|
|
 |
Zoran StefanovićRecenzija rukopisa romana "Čovek koji je ubio Leptira" Bobana Kneževića(Napomena: roman "Čovek koji je ubio Leptira" Bobana Kneževića objavljen je 1996. u izdanju Studentskog kulturnog centra, Beograd)Romanom Čovek koji je ubio Leptira Boban Knežević počinje novi ciklus pripovesti, nastavljajući da istražuje polje na kojem je kao pisac, izdavač i urednik već ključno doprineo da srpska fantastika bude nesumnjivo najjača nacionalna škola ovog žanra u Jugoistočnoj Evropi. Za razliku od romana Crni cvet (Prosveta, 1993) koji je bio jedna od najupečatljivijih transpozicija srpske narodne književnosti u moderno žanrovsko ruho, težište novog kratkog romana skicira znatno drugačiji milje. Milje savremene Srbije i njenih karakternih nesigurnosti biva suočen sa takođe surovim i začudnim svetom, gde naši sugrađani u borbi za preživljavanje bivaju prisiljeni da pokažu tipske slabosti i vrline suđene ovom podneblju. Njihovi etički lomovi, kao i začudnost sveta koji gradiranim izazovima podseća na arhetipsku strukturu srpskih bajki (sve karakteristično za ceo Kneževićev opus) ovoga puta čitaocu se pokazuju u obličju prirođenom za vreme koje tek dolazi. Naime, svet-poprište u Čoveku koji je ubio Leptira poseduje morbidnu pseudomaterijalnost koja se ne može svoditi na prostu fiziku, već asocira na tzv. virtuelnu realnost, gde sami zakoni sveta u sebi sadrže viši, ali i spolja sačinjen smisao. Epopeja kojoj je ovaj roman tek postavio arenu mogla bi da pokaže i da je o krizi identiteta ovog tla možda primerenije govoriti sa aspekta arhetipskog i fantastičkog, nego kroz opisivačko psihologiziranje ili eksperiment koji ne boli i ne obavezuje. // Projekat Rastko / Knjizevnost / Srpska fantastika // |