Biblioteka srpske fantastike

Boban Knežević

Zaklana u Lapis Lazuliju

– Ne bih ni za hiljadu langrenusa – začulo se najednom usred pijačne vreve Lapis Lazulija. Izgovorena suma bila je mnogo veća nego što je iko od prisutnih ikada imao priliku i da vidi, ali ipak niko nije obratio pažnju na tako primamljivu ponudu. Glas je bio od onih kojima se još uvek ne može sa sigurnošću odrediti pripada li dečaku ili devojčici. Trinaestogodišnja Sira se probijala kroz gužvu prepirući se sa dve godine mlađim bratom i ocem koji su pokušavali da je prate.

– Ja dajem deset hiljada langrenusa – ipak je neko rekao. Tačno pred Sirom izronio je vitalni starac u tirkiznoj odeći i sa tamnotirkiznim okovratnikom. Taj okovratnik je nešto značio, ali Sira nije znala šta. Tren kasnije osetila je snažne očeve ruke na svojim mišicama. Podigla je pogled i susrela se sa veselim starčevim očima. Prisustvo oca i mnoštvo poznatih meštana ulilo joj je potrebnu sigurnost, te odvrati pitanjem:

– Je li? A za šta biste vi platili deset hiljada langrenusa?

Starac se nasmejao. Bio je dobroćudan, ali nešto, u uglovima očiju, bilo je daleko i nedodirljivo.

– Šta god od ovakve devojke vredi tih novaca.

Sira, prelepa u svojoj mladosti, ali ipak premlada da bi ovakve reči izazvale išta do zbunjenosti, obori pogled i najednom postade nervozna. Njen otac je blago pomaknu u stranu i stade tik pred tirkiznog stranca. Bio je viši pola glave od njega, ali starac nije ustuknuo.

– Može li nepoznati Zuav da objasni svoj postupak? – rekao je otac.

– Pravi Zuav – začuo se uzdah Antara, Sirinog brata. Mnoge glave se okrenuše, neki zastadoše. I Sira se setila mnogih priča o Zuavima, ratnicima nomadima, pustinjacima i usamljenicima. Zbog iskonske mržnje sa Čarobnicima prinuđeni su na neprekidno putovanje, uvek tokom Svetlosti. Upravo zato, malo njih je imalo vremena da skreće sa glavne Trase i posećuje Lapis Lazuli.

Stari ratnik se samo blago naklonio, ne skidajući osmeh sa lica.

– Nemate razloga za srdžbu – rekao je, – niti za zabrinutost. Ja sam samo jedan običan stari isluženi Zuav koga je divan milozvuk vaše kćeri podsetio na neka pradavna vremena bezbrižne mladosti. Taj prkos u njenom glasu je nešto što održava ovaj planinski narod, tako sličan narodu iz kog sam potekao.

Sirin otac se promeškoljio s nelagodom. Doba u kome se nalazila njegova kćer, doba procvetalosti i bujanja, budilo je svakakve asocijacije kod ljudi koje su sretali, u njemu je rastao zaštitnički duh, često nekontrolisan.

– Dobro – samo je rekao, odmahnuvši glavom, oborenog pogleda.

Pokrenuo se napred povlačeći Siru i Antara sa sobom. Tirkizni ratnik se uklonio u stranu. Pijačna larma je ponovo izbila u prvi plan.

– Kako se postaje Zuav? – upitao je Antar nakon nekog vremena, kada su malo usporili hod. I umalo dobio šamar.

– Samo budale se odriču svog plemena i osuđuju sebe na večno lutanje. Samo krajnji neumnici biraju da umesto normalnog života, budu plaćene ubice i telohranitelji...

– Čak iako je to dobro plaćeno? – interesovala se Sira.

– Šta znači dobro plaćeno? Postoje stvari koje nemaju cenu. Prosečan životni vek Zuava je ispod deset godina. Ovaj starac koga smo sreli samo je izuzetak, nikako pravilo. Zuave svi proganjaju, svi ih se plaše i svi ih mrze, samim tim, veliki broj je onih koji im dolaze glave, ukoliko imaju priliku.

– Da li bi ti ubio Zuava ako bi imao priliku? – upitao je Antar.

– Naravno da ne, ali ja sam običan čovek. Bilo koji pripadnik bilo kog Reda ima dobrih razloga da odstreli bilo kog Zuava, posebno Čarobnici...

– Hej – viknuo je najednom Antar. – Eno upravo jednog Čarobnika!

– Nemoguće! – izusti otac i zaćuta. Jedva pet-šest koraka od njih stajao je čovek, mladić skoro, sav u plavoj odori, svečanom odelu Čarobnika najvišeg Reda. Naslonjen na drvo, ispijao je nekakvo piće, nehajno posmatrajući okolinu.

– Čarobnik i Zuav na jednom mestu – pričao je Antar. – Pa to ne može biti.

Čarobnik kao da ga je čuo. Podigao je pogled prema njima i zamišljeno srknuo piće. Onda se propeo na prste i zagledao po okolini.

Sledeće što se čulo bio je uzdah oca. Gotovo se očešavši o njega, prošla su dvojica ljudi i zaneto razgovarala, obojica u odelu Garde, sa oznakama visokih oficira...

– Idemo kući, brzo – rekao je otac. – Ovde se nešto sprema.

– Hej, zašto ne možemo da ostanemo i gledamo – pitao je Antor. – Zar ne bi trebalo da se bore Zuav i Čarobnik?

– Šta god će da rade, mi nećemo biti ovde. Brzo, ka kapiji...

Sira je poslušno krenula prva, otac je zgrabio Antara za zglob ruke i silovito ga povukao. Dok su se provlačili kroz ustalasalu gomilu, nekoliko puta do njih su doprli uzbuđeni uzvici, samo jedna reč koju nisu razumeli: – Okupljanje!

Na samom prolasku kroz kapiju, Antor je uzviknuo:

– Traser... ono je Traser, zar ne, ćale?

Otac se nije okrenuo, samo ga je vukao dalje i dalje.

– I ja sam ugledala tamo nekog čoveka u potpuno beloj uniformi. Kakav je to Red...

– To su Preteče, glupačo... Hej, pa ovo je super, ovo je sajam Redova... da li su tu predstavnici svih sedamnaest? Hej, ćale, šta to znači? Je li to Okupljanje?

Veliki broj meštana je ubrzano napuštao centralni trg Lapis Lazulija, i činilo se da će uskoro ostati samo pripadnici raznih Redova. Bio bi to divan prizor, mislila je Sira, ali nije bilo ikakve šanse da joj bude dopušteno da prisustvuje tome. Ko bi prvi napao? Ko bi stao na čiju stranu... Gotovo da je zažalila što nije više vremena posvetila izučavanju Redova, njihovih odnosa i sklonosti.

Nešto kasnije, kada su sa kamene staze krenuli travnatom prečicom prema kući, otac dopusti da uspore hod.

– Deco, dosta prepirke – rekao je. – Ozbiljne stvari su u pitanju. Možda nam predstoje sukobi, ili čak rat. Može biti stotinu drugih stvari, jedna gora od druge... Danas nema ni škole, bićete zatvoreni.

– Zašto? – viknu Sira. – Danas imam prirodu. Znaš koliko volim to. Ići ćemo da hvatamo slizarde...

– Nećete. Ne verujem da će iko pustiti svoje dete da luta samo Lazulijem dok njime paradiraju sve one odore i uniforme.

– Veićka će sigurno držati časove... ona je i kod prošlogodišnje poplave govorila da je taj period najbolji za prirodnjake jer voda izbaci na kopno svakakve stvorove koji inače nikako drugačije ne bi bili dostupni.

– Nema veze, potpisaću ti izostanke... Moramo biti na okupu dok se ovo ne završi.

– A šta to? – pitao je Antar.

– Ne znam – odbrusio je otac nervozno i ubrzao.

– Zna – prošaptao je Antar.

Sira je samo slegla ramenima. Nju sve ovo nije preterano brinulo; čas prirode ipak nije vredan totalnog sukoba s ocem.

Njihova kuća bila je u skupini poslednjih u naseobini, tik uz reku. Most koji je natkriljivao obale udaljene više od stotinu koraka završavao se u njihovom dvorištu, tako se bar Siri činilo; onda je put skretao u stranu. Njihova kuća je, u stvari, bila krčma: celo prizemlje je bila jedna velika prostorija u kojoj su se tiskali stolovi, klupe i potporni stubovi: ne preterano raskošno mesto, ali čisto, jeftino i prirodno. Njihovo dvorište je bilo dvorište krčme i, zapravo, oni nisu imali dvorište u kome su smeli i mogli da se ponašaju onako kako se ljudi ponašaju u svom dvorištu; dešavale su se i krađe, lumpovanja, a često je pojedincima bilo daleko da odu do poljskog nužnika. Sira je mrzela to dvorište, i te ljude koji su se tuda vucarali, i nikako nije mogla da sebe ubedi da živi u običnoj kući... Svet preko mosta, šumovita planina koja se obrušavala u visinu, kozje staze koje su je ukrštale poput retke ribarske mreže, često iscepane i nepravilne, bile su prostor u kome se najbolje osećala. Sada je samo bacila čežnjivi pogled ka tamnom zelenilu četinara, svesna da bi tamo bila sigurnija nego ovde, u rođenoj kući, u sopstvenom dvorištu.

– Vi gore – pokazao je otac na stepenice koje su vodile na sprat – svako u svoju sobu i da vas nisam ni čuo ni video.

A pre nego što su deca uspela da odmaknu nekoliko koraka, uleteo je u krčmu i viknuo prigušeno, ali ne dovoljno prigušeno da se ne bi čulo napolju: – Okupljanje!

– Eto – rekao je Antar. – Znao sam...

– I, kada si tako pametan, reci mi šta je to Okupljanje.

– Ne znam, ali znam da je to u pitanju.

– Lako je znati da je to u pitanju , pa najmanje petnaest puta je neko uzviknuo tu reč na pijaci.

– Da, ali ja sam znao da se odnosi upravo na prisustvo velikog broja pripadnika različitih Redova.

– I to je bilo jasno, niko nije vikao ZEMLjOTRES ili POPLAVA ili TORNADO, vikali su OKUPLjANjE, a pošto obično na pijaci ne viču tako i pošto obično na pijaci nema Zuava, Čarobnika, Trasera i ostalih odjednom na gomilu, onda je jasno da se to odnosi na to...

– Hoćeš da kažeš da ja u stvari nisam promućuran kada sam odmah shvatio o čemu je reč?

Sira ga je gledala pravo u oči.

– Nisi – samo je rekla, a onda, pre nego što je išta mogao da kaže, odbrusila: – Moram da piškim, žao mi je, pričaćemo drugi put. U međuvremenu, raspitaj se malo kakva je vrsta katastrofe to Okupljanje i ima li nam spasa...

Brzo je preskočila preostala tri stepenika i zamakla u kupatilo. Nije imala nikakvih fizioloških potreba, ipak, svukla je gaćice i sela na klozetsku šolju. Jednom davno, primetila je da se zvuk dobro pronosi kroz grejne cevi kuće, valjda je to bilo zbog naknadnog bušenja podova i plafona i mestimično stanjenog stanja istih, a posebno se to čulo u toaletu prvog sprata. Prislonila je uvo na grejnu cev i oslušnula. Mnogo puta ranije je uspevala da uhvati razgovor iz pojedinih delova kafane, pa čak i iz roditeljske sobe, ali nikada nije bila sigurna koji su to zaista delovi, niti je htela da nekog upozna sa svojim otkrićem kako bi eksperimentalno utvrdila kako se najbolje čuje.

Sada je stizalo mnogo prigušenih glasova, tako da nijedan nije uspevala da razabere. Ostala je tako neko vreme, pokušavajući da pronađe pogodniji položaj za svoje uvo, ali nikakav suvisli razgovor nije uhvatila. Očigledno je previše ljudi pričalo istovremeno, a opet niko nije bio na pravom mestu.

Kada je ustala i krenula da opere ruke, u trenu je ugledala da je mesto na cevi, na kome godinama drži prislonjenu glavu, već promenilo boju u odnosu na okolinu. Možda bi trebalo da učini nešto i pokuša da ukloni mrlju, ali nije trenutno bila sposobna da se dodatno angažuje oko toga.

Bacila se preko svog ležaja i počela da pravi planove za taj dan. Osećala je da je puna energije i nikako joj nije odgovaralo da preostali deo dana provede u sobi. Ipak, naređenje oca nije bilo nešto o šta se mogla tek tako oglušiti i, zapravo, cela njena dilema se svela samo na jedno: poslušati ili ne.

Najbolje bi bilo da može da zaspi i prespava potrebno vreme, ali neizvesnost ju je lomila i znala je da neće dugo izdržati. Morala je da priča s nekim. Prišla je prozoru i osmotrila planinu koja se protezala s druge strane reke. Negde gore u brdima, nevidljiva iz naseobine, u senci prastarog drveća bila je ukleštena koliba Jakova samotnjaka. Kada bi samo sakupila dovoljno hrabrosti da ode do tamo, sve bi joj bilo lakše, činilo joj se.

Izašla je u hodnik i potražila majku. Ne beše je na spratu. Iz Antorove sobe dopirali su zvuci besnog šutiranja lopte u zid. Stajala je neko vreme na vrhu stepenica, a onda se polako prišunjala do samog ulaza u krčmu i tu se sklupčala uz zid.

Svi su pričali uglas tako da je bilo teško bilo šta razabrati, ali shvatila je da svako priča svoju verziju predstojeće nesreće. Jedno je bilo neosporno: niko nije sumnjao da su za naseobinu došli loši dani. Raznovrsnost predviđenih događaja plašila ju je i primirivala jednovremeno; plašila jer bi i najmanji delić ostvarenog bio mnogo više zla nego što je mogla i da zamisli; primirivala jer je toliko različitih varijanti sasvim sigurno govorilo o tome da, zapravo, niko uopšte nema pojma šta se zaista sprema.

Najednom, pred njom je izronila senka oca. Nije stigla ni da trepne, a njegova zaprepašćenost se pretvorila u urlik: – Šta ćeš ti ovde?

– Ja... ja – bila je paralizovana.

Krenuo je prema njoj. Očekivala je šamar ili čak nekakav jači udarac, ali on ju je samo uhvatio za ruku i povukao uz stepenice.

– Dođi – vikao je izobličenim glasom.

Bez protivljenja ga je pratila. Nešto se dogodilo s njenim ocem, postao je zao, nekontrolisanih pokreta, kao preplašena životinja. Vukao ju je kroz ceo hodnik, zatim kupatilo do velikog ogledala, na koje ju je skoro zalepio. Grubo joj je sklonio kosu s vrata i upro prstom u duboki ožiljak koji je koliko-toliko sakrivala duga kosa.

– Vidiš li ovo? – povikao je. Vidiš li ovo? Znaš li kako je to nastalo, a?

Nije znala. Bolelo ju je od toga kako joj je držao kosu. Užasavalo ju je njegovo izobličeno lice... Urlao je:

– Na jednom prethodnom Okupljanju, u jednom drugom gradu, daleko odavde ugostio sam nekolicinu pripadnika raznih Redova... Završilo se tako što se jedan od Garde ušunjao noću u sobu male bebe i zaklao je... Znaš li kako izgleda dečiji krevetac natopljen krvlju, znaš li? Samo čudom si preživela... Okupljanje je zlo, običnim ljudima nerazumljivi ritual kada se u nekom mestu sakupe pripadnici svih Redova. Oni tada čine potpuno nerazumljive stvari, ponekad se bore međusobno, mnogo češće povređuju nasumice određene ljude... Shvataš li? To su stvari koje ne razumemo, ali znamo da treba da ih se klonimo.

Sira je očiju punih suza stajala ukočena. Nikada nije doživela ovakvo urlanje oca, pokušavala je da ga razume i opravda, istovremeno razmišljajući o tome koliko joj je nevolja donosio ružni ožiljak, kako su razna glupa objašnjenja smišljana, kako je uvek nosila dugu i još dužu kosu...

Vrata kupatila se naglo otvoriše i na njima se pojavi lice starog Zuava.

Tišina je postala tako duboka da je odnekud dopro žubor reke ispod mosta.

Onda Zuav podignu obe ruke.

– Dolazim kao prijatelj...

– Kako se usuđuješ da povrediš privatnost mojih odaja – viknuo je otac, ne puštajući Sirinu kosu, ne pomeravši se uopšte.

– Ne zamerite mi na ovolikoj slobodi, ali sedeo sam u uglu sobe i ispijao svoje piće kada začuh vaš glas, neobično blizak kao da mi šapućete u uvo... Dopirao je iz cevi na koju sam bio naslonjen... Čuo sam vaše reči o pokušaju ubistva vašeg deteta i žao mi je zbog toga, ali morate biti oprezniji, mnogo oprezniji. Niko ne bi bez razloga pokušao da ubije dete u kolevci.

– Nema razloga, verujte mi.

– Na žalost, ne mogu da vam poverujem, o tim stvarima znam mnogo više...

Prišao je do Sire i preuzeo je iz očevih ruku. Prvo ju je blago uhvatio za ramena i prodrmao. Njegov dodir, nežan i čvrst jednovremeno umirujuće je delovao na devojčicu. Pogladio joj je kosu i lagano je zabacio rukom unazad.

– Svaki Zuav a i još tu i tamo poneko iz drugih Redova će vam reći da je ovo ožiljak krivog noža Garde, noža koji služi za klanje i dranje životinja, ali, isto tako, ja ću vam reći da ovo nije počinio pripadnik Garde, mada vi tvrdite da je bio tako obučen... Ovo je uradio diletant. Nož je trebalo da zaseče ovde pored i iseče žilu kukavicu. Promašaj za prst debljine nijedan pravi pripadnik Garde ne bi počinio.

Hladnokrvnost kojom je Zuav pričao o pitanjima života i smrti fascinirala je Siru. Njegovi prsti su samim vršcima prešli preko ožiljka i povukli se.

– Definitivno, ovo je rad amatera. Morate mi reći šta je razlog, pa ću vam moći pomoći.

– Nama nije potrebna pomoć.

– O da, jeste. Iz najmanje dva razloga. Ukoliko neki pripadnik Garde vidi ovaj rad, znaće da neki njegov prethodnik nije uspeo i, bez obzira što nije upoznat sa detaljima, poželeće da završi posao. To im je u krvi...

– Kako nam vi tu uopšte možete pomoći... i zašto biste?

– Vidite, ako se pročuje priča koju ste malopre izurlali ovde, a uvek postoji mogućnost da krenu glasine, neko će možda zaključiti da je vaše dete po nečemu izuzetno čim je neko pokušao da ga eliminiše još u kolevci...

– Napolje! – urliknuo je otac takvom silinom da je Sira uzmakla u stranu. – Odmah napolje!

– Trenutno vas čuje najmanje petnaestoro ljudi. Neki od njih su vam prijatelji, ne svi – govorio je Zuav smirenim glasom, mirnog, gotovo podsmešljivog izraza lica. – Kako možete biti sigurni da neko od njih neće reći pogrešnu stvar na pogrešnom mestu... Dozvolite mi da vam pomognem. Ako mi dozvolite, onda ću vam otkriti koji je moj interes u svemu ovome.

Otac je ćutao. Sira je počela da drhti. Kako je najednom život postao zapetljan.

– Predlažem da odemo negde gde je manje ozvučeno i da mi na miru ispričate sve. Ja sam na vašoj strani; čim sam video ovaj rez na vašaru, znao sam da vas moram naći i razgovarati s vama.

– Nema se tu šta mnogo reći.

– Hajde da sednemo negde.

– Dobro – složio se otac najzad. – Ali Sira neće biti prisutna... Idi igraj se s bratom.

– Zašto? Želim da čujem.

Zamah šamara. Sira je samo zažmurila spremna da otrpi siloviti udarac, ali ništa se ne dogodi. Zuav je s neprirodnom lakoćom, svega s dva prsta zadržao očevu ruku.

– Nema potrebe da tučete ovo dete. Ona to nije zaslužila.

Otac je trgao ruku i uputio otrovan pogled Siri.

– Trenutno me poslušaj – istisnuo je kroz zube.

Sira, sa suzama u očima se okrenula i istrčala u hodnik, a zatim, umesto u sobu brata ili svoju, šmugnula napolje. Brzo je prošla kroz dvorište i uputila se ka mostu s jednom jedinom namerom: da se zakloni u šumu i pronađe mir i utehu u kolibi Jakova samotnjaka. U ovom trenu, on je bio jedina osoba kojoj je mogla da veruje. A možda će on znati šta predstavlja Okupljanje.

Tačno na sredini mosta stajao je neko: mladić u plavoj odori nehajno naslonjen na ogradu. Posmatrao ju je s osmehom kao da je upravo nju očekivao. Prilazila mu je bez straha.

Kada je gotovo bila prošla kraj njega, sve vreme trpeći njegov drski pogled, on se naglo okrenuo od nje, nalaktio na ogradu i zagledao u protičuću vodu.

Sira je to shvatila kao nemi poziv da mu se pridruži. Prkosna, kakva je oduvek bila, učinila je to. Za tren se osvrnula ka svojoj kući, ali red gustiša na obali zaklanjao ju je od pogleda. To je potpuno primiri.

– Lepo vam je ovde – izrekao je mladić. Glas mu je bio čist, zvonak, sa čudnim naglaskom. Imao je veseli pogled i dobroćudan izraz lica. – Priroda, voda, planina, cveće... milina.

– Ti si pravi Čarobnik? – upitala je odmah.

Mladić je klimnuo glavom.

– Dokaži!

– Kako?

– Izvedi neki trik, bilo kakav, može i neki mali, da presahne ova reka, na primer, ili da padne kiša...

– Znaš da ne mogu... ili možda ne znaš. Svetlo neutrališe moju Moć.

– Čak ni nekakav malecki trikčić?

– Nikakav. Potpuno sam nemoćan na Svetlu.

– Znači, istina je da crpite snagu iz Mraka, da ste Demoni Zla...

Mladić se nasmejao.

– Zašto bi Mrak bio loš?

– Ne znam, ja ga se plašim...

– Devojčice se plaše svega, skakavaca, mrava, miševa, gusenica, mraka, groma... Pre dolaska ljudi ova planeta se užasavala svetla. Periodi osunčanosti doživljavani su kao najstrašnija kazna.

– I ti si potomak ljudi, kao i svi mi...

– Jesam, ali pripadam Redu koji se mnogo više zbližio sa starosedeocima od vas ostalih...

– Drugim rečima, nisi u stanju da izvedeš bilo šta što bi dokazalo da nisi običan prerušeni mladić.

– Niko ne sme da se prerušava u bilo koji Red.

– Ne verujem ti. Ja sam upravo čula da se pominju nekakvi prerušeni Gardisti.

– Nemoguće, to ne može da se desi.

– Ali čula sam...

– Ali lagali su te... To se naprosto ne događa. Nikada.

– Ne verujem ti... Ti si jedan veliki lažljivac. Svi odrasli su lažljivci, svi samo izmišljaju razne stvari. I moj brat je takav, uuu... samo da znaš kakav je on lažov.

Mladić se nasmejao veselo. Činilo se da ga sve zabavlja, da ništa ne prihvata za ozbiljno i da ga ništa ne može poremetiti.

– Zašto se mrze Zuavi i Čarobnici? – upitala je naglo Sira.

Ni ovo pitanje nije uspelo da ukloni smešak sa mladićevog lica.

– Ja ne mrzim nijednog Zuava, jedva da sam nekog i video u životu.

– Ali ih ubijaš?

– Kada je Tama i kada imam Moć i kada ih sretnem... o, da, ali to je stvarno retko.

– A kada je Svetlo, oni ubijaju vas...

– Pokušavaju...

– Znaš li da je kod nas u kući jedan Zuav?

– Znam, pratio sam ga.

– Ako hoćete da se borite, moram obavestiti Antara... to mi je brat, znaš, on bi mnogo voleo da gleda...

– Na njegovu žalost, nikada neće moći da gleda takvu borbu, zato što se Zuavi i Čarobnici nikada ne bore. Toliko smo nadmoćni u svojim sredinama da naši okršaji ne traju duže od tren ili dva...

– Baš ne razumem. Kakva je to svrha kada nema borbe... Ishod zavisi jednostavno od toga u koje doba godine se sretnete.

– E da, ali to jednostavno je upravo ono što nije jednostavno. Sva mudrost i jeste u tome držati se Svetlosti ili Tame.

– Znači ti nisi baš mudar kada si zaostao ovde?

– Ti si jedna mala jezičara.

– To mi svi kažu.

– Baš me čudi... mada... – i njegova ruka je munjevito, ali sasvim ovlašno završila na njenom licu. Taj pokret Sira naprosto nije bila ni primetila, ali nije ni imala vremena da razmišlja o tome, trnci uzbuđenja je naplaviše. Mladić je raširio prste i uronio ih u njenu kosu zabacujući je unazad. Vrat joj ostade potpuno otkriven.

– ... mada je malo nedostajalo da ostaneš bez svog laprdavca.

Izmakla se. Talasi nelagode je prodrmaše.

– Hej – nasmejao se mladić, – ne boj se, neću ti ništa. Samo, vrlo je interesantno videti da je neko pokušao da zakolje dete... sasvim malo dete.

– Bebu, ne sećam se ničega. Moj otac kaže da je to bio čovek u odelu Garde, dok Zuav tvrdi da to jeste nož Garde, ali ne i ruka Gardiste.

– Idi! Da nije Prorok a ne Zuav?

– Ne znam, kaže da nijedan Gardista ne bi promašio žilu kukavicu...

– ... Odraslog čoveka, da, ali ne i bebe. Niko ne vežba da ubija bebe... Bebe nisu srazmerno smanjeni ljudi, one su anatomski drugačije...

Ćutali su neko vreme, zagledani u vodu, zaneseni svako u svoje misli.

– Neobično je to – najednom reče Sira.

– Šta?

– Pa to... Kada je Zuav pričao svoju verziju, meni je delovala jedino moguća i istinita. Sada kada ti pričaš o istim tim stvarima na drugi način, meni se čini da si i ti u pravu. kako je to moguće?

– To ti se čini zato što si mala. Kada porasteš samo će ti se kasti...

– Je li? – prkosno. Unela mu se u lice.

Ponovo je pružio svoje ruke prema njoj. I ovoga puta je njegov dodir bio gotovo ovlašan. Zabacio joj je glavu unazad i milovao je po obrazima.

– Ti ćeš biti lepotica, moraš da središ taj ožiljak.

– Kako? – izgovorila je tiho, gotovo predeći. Njegov dodir je budio čudne stvari u njoj.

– Svaki bolji Čarobnik to može da uradi... Brisanje ožiljaka je školska vežba, posebno na ovako mladoj koži.

– Spadaš li ti u te bolje...

– Ja sam jedan od najboljih...

– Samo nemaš nikakvu moć...

– Nemam, istina je, ali kada nastupi sledeća Tama, ja ću se vratiti... i podariću ovom licu uzvišeno savršenstvo.

– Zašto?

– Puna si pitanja. Kao da si prepunjena pitanjima, pa gde god te čovek pipne iskoče po nekoliko njih. Neke stvari se ne pitaju jer za neke stvari ne postoje odgovori. Možda ćeš tada znati... mada sumnjam.

Njegovo milovanje nije prestajalo. Sira je bila sva uzbuđena na nekakav neobičan, nikad ranije doživljen način; budili su se osećaji koje nije umela da raspozna ni imenuje.

Najednom, kloparanje kolskih točkova je prekinulo koprenu u kojoj su se dvoje mladih nalazili. Sira se odmah odmakla dva koraka. Nekakva zaprega se približavala mostu, ali još uvek je bila zaklonjena okukom.

– Nisi mi rekao svoje ime.

– Čarobnici kao i svi drugi pripadnici Redova nemaju imena za obične smrtnike.

Sira je napućila usne.

– Znači, ja sam obična smrtnica.

– Sada jesi... jednog dana, ko zna?

Zaprega sa upregnutim govečetom kloparala je kraj njih. Čovek i žena sa primitivnom otvorenošću su buljili u njih. Sira je nervozno vrtela prstima kosu, neprekidno je nabacujući preko ožiljka.

– Moram da idem – rekao je mladić kada su kola odmakla.

– Kada ću te ponovo videti?

– Kada padne Tama... čekaj me.

– Hej, stani... reci mi samo još jednu stvar.

– Bože, koliko si mi ti pitanja postavila danas. Zar ne ideš u školu? Uče li vas tamo ičemu?

– Ja sam prirodni smer. Nemam predmet Ustrojstvo sveta, ali izgleda da je trebalo da ga biram.

– Pitaj, samo brzo, osećam da će onaj tirkizni starac hramati uskoro ovuda...

– Pazi se onda...

– Nema problema, Zuav je jači od mene u svakom slučaju i veštiji s oružjem i bez njega. Ali ja sam brži. Uvek mogu da otrčim dovoljno daleko.

– Obećaj mi da ćeš mi odgovoriti.

– Obećao sam ti već jednu stvar danas... Ne budi nezasita.

– Onda ništa... – skrušenim glasom.

– Reci...

– Znam da mi nećeš odgovoriti, ne odgovaraju mi ni oni koji ne znaju... Šta je to Okupljanje?

– Za mene i još neke to je velika stvar, za druge kobna, za mnoge pojava koju uopšte i ne zapaze. Ako već nisi u prvoj grupi, gledaj da ne budeš ni u drugoj...

– U trećoj nisam sigurno.

– Još imaš vremena da budeš...

– I ja sada treba nešto da shvatim?

– Ne – rekao je Čarobnik, prišao joj munjevito, spustio ovlašni poljubac na njene najednom suve usne i otrčao...

Eho njegovog pozdrava još joj je odzvanjao u ušima kada joj se učinilo da nekakvi glasovi dopiru iz pravca kuće. Požurila je na suprotnu stranu mosta i zamakla u šipražje. Tada se okrenula i ugledala Zuava kako lagano korača preko mosta. Držeći se grmlja izmakla se u stranu od mosta, pretrčala put i zakoračila u šumu.

Prevalivši stotinjak koraka uzbrdo zastala je na jednom prikrivenom uzvišenju sa koga se pružao nesmetani pogled na most u celoj dužini, njenu kuću i ceo severni deo naseobine. Zuav je stajao tačno na mestu na kome su do malopre bili Čarobnik i ona. Oslonjen o ogradu posmatrao je vodu...

Primirena u svom improvizovanom skloništu, počela je lagano da vraća film u glavi svega što se odigravalo poslednjih sati. Zatekla je sebe kako joj prsti sve češće napipavaju ožiljak na vratu, a misli pokušavaju da razaberu događaje ovog jutra. Priča o klanju bebe bila je toliko užasna da naprosto nije bila u stanju da razmišlja o njoj. Jednom, kada sve ovo prođe, ma šta to bilo, posvetiće se tom problemu malo više. Znala je da ne vredi da pita oca, nikada joj neće reći, a svako insistiranje završiće se batinama. Možda bi mogla da pita starog Zuava, on je delovao prijateljski, ali nije bila sigurna da bi joj i on rekao... Možda samotnjak Jakov, on ništa neće znati o njoj kao bebi, sigurno, ali možda će znati nešto više o Okupljanju. Ako zna, on će joj reći, bila je sigurna u to. Posle će potražiti Zuava i tražiti da joj ispriča šta mu je sve otac rekao, a na kraju će doći kući i pokušati da prođe sa što manje batina...

Sada kada je napravila ovakav kratkoročan plan, dala se na njegovo izvršenje.

Postojale su dve vrste staza kroz šumu: obilazne, prekrivene travom i natkrivene drvećem; i prečice, strme, preko kamenjara i goleti. Sira je uvek birala da bude sakrivena od pogleda iz naseobine. Sakrivanje je bilo njen stil života, u ovom turbulentnom jutru, kada se sve komešalo i mutilo, činilo joj se da joj je to skrivanje nasledno.

Sa jednog pogodnog mesta, okrenula se i ponovo osmotrila poprište Okupljanja. Daljina je bila prevelika da bi videla detalje, ali naseobina joj je izgledala nepromenjena... Sve Zgrade su bile na svom mestu, nije bilo požara niti velikih migracija ljudi... Možda to Okupljanje i zaista za većinu prolazi neprimetno... Ipak, one priče iz krčme nisu bile umirujuće.

Sira je mnogo vremena provodila na obroncima planine, družila se sa samotnjakom Jakovom, čak i u periodima Tame. Osećala se potpuno sigurna kraj tog malenog, ostarelog čovečuljka koji je, činilo joj se, oduvek živeo tu, kraj izvora malenog potoka. Nije znala ništa o njegovoj prošlosti, niko nije, ali nikome nije smetao, izuzetno retko, svakog trećeg ili čak petog ciklusa je silazio u dolinu, sasvim nakratko i sasvim iz neshvatljivih razloga, jer ništa nije donosio, ništa nije kupovao, ni sa kim nije razgovarao...

Vrata kolibe su bila otškrinuta, stari Jakov je ležao na prostirci u uglu kolibe... nepomičan. Obično se trzao na najmanji šum. Sira je za tren pretrnula, onda je zapazila da mu se grudni koš lagano diže i spušta.

– Čika Jakove – pozvala ga je. Ponovila poziv. Starac je ostao nepomičan. Prišla je sasvim blizu, oslušnula tiho ravnomerno šištanje, umirila se, sakupila hrabrost i prodrmala ga. Disanje mu je postalo glasnije, ali nije se budio. Ponovila je ceo postupak, ovoga puta mnogo energičnije... Najzad, vrlo teško, starac je otvorio oči.

– A... šta... ti si, dušo, daj dedi malo vode...

– Nisam dugo mogla da vas probudim.

– Uskoro nećeš moći uopšte.

S teškom mukom pridigao se u sedeći položaj, naslonivši se na zid... Drhtavim rukama je prihvatio posudu s vodom i otpio dva duga gutljaja.

– Ova poslednja Tama potpuno me je iscrpla. Ne verujem da ću dočekati sledeću.

– Šta je to smrt, čika Jakove. Jutros svi pričaju samo o njoj...

– O smrti, šta, dete?

– Kažu da je... Okupljanje u Lazuliju, upravo sada...

– Smrt i Okupljanje... Imaju veze i nemaju, kao i sve drugo. Kao i što su Svetlost, Tama ili poplava za jedne smrt, za druge uspeh, za većinu tek obična stvar.

– Šta je Okupljanje?

Starac je otpio još jedan gutljaj.

– Ova voda je blagodetna, najbolja voda na celoj planeti, upravo ovde, ovaj maleni izvorčić... zapamti to... Okupljanje, događa s vremena na vreme, mi ljudi ne znamo ni zašto ni kako, a oni neće da nam kažu. Ponekad znanje nije dobro. Opterećuje, izjeda čoveka iznutra, troši ga... spolja čovek izgleda zdrav a u stvari truo... I jednog dana samo puf, raspukne se a oblak smrdljive prašine izleti...

Sira je osećala da ove reči imaju dublju višeznačnost i kako nije bila u stanju da ih u potpunosti razume, nastojala je da ih što tačnije zapamti da bi mogla jednog dana da ih do kraja rastumači.

– Vidiš, dušo, ja nosim jednu veliku tajnu u životu, nosim znanje koje kao da je ukleto. Njegov cilj je da ga nikada nikome ne saopštim, do pred smrt i da taj, opet, preuzme dalje nošenje tog znanja, dok ga jednog dalekog dana u budućnosti ne preda nekom drugom. Nisam nikoga stekao kome bih ga otkrio do tebe... i zato, moraš biti pažljiva, saslušati me i sve zapamtiti. Ne pokušavaj da razumeš, samo zapamti...

Starac je otpio još jedan gutljaj vode, a onda sklopio oči, kao da prikuplja snagu. Počeo je da govori pre nego što je otvorio oči.

– Znaš li se gde smo, pre pet ili šest ciklusa, bila si sasvim mala devojčica, sećaš li se, brali crvenolist?

– Da, to je...

– Ne! Ne izgovaraj, nikada ne izgovaraj. Važno je da ti znaš gde je to.

– Znam sigurno. Mnogo puta...

– Dobro... dobro. Sećaš li se usekline u koju si htela da se zavučeš, a ja ti nisam dozvolio?

– Da, ali ja sam se ... – Sira je oborila pogled, pocrvenevši – ... kasnije mnogo puta tuda provlačila.

– I šta si videla...

– Pa... ima nekakva tamna rupa, beskrajno duboka. Ubacivala sam kamenje i ono je dugo padalo. Kasnije sam počela da se plašim da ne upadnem tu, pa sam prestala da dolazim. Sada je prolaz potpuno zarastao u šiblje...

Starac se nasmejao.

– Ja sam presadio žbun rozalda, trnovit je, razjeda kamen i najbolji je mogući stražar... e, vidiš dete, ovo je vrlo važno, ovo moraš dobro zapamtiti... taj otvor je spas za ovaj narod, bio je mnogo puta u ranijim vremenima, nijednom za moga života, i nadam se da ni za tvoga neće biti, ali tajnu njegovu moramo održati...

– Ne razumem baš.

– Dovoljno je da znaš da je to ulaz u Citadelu... Kada krenu ratovi i pomori naroda, Citadela je sklonište za ceo Lapis Lazuli. Malen je broj onih koji znaju za Citadelu, a još manji onih koji znaju tačno gde je...

– Znači, ako nas nešto nekada napadne, ili nam zapreti, mi se sklonimo tamo?

– Upravo tako. Nekada, pre hiljadu ili više ciklusa kada su napadi bili česti, praktično svi u naseobini su znali gde da beže, vremenom, opasnosti su gotovo nestale, znanje se kroz generacije zatiralo, sada smo ostali samo mi retki koji znamo... ali nikada se ne zna da li će, za pet ili petnaest generacija ponovo biti potrebno da se sklanjamo u Citadelu.

– Zašto ja?

– Mlada si, lepa, pametna... umeš da govoriš, umeš da ćutiš...

– Svi mi kažu da sam jezičara...

– Tako i treba, onaj ko mnogo priča, nauči šta kada treba reći, onaj koji samo ćuti i jednu reč kada prozbori, pogreši... ja sam preživeo više od dvesta smenjivanja Tame i Svetla, naučio sam da procenim ljude, mnogo vremena se već nisam prevario... ti si pravi izbor.

Sira je samo slegla ramenima. Sve se odvijalo vrtoglavo, od trenutka prvog susreta sa Zuavom na pijaci do sada dobila je više informacija o sebi nego za celokupan prethodni život.

– Moraš se čuvati, dete. Mislim da znam šta je cilj ovog Okupljanja.

– Šta?

– I mislim da znam šta je bila prava namera napadača na tebe kao malu bebu.

– To me zanima više do svega.

U tom trenutku tresak je pokidao slaba vrata kolibe. Čovek u odelu Garde, krupan i širok, zaglavio je da uđe unutra. Iza njega nazirala se još nekolicina. Svi naoružani noževima i kratkim mačevima.

– I nas zanima, baš mnogo.

Prišao je do Sire koja je uplašeno ciknula i zgrabio je za glavu. Pokušala je da se otima, čak i da ga ogrebe ali ju je udario nogom u slabine. Pala je i sklupčala se kao mače tresnuto u zid. Gardista se nagao nad njom i pogledao joj je vrat.

– To je ona – viknuo je nekud napolje. I odmah dodao, tiše: – Ovo se zove uspeh, ljudi, iz prve nabodosmo malu popišulju... Stari, da li bi vredela sledeća nagodba: čuli smo svaku tvoju reč, jedino ne znamo gde je ta glupa stena, a to nas mnogo zanima, baš nas mnogo zanima, ti nam otkriješ gde je i mi poštedimo dete.

Starac se nasmejao, njegov smeh je ličio na krkljanje.

– Kada saznate šta vas zanima pobićete nas.

– To je istina, u svakom slučaju, ali, da probamo ovako, vi ćete nam reći gde je, a mi ćemo vas ubiti brzo. Za tebe nije ni važno, ali devojčicu bismo mogli mučiti danima, iživljavati se na njoj, seći je, peći, jesti... možeš da je poštediš svega toga. Samo nam pokaži stenu i odmah ste mrtvi...

Starac je naglo, potpuno neočekivano i munjevito poskočio napred sa nekakvim šiljkom koga je neprimetno bio izvukao odnekud. Oštrica je počela da prodire u stomak Gardiste, kada se on trgao, ispustio devojčicu i sa dva strahovita udarca dotukao starca.

Sira je reagovala u trenutku, potrčala je napolje, ali je na samim vratima drugi Gardista uhvatio za nogu, oborio silovito tako da su joj se kolena zakrvarila i seo na nju izvrćući joj ruku u neprirodan položaj. Jeknula je.

Iz kolibe se isteturao ranjeni Gardista. Izvukao je oštricu i držao se za stomak, neprekidno psujući.

– Prljavi mali gad.

– Je li mrtav? – upitao je treći Gardista.

Klimaj glavom, bolne grimase.

– Siguran si...

– Odvojio sam mu glavu od tela...

– Kako ti je rana?

– Ogrebotina, samo boli... ovo derle će sve da plati. Prvo ću da je pojebem da joj oči ispadnu. Skloni se...

Najednom, začuo se zvuk oštrenja noža o nož. Svi su se ukočili. Desetak koraka udaljen, iskoračivši iza jednog povećeg drveta stajao je stari Zuav i držao dva duga noža za bacanje u rukama.

– Gle, gle, šta je ovo, starački dom? – reče Gardista.

– Pustite devojčicu – naredio je Zuav.

– Trojica smo.

– Znate da nemate nikakvu šansu.

– Možda – rekao je Gardista koji je sedeo na devojčici, izvadio svoj krivi nož i oštricom dotakao ožiljak. – A ti znaš da ću i sa nožem u oku uspeti da joj otkinem vrat.

Tren tišine. Onda tihe reči Zuava:

– Život devojčice nije bitan. Mnogo je važnije da nijedan od vas trojice ne ode živ odavde.

– Sa stanovišta Svemira da, ali u tvom skučenom Zuavskom mozgu nije tako.

– Stvarno treba hrabrosti da se zakolje beba u kolevci.

Izbezumljena od straha, zaslepljena raznoraznim bolovima u telu i grudima, Sira jednostavno nije bila sposobna ništa da radi do da žmuri i jeca bez suza.

– Dosta priče – viknu Gardista koji je sedeo na njoj. – Predlažem da baciš svoje noževe i odšetaš do najbliže krčme. Popij nešto i zaboravi na nas. Brojim do tri, onda koljem... Jedan, dva...

– Tri – zaučilo se odnekud sa strane. Sve glave se okrenuše na tu stranu, Sira oseti da se oštrica na njenom grlu odmakla... U tom trenu odjeknu prasak kao kada nastavnik Džoli udara prutom po stolu. Sledeće što je osetila bilo je telo Gardiste kako pada preko nje. Vrišteći, Sira se oslobodila težine sa sebe i odskočila u stranu. Prizor je bio nesvakidašnji. Mladi Čarobnik je stajao sa nekakvom čudnom stvari koja se dimila. Zuav je bio hitnuo oba svoja noža, jedan Gardista je padao proboden kroz grlo, a drugi je bežao uzbrdo.

– Ja ću ga stići – rekao je mladić.

– Neće daleko – rekao je Zuav. – Ranjen je i u stomak i u ruku... Zar nisu pištolji zabranjeni i iskorenjeni.

– Jesu, ali mi smo ih zadržali u tajnosti kroz generacije... koristimo ga u zaista potpuno krajnjoj nuždi.

Okrenuo se i otrčao za Gardistom.

Zuav je prišao do Sire i prihvatio je u zagrljaj. Počela je da plače nekontrolisano. Njeno jecanje je potrajalo sve dok se nisu začula još dva pucnja. Podigla je glavu i pogledala u pravcu u kome je otrčao Čarobnik.

– Sada je sve gotovo – rekao je Zuav. – Smiri se...

Krenula je ka kolibi. Zuav ju je zadržao.

– Ne želiš da pogledaš unutra... Hajde, idemo. Odvešću te kući, posle ću se vratiti da sredim sve ovo. Ne smemo ostaviti ovoliko tragova.

– A Čarobnik?

– Mali prevarant... Ne očekuj ga pre Mraka.

– Mislila sam da su Zuavi i Čarobnici neprijatelji.

– Istina je.

– Ali ovde ste se borili zajedno?...

– Nismo... ponekad se desi da smrtni neprijatelji imaju srodan interes u Okupljanju. To nije zajednička borba, samo sticaj određenih okolnosti.

– Ako se vrati, nemojte ga povrediti. Obećao mi je da će mi ukloniti ožiljak.

– Ne može on to, on je običan mali prevarant. Za neuke ljude svi Čarobnici su čarobnjaci, ali u stvarnosti nisu, ima ih gomila podvrsta, ovaj je samo Iluzionista.

– Ali... rekao mi je da će doći.

Zuav ju je pomilovao po kosi.

– Doći će, ne sumnjaj u to.

Devojka se umila na potoku, dugo ispirala oči hladnom vodom, potiskujući slike nasilja i bola, oprala kolena i ruke, otresla prašinu sa haljine...

– Podnošljivo – rekao je Zuav. – Idemo.

Bacila je još jedan pogled ka kolibi, onda potražila očima nekakav pokret u retkoj šumi koja ih je okruživala. Negde tamo, prikriven iza kakvog grma, ili u krošnji drveta, ili polego u visokoj paprati, skriven je mladi Čarobnik. I posmatra je. Bila je sigurna u to. Možda je Zuav zaista u pravu, možda je mladić običan lažov i prevarant, možda zaista nikada ne bi trebalo da mu veruje, ali, znala je, sve to je neće sprečiti da željno očekuje njegov povratak... mada, nije joj baš bilo najjasnije zašto.

Dok su se približavali mostu, Sira se osećala sve bolje.

– Šteta što ne mogu sve ovo da ispričam bratu. On bi precrko od zavisti...

– Ili ti ne bi poverovao.

– Možda... Poverovao bi, lakoveran je... – Sira je uputila jedan oprezan pogled prema starom ratniku. Onda progovorila tiho: – Mogu li da vas pitam nešto?

Ton njenog glasa je bio takav da je Zuav zastao.

– Pitaj – rekao je ozbiljno.

– ... ali da mi obećate da ćete mi odgovoriti?

– Na neviđeno?

– Pa, da... – Sira je oborila pogled, savlađujući neprijatnost. – Ono mesto u našoj krčmi... odakle ste čuli razgovor... hoćete li da mi pokažete gde je?

– A... to nikako. Da si me pitala da ti otkrijem ustrojstvo Okupljanja, svoje pravo ime i poreklo, ili svrhu uloge koja ti pripada na ovom svetu... još bismo se i dogovorili, ali ovo, nikako, ni za hiljadu langrenusa...

Stupili su na most, smejući se kao sumanuti.

// Projekat Rastko / Knjizevnost / Srpska fantastika //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]