ми стане на пут. Али нисам дорастао ниједном чаробнику. И нисам дорастао чинима и вештицама... ничему што се сировом снагом не да надвладати. И зато се мирим са судбином, не покорно, не предајом, не кукавички, једноставно прихватам своје ограничење као ствар божије воље и знам да ако се пробудим ујутру, биће то само божија милост и ништа друго. * На крају сам предворја, скаредни украси су ми изван видокруга. Нелагодност због кошмарне ноћи потиснута је у страну. Стојим ту, сам пред Хеленом, и ишчекујем њену одлуку. Тешко је одредити да ли јој је смежуранија кожа или одећа. Од прљавштине и зноја уштављена тканина некакве одоре има непрепознатљиву боју и делује неколико стотина година стара, готово као њено лице. Једино сам сигуран да савршено одговара утиску који сам стекао врло рано, из дединих прича о вештицама — и да бих радије одсекао себи прсте него што бих додирнуо то тело. Застајем опрезно на пет корака удаљености. Рука ми је положена на дршци сабље, али сумњам да ми то ишта може користити. Пратим погледом некакво псолико, длакаво, двоножно биће које се врзма око њених ногу. Хелена се најзад повлачи некуд у унутрашњост и, ногу пред ногу, ја је пратим. Ступамо у просторију сличну бурету, само огромном и плитком, осветљену стотинама малих ватри на изглед насумично распростртих по поду и зидовима. Свега ту има, хиљаде разноразних предмета од железа, камена и костију, од сасвим малих преко већих до оних које не бих могао рукама обујмити, од добро знаних, или само несразмерних до потпуно непознатих облика. По свему полегла прашина, не налик праху као што прашина обично бива, већ као када би песак посули у танком равномерном слоју преко свега. Тек понегде назиру се места која jсу прсти дотицали, а често, сасвим јасно то видим, често су ти прсти неочекивано велики или мали, чак нису увек прсти. Сасвим у десном углу, склупчано близу једне веће ватре, дрема неко створење које би могло мачка бити да је ишта овде како треба. Изнад те ватре љуља се казан из кога се диже пара. Не покушавам ни да замислим шта се унутра крчка. "Дечко спава", проговарам, несигуран да ли уопште треба о томе да говорим. "Не могу да га пробудим." Као да ме није чула. Коса јој пада у прљавим бичевима и прекрива леђа. Прилази до некаквог издигнутог постоља и седа у његово подножје. Ружно створење се склупчава уз њу и, мада је плашљиво, има нечег вражијег у његовом готово људском лику. Заустављам се на три корака од њих двоје. Рука ми почива на дршци сабље. Сасвим мирно. Победио сам слабост, одагнао сам страх. Говорим тихо и споро, као да се нисам уверио да вештица одлично влада мојим језиком. "Мој слуга спава нељудским сном... Шта му се десило?" "То је најмања цена коју си могао да платиш за ноћ проведену код мене", проговара Хелена, гласом неочекивано младалачким и разговетним. Затварам очи. Да зачујем такав глас у свом крају, помислио бих да је какво девојче са Дрена, једро и разгаљено. Али место је тако страхотно да горе не може бити. И говори ми Хелена: "Можеш га понети са собом ако желиш, мада му нигде неће бити тако добро као овде." Не разумем, али не желим да на то више губим време . Чини ми се да немам превише времена и да ће се, пре или касније, некакве страшне силе разбудити и надвити нада мном. Одмахујем главом и проговарам: "Рекли су ми да ћеш знати све о мени чим ме видиш. Је ли то тачно?" "Желиш доказ или ти је довољно то што си досад видео?" Једино што желим јесте да што пре напустим ово тескобно место. Климам главом не знајући ни сам да ли је то потврда да верујем или потврда да желим доказ. Прилазим корак и спуштам полако торбу на тло... вадим вуну. Распростирем је на камен пред Хеленом и упућујем упозоравајући поглед ружном створењцу које покушава да се приближи. Размотавам опрезно вуну и полажем пред њу три ствари које је тражила. Устајем и одмичем се. "Добар посао", проговара. "Поштено одрађена погодба." "Нисам сигуран да би се још неко могао наћи да сва три задатка изврши." "Сваки задатак је одређен према снази онога коме је постављен. Ако си најјачи од свога рода, онда је и ред да своја три питања одрадиш на одговарајући начин..." "Три?" понављам, а заправо не могу да се сетим ни другог. "Може бити да је некаква забуна у питању. Ја сам дошао само једно да чујем. Да нисам..." заћутах јер ми реч преплатио остаде попречена у грлу. Вештичји подругљив поглед јасно ми даде до знања да зна на шта сам помислио. А речи ништа мање подругљиве не беху: "Веруј ми, цена коју си платио за три ствари које те занимају, најмања је могућа. Ипак ћу ти све поштено представити. Три те ствари занимају, јуначе, три ствари и ниједна мање... Прва је да ти откријем ко је ратник-чаробник што те у сновима и на јави прогони, друга да чујеш како га можеш победити, али тако да се никада више не поврати... И трећа, ништа мање важна... трећа је да ти кажем како ћеш одавде жив изаћи. И све три ствари тек једна с другом смисао творе и целину нераскидиву чине." Немам шта да кажем на све ово. Само чекам, а то одају и мој поглед и моји покрети. Смех је одговор, смех Хелене, грлен и болно младалачки, и смех налик хехетању патуљастог човеколиког створа, за које сам сада већ сасвим сигуран да је ђаво сам. Ипак, ја само чекам, погледом и покретима покоран пред њима. Страх је побеђен, говорим себи, слабост је надвладана, али нисам више тако сигуран у то. "Знаш ли, српски сине", стиже глас до мене, "знаш ли све о јунаштву својих предака? Причате ли измеђ' себе о томе како силне победе извојевасте и пространства освојисте? Причате ли о томе као о нечем узвишеном, великом и праведном, или вас понекад гризе савест због разарања туђих држава?" "Наше су борбе витешке, и никада нисмо нападали друге државе." "Никад? Одувек су твоје царство три мора запљускивала?" "Не, али... Ми само улазимо у земље у којима живе наши народи, наша браћа, и ослобађамо их од јарма неверника." "Лепа прича, уистину лепа. Да ли заиста мислиш тако или је то само предање која се преноси с колена на колено, а ни сами у њега више не верујете?" "То јесте прича која се преноси, али то је и истина. Мој отац, моји стричеви, мој деда... многе су борбе водили, многе чувене ратнике победили, силне војске потиснули..." "Има и тога, наравно, има у вашим походима и правих победа, има и витешког надметања... али да нема онога другог, прљавог и срамног, зар мислиш да би ти имао потребу да на овај пут крећеш и на овом месту сада стојиш?" Заустих да кажем да сам дошао због ратника-чаробника; да чујем ко је он, шта хоће од мене и мог народа и како се с њим најбоље могу носити, али не рекох ништа. Сазнање да ћу ускоро разрешити највећу тајну свог живота, сасвим неочекивано, створи отпор у мени. Учини ми се да сам дирнуо у силе ван поимања обичног човека и да моје уплитање у све то неће на добро изаћи. Али повратка није било, не зато што након свих мука које сам прошао не бих све могао да напустим, радо бих то учинио бежећи главом без обзира, већ зато што ми се чинило да ми то једноставно не би било допуштено. Хелена се извила у страну и посегнула за нечим. Када се поново исправила, држала је у рукама железни колац, не дужи од лакта, танак и зашиљен на оба краја. Бацила га је на под пред моје ноге. Зазвечало је као пролећна грмљавина. Нисам се ни померио. Само сам га окрзнуо погледом и покушао да се присетим да ли сам икада раније видео ишта слично. Онда се поново нагла уназад и једно клупко се докотрља до мене, зауставивши се тик уз моју десну ногу. Сагох се и дохватих смотуљак оштрог ужета. Да, то је било исто оно уже којим је ратник-чаробник био спутан. Чудио сам се како нешто што изгледа као обична рафија може годинама одолевати свим напорима да буде прекинуто — некакав мађилук, мислио сам тада, некакав мађилук, знао сам сада. "Млад си", пренуше ме речи. "Сећаш ли се Душана Силног? Он владаше од три мора све негде довде. И мада се његова власт у Мословији задржа петнаест година, само је једном овуда прошао. Једном је српска војска прегазила Грабер и једну битку овде водила. Знаш ли ишта о томе, путниче из далека?" Једино што сам знао било је неколико оскудних речи Боровине на самрти. А и те речи су биле много више посвећене ратнику-чаробнику него самој бици која је, како изгледа, претходила свему. "Знам да је била битка", рекох, и затим, много опрезније: "И да смо ту битку добили." Кратак смех Хелене, подругљив овога пута. Онда речи, бритке као сабља: "Јесте добили битку, поразили племићку војску и одузели самосталност двору. Али једно село са Грабера, село Татара, потомака ратничког народа доведеног ту ради личне заштите господара у временима побуна, а затим ослобођено у знак захвалности због пожртвовања, не признаде ту победу и српску власт. То силно разљути Душана, те он скрену сву своју силу и за пример осталим народима прегази планинско село, лако савлада ратнике, али не заустави се ту, већ све живо и мртво покупи и побаца у процеп што дели Грабер надвоје." "Немогуће!" викнух. "То не може бити..." "И дан-данас, кажу, за ветровитих ноћи, допиру јауци с Грабера, а ако би се неко у то доба у близини затекао, омамљен језовитим звуцима скочио би у процеп. Не остаде ни једна једина душа у животу, нико да лозу настави и поколењима о страхоти прича." "То не може бити истина. Не може! Срби никада нису убијали жене и децу, никада старце, само ратнике, и то док битка траје. Колико пута смо целокупну похватану војску мењали за наших неколико војника или једноставно пуштали, да их не хранимо и не вучемо за собом." "Ја ти зборим шта се стварно збило на Грабер-планини, не измишљам ништа и никакву бајку не препричавам. Остаци спаљених кућа још увек се могу пронаћи зарасли у багрењак. Још увек нису избледеле огреботине на стенама изнад процепа где су се Татари ноктима хватали у покушају да не склизну у понор..." "Прекини. У то никада нећу поверовати. Душан Силни..." "... и његова војска прослављаху победу над Једренцима, пијући вино и ракију. Већ омамљени беху када чуше да постоји непослушно племе у брдима које одбија да се повинује новим законима. У пијанству нападну село, покољу све што се бранило, силују све што је преостало и не схватајући да су многе старце и децу и жене исекли... Да би прикрили злочин, покупише и мртве и живе и све до последње душе побацаше у процеп. Тако је било како говорим, тако и никако другачије." Букну ми врућица у глави, од очаја, од неверице, од болног сазнања... и лик ратника-чаробника повијеног носа и косих очију почињао је да се обличи преда мном. Чинило ми се да схватам шта се даље догодило, слика се уклапала, све је долазило на своје место. Пожелео сам да потрчим силовито, да урлам док глас не изгубим, да постанем глув и слеп, било шта и било где, само не сада и овде и ово... Једва се одржавајући на дрхтавим ногама, слушао сам речи које су немилосрдно добовале по мени. "И мада је процеп дубок толико да нико никада није успео да га премери, неки су у паду остали живи тек колико да српски народ прокуну најстрашнијом клетвом која се могла позвати, клетвом која досеже до Бога самог и пред њим само одговара. Та клетва је ратник-осветник који немилосрдно уништава све што је српско пред собом, куће пали, жене силује, децу коље, старце дави... то је ратник кога тек много бораца уз много жртава може да савлада, али кад га убију, након неког времена,j он поново силази са Грабер-планине, јаше на бедевији која из самог пакла долази, носи најбоље изливено и исковано оружје и враћа се у Србију, где се све понавља..." Стојим оборене главе пред Хеленом. Знам да је све истина и да сам управо ја кривац за најновији повратак осветника. Док ми се груди стежу од очаја, проговарам једва обликованим гласом: "Може ли се тај грех некако искупити, неким добрим делом, покајањем, градњом задужбине?" "Ништа слично, јуначе, само један начин постоји..." И онда вештица застаде, као да је и њој мучно било да изговара следеће речи: "Узми тај железни колац и то клупко... Једном, давно, један сличан јунак беше код мене и ја му све као теби рекох и тајну открих. Али, као што видим, није успео, или није могао, или, можда, није хтео да завет одржи до краја. Овај други колац је последњи који имам и на теби је последњем да то учиниш. Не успеш ли, проклетство ће заувек остати и ратник-осветник ће походити твоју земљу док ти сав народ не затре." Наједном, дрхтавица ми прожме утробу, лепо осећам уздрхталост која се шири телом нагоре и стежем зубе да ми вилица не зазвечи. Не желим ништа да знам. Страх се враћа у таласима, ужаси младости су преда мном, стварнији и страшнији него икад, поново газим доњим ходником, додирујем железна врата увек закључана... Одмахујем главом. Победио сам страх, имам снагу, имам моћ, покушавам да говорим себи, али знам да су то само речи... "Видим да ниси баш срећан због улоге која ти припаде. Жао ми је, јуначе, не постоји други Србин који би то могао извести..." "Слушам", истискујем из себе. "Мораш, пре свега, надвладати ратника..." "Сам?" "Сам." "Могуће ли је такво нешто уопште?" "Не знам... ваљда јесте. Мораш знати да он није човек, већ клетва. Ако га нападнеш само снагом, он ће ти узвратити истом мером и биће само ратник. Будеш ли припремио некакву подвалу, имаћеш пред собом и чаробника. Кад га сапнеш конопцима, сва његова моћ ће нестати. То уже што ти дадох једино је које он неће моћи раскинути... Затим узми железни колац и прободи му груди тако да остане прикован за земљу. Док буде издисао, мораш стати изнад њега и својим грудима се набити на други крај коца... Мораш, јуначе, жртвовати себе за спас свог народа — издахнути заједно с ратником-осветником, једино тако се никада више неће повратити..." Најстрашнија могућност, коју нисам разумом хтео да уобличим, мада је тињала негде дубоко у мени, обистинила се... Нећу то моћи... не знам... морам... цео мој народ, заувек, сви нерођени потомци... све зависи од мене... Глава ми је врела као жишка, мешавина очаја, страха, неверице... Морам, ја сам витез од Србије, најјачи њен син, све очи су у мене упрте, све наде положене, морам спрати срамоту коју моји очеви зарадише, морам народ спасти вечног проклетства... И говори ми Хелена, гласом тишим него обично, готово нежним, али ипак равнодушним према мом очају и свој мојој невољи: "Све у свему, то је ипак најмања цена коју можеш да платиш за опозив клетве." БИОГРАФИЈАБобан КнежевићПисац, уредник и издавач, р. 1959. у Београду. Највећи део његовог стваралачког и издавачког опуса везан је за прозну фантастику, са посебним нагласком на научну и епску. Кнежевић је у српској литератури активно присутан од 1978. године, прво причама и новелама (четрдесетак објављених у периодици: Галаксија, Сириус, Видици, Градина, Књижевна реч, Реч, Свеске, Политикин забавник, Орбис...), а затим и романима (Смрт на Нептуну, Дневник 1986; Црни цвет, Просвета, 1993 и Човек који је убио лептира, СКЦ, 1996). Као уредник и приређивач заслужан је за неке од есенцијалних жанровских антологија (девет избора светске фантастике Монолит, четири избора домаће фантастике Тамни вилајет и хрестоматије Нова српска фантастика) као и књижевне часописе посвећене савременој светској фантастици (Алеф, Perpetuum mobile, Знак сагите). Романом Црни цвет – једном од најупечатљивијих транспозиција српске народне књижевности у модерно жанровско рухо – Бобан Кнежевић је почео нови циклус приповести, настављајући да истражује поље на којем је као писац, издавач и уредник већ кључно допринео да српска фантастика буде несумњиво најјача национална школа овог жанра у Југоисточној Европи. З.С. // Пројекат Растко / Књижевност / Српска фантастика // |