Dragan R. Filipović

Zlatna knjiga

Digitalno izdanje objavili novembra 1999. u okviru "Projekta Rastko - Biblioteke srpske kulture na Internetu": Zoran Stefanović (priređivač i urednik), Milan Stojić i Mihailo Stefanović (vebmastering). Pokrovitelj izdanja "TIA Janus", Beograd

Svi su sve znali i iz mudrosti ćutali

Moglo bi se ladno tvrditi da je gužva počela pre punih šest meseci pre tajanstvenog iščeznuća profesora geografije Rata Muniguza i pojave svega i svačega, i to baš na Kosovu, kad to ne bi bila samo jedna, mala, krhka, istinica.

Naime, Sveto Klancara, iz objektivnih razloga blizak dobro obaveštenim izvorima informacija, pričaće svojoj slinavoj ekipi za poslove po Istambulu da je suština svega u kašnjenju teško zarađene plate u nekom rudniku u blizini već legendarnog Dušanova.

Sa zadovoljstvom će isticati da je Mehmud Redžepi, bušač, napunio sve džepove plavog odela izlizanima novčanicama i otišao pravo u kafanu "Pristanak", naručio duplu ljutu na svakih sedam minuta dok se ne smisli šta će da šine na brzaka, krajičkom oka snimio sto u mračnijem delu zadimljene prostorije i neuobičajenu živost oko njega.

- Ene – rekao je.

Prišao je oprezno i otkrio novi svet, sredstvo za efikasnije uklanjanje realnosti i racionalnosti od svih pića svog prašnjavog sveta: tablić. U pare.

Profesionalni derač naivaca i cava Žiko Karburator, Klancarin drugar iz vojničkog pritvora, snimio je do patosa odvaljenu donju vilicu, utupljen pogled i procenat flaširanog špiritusa u krvi, kaširao blentavog Nastasa Pekara nasukanog do brašnjavog dna nekad beskrajnog džepa, ufiksirao ga uskim plavim očima i oslovio ga:

- Sedi, dečko.

Zamašćene karte iskrzanih ivica su frcale po stolu praćene gomilama para i Mehmud je dobijao, gubio, dobijao, gubio, gubio.

Kada je zadnja žuta banka zvecnula sledeći trag plate, korejskog digitalnog sata sa šesnaest (!) melodija, ruskog bolničkog tranzistora sa devet talasnih područja, bloka bonova za topli obrok i bogatog asortimana plastičnih dugmića, rudar je raširio i ruke i noge, pao na leđa zajedno sa razljuljanom stolicom i rekao:

- Joooooj!

Baš u taj tren se Mehmudov otac Zaim Redžepi trgao i napustio uobičajeni san o boljem sutra, oznojen, munuo bezimenu ženu dovedenu sa Prokletija i uzdahnuo:

- Sve je gotovo. Kraj.

I u krevetu ubrađena žena je pomislila da mu kaže da možda malo preteruje, ali je odustala svesna mogućih posledica po često merene koske.

Mehmud Redžepi, bušač, prokrčio je put kroz košmare, aveti i akrepe i pojavio se ispred visokog zida, koji je štitio porodičnu udžericu od naboja od urokljivih očiju i sigurne ruke, baš negde pred svitanje.

Kroz kapiju je prošao uz muziku petlova.

Sa svakim nečujnim korakom budio je po jednog usnulog srodnika: oca Zaima, majku, ženu Sahibu i balavurdiju, pet komada.

- Sigurno si potrošio platu – konstatovao je otac.

- Ništa u kući nemamo – prkosno je rekla Sahiba.

- Tata, šta si nam kupio? – zapitali su klinci.

U drugom krugu nivo buke se podigao, u trećem su urlali:

- Da sam tuco kamen imao bih autoput!

- Pijanduro!

- Ubi se kad nisi sposoban da živiš kao čovek!

- Da se ubijem? – podigao je Mehmud obrve.

- Ubi se! – žena je bila najglasnija.

I Mehmud je mrdnuo glavom, okrenuo se na petama i odljuljao se do šupe-daščare sa krovom od zarđalog lima od buradi dovučenih sa otpada, uzeo kaskaderski pojas proneveren na snimanju koprodukcije "Posrnula učiteljica", namontirao ga ispod džempera sa prikladnim šarama i vratio se u dvorište.

Složna porodica je već bila unutra i čuli su se leleci i izabrane psovke, dečji plač i smeh.

- Tako dakle – pomislio je smireno i popeo se na najveći orah u okolini, zakačio omču na pojas i obesio se na jednu od viših grana.

Prva ga je spazila majka, zgranula se i ćutke ušla u kuću ustrašena mogućnošću da krik nošen u usahlim grudima ne privuče pažnju prolaznika i komšija; otac je žurno izašao i pljunuo prezrivo i naredio snahi da zatvori decu i ode po vlast.

Posle nepunog sata su se pojavili policajci Lendo Jasmin i Ćefo Muharem, više nego drugovi, policajci iz ubeđenja, promrsili po koju u znak pažnje, razumevanja i šatro saučešća i popili po jednu s nogu.

- Ćefo, da vučemo šibicu, pa idi da ga skineš! – protegao se Lendo s užitkom u znak sećanja na proteklu noć.

Vukli su i Ćefo je nerado zagrebao uz drvo – starca, čije bi sećanje bilo pogubno za sva shvatanja istinite istorije tog nesrećnog kraja.

Lice mu je bilo ozbiljno, kao što je red i običaj. Porodica u dvorištu je bila nema.

Kada se približio na dohvat ruke, privezao se za deblo, probao kako to drži i uhvatio nepomičnog Mehmuda za džemper.

"E, budalo prosta", pomislio je policajac, a onda je bušač naglo raširio ruke i rekao tiho "Bu", i Ćefo Muharem se uz jezive krike smandrljao, kršeći grane, cepajući odelo i kožu.

Vezivanje mu baš nije uspelo.

Kada su se uverili da je predstavnik vlasti živ, prisutni su prvo opičili kamenicama, a potom su ga skinuli sa oraha i šutirali po dvorištu.

- Dosta – rekao je Lendo. – Mi ga preuzimamo.

Mehmud Redžepi, bušač, pronađen je isprebijan na mrtvo ime i prezime u urvini Alijinog potoka, između trulog šporeta "smederevca" i probušenog bubnja za tombolu rabljenog u onom istom "Pristanku". Okupljenoj svetini je rekao:

- Crkni, gologuzijo.

Onda su se neka svetla ugasila, neka upalila i Mehmud je, nečujno vrišteći, upao u kovitlac iz koga nema čupanja.

Istraga je bila neažurna i tiha dok neko (opet) nije potegao pitanje ustavnosti i zakonitosti i sprovođenje zaključaka zadnjih pedesetak sednica raznih foruma o situacijama na Kosovu, a onda su Lendo Jasmin i Ćefo Muharem premešteni u Titovo Užice, uža Srbija, dok stvari ne legnu.

Sveto Klancara, probisvet i polumafijaš, tada će praviti dramsku pauzu i značajno saopštavati da je profesor Ratomir Ćirić, u narodu poznatiji kao Rato Muniguz, delegat negde, bio taj koji je pokrenuo pitanje upotrebe palice i još nerazjašnjene smrti sirotog rudara.

Neko nacionalno temeljniji i istorijski svesniji palamudiće o turskoj tvrđavi, sadašnjem Starom gradu i prikazi turskog vojnika, stražara, koja se mogla videti samo danju kako čuči i posmatra tužno i pažljivo teške kamione i brze automobile na Zlatiborskom putu, sa one strane nestašne Djetinje.

Činjenica je da je Muniguz više puta viđen u tihim razgovorima sa prikazom i da je isto toliko pričao pijancima u kafani "Kongo" na Rakijskom pijacu kako taj tužni stražar nije znao da je mrtav dovoljno dugo i da bi mogao da krene u totalno bestelesje kad bi bio svestan te istine. Govorio je da se taj Fatmir žalio da tokom beskrajnog dana u zastrašujućem svetu dođe do kojekakvih zaključaka, a kad se provuče kroz rupu u beslovesno obnovljenom zidu i dopre do sobice u kojoj su stražari spavali, utone u tminu kao kap u okean i sutradan se probudi potpuno ispražnjene pameti i užasne podmuklim napadom neočekivane stvarnosti.

Pa će ti, ozbiljniji i argumentovaniji, optužiti Turke i petsto godina pod njima za nestanak profesora omiljenog kao objekta sveopšte zajebancije čaršije okrutne kad oseti mršu.

A ja, zapisničar teških i opominjućih poruka iz duboke nesvesti, nedokučivih i ovom umu kroz koji one tako bahato prolaze žareći neutrone, sinapse i mase svih boja, sa punom odgovornošću tvrdim: sve je započelo mnogo ranije.

Od onog trena kad je rečena svetlost i sve puklo iz nedara stvaranja lično, iz mrve, komadići ovih događaja su puzali kroz vreme i prostor skupljajući se da oslikaju situaciju kakve nikad nije bilo, niti će; svi što smatraju da su mangaši, vidre, i da su iskoristili situaciju i poboljšali svoj trenutni skor, ljuto se varaju – ona je njih iskoristila i poigrala se samo radi sopstvene kompletnosti.

Opijeni ljubavlju ka sebi, svojoj pameti i lucidnosti, vidre to od onog zadnjeg "Aaah!" neće ukapirati.

Ostalo je nekako zapostavljeno mišljenje đaka kojima je profesor bio razredni starešina, uostalom poslednjih koliko-toliko ovovremenih i stvarnih bića uočenih sa iščezlim. Oni su grupno smatrali da je Muniguzu istekao rok trajanja, kao što je i mnogo čemu i kome istekao, i da je dotični opozvan od majke prirode da bi ustupio mesto onima što dolaze.

Probrali su simpatije što je rezultovalo bujicom njihovih izjava i tumačenja o bilo čemu i neprihvatljivih zahteva. Šta ćeš.

A možda bi bilo bitno rekonstruisati događaje.

Profesor Ratomir Ćirić, zvani Rato Muniguz iz nikad do kraja razjašnjenih razloga, otvorio je prozor skoro srušene kućice na Pašinovcu i pustio užičku jesen u podstanarski sobičak.

Neravni pod od izlizanih dasaka, ponjava šarenica preko; rasušeni ormar sa obaveznim staklenim delom i ružom urezanom u stakliće; starinski teški kauč sa tkanim zelenim prekrivačem tegljenim čak iz dalekog dela detinjstva kroz vlažne ćumeze beogradskih gazdarica, studentske domove, stražnje prostorije škola u vukojebinama i jarugama po kojima je do skora službovao; sto metar sa osamdeset, standardni, sa žućkastim i pomno izgrebanim ultrapasom i dve krivonoge stolice od šperploče; police sa stotonak ofucanih knjiga, sveski i "Užičkih zbornika"; na zidu osrednji ram sa dvadesetak fotografija pedantno poređanih u ustakljenu nostalgiju – premalo za skoro četrdesetogodišnji rad u prosveti, previše za umorno oko i osetljivu dušu.

Brekćući je zakopčao sindikalne cipele "Krcunke" i pridržavajući se za hladne, metalne ograde sišao niz strmu ulicu, skrenuo desno na zadnju ulicu za zemljom i kaldrmom u centru bilo kog grada izbegavajući vešto brojne zaostatke od redovnih zalazaka braće u zaštitnički mrak i kliknuo:

- Gle!

Rato Muniguz, profesor u srednjoj školi, okoreli usamljenik i temeljni poznavalac istorije ovog neobičnog grada, imao je onaj retki a dobri običaj pažljivog posmatranja svega i svačega i uočio je da iz zemlje viri metalni novčić – bode oči.

0 Leopoldus II, 1862! – zadovoljno je pročitao natpis.

Stavio ga je u zakrpljeni džep i znatno ornije pošao dalje – nije primetio ni da mu je Sefer dao burek sa mesom umesto sa sirom.

Gazio je ka Starom Gradu, drevnoj tvrđavi, sada ruini, na jesenji čas u prirodi sa odeljenjem E41.

Posle njegovog nestanka, svi će biti pametni. Ovde tako biva posle bilo čega.

Svi koji iole drže do sebe tvrdiće da su ga videli na toj šetnji i da su naravno, nešto osetili.

Luda nasta je, trljajući promrzle ruke, nekim jadnim prutom čeprkala komadić zemlje okružen asfaltom na Slanuši, ispred Socijalnog, tražeći zlato. Upravo je, pričaće te zime babama po Rakijskom pijacu, razmišljala o ponudi mladog i lepog inženjera iz valjaonice o udruživanju rada i sredstava: on tragač metala s diskriminatorom, ona svoj istraživački talenat i intuiciju, kad je Muniguz naišao.

Desna mu je ruka bila zabijena u džep jevtinog kaputića do lakata, torokaće, pa je odmah shvatila da je on, Ratomir, pronašao deo njenog zlata.

"Uspravila sam se, zgranuta i upitala ga, piljeći: "Znaš li ti da je svo zakopano blago ovog grada moje?" Malo se trgao, pogledao me kao da je, bože oprosti, on lud i rekao: "Ne pljeskaj."

Pa će objasniti tim krejama da se iz tog odgovora mogu izvući mnoga tumačenja, da učeni knjige mogu napisati, a da je jasno kao dan da je preko pokojne Milice Popadije lično, prethodne stanarke onog kućerka, Rato Muniguz stupio u kontakt sa čuvarima izgubljenih bogatstava i ušao u katakombe ispod Titovog Užica.

Dule Vrljo i Veljo Kamila su žicali sitninu stojeći pored drveta na raskrsnici, oko dvadesetak metara od Naste.

"Smejao se." tvrdiće uglas na poznatoj žurci pravljenoj u atomskom skloništu zasutom đubretom. "I hodao kao da se ne valja šetati nogu pred nogu: žurno i povijen gornjim delom tela. "Imaš koju lovu?" pitali smo. "Ne primaju novčiće ove vrste na odeljenju za alkoholna pića!" pokazao je neku paru."

Pa će okupljenoj sabraći razjasniti da je profa već bio nestao, samo što to nisam ni znao, a da se vreme zbunilo i pustilo njegovu projekciju da prošeta gradom.

Dokaz je, naravno, novac iz nekog drugog vremena.

Potom će u atomsko sklonište nahrupiti maloletni delikvent i punoletni napasnici, čestitati Novu godinu i naterati ih da jedu otpatke iz kante za desert.

"Nema priče!" pripretiće Sveto Klancara, njihov idejni vođa. "Nemo da prođete ko Muniguz – za neposlušnost i drskost naša ekipa "Peta kolonija" naplaćuje do koske!"

U sobi broj trinaest užičkog SUP-a, sa alkama u zidovima, pokazaće se da je to samo hvalisanje.

Dok je išao ulicom duž nazovi drvoreda, profesor se sudario sa Tošom Slepcem, obnevidelim od bacanja žive sode u njegove nekad plave, zavodničke oči. Već sutra on će reći jednoj finoj gospođi koja ga je pridržala posle preciznog udarca glavom u zid:

"Udario je u mene. Pitao sam ga: "Čoveče, otkud ti brkovi?" Rekao je da i nema, kao da sam ja slep. "Tošo, lepo priznaj da si slep i kupi štap i kera, ili nabavi neku mladicu da te voda." dodao je bezobrazno. Ipak, opipao sam ga ispod nosa i utvrdio da sam pogrešio. Neobjašnjivo. Uočio sam te brkove jasno kao i vaše prekrasno poprsje. Da proverim? Mmmmm..."

Na prostranom Trgu partizana videlo ga je bar trideset zaludnih persona, a dvesta će tvrditi da se s njim i rukovalo.

Kod osnovne škole "Andrija Đurović" prešao je ulicu na crveno, na šta mu je Mijo Cvrčak, bivši đak, pripretio prstom i oprostio mu zbog poklonjene dvojke u završnom razredu.

Dok je prolazio pored tkačnice, nije disao. Tvrdio je da od vazduha izbacivanog bučnim ventilatorima čovek može dobiti džamper na plućima.

Pozdravljajući ribare, nije rekao "Srećno", već "Bistro", što je kasnije u udruženju ribolovaca "Đetinja" protumačeno kao nesvesno odavanje buduće tajne.

Pored plaže je nadoknađivao disanje, javljao se penzionerima i džogerima, popeo se uz stepenice, pa pored železničkog mosta i tunela zapucao jedva prohodnom stazom. Pomagao se hvatanjem za zidine i upijanjem energične galame već prispelih đaka.

Mica Prangija i Mica Dviska će romantično pričati o potrazi za minđušom od fol zlata izgubljenoj prošle noći na svom redovnom usrećivanju velikih momaka za male pare, zadnjem u toj prohladnoj ponudi, četvororučnoj i šestorupnoj i neshvatljivom odbijanju.

"Kao svetac je bio." pojaće složno.

Prošavši pored začuđenih devojčica, Ratomir Ćirić je stupio na Stari grad.

U stari san.

Nestanak čoveka i zlata u prisustvu vlasti

Stari čovek je posmatrao kotlinu ispunjenu maglom (sivilom) do samih brdskih obala. Prosto da čovek ne poveruje da je ispod tog pokrova život uopšte moguć.

Disao je teško; tačnije, brektao je.

"Nisi mladić." konstatovao je i žalobno namignuo onom delu svog bića što je nagonio krhko staračko telo da se pentra po gudurama i preskače potoke, tvrdoglavo izbegavajući da prebroji godine, podvuče crtu, sabere i oduzme i saopšti rezultat.

- E, moj Rato, skapaćeš. – kazao je Gnjavež tiho.

- Zdravo, Ivandiću. – došao je profesor do daha i okrenuo se.

A njegov đak, obučen kao da je iskoračio iz "Kazablanke" da protegne noge, odbijao je od sebe velike krugove plavičastog dima, gledao ga saosećajno i, najzad, preko "Drine" bez filtera preporučio:

- Ne treba ti ni za klinac ovo zamajavanje sa nama, Rato. Što ne ideš u penziju?

Profesor je duboko, duboko uzdahnuo, rešen da mu kaže da ga ne smatra tolikim gnjavežom, iako to ostale kolege uporno ističu, ali da se okane deljenja saveta čoveku starijem bar tri puta; pa da doda kako život bez novih izazova, sudara sa generacijama koje dolaze i boravka među ljudima ne vredi ni kao papir te štetne cigarete koju drsko puši pred svojim profesorima. Umesto svega toga, tiho je primetio:

- U pravu si.

- Osećam da ćeš nas ubiti podacima iz svetle istorije ove rupe ispod nas. – uzdahnuo je Gnjavež.

Sunce je polako razbijalo maglu i grad stisnut u šaku brda se pojavljivao sve hrabrije.

- Idemo, Ivandiću.

Uronio je u jato šarenih i bučnih drekavaca punih vere u neizostavno menjanje sveta primenom čiste energije i želje za boljim sutra.

Naravno, ubio ih je podacima o Užicu, iz svetle i mračne istorije; kvrgavim prstom posutim pegama pokazivao je gde su bile džamije, kafane, kuće važnih ljudi, bitke, javne kuće, puteve napredovanja i povlačenja bezbrojnih vojski zalutalih u područja u kojima i starosedeoci pate za odlaskom i povratkom.

Trudio se da ne bude dosadan – pokazivao je nikad žalosnijeg Fatmira, oslonjenog o džilit i zagledanog nekud ka Orlovcu, možda prateći let jastreba za koga je Prešo Buč, golemi golubar kadar da smaže kajganu od trideset jaja i potom popije zejtin na koje su ta jaja ispržena, besan zbog odnošenja visokoletača, raspisao nagradu u vrednosti pečenog jagnjeta.

Niko ga nije video. Par devojčica i Gnjavež su izjavili da nešto naziru krajičkom oka, dok gledaju u žito i crveno lišće u kanjonu Djetinje, pa su im se svi smejali.

A iza preostalog od prostorije u kojoj su Turci nekad držali oružje, omiljenom mestu viđenijih užičkih voajera spremnih da prime i dobre batine i eventualno budu bačeni na plažu da bi, ah, prisustvovali šenluku dveju Mica sa mušterijama ili plahim poljupcima neobaveštenih školaraca, čučali su Lendo Jasmin i Ćefo Muharem, policajci, više nego drugovi.

Iako su odskora u ovom gradu, mesto im je bilo dobro poznato: tu su ćutali prikriveni i gledali, naravno na profesionalnoj osnovi, i reagovali kad se potreba ukaže i to različito – sa Micama, zna se, s neupućenim mladim ljubavnicima legitimisanje, pretnja prijavljivanja roditeljima, popovanje i, bogami, šamaranje ako treba.

- Lendo, da se dogovorimo – tiho je zucnuo Ćefo.

- Ajde.

- Pa, da li da ga bijemo malo ili mnogo?

Ćefo je merkao profesora zagledanog u neku rupu, vertikalni hodnik, šta li, u kojoj su smerne devojčice ubacile nekoliko ovećih kamenčića.

- Mnogo, al da pazimo da preživi. Mator je.

- Mator, a laje. – zaključio je Lendo mudro.

A tamo, Rato Muniguz, profesor, korio je devojčice.

- Nije fer da to činite.

- Jebiga, Rato, ovuda nije prošao niko da ne baci cicu u rupu. – smejala se Mima. – Šta može faliti?

Šarena Mima je malo bila u pravu, a mnogo je grešila.

Istina je ljuta da su hiljade ljudi iz čista mira bacali kamenje dole, pa i cveće, što je mnogo bolje od onih stotina što su bacali kamenje ka šetalištu pored Djetinje ne mareći previše ima li koga dole.

Istina je i da dosad skoro ništa nije škodilo to čangrljanje i tupo udaranje, ali Šarena Mima će sedamdeset i kusur godina kasnije, zarobljena u staračkom domu negde u Pomoravlju, gledajući reku Moravu sa umrljanog prozora ugledati grčke lađe, neraspoloženog Fatmira kako prebraja amfore obeležene sa po tri paralelne crte, kišu kamenja iz vedra neba, lomljavu i oslobađanje svih aveti koje je tokom snova i depresivnih strahovanja spoznala, profesora Ratomira Ćirića kako spokojno pliva niz Moravu, leđno, i uzvikuje "Živela narodna vlast!"

- Ipak je falilo! – kriknuće, pasti sa škripavih invalidskih kolica i za osamdeset minuta ostariti još osamdeset godina i umreti sa strašnom krivicom u duši.

Jer: u toj rupi jeste bila amfora sa tri zasečene crte, paralelne, zapečaćena veštičijim mastima i odbojnim travama, ostavljena ko zna kad i od ko zna koga, svakako hrabrog i pametnog.

Jer: u toj atmosferi bila je zatočena vrlo nezavisna sila, često zla, još češće blesava. Ponekad vila.

I kad je to osetilo da ga više ne sputava pečena zemlja i pažljivo raspoređene mirođije, i da u blizini nema nikog moćnog da ga vrati u ništa, odlučilo je da se dozove kao vila i obavi štošta u dobu u kome se obrelo.

Hladan vazduh je dunuo iz rupe, podigao suknju Šarenoj Mimi, što je inspirativno delovalo na Gnjaveža; odneo je vojnu mapu okoline iz Ratovih ruku i kape čuvara reda u Djetinju.

- Duva. – kratko je rekao profesor. – Deco, idite.

- A ti, Rato? – pitao je Gnjavež.

- Ostaću još.

Zoran Ivandić, glavni frajer generacije, izvadio je "Drinu" gledajući pažljivo svog omiljenog profesora kao da će svaki čas zaprositi ocenu više ili saglasnost da se ne pojavi na sutrašnjem pismenom iz matematike zbog teške iznenadne bolesti.

- Čuvaj se. – rekao je.

Otišao je i sve se okretao, sve dok mu Šarena Mima nije objasnila da nema preke potrebe otići na marksizam pored praznog, toplog stana, flaše hladnog "Skenderbega" i solidnog fiskulturnog raspoloženja kod nje lično.

"Sjajan momak." zaključio je opet profesor.

I taman je hteo da potraži zabludelog Fatmira i objasni mu surove činjenice o smrti, životu i smrti posle nje i probrana filosofska gledišta o svemu tome, kad mu se na putu isprečiše Lendo Jasmin i Ćefo Muharem.

- Dobar dan. – uljudno ih je pozdravio.

- Kako kome. – iscerio se Ćefo.

- Zašto?

- Sad će da te lemamo. – pridružio se i Lendo značajnom smehu zla.

- Drugovi, ja vas ne poznajem.

- Upoznaćeš. – skidao je Ćefo odgoju palicu.

Lendo je navlačio "bokser" na debele prste.

I tek što su prvi udarci pali, opet je nešto hladno zaurlalo, zavrištalo i već ženske prste provuklo kroz umove dvojce policajaca.

Pretnje su postale udarci, batinanje ubijanje.

Bacali su ga na zidić, igrali "Užičanku" na plućima.

Udarali su i po mestima na kojima su ožiljci i masnice primetni, i onemeli profesor se odjednom više ničeg nije plašio, i baš ništa ga nije bolelo.

Bilo mu je samo malo žao Fatmira koji je to začuđeno gledao.

Kada je život istekao kroz bezbrojne krvave rane, ortaci su podigli lako telo i bacili ga u rupu; kad je trupnulo blentavo su se nasmejali, uozbiljili, okrenuli oko sebe prestrašeno i žurno otišli.

Fatmir je sišao dole. Put je dobro znao – za vreme opsada tuda su išli do skrivenog izlaza pored Đetinje i punili tikve i testije vodom.

Prišao je izlomljenom telu i sve okupljeniji vazduh ga je pitao:

"Evo tela. Hoćeš li da te oživim?"

"Ne." rekao je Fatmir bezglasno. "Ja nisam mrtav."

Taj ženski vazduh se bezdušno smejao.

"Mnogo si glup, Fatmire."

Turski vojnik je zaključio da reči žene nisu dostojne razmišljanja, pa ni bilo kakvog oblika registrovanja. Okrenuo se i polako pošao naviše.

"Uostalom, smatrao sam ga za prijatelja."

Vazduh ga je pratio.

"Mrtav si, budalo, shvati to! Prvo će te to boleti, pa ćeš nestati. Ja ću te vratiti zajedno ćemo sagraditi tvoje telo od raspoloživog materijala!"

"Kučko! Šta ti znaš o mom bolu i nestajanju!"

"Uzmi život, Fatmire! Besmrtan!"

"Odbi, ženo!"

I vazduh se besno okrenuo, još gušći nego maločas, i hladnoća je obavila profesorovo telo ubrzavajući hlađenja.

A na Bioktošu, baš u pravcu koji je Fatmir intenzivno gledao, stajao je jedini svedok ovih događaja. Doduše, nazovi svedok, jer nikad i nikom neće reći ni reč.

Turski vojnik je provirio iz rupe i upitno pogledao ka stenama, pitajući se ko bi to mogao biti, a alhemičar Blažo Jejiđ, samozvan Makarije, pljucnuo je sa ivice stene na svet i vratio se u svoju laboratoriju.

Išao je ka prizemnoj kući praveći se da ne primećuje brojne pripadnike tajne službe koncentrisane na nevelikom prostoru.

Ušao je ne obraćajući pažnju na "radnike" koji su danima utovarivali i istovarivali ciglu sa nevešto kamufliranog kamiona.

Za toliko interesovanje Makarije može zahvaliti činjenici da je totalno neuspešan alhemičar: umesto suhovnog skoka rezultat njegovih opita bilo je zlato. Kilogrami i kilogrami zlata, tone vlastitog nezadovoljstva, oduševljenje prezadužene države.

Podložio je vatru, usuo u kazan sve što usuti treba, koračao ukrug i mrmljao. Onda je uzeo teglu oblepljenu tamnim papirom. zahvatio drvenom kašikom, nekakav prah, zažmurio i sasuo to u kazan.

Držao je oči zatvorene još nekoliko minuta očekujući jednom skoro dostignut bljesak izrastanja, a onda ih otvorio i pljunuo na pet kilograma najčistijeg zlata nataloženog na dno kazana.

- Đubre.

Razmišljao je zbog čega mu je danas ruka zadrhtala i pokvarila sve.

- Pa čovek je umro! – zgranuo se.

To sam ja

Te noći se na nebu iznad grada svašta dešavalo: od hladnih, vrlo hladnih vetrova do prijatnih vedrina, od tavnih oblačina do raspršenih cirkusa.

Sve u svemu, grad je osvanuo prekriven tankim slojem vrlo ranog snega, što je samo po sebi dovoljno da izazove duge diskusije ranoranilaca; neobični tragovi su uzburkali sve živo.

Ljudi se se skupljali u grupe i uzbuđeno pokazivali otiske u snegu slične magarećim, ali očito od dvonožnog stvora koji ide nogu pred nogu. Tragovi su vodili po ulici, preko tek renovirane česme, po simsovima, zidovima, krovovima; izranjali su iz davno zaboravljenih cevi novog vodovoda da bi napravili lep dezen na automobilima parkiranim sa strane ulice. Klinci – pripravnici u udarnoj grupi "Peta kolonija" su sa zaprepašćenjem konstatovali da je neobična spodoba znala retko korišćene putanje po zabačenim delovima parkova i da je napravila krug oko ničije garaže u kojoj su skrivali švercovanu i ukradenu robu.

- Đavolja posla! – zabrinuto je zavitlao glavom Lendo Jasmin.

- Lendo, brate, šta ako repati dolazi po nas dvojicu? – cvilio je Ćefo. – Nije nam nimalo trebalo da se onako ogrešimo...

- Ko da nam je prvi put!

- Prvi tako mator... I čestit!

Toša Slepac je konstatovao da nikakvi tragovi tu ne postoje i da su svi slepci koji lako nasedaju.

- Pogledaj! – rekao je prodavačici iz obližnje pekare i pomirisao bučno. – Ništa!

I opet, i opet, i opet su svi imali svoju teoriju iza koje su stajali spremni da je brane.

Iz noćnog života su naišle zadocnele Mica Prangija i Mica Dviska, prekrstile se prvo desnom, pa levom, pri čemu je opet izgubljena šatro zlatna minđuša otkačena na pomodrelog uha i povremeno sačuvana u naboru bluze.

- Ovo je da čovek poturči. – rekle su.

Neko, po intimnom uverenju jako duhovit, spazio je Ludu Nastu koja je nezainteresovano razgrtala sneg sa tim čudnim otiscima i spremala se za nastavak traganja.

- Nasto! – viknuo je i opšta napetost je popustila. – Šta ti kažeš?

- Nije to ništa novo. – podigla je glavu. – Januara i februara 1885. to se desilo u engleskom okrugu Devon, pa nikom ništa nije falilo!

Istinu je znao Gnjavež, koji je upravo pošao kući posle prvog celodnevnog i celokupnog odsustvovanja iz roditeljskog doma u životu.

Te tragove je, inspirisan reakcijom u gajbi Šarene Mime i neverovatnim osećajem tuge i rastanka pri zadnjem susretu sa Muniguzom, našarao lično uz pomoć dva dobra druga i nekoliko štapova sa kopitama od plastelina na krajevima.

Da, to je znao, ali pojma nije imao da tragovi ne predstavljaju simboličan ulazak zla u čaršiju, već stvarni, još manje je bio upućen u histerično ubijanje svog najdražeg profesora, oslobađanje čiste energije i brižljivo pribiranje materije za popravku profinog istrošenog tela koje je trajalo baš cele noći.

I pojma nije imao da su Ratomir Ćirić i njegov otac Rađen Ivandić rođena braća, blizanci, raznojajčani, da je po retkom okrutnom planinskom običaju slabiji, Rađen, bio ostavljen da crkne kao mače, dopao se tetki po nekoj levoj liniji, nerotkinji, i odnet u neko selo u blizini Čačka.

I pojma nije imao da je te burne noći njegovom babu pozlilo, teško, i da su mu se na telu otvorile rane iz kojih je nemilosrdno tekla krv, da je dolazio pop Cvetković i uzneseno vikao da su to Isusove rane, jer, pogledajte gospođo, nalaze se na mestima koja su bila klincima probodena.

A kako će tek znati da će ga majka optužiti da je skitara koji nije briga za zdravlje svojih bližnjih i da je, uostalom, on kriv ako njegov otac ne preživi?

I dok je grabio ka ličnom košmaru, gradski je bivao sve definisaniji: neko je proneo buvu da se Rato Muniguz nije pojavio na prvom času, što se graniči sa neverovatnim, i da ga nema u njegovoj sobici na Pašinovcu, što znači da je iščezao.

Niko nije ni pomišljao da neku kombinaciju. Recimo, da se napio i prenoćio kod prijatelja, hitno otputovao kod rodbine, dobio na lutriji... Ne. Kroz sve glave je strujala pomisao o nečem užasnom u vezi sa njim.

Burekdžija je prošao bolje nego ikad, a točioci ljute rakije u čaše na pijacu se nazdravljali ka tamnom nebu ištući još jedan ovakav pazarni dan.

Gore, na Starom gradu, Fatmir je čučao kraj nepomičnog tela dozivajući očajnički sećanja po ispražnjenom mozgu.

Profesora je prepoznavao; zbog brojnih ponavljanja znao je da je taj kaurin trebao da mu kaže važnu stvar, spasonosnu, a sad leži na dnu rupe, pored razbijene amfore oko koje je vitlala tek oformljena vila.

- Svašta. – rekao je i izašao na stražarsko mesto.

A sila – vila praštala energijom i vajala telo, herojsko. Iz zemlje, zarđale helebarde, iz crkotine neke položare bačene u šipražje, iz vrane ubijene praćkom kretali su se atomi i molekuli i pravili jednog golemog i brkatog.

- Hm... – coknuo je hladni vazduh i odlučio – la da doda još malo mase u području genitalija.

Onda je postao – la sigurna da je žena, vila, i da je kao takva i bivstvovala stolećima pre mučkog napada i zatvaranja u zemljanu posudu.

Viknula je sećanju, ono je uzvratilo htenjima. Rešenja su iziskivala najstrašnijeg borca koji je ikad jezdio balkanskim snovima.

- Evo ti trun života... – zasvirao je vazduh kroz kanale.

Telo je zadrhtalo, ruke su se zgrčije i goli čovek je urliknuo otvarajući oči, pust.

Ležao je šumno dišući i vila je znala da je to neispisana tabla, devojački spomenar i testament koji traže svoje podatke, formule, iskustva i kajanja.

- Ti si Marko. – rekla je. – Kraljević.

Iz međumozga i međunožja je sabrala sva sećanja povezana sa tom slikom ušančenom u tmini mitova i nadanja i kroz uši sazdanog je fijuknula bujica junaka, Turaka, vranih konja; razdragani Šaraca je izbijao varnice iz ljutog kamena i iznosio konkretne predloge u vezi raspodele vina 50:50; on, Marko, lično oblači samur-kalpak, čekrk-čelenku, tri kata haljina i kolastu azdiju, i gleda sa tankih čardaka stolove od bijela srebra, jabuke od duhog zlata; razgoni Turke na buljuke, pije rujno vino, ukida svadbarinu, vitla topuzinom i cedi suvu drenovinu od devet godina.

Sa svakim podatkom, sa svakom pesmom, oči su postajale življe, ali tupost... Ona je ostajala.

Posebno mu se svidelo oranje drumova, "more, Marko ne ori drumove" i "more, Turci, ne gaz'te oranje."

Iz objektivnih i pedagoških razloga je prećutala da je Marko i na jednu vilu potegao buzdovan, šestoperac zlatni, međ' pleća udario, oborio na zemlju i pošteno je mlatio buzdovanom prevrćući je s desne na lijevu.

Ni pomenula mu nije Rosu, sestru Leke kapetana iz Prizrena, koja se odbila Markovu prosidbu kazavši da neće imat' groba ni ukopa, ni da joj je oštrim pinjalom desnu ruku odsekao i metnuo u levu oči joj izvadio, u jagluk zavio i turio u desno njedarce.

Posle šireg izbora iz podataka o svakodnevnom življenju u ona i ova vremena, zgranuti Marko se podigao i pogledao oko sebe.

Ništa.

A onda je to ništa nastavilo da mu provlači kroz uši priču o Zlatnoj knjizi, nužnoj da vaspostavljanje carstva magije i njeno totalno izrastanje u svevažeću silu.

U međuvremenu, ah, dobro bi joj došlo ponovno iskustvo življenja u ljudskom telu, ženskom, i to, ah, u nekom koje se Marku dopadne.

Zaveden i zadeseđen Marko se uzverao uz kanal, guran hladnom silom. Ne danjem svetlu ispravio se potpuno go, i stravično kriknuo.

Fatmir je skrenuo pogleda sa teretnog voza krcatog automobilima za bogate ljude preko debelog mora i spazio pokojnog Rata Muniguza, neobjašnjivo razređenog i okrpljenog poluvidljivim naslagama mesnate materije, brkatog, kosatog i rutavog po celom telu.

- Profesore, – rekao je uljudno, – sad sam se setio. Obećao si mi kartu sadašnje Turske kao dokaz da je znatno umanjena od vremena u kojima je vladala Užicem.

Marko ga je belo pogledao, nešto se prespojilo i on se uhvatio rukama za glavu kriknuvši glasnije i šokiranije nego maločas.

Pao je nekako usporeno.

Iz jame je fijuknuo hladni vetar, besan, trenutno obuhvatio scenu i prozviždao kroz Fatmira.

- Šta to radiš?

- Pričam sa profesorom.

- To nije profesor, to je Marko Kraljević! – bila je to besna vila.

Fatmir je pažljivo posmatrao golo telo.

- Pa... Kad bi ozbiljno uzeo ovaj krpež i praznoglavost, mogao bih i poverovati...

Okrenuo se, lagano odšetao do svog mesta za čučanje i čvrsto odlučio da se ne petlja u te vilinske komplikacija.

"Nedostajaće mi profesor." zaključio je.

Vrata po vrata – šokara

I desilo se. Luda Nasta je pronašla komad nakita u zbljuzganoj mešavini snega i zemlje.

Jeste da je to bila ovovekovna šatro minđuša Mice Prangije, ili Dviske, ali našla je.

Huknula je u promrzline i blatom umazane ruke i pažljivo očistila svoj nalaz.

"Prava stvar." zadovoljno je prislonila minđušu uz resicu i pogledala kako to funkcioniše na mutnom staklu trafike na Slanuši. "Žene po Rakijskom pijacu ima da svisnu od zavisti."

Onda se u njoj upalila signalna lampica – ako joj neko otme nađeno blago, policajci će je oterati da im ne smeta ne verujući joj ni reči.

"Zakopaću na Starom gradu!" setila se.

Naglo se okrenula i pošla ka zapadu, i udarila u užurbanog gnjaveža.

- Izvini, Nasto! – promrmljao je i nastavio ka bolnici.

A tamo, otac pri kraju.

- Rađene, diži se. – šapnuo mu je. – Doselile su dve mlade ribe u komšiluk. Školarke!

Čovek umotan u okrvavljene zavoje je neko vreme bio nepomičan, a onda je podigao kažiprst.

- Želiš nešto? – mladić se nagao do očevih usana.

- Donesi mi... – zaškripao je otac i zastao.

- Kaži, Rađene.

- Donesi mi... Lepinju sa sve.

- Odmah dože! – malo se opustio gnjavež.

Ipak, sve mu se to nije sviđalo.

Naročito ne pop Cvetković sa sranjima o preuzimanju svetskog greha i časnoj smrti.

Luda Nasta je u to doba već bila na Starom gradu, uljudno se prijavila Fatmiru i upitala ga o najboljem mestu za skrivanje blaga.

- Sili nečista, dostojna si odgovora samo zato što žene nisi ni videla. – nabusito je reagovao turski stražar. – Ovde ti to nije sigurno, razni se u zadnje vreme vrzmaju. Pogledaj onog tamo!

I pokazao joj je kontuzovanog Marka.

- Naopako. – Nasta je stavila ruke na kukove. – Go čovek.

Odlučno je prišla ljudeskari.

- Šta ti misliš da si? Gde ti je odelo?

- Ne znam, – nemoćno je slegao ramenima. – Sad sam se osvestio.

- Pederi. – zaključila je umno Nasta. – Boli li te dupe?

- Ne boli.

- Nisu stigli da te karnu. Drži ovaj kaput!

Skinula je tridesetogodišnji kaput pokupljen iz zaostavštine pokojnog nakupca Cicvare, pomogla uznemirenom Marku da se obuče i povela ga ka gradu.

- Kako se zoveš? – pitala je.

- Marko.

- Ja sam Nasta. U stvari, Luda Nasta, ali ne volim da me tako zovu.

Vodila ga je za ruku kroz ceo grad, ispred posprdnih pogleda i uvredljivih komentara dokoličara uverenih da se u čaršiji pojavila još jedna budala pogodna za iživljavanja. Nije mogla da izbegne zaludnog Tošu Slepca, koji je uperio zatvorene oči k njima, pomirisao vazduh, okretao i krivio glavu, i na kraju pitao:

- Nasto, ko je to?

- Marko. – promrsila je stara žena i povukla epskog junaka za rukav.

Toši očito nešto nije bilo jasno.

"Možda je to zato što je go." slegao je ramenima.

Nasta ga je odvela uz stepenice pored škole do Pašinovca i bivše sobe Rata Muniguza, , uzela ključ sa limene nadstrešnice iskrivljene iznad ulaznih vrata obojenih u bolesno zeleno i otvorila.

- Uđi. – prosto je rekla.

Marko je stisnuo zube i trenutno se preznojio.

- Šta si se udrvenio? – grdila ga je Nasta. – Svi su uvereni da Muniguz više neće doći, a šteta da ovako fin sobičak zvrji prazan.

Drhtao je.

- Ako dođe, naći ćemo ti nešto drugo! – povukla ga je grubo i ubacila u sobu.

Pod, ponjava šarenica, ormar sa staklenim ružama, tkani prekrivač, sto police, knjige i ram sa fotografijama – vrištali su.

I Marko.

Njegov glas, razoran za sve bliske uši, nije previše iznenadio bića nakrcana u nekoliko kućica predviđenih za rušenje pre Hrista – bio je to jedan od onih krajeva u kojima se zna ko koga vara i zašto, koje dete nije ništa jelo jer mu je majka od sablje pijana i gde se nesporazumi bilo kakve prirode rešavaju ili pijanstvom, zajedničkim, ili batinama.

Još se ni jeka nije vratila, a u sobičak su ušli Pele, Pilot i zvezdotočac, provereni utamanitelj svih destilata voća i povrća, doživotni počasni članovi "Udruženja neizlečivih alkoholičara" oformljenog tajno u Žunića parku, legendarnoj ariljskoj ludnici.

Za njima su uplovile kao cepelin dve Ciganke, Rada i Mlada, majka i kći, teške ukupno cirka triska kila + po dva kila bižuterije na svakoj.

Marko je zverao kao do zida doterani.

- Još jedna luda. – šacnuo ga je Pele. – Vreme je promenljivo, pa su masovno išetale.

- Pele, kučko stara, ovo je tvoj đak! – zavrtila se Rada od smeha, praćena bučnim basiranjem Mlade. – Vidiš da je go ko lipa, samo ima taj kaput na sebi! Sigurno ga je Nasta pokupila pod prozorima porodilišta.

- Ne. – dostojanstveno se usprotivila Nasta. – Našla sam ga na Starom gradu. Ovaj simpatični mladić je očito žrtva pedera.

- Znači, Zvezdočatac!

Majka i kći su se toliko zasmejale da im je zapretilo gušenje, a Zvezdočatac, već godinama pijan, podigao je kažiprst i jedva izustio:

- Ja... Nism... peder.

- Dokaži! – jedva su dočekale Ciganke.

Bacile su se na njega i počele da mu otkopčavaju pantalone oprane verovatno pre tri – četiri godine; patent – zatvarač ofucane "vijetnamke" je skinuo, a dugmići na košulji su napustili svoja radna mesta.

Zvezdočatac je zapomagao, koprcao i četvoronoške jurio oko stola, žene su se valjale za njim, vukući ga za nogavicu, pajtaši su se zacenjivali od smeha.

Marko je piljio.

Branjenje se pretvorilo u histerično smejanje na svaki dodir tamnih ruku i iznemoglo puzanje sputavano nogama posmatrača dna čaše.

Marko je obrisao čelo.

Potera za muškošću temeljno izmoždenog i ucveljenog Zvezdotačca se završila opštom pijanom potrpačom.

U Marku je neki prekidač kvrcnuo, neki strujni tok se prespojio.

Oči su mu sevnule u času provaljivanja vilinih pametno vaganih podataka u gladni mozak i junoša je skočio na teške noge lagane, drmnuo pesnicom po stolu odvalivši ćošak i podviknuo:

- Vina!

Klupko je stalo, paralisano. Nemo.

I vrlo brzo je njemu i prikupljenim klošarima bilo savršeno jasno ko je, odakle dolazi i šta želi, i da je flaša jevtinog vina obično sirće nedostojno čak i učešća u salati pravog junaka.

- Ne valja ovo! – bacio je flašu kroz otvorena vrata.

- Za bolje treba para. – osmelio se Pilot da progovori prvi put.

- Biće para – iskezio je Marko zube. – Čujte sad!

Gledali su ga kao božanstvo, kao gejzir prvoklasne rakije i šumu duvana.

Kao isposnik uveren u uzaludnost svog puta kad otvori vrata neba.

- Imam zadatak, i obaviću ga. – gromki glas se razlikovao od svega što su u životu ispunjenim razočarenjima i udaranjem Sandokana u Bregovića čuli. – Živeću ovde. Ako me budete slušali kako valja, biće ića i pića, i para, i zaštite. Ako nećete, zlo.

Šestoro dronjavih i izbečenih je užurbano zaklimatalo čupavim glavama.

- Treba mi sablja. – spustio je glas. – Iz Damaska.

Mlada je osetila iznenadni poriv da kaže bilo šta tom, oh, muškarcu njenih snova, po cenu šamaranja.

- Ima na pijacu. – odbasovala je muklo, vlažnih dlanova i uzlupana srca.

Nepun sat docnije vodila ga je kroz švercersku vrevu obučenog kao gastarbajtera, sva ponosna.

Prošli su kroz gomile kasetofona plastikanaca, bez vrednih digitalnih satova "u pola cene", rabljenih fotelja, kredenca donetog u miraz kao poklon prvog muža njene majke Rade, pored njenog prvog, drugog i četvrtog muža i stali kod tezge jednog višeg, sa tamnim očima i sraslim obrvama i bradom do ispod očiju – a taj je smatrao da je on sledeći muž.

Klimnula je glavom kao u znak pozdrava, Dojčilo je otklimnuo, snimivši pritom da je s tom Mladom golem i uhranjen, ljut i nezgodan, znači prijatelj.

- Treba mi sablja. – prekinuo je Marko minut ćutanja povodom smrti jedne ljubavi. – Dimiskija.

"Golem i glup." zaključio je iskusni Dojčilo.

Prorovio je po kradenoj, kupljenoj i švercovanoj robi nabijenoj u prikolicu ručne izrade prikačenu za jednog kašljucavog "zaporošca", izvadio neki zarđali komad gvožđa u obliku sablje i ozario se:

- Evo kume! Znam da nećeš verovati, ali to je sablja kojom je Miloš na Kosovu proburazio Murata. Porodična relikvija! Ne bih je prodavao, ali treba da se ženim.

Brzo je seknuo tamnim očima u pravcu uznemirene Mlade i pružio gvožđe Marku.

- Za tebe, kume, dve iljade marki.

Marko pojma nije imao šta je to "Dve iljade marki", čak ni jedna šta je, ali je znao, ili osećao, da to gvožđe nije vredelo kovanja, a kamoli Damaska.

Podigao je pogled sa metala i pogledao prodavca.

Dojčilu se nije dopao taj pogled.

- Iljadu. – ubrzao je.

Marko ga je uhvatio za jaknu kupljenu u jevtinijem delu Istambula, podigao i nežno spustio na gomilu starudije.

- Dečko, ne valja ti rad.

Dojčilo je očas shvatio da se debelo izradio, da je jedno neljubazno ili udvoričko "nemam" bilo hiljadu puta razumnije rešenje od pokušaja uvaljivanja ispravljene i malo zaoštrene opruge amortizera skinute sa napuštenog "FAP-a".

- Posao si preuzeo. – tiho je govorio grdni kupac. – Ako isporuke ne bude, neće ni tebe biti. Ukradi, kupi, kuj. Ne zanima me.

Pomilovao ga je po kosi ogromnom ručerdom i okrenuo se ka izlaznoj kapiji.

- Plaćam zlatom. – dodao je i pritom se malo vratio, tako da se pri ponovnom nastavljanju teatralnog odlaženja sudario sa Gnjavežom.

- Pazi malo! – obrecnuo se đak Ivandić, van sebe zbog preobilja šokantnih događaja.

- Ja sam Marko Kraljević! – raširio se junak.

- Je li? – Gnjavež je dunuo dim ka grdosiji sa izrazom koji je jasno stavljao do znanja da mu je pun klinac svega. – A ja sam Musa Kesedžija.

Nastavio je svojim putem ne primećujući koliko je njegova nejaka pojava uznemirila klošara sa kojim se sudario, kupio od Dojčila ruski tranzistor bele boje po kog ga je otac poslao i zapucao preko Dovarja.

Vetar je fijukao, hladan i nekako gadan, a Gnjavež je nabijao ruke u bušne džepove "montgomeri" kaputa i žurio.

Trudio se da ne gleda groblje sa desne strane.

Pomoću raznih trikova probio se na odeljenje za intenzivnu negu i pre nego što je otvorio vrata bacio je pogled kroz staklo sa kog je izgrebana bela zaštita od pogleda.

Lepinja sa kajmakom, jajima i pretopom još uvek je bila na bolničkoj nahtkasni.

Neodvijena.

"Ne mora da znači..." stresao se.

Desna ruka Rađena Ivandića je izvirivala ispod prekrivača prerešetanog crvenim mrljama; šaka mu je bila tamna i zgrčena u položaju primerenom svecima – kažiprst i mali polu – ispruženi, domali i srednjak zgrčeni i spojeni sa kvrgavim palcem.

- Šta radiš tu? – dreknula je medicinska sestra čija je visina odskakala od klupe samo zbog enormnih štikli. – A, ti si onaj što mu je ćale mandrknuo posle Isusovih muka.

Odtoptala je niz ružni i prljavi hodnik, a Gnjavež je, iako potvrđeni muškarac, iako Musa, kleknuo i gorko plakao.

Te noći, kad su se skoro sva svetla pogasila, tišina je pustila svoje pipke po Prašinovcu.

Samo je s vremena na vreme poneka senka prelazila do komšijskih vrata držeći se mraka.

Marko je ležao u krevetu Ratomira Ćirića, zvanog Rato Muniguz, i pokušavao da sistematizuje gomilu informacija kojoj je danas bio izložen i dovede ih u sklad sa onim što mu je Vila usadila.

I čekao je Mladu.

Vrata su izdajnički škripnula, pa je nesretni i čedni krevet škripao i prskao cele noći uvijajući se da bi omogućio golemim telesinama da se bolje dohvate.

Mnogo kasnije, uvaljan od znoja u mokru posteljinu, Marko je ustao, ogrnuo neki jadni profin kućni mantil i ne pokušavajući da ga normalno obuče i otvorio vrata da ode do dvorišnog klozeta.

Noć je bila tamna, mnogo tamnija nego što je očekivao, i uopšte nije bilo hladno.

Vrata iza njega su se zatvorila i svetla traka je nestala.

Marko je strašno opsovao.

Pružio je ruku da opet pusti svetlo u taj mračni kutak sveta, ali ništa nije mogao napipati.

Krenuo je pravo, i levo, i desno, I ukoso. I nigde nije bilo bilo čega što bi se moglo opipati.

Samo je ispod nogu škriputao neki oštar šljunak.

Marko je išao, i išao, i posle mnogo sati, straha i očaja, setio se priče o Tamnom vilajetu i glasu koji je govorio o kajanju, uzeo šljunak ili ne.

Sagao se i napuni šake.

Kad se ponovo uspravio, video je u daljini vrata. U stvari, više ih je naslutio po jedva vidljivom oreolu svetla koji se probijao između njih i dovratka.

"Napokon!" odahnuo je i pošao ka Rateovoj sobici i najtežoj Ciganki sa kojom je ikad šenlučio u krevetu. Svetlosti.

Na dohvat ruke je zastao, presuo šljunak u džep napravljen od leve ruke i golog tela i nesigurno pružio desnu ka kvaci, plašeći se da vrata ne iščeznu.

Otvorio ih je brzo, presrećan.

- Dijamanti! – pljucnuo je prezrivo alhemičar Makarije spazivši šta drži u rukama. – Ja sam opet zasro i dobio zlari – možemo juvelirsku radnju da otvorimo.

Marko se sručio onesvešćen i svetlucavi dragulji su se rasuli po neurednoj sobi.

- Nikad mi nećemo na drugi sprat. – huknuo je Makarije i pošao da ga otegli na krevet.

Policijski bum

Kustos, kurir i portir Muzeja Radovan Lakić Truli, visok metar i milimetar i zbog toga još poznat kao 3M i Mimi upravo je prebirao retke koščice pečenog pileta koje nije u žaru borbe za život i smrt samleo snažnim zubima kad se začulo kucanje po staklu ulaznih vrata.

"Neverovatno!" iznenadio se. "Neko bi u cik zore u Muzej. Sigurno nekakva ekskurzija..."

Odvukao se do vrata razmišljajući da li da svuče jedno pivce sad ili jedno sad, drugo malo kasnije.

Kad je ugledao ko žuri u muzej, iznenadio se još više.

- Dojčilo. – tupo je otvorio usta.

- Otvaraj, Mimi, neću da me neko ovde vidi!

Truli je potegao svežanj ključeva s kojim je proletos ubio kera lutalicu preciznim hicem sa daljine od dvadeset metara i otvorio.

- Gle, gle... – iskosio se. – Ljuti švercer svega i svačega želi da je doobrazuje za jedno jutro.

- Ne prdi – namrštio se Ciganin. – Imaš li ti ovde sablju Dimiskiju? Moram hitno da je vidim.

- Čoveče, ovo je muzej revolucije! Imam tenk, granate, bombe "kragujevčanke", "šarac"... Hej! Kragujevčani su sinoć doneli eksponate za izložbu o Karađorđevićima!

Dojčilo ga je oduševljeno prodrmao, lupi tri šamara iz milošte i obećao kasetofon "King size", predviđen da ga nose tri Crnca. I pet kaseta TDK.

Sišli su niz stepenice i posle traženja po listama otvorili drveni sanduk.

- To je ovo. – 3M je izvadio sablju sa drškom od slonovače i pružio je šverceru.

- Tupa je ko budak. – namrštio se Dojčilo.

- To je eksponat, Nećeš se tući s tim.

- Tip koji mi je naručio sablju iz Damaska sigurno nije kolekcionar.

- E, jebiga... – iskrenuo je Truli glavu. – I ako ima neko dovoljno lud da se bije sa sabljom, neće naći drugu budalu da mu sparinguje.

Uzeo je oružje od Ciganina.

- Jes' tupa. – složio se i vratio je u sanduk.

- Mimi, brate, pomagaj! – zahuktao je švercer. – Izgubiću glavu ako ne ispunim narudžbinu.

- Ćuti, budalo. – procedio je kustos i okrenuo se oko sebe.

Srećom u muzej još niko nije privirio.

- Slušaj, seronjo. Bio si jedno tri puta fer prema meni, čime si anulirao ostale podlosti i cinkarenja i zaslužio da ti vratim pošteno. U Užicu ima jedna sablja Dimiskija, prava, pronađena prilikom gradnje jednog važnog objekta. I još štošta je tad i u drugim prilikama gradnje pronađeno, ali muzeja nije videlo, niti će. Nije važno kako se zove njen sadašnji vlasnik i na kojoj je funkciji. Daću ti adresu i Bog neka te čuva. Kolekcionarstvo takvih stvari kod nas je opaka stvar – ukoliko te nanjuše da se muvaš u blizini tih poslova, možeš odmah da se rasprodaš nekom institutu.

- Čoveče ovo mi je prvi i zadnji put. – cvileo je Dojčilo dok je 3M pisao adresu.

- Meni prepiši jajca da dubankesu. – pružio je Truli izgužvali papir.

I dok je gledao švercera, starog prijatelja iz momačkih obijanja automobila, vađenja kasetofona i prodavanja po pijacama okolnih mesta, nije mogao da suzbije osećaj skore katastrofe.

"Strašno je kad neko upadne u polje na kom velike pare caruju." rezimirao je slegnuvši ramena i otišao da ipak popije pivo baš sad, pa drugo kasnije.

I kad je zavukao kažiprst u tek otvorenu bocu i napravio ono "plop" pre nego što ga sruči u dehidrirani organizam, u kuću na Zabučju se probudio strašan junak, podigao iz ležećeg položaja i rekao:

- Ko sam ja?

Alhemičar zadubljen u žute spise i problem mrvljenja filozofskog kamena, rastvaranju u nebeskom ocatu i dobijanju filozofske vode, pogledao ga je preko naočara.

- Juvelir. – rekao je cinično. – I to moj ortak.

- Ko si ti? – Marko je zinuo kao peš.

- Juvelir. – Makarije je uzdahnuo. – Tvoj ortak.

Marko je mirno posmatrao tamnu prostoriju sa stotinama tegli na policama, okruglom peći na sredini, prepariranim jastogom i gajbama za voće punim para, pa riknuo:

- Što me zezaš!?

- Slušaj, sine, – alhemičar je odložio knjigu, – celu noć buncaš da si bio u Tamnom vilajetu, a otud si doneo gomilu dijamanata. Ej, umesto mudrih reči, proročanstava, ti tegliš dijamante. Ja ovo saznanje uprežem ne bih li spoznao veću tajnu Univerzuma i dobijem zlato. Kilograme. Tone. Mi smo juveliri, i to ti je. Čuj, znam dobar lokal na glavnoj ulici...

- Neee! – kriknuo je Marko.

Neko je kratko pokucao na vrata.

- Gospodine, – čuo se služben glas, – je li sve u redu.

- Da, – opet je uzdahnuo Makarije, gorko, – sve je u najboljem redu.

- Moram znati ko sam ja! – lupao je Marko ogromnim ručerdama u glavu.

- Stvarno, ko si ti? Zainteresovao se alhemičar kao da nikad nije stajao na Bioktiču i gledao Stari grad.

- Ja sam Marko Kraljević. – ustao je džin sa kreveta. – Plemenitog roda, junak bez mane i straha. Priznajem turskog sultana, ali ne i zlo. Pijem rujnog vina, ubijam zulumćare, cedim suvu drenovinu od devet godina...

Zastao je kod prozora i ugledao specijalca sa automatskom puškom u rukama. Naravno, pojma nije imao šta je to specijalac i šta je to automatska puška.

- Ko sam ja? – tiho je upitao. – Zašto sam u ovom neobičnom vremenu u kome se ne zna ko je Turčin, ko je dobar a ko zao? Zašto ne znam mnogo toga?

- Sine, – prišao mu je Makarije, – mnogi se to pitaju. Tebi je odgovor dostupniji nego ljudima rođenim u ovom vremenu – imaš koga da pitaš, i učini to sutra, kad se odmoriš. Put dug šest vekova je prevelik i za Marka Kraljevića.

Iz gajbe od voća izvukao je nekoliko svežnjeva pedantno upakovanih novčanica.

- Ovo je novac ovog doba, dinar. Postoje novci drugih zemalja, ovde vrlo cenjeni, ali za sad je i ovaj dovoljno dobar za tebe...

- Čekaj, ne možeš mi tek tako...

- Imam ja toga puno. – pokazao je alhemičar gajbe. – Dok god proizvodim ono žuto sranje, država će mi davati hartije koliko mi treba.

- Šta je to Zlatna knjiga? Gde da je nađem? – setio se junak svog zadatka.

- Teško pitanje. – zamislio se Makarije. – Vrlo. Ja imam nekoliko s tim naslovom, ali to nije ono što ti tražiš. Ako je na ovom terenu, to može biti rukopis legendarnog "Kremanskog proročanstva", zapisivanog od prote Gavrila Popovića, bog da mu dušu prosti, na specijalnom papiru, stavljenog u flašu od tri litre ispunjenu bistrim uljem i uzidanom u temelj protine kuće...

- Gde je to? – uzdrhtao je Marko.

- Protina kuća je bila ispod Prašinovca, a sada je tu Dom JNA. Koliko se zna, temelji nisu dirani...

Marko je oduševljeno skočio, protresao ruku dobrom alhemičaru ispremeštavši mu koske i pojurio ka vratima.

- Gde ćeš? – iznenadio se Makarije.

- Na zadatak!

- Zar tako go?

Marko je tek ukopčao da nema baš ništa na sebi.

- Daću ti nešto da obučeš i jedan savet: ne žuri. Sa vojskom se ne smeš zajebavati.

Otišao je od alhemičara malo smiren. I dalje mu nije bilo jasno ništa sem da je rođen stotinama godina pre i da ima zadatak koji mora izvršiti. Ko zna, možda je to bolje nego da je rođen ovde i sada, da mu je sve jasno a da ne zna koji je to zadatak koji mora izvršiti da bi Svemir i dalje spokojno disao?

Na starom mestu preko Džetinje zatekao je Micu Prangiju i Micu Dvisku, zbog neznanja brojnih dolaznika odbeglih od surovih brda sve poznatije i kao Plava Mica i Crna Mica. Prangija je u maloj ruci držala šatro zlatnu minđušu, par on u Nastinom vlasništvu, i dame su naizmenično po tri puta huknule, poželele po želju, zanimljivo – istu, i parče žutog metala je uronilo u hladnu vodu.

- Pogledaj! – pokazala je Prangija pramenove crvene boje koje je ispuštala tekstilna fabrika "Cveta Dabić". Cvetojka opet ima menstruaciju.

Pa su se dugo kikotale potvrđujući da nije pametno objektima davati imena ljudi koji su makar jednom biću bili dragi.

Na Slanuši je, naravno, bio Toša Slepac i posmatrao Nastin studiozni rad pokušavajući da iskopa više podataka o njenom novom saputniku.

- Nasto, drži para. – dao je Marko ceo svežanj nesrećnoj ženi. – Kupi pečenja, đakonija i najboljeg vina.

- Dakle, nisi slag'o! – zadivljeno ga je gledala. Uzgred, ona kučka urla po Prašinovcu i preti da će te uštrojiti!

- Dve žene i guska – vašar! – nasmejao se Marko.

- Na žalost, – priključio se Toša Slepac ovoj zanimljivoj raspravi, – one su jedini suprotni pol.

Iz uskog prolaza koji vodi do milicijske stanice izašli su Lendo Jasmin i Ćefo Muharem, više nego drugovi, i to tako značajno kao da dolaze da prime "Oskara" za glavne uloge u nekom policijskom filmu.

Odmah su snimili interesantnu trojku i nacrtali se pored njih.

Marko je širio nozdrve, krv je vrila, adrenalin cirkulisao. Posmatrao ih je ubilački.

Da su bili oprezniji, sve bi bilo drugačije.

Ali nije moglo.

- Vidi, vidi, – započeo je Ćefo prvi čin sopstvene tragedije, – Luda Nasta ima para! Otkud ti, srce? Počela si da uzimaš hleb Micama?

- Odjebi. – Nasta je očuvala dostojanstvo.

- A možda si ukrala? – Lendo je smatrao da se cinično ceri, a na licu mu je igrala neka nedefinisana grimasa, ružna. – Da te privedemo i saslušamo malo? Znaš ti kako mi umemo da saslušavamo, a?

Toša Slepac je zapisivao brojeve opasača, a Marko je frktao – samo plamen što nije suknuo.

- Ćutiš, ludaro, a? – preuzeo je Ćefo reč.

Marko nije znao da je sazdan od žrtve ove dvojce sadista, nikako, ali je znao da mu njihova blizina navodi svaki mišić na titranje, svaki nerv na slanje milijardi sićanih impulsa ovlašćenih da se sliju u naređenja koji je mozak samo mogao da overi.

- Ja sam joj dao. – promuklo je rekao.

Toša se malo odmakao.

- Znači, ti si ukrao? – Lendo je raširio noge i podbočio se. – Znaš li šta sleduje?

- Znam. – Markov glas je bio zloslutno hrapav. Smrt.

Medveđim udarcem desne ruke ošajdačio je Lenda Jasmina i ubacio ga kroz prljavo staklo trafike. Bio je mrtav još u prolazu.

Ćefo je, blokiran u svom podjednako glupom stavu, iskolačenih očiju pratio let svog više nego druga, i nije ni trepnuo dok mu je Marko prilazio, hvatao ga za grlo i podizao bar pola metra uvis.

- Putujte u društvu. – ubacio je i njega kroz ostatke stakla.

Desetak prolaznika je šokirano gledalo kako gorostas prilazi trafici, hvata je za donju ivicu, čupa iz ležišta i prevrće. Automobili su se zaustavljali, prozori otvarali.

Tresak se još nije slegao a Marko se okrenuo i prišao dami u kratkoj bundici prošvercovanoj iz Poljske.

- Imate li kakvo zapaljenje? – pitao je.

- D-da... – Žurno je otvorila torbicu iz Španije, brljala, brljala, drhtala i suzila i najzad izvukla upaljač. – Izvolite...

Marko je uzao upaljač, gledao ga zainteresovano i pokušao da izazove vatru stezanjem i mućkanjem, bezuspešno. Vrati je spravu ženi, prošetao natenane do oborenog kioska, otcepio zadnji list dnevnih novina sa vrlo uzbudljivom reportažom o ponovnom prekidu na šahovskom turniru, vrati se i odmahnuo:

- Hoćete li mi zapaliti, molim?

Ubrzano je potvrdila glavom i pritisnula senzor skoro neprimetan.

- Hvala. – ljubazno joj je rekao Marko, dotakao obraz i namignuo. – Imaću ovo u vidu.

Potpalio je ostatak novina i plamen je zaplesao. Bočice sa butanom su bile spremne da prihvate.

- Vatra. – rekao je Marko za sebe gledajući kao hipnotisan. – Ona i čisti, zar ne.

- Dobro je da nema one male prodavačice. – rekao je Toša i užurbano se udaljio.

- Nasto, vidimo se. – pomilovao je Marko staru ženu i odšetao ka Prašinovcu.

- Bežite, ljudi, unutra ima plinska boca! – uzviknula je Rosa Čmičak, nova prodavačica novina, upravo pristigla kolima sa mnogo dobre sarajevske žurke.

Svi poslušaše i bum.

Nastina svadba, sablja i kremanski prorok Tarabić

Do večeri glas je obišao čaršiju sedamnest puta i svaki put je bio bogatiji novim bojama.

Dama je, mirišući neke soli za podizanje iz nervne uzrujanosti, prijateljicama opisivala taj barbarski akt i komentarisala je da je to katalizator koji će pokrenuti latentnu neizvesnost življenja na ovim prostorima.

- Jao. – zvecnula je njena školska drugarica i povremena ljubavnica Suzi. – A kakav je?

- Golem. Prljav. Sirov. Dlakav. – rekla je uznemirena. – Sviđa mi se.

Toša Slepac je epski širio priču pred nekoliko okupljenih komšinki, što ga je odvelo u SUP na kraći javni nastup.

- Luda Nasta. – odmah je referisao. – Ona ga zna.

- Kako izgleda? – interesovao se islednik sa obećavajućim nadimkom: Eliot Nes.

- Otkud znam. – slegao je Toša ramenima. – Slep sam.

- Da, da. – nezadovoljno je potvrdio Nesalomivi.

Luda Nasta je dala Milanu Taksisti triput više para nego što je potrebno za turu do Prašinovca.

- Stavi u Muniguzovu sobu. – naredila je odlučno. – I budi pouzdan.

Zaporožac je iz taka upalio, što je za taj primerak bila neuobičajenost i nestao iz vidokruga.

- Zdravo, Nasto. – javio se Eliot Nes.

- Prosac! – okrenula se Nasta ozareno. – Teško ćeš dobiti moju ruku od dragih roditelja – mrtvi su.

- Ne tražim tvoju ruku, već me interesuje ko je ubio Ćefa i Lenda i razbucao trafiku.

- Prosac. – pevušila je Nasta. – Isto prosac, iz velikih daljina, preko sedam mora, preko sedam gora! Odbila sam ga i napravio je ršum!

- Dobro. – uzdahnuo je Nesalomivi. Mnogo dobro.

Već predveče babama kadrim da izliju stravu bitno je skočio promet.

I te hladne noći u Titovom Užicu se odigravalo mnoštvo važnih procesa – nekih koji će biti presudni za šezdesetak godina kao što je rušenje dimnjaka na kafani "Kongo", što će nizom uzročno – posledičnih veza rezultovati iznenadnim samoubistvom sina poznatog Panića prvog dana proleća 2051. godine, i nekih čiji će rezultati vrlo brzo izmeniti stvarnost, našim malim životima mnogo bitnijih. Jer, šta je finansijska kriza trideset sedmog stoleća prema sinošnjem sukobu sa voljenicom?

Dokle je policija vodila istragu, ne odbacujući ni izveštaje o golom čoveku snažne građe koji je go prošetao kroz grad prethodne noći, na neobjašnjiv način prošao pored uvek budnog obezbeđenja postavljenog na prilazima alhemičarevom domu, na Prašinovcu, eh, nekad bogatom, sirotinja se spremala za tulum o kakvom je celog života sanjala.

Milan Taksista je pravio turu za turom i dovozio gomile hrane i pića, uvek bogato preplaćen od čaršijske gologuzije.

Ciganski orkestar "Nova kalafonija" je dobio prvi isplativ angažman posle legendarne svirke u privatnoj kafani na ibarskoj magistrali, koja je trajala devet dana iz besplatnu hranu i piće za sve namernike. (To je finansirao dolarima američki fabrikant užičkog porekla. Lokal "Dve sekire" je temeljno rasturen i vlasnik je po završetku zabave pozvao tešku mehanizaciju, srušio objekat i zatrpao, podigavši naknadno jedini nadgrobni spomenik ugostiteljskom objektu na planeti. Sazidao je drugi preko puta.)

Ucveljeni Gnjavež je odlučio da prokopa put iz depresije u koju je upao posle očeve smrti, što zbog bliskosti, što zbog neprestanog majčinog optuživanja, i izašao u svet. Vratio se u svetove očajanja ekspresno – Šarena Mima je već plesala guzicom po tepihu pod vođstvom pevača lokalne grupe sa izgledom da nekad snimi ploču. Šarena Mima nije volela tužne i patetični razgovor je skoro ubio mladog Ivandića.

Dojčilo i njegov drugar Rade Janjac su iz mraka merkali kuću lokalnog političara na federalnom nivou, pustu kao duša teroriste, kao srce čuvara zatvora.

Čučali su u šikari bar dva sata i Janjac se malo osmelio:

- U Beogradu je, rekao sam ti.

- Nema čuvara?

- Panduri povremeno naiđu i šacnu.

- Alarm?

- Moguće. Ući ćemo kroz podrum. Jebiga, rekao se da ti nema života ako posao ne završiš. I ako nas zatvore, bićemo bezbedni.

- Mnogo je gadan. – uzdahnuo je Dojčilo. – Izgleda da je on istrebio ona dva puba.

- Podseti me da ga častim pićem. – Rade je polako krenuo kroz negovanu baštu.

Bilo im je zima.

Prozor za ubacivanje nije bio neki problem – po vilama na Zlatiboru i Tari su dobri izučili tihe metode za ulazak bez poziva.

- Posle vas. – rekao je Janjac.

- Baš ti hvala. – kiselo je odgovorio Dojčilo i provukao se izbegavajući krhotine stakla.

Dva kratka bljeska baterijskom lampom su im potvrdila da je mesto zanimljivo: stotine boca pedantno položenog vina, baštenske mašine dovoljne za održavanje svih zelenih površina grada i mnogo okovanih sanduka.

- Biće posla. – zviznuo je Rade.

- Ne večeras. Prvo sablja.

Otvorili su vrata koja iz podruma vode u kuću i ukočili se očekujući da zaurla neka sirena. Ništa.

Opet dva bljeska, kratka, i dva tamnoputa drugara se zevnuli kao da im je ojači bokser preciznim udarcem pogodio pleksus i ostavio ih nemoćne da udahnu malo vazduha.

- Ali-Baba. – šapnuo je Dojčilo i opet upalio lampu, ludački smelo.

A slika, a nameštaja, a tehnike. A zlatnih čaša sa starih srpskih dvorova, a trofeja i oružja po zidovima.

- Kad sam bio predsednik omladine mesne zajednice, svi su me zajebavali i govorili da nema leba od političarenja. – progutao je Janjac pljuvačku.

- 'Ajde. – mrdnuo ga je drug. – Video sam Dimiskiju.

I stvarno, na severnom zidu, između saksonskog mača i pozlaćene vinčesterke, bila je okačena sablja iz Damaska. Oštra, lepa, od hiljada listića metala skovana.

- Živeću. – odahnuo je Dojčilo.

Ta izjava je već spadala u oblast srednjoročnih prognoza, što je đavolski nezahvalan posao, naročito u ovo vreme iznenađujućih zbivanja i obrta. Živeće do daljnjeg. Ili: dok se drugačije ne naredi.

Napunili su džakove sa oznakom Pošte Ujedinjenog Kraljevstva, ko zna kako zalutale u ove krajeve, i vratili se istim putem.

Na jednom mračnom delu puta ispred Belog groblja, gde se već mogla čuti urnebesna svirka "Nove kalafonije", Dojčilo je stao, izvadio sablju iz džaka i rekao:

- Sakri ostatak negde. Najbolje u slamaricu moje Babe – prababe.

I tek što se Rade Janjac spojio sa mrakom i Dojčilo krenuo na zabavu i spasenje života, trenutno, naišao je izgubljeni Gnjavež, ugledao sablju i stao k'o žaba ispred zmije.

Dojčilo je prvo pomislio da će ga balavac cinkariti muriji i pustio mozak u pogon.

"Nemam računa da ga koljem". Zaključio je i bolje se zagledao – dečko je očito bio puknaja.

- Šiš. – mahnuo je sabljom i Ivandić mlađi, sad najstariji se trgao kao da je plamen ka njemu suknuo.

Dojčilo je digao ruke i otišao na Prašinovac.

Gnjavež se koliko – toliko uključio desetak minuta posle švercerovog odlaska, ne sećajući se ni da je Ciganin bio tu, ni da je imao sablju u rukama. Znao je samo za sopstveno samosažaljenje u koje je njegova psiha sa zadovoljstvom ukoračila.

U jednoj od starih kuća nalazila se takozvana sala sa stolom i klupama, pravom slavskom sofom, i tu je bilo vreli, sito, pijano i razigrano. Dojčilo se malo smrkao kad je video svoju suđenicu kako sa mamom igra na jednom stolu ispred strašnog brka. Muzikanti su kidali strune, vošteći pomamno – iz jagodica im je krv tekla.

- Evo. – spustio je švercer Dimiskiju pred Marka.

Golemi čovek je ustao i zaustavio muziku.

Uzao je sablju i osetio da leži kao da je za njegovu šaku pravljena, fijuknuo nekoliko puta po vazduhu i, pomalo neočekivano, forhendom presekao slavsku sveću sa hartijanom sličicom sv. Jovana.

Stajala je.

Mlada je prišla, sagela se i podigla odsečeni deo, pokazujući zlovoljno.

- To ti je ta! – riknuo je Marko.

Urnebes je tek sad počeo.

Revnosni policajac Mijo Cvrčak je došao do izvora buke ustanovljenog na osnovu prijava nekolicine građana i na ulazu u dvorište naleteo na Peleta.

- Pele, šta je ovo?

- Neki bogataš je sevnuo lovu da napravimo svadbu za Ludu Nastu. Nabavili smo i mladoženju, takođe puknaju.

- Ima li sumnjivih?

- Koliko hoćeš! – oduševljeno je rekao klošar.

- Dobro, dobro... – umorno je podigao ruku Cvrčak. Smanjite galamu. I nije lepo da se sprdate sa sirotanima na tako grub način.

Dosta kasnije, Marko se izvukao, prošao kraj grupe veselih klošara koji su klošarenjem pokušavali da prodru u unutrašnje svetove i pošao ka vratima sa namolovanim ružama i anđelima. Tu ga je, po brzom dogovoru očima, čekala mlada stanarka – đak iz Priboja, gola i spremna za sve slatke grubosti.

Tiho je pritisnuo kvaku nadole, ušao i zatvorio vrata za sobom.

Pogledao je zbunjeno – to nikako nije mogla da bude đačka soba. Pružala se stotinama metara, imala stenja i reku sa vodom uljanog izgleda i bila obasjana plavičastom svetlošću.

Pošao je napred, i išao nekoliko minuta, sve dok nije došao do čoveka obučenog u seljačko ruho zagledanog u neprozirnu vodu.

- Ko si ti? – pitao je Marko.

- Miloš Tarabić, kremanski prorok.

- Ko poručen. – seo je junoša na kamen pored tog smirenog čoveka.

- Možda i jesam.

- Je li tvoje proročanstvo, zakopano ispod Doma JNA, Zlatna knjiga.

- Kako za koga. – nasmejao se Miloš. – Nekome može biti i Crna knjiga.

Marku još glava nije funkcionisala kako bi želeo i zbog toga nije voleo dvosmislene razgovore.

- Je li još onde zakopana?

- Jeste, ma gde to sada bilo. – odgovorio je Miloš pristojno i pokazao ka tamnoj tečnosti. – Vidiš li zlatnu ribicu.

- Ne vidim.

- Ne vidiš život u neprozirnom; nećeš biti prorok.

- A hoću li naći Zlatnu knjigu?

Ako budeš dovoljno uporno i za sebe tražio.

Tad im je prišao čovek srebrnog sjaja obučen u haljine boje dima, sav vazdušast i bez jasno definisanih granica. Izgledalo je kao da je prelaz između njega i vazduha postepen.

- A ko si ti? – začudio se Marko.

- Miloš Tarabić.

Junaku je svega bilo dosta.

- A ko je onda ovaj? – pokazivao je na seljaka.

- Miloš Tarabić. U stvari, slika Miloša stvorena mislima dokonog naroda.

- Znači, ne važi ono što mi je pričao.

- Važi. – rekao je seljak – Miloš i razgradio se.

- Pa, možemo tako reći za neke stvari. – složio se Miloš Tarabić. – Pođi za mnom, pokazaću ti put do Zlatne knjige.

Okrenuo se i zaklizao kamenjarom, a Marko je požurio za njim.

Posle stotinak metara Miloš se pretvorio u plast srebrnog sjaja, skupio se u šaku sjaja i poleteo ka zvezdanom nebu.

- Gde ćeš? – zavapio je Marko. – Zašto si me slagao?

- Za mnom, pokazaću ti put. – glas se čuo odasvud.

- Ne mogu!

- Onda za tebe i nije Zlatna knjiga. – pomirljivo je rekao glas i svetla gruda je iščezla među zvezdama.

Dole je ostao sam krik izbačen iz snažnih grudi neposredno pre onesvešćivanja.

Pogled kroz vilu i Fatmira

- Ti malo, malo, pa u nesvest. – Fatmir je ozbiljno gledao u Marka. – Sad bar nisi go.

- Gde sam? – proškripao je veliki junak bez mane i straha, pridigao se i osmotrio okolinu.

Stari grad.

- Zateko sam ga jutros. – turski vojnik je ustao. – Zanimljivo, tebe i još nekih stvari se sećam i posle mojih mračnih noći. Jesi li poneo onu kartu?

- Ladni malo s tom kartom i sudbinom Velike Turske!

Marko se sećao svega i to ga je činilo mrzovoljnim.

Fatmir ga je čkiljavo posmatrao.

- Dobro kaurine. – složio se. – Dosta je.

Hladni vetar iz rupe je iznenadio obojicu – zvižduk mora da se čuo do grada sigurno skrivenog u magli.

"Marko..." šaputao je. "Marko.."

Fatmir je prezrivo pljunuo i otišao ka bedemu nadnešenom nad Đetinju. Od huka vode pričinjavalo se da stotine dečijih duša cvili.

"Marko..." sviralo je grdosiji do ušiju.

- Ko sam ja? – urliknuo je.

Preko puta kanjona okrenuo se neki zaludni ribar, konstatovao da će Stari grad proknjižiti još jednog samoubicu i nastavio put ka Rajskim otocima.

"Marko Kraljević, plemenita soja, snage neviđene." umiljavao se glas. "Ljudima. Besmrtnik."

- Znači, ako bih skočio dole, – pokazao je hladne vode – ništa ne bi bilo?

"Polomio bi se i za nekoliko minuta opet izgledao kao nov. Samo razdvajanje tela i glave na neko vreme može te potpuno uništiti."

- Otkud ti ovde? Gde su mi Šarac, stara majka, verna ljuba, junaci pobratimi, rujno vino? Ništa mi nije blisko u ovom čudnom svetu.

"Propust..." uzdahnula je vila. "Opozvan si iz smrti da bi izvršio zadatak važan za ponovno uspostavljanje vladavine magičnih sila. Preneću ti podatke važne za snalaženja u ovom vremenu."

Zafijukala je ledeno i Marko se ukrutio i zatvorio oči; Kapci su plesali dok su oči pratile slike iz znanja Rata Muniguza, uši su primale nežni glas koji je sve to komentarisao.

I za vilu je predstavljalo mentalni napor da eliminiše sve što bi Marku moglo odati ko je bio i usmeri bujicu naziva stvari, funkcija uređaja, valutnih kurseva, političkih pikanterija vezanih za aktuelne čaršijske i savezne rukovodioce, adrese lakih žena i teških muškaraca i precizan spisak mesta na kojima se okupljaju usamljeni.

Zadovoljno je primetila izvanrednu potkovanost pokojnog profesora legendama, narodnim pesmama i nedovoljno razumevanje skoro očitih poruka iz Tamnog vilajeta uvijenih u bajke, priče o vilama i vampirima i šaljive pesmice.

Posao je završila odavanjem mesta na kojima se još može uspešno loviti džetinjska pastrmka, kako je treba peći da se dobije reš pokorica i ukus van pameti i naglo se povukla koji metar dalje. Marko umalo nije tresnuo na leđa zbog naglog ostajanja bez oslonca.

- Zlatna knjiga. – otvorio je oči. – Šta je to?

"Da znam, ne bih tebe oživljavala i spremala za traganje. Sve je na tebi."

- Dobro. – rekao je mehanički ne nalazeći ništa što bi ličilo na dobro u ovoj situaciji.

"I nađi mi žensko telo u koje mogu ući." naredila je. "Uželela sam se dodira."

Vetar je zaurlao do oblaka i survao u rupu.

I ne znajući zašto, Marko je odahnuo.

Krenuo je ka izlazu iz stare tvrđave i krajičkom oka (opet) spazio Fatmira: Turčin je sedeo skrštenih nogu i klatio se napred nazad.

Prišao je i zainteresovao se:

- Šta to radiš, Fatmire?

Stražar izgubljen u vremenu je pevao otegnutu melodiju na nekom nepoznatom jeziku.

"Kaurin" pođe rukom ka ramenu prilike ispred njega i ne dotače ništa.

"Pa, on i nije baš prisutan." setio se i zviznuo kratko iz sve snage.

- Šta je ? – ljutnuo se Fatmir.

- Šta to radiš?

- Gledam moje Užice.

- Možeš to i bez zavijanja. – pokazao je Marko rukom dolinu.

- Kaurine, Moje Užice gledam!

- I šta vidiš?

- Male, Džamije i tekije, most Mehmed-bega Kasapčića, musali za Bajram-namaze na Mežaju, izletišta. – zaneseno je govorila utvara. – Trgovine, sokake, karavan seraje... Ljude.

Marko ga je pogledao nepoverljivo – njegove oči su registrovale oblakodere i asfaltne zemlje zagušene automobilima.

- Da ti kao mali nisi nošen pa ispušten? Ja vidim sasvim nešto drugo.

- I ja do maločas – ona neverica me je zakačila jednim daškom i mnoge stvari su mi postale vidljive. Pogledaj kroz mene. – ustao je.

Junak je stao uz zaboravljenog vojnika i umalo opet nije pao u neznanje; u samoj tvrđavi sve je bilo kao u Fatmirovo doba.

- Kula 0 drvene stolice sa sto pedeset šest stepenika koji vode do Đetinje. – radosno je rekao i zakrenuo se za prav ugao – Mala džamija Ebu'l Fetha, za potrebe posade.

- A Zlatna knjiga? – ipak je pitao Marko.

Fatmir se trgao.

- Zlatna knjiga?

Gledao je zapanjeno.

- Mnogi su je tražili, i slabo ko glavu sačuvao. – rekao je najzad. – Potraži Muhameda Užičanina, on će više znati.

- Ko je taj?

Vojnik ga je pogledao kao beg prosjaka.

- Muhamed Muhidin Mustafa, zvani Muhamed Užičanin, – naglasio je svaku reč – veliki derviški šeik. Među sledbenicima je imao i Turaka i Srba, i zalagao je za zajedničko mirno življenje. To se nije svidelo oštrim Turcima i namestili su mu igru. Ubijen je pre dvesta trideset – četrdeset godina, ako sam se ispravno dozvao u vremenu.

- Mrtav je? – razočarao se Marko. – I šta da radim? Da ga zovem po groblju?

- Hahahaha! – nasmejao se Fatmir prvi put za zadnjih pet vekova. – Neće biti dovoljno glasan takav zov! Moraš ga zvati tiše, mnogo tiše. U sebi. Ako te čuje, doći će. Takav je Muhamed Užičanin – pomaže kojekome.

- Baš ti hvala. – Kojeko je gledao u nebo.

Opet je snežilo, a to mu se nije svidelo ni dok je živ bio.

- A Turska ti i nije neka. – ujeo ga je. – Naprotiv, mala je. Ni delić one imperije koju ti voliš i u koju se kuneš.

- Lažeš.

- Pogledaj. – Marko je kleknuo, uzeo drvo i počeo da crta kartu po zemlji. – Ovo je Srbija, ujedinjena sa drugim zemljama u Jugoslaviju. Ovo Grčka i Bugarska, Turskoj je ovo ovde ostalo.

Fatmir je uvređeno okrenuo glavu odbijajući da prihvati tu gnusnu laž i Marko je otišao.

- Bože, budala! – glasno je rekao Makarije, koji je od zore bio na ljutoj steni Bioktoša i sve gledao kroz trofejni dvogled. – Mrtvi vojnik pobudalio od preozbiljnog shvatanja stražarske dužnosti, Frankeštajn-krpež pobudalio od sudara svetova i nemogućeg zadatka polemišu, a propali alhemičar koga čeka gomila posla bleji u njih satima!

Otišao je žurno svojoj kući trudeći se da ne obraća pažnju na snažne momke obuzete tajnim utovarom zlata.

- Hej, matori, imaš li vatre? – naglo se okrenuo jedan plavi, dva sa dva.

- Imam. – rekao je Makarije i iz širokog rukava izvadio malu flašicu sa nalepnicom "Ekstrakt maline", bacio na zemlju ispred drznika i vatra je suknula.

- Vidi ovo! – pokazivao je drugi mladić pepeo šefu obezbeđenja – Puf!

Između dve vatre

Rako Vazelin, službenik SUP-a tretiran kao potrčko svih na višem položaju od sopstvenog, ušao je u kancelariju Nesalomivog i tako postao svedok uništavanja kancelarijskog materijala – Eliot Nes je iščupao kabl iz zida, izvadio službeni pištolj iz hartijama zasutog radnog stola i metalnom drškom sistematski izlupao dosadnu spravu.

- Oneutio me ja. – objasnio je Vazelinu. – Skupo je, ali vredi.

- Zove te načelnik... – jedva je prevalio Rako, više sklon da taj prizor pripiše vlastitom mentalnom stanju nego ispadu uvaženog inspektora, uvek ozbiljnog.

- Šta si rekao? – uperio je uništitelj električnog cvrčka pištolj u njega.

- N-načelnik... Zove te...

Inspektor je zainteresovano gledao i zbrisao plastične ostatke. – Reci mu da dolazim.

A posle je mirno sedeo dok je načelnik optrčavao počasne krugove oko svog stola.

- Čoveče! nestao profesor Ćirić, ubijena dva naša čoveka... dva pozornika, zapaljena trafika i, povrh svega, obijena je znaš već čija kuća i opelješena potpuno! – uzbuđeno je govorio načelnik. – Iz Beograda me zovu svaka dva minuta!

- Zbog ubistava?

- Zbog starina, do đavola. – seo je umorno maratonac. – Jesi li smislio nešto pametno?

- Jesam. – Eliot Nes je izgledao baš zadovoljno.

Načelnik je upitno podigao obrve i inspektoru je izgledalo kao da je seo na nešto.

- Daću ostavku. – objasnio je i izvadio papir presavijen na četiri dela, potpisan. – Želim da budem pozornik, i to u najmračnijem delu grada. Razlika u plati i nije neka, a život je mirniji: siledžije, pijanci, narkomani, šverceri, kurve, nakupci...

- Ne seri! – odvalio je načelnik pesnicom po stolu. – Rešavaj!

Eliot Nes je sa nekoliko ubedljivih pretnji uveren da je kao stvoren za taj časni poziv, potapšan po kišnom mantilu i poslat na sneg. Na teren.

Osećao se glupo i kad je skupljao informacije za jedan slučaj; nekoliko u isto vreme je opterećivalo njegov misaoni sistem toliko da se uskoro ukazala potreba da ga plakne u čistom alkoholu.

I naravno, u kafani "Era", za okruglim stolom i sa okruglom konobaricom uvek malo udaljenijom od dohvata njegove najpreciznije ruke, sve je postalo drugačije – čak i društvo doušnika i dupelizaca kojih se uvek gadio.

Ipak: pijan je saznao više od ekipe treznih, ali ni sutradan nije bio kadar da sve to poveže i shvati.

Neki su saznali da je među starinama bila i sablja iz Damaska.

Pojedini su govorili o ljudeskari što šparta gradom, go i obučen i odaziva se na ime Kraljević Marko.

Ribar – o Starom gradu i gorostasnom samoubici koji se nije ubio.

Toša Slepac je znao šta je ko pio cele večeri i da ih je konobarica zavrnula za lepu paru.

Dojčilo je i tog dana molio Baba-prababu da opasni plen, o kom se sve više zuckalo, skloni u njenu kiklopsku slamaricu dovučenu još prilikom preseljenja iz Bosne.

- Ne, – odbijala je Baba – prababa, nazvana tako zbog opšte nesigurnosti familije ko je ona u stvari – Dojčilova majka je umrla mlada, od batina džambasa-oca nestalog bog te pita kud; baba i prababa, koje su ga odgajile, svake godine su bile sve sličnije i kad je jedna umrla, ona preostala je odbila da se identifikuje. – Tako se od Prvoslava ukrao plastične Lego kockice ne bi li navukao Mladu na igranje i sakrio ih u slamaricu. Nikad se nisi usudio da ih izneseš i igraš se. Ili prodaš.

- Ali, Baba-prababo, – kršio je ruke tamnoputi švercer, – samo dok frka prođe!

- Sine Dojčilo, lopovima nikad frka je prolazi. – pogledala ga je prezrivo. – A šta si sad zdipio? Kukuruz kokavac? Kantu nafte?

Dojčilo je uvređeno podvrisnuo, odjurio na tavan kućerka i smandrljao se sa džakom.

- Au. – rekla je Baba-prababa kad je unuk-praunuk izručio utrobu džaka Pošte Ujedinjenog Kraljevstva na zemljeni pod. – Može.

Zajednički su nagurali dragocenosti pored porodičnog zlata, hrpice deviza i lego kockica vodeći računa da ne žulja.

Dojčilo je odahnuo, natočio sebi i staroj po čašicu šećeruše iz balona menjanog za jevtini digitalni telefon "made in Turkey" sa seljakom iz Zlakuse, pa se opružio na kauč nerazumno maštajući kako šamara sto pedeset kila tašte Rade, bije svih sto pedeset kila Mlade i dovlači je u ovu jazbinu.

A Marko je sedeo u sobičku na Prašinovcu, pio vino, manastirsko, po koje su Pele i Mlada išli u Ovčarsko-Kablarsku klisuru i šacovao đače iz Priboja, Selenu, razmišljajući sa koje strane prvo da je dohvati.

Već je primio izveštaj od svojih neuglednih jataka i odlučio da se manje eksponira – naraslo interesovanje vlasti za njegove vanškolske aktivnosti moglo je ugroziti potragu za tom Zelenom knjigom.

Mlada je već bila na putu do Dojčilove kuće u Gluvaćima, ljuta kao zmijče zbog javnog obnarodovanja njenog slobodnog dana.

Nasta je ostavila malu kutiju i naredila da je junaku daju. bila je od lima, ciganskim letkonom za lonce zaletovana. "On nek je čuva," rekla je, "mogu da poludim i zamenim tu dragocenost za rakiju."

Rada, Pele, Pilot i Zvezdočatac su jedva ubacili crnog mačka, vrlo borbenog, u crveni džak i sa vinom se napojili pre odlaska na nekakav magijski obred.

Sve manje je pio, sve više šacovao, pa su se dohvatili.

Predveče je pošao u grad, ostavljajući Selenu izmoždenu i izujedanu; posao ga je čekao.

I kad je prelazio preko Slanuše, pored zgrade bivšeg Narodnog odbora Sreza, osetio je strujanje u udovima i nemir u kapcima.

Stao je.

- Marko! – čuo je Nastin veseli glas.

Možda je to zbog nje? Pomogla mu je i to...

Ne.

- Marko! – stigla je Nasta praćena neizbežnim Tošom. – Imam ruže za tebe.

Pružila mu je buket vrlo neobičnih ruža.

- Lepe su. – uzeo ih je.

- To su ruža "šehovke". – registrovao je Toša Slepac njegovu zbunjenost. Iz sela Balotića.

"Šehovke"... – zamislio se Marko osećajući da taj buket, nevelik, za njega ima težinu.

- Da. – samozadovoljno je potvrdio slepac. – Po šeiku Muhamedu Užičaninu. Njegovi su mu 1750. godine odsekli glavu i na tom mestu, iz njegove krvi rastu ove ruže.

- Kako se sve uklapa...

- I ne slutiš kako ti se sve uklapa! – pljesnuo je Toša dlanom o dlan. – U požaru 1892. godine koji je uništio Užice, Šeikova, ili Šehova džamija nije stradala. Docniji predsednik opštine Janković je dao njenu građu na aukciju, preko svog čoveka kupio i od kamena sazidao kafanu na Slanuši.

Tragač za drevnim misterijama se okrenuo oko sebe.

- Kažu da je ta džamija tri puta bila pravoslavna crkva, tri puta džamija i da potiče iz doba Nemanjića. Sigu iz oltara negdašnje crkve Ružice, poštovanu i od Turaka, predsednik je ugradio u kafanski klozet – da pijanci je pišaju po njemu! – Toša se već pomalo dernjao i Marko je posmatrao pažljivo prolaznike terane hladnoćom i prenosom fudbalske utakmice u pravcu domova.

- I... – najavila je Nasta.

- I: upravo stojiš na kamenju Šehove džamije i crkve Ružice. – pokazao je Toša ka junakovim nogama.

- Ovde. – Marko je zapanjeno gledao mrki asfalt, ne verujući uprkos sve snažnijem osećaju nestvarnosti okoline.

- Baš tu. Asfalt je samo nabačen preko. – nasmejala se Nasta.

Marko se ukipio, orosio znojem. Oči prevrnute nagore. Čuo je sam Nastino zabrinuto "kako si?", nagonski otvorio prva vrata koja su se obrela pred njim i uplovio u miris hašiša.

Ravno ispred njega, na ćilimčetu, sedeo je Turčin, jednostavno obučem i sa dugom kosom vezanom na zatiljku.

- Tražiš me, kaurine? – spustio je muštiklu povezanu sa nargilom.

- Šeho?

- Muhamed Muhidin Mustafa, šeik. – čvrsto je izgovorio Turčin i ustao. – Imaš li neki valjani razlog?

- Zlatna knjiga.

- Valjan je.

Zapevao je gromko na arapskom, zabačene glave i započeo ples.

- Prati me. – naredio je.

Igrao je raširenih ruku i pevao punim glasom, i Marko je pokušavao da sledi, prvo mehanički, pa sve obuzetije.

Bili su negde u Tamnom vilajetu, u nekom derviškom svetu ili u nekom od Markovih mrakova, a činilo se da su u Šehovoj džamiji, okruženi toplotom brojnih igrača.

Srce je kucalo kao da za sve propuštene prilike kuca i ustalilo se na jednom ritmu, i šeik je uhvatio Marka za ruke, zavrteo ga besomučno i kriknuo.

- Sad.

Obreli su se na litici; preko puta su se nalazile svetlosti malog grada.

- Disanjem održavaj otkucaje, – zadihamo je rekao Muhamed Užičanin. – I ne ispuštaj mi ruku.

Poveo ga je provaliji i Marko je primetio nit tanku kao dlaku koja vodi ka suprotnoj strani.

Šeho je stupio na nju i ponovo počeo igru; Marko je pratio i nastojao da ne gleda u ponore tmine krcate nepoznatim stanovnicima mora svih ljudi ovog i onog sveta.

Vatre su bljeskale, urlici su parali uši, i prešli su nekako.

- Užice. – rekao mu je šeik kad je povratio dah. – Vak posle moje smrti. I u mojoj džamiji se ljudi pričali da je u gradu skrivena Zlatna knjiga. Ovo je godina Požara, kada sve izneto na videlo. Ili izgorelo.

Pošli su ka varoši i pojma nisu imali da se neki Mehmed, jedan od Turaka koji su učestvovali u potpaljivanju grada, pojavio na Slanuši ispred zgranute Naste i Toše Slepca koji se trenutno napravio lud, slep i nem; vrisnuo kad je video kamion "Rakete" kako dolazi odozgo i potrčao pravo pred točkove žutog "mercedesa" koji je išao suprotnom stranom.

- Vidi, maskenbal. – Iznenađeno je rekao vozač auta ispod čijih točkova je ležao Turčin.

Iako je bilo kasno, Užice nije spavalo. Već dugo se pričalo da će Turci zapaliti čaršiju i zaklati Srbe kad se okupe da gase.

- Mehmede! – iz voćnjaka je izašla grupica Turaka i pošla ka Marku. – Kasniš.

Umorni junak se osvrtao tražeći pogledom Mehmeda Užičanina; uzalud.

- Ne vrpolji se. – rekao mu je Škiljižev sin i povukao ga. – Zapalićemo babov dućan i optužiti Srbe.

Marko je išao mehanički, i slušao krvoločne komentare.

Sa isto toliko učešća razuma je primio lično od Sulja, prineo ga vatri i bacio u bičakdžijski dućan.

Plamen se brzo primio za drvenu konstrukciju o borovina je zamirisala. Vetar je preuzeo na sebe ostatak posla: kao rukom je raznosio varnice po okolnim krovovima.

- Ovo nije Mehmed! – kriknuo je Sali i potegao jatagan. – Kaurin!

Priskočio je i dalje blokiranom Marku zario sečivo u stomak. Odelo se obojilo crveno, vatra je plamsala crveno, a kaurin je stajao i ne pomišljajući da padne.

Turci su zaprepašćeno posmatrali kako se snažno lice mršti i odlučna ruka izvlači sablju Dimiskiju ispod dronjavog kaputa.

- Pazi šta fukara ima! – rekao je Sali i već bio zauvek rastavljen od svoje ružne glave.

Sečivo je fijukalo preteći i palikuće su uzmicale; Škiljićev sin, Fočak, setio se priča o hrabrosti njegovih predaka iskazanoj za vreme osvajanja neverničkih teritorija i isukao sablju – Marko je, uz strašan krik svojstven samurajima, odsekao desnicu i iz patrljka je šiknula krv.

Razbežali su se vrišteći i novopečeni mačevalac sa programiranim iskustvom je krenuo dole, u čaršiju.

Već je goreo ceo grad i čuli su se pucnji, krici i zapomaganje.

U Fukar-mali sreo je derviša.

- Ti me ostavi samog. – prekorio ga je. – I to među tvojima.

- Osetio sam da traže jednog prijatelja i da ne vide ko je ko u mraku – dvojica bi već pobudila sumnju.

- Vi, Turci, dobro ložite. – gledao je Marko zid vatre kako ruši grad.

- Potpaljeno je na više mesta. I Srbi umeju da potpale pošteno.

I ne znajući kako bi prepoznali ono što traže žurno su se kretali usplamtelim gradom i gledali šta ljudi iznose iz kuća, bezuspešno.

Negde u zoru šeik se mali zabrinuo.

- Čuj, – osluškivao je pažljivo – dok si se ti zanimao piromanijom, obišao sam kuće viđenijih Srba i ništa sumnjivo nisam video. Da se mi lepo vratimo kud koji i nađemo opet neke od narednih noći?

- Dobro. – složio se Marko. – Koncentracija mi je i onako popustila, mogao bih propustiti i zlatnu biblioteku!

Muhamed Muhidin Mustafa se zavrteo kao čigra baš kad su srpski momci jurnuli preko Megdana ka njima urlajući da su pronašli potpaljivače. Dohvatio je Markovu ruku kad su bili na korak-dva udaljeni i nestali su.

Eliot Nes se nije nimalo obradovao izveštaju dokumentovanom fotografijama o saobraćajnoj nesreći u kojoj je stradao Turčin iz prošlog veka. Psovao je.

Još manje mu se svidela dopuna: Turčin je prilikom uviđaja nestao i na njegovom mestu se pojavio golemi odrpanac koji odgovara opisu ubice Lenda Jasmina i Ćefa Muharema, više nego drugova, vrlo živ, skočio na noge lagane i pobegao kroz prolaz koji vodi ka Domu JNA.

Vozač "mercedesa" je pod zakletvom rekao da ga je grmalj oborio, pogledao s izvinjenjem i tiho dobacio:

- Srbin, Turčin... Sve ti je to isto.

Ne manje iznenađeni bili su Rada, Pele, Pilot i Zvezdočatac, okupljeni u krug oko kazana sa kipućom vodom u kog su ubacili živog crnog mačka. Oko magijskog mesta su opasali veći krug od crvenog konopca, kao zaštitu od zlih sila i ćuteći čekali da meso spadne i da stavljanjem svake koščice veselog mačka u usta nađu onu koja izaziva nevidljivost.

Ćutali su je svaka izgovorena reč poništava magiju i plašili se svako za sebe.

Kad se Marko pojavio par kilometara od tog mesta, na Slanuši, Pele je ugledao njegove obrise u pari iznad čađavog kazana i pitao:

- Otkud ti?

Čarolija je razbijena i kod kazana su se pojavili ljuti Srbi sa motkama u rukama.

- Evo ih! – neki Anđelko je pokazao na zadevećenim prosjacima. _ Udri.

Neki su počeli da jure izbezumljenu četvorku, neki su prevrnuli kazan, ostali su pokušavali da beže.

Iz crvenog kruga nisu mogli.

- Van konca! – shvatila je Rada i pojurila napolje.

Mladići su ustuknuli na korak od zaštite i ostali u krugu, uplašeni.

- Šta ovo bi? – pipao je bubrege Zvezdočatac.

- Magija, – prekrstila se Rada.

- Važno je da smo se izvukli! – zadovoljno je odahnuo Pilot, prišao ivici kruga da se plazi i srušio se onesvešćen udarom kamenice u glavu.

Pele i Rada su priskočili, Zvezdočatac komandovao povlačenje sa ranjenikom.

Kamenice i psovke su pljuštale sve dok je vatra plamsala, a kad je zadnji plamičak nestao i srpski mladići su se obreli u Užicu 1862. godine.

Rada se naglo okrenula i odvalila Peleta preko gubice.

- Mnogo pričaš! – objasnila je.

Jedna politička glava

Mrazno novembarsko jutro je svaku pomisao o ustajanju iz toplog kreveta činilo mrskom. Naročito iz punog kreveta.

Ipak, slavska sala u kojoj je održana i prošlonedeljna pašinovačka žurka bila je puna.

Misteriozno isprebijana ekipa nevidljivih je sedela na okupu i ćutke trpela provokacije Mlade, Dojčina, orkestra "Nova kalafonija" (na sreću, bez kontragitariste opasnog na jeziku: na kraju veselja Rada je protrčala kroz njegov poluraspadnuti instrument), Lude Naste i Toše, kategoričnog u tvrdnji da je došao u svojstvu posmatrača.

Kad je Marko ušao, ućutali su.

Seo je i naredio Seleni da donese vino, migom.

- Da se razjasnimo. – rekao je. – Ja sam Kraljević Marko i tražim Zlatnu knjigu. Ko ne želi da se maši, ne mora; ko bude smetao, neće dugo. O parama ne morate misliti.

Odbačeni su ćutali i dalje.

Nisu bili toliko glupi, pijani, ludi i slepi da ne primete da je taj brko od preko sto kila žive vage poremetio stvarnost i omogućio prodor svemu i svačemu.

- Kad je potraga za bilo čim u pitanju, – popravila je Nasta maramu – ja sam za.

Pribojka je ušla i natočila, što se pozitivno odrazilo na dalji tok istorijkog zasedanja.

- Jebiga, – podigao je čašu Pilot – izbor nam i nije bogzna – da propadnemo kao paščad, proseći za koru hleba i lošu rakiju ili da nam panduri nameraju koske zbog prikrivanja krivičnog dela ubistva, paljevine, huliganstva i, verovatno pljačke.

Zvezdočatac je podigao pogled u oljušteni plafon, čađav i prošaran otiscima ostavljenim na nedokučiv način i dao kratak astrološki izveštaj:

- Na kraju smo života, matori, sem ove devojke i Dojčila, a bili smo niko i ništa – ovo je prilika da se otplatimo.

Bučno su se složili, Cigani su zasvirali jednu setnu a Marko je podelio pare i zadatke:

Rada i Toša Slepac, ubačen u kombinaciju zbog svog koliko – toliko prihvatljivog spoljašnjeg izgleda i poznavanja svih zanatlija i dućandžija u gradu, zaduženi su za nabavljanje vučjih koža od užičkih lovaca i brzog šivenja ćurka i kape kod šnajdera na Carini;

Luda Nasta će nastaviti ono što je i dosad radila; kod starih Užičana, istoričara i zaludnih raspitivaće se o blagu, lokacijama objekata i kuća bogataša, lopova i svetskih putnika o zadnjim stolećima, s osvrtom na Zlatnu knjigu.

"Nova kalafonija" će svirati tu i tamo i pažljivo motriti kod koje su se sirotinjske mlade iznenada pojavili dukati, ko naručuje pesme pune derta i plaća zlatom i ima li iko da zbori pametno;

Mlada je dobila naređenja da nabavi dimije i maramu i upusti se u gatanje po periferiji i selima rasutim po okolnim brdima, slušajući pažljivo seoske legende i priče o iznenadnim propastima i obogaćivanju pojedinih porodica;

Dojčilo je obavešten da mu je patriotska dužnost praćenje švercerskih lanaca u ovoj složenoj situaciji i uočavanje predmeta koji su nekad mogli biti korišćeni u ritualne svrhe, knjiga kupusara; kontrola papira u kojoj mesari zavijaju robu dodata je kao uzgredna delatnost Baha radi;

Zarumenjena Selena je znala svoj dug bez obznane.

Potom je idol luda, delikvenata, pijanaca, kurvi i, bar po definiciji "napaćenog srpskog naroda", ogrnuo bušni kaput i sišao u centar.

Išao je trudeći se da bude neupadljiv, što se graničilo sa nerazumnošću; otprilike, kao kad bi jedan dobro držeći vuk ubeđivao jaganjce da je jelen željan rosne trave. Ljudi su se okretali očiju prilepljeni za gorostasno telo nepokorenog držanja.

Nije ni Marko mutav – primetio je nekoliko sašaptavanja i hladni vetar-bošnjak mu je doneo reč "Kraljević" otrgnutu sa usana legendarne užičke ogovarače.

"Moraću pažljivije da se krećem." zaključio je. "Buva je puštena."

Svratio je do trafike, kupio "Politiku" i presavio je na četiri dela, penzionerski, taman da stane u otromboljeni džep prostranog kaputa. Nastavio je ulicom prema Kamenom koritu i posle nekoliko koraka stao.

Zamišljeno je pogledao olovno nebo, registrovao pravac kretanja proređenog jata crnih ptica i izvadio novine iz džepa.

Pogledao ih je sa svih strana. Ništa mu nisu značile.

Uzdahnuo je, spisku misterija i nerazjašnjenih postupaka pridodao i ovu glupost i bacio "Politiku" u kantu za otpatke.

- Lepo. – rekla je Jelena, jedna od pet kćerki doseljenika iz Bosanskih brda u Turicu, kotlinu sa druge strane Starog grada.

- Molim? – pogledao je Marko u nju i izazvao uveravanje stida zdravim rumenilom.

- Mislim... To što ste bacili novine u kantu... Malo ko vodi računa...

Promrsila je još par rečenica, nerazumljivih, verovatno izvinjenje i oproštaj i sitno gazeći požurila na ulicu.

Marko je pogledao novine, pa za njom, pa u nebo i prilikom spuštanja pogleda na prozoru ugledao ženu koja mu je ljubazno pomogla u potpaljivanju trafike. Oči plave, goleme, začuđene – rukom mu je dala znak da pričeka.

- Traže te. – rekla je kad je sišla gledajući ga bez treptanja. – Svedočila sam.

Ćutke je mirisao čistu kožu i neke orijentalne parfeme.

- Bila sam tu, kod prijateljice, i koja sreća...

Mogao je da sa kladi da ispod te haljine, preko koje je ogrnula bundu, nema ništa.

- Muž mi je uticajan... Može li pomoći.

Ma, da proveri?

- Mogu li ja tebi pomoći? – rekao je hrapavo, skoro režeći i opet joj dodirnuo obraz, baš na isto mesto koje je pipkala satima posle neverovatnog prizora aranžiranog od tog... tog... Tog.

Progutala je pljuvačku i brzo potvrdila glavom, osećajući kako se javlja prijatno golicanje u vrhu nosa kao da će kinuti.

Ušli su u njena kola, probrazdili gradom do kuće sa visokom ogradom, gvozdenom, uljudno se javili alarmu i ušli u – muzej.

- Idemo na sprat. – povukla ga je.

A gore, kao da su u crkvu otišli – ikonostasi, svećnjaci, raspeća.

Skoro da mu je bilo neprijatno da režeći iscepa skupu haljinu i obori je na raskošnu serdžadu, ali obećao je.

Cviljenje, ujedanje, opet režanje, vriska.

Te večeri, posle ponovljenih ispunjavanja obećanja, u umetničkom salonu sedeo je čudni skup i pijuckao domaću šljivovicu, prepečenu, zadnji hit.

Todor, muž žene i sin otadžbine, bio je obučen u kućni mantil i pušio "havanu".

- Marko, kažeš. – prekinuo je tišinu.

Brk je potvrdio, a umetnik I i umetnik II, jedan likovni drugi dramski, oba bradati, značajno su se zgledali.

- U krajnjoj liniji i nije važno da li je ili nije. – mudro je zaključio umetnik II. – Šuška se da jeste i da je odzvonilo nekrstima.

- Srbine, – dubokim glasom se javio I – došao je naš čas! Nisu slučajno panduri koje je istrebio Muslimani!

- Imamo jednu nezgodu, Nesalomivog. – Todor je pažljivo stresao pepeo sa "havane". – Ipak, potrudićemo se da istraga ne bude previše ažurna.

- Imaš li kakvu želju, potrebu? – interesovao se II. Možemo ti mnogo omogućiti.

Marko je udiso vazduh spreman da priča i pita o Zlatnoj knjizi, Tamnom vilajetu, vili, silama tmine koje pletu mrežu nad ovim gradom u dolini, porušenim svetilištima, blagu skrivenom po mračnim podrumima i bogatim stanovima i rekao:

- Naspi još jednu.

- To – skočili su umetnik I, umetnik II i Todor. – Vidi se da si pravi čovek, da si naš!

Napunili su čaše i nazdravili, napunili, nazdravili, a posle su zaboravili čaše i punili želudac direktno.

Srpska trojka je plakala nad tužnom sudbinom svog naroda, pominjala Kosovo i gledala u Marka sa nadom u očima, a njemu se sve zgadilo toliko da nije pošao za napaljenom Todorovom ženom gore dok joj je muž povraćao uz pomoć I i II.

Ustao je kao da beži i požurio ka izlazu.

U glavi je čuo zvuke kucanja u drvo.

Pred vratima, zastao je.

"Zdravo." rekao je žutilu u kojem se našao po izlasku. "Ima li koga kući?"

Odgovorio mu je fijuk vetra i zavijanje vuka.

Malo se skupio i pošao polako napred. Znao je da se nazad ne može.

Žutilo je zamenio sneg, šumarak i proplanak, i zavijanje se primaklo.

Raširio je nozdrve jer mu je vetar doneo miris čopora koji je dolazio. Srce mu je zalupalo kao u zeca – nisu pomagala ni samouveravanja da je besmrtan, moćan, i da mu te šugave strvine ništa ne mogu. Plašio se.

Okrenuo se oko sebe i zaključio da mu je jedina šansa golemi hrast kužnjak. Bio je brz.

Čopor se zavijajući primicao i uskoro izbio na proplanak. Životinje su posedale u krug i umirile se.

Iz šume, drveta, kamena ili neba je izašao starac sede kose i brade sa torbakom oko ramena.

- Tu ste, hrtovi moji. – pomilovao je predvodnika.

"Sveti Sava?!" zgranuo se Marko. "Upao sam na vučji post!"

Starac je iz torbe vadio hranu i delio vukovima, milujući ih i nežno govoreći, i kad je nahrani zadnjeg, zatvorio je torbu i spremi se da pođe, iz šume je šepajući izašao hromi vuk.

- Opet si zakasnio. – čučnuo je starac. – Šta da ti radim?

Životinja je cvileći stavila do znanja da je na izmaku života.

- Dobro. – ustao je starac. Ti ćeš pojesti onog na hrastu!

- Što mene? – zavapio je Kraljević. – Ima i gorih!

- Recimo, – okrenuo se starac prema njemu – zbog tebe je danas ubijen jedan vuk.

- To ti nije smetalo pre šesto godina.

Starac je stavi ruku iznad očiju kao da mu svetlost smeta.

- Siđi časom. – naredio je.

Marko je skupio hrabrost i pojavio se na proplanku.

- Ti si Sveti Sava? – pitao je.

- Da, i tako se to može reći. – odgovorio je sedi čovek. – A ti pripadaš kultu vuka, dvostruko.

- Molim?

- Vidim te: ćurak od kurjaka i kapa, obred obavljen ma vrhu sure planine u prisustvu čopora od sto vukova – to je jednom; vidim te; rođen u slaboj lozi i provučen kroz vučji zev – to su ti usne od vuka odsečene neposredno po ubijanju – uz regularan obred – to je dva. Vučje ime ne nosiš javno, već tajno, samo u krugu uže porodice i retkih pripadnika kulta vuka.

- Ne razumem... – u Markovoj glavi se sve mutilo. – To dva puta ne razumem...

- Nema veze... I nije svakom razumevanje dato.

Starac je opet čučnuo kraj unesrećenog ćopavog vuka.

- Eh, nesrećo... – stezao mu je kožu na vratu i potiljku. – Neću ti dati ovog, naš je.

Zatvorio je oči i zaljuljao se. Životinja ga je očajnički gledala.

- Ima puno zlih ljudi, znaš... – nežno je govorio hromom vuku. – Ali, nisu svi za uklanjanje. Idi na Zlatibor i potraži svoju hranu. Prepoznaćeš ga.

Čvrknuo je gladnicu po glavi i pokazao mu pravac.

- Kako dvostruko? – Marko je bio sve uznemireniji. – O kakvim imenima pričaš?

Starac ga je gledao u oči kao da nešto u njim traži. Životinje su jedna po jedna ustajale i nestajale u šumi, polako.

Muklo zavijanje je ispunilo ceo svet.

- Nije ti još dato da saznaš. – oceni je stari, mahnuo rukom i sve je nestalo.

Mrak.

Bezbroj ptica

Todor se prvi osvestio od sinošnje pijanke, uparadio i svratio kod brice na džaba brijanje.

- Kuda? – pitao je vozač.

- Na Zabučje, kod onog alhemičara.

- Valja paziti... – namrštio se mladić. – Čuo sam da je jednog specijalca...

- Moraš ti pripaziti na jezičinu. – odbrusi je neko i nešta. – Vozi.

- Razumem.

Ušao je u alhemičarku laboratoriju mrzovoljniji nego kad je ustao.

- Tako ti nama, a? – startovao je bez pozdrava.

Makarije je podigao glavu i nekako se isključio iz eteričnog sveta opisanog u kupusari.

"Da ga spalim?" – dvoumio se. "Nee.. Krupna je zverka, mogu me sprečiti u radu. A i bude mi žao."

- Jebi ga, – seo je Todor na prašnjavu stolicu, – nisi trebao. Mlad momak. Sve ti činimo, a ti ubijaš.

- Nek mi niko ne smeta. – uzdahnuo je Makarije.

- Neće. Sem... Marko je i kod tebe dolazio?

Alhemičar je podigao obrve. Nije očekivao da i debelguz zna za ples sila.

- I opet će. On mi ne smeta.

- Ni meni. – nasmejao se Todor, ustao, pošao i stao kraj vrata.

Ovo je Makarije već očekivao.

- Uzgred, – okrenuo se muž žene i sin države, – možeš li da napraviš koju bombicu u slobodnom vremenu?

Umetnik I i umetnik II su ustali bar sat kasnije i otišli na razgovor sa mladim pesnikom. Talentom.

- Čuj, dečko, – rekao je I – Ima tu nešto...

- Ali te vile i heroji... – umešao se II. – To ti je već viđeno.

- Piši složenije...

- Metaforičnije...

- I politički trenutak...

- Moraš biti angažovan.

Ućutali su.

Gnjavež je ustao, prišao stolu sa milion rukopisa mladih pesnika i pisaca, talenata, i ljubazno im rekao:

- Jebite se.

Izašao je bez treskanja vratima.

Napolju se bilo smrklo kao da su sve kotlarnice grada ložile kerove.

Mladi Ivanović, jakom krvnom vezom zbližen sa Markovom profesorskom osnovom, nije mogao da piše ništa sem onog što mu je prodiralo u snove.

Zapalio je duvan i otišao na Đetinju da baci rukopis.

- Hej, dečko. – mahnula mu je Mica Prangija, došla na most da gleda vode kako prolaze, naravno, u društvu Mice Dviske. – Jesi li za akciju?

- Tužan sam, slomljen sam, nema para. – referisao je Gnjavež. – Najradije bih plakao.

- Hajde da plačemo zajedno. – mazno je rekla Mica Dviska. – Biće glasnije.

Žena muža žene i sina države je takođe ustala, koliko se može, i odlučila da se ubije: nesrećan i prazan život, opšte nezadovoljstvo, nema dece i te stvari. Kao i svakog jutra.

Popila je kafu i pojela brižljivo spremljen doručak dostavljen u najvećoj tišini, setila se da ima zanimljivih stvari i u ovom ništavilu i odustala. Kao i svakog jutra.

I kad je uzela zadnju rumenu kiflu kroz trpezariju je dunuo hladan vetar, obigrao oko nje mrseći joj kosu o oborio novine.

"Otkud promaja?" iznenadila se. "Mora da je kroz odžak."

I pojma nije imala da joj je tog dana život spasilo nešto usađeno u gene, ili podsvest, ko će znati, što je presudilo da vila ne izabere njeno vrlo upotrebljivo telo za svoje ovozemaljsko bivstvovanje.

Još manje je mogla da zna da to u principu nema nikakve veze, jer će sutra ustati, koliko se može, i odlučiti da se ubije: nesrećan i prazan život, opšte nezadovoljstvo i te stvari. Kao i svakog jutra.

Onda će pre kafe i doručka da se seti da Marko nije došao na sastanak koji mu je zakazala protekle noći, komšija nije mogao da se izvuče neopaženo, šofer je vozio kuvaricu a sobarica je imala težak nazeb.

Popiće neke lepo obojene pilule, kao i svakog jutra, ali ne dve već punu šaku.

I više neće ustajati.

A Marko je i dalje spavao.

Doduše, ne u svom krevetu, niti u bilo čijem krevetu, već u gomili đubreta i smrada sistematski navlačenu u atomsko sklonište ispod Trga partizana.

- Hej. – ugledao ga je Sveto Klancara i pokazao malodobnicima sa kojima je došao tu da potegne rakiju i popuši duvan. Ili nešto još gore.

Celokupna delikventska ekipica "Peta kolonija" se okupila oko usnulog princa.

- Skitnica. – znao je Žvalo. – Viđao sam ga sa Ludom Nastom.

Sveto se nasmejao, bolesno, izvadio cigaru iz debelih usana i spustio na Markovu nadlanicu.

U dodiru sa žarom šaka se trznula, pa primirila i strašne oči su se otvorile.

Nije znao gde je, ali je znao šta će.

Mladim huliganima se činilo da ustaje satima i postaje sve veći o mračniji.

Znali su gde su, ali nisu znali šta će.

- Žgadijo! – odvalio je Marko lakašno Sveta i zauvek ga rastavio od dva omiljena zuba.

Klancara je opipavao glavu i s nevericom potvrdio utisak da mu je još na ramenima. Izoštrio je razdešeni optički sistem i, užasnut video pete svoje bande.

- Čekajte! – zaurlao je. – Čekajte!

Stigao ih je i prestigao. Ostatak dana su se krili u Žvalovoj garaži i većali o mogućnosti strašne osvete.

Pričali su i pretili, i znali da od toga ništa neće biti.

Marko je pošao tragom straha i topota i izašao iz ulaza udaljenog od policijske stanice dvadesetak metara. Bol na ruci je prošao, opekotina već zacelila, ali bio je toliko besan da mu nije padalo na pamet da se krije od čuvara reda i mira.

- Čuje, Mare, – zazvečala je Luda Nasta dolazeći od pošte – nisi mi dobro sklonio ono malo blaga.

Gledao je u raščupanu staricu ka tele – još se nije bio potpuno dozvao.

- Minđušu! – kao, ljutila se Nasta.

Marko se mašio za džep kaputa.

Nije bilo kutije.

- Iskopala sam je na Slanuši! – zadovoljno je rekla otkrivačica blaga. – To samo potvrđuje da je moj instinkt nepogrešiv.

Pružila mu je kutiju.

- Sakriću je boje. – rekao je pokorno, zaključivši da mu je ispala iz džepa prilikom vijanja sa šeikom.

Ili je stvarno u nekom od noćnih lutanja po Tamnom vilajetu kopao i sakrivao.

- Tražio te alhemičar. – rekla je, spazila pticu kako sleće na upropašćeni travnjak i ruje po zemlji i požutila da i ona malo čeprkne.

Pošao je preko Djetinje, pa uz serpentinski stari put preko Zabučja. Pokušao je da razmišlja i planira, ali nije, nije imao o čemu i odustao je.

Na steni sa koje se Užice vidi celo, sa pridruženim dolinama Turice i Krčagova našao je Makarija.

- Lep pogled. – rekao je alhemičar.

- Tražio si me.

- Raspitivao sam se malo u svojim krugovima. – Makarije je zainteresovano posmatrao gibanje automobila po ulicama i izvlačio iz toga kojekakve zaključke. – Neki smatraju da je Zlatna knjiga u stvari zavetna škrinja, koja je sadržala deset Božjih zapovesti i tajna znanja. Oružja. Misle da su je Rimljani uzeli iz Solomonovog hrama i odvukli u prestonicu, odakle su je neki varvari oteli, vukli po Evropi ne znajući šta sa njom i na kraju je prodali Turcima željnim sa imaju jednu od najvećih hrišćanskih relikvija u svojim rukama. Sa gnušanjem dodaju da se govorka da su škrinju zavetnu oholi Turci koristili za sedenje i mokrili po njoj kad se prepiju vina i prepuše hašiša, izazivajući hrišćanske svete sile da se pojave i odbrane.

- Jeli to tako? – Marko je bio zbunjen obiljem podataka.

- Ko zna. Ne verujem. – slegnuo je ramenima Makarije. – Moj najdraži prijatelj, onaj sa imenom Perdurabo, što znači Istrajaću, poručio mi je da ne nasedam na te gluposti i kažem ti da je Zlatna knjiga svežijeg porekla. Negde od Paracelzijusovog doba. Bar se smatra da je taj veliki alhemičar imao prilike da je dotakne, ali ne i da je pročita. Ona sadrži samo jednu reč i ako je ikad ljudsko biće pročita otvoriće mu se vrata pakle, raja, svemira i okončati beskrajni krug patnje.

- I?

- Sumnjam u to.

- Ima li još mišljenja?

- Da, mnogo. Jedina žena alhemičar koju danas poznajemo, Lepa Lepa, tvrdi da je Zlatna knjiga magični vazduh zatvoren u flašu od plavog venecijanskog stakla. Ko bude toliko pametan da je otkrije na osnovu jedva onjušivih mirisa u atmosferi moći će udisanjem upiti sva znanja svih svetova. Ako je to tačno, u šta ne verujem, zadatak je otežan u ovo doba sveopšteg zagađenja vazduha.

- Ne veruješ u to?

- Ne.

- Nabrojao si mi gomilu objašnjenja i zaključio da su bezvredna. – upitno ga je gledao Marko. – Zašto si me onda tražio?

- Ponekad je važnije znati šta nije nego šta jeste. – strpljivo je rekao Makarije. – A ima još nešto: svi, baš svi ističu da se prema dosad poznatim saznanjem Zlatna knjiga, ili ma šta to bilo, nalazi u Užicu. Uzevši u obzir ko je sve ovuda prejahao, nije isključeno. Dalje, svi se slažu da je to ma šta bilo smešteno u kovčeg, zatvoren specijalnim bravama koje se otvaraju sam na dodir pravog tragača. Paceri su eliminisani.

- Znači, tu je...

- Na kovčegu je nešto urezano. Nisam uspeo da saznam šta, neki strah je u opticaju, ali saznaću i obavestiti te.

- Hvala. – malo se naklonio Marko. – Ti mi zaista pomažeš.

Alhemičar je potegao rukom u unutrašnji džep i izvadio dosta novca.

- Uzmu. – rekao je. – Nemoj da tražiš od debeloguza.

- Zbog čega to činiš? – pitao je Marko.

- Pogledaj! – oduševio se Makarije i pokazao ka Belom groblju. – Bezbroj ptica!

Kako trgovati kad vrednost ne znaš

Baba-prababa. – ušao je Dojčilo narogušen u kuću. – Diži dupe – prodaću nešto od plena.

- Imaš para. Dao ti je Mladin švaler za sablju. – pućnula je stara žena lulom.

- Nije to tvoj problem.

- Nije. – složila se Baba-prababa. To nije ni tvoj problem.

Otpućnula je, a unuk-praunuk je iščekivao nastavak za koji je znao da je neminovan.

- Ona debela je tvoj problem. – pokazala je drškom lule ka zidu iza kog se u krevetu širila Mlada. – I njena nezajažljivost. Šta joj sad kupuješ?

- Mrš. – odbrusio je švercer, podigao laku, spečenu staricu iz slamarice i izvadio zlatni pehar.

- Za sad, dovoljno. – opčinjeno je gledao u zlato.

- Za zatvor. – vratila se Baba-prababa na mesto.

- Crkni baksuze. – pljunuo je Dojčilo ka njoj.

Pošao je napolje, izašao i vratio se.

- Bunda. – rekao je. – Mnogo skupa.

Požurio je do glavne ulice grejući vatreni metal u njedrima.

- Zlato. – huknuo je zlatar i obrisao gazom.

- Zlato.

- Dobićeš trećinu prodajne cene po gramu. – pokazao je na cenovnik. – Vaga ne laže.

- Malo je. – gledao je Ciganin cifre krivo ispisane i to na levu stranu. – A izrada, retkost, starost? A?

- A poreklo? A?

Gledali su se u oči.

- Pristajem.

Stisnuo je pare u šaku i ne brojeći ih i požurio preko puta da iz izloga pokupi debelu bundu koja se razmetljivo baškarila među kaputima i mantilima.

- Bolje je izgledala u radnji. – reći će Mlada nezadovoljno. – Nijansa joj nije prava.

Pa će Dojčilo da vikne, udari je, popije patos, a Baba-prababa će da se smeje.

A Marko Kraljević se obukao u novo ruho: kožne pantalone, oficirske čizme, bunda od vuka i kapa sa čeljustima.

- Nije ovo ubijeno juče. – mirisao je krzno.

- Nije. – zadovoljno je potvrdio Toša Slepac. – Palo je mnogo transakcija da bi se ti večeras obukao.

Junak se pogledao u ogledalo i otišao zadovoljan onim što je video. I sablju je pripasao.

Nije ga mnogo zanimalo hoće li ga neko prijaviti vlastima. Neka napetost u njemu je rasla i potajno je priželjkivao jednu dobru kavgu.

Na samom dnu stepenica, skoro na ravnijem delu grada u polumraku je razaznao figure Rade, Peleta, Pilota i Zvezdotačca. Kopali su.

- Ortakluk sa Nastom? – pitao je ironično.

- Prodor u unutrašnje svetove. – dostojanstveno je odgovorio pijani Pele. – Zaključili smo da se u njih može i kopanjem!

Taman je zinuo da konstatuje da im samo "Nova kalafonije" nedostaje kad se kompletan bend pojavio.

- Izvinite što kasnimo, – rekao je Rade Armunikaš, – svadba.

Ekipa psihonauta je prionula prvo na prepune svadbarske torbe i flaše raznobojnih pića, pa onda na kopanje, a Marko je već prošao sa leve strane Doma JNA, pored crkve svetog Đorđa i gimnazije.

Skrenuo je kroz Uskokovićev prolaz i primetio da se dosta učinilo na ulepšavanju grada, jer, eto, prolaz je ove večeri sasvim prijatno osvetljen.

Osvrnuo se malo i uočio da izlozi nisu baš izlozi i da tlo nije baš tlo – natpisi su bili na nekim nezemaljskim pismenima, roba nepoznata.

Korak, dva, tri, i više nije bilo nikakvih izloga da im se čudi, i nije šetao ni po čemu – okolo sve maglovito, vunasto.

- Eto te! – veselo je viknuo šeik, oformljen od jednog zabludelog pramena.

- Evo me, Muhamede.

- Ostavi imena u svetu iz kog su izašao. Ej, dobro ti to odelo!

Nastavili su pravo.

- Mehmede! – iz voćnjaka je izašla grupica Turaka i pošla ka Marku. – Kasniš!

- Ne! – siknuo je Marko. – Nećemo opet.

- Kaurin! – vrisnuo je Škiljićev sin. – Seci!

I sečivo Dimiskije je siknulo kao junak maločas, i metal je zazvečao.

- Vidi fukare! – uzmicao je Fočak. – Zna!

- Džaba znanje! – priskočio je Sali i potegao jatagan. – Ha!

Hitrim potezom je proburazio Marku stomak, ali ovaj puta kaurin nije oklevao: letnji vazduh je zapištao od bola kad je oštra sablja krenula put Turlinivog grla.

Sali je ostao bez glave koja se otkotrljala u prašinu i začuđeno gledala svoje rođeno truplo kako dugo stoji, pada na kolena, pa diže prah sasušene zemlje.

- Aiiiii! – zaurlao je mladi Škiljić i potrčao ka protivniku.

Marko se izmakao i veštim potezom odsekao desnicu sa sabljom.

- Bežimo! – zakukali su Turci i povukli svog predvodnika. – Šejtan je to!

- Dobro je! – brisao je Marko krv sa sečiva, zadovoljan. – Nisu stigli da potpale.

- Nisu. – javio se šeik. – Ja sam.

- Zašto Muhamede! – kriknuo je Marko. – Za koga ti navijaš.

- Za red. – mirno je odgovorio derviš. – Požar 1862. je bio, zar ne?

- Ne znam. – opustio je brko ramena. – Slabo šta znam, i uključujem mozak na rezervu: ništa razmišljanje, samo traganje!

- Čekaj! – setio se šeik. – Ako siđemo opet u Fukar malu, opet ćemo ponoviti celu priču.

- A šta da radimo? Da očajavamo?

- Ne. Recimo, uđimo u ovu kuću.

I prošli su kroz voćnjak iz kog su Turci – piromani izašli, prošli kraj šedrvana i pokucali na vrata.

Malo Markove zebnje od otvaranja vrata i promene sveta, nekoliko koraka niz drvene stepenice što vode sa čardaka i začuđeni Turčin sa bakljom u ruci.

- Zdravo, ago. Jesi li rad gostima? – naklonio se Šeik.

- Ti si derviš? – pogodio je čovek iz cuga. – Šta će ti ovaj kaurin?

- I on bi bio derviš da je pravilno usmeren. – nasmešio se Muhamed Muhidin Mustafa. – Mi tragamo.

- Uđite. – otvorio je stari i umorni Evlija vrata širom. – I tako je kraj.

Ušli su i obreli se u sobi za prijem gostiju, a Marko pojma nije imao da se uporni crv Eliot Nes nadnosi nad Muhameda, oborenog od onog istog "mercedesa", sa istim svedocima, i konstatuje smrt.

- Jeste Turčin. – zinuo je Mijo Cvrčak osećajući se vrlo nelagodno.

- Pokrivaj ga. – tiho je naredio Nesalomivi. – Ako se ovo sazna, gužva.

Pokrili su ga i kolima hitne pomoći odvezli u kapeli na Dovarju, i ipak se sve saznalo. Moglo se prosto čuti da Užice bruji.

- Vežite ga. – naredio je Nesalomivi svojim momcima. – Lancima!

- Šefe, mrtvog ćoveka!?

- Vezuj.

Seo je na stolicu od pravog, masivnog drveta, po tvrđenju zlonamernih donetu iz užičkog diska da upozna i ovu drugu stranu bivstvovanja.

- Zlatna knjiga kažeš. – Evlija je ispustio polako plavičasti dim. – Kako to ti, Muhamede, ne znaš?

- Dok sam bio Muhamed, nije mi trebala. Sad imam sve što mi treba i mogu služiti samo kao vodič ovom simpatičnom mladiću. Ti si, Evlija, trgovac, i tvoj zemaljski rezon može biti korisniji od šetnji po Tamnom vilajetu.

Načuo sam nešto.

Napravio je dramsku pauzu kao što je red i običaj, ispustio još jedan oblak i nastavio:

- Na sedeljkama se često pričalo da je To u našim rukama. Neki trgovci su se hvalili i da su posedovali neko vreme i dalje prodali: šta će ikom blago ako je smešteno u kovčeg koji se ne može otvoriti?

Najduže je, kažu, To bilo u rukama Serdara Mičića, srpskog prvaka u ovom kraju, i činilo je deo barikada koje je Jovan postavio na vrata i prozore kad su panduri došli da ga hapse.

Stražari Gurgusovačke kuće, mračne i memljive, gujama i akrepima naseljene, sa očitim strahom su pričali da se serdar Rujna pred kraj života svađao sa prikazama i proklinjao dan kad je jevtino pazario misteriju.

Ćutanje, oblak.

- A sad? – nije izdržao Marko.

Evlija ga je prekoreo pogledom, zaplavio prostoriju sa ćilimima i po podu i po zidu i pucketanjem prstima naručio kafu od sluga.

- A sad, ko zna. – rekao je. – 1844. je Jovan uhapšen i umro. Tvrdi se da je jedan pandur uzeo kovčeg privučen kvalitetom izrade i zagonetnim natpisom nekom vatrom urezanim u drvo.

- Zna li se šta piše?

- Ne. I ne prekidaj me više. – odmahnuo je rukom Turčin. – Zna se pouzdano da ga je prodao nekom Turčinu iz Bosne.

Ućutao je i zagledao se u derviša.

Kao da je šeik malo izbledeo.

- Nije ga odneo u Bosnu.

Jeste, bledeo je, i bio je uzbuđen.

- Nestao je u jednoj od kafana na Slanuši.

- Jokanovićevoj? – pitao je Muhamed slabašno.

Turčin je potvrdio glavom i derviš se zagrcnuo i nestao.

- Otkud ti znaš da je Jokanović srušio Šehovu džamiju i napravio kafanu kad je to bilo posle ovog vremena?

Turčin se zdravo nasmejao pokazujući sve zube.

- Zato, kaurine, – ljubazno je objasnio, – što sam i ja u prolazu.

Još jedan dim i Evlija se pridružio plavetnilu.

Marko se obreo u ruševinama stare turske kuće, sam. Voćnjak je pišteći goreo, ljudi su urlali.

Čule su se puške.

- Beži! – dreknuo je garavi zid i srušio se.

Kriknuo je, zatvorio oči i kad ih je otvorio, video je zgranuta lica policajaca.

Zaškripao je zubima, napregao svu snagu i kriknuo po propisu, a lanci su izdržali. Možda se tek poneka karika malo istegla.

- Pazite! – zakukao je Cvrčak prepadnuto. – Raskinuće lance.

Pet policajaca i inspektor su odskočili i potegli oružje.

- Ne mrdaj! – naredio je Nesalomivi. – Pucaćemo bez oklevanja.

Poslušao je, ne zbog upozorenja, već zbog uzaludnosti napora.

- Ne mrdam.

- Pazi! – dernjao se Eliot Nes. – Ne znam ko si i šta se desilo sa Turčinom, ali ti si gotov! Odvezaćemo te toliko da možeš svojim nogama do "marice". Ako trepneš nenajavljeno, bitno ćeš otežati posao nosačima na groblju!

- Po naređenju. – osmehnuo se Marko i to se prisutnima nije ni najmanje svidelo.

- Odvezuj! – naredio je inspektor.

- Dva policajca – poletarca, tek izašla iz škole su prišli grdosiji moleći se u sebi i otkačili glavninu lanca.

- Odmiči! – usledilo je naređenje. – Ti, veliki, ustani polako!

I veliki je ustao, polako, pogledao cevi uperene u njega drhtave, odmerio ono lanaca što je ostalo, prizvao u pomoć i vilu, i alhemičara, i šeika, i Miloša, i Sava; sve kojih se setio, vučje kriknuo i raskinuo veze.

- Sad ću da vas deljem. – zloslutno je kazao i pošao ka Cvrčku.

Pištolji su zapraštali i golemo telo se zatreslo od moćnih udaraca.

Krv je linula, Marko je opet kriknuo i nastavio.

Pucnjava i kuknjava, panično bežanje kroz groblje.

- Čekajte. – orio se glas orijaša. – Ne mogu peške do grada!

- Jeste li dobro? – javio se slabi glasić iz leđa.

Okrenuo se i krv mu je nestala iz beonjača.

- Dobro sam. – slagao je i poželeo da plače. A ko je video da junak plače?

- Čula se pucnjava...

- Da. – već se smešio blago dobijajući teleći pogled zaljubljenog. – Neko me napao.

- Ranjeni ste.

Šta je tamni vilajet prema tmini dva zabrinuta oka jedne Jelene?

- Okrznut. – isprsio se. – Kako se zoveš?

- Jelena, Možda bi trebalo da ideš doktoru.

Devojka nije primetila da je prešla na ti. On jeste i bilo mu je milo.

- Nemam knjižicu. – odmahnuo je rukom.

- Povela bih te u Turicu, kući. – oborila je pogled. – Ali ne smem od oca. Moja porodica se još drži starih srpskih običaja. Moraš se negde previti.

- U redu je. – ohrabrujuće je zvučalo. – Sa ranom će biti sve kako valja.

I otišla je do auta starog bar petnaest godina kod koga je stajao nervozni roditelj, žuran kao da će na smak sveta zakasniti ako odmah ne jurne.

- Eto. – bio je raznežen Marko.

KUDA JE PRHNULO

ZELENO PTIČE?

- Buva je krenula gradom. – rekao je Toša Slepac na jutarnjem sastanku Markodržaca. – Bićeš uskoro otkriven.

- Verovatno. – rekao je brk.

Pogled mu je lutao po licima odrpanaca i zidovima sobe Rata Muniguza, očito, razmišljao je o sasvim desetoj stvari. Ili, slutile su Mlada i Selena, o sasvim prvoj, i bile su u pravu – po Markovoj glavi carovala je slika jedne obične Jelene.

- Pitao sam okolo. – nastavio je Toša. – I profesor Grčkog u penziji, istoričar – amater ima svoje mišljenje.

Ućutao je značajno i okrenuo glavu levo i desno kao da gleda.

- Kaže da na ovom terenu nije kovčeg sa Zlatnom knjigom, već Pandorina kutija, dovučena iz Soluna u Skoplje u doba cara Dušana i čuvana u najvećoj tajnosti. Misli da je bila pod direktnom kontrolom filozofa Varlama, sve dok nečijom glupošću nije dospela u Turske ruke.

- Slušaj, Slepče! – mahnuo je rukom Kraljević. – Pandora je otvorila kutiju i sva zla su izašla u svet. Zašto bi iko čuvao praznu kutiju?

- E, tu sam te čekao! – oduševio se Toša. – Pandora jeste pustila zla i užase i omogućila nam ovako interesantno svakodnevlje, ali samo najpažljiviji čitači legendi se sećaju da je na dnu kutije bila mala zelena ptica!

- Aha, i to papagaj! – dopuni je Pele. – Izleteo je uz poklik "Gde ste žene, evo mene!"

Slepac je uzdržano sačekao da se opšti cerek slegne.

- Smatralo se da je to ptiče simbol nade. – nastavio je s visine, kao da baca bisere pred svinje. – Međutim, neki mistici skloni pronašli su zapise da je u kutiji ostalo jaje, koje će čovek čista srca kome se kutija otvori nositi pod pazuhom sedam dana i Dobri će se ispiliti. Ravnoteža bi tada bila uspostavljena.

- Kažu li zašto to do danas niko nije uradio? Nisu valjda svi posednici Kovčega bili jajare? – interesovao se Marko.

- Ne postoji jedan odgovor, bar mi je tako rekao Grk. Oni čija su srca bila čista znali su i šta znači pravovremenost delovanja; ostali nisu uspevali da otvore kutiju ni silom.

- Ima li tvoj profesor ikakvu ideju o sadašnjem skrovištu jajeta Dobra?

- Njegove teorije se uglavnom slažu sa ovim što si ti ispričao. Kaže da je trgovac iz Turske, za koga se smatra da je sasvim izvesno posedovao tajnu, nestao u jednoj od kafana na Slanuši. Kada je 1960. rušena Jokanovića kafana da bi se napravila zgrada Narodnog odbora sreza, jednom radniku je pijuk proleteo kroz zid. Našli su zazidan prostor i kom je bio kostur nestalog. Izvori ne pominju nikakav kovčeg, niti knjigu.

- 1060. – ustao je Marko sa razdrmanog kreveta. – Primičemo se. Važno mi je da se svi slažu da kovčeg postoji... Šta je unutra, videćemo...

Podelio je raji para, obilato, i otišao iz oduševljene gomile.

Pola nevelikog uma bavilo se Tajnom, Zlatnom knjigom ili šta je već, pola je nalazilo milion razloga protiv bavljenja Jelenom, bezuspešno.

Sa belog groblja ga je stigao oštar vetar, i trenutno je znao da to nije znak predstojećeg mraza već uplitanje vile u njegov ovozemaljski hod.

"Vidim, odabrao si." hiljade praporaca je širilo veselje, a njega je jeza obuzela.

"Šta?" zebno je pomislio.

"Telo za mene!" osetio je nepojmljivu radost ženske sile.

Vetar je zazviždao uz gorostasa odnoseći mu kapu desetak metara uvis i puštajući je da opet padne na izluđenu glavu.

- Nemoj! – očajno je kriknuo za hukom. – Ništa mi ne znači.

Čuo je samo srećne praporce i zaškripao je zubima tako snažno da su se deca u obližnjoj kući preplašila.

Potrčao je znajući da arči snagu uludo.

Vrištao je između zabezeknutih prolaznika i uskomešanih automobila i jurio ka Turici, ka neomalterisanoj kući doseljenika i prizoru koji je samo on video: Jelenu u dvorištu, između gomile cigli i najlonom prekrivenih džakova cementa prostire veš, saginje se privučena šarenom kretnjom. "Devojko dobra," reći će zmija, "nijedna rupa zemlje me ne prihvata, a zima je. Samo malo me ugrej." Čuo je devojku kako bojažljivo pominje da je može ujesti i medni vilinski glas: "Neću, ja nisam obična zmija."

- Nemoj! – kričao je Marko dahćući preko Starog grada. – Uješće te.

Skoro slep od suza, jedva je video Fatmira.

- Fatmire! – ubiće je!

- Jeste. – mirno je odgovorio Turčin. – Ne idi.

Kraljević Marko, junak, jeknuo je kao teško ranjeni jelen i sručio se na kolena.

- Zašto? – dernjao se u sivo nebo. – Zbog malo telesnih zadovoljstava?

- Zbog mnogo više dobiti, kaurine. – Fatmir je čučnuo ispred njega. – Potrebno joj je žensko telo zbog sjedinjavanja s tobom. Nemoj da se prevariš i omogućiš joj to – ostaće u tebi i dirigovaće tvojim postupcima sve do odvajanja te blesave glave od tela. A to će biti kad on poželi. Izabrala je tu nesretnicu zato što si joj sklon.

- Uništiću je! – opet je zaškrgutao besno.

- Teško. Ubiješ li tvoju voljenicu, ponovo, samo ćeš je naterati da potraži novo telo.

Marko je zaplakao bez ustezanja, ne mareći šta će Turski vojnik misliti o strašnom srpskom junaku, a potom su u tišini posmatrali sutrašnji prizor u sirotinjskoj kući: Jelena u prelakiranom drvenom sanduku iznutra postavljenim crvenim platnom, obučena u venčanicu, soba puna belih ljiljana i u crno obučenih žena koje nariču.

Tuga je tog jutra pohodila mnoge domove Užica, uvek sa drugim licem. Recimo, neko je kucao na ispucala vrata jedne kuće u ciganskom naselju.

- Šta je, koji klinac! – dreknuo je Dojčilo presečen u pokušaja zajahivanja Mlade – opasan i visokorizičan potez, – Tutanj!

Umesto tutnja, tutnjava, i policijska cokula je proletela kroz nazovi-vrata i zakon je zakoračio i u ovo leglo kriminala i poroka.

- Nesalomivi! – vrisnuo je Dojčilo izgubljeno i sakrio se pod jorgan i pod Mladu.

- Izlazi! – naredio je Eliot Nes.

- Neću!

Pripravnici su na mig priskočili i izvukli Ciganina obučenog samo u goleme porodične gaće i majicu sa rupicama uprkos junačkom otporu i kuknjavi.

Na vratima se pojavilo nekoliko redova beli zuba.

- Dojčilo, šta je to... – Rade Janjac je samo započeo pitanje i bilo mu je jasno.

Nestao je trenutno.

- Sikter! – viknuo je Nesalomivi na ostale. – Ništa se ovde džabe ne deli!

- Kupio. – nije ni trepnuo švercer.

- Znam i gde. – iscerio se inspektor. – Znam i da ga još nisi platio i da će te to skupo koštati!

Okrenuo se naoštrenim policajcima.

- Ispitajte ga, ali bez grubosti: mora ostati živ.

Pozdravio je okrivljenog po propisu i pošao napolje, nogu pred nogu, čekajući neminovno.

- Čekaj, Eliote! – vrisnuo je Dojčilo ko Damjanov zelenko. – Jesam. Sve priznajem, samo nemoj da me bijete!

- Pfuj! – pljunula je Baba-prababa i zalepila Nesalomivog šlajmarom. – Dole drotovi!

- Skidaj je sa slamarice! – brisao se inspektor besno. – Da nije izlapeli šišmiš, gadno bi se provela!

- Ovo će odjeknuti u štampi! – vikala je starica dok su je skidali. – Pfuj! Ovo je rasizam! Pfuj! Pu, pu, pu!

I našli su sve, relikvije, pehare, samurajski mač i Lego kockice.

Dole u zatvoru, švercer se dvoumio između batinanja trenutno i smrti kasnije i odlučio da odloži moguću patnju. Odao je Marka, sablju Dimiskiju i gomilu bednika i ljudi iz fabrike rashodi okupljene oko para i moći.

Moglo bi se sa sigurnošću izjaviti da je Dojčilo utovarujući ugalj sa zatvorenicima užičkog zatvora potpuno shvatio primedbe Babe-prababe o ženskom soju i paćeničkom pristupu muškinja "onoj stvari" kao sigurnom putu u sopstvenu propast.

Da, to je shvatio.

Ali nikad, nikad neće shvatiti zbog čega je u optužnici stajalo samo "pljačka porodičnog nakita i mirnodopskih odlikovanja" gore i "kontrarevolucionarna delatnost" nešto niža – ni reči o sabljama, peharima srpske vlastele i vrednim svedočanstvima negdašnje moći.

Čak ni onog prolećnog dana u kome će zauvek nestati one vlažne tuge iz njegovog ciganskog oka u nekom od zloglasnih zatvora.

Sneg. I hladno, mnogo hladno čak i besmrtniku i prikazi.

Fatmir je neko vreme kontao da li ga se sve ovo uopšte tiče ili ne. Njemu lično se sve razvijalo dobro – više se nije budio potpuni ispražnjenog uma. Sećanja su nadirala i postajala čvrsta na svetlosti zimskih dana.

- Slušaj, kaurine. – skontao je. – Gadno si se uvalio. Ona rospija te zajahala pošteno.

Marko je ćutke gledao u beličaste padine Zabučja, leđima okrenut Turici.

- Pokušaće da te zavede u liku žene za kojom si napukao. Nemoj pristati. – ponavljao mu je ko zna koji put. – Ako je ti ne opališ, lutaće u tom jadnom telu dok se ne odluči za njegovo napuštanje, bez previše uticaja.

- Precizno rečeno, Fatmire, – umešao se neko nečujno prišavši s leđa, – Moći te ženske sile izgledaju impresivno, ali su vrlo ograničene.

- Makarije! – trgao se brko. – Alhemičar.

- Neuspešan! – ispravio ga je Makarije. – Sad više ni parodavci nisu zadovoljni – zbog potrage za Zlatnom knjigom zapostavio sam stvaranje zlata! Napalio si me pošteno.

Na pomen Zlatne knjige Marko se smrkao. Vila...

- Preživećeš. – prijateljski ga je potapšao alhemičar po ramenu slabom rukom. – Predlažem ti da nastaviš potragu.

- Zbog čega? – jeknuo je Marko. – Da bi ona kuja stekla više moći?

- Možda tvoj nalaz može i neko drugi upotrebiti. – značajno je rekao Fatmir.

- Što više kontaktiram sa kolegama, sve sam zainteresovaniji. Tajna skrivena u ovoj rupi izgleda prevazilazi poimanja jednog čoveka, pohlepu jednog naroda i potrebe celog čovečanstva. – Makarije je bio vrlo ozbiljan.

- A vila? – pitao je Marko.

- Ako je ne povališ, smetaće ti ali te neće moći onemogućiti. – zaključio je Fatmir susret na vrhu mrtvog grada.

A dole, u gradu, iznenađenja nisu prestajala.

Sveto Klancara, idol sitnih probisveta, igrao je "Šlage" sa momčićem došlim iz Tutina kod drugog stuba ispred kina "Partizan". Posle tri popaljene novčanice oceni je da je pošteno da izgubi jednom.

- Dobio sam! – kliknuo je Tutinac.

- Jesi, zatvor. – pojavio se Mijo Cvrčak iz stuba.

Klancara je reagovao kao elektronsko okidno kolo, okrenuo se i prilepio se uz prsa Nesalomivog.

- Sveto, evo me. – osmehnu se Eliot Nes. – Dođi da pričamo.

Momak iz Tutina je prošao sa grdnjom, obećanjem da neće više nikad, samo da mu ne obaveste ukućane, i skraćenom verzijom pedagoške besede, a šef "Pete kolonije" je dobio priliku da razgovara sa inspektorom u kancelariji, a ne u 'trinaestici'. Prijatna promena.

- Pričaj. – kazao je Nesalomivi.

- Šta?

Nesretni Sveto je sabrao dvadesetak sitnih krađa, tri poštene tuče, sedam uobičajenih maltretiranja, jedno polusilovanje, prodaju švercovane i ukradene robe i zaključio da su mu aktivnosti ove nedelje u okvirima normale.

- O Marku Kraljeviću, sablji Dimiskiji i Zlatnoj knjizi. – Prekrstio je ruke strašni inspektor.

- A, to. – odahnuo je Sveto. – Pojavio se niotkud i priča se da je posredno ili neposredno kriv za smrt Rata Muniguza. On je istrebio i one tvoje...

- Nisu oni moji! – ljutnuo se Eliot Nes.

- Dobro. – Klancara je pomislio kako porast kompetencija obavezno prouzrokuje grubost i osećaj moći, ali prevario se. Nesalomivi je bio takav samo zbog zvona koje je bobonjalo negde u njemu samom i upozoravalo na nedoraslost stvarima u koje se plete. – Nasta, Pele, Pilot, Kopilot, ovaj, Zvezdočatac, Ciganka Rada i njena debela kćerka. Verovatno i onaj nesretni Dojčilo preko nje. Toša Slepac.

- I Toša? – podigao je obrvu Nesalomivi.

- I Toša. Orkestar "Nova kalafonija". Alhemičar.

- Ko! – skočio je Eliot Nes besno.

- Alhemičar. – Sveto se začudio burnoj reakciji. – Onaj što...

- Tišina! – dreknuo je inspektor. – Neću ni da čujem ni reči o tom izmišljenom mračnjaku! Ovo je pozni dvadeseti vek i neću dopustiti nikakve mistične patke! Pomeneš li ga još jednom, nadrljao si!

Prozujao je još tri kruga radi dovođenja količine adrenalina izlučenog na pomen Makarija na koliko-toliko normalan nivo.

- Slušaj, Sveto. – zapalio je cigaru. – Imam materijala za tebe i tvoju ekipu koliko hoćeš. Znam i ono što si ti zaboravio, ni tvoj stric koji te redovno vadi iz sranja ti ne bi pomogao kad bih to malo poterao.

- Ja...

- Ćuti. Od tebe i tvojih očekujem podatke o tom ludaku. Sve: kretanje, kontakte, govorkanja. I još nešto: nećemo videti ako budeš koristio malo suptilnije metode za prikupljanje podataka od klošara. Znaš, oni poznaju sve žive policajce u gradu.

- I mrtve. – Klancara je napravio fazon i gadno pogrešio.

- Okliznuo sam se. – objasnio je drugovima poreklo masnice oko oka kad su se okupili u "Kongu". – Nisu me pipnuli, majke mi.

Celo popodne Marko je proveo u samačkoj sobi, bez ikoga. Udarcem moćne pesnice o trošni zid pozivao je Selenu da utrči ako može nečujno i nevidljivo, i donese flašu pića iz velike rezerve.

Bio je pijan k'o klen, k'o zmija, k'o šumska komisija od tri člana, i nije znao za sebe nikako.

Sa zida je skinuo ram 30 x 50 cm naboran slikama iz života profesora Ratomira Ćirića i prelazio grubim prstima po površini stakla.

Đavo mu nije davao mira – rovario je po iscepanoj duši kao žižak u balkonskim vratima.

Bljeskovi sećanja ili tlapnje depresivnog pijanca?

Potegao je flašu i svukao preko pola litre tzv. prirodne rakije i osetio kako je unutrašnja vatra prihvata i rasplamsava se još više, bukti.

A žižak nikako da izgori.

Kod sledeće flaše je pokušao sebi da objasni, razložno koliko to pijan čovek može, da mu ta dva susreta sa,,, sa... Jelenom... ne mogu značiti toliko – pa sreo je i obljubio toliko žena. I boljih riba!

Cangr. Flaša.

Cangr. Staklo puca i fotografije se prosipaju, i krv, ali rane na rukama brzo zarastaju, a one druge...

Urla.

I denaturisani alkohol skriven u pitkosti muški udara iznutra, i grdosija pada, nesvestan. Kratki mir.

I kada je sve postalo još mirnije, ustao je sa poda i pogledao opruženo telo.

"Mogao bih baš i da se okupam." zaključio je.

Osvrnuo se i video da ništa ne postoji sem njega i opruženog tela sa penom na ustima.

"Marko." drmnuo je truplo. "Pomeri se."

Izgledalo je kao da ona zelena ptičica drma Zabučje i insistira na pomeranju.

Čučnuo je pored sebe i video da su oči poluotvorene – beonjače krvave od plača, vetra i alkohola.

"E, i ja sam ti neki heroj." seo je na telo. "Čekaću. Nešto se mora desiti."

I desilo se: kroz ništa, neobojeno i bezvučno, dolazio je Makarije. Kao da klizi. I, nekako, lepši, plamanitiji.

"Ene!" – iznenadio se. "Tu si."

"Evo me. Otkud ti?"

"Stupio sam na viši nivo u toku potrage za Zlatnom knjigom. Ne mnogo viši, ali ipak viši."

"Čestitam. Tebi ide bolje nego meni."

"Jebalo majku", nasmejao se alhemičar. "Čim sam se malo uzdigao izgubio sam sposobnost stvaranja zlata."

"I?" slutio je Marko.

"Besan i lud, izazvao sam reakciju u kojoj smo poginuli dva specijalca i ja."

"Ti si..."

"Mrtav."

"A otkud ja ovde?"

"Valjda si i ti mrtav." slegao je ramenima Makarije. "Ovo i nije baš mesto za žive."

"Ja sam besmrtan!" usprotivio se Marko.

"Ah, da..." složio se alhemičar. "Onda ti je to nešto privremeno. Ili je umrlo nešto u tebi. U svakom slučaju, nemoj se predugo zadržavati – ko zna hoćeš li se moći vratiti ako poželiš."

Telo se meškoljilo i Marko se zalelujao.

"Ej!" uplašio se. "Odvuče me telo."

"Čekaj!" digao je ruku alhemičar. "Na kovčegu piše "ET IN ARCADIA EGO"."

"Šta?"

""ET IN ARCADIA EGO"." ponovio je. "Potraži..."

Ali Marko je već bio nestao.

Ljudeskara se podizala s poda pitajući da li je zadovoljan zbog povratka ili ne.

Sećao se baš svega i bio je duboko svestan prijatnosti koja ga je obuzimala u ništavilu.

"Možda ima još poznatog sveta?" zapitao se malo manje pijano. "Valjalo bi tamo češće navratiti."

Pojma nije imao da mu je alhemičar mahnuo, prošao kroz njega i uputio se ka nekoj svetlosti na horizontu.

Biće to dug put.

Bitni ponedeljak

Pre bitnog ponedeljka na Titovo Užice se strovalila jedna od teških nedelja kojima je ova kotlina sklona: pretoplo za ovo doba godine, bez vetra; nebo vedro i crveno zabojeno pri spuštanju sunca ua Stari grad. Sve mirno. Mrtvo.

Ljudi se tad zavlače u kuće i s teškom mukom prevaljuju otežala tela s fotelja na kauč i obrnuto, piljeći u ekrane kao da će im to buljenje razrešiti sve petljancije u koje su zapali.

Gledaju sve: mrešćenje tropskih ribica, otvaranje najnovijeg spomen-parka, tročasovni slovenački kviz prepun dosadnih pitanja, razgovor sa nedavno preminulim umetnikom o odnosu stvarnog i košmarnog. Sve gledaju, ništa ne vide.

Tad je vrlo lako skliznuti u samosažaljenje, ono slatko i željno razmišljati kako bi bilo lepo da sam mrtav, ali da mogu sve da vas vidim iz prikrajka, čujem šta o meni pričate, još lakše nabusito odgovarati najbližima i zakerati za svaku sitnicu.

Čirevi prorade, gorušica muči dosta ljudi.

Mleko se na šporetu kvari, tacne i šoljice ispuštaju, sijalice pucaju pri pritiskanju prekidača.

Ako ima šta da se pokvari, bio to zub ili frižider, hoće.

Predvečerje tišina postaje nepodnošljiva. Zvuk automobila ili padanje balkonske nadstrešnice na kući sa one strane doline prima se kao doživljaj, pa smeta čim se izgubi.

U kafanama sedi dvesta najzaludnijih i najredovnijih, i ne igra šlage niti ogovara državnu politiku. Ne jadikuju ni zbog propasti lokalnog fudbalskog kluba.

Sede i ćute.

Uveče slabo ko izlazi, i ko izađe brzo se vraća.

S očajanjem iščekuju prvi radni dan.

I u taj bitni ponedeljak, u ranim satima, jedna punačka žena u crnini ušla je u prizemlje robne kuće "Beograd". Htela je, veruje se, da kupi plastični češalj sa crtežom ruže i flašu gustog soka.

Htela je, a stala je kao stub usred samoposluge popunjene kupcima raspoloženja crnjeg od njene odeće.

Zenice su se raširile, lice zgužvalo u masku užasa i bola.

- Jelena! – vrisnula je i pala.

Devojka, šta devojka: riba, okrenula se ravnodušno i pogledala u ženu prekrivenu gomilom konzervi i kartonom sa natpisom "ZA EXPORT".

- Šta joj bi! – skočila je kasirka. – Obori mi konzerve.

- Padavica. – rekla je vila. – Sigurno je padavica.

Pokupila je sitnice potrebne za ulepšavanje fasade i izišla ne okrenuvši se nijednom.

- Ko će ovo pokupiti. – podbočila se kasirka ljutito. – Ej, ženo, ustaj!

Pokojnica je prošla ulicom dugom stotinak metara i obrela se na autobuskoj stanici. Osetila je zgranute poglede ljudi koji su je poznavali, unapred je čula priče koje će biti pod hitno sročene, doterane i prošetane gradom, i bilo joj je milo.

Ustala je kod trafike i kupila modni časopis, gledajući uokolo: tražila je Micu Dvisku i Micu Prangiju, dobro joj poznate predstavnice najstarijeg zanata na svetu. Planirala je da im se pridruži – vekovi apstinencije tražili su što hitniju upotrebu taze tela.

- Jelena.

Prepoznala je glas i stresla se od uzbuđenja. Okrenula se, ustreptala kao breza, i poželela da se odmah baci Marku u naručje.

- Gde ćemo? – pitala je i ne primećujući senku u junakovim očima. – Brzo!

Iako je mirno izgledao, u Markovoj utrobi tužno je mjaukao čopor mačaka.

Pozvao je taksi, Milana, dao mu punu šaku zgužvanih para i rekao mu da vozi na Prašinovac.

Bacila se na njega još u kolima, cepajući haljine i nervozno trgajući šlic na kožnim pantalonama brkatog partnera.

- Au! – pogledao je Milan u retrovizor i zakačio biciklistu, socijalistu – utopistu po usmerenju, i lansirao ga na uličnog prodavca kestena.

Vila Jelena je cičeći od besa oslobodila kitu koju je sa poštenim namerama stvarala i uspentrala se vrišteći iz sve glasa.

Taksi je vozi, ljudi su istrčavali iz skromnih domova misleći da je došao taj dugo najavljivani atomski rat i smak sveta.

"Jebo vam pas mater!" očajavao je Milan taksista. "Odrobijaću ja ovo!"

Urlanje i lomljava su se nastavile i u Markovoj sobi. Usedelice i matore devojke su se zgražavale i krstile, mame su uterivale decu u kuće i navlačile zavese.

Jataci su, nanjušivši šta se dešava, u širokom luku zaobišli poprište iskonske borbe i nestali kud koji.

U poljoprivrednu apoteku ušla je Selena, prijatna i vrlo raspoložena.

- Kilo žive sode. – tražila je ljubazno.

Ujedali su se, grizli i prekrivali negde do predvečerja, a onda je, jašući odozgo sve bliže, Jelena kriknula:

- Dolazim! Dolazim! Dolaziiiiim!

i Jeste.

Marko je uvio kičmu tako da su pršljenovi zapraštali i arlauknuo ne prigušujući strašni zvuk ni najmanje.

Žensko telo je klonulo na njega, mrtvo, ispražnjeno. Pažljivo ga je spustio na pod i poljubio u čelo.

"Hej, tu sam!" javila se vila. "U tebi! Ne moraš ljubiti taj leš!"

"Znam." ustao je Marko.

"Ovo mi je bio cilj – totalna sjedinjenost." u glasu puštenom po glavi osećalo se samozadovoljstvo. "Ipak, možda sam trebala odložiti sjedinjavanje... Godi mi tucanje!"

Junak se oblačio.

"Zajedno smo jači." brbljala je. "Već vidim neke od podataka koje poseduješ..."

Izašao je i požurio u grad.

"Šta veliš na viševekovno ljubavno umeće? A?"

Na slanuši je čekao Toša Slepac, baš kako je dogovoreno.

"Jelena, Jelena, Jelena..." počeo je Marko da ponavlja u sebi.

"Hej!" zbunila se vila. "Prestani! Ne mogu da pratim ni sopstvene misli!"

"Jelena, Jelena..."

Osetio je kako ga Toša hvata pod ruku.

"Zašto si zažmurio?" uznemirila se. "Ko je to sa nama? Kaži nešto!"

"Jelena..."

I dva slepca su pošla do glavne ulice i popela se na nisku zgradu sa svetlećom reklamom.

Pomognut Tošom, Marko je kleknuo i provukao glavu kroz "A". Pri menjanju svetla neko pažljiv je mogao videti blesak teškog sečiva i primitivnu konstrukciju giljotine naručene kod privatnika iz Krčagova, dobro plaćenu i zbog toga završenu na vreme.

"Jelena, Jelena..."

Ljudi su pokazivali prstom u ćušavu glavu sa vučjom kapom i okupljali se u grupice. Žagor je jačao.

- Šta je to gore? – oštro je podviknuo Mijo Cvrčak. – Odmah silazi!

Uplašeni Toša je podvukao kanapče i sečivo je fijuknulo.

Krik, nestvaran, i glava se odvojila i pala pred noge užasnutih svedoka. Kričala je i dalje bečeći se strahotno, a krvi iz vratne arterije prskala je po odelima prispelih.

Vriska i uzmicanje.

A gore, sve strašnije.

Telo se prvo bacakalo ranjavajući se o konstrukciju reklame, pa se uspravilo, na šta se Toša Slepac nakratko onesvestio.

Obezglavljeni junak je jurnuo ka krovnim vratima, zalepio se o izljušteni zid sa natpisom "SMRT FAŠIZMU – SLOBODA NARODU" i pao, uspravio se ponovo batrgajući udovima i sjurio se niz stepenice bojeći zidove krvlju.

Glava je ženski vrištala:

- Izdao si me! Izdao!

Osetljiviji su padali, hrabri bežali. Samo radoznali i perverzni bili su svedoci krkljanja, turbulentnog vitlanja vetra po glavnoj ulici i fijuka ponižene hladnoće prema Prašinivcu.

Na vratima crvene zgrade pojavilo se telo i zalomatalo prema glavi. Užas u jaucima prisutnih.

- Nemoj! – povikala je.

Snažne ruke su pronašle čupavi busen sa vučjom kapom, podigle ga i nasadile na vrat,

Zadrhtao je kao osuđenik priključen na veći napon od obećanog.

- Aaaaaaaaaaah! – urliknuo je junak i pogledao oko sebe.

Sada je već sve bilo pusto.

Seo je na ivicu trotoara duboko svestan greške koja ga je žestoko opteretila. Prosto je mogao videti kako Jelena još jednom oživljava, punija zla.

- Marko, idemo! – žurio je Toša. – Kad budeš drugi put hteo da se ubiješ, dogovori sa sa svim delovima tela.

Drugi krug

U noći bitnog ponedeljka Mijo Cvrčak je završio na nervnom odeljenju, i nikad više neće izaći na slobodu i u normalnost.

Sluđen, držao je govore patriotske sadržine i pominjao Katare i obred sa odsečenom glavom, za koji nikako nije mogao čuti na kursu za pozornika.

Svi prisutni na Markovoj predstavi nisu zaspali. Prvo su po sto puta ponavljali svoju priču inspektoru iz milošte nazvanom Nesalomivi, potom su sedeli u svojim kujnicama ili ogromnim dnevnim sobama, pili domaću rakiju, piljili ispred sebe izazivajući bojazan kod ukućana.

Telefon na inspektorovom stolu je zazvonio. Novinari. Nezgodni.

- Da, priča se. – potvrdio je. – Prikaze, mrtvaci u turskoj uniformi, vaskrsnuća devica, odsecanja glava... I još mnogo toga.

- Šta kažete zvanično? – interesovao se novinar. – Potvrđujete ili demantujete.

- Potvrđujem. – nerado je rekao Eliot Nes.

- Šta je Zlatna knjiga.

- Ne znam.

- Da li je u pitanju zaista Kraljević Marko?

- Ne znam.

- Šta kažu stručnjaci?

- Ćute.

Spustio je slušalicu. Slomljen.

Dobro je znao da će sutrašnje novine biti šenluk – naslovi preko cele strane, ukazivanje na nemoć nauke i organa reda, objašnjenja psihologa, sociologa i parapsihologa, glupa i puna besmislenih reči.

Znao je i da će ostati sam na vetrometini. Svi će ćutati i čekati razvoj događaja, a javnost će njega pitati i tražiti objašnjenja. Dejstvo.

Lično, kao privatno skoro inteligentno biće, pojma nije imao kud udara. Školovan kao materijalista i isto tako odgajan, nije mogao da prihvati bića u čiju se prisutnost više puta uverio.

Izvadio je službeni pištolj, napunio ga i prislonio na čelo.

Zažmurio je.

- Ne. – spustio je oružje. – Interesuje me šta će biti. Možda ću i rešiti. Pomoći će mi neko. Imam gibanicu za večeru. Možda bih ostao živ, a kao biljka.

Todor se nije usuđivao da opet urgira za malo slepila prema Marku. I sam je imao gomilu problema: sahrana žene, frka sa blesavim alhemičarem... Jedino pozitivno je bilo što je pronađeno blago ukradeno iz njegovog salona i što je funkcionerima plata podignuta za trideset procenata, i to retroaktivno za celu godinu.

- Dok se malo slegne. – rekao je Umetniku I i Umetniku II dok su mezetili janje, i ni sam nije znao misli li na pečenje ili političko bezbednosnu situaciju.

Noga u čizmi je opet proradila. Ovaj put na Prašinovcu, soba i vrata Markova, udarac Svetov.

- Ha! – viknuo je i zauzeo karate gard.

Iza njega je bila kompletna "Peta kolonija" sa pištoljima u rukama.

- Niko. – opustio se kad je ugledao uništenu sobu. – Prazno.

- Pilot je iza onih vrata! – pokazao je mali balavi. – Onih zelenih.

Razvalili su vrata i isprepadali mamurnog pilota.

- Sveto! – uzviknuo je. – Znaš li koje je doba?

- Predzadnje vreme je prošlo. – muževno je uzviknuo Klancara. – Ko je Marko?

- Jesi li ti blesav?

- Pazi šta pričaš! Mi radimo za tajnu službu!

Za svaki slučaj mu je prilepio šamar i odmah se povukao.

- Ko je Marko? – dernadao se.

- Kako ko? Marko je Marko Kraljević.

- Odakle dolazi?

- Iz Tamnog vilajeta.

Pilot je video pištolje – malo je izoštrio alkoholom zamagljeni optički sistem.

- Nemoj, Sveto. Brate! – zaplakao je. – Znam ti oca! Pili smo zajedno dok nije riknuo od ciroze...

- Ćuti!

Strašni vođa "Pete kolonije" je bio na ivici suza, ali...

- Sredite ga! – naredio je i izašao.

Stao je ispred kućerka, gotovo istovetnog onom u kom i sam živi, udahnuo duboko i pogledao u vedro nebo.

Trudio se da ne obraća pažnju na zvuke: udarce, psovke i kuknjavu starog čoveka.

- Jesi junak, jebalo majku. – iz mraka je izašla Luda Nasta. – Pele ne može da se odupre ni malom detetu.

- Zaveži, ludo! I tebe ću! – zapretio je Klancara prstom.

- Možeš samo da mi popušiš pičku na slamčicu.

Prošla je pored njega mirno, kao pored zaoranog turskog groblja i ušla u sobu.

"Peta kolonija" je dovršavala šutiranje nesrećnog pijanca.

- Dosta je bilo. – rekla je žena.

Prišla je, izvadila čistu maramicu i obrisala batinanom krv sa usana.

- Niste pomislili da dođete, popijete piće i lepo nas pitate za Marka.

Ćutali su. Mislili su da ovako treba.

- Niste pomislili ni da je Marko besmrtan.

Očajno su ćutali.

I ništa nisu mislili.

A besmrtnik je tumarao gradom celu noć, izazivajući paniku gde god bi se pojavio.

Jedna patrola je pucala, i pogodila, podsetivši ga da nije lak za uništenja.

Ječeći od muke popeo se uz Zabučje, na Bioktoš. Nije bio siguran da je Makarije Mrtav.

Nije bio više ni u šta siguran.

Stupio je na zaravan i zgurio se od čuda.

Nije bilo ni straži ni specijalaca i kamiona za zlato. Nije bilo ni kuće, ni traga od nje čak.

Samo uzorno zaoran zasad pšenice, taze.

Okrenuo se – nije pogrešio mesto. Tu je do skora bilo jedno od mesta na kojima je nalazio makar malo mira.

Požurio je do ivice i pogledao Stari Grad, preko ambisa.

- Fatmireeeeeee!

Ništa.

Uzao je snagu i razvikao se iz peta:

- Fatmireeeeeee!

- Šta se dereš, magareče? – upitao je Fatmir i umalo izazvao survavanje besmrtnika niz liticu.

- Otkud ti? – zapanjio se Kraljević.

- Bio mi je simpatičan taj Makarije. – u vojnikovom glasu je bilo dosta sete. – Kaurin, a nije džukela. Retkost, Alaha mi!

- Ja sam...

- Znam.

- Sa vilom...

- Znam! – podigao je Fatmir ruku. – Znao sam još dok sam ti govorio da to ne radiš. Srpska budala...

- Pokušao sam da se ubijem... – utučeno je rekao junak.

- I opet je zauzela Jelenino telo... – zamislio se Turčin. – Biće s njom belaja.

- Šta da radim?

- Traži Zlatnu knjigu. – rekao je Fatmir i otišao.

Marko je poželeo da ga zovne, ali nije. Polako je učio da svet nije tu da se prilagodi njegovim planovima.

A Jelena? Kad se obrela u selu, obukla se, doterala frizuru i fasadu, uzela dusu para da joj se nađe i sišla u grad.

Smešila se svakom muškom stvoru i time polako potiskivala bes zbog postupka njene tvorevine, a i zbog sopstvene nesposobnosti da spreči taj cirkus.

Našla je Micu Prangiju i Micu Dvisku, i rekla tri rečenice: o parama za piće i finu večerinku, sklonosti ka fiskulturno – ljubavnim aktivnostima i želju za ortaklukom u zajedničkom življenju.

- To! – ciknula je Dviska. – To.

- Ehej, imam ideju! – zagrlila ih je Prangija. – Pošto imaš malo para, večeras ćemo da pozovemo tri frajera po našem izboru, besplatno!

Podelili su zadatke, prekrstile i Jelenu u Micu i dogovorile se da se nađu za pola sata u stanu.

Gnjavež već danima nije išao u školu. Na očevom grobu je bio češći nego u kući, ali – zatekao se u pravo vreme na pravom mestu.

- Molim? – javio se na telefon.

Ideja mu se odmah dopala i za pola sata je bio bitan deo kičerajskog tuluma u iznajmljenom stanu u blizini autobuske i železničke stanice, sa pevanjem, plakanjem, ljutim narodnjacima i pokušajima pucanja.

Iako je bio rado prihvaćen u sobičcima obeju Mica, sa Plavom (Dviskom) češće hvatao u koštac.

- Gnjavežu! – cmoknula ga je.

Prangija je razmišljala da dovede Šarenu Micu sa kojom se u krevetu najbolje slagala, ali je odustala. Plašila se da mladi Ivandić ne napravi kakav belaj. Dovela je nekog Miću, drvoseču sa rukama k'o nogama i šakama k'o lopatama.

Za novu Micu, zasad bez sufiksa, nabacile su jednog finog.

Problem je bio što joj je jedan bio malo, bio on fini ili žestoki.

- Da li bi mogao još jednom? – uvukla se u krevet kod Dviske i Gnjaveža. – Večeras mi dosta treba...

Plava Mica se zakikotala i napustila sobičak, a Gnjavež se napalio od količine strasti uložene u njegovo ponovno puštanje u pogon, oblika i krivina, vrelih usana na sve strane.

I dok su gužvali posteljinu Nova Mica, vila, Jelena, setila se da bi moglo da se dobije i nešto više od tog dečaka.

Slatko ga je namučila cele noći, puneći mu uši šapatom o veličini njegove persone i personalnih vitalnih delova, umu i bezumlju, i uspela je da ga napali da se obuku i napuste topli krevet zarad prisustva impresiji rađanja zimskog sunca posmatranoj sa Starog grada.

Izvukli su se tiho držeći se za ruke, popeli uobičajenom stazom beskućnih ljubavnika, pomogao joj je da pređe preko ostatka zida.

Uz smijuljenje i štipkanje dovukla ga je do rupe i gurnula dole. Krik opet izdatog.

- Praviš kolekciju? – upitao je Fatmir.

- Aha! – nasmejala se. – Hoćeš li telo?

- Ne. – odlazio je. – Ja nisam mrtav.

Prelazno doba

Zora je nekako kilavo dolazila sa istoka i grad kao da nije žurio da se probudi.

Na nebu, u prirodi, u raspuklinama fasada bilo je mnoštvo znakova da se nešto nesvakidašnje dešava i da će život u neradnim danima biti sve drugo nego monoton; znaci samo potpunim budalama neprepoznatljivi.

Ne bi se moglo pouzdano tvrditi je li iko od Užičana shvatio diskretne poruke, ali ima razloga da se sumnja: ni prosta većina sklona tumačenju uzroka posle očitih posledica nije dala nikakav iskaz iz kog bi se takva spoznaja mogla potvrditi.

Ipak: onaj isti ribar koji je i ranije primećivao neobična kretanja oko Starog grada video je jato divljih golubova kako juri jednu vranu. Bežala je uplašeno krečeći sve dok nije premašila tvrđavu i zašla u atar Turice, a tu je stala, prosto se ukopala u mestu, okrenula i poterala jato pred sobom ka gradu.

"Aha." zaključio je iskusni rečni vuk i liznuo kažiprst.

Podigao ga je uvis i zaključio da ne duva severac, kako je javio radio, već zapadni vetar, Bošnjak, i da to neizostavno ima veze sa cviljenjem pasa lutalica okupljenih oko ogromne koščurine.

Ribar je sabrao dva i dva, pa i više, i potpuno pogrešno zaključio da je dan kao stvoren za krivolov na pastrmke na gornjem toku Djetinje.

Ono što je u svemu ovom bitno je da je taj skoro neupleteni čovek vrljao vrletima oko Velike brane, omakao se i pao, uspevši pritom da obori kamen koji ga je pogodio u potiljak i ubio, što je potpuno dovoljno da izbezumi Eliota Nesa, njegove šefove i republičku miliciju. Duplirali su snage, i proglasili najviši stepen opasnosti već negde oko podneva, baš kad je Jelena silazila sa Starog grada.

Bila je vrlo zadovoljna snošajem, ubistvom, materijalizacijom tamnog dvometraša izuzetne muskulature u jednoj noći. Dok je trajalo to čuveno svitanje odlučila je da Gnjavež postane niko drugi do Musa Kesedžija, Arbanas, po narodnoj predaji veći junak od Kraljevića Marka, koji ga je porazio zahvaljujući pomoći posestrime vile.

"Ovaj put je i vila na jačoj strani." nasmešila se lepa žena.

Vrlo brzo mu je napunila glavu jezicima i osobinama, servirala podatke o večitom tretmanu Musinog naroda kao drugorazrednog, zbog čega se i on, nekad davno, odmetnuo i harač činio.

I vila je grešila, ali je izbegavala ponavljanje grešaka: Gnjavež Musa, okupljen iz mrtvih ježova, smrskanih rakova, prebijenih mačaka, usahlih stabala, čvornovatih koski, neobuzdanih konja i nepokornih sužnjeva, nije znao ni da čita, ni da piše; razmišljanje mu je maksimalno upropašćeno.

"Zlatna knjiga, spavanje, hrana, seks." ponovila je Jelena u sebi Kesedžijine najvažnije potrebe.

- Jelena. – bolno je jeknuo glas.

Stala je, uznemireno.

Iz žbunja oko puteljka izašli su njen otac, njegova braća i sused iz starog kraja.

Iako dan, baklje u rukama; iako ova godina, glogovi kočevi, krstovi i venci belog luka.

U vampirsku predstavu nije se uklapala šetnja u sred bela dana, ali malo ko je u ovim svetovima sklon detaljima u periodima pucanja srca.

- Jelena, – s mukom je rekao otac, – Jesi li vampir?

Smešila se i bilo joj je krivo što nema očnjake – veselilo bi je strahovanje prostog sveta.

- Kaži da si živa sahranjena! – preklinjao je. – Kaži bilo šta.

Ljudi jakih ruku su se primicali.

- Smrt smrtnima! – siknula je. – Sve ću vas u prah i pepeo pretvoriti!

I to je bila komanda iz ljudskog straha neizgovorena: preplašeni smrtnici su priskočili.

Jedan stric je prišao s leđa i uhvatio je oko grudi stežući i ruke.

Komšija je primakao krst do lica iskrivljenog od besa.

Otac je, plačući, zario njegovom rukom zašiljeni glogov kolac u srce kćeri.

Izbečila je oči ne ispustivši ni glasa i naglo se opustila.

- Izgleda da je gotova. – jedva je rekao onaj stric koji je držao Jelenu.

I vetar iz ženskog daha je fijuknuo oborivši im seljačke šajkače iz navike i nostalgije nošene i u ovom gradu; utroba im se smrzla, duša zanemela.

Studen je besno fijukala neko vreme i survala se nazad.

- Gotovi ste. – žena je otvorila oči i podigla se. – Poješću vas nepečene.

Grupni vrisak je zaglavinjao prem Turici ne okrećući se sve do kuće, soba i beznađa.

- Hahaha. – slatko se nasmejala vila, i opet se osetila kao Nova Mica, i opet osetila nervozni svrab među nogama.

Pošla je obalom Đetinje nakožila se pravo. Pomislila je da je ta jeza okasneli talas zadovoljstva zbog lepo razrešene scene sa ocem njenog dobrog tela, i pogrešila.

- Otkud ti to? – pitao je profesor latinskog haotičnog Marka, takođe malo napetog iz nepoznatih razloga.

- To piše na jednom kovčegu. – objasnio je.

- Na Pusenovim "Arkadijskim pastirima"? – ustao je profesor.

Da je znao da je i on jednim svojim delom bio profesor, kolega ovog što pametuje, i da su se mrzeli kao paščad, Marko bi ga zavalio čestitom šamarčinom, prodrmao i izvukao informaciju najbržim putem. Ovako...

- Nije važno gde... – s mukom je odgovorio. – Šta znači?

- "ET IN ARCADIA EGO..." – teatralno je izgovorio latinac. – I u Arkadiji ja...

I ućutao.

- Šta? – posle pauze je pitao Marko.

- Molim? – prenuo se profesor.

- Šta je to taj radio u Arkadiji. Mislim...

- Ništa. To je prevod.

Junaku je bivalo tegobno raščlanjivanje enigmatskih poruka. Pogotovu u ovoj situaciji.

- To ništa ne znači. – viknuo je. – Nedovršeno je.

Latinac ga je pogledao preko naočara i osmehnuo se saosećajno.

- I ja sam to mislio kad sam prvi put natrčao na taj natpis. Neću ti širiti ni dužiti: neki smatraju da je pravi iskaz u stvari anagram od prvog. "I TEGO ARCANA DEI". Neću ti pričati ni o Katarima, Templarima, Masonima, Sionskom Prioratu...

- Ama, skraćuj! – nije izdržao junak.

- Odlazi! Krijem tajne boga.

Kraljević ga je gledao s nevericom.

- Hvala. – dunuo je na vrata.

Nije osećao surovost spoljašnjeg sveta – ideja da je Zlatna knjiga u stvari original Deset božijih zapovesti, a njen sanduk baš škrinja sa gomilom tajanstvenih moći strašno ga je uplašila.

To prvih deset koraka.

Drugih deset prešao je sporije; znao je šta bi mogla biti Zlatna knjiga i šta bi mogao značiti natpis, ali i dalje nije pojma imao gde da to traži.

Poželeo je savet Makarija. Pogled Jelene. Derviški ples. U krajnjoj liniji, Selenu. Ili Mladu.

I još štošta je poželeo, i odmah sabrao i oduzeo: sve je to podjednako daleko, jer postoje vrata i straže, Tamni vilajeti i nesnošljivi bol usred širokih grudi.

Pre nego što je mogao zaključiti meru gluposti sadržanu u odluci da se napije, kupio je kutiju žestine i uvukao se u stepenice predviđene za slučaj požara, negde u sam vrh obližnje zgrade.

Pio je, brundo, maštao o drugim ljudima u svetu izvan ovog, pio, plakao, pio, pio, pio...

Puna kuća vrata, niotkuda đaka

Veče je raspirilo vrlo razne priče i dalo im zamah koji zdrav um više ne može zaustaviti.

Radilo se nije bogzna ni pre ovog nedokučivog haosa, a sada je grafit crnim sprejom isprskan na jednom od pogodnih zidova dobio pun smisao: "Proizvodne aktivnosti stagniraju..."

Nova Mica je obavila nekoliko kupovina pazeći da ne natrči na nekog iz prethodnog života – kao da je osetila naznake otimanja situacija iz njenih vilinski ruku.

Sa puno duha je birkala odeždu za njenu najnoviju kreaciju: crne kožne pantalone sa metalnim nitnama nabavljene iz Turske za jedan butik, naravno, preko "Pete kolonije"; rokerske čizme sa mnogo kopči i kilometarskim pertlama; karirane košulje, tople, verovatno neuspeo pokušaj izvoza za kanadske drvoseče; jakna kožna, iz Milana, dopremljena preko onemoćalog kanala jakih momaka sa Carine i Rakijskog pijaca; nitne, rukavice, crnu maramu za oko vrata.

"Za razliku od onog seljaka, Musa će biti frajer!" bila je zadovoljna.

Pozvala je taksi i nesrećni Milan je proklinjao reflekse i sporu pamet sve do kraja asfaltne ulice što vodi do Starog grada.

"Ako ovde uđe onaj rapalj Marko, ubiću se." drhtao je.

Nije. Jelena je pošteno preplatila vožnju i stres i ušla u mrak i zidine.

- Musa! – tiho je zovnula.

- Mmmmm...- začulo se iz tmine. – Tu sam.

Izašao je, golem i go.

- Donela sam ti odelo. – zadrhtala je Jelena od strasti. – Ali, ne moraš ga stalno oblačiti.

- I neću... – suzio je očice. Treća noga traži čizmu za sebe.

- Evo je. – tresući se kao list, vila je zadigla suknju i spustila crne gaćice.

Okrenula se, natrćila i stavila ruke na zid, a Arbanas se zakucao tako silovito da se pitala nije li se i taj stari zid malo pomakao.

Uz jedan drugi zid, ispisan ljubavnim, antidržavnim i skoro pametnim mislima, na kaljavim stepenicama predviđenim za slučaj elementarne katastrofe, smotao se jedan Marko. Složena katastrofa duha.

Sanjao je Makarija i oči su mu kao nekad poskakivale ispod potamnelih kapaka. Da, sanjao je, i taj doživljaj je bio znatno različit od pravih prodora u Tamni vilajet.

Alhemičar je crtao nekakve šare, jednoroge, Merkur i zmiju sa repom u ustima; skrhani junak je mrmljao u krug nerazumljive formule preobražaja. Neka druga, možda bliža svesti polovina, naprezala se da uspostavi neki red, sa ove ili sa one strane praga, svejedno.

Drhtao je, cvokotao.

Najednom, Makarije je odbacio menzuru i ona nije pala, ne, ona se razdelila i postala nešto sasvim stoto, sa krilima i zubima, zagledao se u tačku sa koje je Markova svest posmatrala svu tu nejasnoću i jasno rekao:

- Ogrešio si se.

Iz tačke gledišta formiralo se pitanje, bilno. Očajno.

- Samoubistvo nikako ne valja. Sve si nas duboko razočarao.

Uzdah, pa:

- Sumnjam da će ti iko otvoriti vrata Tamnog vilajeta.

Presuda.

Tamo na starom gradu vila je kriknula, Musa zasoptao i Marko se probudio. Težak, mamuran, zbunjen. Uplašen.

Ustao je, teturav, i u mraku nekako ufiksirao vrata koja su izlazila na peti sprat.

Prišao im je, napregao se svim silama da ponovi taj poznat mu osećaj približavanja Tamnom vilajetu, pružio drhtavu šapu i otvorio.

Prljavi hodnik, lift sa razvaljenim dugmićima, iskrice špijunki.

- Prokletstvo! – kriknuo je i tresnuo rukom kroz drvo vrata.

Iza prvih vrata desno, u toplom miru svoga doma, sedeo je Stevo Žaranić, oficir. Podigao je obrvu – nije mu se sviđalo što je davanje instrukcija njegovoj dragoj supruzi prekinuo nepredviđeni zvuk iz hodnika.

- Žare! – doviknuo je.

Iz soba je roksovala muzika.

- Žare!

Iz muzike je izvirio busen nasađen na mršavo telo.

- Šta oćeš?

Izgleda da neki tvoj izdiše na pomoćnom stepeništu. Idi proveri.

- Idi pa proveri! – odbrusio mu je sin i nestao negde između bas bubnja i ritam gitare.

Majka je opet šmrcnula.

- Dobro. – rekao je dostojanstveno Stevo. – Ja ću i proveriti.

Kad je bio na dva metra od vrata, kvaka se povila na dole.

- Zaključano je. – rekao je roditelj busena.

Da, i Marko je osetio da su vrata zaključana, i to je njegovom umu ulilo novu nadu, neosnovanu. Gurnuo je ramenom i drvo je prslo. Pored obeućenog Steva su protrčala vrata i ogromni čovek sa aurom od najfinijih alkoholnih para. Razbili su staklo na kuhinjskim vratima i prostrli se po skoro oribanom podu.

Marko se podigao na noge junačke, jedva i upiljio u oficira.

- Ne. – rekao je posle pažljivog proučavanja. – Ti si sa ovog sveta.

I dok je izlazio iz sobe je izvirio Žare Žarinić i potpuno netaktično postupio.

- Matori, – pitao je, – šta to lumpuješ po kući?

Matori je priskočio do natkasne sa službenim pištoljem, zbog šokantne pojave srpskog junaka, ali taj potez je bio potpuno pogrešno shvaćen.

- Ćale nemoj! – zakukao je busen.

- Stevo! – vrisnula je majka očajno.

Marko je već bio ispred susednih vrata. Nije ni pokušao petljanciju sa kvakom: gurnuo je ramenom i prekinuo preljubačku idilu Dula Velja i Valja Kamile.

- To je onaj! – vrisnuo je Veljo.

A onaj, poluslep od bola i pijanstva, tupo je zagledao – pajtaše koji su pre podne klošarili, vraćali se na ručak i bivali dobri sinovi sve do večere.

- Ali vi niste. – odmahnuo je i otrčao.

Njegova pojava je uterala Steva u stan, gde su ga žena i sin savladali zajedničkim naporom.

Strčao je niz stepenice: Krv u njemu je urlikala zbog skučenosti žila, srcu su bile premale te ogromne grudi.

Provalio je opet.

Mrak i dva reda zuba Rada Janjca zatečenog sa nakitom u jednoj i poštanskom vrećom u drugoj ruci: živa slika naglog kajanja.

- Ja nisam... – škripnuo je Ciganin.

- Ne, nisi! – jeknuo je junak i okrenuo se.

Jurio je dalje niz stepenice, a iza njega su se otvarala vrata, žagor je dobijao histerične odjeke u pustari te čupave glave.

Kriknuo je.

Stakla su zadrhtala, pospali becnuli, onima po hodnicima govno se smrzlo u guzici.

Ispred ulaza je već bio milicijski auto sa dva očajna puba. Kada je krik protrčao, imali su neka posla oko radio-stanice, suga, menjača i pojaseva. Tek kad im je odmakao desetak metara ka gradu, pošli su za njim.

Otvorio je vrata Udruženja penzionera – ledeni strah da im je smrt odbrojala te poslednje dane i odbila da doda kamatu. Čangrljanje kockice po stolu, oborena domina, kraljica ispod stola.

Odmahnuo je glavom.

U radio-klubu sedeo je Čombe, sabirao i oduzimao.

- Jesi li platio članarinu? – pitao je oštro iako je snimio da se ne bi dobro proveo kad bi ga brko malo dohvatio. Njemu su i mafijaši plaćali članarinu prilikom prvog ulaska u montažnu baraku sa velikim staklima.

- Neeeee! – uhvatio se Marko za glavu. – Neeeee!

- Miki! – zovnuo je Čombe. – Daj jednu člansku kartu!

- Neeeee! – zaurlao je junak i pobegao sa praga. – To je kraj!

- Šta bi? – izvirio je Miki iz susedne prostorije. – Neće da plati?

- Sigurno misli da eskivira članarinu za ovu godinu pošto je decembar. – ukresao je Čombe "Vikend". – Ako dođe početkom sledeće, naplatiću mu i za ovu!

Marko je izleteo u prvu zgradu preko puta, uzdahtao uz stepenice i pao ispred jednih vrata.

Pokucao je.

Čuli su se koraci, sitni, i neko je otvorio vrata. Crveno svetlo je izašlo u hodnik i uvuklo se u oba očajna oka Kraljevića Marka.

- Mico, – rekla je Mica Prangija, – Marko!

Dviska je pomolila kljun, prekrstila se i pozvala slatke dečake iz "Pete kolonije."

- Vaš je.

Izašli su oprezno i ustanovili da je Marko više negde drugo nego ovde.

- Daj špric! – naredio je Sveto Klancara. – Koknućemo mu trostruku dozu.

Dok je hemija udarala, drevni junak se blaženo kezio i mrmljao pesmu iz soldatskih dana profesora Rata Muniguza.

Češkanje počinje

I ne znajući da je i veliki Marko natrčao na žensku minu, pao na svetlost, dim i glasove Mica i popio dozu nekog strašnog konjopoja, postavši tako posed "Pete kolonije", Nova Mica, vila, Jelena, se osvešćivala, pribrala odeću i pomalo dovodila u vozno stanje. Koliko se može.

- Ja odoh. – rekla je Musi Kesedžiji izvaljenom na hladno kamenje. – Obuci se, sačekaj neko vreme i kreni sa potragom. Noćićeš kod Mica, to ću srediti.

Otišla je drsko gazeći, osmehnuta od uveta do uveta i uverena u konačni uspeh viševekovne potrage.

Musa je ustao tek kad je i do njegovih specijalnih i deluxe kostiju decembar prokrčio put. U džep je stavio novčić.

Obukao se polako, misleći valjda da besmrtnost lišava život svake žurbe.

Rokerski kompletiran, protegao se i zadovoljno se pregledao.

Raširio je ruke i napeo mišiće; nekakav potmuli zvuk, više vibracija, osetio se nadaleko.

Krenuo je nizbrdo koračajući kao da želi da pokrene to smrznuto telo u taj smrznuti grad, kao da je to što on čini hodanje a sve ostalo bojažljivo saplitanje.

Retki prolaznici, pijanci i utekli iz treće smene su dopuštali da im Musine oštre oči dotaknu njihove teleći i strahom fiksirane poglede.

- Dobro veče. – javio se nekoj droplji. – Ima li šta?

Ona je pisnula, omotala bolje svoj jevtini kaput od restlova i onesvestila se.

Iako decembar, iznad Užica je zakuvalo, zagromilalo. Munja je sevnula i kiša je osula kao nekad, u boljim danima.

Prigušeno svetlo, muzika i ženski glasovi provirivali su u sumorni svet pri sudbonosnom otvaranju vrata kafića malo uzdignutog iznad ulice.

"Prvo posao, onda provod." osmislio je Arbanas. "Ali tek posle puno provoda."

Kad su se vrata široko otvorila, izgledalo je i da su brbljive japanske zvučne kutije ućutale i pogledale u tipa koji je morao da se sagne pri ulasku.

Nogu pred nogu, teško gazeći, prišao je šanku i seo na visoku stolicu.

"Biće belaja." znao je Miško Džukac, vlasnik, barmen i glavni šmeker ovog lokala.

"Vino."

Glas je bio dubok, hrapav i dovoljno jak da se Džuki ne nagne prema Strašnom sudu.

- Dolazi. – zvučao je skoro veselo.

Uzeo je bocu 0,71, sa poreklom na lažljivoj etiketi, teatralno je pokazao Musi, otvorio je mučeći se i nasuo u čašu od decilitra.

Arbanas se nije ni pomakao.

- Veći sud. – rekao je polako.

Sluteći sigurni belaj, Mišo se ušeprtljao više no kad mu je nenajavljeno upala republička sanitarna inspekcija. Razumljivo: tad je bila u pitanju dozvola za rad, a ona se parama ne može dobiti; sad je, osećao je, u pitanju život, a tu pare obično nisu uspešne.

- Evo. – mucnuo je i stavio pred Musu od pola kila pino rujna vina.

- Hvala. – iskezio je očnjake Musa.

Popio je bokal ne prekidajući a prisutni su, na verujući, gledali i gutanjem knedle pomagali strancu u ispijanju.

Kad je iskapio, Musa je pljunuo zalepivši jednog motoristu šlajmarom i zafitiljio bokal među flaše skupih pića nadžidžane ispred ogledala.

Srča.

- Vino, rekao sam. – bio je jezivo ljubazan. – slabo tu rađa taj vinograd.

E, tu je već motoristi pukao film, jer, em što je motorista i kao takav predodređen za mangaša, već ga i klinci zovu Mali Zmaj. A i u ovom kafiću on je taj što tlači okolinu.

- Kad ga pođubrim s tobom, rodiće! – rekao je besno i stavio ruku na crnu jaknu.

Musa je okrenuo glavu, pogledao ga tako da se Mali Zmaj umalo nije usro i osmehnuo se. Led.

Ustajao je polako i Malom Zmaju se činilo da će ustajati do beskonačnosti, i kad je izrastao do kraja uhvatio je nesrećnog motoristu, podigao ga sa potpuno ispruženom rukom i bacio ga bokalčetovim tragom.

Onda se okrenuo ne obraćajući pažnju na krvavog Malog zmaja koji je ječeći bauljao prema vratima.

Cerio se zlobno. I moćno.

- Ti. – pokazao je rukom na jednu ribicu. – I ti.

Razgledao je znatiželjno.

- I vas dve, i ti plava. – odabrao je. – Skinite se.

One su se zgranule, pogledale u frajere i gazdu očekujući zaštitu. Dalje je bio ružan san.

Musa je podelio par šamara od kojih ludara zvoni sedam dana, zavrnuo tri-četiri uva, cepanjem pomogao skidanje ženske postave i sam se raspremio.

Onda je legao na trosed, naredio ženskadiji da po torbicama nađu pribor za sređivanje noktiju, raširio se kao epidemija i četiri prestrašene manikirke su krenula na odgovorni posao sređivanja Arbanasovih noktiju.

Peta, buduća supruga Miša Džukca, stajala je gola i tresla se kao prut.

- A ti, srce, – pokazao je na nj, – ti ćeš da mi češkaš jajca.

Zatvorio je oči i predao se uživanju, a Džuki je izmenio na licu sve boje lajt-šoua, potegao iz fioke "magnum" kupljen od švercera iz Novog Pazara pristiglih u Titovo Užice na studije i na rad u velikom broju i skiknuo:

- Jebaću ti majčicu!

Musa je otvorio oči, gosti, manikirke i češačica se pušteći pobegli i moćno oružje je granulo.

Golo telo je ljuljnulo na trosed i odbilo se kao u usporenom filmu.

Musa je bio uplašen uprkos vilinom ispiranju mozga.

Gledao je zapanjeno krv i veliku rupu na stomaku i ni sam nije verovao kad je rana počela sa zaceljivanjem na njegove oči.

Ustao je, a svi prisutni su urlajući i cičeći izjurili na tešku kišu.

Musa je pustio stomak i prineo okrvavljene prste licu.

- Radi. – ozario se.

Sutradan je u gradu bila frka neviđena.

- Pozovite vojsku! – urlao je Eliot Nes na nekog sa druge strane žice. – Neka opkole Stari grad potpuno: niko ne sme proći ni tamo ni ovamo! Još jedan besmrtni snagator i ja ću se ubiti.

Zalupio je.

- U stvari, ubio bih se još noćas da Sveto Klancara nije dopremio drogiranog Marka Kraljevića. – rekao je za sebe.

Tip iz saveznog supa, brkat i ćutljiv, "drug Moša", lupkao je olovkom po gomili fascikli.

- Krađe, nestanci, tuče, ubistva, vile, Marko Kraljević i Musa Kesedžija... Zlatna knjiga, alhemija... – nabrajao je predmete iz povelikog dosijea. – A istraga slaba.

- Da vas podsetim, Marko je u samici, dobro uvezan. – jetko je rekao Nesalomivi. – A sad ste i vi, druže Mošo, tu, pa će sve ići kao po loju.

- Da, da... – mrštio se savezni. – Razgovarao sam već sa njim. Gotov je. Finito. Uništen čovek.

- Je li? – kao začudio se Eliot Nes. – Ako je on uništen, šta će ostali smrtnici da rade?

- Ne pljeskaj. – ustao je drug Moša. – Na vrlo visokom nivou jutros su odlučene dve stvari.

"Moja ostavka! – pomislio je Nesalomivi i bilo mu je vrlo milo.

- Nije. – savezni ga je pažljivo posmatrao. – Još nije. Prvo, stiže ekipa naučnika, etnologa, istoričara i šta ti ja znam koga sve. Tražiće zlatnu knjigu.

- Zar i mi?

- Pa, – malo se nakašljao drug Moša. – ni sam nisam uveren u postojanje takvih vradžbina, ali...

- Dobri, dobro, – prekinuo ga je Eliot Nes nestrpljivo. – Dalje.

- Drugo, pusti Marka.

Nesalomivi je pomislio da je to negde zabrujao ventilator. Propali auspuh. Kotlić za vodu.

Bilo kakav šum koji je doneo u njegov um to suludo značenje.

- Oprostiti, druže Mošo, stvarno nisam čuo. – začkiljio je i načulio uši.

- Čuo si. Pusti Marka.

- Ali, nikad ga više nećemo uhvatiti!

- Hoćemo. On je rovit. Ranjen. – naglašavao je svaku reč. – Potrebno je da nekako insceniramo susret Marka i Muse. Ako se njih dvojca dokače, lakše ćemo mi tražiti Zlatnu knjigu, a i postoji šansa da bar jedan bude eliminisan.

Ćutali su i čekali da Eliot postavi pravo pitanje.

- A ako se uortače? – nije izdržao.

- Neće. – drug Moša nije bio previše ubedljiv i gledao je kroz veliki prozor. – Gle, počeo je sneg.

"Jebo te sneg." opsovao je u sebi Nesalomivi.

Uzeo je slušalicu, čuknuo nekoliko tastera i nazvao čuvara.

- Mitre, da ti kažem...

- Znam, šefe! – raspoloženo je zavrečao Mitrov glas. Treba da pustim ovu grdosiju.

- Otkud znaš?

- Šuškalo se još jutros na doručku.

- Kako to da ja nikad ne čujem ta vaša šuškanja? – viknuo je Nesalomivi. – Smesta ga pusti i pronađi kompletnu Klancarinu bandu!

Bio je suviše umoran od svega da bi zalupio slušalicu.

Stao je kraj prozora i gledao krupni sneg kako sve jače pada.

- Au! – pljesnuo se po čelu. – Nemam antifriza!

Dakle, evo vas

Rešetke su se razmakle i Marko je izašao u snežni dan.

Milicajci su držali pištolje u rukama kao da bi to bilo od ikakvog značaja u slušaju da besmrtnik pomahnita.

Mahnuo je rukom, jedva.

Gde da ide?

O Zlatnoj knjizi i Tamnom vilajetu nije hteo ni da razmišlja. Imao je dosta prilika da pokaže svoje tragačke i filozofske sposobnosti.

Da pije? Dobro da pije, do besvesti?

To je već prihvatljivo zvučalo. Odabrati neku birtiju, naručiti jako piće i ćutati činilo mu se sasvim u redu.

- Marko!

Mučno mu je bilo da podigne pogled.

Kroz uzvejani sneg prilazila je Luda Nasta umotana u iskrpljene šalove, bušan kaput i obuvena u Muniguzove Krcunke.

- Nasto.

Prišla je i malo ćutala. Da li joj to oči sijaju od ludila ili od zadržane suze?

- Bilo je lepo. – rekla je tiho. – Zato i nije moglo dugo trajati. Sad je sve opet pusto.

- Gde su... Ljudi?

- Tako veliki i izgledaš kao brod koji tone. – nasmejala se nekako.

Izvukla je ispucalu i naboranu ruku iz bušnog džepa i popravila mu razbarušenu kosu.

- Pacovi su počeli da beže i pre nego što su Klancarini klinci učestali svoje dolaske. "Nova kalafonija" je dobila tezgu, Mlada glumi udovicu, Rada Ciganka je otišla u Bosnu. Selena je nestala.

- Toša?

- Cinkao je.

- Pele i kompanija? Jesu li našli put u unutrašnje svetove?

Odmahnula je glavom.

- Nijedan se ne pojavljuje.

Stara žena je oborila glavu. Lomila se da li da mu kaže nešto što je u svojoj ludosti zaključila. Lomila se i odustala.

- Marko, idi do Fatmira. – rekla je samo. – Pitao je za tebe.

- Neće me pustiti vojska, čuo sam...

- Tebe hoće! Ništa se ne boj! I... Ako sve dobro prođe... Ratova sobica je još tvoja.

Pomilovao je izborano lice svojom ručerdom i ona iskra iz oka se slila do usana.

Dok je išao ka Starom gradu nije primetio da je u gradu previše pusto i mirno čak i za to doba.

Jer, plakao je.

- Pustiše te, kaurine! – oduševio se Fatmir kad je pogrbljeni junak ušao među zidine.

- Vidiš. – raširio je Marko ruke.

- Propao si više nego što sam mislio.

- Sudbina.

Vetar je iznosio huk Đetinje iz bezdana.

- Čuj, Kaurine, – turski vojnik je seo – dugo nismo pričali. I samnom se nekih stvari izdešavalo. Počeo sam da se sećam.

- A ja bih da zaboravim.

- I ja. Sećanje je teško. Međutim, neke stvari moram da uradim. Kao i ti.

Marko je podigao glavu.

- Ništa ja neću uraditi. – zlovoljno je rekao.

- Dva dana? Deset dana? Godinu? Petsto godina? Budalo besmrtna, jednom će ti doći iz dupeta u glavu!

- Izgubio sam poverenje mnogih...

- Jednom. Dobićeš ga i gubiti bezbroj puta za vreme tvoje besmrtnosti. Nego, da se na mučimo: kad opet kreneš za Zlatnom knjigom i nađeš je, predaj je vili samo ovde.

- Zašto?

- Zato.

Marku se objašnjenje činilo razumnim.

- A ako je Musa nađe?

- Uredi nekako da se vila ovde nađe. Kad se to desi, čak će i tebi biti jasno.

- Hoće li se sjediniti sa Musom? – setio se Marko strašnih događaja.

- Ne verujem. Koliko je poznajem, već se uležala u onom lepom telu. Srećno, kaurine.

Fatmir se okrenuo i odjezdio na puteljak riskantan za kretanje bilo kog iole telesnijeg stvora.

Neko jak se oseća baš ostavljenim.

A dole, u taze iznajmljenom stanu Mice Prangije i Mice Dviske, Arbanase je na spektakularan način privodio završnici neverovatan dan: Nova mica mu je stajala na kari obgrlivši ga oko vrata a on je šetao po dnevnoj sobi.

Pre toga je guslao sve tri naizmenično izazivajući ushićenje Plave i Crne Mice tim znalački izvajanim organom koji je znao za padove, pio sto puta gora pića od onog vina ponuđenog u kafiću, jeo za petoricu i izmišljao nove prostakluke. Spavao je, malo, i u krevetu iz kog je odveden u smrti, ili novi život, kako se uzme, i ama baš ništa nije osetio.

Taman je započela svađa žena kod prava na korišćenje te nepobitno snažne erekcije kad se zvono oglasilo.

- Klancara i elebaci. – prepoznala je Prangija način zvonjenja, ogrnula je kućni mantil i otvorila vrata.

Bez obzira na sve, ona i Sveto su smatrani za par. Ljubavni.

"Peta kolonija" je umarširala ravno u kuhinju sa velikim stolom.

- Al' ste bledi. – rekla je Mica Prangija.

- Šećer i vodu. – rekao je oznojeno Stevo Klancara. – I zovni Musu!

Kesedžija se pomolio na vratima i opet izazvao potmule vibracije u njihovim slušnim mehanizmima. Ili mozgovima.

- Dakle? – pitao je.

"Ima glas kao đavo." shvatio je Sveta i izvadio veliki zavežljaj na sto.

Arbanas je malo ubrzao kretanje i odvio prekrasni saksonski mač, kovan za nekog strašnog cara i testiran na glavi prvog prolaznika.

- To. – tiho je zaškripao Musa.

Uzeo ga je za dršku obema rukama i stavio hladnu oštricu na čelo.

- To mi treba.

- Posrali smo se živi. – sabrao se Sveto malo. Provalili smo kod Todora, poznatog moćnika. Rade Janjac nam je pomogao i ispričao nam je šta je zadesilo Dojčila Ciganina posle provale... I taj mač je bio u njegovim rukama.

- Nije ovo za svačije ruke. – hrapavo je govorio Musa Kesedžija gledajući u saksonsko oružje kao da su na istoj vatri iskovani. – A vi se ne bojite.

Obukao se, na razočarenje ženskog dela, i krenuo napolje.

- Posao čeka. – objasnio je kratko. – A vi, momci, ne budite lenji. Navalite na ove.

Skidajući se, Sveto je sa ushićenjem zaključio da je posle silnih batina i promašaja napokon pro idealan status u ovom gradu.

"Uživam zaštitu milicije i ovog Šipca!" kezio se zadovoljno.

Musa je ušao u bircuz ne skrivajući mač.

Prazno. Samo barmen i pijanac u uglu. Nije mu se to svidelo; osećao je jaku želju da javno demonstrira svoju neuništivost, svoju snagu.

"Jednu da popijem, pa idem dalje." obećao je svečano svom egzibicionističkom delu.

- Nešto ljuto – rekao je starom konobaru prikovanom u mestu od straha.

- Pola je sipao, pola je patosu dao.

Musa je pijucnuo, testa radi, pa okrenuo leđa šanku.

- Hej! – viknuo je ka uglu u kom se skupio Marko. Klozetu! Hoćeš li piće?

Marko je podigao glavu i zamagljeno ga pogledao.

- Može.

Kelner je odneo i brzo se vratio u sigurnost šanka barem on je tako smatrao.

- A mogao bi da mi očistiš čizme. – provocirao je Musa. – Platiću ti.

- Nemaš tih para. – Kraljević nije ni podigao glavu ovaj put.

Musa se satanski nasmejao, probrbljao po džepu kožne jakne, pronašao novčić i bacio ga za Markov sto.

- Evo! – viknuo je. – Za tebe je dosta.

Marko je čvrsto stegao oči kao da ga bole.

Jer, bilo je nešto u tom zvuku.

Kad je pogledao na oguljenu površinu kafanskog stola i video novčić, sve mu je bilo jasno iako ništa nije znao i ničeg sličnog se nije sećao.

- Leopoldus. – kazao je. – 1682.

- Šta?

Marko je ustao, skinuo ćurak od vučje kože i okrenuo ga naopako i Musi Kesedžiji je već ponešto bivalo jako prepoznatljivo.

Kraljević je dohvatio sablju Dimiskiju sa susedne stolice, naklonio se viteški i rekao:

- Dakle, evo nas.

Teški metal

Sveto Klancara i njegovi trabanti nisu imali pojma da su upravo proknjižili važne poene kod organa reda, mira i bezbednosti. Naime, Eliot Nes, drug Moša i gomila milicajaca naoružanih mašinkama motrili su na ulaz birtije iz sigurnog mraka oronulih ulaza.

- Opasna "Peta kolonija"! – rekao je zadivljeno Nesalomivi. – Već su namestili susret!

Naravno, nije da nije tako: donošenje saksonskog mača i ceo niz povezanih događaja učinili su da do neugodnog upoznavanja dođe.

- Ko su one lude? – siknuo je drug savezni.

Inspektor je propratio prst i ugledao Mladu i Selenu povijene i ubrađene, kako tabaju pustom glavnom ulicom. Stale su ispred birtije tupo zagledane u dva gorostasa koji su, izgleda, uvodnu borbu vodili pogledima.

- Neka ih. – naslutio je nešto Eliot Nes. – Budite pripravni, ali ih nemojte terati.

Dve ostavljene žene su se zagledale i klimnule glavom, a onda je Selena iz torbe izvadila crveni konac namotan na kost ukradenu sa turskog groblja. Po tri puta su pljunule, ni reči ne govoreći, pa su ga razmotale i napravile veliki krug preko cele ulice sa birtijskim vratima kao odsečkom.

Vetar je svirao i nosio konopac, a one su ga uporno i nemo vraćale i zatrpavale snegom.

Po obavljenom poslu su pogledale i razišle u suprotnim pravcima.

- Da ih pratimo? – prigušeno je pitao neki plavi balavac sa otkočenom mašinkom u rukama.

- Neka ih. – odmahnuo je Nesalomivi. – Znam koje su i gde ih možemo naći.

A unutra, i plamen u "Kraljici peći" je stao. Konobaru ni srce nije kucalo.

Sva obamrlost izazvana slomom, alkoholom i hemikalijom nestala je čim je Marko stegao dršku sablje iz Damaska i potpuno sabrano je gledao u iznenađenog Musu.

Ipak... Postojalo je još neko nedefinisano osećanje bliskosti negde iza tog oštrog pogleda i ljutitog lica.

- Jači sam. – zaškripao je Arbanas.

- Bolji sam.

Musa je izvadio oružje iz jedne futrole i postavio ga pred svoje lice.

- Potrebno je samo da ti odsečem glavu. – smejao se zlokobno. – Ionako se nije bogzna iskazala.

Koraknuo je naglo u levu stranu, grozno kriknuvši i pokušao da potpuno ispruženom rukom obezglavi protivnika.

- Isuse! – prekrstio se mladi milicajac, što nije ostalo neprimećeno od budnog druga Moše.

Marko je eskivirao, levom rukom dohvatio stolicu i hitnuo je ka tipu u crnom. Krenuo je za njom sa delićem sekunde zakašnjenja, proračunatog, i kad je Musa desnom rukom uklonio stolicu od glave shvatio je da nagli bol iz stomaka obaveštava o prodoru mača i krvi. Jeknuo je i levom rukom odgurnuo Marka tako silno da je Srbin pao na leđa oborivši sto.

- Svinjo... – Musa je krenuo k njemu mirišući sopstvenu krv sa ruke.

Napao je naglo, moćnim kružnim potezom, ali Marko je uspešno blokirao. Varnice i zvuk metala dotukli su konobara i on se srušio onesvešćen.

Padao je udarac za udarcem i svi su bili blokirani; ipak, Marko je bio prinuđen da se povlači.

Opkružili su celom birtijom i Kraljević je zaključio da će se bolje suprotstaviti na otvorenom, otvorio vrata i odmakao nekoliko koraka.

- Bežiš kurvo kad te Musa cepa! – podviknuo je Arbanas i požurio za njim.

Marko ga je sačekao na sredini nevidljivog kruga.

Musa je podigao mač iznad glave i opet zaurlao uz udarac. Junak iz legendi, srpski spas od sopstvene slabosti i uzdanica pijanih, postavio je svoje oružje tako da su se posle dugog varničenja sečiva ukrstila u samom korenu, iznad drški.

Obojica su se napinjala iz petnih žila, prizivajući vile, Tamne vilajete, Bogove i Alahe, drhteći od napora i besa, uzalud. Pat.

I kao da je neka struja šinula kroz mač i sablju okružujući borce aurom i bleskajući plavičasto na sve strane, i kao da su krici iščupani iz pleksusa pripadali strašnim alama; sneg se u krugu topio.

Nestali su uz teške vibracije niskih frekvencija i stostruko umnoženi jauk vetra.

- Odoše. – zgranuto je promrsio drug Moša. – Oni su natprirodni, utvare!

"Ti ćeš da mi kažeš." pomislio je Eliot Nes prevrnuvši očima.

Kad su organi vida opet bili na pravom mestu, umalo nisu napustili ležišta od strave.

Na sred glavne ulice stajali su Mehmed i sin trgovca Šiljića, Fočaka, obučeni lako, baš prikladno za leto i vatreni posao u koji su krenuli.

- Aaaaaaaah! – urlao je Mehmed prepoznavši siluete kuće užasa i hladne svetlosti iz noćnih mora koje su ga u zadnje vreme opsedale.

- Dobro je, dobro je... – umirivao je Nesalomivi svoje momke i sebe. – Bar neće naići onaj sa "mercedesom"! Blokirali smo ulicu.

- Klinac neće. – progutao je knedlu drug Moša. – Pogledaj prema semaforu.

Sa zapada, negde iz pravca Starog grada, Terazija ili Koštice klizila je povorka polupraznih crnih "mercedesa", prošla kroz popreko postavljeni patrolni auto iz kog su izjurili milicajci na ivici histerije.

Išli su polako, kao za paradu, i Turci su stali u nekom glupom raskoraku, otvorenih usta i zatvorenih mozgova, nesposobni da kriknu do neba.

Povorka je prošla i kroz njih, užasnute i paralisane, i nestala ka Dovarju. Ka istoku.

Svi prisutni su neko vreme stajali bez namere da se pokrenu – intenzitet događanja je rastao, izgleda, bez namere da ladne malo.

Nesrećni piromani su se prvi trgli, potegli hladna oružja i zavriskali da se ohrabre i izazovu bilo kakvog telesnog neprijatelja da se pojavi.

Nekom milicajcu su popustili živci i iskoračio je iz ulaza, otkočio automatsku pušku i sručio ceo okvir u promrzle Turke. Zapraštalo je sa svih strana i trajalo sve dok razum nije nadvladao i utuvio strahu da su neobični gosti iz davnina puni olova.

- Šta sad? – savezni je izgubio sigurnost i uplašeno pogledao inspektora.

- A sad, ista priča.... – jetko je rekao Eliot Nes. – Neko vreme ćemo utvrđivati identitet i zaključiti da je jedan od njih po treći put nastradao za poslednjih nekoliko dana. Posle furtutme i nerviranja, tela će nestati, naši dragi besmrtnici će se vratiti. Možemo da ih vežemo lancima...

- Ne, – odmahnuo je drug Moše, – šta bi smo i da ih uhvatimo?

"A ovako mogu pronaći i Zlatnu knjigu." dovršio je Nesalomivi neizrečeno.

Marko se po treći put obreo u vreloj letnjoj noći 1862. godine.

Okrenuo se na sve strane, razjareno, tražeći protivnika i trgao se na uplašeni uzvik iz voćnjaka.

- Ovo nije... Aaah!

Marko se pripremio za borbu: znao je da je Sali ostao bez desnice i ko mu je odsekao.

Iz voćnjaka se začula lomljava i topot: Turci su bežali kud koji.

- Ovde sam. – javio se duboki glas i sečivo saksonskog mača je bljesnulo.

Metali su zazvonili i zabrundali, psovke su umnožavale početni bes; umovi suženi željom za protivnikovom smrću nisu registrovali vatru, pucketanje borovine, krike, plač i puškaranje.

- A šta veliš za ovo? – škripnuo je Musa i zamahao gradeći polaznu poziciju za početni udarac.

I stao.

Marko je odmah shvatio da sa sa Arbanasom desilo nešto neočekivano i, prirodno, odmah pokušao da to iskoristi. Prilično se iznenadio kad je shvatio da je i sam paralisan: ni trepavicu nije mogao da pomeri.

Šeik je ušetao među njih.

Bio je bestelesniji nego obično i izgledao je malo razočarano.

- Dakle, i slepo crevo bi progledalo za ovo vreme, a ti sve gori. – rekao je prekorno ukočenom Marku.

Srbin je pokušao da mu kaže da nije baš tako, okolnosti, podvale, prevare i te stvari, ali nije mogao ni reč da izusti.

- Dosta si govorio, a malo rekao. – mahnuo je rukom Muhamed Muhidin Mustafa. – Nemoj da misliš da bi bog zna šta, ali neke stvari i energije su se složile tako da se ipak opet vidimo. Neću mnogo gnjaviti: niko ti više neće direktno pomoći.

Ispod Markovog nepokretnog lica zaigrali su i očaj i nada istovremeno.

- Vaskrsni svoju vučju prirodu. Ili ćeš uspeti, ili propasti k'o veliki jebač.

Dotakao ih je istovremeno i obreli su se na kijametu savremenog Užica.

- Pucaj! – oteglo se drugu Moši i automatske puške su opet zapraštale.

Junačka tela su se trzala, Musa i Marko su kričali i istovremeno su zaključili da bol ne prija ni besmrtnicima.

A i borba je bila suviše nerešena.

Laki trening crne desnice

Zvrrrr.

Spavač ušuškan u topli sendvič dva ćebeta i debelog jorgana se meškoljnuo, svrstao zvuk u prikladni san i jače stegao oči.

Zvrrrr.

Namrštio se, skupio u položaj fetusa i lice mu je poprimilo turobni izraz čoveka svesnog gde se nalazi i šta zvonjava simbolizuje.

Na treće zvonjenje telefona Eliot Nes je izvukao ruku ispod toplih pokrova, ispsovao nekog, tri puta ponovio da nema ni sat kako je legao i pojavio se u kancelariji za dvadeset dva minuta.

"Da sam znao, ne bih ustajao." prokleo je u sebi videvši da mu je prostorija puna nepoznatih ljudi.

- Ovo je štab. – prosto je rekao drug Moša. I ne gunđaj zbog premalo sna, ja nisam ni spavao. Već posle naše ulične pucnjave sam podneo neugodne raporte i primio naređenje za hitan sastanak.

Pogledao je ćutke ka mladom čoveku kratke, crne kose i naočalima sa metalnim okvirom.

- Vanredno stanje. – rekao je nepoznati. – Sve saobraćajnice su pod kontrolom. Svi koji odlaze i dolaze moraju biti legitimisani.

Na vrata je žurno ušao Todor.

- Izvinite što kasnim. – opravdavao se. – Predsednik opštine je već na putu prema Užicu.

- Idem ekspeditivno. – cvikeraš je otvorio fasciklu.

Todore, vi ste bili nadležni za kulturu šezdesetih godina i znate dosta.

Sin otadžbine i muž pokojne žene je potvrdio konstataciju nadajući se da nije došlo vreme polaganja računa, od čega je već dugo strahovao.

- Pronađite sve podatke o rušenjima na Slanuši, Kamenom koritu i Rakijskom pijacu i uz pomoć odgovarajućih službi uđite u trag svakom radniku, svakom predmetu.

Todor je otvorio usta.

- Veliki je to posao. – rekao je stegnutog grla.

- I hitan. – hladno je saopštio šef štaba. – Podatke o alhemičaru smo već uzeli iz kancelarije. Uveren sam da se ne ljutite.

Funkcioner je samo odmahnuo glavom.

- Slobodni ste. – nastavio je mladi čovek. – Inspektore, za vas nije bitno šta su naši najveći umovi zaključili i možete odmah preći na zadatak: ispitajte Rada Janjca i onog nazovi-kustosa Radovana Lakiće. Najkasnije do deset sati hoću iscrpan izveštaj. Prekoračenje službene dužnosti može se tolerisati ako izveštaj bude potpun.

- Razumem. – mrdnuo je Nesalomivi glavom.

Izašao je napolje zajedno sa Todorom i osećao se budnije nego ikad u životu.

- Šta je ovo, druže Todore? – pitao je kad su izašli na neumoljivi sneg. – Do pre mesec dana sve je izgledalo normalno, a onda je ovaj grad iskočio iz koloseka... Kao neki zajednički košmar...

- Ne znam. – društveno-politički radnik je bio slomljen kao čačkalica pod zubima konduktera "Rakete" kad mu putnik zatraži kusur. – Znam samo da je naša mala oaza izložena svetu i da više nikad nećemo rešavati sporove ljudskim dogovorom...

Otišao je prema službenom vozilu i Eliota je obuzeo osećaj da im je sudbina jedna, nedeljiva, bez obzira na prethodne razlike u moći, bogatstvu i broju ulizica.

Pored nekog od dobro izdubljenih nervnih tokova njegovog okoštalog pandurskog mozga bljesnula je neka zlokobna ideja, idejica čak, jedna od onih što se čine teškim ustajanja i rađanju pitanja o smislenosti svakodnevnog tabanja kroz život.

"Na posao!" stegao se i doterao misaone tokove pod konac, kako to već za službu treba.

Otišao je ka Carini i skleptanim kućicama ciganskog naselja na jednom laktu Ratarske ulice ne sluteći ni na momenat da je Rade Janjac u stanu Mice Prangije i Mice Dviske, namamljen trljkanjem prelepe Jelene o njegove prepune pantalone i uzbudljivim osećajima.

- Nemoj! – kukao je Ciganin.

Musa se suludo nasmejao i jače mu je stegao ruku oko tamnog vrata.

- Pevaj. – škripnuo je.

Rade Janjac je krkljao i kolutao očima dok je rezerva vazduha u plućima trajala, a onda je mahnitim potvrđivanjem glave dao znak da pristaje na saradnju. Musa je popustio stisak.

- U očima krijem tugu.... – zapevao je Ciganin drhtavim glasom.

- Hahahahaha! – zavrtio se Arbanas posle kratke neverice. – Ti si totalno lud! Znaš li šta te čeka sad?

- Nemoj, molim te. – zaplakao je Janjac. – Znam šta me čeka ako ti kažem... Moj Drug Dojčilo...

- Jebe mi se za Dojčila. – uozbiljio se Musa i uneo mu se u lice. – Ja ću ti kidati deo po deo tela sve dok ne kažeš ko ti je rekao gde možeš da nađeš ovaj mač.

Sečivo je sinulo i Rade je mislio da će izgubiti svest od užasa.

- Mimi iz Muzeja. – šapnuo je.

- Dobro je. – zasijale su Arbanasove oči. – Vrlo dobro. Neću ti kidati udove.

I bio je milostiv u granicama svojih mogućnosti: pustio ga je i strašni mač je siknuo rastavljajući nesrećnog Ciganina sa glavom za sva vremena.

- Dobar trening za Marka. – zadovoljno je briso krvavo sečivo.

Mica i "Peta Kolonija" su shvatili u šta su se upetljali dok su ubacivali obezglavljeno telo u džak, bacali ga u Đetinju i s gađenjem čistili krv koja je poprskala celu prostoriju.

- Sveto, neće ovo na dobro izaći! – zlokobno je prorokovao Žvalo. – Prikrivanje ubistva se neće svideti miliciji bez obzira na naše usluge Eliotu Nesu.

- Znam – muklo je potvrdio Klancara. – I ovaj novi besmrtnik je mnogo brz... Smislićemo nešto...

I odmah je znao da ga ni sto godina smišljanja neće izbaviti sa puta kojim je čvrsto krenuo.

Radovan Lakić Truli, zvani Mimi i 3M, otključavao je vrata Muzeja cupkajući od hladnoće – i pored poodmakle zime nije odustao od svoje koncepcije nošenja tenis patika u svim meteorološkim i društvenim uslovima.

Pokušavao je da se seti šta je to važno noćas sanjao: brojeve za Loto, dospeće pisma iz inostranstva koje menja sliku njegovog oskudnog sveta ili bračnu ponudu neke dobrostojeće matorke.

Ušao je i seo pribijajući se uz radijator.

"Sedam, dvadeset dva, pet..." pokušao je. "Ne, to nije bio loto!"

- Zdravo, Mimi. – rekao je nečujni Eliot Nes. – Nismo se dugo videli.

- Nesalomivi! – kriknuo je 3M.

Odmah je znao šta je sanjao: pokojnu babu Višeslavu kako ga zove da krene sa njom ka Velikoj svetlosti ponovnog rođenja.

- Šta ti imaš sa Dojčilom?

- Vanbračno dete.

Pukao je šamar.

- Prijaviću te. – nesigurno je rekao Radovan Lakić Truli i popio još jednu poštenu šamarčinu.

- Je li Dojčilo nabavio Marku sablju po tvom uputstvu? Viđen je u Muzeju, a to, priznaćeš, nije normalno ponašanje za jednog švercera.

- Hteo je da pokloni Muzeju prvi jugoslovenski video-rekorder. – odvalio je Mimi nekontrolisano.

Pljus.

Na vratima iz Nesalomivog ukazala se crna senka, ogromna, beskrajna i čovečuljak je pomislio kako ne bi bilo suludo da svisne na mestu.

- Dobro biješ. – rekao je Musa podzemnim glasom.

Eliot Nes nije razmišljao: okrenuo se potežući pištolj.

I dok je pucao znao je da pravi veliku glupost, a i da ništa pametnije nije mogao da učini: Arbanasovo telo se trzalo, licem je poleteo bolni izraz ali je zli osmeh ostao na kraju.

- Hahahahaha! – glasina je bila otprilike tri oktave ispod betonskog poda. – Nisi uspeo!

Polako je izvukao mač i stavio ga pred lice. Nesalomivi bi se mogao zakleti da je čuo duboku vibraciju, crnu, a bila je to samo pesma mrtvih duša koje su ga već danima čekale.

- A sad ja. – rekao je Musa.

Napravio je luk mačem i još jedna glava je začuđeno napustila telo.

Musa je seo na sto ne obraćajući pažnju na bacakanje trupa i šikljanje krvi.

- Nisam čuo. – rekao je tiho Mimiju. – Ko li je to savetovao Cigane gde da potraže stare i lepe stvari!

3M je pomislio da bi bilo vreme da postane Pravi čovek i umre časno, ne pristajući na saradnju sa tim zulumćarom i odmah odustao – taj tračak nade u milost je mnoge do sada pretvorio u pihtije.

- Kod Todora ima dosta toga. – progutao je tu prokletu loptu koja se gnjezdila u grlu. – Imao je kontakt i sa alhemičarem Makarijem...

Musa je saslušao gde taj stanuje, kakva je kuća i koliko ljudi je obezbeđuje i odsekao još jednu glavu.

Bio je prezadovoljan preciznošću reza i elegancijom kretanja ruke.

Glava vuka

Gore, na Prašinovcu, iz šarenih i znojnih snova izvukao se umorni Marko.

Mesec ga je probudio. Pun, snažan, navaljivao je kroz mali jednostruki prozor sa okvirima u obliku krsta. Vlaga okupljena na staklu davala mu je oreol.

- Ustao si. – Nasta je upalila svetlo. – Prespavao si ceo dan.

- Iscrpljen sam. – protegao se Marko Kraljević. Imao sam dosta rana, a i nisam se još potpuno povratio.

- Zakrpila sam ti odelo! – stara žena je bacila vučje krzno na krevet.

Tu je već bila kapa od glave vođe čopora i ćurak se pridružio baš gde treba – slika vuka.

"Vaskrsni vučju prirodu..."

- Priča se da ima vukova po brdima. – Luda Nasta je ubacila drvo u vatru. – Tošu Slepca sam videla u samousluzi – prvo se pravio da me ne vidi, pa mi je ispričao da vojska puca na životinje svuda oko Užica.

Svetlost meseca je davala čudan sjaj staklenim očima Markove kape.

- Idem! – uzeo je predvodnika čopora i izašao.

Napolju je bilo vedro i moćni sjaj meseca razarao je veze sa svakodnevljem.

- Auuu. – pokušao je Marko nesigurno.

Osećao se glupo. Krenuo je ka gradu i ponovio.

- Auuuuu!

"Ovo je već zvučnije." osetio je da mu ruke drhte.

- Auuuuuuuuuuuuuuu! – arlauknuo je iz pleksusa, bolno otegnuto. – Auuuuuuuuuuuuuuu!

Srce je počelo da tuče jače. Krv je zašuštala u ušima. Drhtanje se prenelo na celo telo.

Potrčao je nizbrdo urlajući sve glasnije i uverljivije.

U plavoj kući sa leve strane puta ustala je radoznala žena i odškrinula zavesu.

- Šta se to čuje? – Muž je sklonio "Politiku" sa lica i pridigao se.

- Vukodlak! – navukla je žena zastor.

- Auuuuuuuuuuuuuuu!

Jurio je , a više nije bio zadihan: uhvatio je dugi dah i ovako bi mogao kilometrima.

Iz senke je istupio golobradi policajac i pucao iz revolvera bez upozorenja.

Marko se samo podvio od udara, okrenuo se sa trzajem i strahovito zarežao.

Mladić u plavom je video oči i plamičak koji nije svojstven ljudima koje je dosad u životu sretao i besomučno odjurio.

- Auuuuuuuuu! – pozdravio je Marko sigurni Mesec.

Kucanje srca je protresalo celo telo i skrpljeni junak je osećao kako sa svakim udarcem snaga raste.

Kad je sišao na ravni deo, setio se dva imena; Vuk i Vikola, naravno, ne sluteći da su oba bila njegova i tajna u različitim životima.

Potrčao je pustim ulicama i posle nekoliko desetina koraka primetio kapije okićenu za svadbu, sa lukom od svetlog cveća. Stao je kao ukopan.

- Vučji zijev. – rekao je glasno i zarežao.

Saznanje o obredu u kome je provučen kroz odsečene usne ubijenog vuka zbog zaštite od uroka učvrstilo se u sred pamćenja.

Besno gledajući oko sebe polako je prišao kapiji i prošao kroz nju.

Osetio je da se nešto pomerilo, a sve je izgledalo normalno: isti sneg, ista ulica, iste kuće. Ni traga nekoj vidljivoj promeni.

Poriv da krene sprečio je početak mišljenja koji je pretio da ga zablokira u ovim vratima.

- Auuuuuuuuuuuu! – potrčao je.

Za nekoliko sekundi stigao je do velike raskrsnice ispred opštine i ukotvio se pored trepćućeg semafora.

Mirisi, stotine mirisa su strujali njegovim nozdrvama i bivali uredno klasirani ekstremno izoštrenim čulom.

"Mogu li pronaći magični vazduh skriven u flaši od venecijanskog stakla?" zapitao se a da to nije formulisao rečima.

Ušmrkivao je hladni vazduh, okretao se, podizao i spuštao i nijedan od nasrtljivih mirisa mu se nije učinio čarobnim.

I onda, negde na visini od pola metra iznad neutabanog snega, u pravcu zapada je našao trag – različit šmek.

Poznavao ga je, bio mu je jako blizak, ali nije mogao da se seti.

"Ništa razmišljanje – akcija!" sevnulo je celim novim bićem.

Prateći tanušni trag pošao je Glavnom ulicom.

Okolne zgrade su bile zamračene i osećao je svaki od nekoliko stotina ustrašenih pogleda iz lažne sigurnosti topline i nevidljivosti.

- Auuuuuuuuuuuu! – pozdravio ih je.

- Auuuuuuuuuuuu! – čuo je kasni odgovor.

Požurio je ispred mesta na kom se sukobio sa Musom Kesedžijom, potrčao kroz paljevinu Užica treći put i bio izranjavljen mnogim hicima, kleknuo je na sneg i ne trepćući se zagledao u velikog vuka, predvodnika čopora posle ubijanja onog čiju je kožu nosio.

Životinja je išla sredinom ulice, verovatno belom linijom pokrivenom celcem, polako.

Na ivici kruga od crvenog konca je kratko zastala, onjušila i ipak odlučila da nastavi.

Oprezno je prišao Marku i onjušio pokazujući na tren oštre očnjake.

Čovek je zabacio glavu, šakama okružio usta i zaurlao prema mesecu.

-Auuuuuuuuuuuu!

Na polovini krika i vuk se pridružio.

Onda je gurnuo Marka njuškom i igra je počela.

Gurkali su se, režali, valjali i lažno ujedali ne napuštajući granice kruga.

- Vidiš li to ovo? – pitao je drug Moša cvikeraša.

Šef štaba je ćutao, ali razbarušeni naučnik nije:

- Kult vuka je još živ u zabačenim krajevima Srbije. Njegovi pripadnici smatraju da je Srbin postao od vuka i da se vraća u vučje obličje kad umre...

- Ne interesuje me šta oni smatraju i veruju, već zašto se ovo što vidimo stvarno događa. – tiho je rekao cvikeraš kao da se plaši da zaigrani vukovi ne čuju glas iz kancelarije robne kuće. – Sa verovanjima i idejama je lako – brišeš ih i modifikuješ kako hoćeš, sa realnim, konkretnim činovima sve je teže.

- Reći ćete da sam budala ako vam kažem šta mislim. – uzdahnuo je naučnik.

- Hoćemo, ali kaži.

- Treba nekako navesti Marka da prođe kroz neku mini klisuru, može i veštačka, iskopana, na čijim stranama gore vatre ili sveće. To je jedan od recepata za neutralizaciju vukova. Svedočanstva kažu da se dešavalo da im se po prolazu usta zauvek otvore i tako postanu nesposobni da išta pojedu,,,, Možda bi...

- Glupost! – odmahnuo je rukom šef i ponovo se okrenuo neverovatnom prizoru. – Praznoverica.

Sa ulice su dopirali urlici.

- Moramo to uraditi tako da niko ne sazna, – tiho je rekao posle par minuta. – Obezbedite na taj način sve objekte za koje se može pretpostaviti da ga interesuju.

- Auuuuuuuuuuuu! – čulo se udruženo zavijanje Marka i velikog vođe čopora.

Raspleli su se, skočili na noge i pojurili prema istoku nestajući sa vidika službenim posmatračima.

Stali su tek ispred velike kuće, i Marko nije bio siguran ko ga je tu doveo.

Bljesnula mu je slika obećanog seksa, mnoštva predmeta iz starina i mučnog razgovora uz lošu rakiju.

I znao je da je tu.

Dve zveri su elegantno prošle pored izluđenog stražara koji je, čim su minule, bacio pušku i kapu i odjurio kući da se iskuka i napije.

Vrata su bila otključana i Marko ih je otvorio i propustio vuka da uđe prvi.

Todor, Umetnik I i Umetnik II su opet pili istu tečnost i pokušavali da proanaliziraju šta se dešava.

- Vuk. – jedva je pisnuo umetnik II kad je ugledao strašnu životinju.

Nije im laknulo ni kad se na vratima ukazao Marko Kraljević.

Ništa nije rekao. Mirisao je.

"Mislim da je to dole u podrumu." neko od vukova je pomislio. Ili oba u isto vreme.

Preteći si pogledali tri ljuta Srbina i otišli podrumskim stepenicama, a uplašeni nesrećnici su zaglavili vrata jureći napolje.

Marko nije upalio svetla – taj čudni mesec je prodirao i kroz podrumska okna pomažući mu da vidi desetak sanduka, okovanih.

Vuk je prišao jednom, lakiranom u crno, sa okovima od nekog sjajnog metala i okrenuo oči pobratimu.

Dvonožac je prišao, uzbuđen i položio ruke na mrtvu tvar koja je toliko patnji donela njemu, gradu i svima koje su ikad došli u vezu sa njom.

Prstom je prevukao preko zabojenog natpisa "ET IN ARCADIA EGO..." i srce mu je uzviknulo.

Katanca nije bilo – tek dve obične reze podsečene da se palcima uklone.

Uzdahnuo je, pretumbao po glavi mogućnosti i ljude koji su mu o tim mogućnostima govorili, stavio palčeve na reze i pritisnuo.

Ništa. Kao da gura Prokletije.

Zapeo je svom snagom, stenjući i opet nije uspeo.

- Zašto? – udario je šakom po neizmernoj čvrstini sanduka i odmah znao odgovor: Zlatnu knjigu nije za sebe tražio.

Vuk, koji je do tada mirno sedeo i posmatrao šta pobratim radi je skočio na noge i zarežao.

Svetlo se upalilo i na stepeništu su ugledali raspoloženog Musu.

- U-uu! Našao sam vas!

Borba velikog Srbina i velikog Arbanase u maloj Jugoslaviji

Četvoronožno vuk je zarežao i krenuo korak napred.

- Reci toj pudlici da se smiri. – Musa je opet potegao dugi mač.

Bio je krvav i Marku se činilo da može prepoznati krvne grupe Todora i dvojice umetnika.

- Vuk zna kako se raskida grlo.

Musa je pogledao vođu čopora i pripretio mu prstom, a onda pokazao ka tamnom kovčegu.

- Daj mi to. – naredio je. – Krajnje je vreme da se ovaj cirkus okonča.

- Da bi ga ti dao vili? – Kraljević je pitao ono što je već znao.

- Jašta.

- I ne interesuje te šta je unutra?

- Ni najmanje. To joj treba i daću joj – ono što meni treba dobiću! Hahahahaha!

- Obojica smo njena tvorevina. Jesi li ikad pomislio da nas je sačinila da bismo ispunili cilj? – pokušao je opet Marko. – Taj cilj je ovaj sanduk i kad ga preuzme, mi joj više nećemo biti potrebni.

Mala sumnja je zaigrala licem strašnog Muse Kesedžije. Ne predugo.

- Gušiš. odmahnuo je rukom. – Sigurno ima još planova sa mnom, ovo joj nije krajnji cilj. A tebe je davno otpisala!

- Ukoliko uspe da otvori kovčeg i upozna se sa njegovom tajnom, niko joj više neće trebati.

Arbanas je ćutao.

- Ja nisam mogao da ga otvorim. – priznao je Marko. – Nije mi suđeno to znanje i moć. Možda ćeš ti uspeti?

- Odmakni se, neverniče! Nego šta nego ću ga otvoriti!

Vukovi su se pomakli i Arbanas je pristupio kovčegu u kom se, možda, krije Zlatna knjiga.

Probao je palčevima, neće.

- Sad ćeš videti kako Musa dolazi do tajni i bogatstva! – pljunuo je u šake i podigao mač iznad glave.

Nije se koncentrisao ni sekunda – urliknuo je divlje i silovito udario u ono što je izgledalo kao drvo i sečivo je puklo na dva dela.

Iako iznenađen, brzo je reagovao: zgrabio je kovčeg i potrčao uz stepenice.

Marko je pojurio, vuk je skočio, ali kasno: Arbanas je bio brži. Zatvorio je vrata i stavio rezu.

- Vratiću se da vas pobijem! – obećao je.

Vuk je pojurio prema vratima i bacio se na njih punom snagom, bezuspešno.

- Ja ću! – promrsio je Marko.

Jedno, dva put i treći put su vrata izletela iz ležišta.

Pobratimi su izjurili iz kuće i videli Musi kako zamiče.

Vođa čopora nije čekao Marka – pojurio je, režeći opasno.

I Marko je pojurio, protrčao pored kontuzovanog ljubavnog para u kolima parkiranim u mraku oko razbijenog lampiona; pored policajca zaduženog za taj rejon i koji je smislio da je baš pravi trenutak za posmatranje zvezdanog neba i na prevoju brda ugledao tamnu mrlju u snegu.

Znajući, arlauknuo je.

I nije bilo odgovora.

Predvodnik čopora je ležao u krvi, odsečene glave i iskasapljenog tela.

"Dokopao se novog mača!" setio se Marko silnog blaga pokojnog Todora, Bog da mu dušu prosti.

- Auuuuuuuuuuuu! – oprostio se od vodiča kroz ovu noć i pojurio još brže.

I opet je krv tekla, i opet dugi dah i odsustvo sitnih bojazni.

Musu je stigao ispred crvene zgrade, baš kad se spremao da utrči u ulaz i podeli radost sa postavom stana crnila.

Zarežao je i izvukao Dimiskiju.

Musa je u ruci imao teški mač Templara, posvećen na čudan način, u obredu sa Hristom a bez hrišćanstva, ali sanduk nije ispuštao.

Kraljević je navalio žustro, Musa je uzvraćao i uzmicao prelazeći na drugu stranu ulice. Zlatna knjiga je i njega ugrozila.

Na prozore legendarnog stana nadžedžile su se Mice, i od ovog i od onog sveta, i Sveto Klancara sa svojim adrapovcima.

- Ako spusti sanduk, gotov je. – tiho je prokomentarisao vođa "Pete kolonije" i tako napravio jednu od većih grešaka u životu.

- Dole! – siknula je vila. – Preuzmite sanduk!

- Ali... – zatrokirao je Žvalo.

- Ako bude "ali", ja ću vam suditi! – besna energija je sipala iz Jelene i lice joj je bilo potpuno izobličeno. – A Musa će vas seckati na komadiće ako nam Zlatna knjiga izmakne!

Strčali su niz stepenice i stali pred ulazom.

Zveket metala sa druge strane ulice nije im se nikako dopadao.

- Lako je njima, besmrtni su. – huknuo je Sveto. – A mi smo ono malo naših života stavili u rubriku "rashodi."

- Ovo mogu da bacim. – gledao je Žvalo revolver sa rasprskavajućim mecima.

Jelenina galama ih je podstakla da savesnije pristupe izvršavanju zadatka.

Zaobišli su borce i došli Musi iza leđa.

- Musa. – progovorio je Sveto. – Ispusti sanduk i bori se, mi ćemo ga odneti Jeleni.

- Nije to posao za smrtnike! – viknuo je Arbanas. – Ali pričuvajte ga dok ne uštrojim ovo vučje štene!

Kovčeg, možda Zavetni čak, je tresnuo na uski pojas asfalta očišćenog od snega ispred knjižare.

Očajnici su ga dograbili i odvukli desetak metara dalje a mačevi su sve jače zvonili.

- Donesite ga gore! – zavrištala je Jelena.

- Ja ću ga predati! – viknuo je Musa i "Peta kolonija" je pametno poslušala bližu silu.

Oslobođen tereta Arbanas je krenuo u ofanzivu praćenu cijukanjem mača i sablje i priterao Marka do samog stakla iza kog su stajala učila.

Veličina čuda koje se na Glavnoj ulici dešavalo pobedila je strah – ljudi su otvarali prozore i izlazili na terase. Tamne senke su se nazirale i u mračnijim delovima ulaza i prolaza.

Biće da je i osećaj završetka neobičnih događaja doprineo tome.

- Udri ga, Musa! – kliknuo je Sveto videvši da je opasniji krpež u boljem položaju. – Iščupaj mu džigericu i baci kerovima!

- Mali, – drug Moša se u društvu buljuka plavih nečujno privukao čuvarima kovčega sa tajnom – nestani od te sandučine!

Obično spor Klancarin mozak ovog puta je sve sagledao i naredio ruci da izvadi revolver.

Rupa tačno među očima druga sa saveznog nivoa.

U trenu su se plavi i crni povukli sa čistine: "Peta kolonija" u uvučeni ulaz knjižare, policija iza ugla.

Zapraštalo je žestoko.

Musa je pojačao ofanzivu i široka leđa srpskog junaka su provalila izlog.

Arbanas se nesavesno uplašio staklene kiše i malo ustuknuo, a Marko je iskoristio poklonjenu pauzicu i uskočio u izlog. Učinio je to prilično trapavo srušivši pri tom stalak sa geografskim kartama. Smotuljci su se zakotrljali padajući pred junačke noge, a karta Jugoslavije, ogromna, razvila se ispružajući se od Marka do Muse.

Obojica su zevnuli kao ribe i upiljili se u šare, i kao da je pucnjava prestala, i sve se smirilo.

Bar im se tako činilo.

- Reci mi, – čuo je Marko svoj glas, umekšan, ublažen – gde je rudnik urana?

Pomičući se usporeno Musa Kesedžija je vrhom mača ponišanio na Žirovski vrh pitajući se otkud zna i zašto pokazuje, i već nije bilo ni misli ni pitanja – samo glava koja ječi i urla na nekoliko metara od velike trupine. Stajao je koji sekune i pao preko karte.

Glava je zapomagala i krkljavim zvukom podstakla neke tokove u telu – počelo je da puzi nesinhronizovano prema izvoru zvuka.

- Pravo! Pravo! – izbezumljeno je vrištala vila. – Još samo malo!

Telo se lomatajući približilo svojoj arbanaskoj pameti i otežalim rukama zagrabilo sneg; Marko je već kliznuo do glave, uhvatio za kosu, zavitlao nekoliko puta i hitnuo ka prozoru sa vilom i Micama.

Zavijajući luk, krvav tresak, onesvešćivanje radodajki.

Musa Kesedžija se pridigao i pružio desnu ruku ka nedohvatljivom prozoru postigavši time samo da se ljudi iz crvene zgrade panično uklone sa mogućeg pravca pokazivanja avetinjske spodobe.

Tajac.

Kad je klonuo, glava u kuhinji je rekla nestvarnim glasom:

- Nikad niko neusamljen.

I ludački sjaj u tamnim očima se ugasio.

Telo je doživelo brzu metamorfozu: s koca i konopca skupljeni atomi su užurbano hvatali zadnji vetar za Stari grad i ostavili iza sebe poluraspadnuto telo jednog nesrećnog gnjaveža.

Marko je gledao bez sažaljenja.

U njega jeste štošta prodrlo: fotografije, pokućstvo, diskretni signali znaci bića iz okoline i bio je skoro siguram u poreklo osnove na koju je dozidan, međutim, bilo je to nesvareno znanje.

- Jelena, – rekao je mirno, – silazi.

Zora heroja

I dok je vila drhtavo silazila mračnim stepenicama ne uspevajući da misli o namerama i posledicama, Marko je prišao šačici jada okupljenoj oko tamnog kovčega.

Razmišljao je da ih iseče kao repu zbog mnogih zasluga, razmišljao i odustao.

- Razlaz. – mrdnuo je brkom.

Nisu se zahvaljivali. Iščezli su kroz prolaz ka spletu uličica u kom su često zametali trag u stara dobra vremena bežanije pred Eliotom Nesom.

Znali su da im je život maločas visio o dlaci, ali nisu bilo preterano uvereni u konačno izbavljenje, s razlogom: u popodnevu zimskog dana koji se ušunjavao na izlogu turističke agencije pojaviće se oglas za organizovan šoping u Istambulu na koji će se skupno prijaviti, željni udaljavanja i mirisa Kapali čaršije.

Otputovaće u četvrtak, sa Micom Prangijom i Micom Dviskom, Radom i Mladom u potrazi za novim izvorom finansija, Peletom, Pilotom i Zvezdočatcem sa prvim pasošima i grupom milicionera nagrađenih sa naknadom u visini dva lična dohotka zbog "hrabrosti" ispoljene u složenoj situaciji i nemilim događajima.

Vođa puta biće Toša Slepac, honorarno, i ući će u novu misteriju: autobus nikad neće stići do granice, niti će biti pronađen bilo kakav trag dokad je sveta i veka.

Opet će pričati sve i svašta, i mnogi će znati ono što je nepojmljivo.

A te noći, svi koji su mogli gledati posmatrali su susret Marka Kraljevića i Lepe Jelene.

- Ne možeš mi ništa. – cvokotala je. _ Ne možeš me čak ni povrediti.

- I neću. – mirno je rekao Marko. – Evo kovčega. Kažu da će se otvoriti samo onome kome treba da se otvori.

Imao je osećaj...

(Vila je prišla, slabo verujući da joj protivnik daje takvu priliku, i raširila prste skupljajući energiju.)

Da..

(Uhvatila je rukama po propisu i palčevima gurnula zasune.)

Neće otvoriti, pored ostalog i zato što nije ni tražila već puštala druge da joj donesu gotovu Tajnu.

- Iiiiiii. – ciknula je nemoćno i pala.

- Sve je bilo uzalud. – rekla je uz osećaj da ponavlja nečije razočarenje.

- Može se uraditi nešto. – lukavo je rekao Marko. – Ali ne ovde.

Upitno ga je pogledala.

- Devojčice, – uhvatio je golu mišicu i pomogao vili da ustane – pođimo do Starog grada.

Uprtio je kovčeg na rame i pošli su put zgrada kao da idu u bolje sutra.

- Šta da radimo? – pitao je neko skriven nekog skrivenijeg, – Pucnjava ne vredi.

- Neka idu. Vojska je gore.

Kako su pored koje zgrade promicali, svetla su se palila i mravi su navlačili tkanine namenjene zaštiti od klime i raspoznavanju i istrčavali napolje. Telefoni su zvrčali, automatska centrala je šenula od preopterećenja svojih električnih nerava.

Gore, na Starom gradu, neke straže su odmah pucale, neke vikale "Stoj!", zadnja ih je pustila na mig dalekovidnog komandira.

Užice je vrilo.

Prošli su uskom stazom, Marko napred a Nova Mica vrlo sužene svesti i zagledana u kovčeg pozadi, i pre izlaska na širi deo prošli pored zakamufliranog Fatmira.

- Bizmilah! – uzviknuo je iz neutvrđenog razloga i garom od spaljene džamije Ebu'l Fetha čuvanom na skrovitom mestu kompletirao crni krug prečnika desetak metara,

Vila se divlje okrenula oko sebe i utekla do sredine kruga.

- Rasturi krug! – vrištala je na Marka.

Junak je spustio sanduk na sneg i seo na njega.

- Zašto? – pravio se mrtav. – Dečko se baš trudio.

- Rasturi, budalo! – plakala je. – Moraš me poslušati ja sam te stvorila!

- Ili razorila?

- Ženo, sećaš li se? – Fatmir je zaplesao dervišku igru i otegnuto pevao.

Dolazeći iz usahlog grma je izvadio amforu sa pri paralelne crte zasečene u drevnoj glini i stupio u krug igrajući sve življe.

- Ne! Odlazi! – skupila se vila-Jelena – Nova Mica. Daću ti blaga! Tela! Novi život.

Fatmir je igrao i pevao, i prilazio sve bliže hrpi očaja šćućurenoj na sredini kruga.

Kad je zora izbledela zvezde na istoku, stao je.

Prišao je vili gurajući ispred sebe amforu sa otvorom okrenutim napred.

- Unutra je nešto što voliš... – podmetao je otvor Jeleni pred oči.

- Ne... Neću! – okretala je glavu.

- Unutra je nešto čemu ne možeš odoleti...

Marko je začuđeno posmatrao kako otpor strašnog stvora kopni.

Vila je, drhteći, podigla pogled, videla na dnu amfore nešto samo njoj i Fatmiru poznato i grozno kriknula. Vetar je jauknuo i Jelenino telo se ložilo bez trzaja.

Turski vojnik je, pevušeći, uzeo pripremljenu masu za zatvaranje i zapečatio jednu burnu sudbinu.

- Ti je radnu? – pitao je Marko kad se Fatmir vratio iz podzemlja praznoruk.

- Jah. – zadovoljno se nasmejao turski stražar. – Ovih dana sećanje mi se sve brže obnavljalo i shvatio sam da nisam tu zbog kamenih puteva, već zbog one dole, ime joj se ne pomenulo!

- Ko te je podučio i ostavio?

- Toga se još nisam setio.

Malo su ćutali.

- Vidim, kaurine, našao si zlatnu knjigu? – prekinuo je Turčin tišinu.

Na Dovarju je već bilo svetlo.

- Kao da nisam – uzdahnuo je srpski heroj. – Ne mogu da ga otvorim. Otprilike zato što ga nisam za sebe tražio.

- Otprilike. – Fatmir je prišao i kucnuo o drvo sanduka. – Digni se da pokušamo zajedno.

Kraljević je poslušao. On za jednu, Fatmir za drugu rezu i trt.

Onda su založili vatru, oduševljeni, smatrajući to mudrim potezom i bacili kovčeg.

Boja je popucala, potprištila se, malo zelenkastog plamena je liznulo dajući nadu ratnicima da su kadri tajne da rešavaju, i ništa.

Izvukli su iz pećine još suvog granja i vatra je zapraštala dižući se do zvezda. Metalni okovi su se usijali, a to nazovi drvo nije popuštalo.

Pogledali su se stideći se jedan drugog i seli na hladne zidine.

- Ni silom nije lako. – uzdahnuo je Marko.

I onda je pukao nečujni i nevidljivi grom u srcu crnog kovčega.

Brdo se streslo kao Musa Gnjavež Ivandić pri prvom dodiru Šarene Mime.

- Drž' se neverniče! – stisla se slika Fatmira u ukočenim Markovim očima.

Sa Bioktoša kriknu gavran i sve ptice kraja zagrajaše i u niskom letu odmahaše ka Starom gradu. Kovčegu.

Proletele su kroz Turčina, Marko je golemim šakama čuvao lice od bezbrojnih udara sluđenih vrabaca; nad kovčegom su naglo poletele u pravcu kojim je skrpljena duša gorostasa nesvesno stremila.

- Ene, tata, vulkan! – kliknulo je razmaženo dete zbog istrajne dernjave prisutno na Bioktošu i popilo od isprepadanog i konfuznog roditelja prvu šamarčinu u životu.

I kad se živi tornado ispružio do samog neba, nevidljivi kino – operater je zaustavio film – hiljade ptica su ostale zamrznute gde su se zatekle.

Minut ćutanja za neke drevne duše i iskre svih boja su zavrcale iz nedodirljivog srca Tajne, obuhvatajući magično jato bojeći sve pernate jedinke u tople boje i puf! mukli plamen je zažario zenice svim posmatračima.

Na nebu više nje bilo ničega sem strašnog krika sastavljenog od mnogih vapaja umirućih ptica.

Vatra je bile ugašena.

- Kladim se sa ni sad ne možemo otvoriti. – progutao je knedlu Marko.

- Ne moraš. Slažem se.

Gorostas je ustao i uhvatio kovčeg. Koža je cvrknula pukla i zamirila se – samo je trepnuo od kratkog bola.

Digao ga je iznad glave i bacio u hučnu Djetinju.

"Možda ću te opet tražiti." pozdravio ga je.

"Hoćeš." odjeknuo mu je u tintari Fatmirov glas. "Od toga se ne odustaje dobrovoljno."

Kad se junak okrenuo, stražara više nije bilo.

Vest je do grada stigla pre Marka, bez razumevanja a sa mnogo tumačenja i raja je na volšeban način zaključila da je taj u vučjoj koži pozitivan lik, junak čak.

Kod Aleksića mosta ga je dočekao orkestar "Nova kalafonija" svirajući "Svilen konac", pa "Budi se istok i zapad", prateći ga na sigurnom rastojanju.

Razlegao se aplauz, poklici pozdrava.

Užice je pevalo za Marka.

Negde kod Trga u centre za kontrolu usmenih iskaza je uletela euforija i pobrkala mu lončiće. Stao je na saksiju za cveće, pokretom ruke dobio tišinu i ponovio grešku svih koji su uspeli da se odmaknu od svog težišta i procene se iskosa: započeo je popovanje o smislu življenja, uzaludnosti bavljenja svakodnevnom farsom i glumljenja uloge zadate okolinom.

Uobičajena žvaka tipova kojima je za dlaku izmakla tajna.

- Šta ovo sere? – pitao je kontrabasista "Nove kalafonije" nekog do sebe. – Uči nas življenju?

- Jašta! – složio se violinista. – Gde je on bio kad smo mi prodirali u unutrašnje svetove?

- Iza je neka politika. – tek se javio onaj do kontrabasa. – Naš sindrom: dobro se i pošteno bori, loše miran život organizuje.

Negodovanje je jačalo uprkos strahu od besmrtničkog gneva.

Iako asfalt, iako Trg, odnekud us izronile kamenice i odaslate ka govorniku.

- Dosta toga! – kriknuo je neko.

Marko je zarežao i isukao sablju.

Gomila je ustuknula i osula kamenicama još žešće, terajući Marka da se povije i siđe sa saksije.

- Dosta nam je popovanja! – lanuo je Toša Slepac poluglasno, tek da ga okolni bacači kamena s ramena čuju i proknjiže kao njihovog.

Kiša kamenica je jačala i Marko se psujući povukao do mosta na Djetinji i zapanjen stao; sa druge strane od Međaja, dolazila je veća masa od ove koja ga je pratila. Putnici su na autobuskoj stanici napuštali autobuse, raspitivali se i dobijali odgovor da se radi o besmrtnom agitatoru neprihvatljivih ideja o odbacivanju regularnog življenja, valjda radi nekog hipičenja ili prosjačenja sa čančetom za rižu u rukama; dugački voz je stao na otvorenoj pruzi i svi iz njega su solidarno napunili džepove oštrim kamenjem sa nasipa i požurili da doture džebanu jurišnim odredima.

Samo Nasta je nepomično stajala, ona je luda, to se zna, i nekako tužno posmatrala kako se Marko penje na drvenu ogradu mosta izgrađenog na mestu Kasapčićevog moste, gleda u ljude s nevericom i baca se u mrku vodu.

Stresao se od hladnoće.

Ko zna zbog čega setio se Nastinog blaga i izvadio kutiju sa šatro zelenom minđušom i pustio je da se pridruži njenom paru ispod kamena pločaka.

Kamenje je nemilice padalo i bio je prinuđen da zapliva nizvodno, nadajući se da će bar u Krčagovu moći da se izvuče, osuši, ispava i produma malo oko zadnjih događaja. Klinac: iza krivine je ugledao figurice okupljene sa obe strane reke.

Sad je već pljuskalo i stenje. Bilo je jakih i besnih i među pogođenima govorom o sopstvenoj lažnosti.

I plivao je dalje, i dalje, već je bio i umoran, a tamna nit na obalama se nije prekidala. Udarci su dolazili i sa mostova: železničari su nekako uspeli da strovale veliki blok mermera sa vagona namenjen za mini piramidu nekom povratniku iz inostranstva rodom iz Murtenice i za malo ga promašili.

Sevojno: radnici pušteni iz fabrike stenju dodaju i bakarne otpatke, čak i cevi.

Požega: meki i neprijatni udarci trulih jabuka i konzervi kojima je prošao rok trajanja.

Kod brana u Međuvršju i Ovčarsko-Kablarskoj klisuri radnici su ga odbacivali od ustave sa dugim čakljama. Jedva je uspeo da se prevuče skupa sa Moravom.

I tako u svakom gradu, i u slabo naseljenim predelima.

Dunav je već bio potpuno spreman za njegov dolazak. Doplivao je Velikom Moravom praćen sa stotinu čamaca i desetak plovećih kućica. Posada ga je udarala veslima, bogati vlasnici butika su naterivali moćne glisere na njega i pokušavali da ga iseku elisom.

Turisti su stizali iz cele Evrope briljantno organizovanim i preskupim čarter letovima. Oni su dolazili na severnu obalu i kupovali od cigana "originalno kamenje sa užičkog Starog grada", bacajući ga na plivača sa osmehom, više rekreativno.

Maharišijevci, popovi, sveštenici, vođe kojekakvih sekti.

Napaljeni učitelji besni zbog poduka prenešenih preko informativnog lanca uz posredan komentar oslobađali su đake sa nastave i organizovali kamenovanje na zviždaljku.

Na hidroelektrani Đerdap Rumuni i Jugosloveni su pokazali značajan stepen međusobnog slaganja i opičili sa obala, prevodnica, tegljača i šlepera. Bilo je pokušaja da ga zatrpaju sa dvesta hiljada kubika peska.

Bugari, koji su ga stalno svojatali i tvrdili da takav junak Srbin ne može biti ni pod razno, bratski su ga dočekali primitivnim katapultom i naneli mu dosta bola.

Radio je rekao da je nepoznati plivajući objekt iščezao u Crnom moru, izmakavši radarskoj kontroli, vazdušnom osmatranju i praćenju velikim brodovima. Neka druga vest je bila da velike sile užurbano šalju svoje flote i da je oveća grupa mladih Albanaca otputovalo tamo s namerom da pronađu tog napasnika i osvete Musu Kesedžiju.

I TV je nešto pričao, i umukao.

Tada je Fatmir, koji je sve to znao kao da je gledao, izvukao "Drinu" bez filtera, seo prekrštenih nogu i zapalio.

Gledao je grad u magli i razmišljao kako bi bilo lepo da niz Đetinju naiđe brod od posebne sorte, kome ne smeta što je reka mala, kamenita i mutna, sa ostalim amforama rasutim po belom svetu i njihovim čuvarima, zastane i pokupi ga i otplovi istim putem kao i simpatični kaurin.

Pušio je blaženo se smešeći, znajući da to je može biti, sem možda u verziji neke babe na umoru u domu za stare pored Morave, ali šta ga je koštalo da mašta.

Ispušio je duvan i pažljivo osmotrio okolinu. Vila je sad imala iskustvo više i bilo bi dockan da otkrije njeno oslobađanje po fijuku vetra i seriji ubistava radi nabavke tela, Morao je pronaći signale koji se pojavljuju danima i godinama pre događaja – neki osmeh ili čudan komentar polovine zaljubljenog para, iznenadnu iskrenost kod lažova i apsolutnu istinu kod iskrenog... Uzletanje zvezda... Bilo šta...

Ustao je i zevnuo kad je dan minuo. Ušao je u pećinu, pomilovao brižno amforu sa tri paralelne crte i zaspao pored nje.

"Ako sretnem Šeika," pomislio je pred potonuće, "moram ga pitati šta je sa Markom Kraljevićem. Dobar je to momak, mada malo nesređen..."

KRAJa nema, jer već kad sam slovo "J" udario neko je zaključio da Žetinja jeste plaha i da sve odnosi u nepovrat, ali da se Tajna, Zlatna knjiga ili To, nazovimo ga kako god hoćemo, ne može nikako uništiti. I počeće.

// Projekat Rastko / Knjizevnost / Srpska fantastika //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]