Nikadorski hodočasnik

ZNAK SAGITE

biblioteka književne fantastike, knjiga 29

Izdavač

IP "FLAMARION"

Urednik: BOBAN KNEŽEVIĆ

Recenzent: Zoran Živković

Sadržaj

Gospodin Čempres
O zebri i ibisu
V.R.T.
Upomoć, blago!
"Stormberry Fields Forever"
Nikolajev detektor snova
Teratogenija
Haj Ho
Folden Vas
Paragraf sedmi
Ugasite mesec
Moj Ti Ja Kaže
Avioni, dirižabli, rakete
Veliki kavez
Grethen je iza vrata
Pakao svitanja
Praznici u gradu
Ja sakupljam sate
Ko uzjaše dugu
Prodavac kiše
Dijamantina
Dani pod brestom
Muharem i kvantne mačke
Gde je Artur
Paukova tužbalica
Afrika
Ljubimac
Uz Anđeliju
Raj, navigatore
Ljudi i vukovi
Držite Viljema!

Pogovor Miodraga Milovanovića

Joakim je sanjao naricanje bilja: lavež jasmina, riku trandavilja, vrisak kopriva. Nije to bio san prepun dramatičnih obrta i mračnih nagoveštaja, kao što bi se moglo očekivati: samo hlorofilna tuga, bez početka i kraja. Neko drugi sve to možda bi smatrao dosadnim.

Jadikovka se odvijala uz pratnju spokojnih i na svoj milenijumski način svečanih hrastova kitnjaka, a Joakimova pluća ispirali su mirisi svežine. Kada je budilnik zazvonio spavač se probudio, a dah šume i dalje je ostao s njim.

Joakim zažmirka i pridiže se u krevetu. Prozor njegove sobe koji je gledao na bulevar Esperancija, grad Sveta Klara, bio je prekriven žaluzinama i u sobi je vladala prijatna polutama. Nekoliko trenutaka Joakim je samo sedeo i udisao vlažni, prijatni miris zelenila, ne razmišljajući odakle ovaj potiče. Prošlo je izvesno vreme pre nego što je shvatio da mu neko stoji kraj kreveta i netremice ga posmatra.

Okrenuo je glavu oprezno, kao da očekuje da vidi kako mu na jastuku leži zmija otrovnica i odmerava ga sa zanimanjem. Mir i tišina nastavljali su se kao da se san o hrastovima produžio na javi. U krevetu nije bilo gmizavaca. Umesto toga, Joakim ugleda na sredini sobe nešto tamno i toliko visoko da je dopiralo gotovo do same tavanice.

Nije čovek, pomisli on i oseti kako ga pred siluetom u polumraku prožimaju trnci. Oprezno je ustao iz kreveta, zakoračio i tek onda shvatio u šta gleda. Jedno vreme samo je stajao otvorenih usta, ne pokušavajući da pojmi šta se dešava.

Na sredini spavaće sobe uzdizala se palma tamnih, kožastih listova. Joakim spusti pogled i vide da joj korenovi izbijaju ravno iz parketa spavaće sobe i da su uz put rascepili skupocenu prostirku. Obilazio je biljku, siguran samo da je prethodne večeri nije bilo. Uštinuo je sebe do krvi da bi se uverio da to hrastov san ne produžuje dalje nego što ima pravo, ali prizor se nije menjao. Aha, govorio je Joakim sa puno razumevanja, aha, baš kao da se radi o čarobnoj reči koja sve razjašnjava i dovodi na svoje mesto. Potom dohvati jedan list, lepezu ravnih i kao navoštenih krakova, ovaj mu papirnato zašušti pod prstima. Naglo povuče, a list se uz rezak zvuk otkine i ostane mu u ruci. Miris zelenila bio je nešto jači.

Onda je čuo glasove.

Sa ulice su dopirali uzbuđeni žamor i prepirka. Nekoliko trenutaka Joakim je samo slušao, pokušavajući da razazna pojedinačne govornike. Onda primeti da se ne čuje ni jedan jedini automobilski motor. Uzbuđeno je podigao žaluzine i otvorio prozor.

Zapahnu ga miris svežine i zelenila, mnogo jači nego do tada. Joakim zatrepta, ne verujući očima.

Podno prozora pružala se šuma. Visoko, senovito drveće dizalo se iz asfalta i širilo krošnje između fasada bulevara Esperancija. Stoletna debla probijala su se iz pločnika i automobila, a puzavice se obavijale oko parking satova i uličnih svetiljki poput mlađih sestri pitona. Jedan saobraćajac zbunjeno je tumarao između stabala sa stop znakom u ruci.

Joakim žurno navuče mantil preko pižame i pohita iz spavaće sobe. Na izlazu iz stana saplete se o kupinov žbun koji se širio preko golog betona hodnika i umalo pade. Ubrzo potom obreo se na ulici.

Dan je bio sunčan i kristalno prozračan. Joakim je omamljeno hodao ulicom, a oko njega ljudi su žurili, gestikulirali i raspravljali. Pokuša da zapodene razgovor sa nekoliko prolaznika, ali niko nije obraćao pažnju na njega. Drveće je virilo iz fordova i ševroleta i njihalo granje nad njegovom glavom. On ugleda kako neki brka sa ručnom testerom pod miškom češka glavu pred desetmetarskim kestenom koji mu je zatvarao vrata garaže.

Pesmu je začuo kada je stigao do raskrsnice sa Tekumsehom. Glas pevačice bio je mlad, devojački, pun spokojstva i dobrog raspoloženja. Joakim pođe napred, radoznao da vidi prvu osobu koja nije izgubila glavu pred zelenom invazijom na Svetu Klaru. Između stabala ugleda devojku u bluzi kaki boje, sa crvenom trakom oko glave. On joj priđe bliže. Devojka je držala noge u fontani sa lokvanjima i gledala kako joj ribice grickaju prste.

"Teksaški sabal", reče devojka i pokaza prstom. Joakim spusti pogled i vide da u ruci još drži otkinuti list palme iz spavaće sobe.

"Zdravo", reče on. "Ti kao da jedina imaš predstavu šta se ovde dešava."

Nasmešila se detinje, široko i rekla: "Možda i imam."

"Zašto ne kažeš i meni? Ko si ti?"

Ponovo se razoružavajuće nasmešila.

"Amelija Kasima, student botanike... postaćemo vrlo traženi ovih dana, znaš?" reče ona. "Kaži mi, kuda odlazi bilje kada umre?"

"Molim?"

"Čuo si šta sam te pitala. Kada ih posečemo, stabla ne nestaju, već idu u drugu dimenziju. Nisi to znao?"

"Ne", reče Joakim, ne skidajući pogled sa nje.

Namrštila se.

"Nemoj da me gledaš kao da sam ćaknuta. Zar nisi slušao radio od jutros? Nisam to ja izmislila. Sve vrvi od izjava umnih naučničkih glava. Navodno su nedavne probe novog oružja nešto poremetile u odnosima dimenzija vremena i prostora. Kako god bilo, na radiju kažu da nam se vraća sve ono bilje koje je umiralo milionima godina."

"Da li je to istina?" reče Joakim. "Hoćeš da kažeš da ćemo biti zatrpani zelenilom?"

Uzdahnula je. "Ako je tačno to što kažu, onda je ovo verovatno kraj sveta kakav poznajemo. Kada sam dolazila videla sam nešto što je ličilo na praistorijsku preslicu... Znaš li šta je to? Biljka koja je živela u doba dinosaura. Možda ćemo se ponovo sresti sa očevima naslaga uglja." Praćaknula se, a ribice sa razbežaše od nje.

Zajedno su ćutali neko vreme. Joakim iz daljine začu glas spikera sa radija koji je dramatičnim tonom govorio kako se invazija biljaka spustila sve do Januarske Reke. Ljudi su pijano promicali preko trga.

Pa to je propast civilizacije, pomisli Joakim. Saobraćaj, prođe mu kroz glavu, da li je sve ovo silno drveće išta ostavilo od saobraćaja? Ima li mesta koja su pošteđena?

On ostavi devojku na fontani i pođe dalje prema raskršću Sarpenteus.

Trebalo bi da sam očajan, pomisli Joakim. Bilo bi prirodno da drhtim pred dolaskom drugog sveta. Ali zbog nečega to se ne događa.

On zamisli bombe i projektile obrasle bršljanom, topovske cevi iz kojih raste šeboj. Tenkove olistalih gusenica. Da, moram pažljivo da razmislim šta se menja na gore, a šta na bolje, pomislio je. Možda nije sve tako crno.

Kada je zašao u čestar raskršća Sarpenteus, Joakim za leđima ponovo začu devojčinu pesmu. Dok je razmicao kruto, lisnato granje oko sebe, radio na ulici govorio je kako izviđački sateliti javljaju da severni pol lagano zeleni.

O ZEBRI I IBISU

Bila je nedelja, rano jutro, kada su četvorica došljaka stigla putem od džungle da vode Nuamvegija.

Bez pitanja banuli su u kolibu i zaputili se prema ležaljci u kojoj je spavao, sve gazeći po brojnim unucima i praunucima. Nisu se ni osvrnuli na psovanje Ulale i Hare, Nuamvegijeve dve najmlađe žene. Njihov predvodnik bez mnogo uvoda dohvati starca i protrese ga tako da ovome smesta iz glave izlete san o flamingosima i sakri se negde među kokosima.

Nuamvegi se zagleda u pridošlice sa više razumevanja nego ozlojeđenosti. Po ukusno aranžiranim ukrasima od ljudskih kostiju odmah je prepoznao stanovnike grada. "Nevolja?" upita, upotrebivši pravu reč za izraze u njihovim očima.

"Velika", zabubnja predvodnik. Bio je ogroman čovek, sam sebi spomenik, vrata gotovo da nisu bila dovoljna da ga propuste. Odmah se videlo da je značajna ličnost: čak se i mrštio sa mnogo autoriteta. "Moraš neodložno poći sa nama do grada, Nuamvegi."

Starac se polako iskobelja iz ležaljke, skide sa grudi buba švabu koja je tamo dremala zajedno s njime i sa puno poštovanja spusti je na pod. Onda opaše pregaču, prstima obriše krmelje iz očiju, uzme štap u ruke i bio je spreman za put.

Do grada su se vozili zemljanim putem pored zasada banana i manioke. Išli su u starom armijskom džipu koji je kašljao, izbacivao oblake plavog dima i toliko tandrkao da je u njemu bilo gotovo nemoguće razgovarati. Svejedno je Nuamvegi, kao i uvek, sve vreme stremio neostvarivom i shodno tome propitivao posetioce o prirodi njihove nevolje, a potom se naprezao se da čuje svaku reč.

"Prošle noći došli su nam posetioci", zagrmi predvodnik, kome je ime bilo Zula; i kada je galamio, činio je to dostojanstveno.

"Posetioci", potvrđivali su revnosno pomoćnici.

"Sišli su sa neba na glavni gradski trg sve koračajući po vazduhu", mrgodio se Zula dalje. "Ko zna odakle su stigli. Jedan od njih ima telo čoveka i glavu zebre. Drugi izgleda kao ružičasti ibis, ali ume da govori."

Jednom kada je uhvatio zamah, Zula kao da je još više rastao od autoriteta. Džip je opasno pretezao na njegovu stranu i Nuamvegi je bio siguran da točkovi na drugoj uglavnom veslaju vazduh.

"Kažu da su demoni", takmičio se Zula sa motorom džipa, "i da su došli da nas podvrgnu kušnji. Zato nam je potrebna tvoja pomoć."

"Moja pomoć." Starac se češkao po glavi.

"Dva demona rekoše da dovedemo jednog običnog čoveka koji bi dao glas i presudio u vezi sa sporom između njih. Kažu da ćemo platiti krvlju ako ne poslušamo. Sudija Aulu savetovao je da pođemo po tebe, jer se nekoliko puta uverio u tvoju mudrost."

"Ali šta će biti ako pogrešim?" upita Nuamvegi.

Na to pitanje veliki čovek samo je treptao i naročito značajno gledao u starca.

Kada su stigli, oko trga već se okupilo mnogo sveta. Policija i vojnici napravili su kordon i megafonom davali nepotrebne i zbunjujuće naredbe masi. Dvojica demona sedeli su na travnjaku podno spomenika revoluciji izrađenog u dalekom Nikadoru i ćaskali. Kada Nuamvegi stiže, masa se utiša, a kordon se razdvoji da ga propusti.

Dan je bio neobično vreo. Nuamvegi se sporo zaputi prema dvojici demona koji, čim ga opaziše, prestadoše da razgovaraju i počeše netremice da ga posmatraju. Izgledali su upravo onako kako ih je Zula opisao: ibis i zebra. On priđe i isprsi se koliko god mu je to dopuštao teret godina obešen na oba ramena.

"Ti si čovek iz naroda čija mudrost treba da presudi u našem sporu?" reče Zebra. Glas mu je bio njiskav i zvučao je kao da se ruga.

"Ja sam taj", odgovori Nuamvegi.

"Onda znaj da smo došli ovamo sa neba zato što jedan od nas treba da postane kralj svih vaših zemalja. Obojica bismo krunu mogli dobiti silom, jer naše moći su neizmerne", reče Zebra. On mahnu rukom, a kržljavo stablo lungana pored njega pretvori se u termitnjak. Odatle pokuljaše ugojeni beli mravi. "Ali zakoni neba zahtevaju da čovek iz naroda odluči koga bi od nas za vladara."

"Upozoravamo te da je jedan od nas anđeo sreće, a drugi demon bola", dodade Ibis. "Ukoliko izabereš prvog, živećete u blagostanju, rod na poljima umnogostručiće se i deca će vam biti vesela i debela. Ukoliko izabereš drugoga, na zemlju će se spustiti vatrena oluja koja se neće gasiti deset godina."

"Razume se, odluku moraš doneti sam. Takav je Zakon." reče Zebra.

"A zar nije trebalo", reče Nuamvegi zamišljeno, "da nas neko najpre pita hoćemo li nebeskog vladara?"

"Pa evo, upravo pitamo", odvrati Zebra. Demonov glas je sada nepobitno bio podsmešljiv.

"Možeš i ti nama postaviti pitanja, i to tri", nastavi Ibis. "Posle toga moraš odlučiti."

"Takav je Zakon", ponovi Zebra.

"U redu", reče starac. "Zebro, reci mi ovo: ko je od vas demon bola?"

"Naravno, on", reče Zebra. Svetlo u očima vragolasto mu se caklilo. "Ja sam, sa druge strane, oličenje dobrote. Zar se to ne vidi na prvi pogled?"

"Ibise", reče starac. "Ko je demon bola?"

"On", zakrešti uvređeno Ibis. "Kako se usuđuješ da misliš drugačije?"

"Bojim se da ti je preostalo samo još jedno pitanje", saopšti mu Zebra.

"Već osećam miris vatrene oluje", reče Ibis.

"Tu je, iza samog obzorja", potvrdi Zebra.

"Naravno, vama je poznato da niste prvi", reče Nuamvegi kao da se radi o nevažnoj primisli koja mu je tek sad pala na pamet.

Ibis zausti da nešto kaže i zastade. Zebra ga nesigurno pogleda.

"Nismo prvi?"

"O, pre vas su dolazili mnogi", reče starac i odmahne rukom. On se obazre oko sebe, pljucne na zemlju i nastavi:

"Prvi je bio Anđeo patnje. Došao je uz veliku pompu i galamu da bi narod Maulu podario, kako je rekao, blagoslovom podela i razdora. Za njim su stigli Demon Očajanja, Veštica Taštine i Anđeo Pohlepe. A potom i mnogi drugi, dolazili su i odlazili. Da vam pravo kažem, bilo ih je toliko da smo već izgubili račun."

Starac napravi pokret kao da će da se okrene i ode.

"Stani, stani", zabrza Zebra. Starac se ponovo okrene.

"Zar... nećeš postaviti poslednje pitanje?" upita Zebra. Glas mu je bio nesiguran. Ritual na koji je navikao pošao je kako ne treba. Umesto da se ponaša pokorno, starac je razgovarao sa dvojicom demona kao sa sebi ravnima.

"Zašto?" upita starac i zakikoće se. "Šta vas dvojica možete učiniti što drugi već nisu pre vas?"

"Stari", naroguši se Ibis, sakupivši sav autoritet. "Pripazi na ponašanje ako ti je stalo do glave."

Nuamvegi ga je gledao kao da je upravo ispričao dobru šalu.

"Nije valjda da si ozbiljan? Nego, dosta je bilo. Čistac odavde, obojica. Iš, čapljo! Gubi se, magareća glavo!"

Starac okrene demonima leđa, pun prezira. Na trgu zavlada tajac. Onda, jedan po jedan, dvojica demona posramljeno se rastope u vazduhu i nestanu, ostavivši za sobom zadah sumpora.

Preko parka stizao je Zula, krupniji i gojazniji nego ikad, valjao se preko sparušenih travnjaka i staza.

"Građanine Numa... Namu... no, kako god, valjano si obavio svoju dužnost. Naravno, znao sam ja da iskustvo starosti deluje britkije od mača."

"Tja", reče Nuamvegi. "Odmah sam video da su varalice."

"Ali kako?"

Nuamvegi sleže ramenima i ne odgovori. Polako, sve se oslanjajući o štap, on pođe prema kordonu, ostavivši Zulu samog na trgu. Tam tamovi već su počinjali da slave, palmino vino točilo se i među narodom i među policijom.

Zaista, pomisli Nuamvegi, ovu dvojicu bilo je lako prepoznati. Ali bilo je slučajeva kada je to bilo mnogo teže, jer njihovi prethodnici znali su ono što Zebra i Ibis nisu.

Da bi bili uspešni, pravi demoni moraju imati ljudski lik.

V.R.T.

(pretposlednja revizija stvarnosti)

Vojnu koračnicu iz razglasa smeni tiha muzika Naša Novalisa, zvezde urbijanskih teatara. Maršal Gavrilo Adamant, načelnik generalštaba vojske Urbije, prihvati to kao izraz dobre volje domaćina. Iako do otvorenih sukoba nikada nije došlo, do skora nije bilo ljućih neprijatelja od Ujedinjenih Država Urbije i Republike Horbije. Decenijama su fabrike u dalekom Nikadoru proizvodile za obe strane razne anihilatore, zemljogute, nebotrese, oružje obično i geološko. Rat zastrašivanjem protivnika daleko je dogurao i ponekad je donosio ploda.

Sve je počelo prodajom postrojenja za nagrizanje, razdvajanje i preradu vremena. Nikadorski proizvođač digao je u Horbiji pogone za poliranje vremena, uz ispravljanje sitnih istorijskih nepravdi i previda. U Urbiji je izgradio kapacitete za podešavanje i fino baždarenje postojanja. Već prilikom probnog rada oba postrojenja došlo je do prvih nesporazuma, jer je i jedna i druga strana želela prvenstvo u obradi trajanja. Sukobi će se tokom godina širiti i granati, dobijajući istovremeno na složenosti i ozbiljnosti. Kulminiraće gomilanjem svakovrsnog oružja i potpunim zahlađenjem odnosa; u Horbiji su čak zabranjeni urbijanski geografski pojmovi kao takvi.

Prvi ozbiljni pregovori po svemu sudeći doneće dosta novosti, pomisli Adamant. Ovog puta stari dobri neprijatelj očigledno misli ozbiljno. Maršal je sa zanimanjem posmatrao zastave Horbije koje su se vijorile na vetru i marince u kožama tuljana u stavu počasnog pozdrava. Zatim uđe za vodičem u štapske odaje ukrašene mapama za taktičke simulacije.

U sali ga je čekao krupni čovek u uniformi general lajtnanta armije Horbije. Ovaj ispruži ruku sa vešto odglumljenom srdačnošću najpre maršalu Adamantu, zatim njegovom posilnom Grigoriju.

"General Adolf Simon Ust, mornarička avijacija", reče domaćin. Lice mu je bilo prekriveno sitnim graškama znoja, iako je u komandnoj odaji nosača brodova bilo prohladno. Nešto ga opako tišti, zaključi maršal.

"Pošto su sada sve protokolarne formalnosti gotove", reče marinski general, "možemo preći na stvar, gosp... ovaj, keku maršale. Ali najpre se raskomotite." On pokaza kožni naslonjač pred sobom.

General Adolf Simon priđe kompjuterskoj konzoli i na trenutak zastade.

"Razlog ovog susreta prilično je neuobičajene prirode", reče on. "Možda je najbolje da počnem podsećanjem na nezgodu koja se dogodila pre dva dana u pustinji Kandida."

"Ugljeni meteorit srušio se u, srećom, nenaseljeni kraj i ostavio za sobom krater od dve stotine pedeset metara u prečniku", podseti ih revnosni Grigorije. Maršal Adamant diže pogled prema domaćinu.

"Štampa je uglavnom postavljala pitanje zbog čega presretački sistem 'Lepa Maša' nije funkcionisao", reče on. "Ali prema balističkim podacima lako je zaključiti da je meteorit naprosto bio preveliki."

General Adolf Simon klimnu i promeni temu:

"Da li se sećate projekta V.R.T?" Ne čekajući odgovor, on nastavi:

"Prva horbijska sonda za dubinsku analizu prostora, upućena prema sistemu Lulubaldijas. Pored uređaja za naučna ispitivanja, sadržavala je podatke o našoj istoriji, umetnosti. Snimke raznih biljnih i životinjskih vrsta. Poruka mira za Lulubaldijasa. Evo primera uzoraka koje je poneo V.R.T."

On nacrta prstom komandu i jedan prozor se osvetli, prikazavši snimak glavice krasuljka na crnoj pozadini.

Adamant primeti da se Grigorije mršti.

"Priznajem", reče maršal oprezno, "da ne vidim kakve veze ima slučaj Kandida sa ovim lepim darom majke prirode."

"Ova slika", reče general Adolf Simon, "snimljena je sa naše isturene baze 'Mačak', sa rastojanja od gotovo sto osamdeset hiljada kilometara."

"Poznato je da je 'Mačak', opremljen izvanrednim faznim teleskopima, koji..." poče Grigorije, ali ga Adamant ućutka pokretom ruke.

"Kažite nam sve", reče on.

"Cvet na slici ima osam hiljada metara u prečniku i težinu od približno sedam miliona tona", reče Adolf Simon. "Posada 'Mačka' slučajno ga je otkrila prilikom rutinskog snimanja neba. Primetili su ga jer je pomračio Mars i najpre mislili da se radi o asteroidu. Razoren je pre ulaska u atmosferu nad Horbijom.

Drugi takav srušio se u Kandidi. Otkriven je prekasno, i zato su ga naše rakete i laseri samo delimično razorili. Teško je to priznati, ali sve do skora vojne službe za sistematsko osmatranje neba i nadzor meteorita praktično nisu postojale. Uvek smo pre svega pazili jedni na druge.

No, vratimo se na kandidski hondrit. Dakle, jedan njegov deo izgoreo je u atmosferi, ali čitav cvet bio je naprosto previše masivan da bi bio uništen u potpunosti. Ostaci u krateru jasno su prepoznatljivi. Radi se o ugljenisanom delu tučka dugom sto šezdeset metara."

Grigorije najednom zaboravi da su mu usta širom otvorena. General zastade i duboko udahnu vazduh.

"Kao što ste do sada svakako i sami ispravno zaključili, zovemo vas radi pomoći. Maršale, posle udara u Kandidi izvršili smo sistematsko snimanje dela neba u kvadrantu Lulubaldijas. Nad našim glavama trenutno se nalazi dve hiljade trista sedamdeset cvetova te veličine: krasuljaka, ruža, ljubičica, hrizantema. Najveći deo buketa stići će u toku sledeće dve nedelje."

On diže pogled prema gostima.

"Stanje je alarmantno. Čitav sistem za odbranu i potencijali Republike Horbije nisu dovoljni da ga unište. Arsenal Ujedinjenih Država Urbije mora nam pomoći. Neophodno je da se ujedinimo u borbi protiv opšte opasnosti."

"Pominjali ste V.R.T", reče Adamant tiho.

General klimnu glavom. "Oba cveta predstavljaju tačne kopije snimaka sa sonde, uvećane mnogo puta, razume se. Maršale, ova kiša organskih asteroida dolazi nam sa Lulubaldijasa. Da li se radi o prirodnoj pojavi? Ili su tamošnji žitelji želeli da nam uzvrate poruku?"

On sleže ramenima.

"Ima u tome ironije. Zar da nam simbol mira dođe glave? Ali borićemo se protiv tih čudovišnih biljaka. Makar to bio najčudniji rat u istoriji."

Zastao je na trenutak.

"I recite hvala što nisu hrastovi."

Posilni priđe Adolfu Simonu i nešto mu tiho saopšti. General se diže, izvini urbijanskim kolegama i na trenutak izađe. Adamant ostade zagledan u snimak megakrasuljka.

"Šta mislite, keku maršale? Hoće li Vrhovni savet pristati na saradnju?" reče Grigorije.

Adamant je i dalje gledao u ekran.

"Nema sumnje", reče on odsutno. "Dugo smo se borili jedni protiv drugih. Nije li logično da se udružimo u ratu protiv cveća?"

Posilni ga pogleda bez razumevanja. Napolju, sirene po nosaču brodova počeše da zavijaju. Razglas je najavljivao kišu ljubičica od po milion tona.

UPOMOĆ, BLAGO!

U rano jutro osuđenog Dojčina Vitomirova provedoše uskim prolazom ispod grudobrana i uvedoše u dvorište ispred grofovijskih kaznionica.

Nebo iznad Belih Voda bilo je okovano oblacima i sve je mirisalo kao da će sneg. Dojčin Vitomirov, nedovršeni student prava, nedovršeni džeparoš, među kolegama iz birtija poznat i kao Bolani Dojčin, stajao je između dvojice žandara bosim nogama na kamenu, a sa zglavaka visili su mu lanci. Badem-oči imale su mu onaj smlaćeni izgled kakav se zadobije posle nekoliko dana i pre svega noći među probisvetima po kazamatima grofovije Urbina.

Bolani Dojčin znao je da su se čuvari namerno zaustavili pred kaznionicama da bi ga što temeljitije obradili za izvođenje presude. Neizvesnost je opako oružje: ništa gore ne omekšava čoveka od sopstvene mašte. Zato, ili baš nasuprot tome, nošen krilima zakasnelog prkosa, trudio se da nijednim gestom ne otkrije strah i samo su mu oči izdajnički skakutale, kolutave kao u šilježeta pred klanjem.

Izgledalo je da zidine kaznionica domašaju oblake i pružaju se još malčice dalje. Litice od zdanja, bez ijednog prozora, svodile su čoveka u podnožju na pravu meru po mišljenju neimara, to jest na dimenzije tričavog insekta. Iz unutrašnjosti dopirali su tutnjava i dumbaranje mašinerije. Bili su to zvuci zakona, a Bolani Dojčin bio je na njihovom udaru.

Urbinske kaznionice nazvane su Gradom Pravde. Letopisci beleže da je dvadesete godine vladavine pravdoljubivi grof Arsenije Olujski naredio da se u predvorju Staropolja započne gradnja pravnog mehanizma koji će automatski donositi presude nad nitkovima.

Decenijama su najveštiji zidari i mehaničari podizali jedinstveno zdanje na ivici bespuća, a majstori automatičari dovedeni u to svrhu pravo iz Nikadora smišljali naprave kakve ljudsko oko nije videlo. Stručnjaci za sudstvo i mučenje boravili su dan i noć na gradilištu, pod budnim okom vojvode Arsenija lično.

Kada je stari vladar umro, poslove oko dizanja kaznionica nastavio je njegov najstariji sin, ne štedeći svoje blago i tuđ znoj. Najzad je Grad Pravde dinastije Olujski bio gotov i ljudi su iz dalekih krajeva hodočastili da vide remek delo i da mu se dive.

Mašine za kažnjavanje prostirale su se na više od stotinu jutara: složene i prefinjene, svaka za sebe savršenstvo precizne mehanike, bile su u stanju da samostalno procene krivicu i odmere pravednu kaznu. Od najsitnijih prestupa do teških zločina, nije postojalo nedelo koje su pravni automati grofa Arsenija previđali. Prekršitelj koji bi se našao u predvorju Grada Pravde nikada nije znao koja ga kazna očekuje -- ali bio je siguran da neće proći nekažnjeno. Neka cveta vladavina zakona i reda, rekao je sin Arsenija Olujskog puštajući u pogon zakonsku mašineriju koja će sve sudije carstva svesti na nebitno.

"Osuđeni Dojčine Vitomirove", reče čuvar sa leve strane, koga su osuđenici zvali Mama Huanita, "jesi li spreman da se suočiš sa svojom krivicom?"

Bolani Dojčin umesto odgovora samo pažljivo poče da istražuje pogledom bosa stopala umrljana blatom.

"Optužen si da si trgovcu Mratišiću ukrao kesu sa zlatom", nastavi Mama Huanita. "Da li poričeš to nedelo?"

Dojčin je i dalje mudro ćutao.

"Secikesa", prezrivo pljunu desni čuvar, koji mu je prethodne večeri u nastupu lepog raspoloženja nabio šljivu na oko. "U vreme starog grofa takvim bednicima sekli su šaku kradljivicu."

"Postupak ti je poznat", reče Mama Huanita. "Ući ćeš u Grad Pravde i pokušati da ga prođeš čitavom dužinom. Negde uz put stići će te kazna -- ili ćeš se domoći izlaza nedirnut, ukoliko si nevin."

Tek što priđoše dverima Grada Pravde, one se same otvoriše. Dojčin Vitomirov podozrivo zaviri u unutrašnjost, a Mama Huanita izvadi svitak pergamenta na kome su mu bili detaljno ispisani gresi i gurnu u prorez pored ulaza.

Bolani Dojčin tek što napravi par koraka, a dveri se sa treskom zalupe iza njega i odseku zvukove spoljašnjeg sveta.

Unutrašnjost Grada Pravde vredno je zujala i kuckala i osuđenik je mogao da zamisli da se nalazi unutar gigantskog satnog mehanizma. Svuda okolo bile su cevi, zupčanici, poluge, sve se micalo i uopšte mehanički grad živeo je sopstveni tajni život. Bolani Dojčin napravi korak, dva, zatim se sporo i preko volje zaputi kroz hodnike sa mehanizmima. Svaki put kada bi prošao neku odaju, vrata iza njega sama bi se zatvorila, a posle izvesnog vremena druga, nova, otvorila bi se ispred.

Bolani Dojčin je krivicu osećao, ali ju je prihvatao kao neminovnost. Uzeo je zlato, istina je. Uzeo bi ponovo kada bi imao priliku. Uvek kad ugleda zlato osetio bi drhtavicu i jednostavno je znao da ga mora imati. Nije to bila želja za bogatstvom, bila je to prosta i čista strast. Da su ga čuvari zakona videli kako leži u zapišanom sobičku u predgrađu Belih Voda i miluje ukradene zlatnike, tepa im kao da su živi, verovatno bi im bilo jasno. Bolani Dojčin zaista je bio bolan, ali od žudnje za zlatom, zarobljen unutar svoje želje poput pušača opijuma.

Vrata iza Dojčina Vitomirova zatvore se nečujno poput daha, ali nijedna se ne otvore pred njime. Stajao je i čekao, osluškujući šapat mehaničkog nasleđa grofa Olujskog. Najednom se zveket i dumbaranje promeniše, poprimiše zloslutan prizvuk. Mladić diže glavu prema cevima načičkanim po tavanici i okrenutim prema njemu i znao je bez mrve dvoumljenja: presuda je doneta.

Metalni zvuk, negde iz daljine: nešto je dolazilo kroz cev iznad Bolanog Dojčina. On se skloni, a nekakav mali i okrugao predmet ispade iz cevi i uz zvon zakotrlja se podno mladićevih nogu. Ovaj se saže i diže predmet: bio je to zlatnik sa likom grofa Arsenija.

Novi zveket, ovoga puta iz nekoliko cevi. Još desetak zlatnika zatrči se po kamenom podu i ostane svetlucavo podno mladićevih nogu.

Zar je to kazna, upita se Bolani Dojčin. Donja vilica sišla mu je u prizemlje. Trepćući sluđeno, pridigao je nekoliko zlatnika i prislonio ih uz grudi u kojima je srce izvodilo piruete.

Dvadeset četvorokaratna kiša nastavljala se: žuta, blistava, uz zveket kao od praporaca. Sada su zlatnici sve odvažnije nadirali, pljuštali su po podu, pravili hrpe oko Dojčina. On stade ispod jedne cevi, pusti da ga kiša metala pogađa po licu, grudima, iz grla dopirali su mu zvuci uživanja na pogotke slatkog bola.

Kiša se prirodnim tokom stvari pretvarala u pljusak, polako je postajalo teško stajati pod tovarom koji se survavao iz trubaste cevi. Mladić se odmakne na sredinu prostorije, noge su mu ubrzo bile do listova u zlatnom pokrivaču.

Lagano u Bolanom Dojčinu počeše da se bude crne slutnje. Pljusak blaga pojačavao se, radost njegovog života sada je dosezala preko kolena i nije ličilo na to da će prestati. Odaja se orila od pesme zlata, zidovi drhtali pod metalnom bujicom. Dojčin pokuša da izvuče nogu i ne uspe. Zlato je vrlo težak metal, dragoceni okovi stegli su mnogo kvalitetnije od bilo kakvih lanaca. Dođe trenutak za paniku. Dojčin poče da grabi zlato pregrštima i baca ga od sebe ne bi li se otkopao, ne primećujući da time samo ubrzano gubi snagu, ali zlatnici su se kotrljali nazad i obrušavali, a težina je bila sve veća.

Preznojen, Dojčin Vitomirov shvati lekciju: konstruktori su smatrali najprirodnijim da dragoceni metal sam zgnječi u prekršiocima svaku želju za budućim otimačinama. Najzad, desetine tona su desetine tona, bilo to zlato ili ne. Ko zna koliko puta je sličan postupak ponavljan u toj maloj odaji.

Težina zlatnika pritiskala ga je sve opakije, dopirala do stomaka, do grudi, stezala kao mengele. Dojčin Vitomirov oseti da ne može da udahne, zlatni pokrov gnječio ga je poput prese. Pokuša da se otme, ali sa isto toliko uspeha mogao se siliti da podigne planinu ili dve. Učini mu se da će mu grudi pući; novac ga je polako i neumitno drobio. Kroz misli mu prođe: ljubav ubija. On poslednji put pokuša da se oslobodi i vide da su mu i ruke zarobljene. Uto izgubi svest.

Pljusak se prekidao polako, curilo je sve slabije, najzad potpuno prestade. Potom automati otvoriše rupe u podu i zlato poče uz huku da se odliva iz prostorije. Sav modar i izgruvan, mladić je i dalje bio u nesvesti kada su se vrata otvorila, a dvojica žandara upala unutra.

"Spreman je", reče Šibadžija. "Mislim da je opomena bila delotvorna. Uostalom, sledeći put neće ga poštedeti zbog mladosti."

"Da", reče Mama. "Siromah, mora da se baš nagutao straha. Verujem da mu nikada više neće pasti na pamet da krade... ali gle! Šta je ovo?"

On pokaza na osuđenikove džepove, pretrpane nečim teškim. Drugi stražar uhvati tkaninu i potegne, džepovi se rascepe i po podu se prospe njihov sadržaj -- pregršti zlatnika sa likom grofa Arsenija, novčići blistavi, kao da su tek izašli iz kovnice.

"STORMBERRY FIELDS FOREVER"

Kiša vatrenih jagoda dolazi jednom u dvadeset godina.
U dolini zvanoj Divlja Zora to je dan kada se snovi obistinjuju.

Starac je koračao spečenom zgurom pustinje, a senke su plesale oko njega. Samo bi ponekad podigao pogled prema oblačnom nebu po kome su se prelivale boje i nejasni obrisi, nebu koje kao da je progutalo sve demone sveta. Postoji neka veza, razmišljao je, između ove doline i prošlosti, nešto što ih čini celinom, zbog čega se Divlja Zora pretvorila u metu hodočasnika iz svih krajeva sveta.

Niko do sada nije uspeo da utvrdi pravu prirodu sezonskih kiša koje jednom u dvadeset godina pogađaju taj pustinjski kraj i na kratko ga preobraze u blistavi raj. Samo je nepobitno utvrđeno da nešto, nezamisliva sila koja se budi sa kišama Divlje Zore, oživljava uspomene ljudi koji se izbore da dođu u dolinu i za trenutak, dok traje plođenje lokalne vegetacije, pretvara ih u krv i meso. Preminuli rođaci, nestala deca, najdraži supruzi materijalizovali bi se pred zaprepašćenim očima ožalošćenih. Nije bilo važno koliko godina se nisu videli, bilo je bitno samo da uspomena bude dovoljno jaka.

U prvo vreme pojavu su pripisivali halucinantnom delovanju toksina biljaka kakve rastu samo u dolini, dok nije utvrđeno da su prikaze stvarne, da žive sopstvenim životom, da ostavljaju traga na zapisima i snimcima iako se već nekoliko sati posle toga rasplinu i nestanu, kao da ih usisa opaka pustinja. Govorilo se da su za povratak kolona mrtvih možda odgovorni kolonisti iz Nikadora koji su nekada davno izgradili naselje u Divljoj Zori; zaista, ruševine starih nastambi još su se mogle videti na ulazu u dolinu, napola zatrpane peskom. Hodočasnici nisu marili za rasprave o poreklu efekta, oni su hrlili, pristizali u milionima, spremni na sve samo da se izbore za malo razgovora sa najdražima, onima kojih više nema niti će ih ikada biti.

Starac se uspe na vrh brežuljka. Dok mu je dah šištao u grudima, gledao je talasasti krajolik pustare. Već se kilometrima udaljio od starog naselja. Tu ga niko neće uznemiravati tokom posete prošlosti. Činilo mu se kao svetogrđe da za to kratko vreme bude prisiljen da se tiska sa ostalima.

Kao da uzdah prože okolinu, uzavreli oblaci zamutiše se i postaše slabije vidljivi, a na kamenjar spusti se kiša. Starac zadrhta od studeni. Nije to bio pljusak -- kapi su bile fine, gotovo rasplinute, rosile su mu lice i ruke i donosile miris svežine u mrtvi vazduh pustinje. Osvrtao se po predelu obavijenom mlečnom maglom. Kiša je prestala naglo kao što je i došla, ostavivši tlo jednako suvo kao i do tada. Oblaci svih boja kovitlali su se nad pejsažem praznim i mrtvim poput Mesečevog.

Da li je moguće da ovog puta nije bilo dovoljno kiše, da prikaze neće doći u posetu živima, pomisli starac i oseti gotovo fizički bol u grudima. Predugo je čekao, nije mogao sada da propusti priliku. Gotovo je jeknuo od gneva -- a onda primeti da pustinja počinje da svetli.

Kao da su prekrivene upola ugašenim žarom i svicima boje krvi, stene su počele da šire odsjaj -- blistale su sve jače i jače, crvenilo je teklo po njima, razlivalo se, pretvaralo u usijane rubine. Starac prinese ruku očima pred sjajem koji je prekrivao brežuljkasti predeo sve do obzorja, pretvorivši ga u vilinski i sablasni vrt. Tada ih je spazio: kolone mrtvih koračale su u daljini, po bregovima koje kao da su prekrivale jagode, ali jagode sačinjene od ognja, od svetlosti. Polja olujnih jagoda za večnost, pomisli on. Srce mu je kucalo kao da će iskočiti iz grudi. Zaboravivši na umor i starost, potrčao je.

"Katarina!" jeknu. "Katarina!"

Iz kolone izdvoji se detinja prilika i potrča mu u susret.

"Katarina", pokuša ponovo da vikne, ali to je sada bio samo promukli šapat. I evo, dete je bilo tu, prislonilo je obraz uz njegov kikoćući se, stvarno, živo. "Dedice, dedice", zacenjivala se devojčica od radosnog smeha i migoljila se uz njega, a kasnije, kada je došla do daha: "Znala sam da ćeš doći." Tada je sve postalo nestvarno, nesreća na Arej-Gantu i dve dečje ruke, najednom tako mlitave, tako mirne.

Grlio ju je i ljubio, stezao to krhko, dragoceno telo kao da mu je nikada niko ne sme oduzeti.

"Najmilija moja, ponovo smo zajedno", govorio je. "Vodiću te da vidiš Lavernis i raspevane cvetove i nikada se nećemo razdvajati."

Pričao joj je i šaputao, a mala Katarina gledala ga je ozbiljno, kao odrasla. Govorio joj je dok su hodali sablasnim predelom vatrenih jagoda, u trenutku otkinutom od večnosti, bez straha od kobi prošlosti.

"Pričaj mi još o raspevanim cvetovima", molila je devojčica, a on je govorio i govorio, dok je vreme lagano isticalo.

"Zar ne bi bilo lepo da pođemo negde iza pustinje, daleko od Zore?" šaputao je. "Negde gde bismo zauvek bili zajedno."

Mora da je bilo nečeg neobičnog u njegovom glasu, jer dete ustuknu i pogleda ga svojim ozbiljnim očima.

"Ne boj se", reče starac pretiho. Nešto ga natera da se obazre. Sjaj vilinskog predela postao je upola slabiji nego pre.

"Dođi -- zar se plašiš svoga dedice?"

Ponovo mu je prišla i zagrlila ga, lica vrlo ozbiljnog. Oseti dečju kosu na obrazu i steže unuku kao da nikada neće otići.

"Ne boj se, najmilija."

Vetar dunu Divljom Zorom i diže oblačak prašine. Kada je Katarina ponovo progovorila, glas joj je bio čudno dalek i prigušen.

"Ako ipak odeš, da li ćeš se opet vratiti?"

Plašio se da je pogleda.

"Hoću, najmilija moja. Sigurno hoću."

Zvezde su se gasile po stenju.

Starac stisnu veđe. Prešao je rukom preko lica. Obrazi su mu bili mokri. Od kiše. Otvorio je oči, a grimiz po rošavom licu stenja iščezao je. Samo se oblačno nebo kovitlalo iznad predela.

Ruke su mu bile prazne. Bio je sam.

Osećao je umor, težak, razoran. Čitavo breme starosti svalilo se na njega dvostrukom težinom. Vreme čuda zauvek je prošlo.

"Videćeš me, najmilija", šaputao je. "Brzo ću ti se vratiti."

Kiša vatrenih jagoda dolazi jednom u dvadeset godina.

NIKOLAJEV DETEKTOR SNOVA

1

MALA STARINARNICA U ULICI SNEGOVA

Među prašnjavim abažurima, tapaciranim stolicama za ljuljanje i drugim ostacima prošlosti cenjenih porodica izloženim na rasprodaji u pola cene, Avram nađe napravu sa ručkom za navijanje i dugačkom trubom na kraju. Najpre je pomislio da se radi o predratnom gramofonu, a onda mu pažnju privuče zlatna, izgravirana pločica na postolju uređaja na kojoj je pisalo: "Nikolajev detektor snova". Gonjen radoznalošću, Avram uze napravu u ruke i pažljivije je zagleda. Na drvenom kućištu vide ugašeno mačje oko i veliko, okruglo dugme za podešavanje. U podnožju se nalazila proizvođačka pločica na francuskom ili možda italijanskom jeziku, sa koje je neko pažljivo sastrugao godinu i zemlju proizvodnje.

Naslutivši priliku, prodavac priđe Avramu i reče:

"Izuzetna vrednost, zaista. Samo za prave poznavaoce. Gospodin ima oštro oko, smesta je primetio. Originalni i neponovljivi detektor snova, nije varka. Nikadorski proizvod, i to savršeno ispravan, gospodine moj, kao da je tek izašao iz radionice."

Avram diže glavu i sretnu se sa pogledom vlasnika starinarnice, starčićem sedog brka i mačjeg oka.

"Pitate se kako radi? Kao i većina drugih detektora snova, može se podesiti prema spavaču i vrsti snova koju želite da primate. Veseli i strašni, setni i vragolasti snovi na raspolaganju su jednim jedinim pokretom ruke. Hvata sve u krugu od dva kilometra. Po želji možete usniti san na koji ste podesili uređaj, ili ga odložiti za kasniju upotrebu. Idealan za stvaranje privatnih zbirki snova, mada čujem da su ovakve modele ponegde koristili i za iznajmljivanje snova i maštarija. To vam, razume se, bolje od ičega govori o robustnosti modela. I verovali ili ne, sve to za samo dvadeset forinti."

Neko vreme, samo zato što je takav red, Avram se pogađao i prepirao ne bi li spustio ionako bagatelnu cenu i najzad izašao iz starinarnice sa detektorom za osamnaest forinti upakovanim u crni pak papir.

2

NIKOLAJEV DETEKTOR

Popodne je bilo sunčano i kao stvoreno za šetnju, ali Avram je želeo da oproba novostečeni imetak i zato je navio detektor snova, svukao se i legao da spava. Probudio se dva sata kasnije, sav mamuran i izgužvan, a pod prozorom vrapci su najavljivali veče. Namrštio se, ali nikakvi snovi nisu mu dolazili na um. Ljutit, onako u pidžami priđe uređaju i pritisne dugme.

Snovi nahrupe u sobu poput jata leptirova. Vraćali su se Avramu tačno onakvi kakve je sanjao u prethodna dva sata i on se začudi kako je mogao da ih zaboravi makar na trenutak. Šareni i živi, kao da su se slivali iz neugledne trube uređaja i pravili dugin luk oko njegove glave. Poznate slike potom ustupiše mesto novim, neviđenim, i on shvati da je detektor zabeležio i prizore snova drugih stanara koji su pošli na popodnevni počinak kada i on. Video je bašte prepune božura koji govore, guštere ljudskih lica kako hodaju u stroju, jata mrtvih ptica na crvenom nebu. Svaka boja bila je tri puta sjajnija, svaki miris tri puta zamamniji nego u pravom životu.

Slike se prekinuše polako, razliše u vazduhu, a Avram ostade zadihan, ošamućen. Lagano, drhtavim rukama otvori vratašca na detektoru snova, a u otvoru ležala je vrećica sa uredno spakovanim snom odloženim za buduću upotrebu. Dugo ju je držao pred očima, blesavo se smešio, kao da su u njoj skrivena sva zadovoljstva ovog sveta.

Te večeri, pre nego što će ugasiti svetlo, navio je detektor i podesio ga na maksimalni domet. Jedno vreme slušao je kako naprava zuji i čangrlja dok se opruge u njenoj utrobi lagano odmotavaju i dok se snovi njegovih sugrađana gomilaju u šarenu hrpu. Neposredno pre nego što će i sam utonuti u san, rešio je da napravi sopstvenu zbirku snova koju će čuvati do kraja života.

U danima koji su usledili, Avramov život postepeno je poprimao ustaljenu rutinu. Svako veče pre nego što će leći navio bi detektor snova i stavio ga na prozor da hvata najlepše i najneobuzdanije snove. Ponekad bi ostajao budan po čitavu noć i oprobavao snove sugrađana u istom trenutku kada ovi stignu do naprave, uživao u njima kao u raznolikim i retkim mirisima. Potom je svakog jutra vadio vrećice sa snovima, pažljivo ih obeležavao i sortirao i zatim odlagao po policama i vitrinama, po ormanima i ispod kreveta.

Ubrzo je Avramova mala soba postala pretesna za raznobojne i raznolike primerke kolekcije. Snovi su se vukli po podu, iza peći i ispod stolica, bili su naslagani oko postelje. On poče da ih nosi u podrum i da ih slaže po daščanim gajbicama oko starih kanalizacionih cevi. Susedi su se pretvarali da ništa ne primećuju, a njemu se zbirka pretvarala u pravu opsesiju. Bilo je dana kada od jutra do večeri uopšte nije izlazio iz pidžame i samo je čekao da oproba kakav slasni i egzotični primerak. Ponekad se pitao kako je ranije uopšte mogao da živi bez detektora.

3

STAZE TVOJIH SNOVA

Jedne noći, Avrama probudiše čudni zvuci. On se obazre i namah ga zahvati zla slutnja. U daljem uglu sobe škljocao je i zujao Nikolajev detektor, ali Avram je znao da se ne radi o tome. Najednom potpuno rasanjen, digao se i prebacio ogrtač preko ramena, kada odjednom shvati da zvuci koje je čuo, šuškanje i nešto kao došaptavanje, dopiru iz podruma.

Odmah je pomislio da su provalnici upali da mu odnesu mukotrpno sakupljanu zbirku. Uzeo je žarač u ruke i pošao niz klimavo stepenište, oprezno se osvrćući pod svetlošću čkiljave sijalice. Odškrinuo je podrumska vrata, a zvuci koje je čuo najednom ga podsetiše na naročito živ san od pre nekoliko dana, u kome se radilo o nekakvoj potrazi kroz džunglu prepunu zagušljivih mirisa cveća i otežalih povijuša. Proturio je ruku u podrum i upalio sijalicu.

Pod narandžastom električnom svetlošću zbirka mu je izgledala ogromno. Kartonske i drvene kutije bile su naslagane do tavanice, prepune uredno obeleženih vrećica. Majko mila, mora da sam ovde sakupio snove čitavog grada, pomisli on. Da li je ikome preostao ijedan? On se osvrnu, ali u podrumu nije video nikog živog. Zbunjeno shvati da se šumovi i dalje čuju.

"Ko je?" upita, ali nije bilo odgovora. Zverao je očima od jedne kutije do druge, ali podrum je bio potpuno prazan. Onda Avram shvati da se vrećice kreću.

Svaki primerak njegove zbirke micao se slabim, jedva primetnim pokretima, kao da je unutra zatvoreno nešto živo. Kesice su se uporno uvijale, treperile i delovalo je da snovi pokušavaju da izađu napolje. Avram dohvati najbližu vrećicu, luckastu maštariju o šarenoj zverčici zvanoj apinjao, i rascepi je.

San se razvi i zavijori poput posivele zastave, zaleprša kao sen na vetru. Avram preneraženo vide da su se boje i mirisi potpuno izgubili i da je ostao samo zadah na memlu i neodređena, plesniva boja koja je od nekadašnjeg prizora načinila karikaturu. On očajno pođe od jedne do druge vrećice, stade da ih cepa oštrim pokretima i da oslobađa snove. Ali svaki od njih bio je još bleđi i ružniji od prethodnog, kao da je stajanje u tami i vlazi učinilo da propadnu i budu nalik larvama pronađenim ispod cigle, bezbojni i gnusni.

"Ne", povika Avram dok su se snovi vitlali oko njega, razlivali kroz prozorčiće i podrumska vrata prema gradu da usnulim ljudima donesu more i snove o gušenju. Poput erupcije, senke nekadašnjih rajskih ptica šikljale su na sve četiri strane sveta sve dok i poslednja vrećica nije bila prazna.

Sa suzama u očima Avram okrene leđa podrumu, popne se uz stepenice i odrvenelim prstima stane da pipa za ostacima snova po spavaćoj sobi, ali ih nigde nije nalazio. Zeleno mačje oko naprave podsmešljivo ga je gledalo u polutami i on shvati ono što su konstruktori detektora znali, a on je uporno odbijao da pojmi.

Svakom čoveku na svetu pripada njegov udeo lepih snova, a Avram je svoj upravo potrošio.

TERATOGENIJA

Kada je pegaz skupio krila i kliznuo ka čardaku na vrh stene, Aniku Makavejev i protiv volje prođoše trnci.

Kao dopisnik i izveštač iz mitoloških krajeva prošla je sito i rešeto, ali ni jedno mesto nije na nju ostavilo takav utisak. Već satima letela je iznad okamenjenih šuma Srebrnog Vilajeta; to iskustvo nije nimalo doprinelo njenom raspoloženju. Onda je ugledala boravište Evdokije Kolarov i shvatila da i od zla postoji gore.

Čardak je stajao usred šume kamenih grana na kokošijoj nozi, a zidove su mu činila klupka pernatih zmija koja su se micala i komešala. Anika oseti kako joj se mučnina prikuplja podno grudi, ali bilo je kasno da se okrene nazad.

Krilati dorat zanjišta i zaroni ka sletnoj stazi pokrivenoj ponjavom mahovine. Niko nije izlazio da prati sletanje, prebivalište na kokošijoj nozi delovalo je mrtvo koliko i predeo koji ga je okruživao. U drugim krajevima skakali bi jedni drugima na glavu samo da vide nekoga ko dolazi iz spoljašnjeg sveta. Mora da sam luda, pomisli Anika, kada očekujem da ovde intervjuišem ikoga živog.

Ne znači da i u suprotnim slučajevima nije imala iskustva. Na pamet joj pade putovanje od pre koju godinu, kada je uspela da izvuče ekskluzivni razgovor sa slavnim Šarkanom Savanovićem, mrtvim a neupokojenim; naravno, za svaki slučaj opremljena glogovim kocem i svetom vodicom. Dakle, to je bila senzacija.

Ali osoba koja je živela u ovom čardaku na rubu vremena bila je od sasvim drugačije sorte: dr Evdokija Kolarov, najveći stručnjak u oblasti teratologije još od Paracelzusa. Govorilo se da ni sama nije sasvim sigurna koliko stotina različitih vrsta homunkula je izašlo iz njenih alhemičarskih posuda; mnogi od njih na tržištu Ars Demonopedije dostizali su astronomsku vrednost. Osobenjak bez kraja, neprestano je iznenađivala svet probranim bizarnostima. Kada je jednog dana doputovala na Vilajet i objavila da će ga naseliti nakazama iz svoje kuhinje ne bi li mu obnovila mitološku osnovu, javnost je to primila sa uobičajenom dozom zgranjavanja.

Problem je bio što se govorilo da je Vilajet pod kletvom koja nije dozvoljavala da se na njemu zapati bilo kakva vrsta živih stvorenja, uključujući i homunkule slavne doktorke. Deset godina je alhemičarka provela u Vilajetu, odsečena od sveta, i upornošću koja zastrašuje ponavljala pokušaje mitogeneze unapred osuđene na neuspeh.

Onda, jednog dana, kao da se uspeh smeši onima koji nisu u stanju da prepoznaju promašaj, sve se promenilo.

Anika je već dugo maštala o razgovoru sa slavnim teratologom. U njoj je proradilo čulo za senzacije, ono koje je hipertrofirano kod novinarskog soja i omogućava da pronađu senzacije i tamo gde običan svet ne primećuje ništa. Iz dana u dan u njoj je jačala uverenost da je tu, usred Vilajeta, čeka velika priča.

Pegaz zaklopara po sletištu i sklopi krila. Dok je Anika skidala bisage sa leđa oznojenog ata, jedini zvuk u okolini bio je zvižduk vetra. Pošla je prema građevini na pilećoj nozi vodeći pegaza za povodac i neprestano se osvrćući. Kada se spremala za put, zamišljala je da homunkuli vrve na sve strane, da poput ptica pevaju na drveću i migolje se pod nogama prolaznika. Osećala je neodređeno gađenje pred stvorenjima koja u jedan mah deluju toliko ljudski i neprirodno i svejedno je pošla, možda iz nekog prkosa prema sebi ili skrivene želje za samokažnjavanjem. Ali sve ima granice, pomisli ona. Kada bih nagazila nekog, verovatno bih vrisnula.

Pred samim vratima čardaka životinja se uzjoguni i gotovo istrže povodac iz Anikine ruke. Novinarka se jedno vreme natezala, a zatim pusti pegaza da uzleti, znajući da će se ovaj, kada bude trebalo, već sam pojaviti. Krilati konj stade da obleće kupolu čardaka i najzad slete na gvozdeni krst na samom vrhu, glasno njišteći.

Ugledao je homunkula, pomisli Anika mrko i pokuca teškim zvekirom. Mora biti da okolo sve vrvi od njih. Kada joj ni posle punog minuta čekanja niko ne odgovori, ona odškrinu vratnice i uvuče se unutra. Tek pošto joj je brava škljocnula za leđima i odsekla zvuke spoljašnjosti, ona dopusti sebi da odahne.

Mrmor i šištanje čula je posle nekoliko sekundi. Obazrela se i u slaboj svetlosti ulaznog hodnika ugledala nizove pletenih kaveza. U svakom od njih nalazio se primerak neke veštačke vrste Vilajeta.

Čovekolike prilike sa krljuštima poskoka i šarki, majušne žene sa žabljim glavama, zeleni pilići sa rukama i zubima skakali su na pregrade od pruća i pokušavali da se probiju. Anika vide kako se niz zidove slivaju kapljice otrova, šištanje je ispunjavalo vazduh.

Novinarka polako natera sebe da pođe dalje između malih ljudi koji su mahnitali iza rešetki. Put je vodio pored stolova prekrivenih teglama sa formalinom u kojima su se belasali preparirani homunkuli. Anika je videla stolove za seciranje isprskane crnom krvlju, kataloge demona razbacane po podu, na sve strane okruživale su je ljuspave glave i račvasti jezici.

"Ah, gospođice Makavejev", reče neko sa jakim naglaskom. Anika se okrete i vide iza sebe starčića sede brade u prostoj odori.

"Dobro došli, blagorodna, dobro došli. Ja sam Pantelejmon Vitković, upravnik ovog svratišta. Zar vas niko nije izvoleo dopratiti?" upita on.

Anika odmeri pridošlicu. Nekako joj je delovao naopako, kao da je dao sve od sebe da se prilagodi menažeriji polustvorova u holu.

"Nema veze, blagorodna, nema veze", reče Pantelejmon Vitković, "ja ću vas odvesti do vaših prostorija. Nadam se da se niste uplašili naših štićenika. Baš su se nešto razgoropadili, zar ne? Blagorodna, dr Kolarov trenutno je jako zauzeta, ali moći će da vas primi kroz otprilike dva sata. Znate, ona umire od želje da porazgovara sa vama."

Upravnik čardaka povede novinarku lavirintom hodnika.

"Morate nam oprostiti na izvesnom neredu. Ima toliko posla, a svakog dana sve je više novih pripadnika roda daimon, to jest teratos."

Anika se okrenula starčiću i zastala.

"Upravo je to stvar povodom koje sam došla. Kako ste uspeli da to postignete? Čula sam da je dr Kolarov pokušala...

Izraz na licu upravnika prekide je. Osmeh mu nije ni za trenutak zatitrao, ali je pogled najednom bio neopisiv.

"Ah, to je duga priča... duga i tužna. Ne verujem da ste mogli da je čujete tamo odakle stižete. Možda ne bi trebalo da vam dosađujem..."

Sve na njenom domaćinu delovalo je pogrešno. Napregnuto ga je proučavala, ali nije mogla da dokuči zbog čega.

"Molim vas", reče mu ona. "Ja sam zbog toga došla."

Pantelejmon Vitković ju je odmeravao.

"Pošto će vam to verovatno pomoći da se postavite prema dr Kolarov, ispričaću vam. Zaista, na početku je ovde sve što bi izašlo iz retorti gotovo smesta ugibalo. Blagorodna, da li ste znali da je dr Kolarov imala porodicu?"

"Da", odvrati Anika, zbunjena iznenadnom promenom teme. "Muž i sin poginuli su joj u nesreći koja se odigrala negde u ovim krajevima."

Vitković klimnu. "Glupa nezgoda, koja u drugim prilikama možda ne bi imala posledica. Zaprega sa četiri pegaza prevozila je dr Kolarov i njenu porodicu iznad basena Katunskog... to vam je jedno gorsko jezero na zapadu Vilajeta. U zaprezi se, igrom slučaja, nalazio i tovar nikadorskih hemikalija namenjenih đubrenju uzgajališta homunkula...

Uglavnom, nesreća. Možda je kočijaš pogrešio, možda su popustili vezovi, tek zaprega se svalila pravo u jezero. Dr Kolarov se spasla, ali muža i sina nisu joj pronašli. Rekoh, glupa tragedija."

Vitković skide naočari i obrisa ih krajem odore.

"Ali to nije bio kraj", reče on. "Zapravo se može reći da su neke stvari tek tada počele. Jezero je stalo svakodnevno da izbacuje na stotine, na hiljade novih vrsta homunkula. Oni kao da su se stvarali ni iz čega, puzali su ispod kamenja na obali, isplivavali iz talasa, rađali se u pesku oko jezera. Neke nove vrste nicale su po drveću, poput voćki, druge su klijale pravo iz zemlje."

On zavrte glavom. Tečan pokret, kao da prkosi normalnom rasporedu vratnih pršljenova.

"Minijaturni ljudi sa zamecima krila i po dve ili tri glave, hibridi čoveka i poskoka, žabe i petla, dovoljno da svi teratolozi sveta polude", reče on. "Raširili su se po Vilajetu i u nekoliko meseci od njega stvorili stabilnu mitološku celinu koja će živeti još dugo. Otrov homunkula transportuje se na istok, gde postoje pogoni za njegovu preradu u lekove."

Svetlo mu neobično zatitra u očima i Anika shvati ono što je sve vreme bilo očigledno. Pa on je homunkul, prođe joj kroz glavu. Zar je moguće da budu toliko razvijeni, upita se ona. I gde se onda može povući granica?

Uhvati sebe kako želi da opipa sopstveno lice, čisto onako, provere radi.

"Zvanični stav glasi da je kontakt hemikalija sa jezerom otpočeo mitološki ciklus koji je stvorio sve nove vrste", nastavi nasmešeni homunkul Vitković. "Službe vojvode Melkiora Složenskog nisu objavile demanti. Ali gospođa doktorka ne veruje u takvo objašnjenje. Znate, blagorodna, ja mislim da je u pravu."

Pantelejmon Vitković zastade pored nove grupe kaveza u kojima su homunkuli mrmorili i oštrili zube.

"Ona je ubeđena da su njen sin i muž opstali u nekom obliku, možda baš zahvaljujući tim hemikalijama, tako da namerno stvaraju nove vrste i šalju ih njoj. Još za života znali su koliko joj rad znači i sada se trude da ga olakšaju."

Anika je mogla da se zakune da je pogled u očima homunkula bio tužan.

"Kao što vidite, svi smo ovde jedna velika porodica. Ono što se dogodilo našem tvorcu istinska je tragedija. Zbog toga nam je drago što joj je stigla bar takva vrsta posmrtnog poklona da joj ispuni dane.

Umesto muža i sina dr Kolarov je dobila na dar pokrajinu punu svojih ličnih demona."

HAJ HO

PIJANINO

Tog subotnjeg jutra trg Novog Nišapura osvanuo je okićen barjacima, a preko puta gradskog doma raširila se pozornica okružena lampionima. Glasove gugutki i vrabaca zamenili su udarci čekića i struganje testera, a dovikivanje radnika koji su pripremali predstavu čulo se nadaleko.

Vašar je u gradu, govorili su prolaznici jedni drugima i zadržavali se tek toliko da upiju mirise piljevine i katranisanog platna, a zatim žurili kući da jave novost porodicama.

Jakova, starog gradskog žandarma, vetar donese do trga. Sav mrgodan, ufitiljenih brkova, kao slučajno zavirio je iza pozornice. Sa rukama

na leđima sumnjičavo je vrteo glavom na reklamne transparente olistale po okolnim lipama, dok mu jedan poslužitelj pod nos ne poturi hartiju sa ogromnim štambiljom na kojoj je urednim rukopisom bila ispisana dozvola za nastupanje.

Do podneva ispred magistrata sakupilo se dosta sveta. Jakov je šetkao između njih, u uštirkanom mundiru bio je sušta strogost i dostojanstvo, ali svakog časa bacio bi kradom poneki pogled prema vašarskim događanjima. Tu i tamo ispod brka izvukao bi mu se osmejak, da bi, razume se, brzo nestao, jer žandarm mora da se mrgodi i, uopšte, ne sme se ponašati neprilično.

A na trgu bilo je svačega. Žongleri su izvodili za decu besplatne ekvilibrističke tačke sa čunkovima i loptama, klovnovi sa ogromnim kravatama boje jorgovana smešno su se saplitali po masi, zadirkivali starije dame i kreveljili se. Jakov primeti na pozornici stari, izudarani pijanino koji kao da je aktivno učestvovao u poslednja tri ili četiri svetska rata. Tačno u podne, poslužitelji se povukoše, a scena poprimi svečani izgled.

Žamor okupljenih na trgu smesta se utiša kada se na pozornicu pope čovek sa oreolom prosede kose oko glave. Oni koji su mu bili bliže opaziše da u pogledu ima nešto oštro, orlovsko. On diže čelo, kao da želi da privuče pažnju i inače zainteresovane publike, i prozbori:

"Poštovane građanke, dragi građani! Mene zovu Svirač. Čast mi je da vam predstavim, prvi put u vašem gradu, neverovatni nikadorski satni pijanino!"

Svirač se obazre po publici kao da želi da proveri da li ga svi prate, prođe rukom kroz kosu, a onda nastavi:

"Ima li među vama onoga ko se nekada od muzike nije osetio mlađi? Setni tonovi podsećaju nas na davne dane, melodije često umeju da nam ukradu suzu iz oka. Muzika kao da je uvek bila u stanju da vrati zaboravljene sate, dovede lica za koja smo mislili da su zauvek izgubljena.

Ali satni pijanino ide korak dalje! On zaista vraća vreme!" On tada kao da se zagleda pravo u Jakova i nasmeši se. Žandarm primeti da su oči govornika ostale ozbiljne. "Dobro osmotri, građanine", reče Svirač. "Za deset para omirisaćeš prošlo leto, za pola dinara ljubićeš prvu ljubav u gimnaziji. Jedan dinar može ti vratiti dane detinjstva, ha, ha, kladim se da nisi verovao da ćeš ih ikada ponovo videti. Još dalje, oseti sećanja svojih roditelja! Okušaj zaboravljene mirise, probaj slasti iz prošlosti!"

Svirač veštim, odsečnim pokretom sede za pijanino i trenutak kasnije prsti počeše da mu vezu po klavijaturi od požutele slonovače. Negde iz prašnjavih nanosa sećanja Jakovu stadoše da se vraćaju nostalgični doživljaji, on oseti kao da mu se nešto otapa u grudima i nezadrživo teče ka površini.

Jedna devojčica kliknu i upre prstom u cvetne vence u podnožju kipa gradskom junaku na sredini trga. Uvele latice dizale su se i vraćale boju, glavice su se uspravljale, treperave na vetru, kao da je cveće tek ubrano. Žamor ponovo prođe kroz gomilu. Uzbuđenje je raslo, prelazilo u oduševljenje. Ljudi se polako pokrenuše prema pozornici, jedno telo sa hiljadu pruženih ruku, nudili su dinare, mahali da privuku pažnju na sebe i trg ubrzo ožive od veselih poskočica i setnih balada koje su se izvijale ispod prstiju Svirača. Javorovi oko trga naizmenično su se kitili žutim resama prolećnih cvasti i oblivali plamenim crvenilom jesenjeg lišća. Tonovi nečijih davno zapamćenih radosti odzvanjali su među fasadama. Publika je pljeskala, oduševljeno vikala. Tiho, neprimetno, kao da zna da Zakon nema šta da traži sred tolike radosti, Jakov se izdvoji i pođe prema svojoj kući u predgrađu.

Kasnije tog dana, telefon gnevnom zvonjavom obznani Jakovu svoje prisustvo. Zvao je šef policije da naredi Jakovu da se postara za obezbeđenje na prijemu za visoke zvanice u gradskom domu. Starom žandarmu ponekad se činilo da po osionosti i nestrpljivom besu zvonjave telefona može da prepozna pozive svog starešine. On se opasa, stavi uprtače i kapu i pođe na dužnost.

Kada je Jakov stigao blizu doma, suton je već zabojio zapadno obzorje i izgledalo je da po prozorima zgrada gore nebrojene vatre. Žandarmu se učini da iz gradskog doma čuje poznate zvuke: igra dirki, melodija za opčinjavanje vila, ispletena sama oko sebe. Obližnje krošnje zaodevale su se lišćem i gubile ga, da bi prskanjem pupoljaka nanovo otpočinjale ciklus. Greške nije bilo: bio je to satni pijanino.

Žandarm Jakov uđe u hol, a muzika ga zapljusnu poput prolećne kiše. U balskoj dvorani doma okupila se čitava gradska elita: gradonačelnik sa ženom, general i generalica, sitni i krupni bankari i trgovci, sudija, lekar, pop i još mnogo drugih. Razmažena deca u skupocenim odelima jurila su se između stolova, a gospođe su uštirkano sedele i očijukale sa uparađenim oficirima.

Svirač je vezao kao opčinjen. Tonovi su se dizali ispod prstiju, oživeli, pretvarali vazduh u kristal, lepetali kao jata ptica. Jakov je gledao kako se jednoj dami u najboljim godinama bore izravnavaju, očima vraća sjaj. Neki plemeniti gospodin odloži štap bez koga do tada nije mogao da hoda. "Sviraj! Sviraj!" galamile su zvanice, a Svirač je slušao.

Moderne melodije ustupale su mesto fokstrotu i tangu, ovi valceru i menuetu.

Gradski dostojanstvenici sve su više grlili trenutke zaborava ili pak prisećanja, piće je vrcalo niz grla, čaše po podu; ruke su skakale pod balske haljine, stiskale znojava tela. Uz raskalašni smeh dama prvih i onih sledećih Jakov shvati da nešto nije u redu. On se zagleda u lica vrlih i zaslužnih, oblivena zaboravom pred prizorima ponovo otkrivenog biserja prošlosti.

Kao na filmu rolne okrenute unatrag i uz to puštene prebrzo, gledao je kako se frizure menjaju, ženske punđe narastaju sve masivnije, muški zulufi duži. Psovke zastarele, pokreti pozorišno izveštačeni i svejedno sirovi; civilizacija je odlazila istom ekspresnom kompozicijom kao i srča malopređašnjih kristalnih čaša. Jakov vide kako par zvanica odmerava srebrne viljuške i kašike, upotrebljava vrtoglave misaone domete ne bi li odgonetnulo čemu bi takva skalamerija mogla da posluži, a onda se, bez mnogo dvoumljenja, rukama maša za đakonije po stolovima, pregrštima grabi iz posuda za liker i punč. Kose su se pretvarale u perčine, usta ostajala tupo poluotvorena, pogledi divljačni.

"Stoj!" reče Jakov i posegnu prema Sviraču. "Prekini!" Ali čovek za nikadorskim pijaninom samo je pojačavao tempo.

Jakov pođe prema njemu, pokuša da se probije između parova koji su manje igrali, a više se hvatali na podijumu sada prekrivenom ostacima hrane, strgnutim kravatama, razbijenim posuđem, ali mu se vrli i voljeni isprečiše i zatvoriše prolaz.

"Pustite me", govorio je, "vi ne znate šta vam on radi!" Pogledi su se okretali prema njemu, tupa ravnodušnost prelivala se u jetkost i mržnju. On oseti kako ga neka ruka vuče za uprtače, druga mu smače kapu. "Odbij!" reče i poče da se guša. Neko ga grubo gurnu i on posrnu. Na trenutak ugleda lice Svirača, uglova usana iskrivljenih u prezriv osmeh, a onda dobi silovit udarac po glavi i noge mu popustiše.

Probudio se uz bol dovoljno jak da popuni dve glave. Opipao je teme i video da su mu prsti krvavi. Neko ga je odvukao do ulaza gradskog doma i ostavio tamo, presamićenog i besvesnog. Osovio se oprezno i tek tada opazio da zvuci pijanina i dalje odzvanjaju.

Svako podsećanje na melodiju sada je nestalo. Tonovi su bili oštri, surovi, puni tamnog ritma. Oštre disonance i opojno pulsiranje prizivali su pred oči oznojena, crna tela u plesu oko vatre negde u dubinama džungle.

Vrata ulaza bila su potpuno mračna; Jakov shvati da mora da je bez svesti nekoliko sati. Teturavo, kao da gazi po palubi broda usred bure, on priđe balskoj dvorani i otvori vrata.

Najpre ugleda Svirača. Pogrbljen nad klavijaturom, ovaj je lebdeo u činima sopstvene muzike, plavio svet zvučnim čarolijama. Izgledalo je da je jedino on ostao van uticaja nikadorskog instrumenta. Sve zvanice koje su slušale muziku bile su preobražene.

Horda čovekolikih majmuna urlala je uz zvuke pijanina, previjala se uz divlje plemenske ritmove. Praistorijske zveri u smokinzima, gorile u večernjim haljinama mahnitale su oko Svirača, a ovaj je, poput paganskog božanstva, i dalje svirao, oznojen, kao da nema nameru da ikada prestane.

Jakov htede da vikne, da naredi da se sve to prekine i shvati da ne sme. Klupko vremena odmotavalo se, ubrzano klizilo u prošlost. Pijanino je tonuo sve dublje kroz tamu vekova. Možda će se zaustaviti kada stigne do samog dna.

FOLDEN VAS

1

LUTRIJA U VAVILONU

Kada je prišla i naslonila mu glavu na grudi, pomislio je: Nićifore Goluboviću, danas je tvoj srećan dan.

"Da li bi voleo da me poljubiš?" upita ga tihim, gotovo dečačkim glasom i nasmeši se. To je učinilo da joj lice izgleda još lepše nego do tada. Prošao joj je rukom kroz kosu, nežno dotakao pupove grudi...

Polumračna odaja u kojoj su se nalazili najednom se jarko osvetlila. Devojka se još nekoliko trenutaka pripijala uz njega, a onda nestade kao kada se ugasi svetiljka.

Zatreptao je, mrzovoljan kao čovek koga su upravo probudili iz najslađeg sna.

Jednolični muški glas poče da govori:

"Hipnotička projekcija je gotova. Ovo je kraj ispitivanja. Molim vas da pređete u susednu odaju i sačekate rezultate psihoanalize."

2

ET CETERA

Da li vam se ikada učinilo da bi vam život

mogao biti zanimljiviji nego do sada?

Da li ste bilo kada pomislili da još niste doživeli

'onaj pravi i neponovljivi trenutak'?

Ukoliko je tako, znajte:

FOLDENOV CENTAR

ZA ISPUNjAVANjE ŽELjA

RADI ZA VAS!

Preko pedeset samostalnih jedinica sa potpuno automatizovanom uslugom već dve decenije dokazuje istinitost tvrdnje:
Folden vas nikada neće izneveriti!
Dovoljno je da odete u najbliži centar koji se nalazi možda i u vašem gradu i da se prepustite sintetičkim prodavcima čije su programe radili najbolji nikadorski stručnjaci. Ispitaćemo vas i iz vaše podsvesti pronaći ono što ste želeli čitavog života, a niste ni pomislili da ostvarite.

Ne brinite za ispunjenje: Foldenov centar povezan je sa preko pet hiljada poslovnih agencija širom sveta, trgovina, putničkih agencija i mnogih drugih. Vaša podsvesna želja biće ostvarena, ma kako neobična i ma kako duboko skrivena u vašem mozgu.

Proverite: mi prelazimo granice mogućeg.

Posetite nas već danas i upamtite:
Folden radi za vas.

3

SLOBODNA VOLjA KONTRAVERZE

Ekran se osvetlio i prikazao holografsku projekciju njegovog lica ispod koje je u vazduhu bilo ispisano njegovo ime i broj kreditne kartice.

"Nićifore Goluboviću", progovori sintetički prodavac, "ispunjavanje vaše želje uskoro će početi. Bićete uspavani i potom prebačeni do stanice gde će početi izvršenje. Želite li da pre toga postavite neko pitanje?"

"Ne", reče on. "Jedino... zar baš nikako ne mogu da saznam koja je to podsvesna želja koju ste otkrili?"

Kratko zujanje.

"Licenca nikadorskog programa ne dozvoljava odavanje pre obavljanja procesa. Iznenađenje je bitan momenat ispunjavanja želje. Imate li drugih pitanja?"

"Ne."

"Pružite ovde ruku", reče sintetički prodavac.

Poslušao je. Minijaturni raspršivač poprskao mu je dlan sredstvom za uspavljivanje i ruka mu je smesta utrnula. Nije ni znao kada ga je ophrvao san.

4

POVRATAK EDVARDA HAJDA

"... Goluboviću, probudite se. Nićifore Goluboviću, probudite se. Proces je okončan. Nićifore Goluboviću..."

Otvorio je oči i seo, osećajući se krajnje smeteno. Usne su mu bile malo ispucale i bolele ga. On primeti pokret ispred sebe. Kroz prorez u tavanici u sobu se spuštala ogromna pravougaona ploča. Video je da joj površina blista poput uglačanog metala. Svetla u sobi postadoše za nijansu sjajnija.

"Nićifore Goluboviću, vaša želja je ispunjena", reče kompjuter svečano.

Nićifor Golubović se okrenu ne bi li ugledao zvučnik iz koga je dopro glas, ali ovaj se nigde nije video. Kada je vratio pogled ispred sebe, video je da se metalna ploča konačno spustila. Na njenoj sredini nalazila se holografska slika devojke koju je video u hipnotičkoj projekciji tokom ispitivanja. Sedela je naga, prekrštenih nogu, u pozi sličnoj onoj u kojoj je i sam bio.

Oseti se razočarano.

"Nije moguće da sam to želeo čitavog života! Holografski portret devojke koju nikada nisam ni upoznao? Smešno!"

Kompjuter je zazujao i rekao:

"To nije portret. To je ogledalo."

PARAGRAF SEDMI

Granulo Sunce, zapevala ševa, dan kao stvoren za suđenja i parnice. Gospoda popovi i oficiri, kućevlasnici i trgovci na veliko izašli na ulice u punom sjaju prazničnih odela, okićeni epoletama, ordenjem i uopšte svim dovoljno blistavim drangulijama koje sećaju na minule dane. Deca trče i mašu zastavicama sa grbom Lubgrada, a za njima škripuću uštirkane i utegnute mame u korzetima.

Pričaju da se toga dana na trgu pred magistratom zašarenio kompletan krem Lubgrada, a i većina običnog sveta izvirila je mišje iz okolnih ulica ne bi li bar izdaleka bacila pogled na proces decenije. Odvojeni kordonom brkatih i mrgodnih žandarma, zavirivali su ništa ne shvatajući, no svesni da se dešava nešto nesvakidašnje.

Kada je zvono na magistratu otkucalo osam, pred zgradu izađu porotnici, kao i uvek tačni kao sat: koraka odlučnih, očiju u kojima samo seva beskompromisna čvrstina i odanost zakonu. Na prvi pogled vidi se da su to sve sami kraljevi pravde, orlovi paragrafa. Sledili su ih gospodin sudija sa ogromnom perikom, ćata nagizdan poput pauna i čitava bulumenta raznih sudskih piskarala koja su tu bila samo da bi proces učinila bespotrebno komplikovanim i samim tim ozbiljnijim.

Muk je popao svetinom kada se procesija poređala pred magistratom i kada je pred njih izašao telal sa limenim dobošem u rukama. On bez ikakve potrebe udari nekoliko puta palicama po svome instrumentu za utišavanje svetine, uvuče jedan naročito veliki dah, nakašlje se i počne da čita:

"Dame i gospodo, čujte i počujte.

Zbog toga što je dana trideset prvog šestog ove godine u sedamnaest i trideset jugoistočni vetar, u našim krajevima još poznat i kao košava, bez ikakvog objašnjenja, a nadasve maliciozno, dunuo i zbacio šešir gospodina magistranta u jendek onkraj glavne ulice, te što je rečeni istom prilikom nepristojno zadigao suknju supruge mu, gospođe magistrantkinje, magistrat grada Nikadora doneo je

ZAKON

protiv jugoistočnog vetra i njemu srodnih atmosferskih nepodopština.

ČLAN PRVI: Zabranjuje se lubgradskom vetru jugoistočnome, poznatom još i kao košava, da duva ulicama bez odobrenja komisije čiji će se sastav odrediti podzakonskim aktima.

ČLAN DRUGI: Zakon ima stupiti na snagu odmah, a njegovo pravovaljanost je retroaktivna."

Telal na trenutak zastane da udahne vazduha, a za to vreme iz šarolike skupine gradskih velikodostojnika začuje se potvrdno mrmljanje: "Dakle, već je i bilo vreme." "Ta govorio sam ja odavno, treba to zabraniti, i ne zabraniti, nego zatvoriti." "Vetrovi su bruka naša i sramota vekovima, lično sam ja pomišljao da nešto preduzmem protiv te napasti." "Zamislite samo, tur magistrantkinji da otkrije, ma ne samo tur, nego i..."

Telal nastavi:

"Budući da je vetar jugoistočni rečenog dana prekršio Zakon, zakazuje se suđenje zbog njegovog nepriličnog ponašanja. Suđenje se

ima održati odmah, a sudnica je otvorena za javnost."

Kao što se samo može pomisliti, sudnica je bila dupke puna. Govori se da je za mestima u publici vladala takva jagma da je na kraju za većinu sedišta pokrenuta tombola na kojoj je slučaj hteo da pobede najsrećniji i pre svega najbogatiji pripadnici lubgradskog krema.

Kada su se gospođe sa perjanim šeširima i gospoda u frakovima i sa uštirkanim okovratnicima izvoleli smestiti, začuje se žamor: u publici se pojavila i sama gospođa magistrantkinja sa pozorišnim dvogledom i lepezom, a pratila ju je svita najvernijih ulizica. Bilo je jasno da to neće biti obično suđenje.

Veličanstven pod džinovskom perikom, sudija udarcem čekića otvori suđenje. Svi su jedva čekali da se iscrpu dosadne uvodne formalnosti i da na scenu stupi branilac prvooptuženog, slavni advokat g. Petronijević, za koga se govorilo da je studije prava završio u dalekom Nikadoru, jednako kao i gospodin magistrant. Njegovi slučajevi nikada se nisu završavali na običan način.

U međuvremenu, slavni sud utvrdio je da su svi uslovi za proces ispunjeni, a zatim je tužilac za govornicom dugo bacao munje i gromove na adresu prekršioca. Najzad se sve to okonča i bi prozvana odbrana optuženog, a sala se pretvori u uho.

Advokat Petronijević stiže za govornicu sigurnim korakom.

"Gospodine sudijo, svetli sude", poče on.

"Slučaj je hteo da se tuženi, to jest jugoistočni vetar, danas opravdano nije mogao pojaviti pred sudom, budući da je polje visokog vazdušnog pritiska nad Karpatima znatno oslabilo, te nije dovoljno da ga prenese do naših krajeva." U sali je vladao tajac i čulo se samo udaranje lepeze gospođe magistrantkinje. "Tuženi mi se zakleo na ovoj knjizi", nastavi advokat i mahnu debelim tomom koga je u sudnicu pod miškom. Samo su prvi redovi bili u stanju da vide kako njen naslov u zlatotisku nije Lubgradski zakonik, već Knežević i severni vetar."Predlažem stoga", nastavi Petronijević posle teatralne pauze, "predlažem da se opravdanje za nedolazak tuženog prihvati."

Udarcem čekića sudija pokaza da se slaže.

"Neću ulaziti u to da li je proces zasnovan de jure ili nije", reče Petronijević. "Suđenje bi se moglo odložiti..."

Udarcem čekića sudija pokaza da se nikako ne slaže.

"... odložiti, kažem, ali predlog odbrane je da se ono nastavi in absentio optuženog."

Treći udarac čekića. Klimanjem glava porotnici i velikodostojnici požuriše da potvrde svoje slaganje sa slaganjem sudije.

"Zbog toga pozivam prvog svedoka odbrane", nastavi Petronijević, "našeg slavnog gosta sa dalekog istoka, prečasnog Dai Vunga."

Žandarm otvori vrata i dovikne:

"Neka uđe svedok Daji Fong!"

Jedan trenutak, pauza. Onda nešto poput šapata dođe kroz širom otvorena vrata za svedoke. Hartije po stolovima zašuškaše, a prisutni osetiše kako im kosa na kratko zaleprša kao na promaji.

"Prečasni Dai Vung rođak je prvooptuženog po majčinoj strani, a pauzu do njegovog dolaska iskoristio bih da kažem nekoliko reči o njemu." reče Petronijević.

Vetar je postajao sve jači. Prikupljao se oko sudnice, hučao po pukotinama, gotovo opipljivo pribirao. Dvojica pratilaca istovremeno pridržaše gospođi magistrantkinji skupoceni šešir od paunovog i nojevog perja.

"U svojim krajevima svedok je vrlo poznat", nastavi advokat. "Ime je dobio u Kini, iako je zapravo u punom smislu reči građanin sveta. Naime, na kineskom Vung znači vetar, dok je Dai snažni."

Na poslednji izgovoreni slog kroz vrata za svedoke bljune teški, olujni vetar i napravi haos po sudnici. Najednom svuda polete šeširi, lente, epolete. Salom se zaori zvižduk, divlje zavijanje orkana, papiri se rasprsnu kao od eksplozije.

Dok je publika sa manje ili više uspeha lovila lične stvari po vazduhu, branilac je postojano nastavljao. Na žalost, kroz halabuku koju je proizvodio nalet vetra, glas mu je bio jedva čujan.

"Iz Kine, preko Grčke, njegovo ime stiglo je i do nas", vikao je Petronijević. "Dai Vung, ili Tai-Fung... Dame i gospodo: TAJFUN."

Urlik, toliko jak da je delovao poput grmljavine, prolomi se salom. Vetar jednim potezom izbi okna sa svih prozora u sudnici i nastavi divlje da premeće predmete. Nastane vriska, panika, svako je pokušavao da se dokopa vrata pre ostalih, dostojanstvenici su se nedostojanstveno pesničili ne bi li se prvi dočepali bezbednosti otvorenog prostora. Magistrantkinja bez šešira i valjano očerupana izleti na vrata praćena jednako raščupanom bulumentom pratilaca.

"Mir! Mir u sudnici!" nadvikivao se sudija sa orkanom koji je sve više divljao, onda mu jedan silovit nalet odnese periku i dostojanstvo. Brzim glasom on objavi prekid suđenja, a onda je sala, kako je kasnije saopštio jedan od službenih izveštača sa suđenja, ispražnjena u izvesnom neredu.

Gradski krem poput jata sveže očerupanih gusaka rastrči se na sve strane oko sudnice. Naroda nije bilo nigde; vični neočekivanim nevoljama, svi su se već posakrivali po raznim skloništima, pa su virili na događanja oko magistrata.

Iznad zgrade sudnice sabrao se oblak crn poput noći, tu i tamo osvetljen bleskovima munja. Iz njega spustio se levak, pijavica kovitlaca koja je divlje plesala, svakog trenutka menjala oblik. Tamo gde bi dodirnula zemlju put neba prštali su komadi zidova, stabla, vozila, pisaći stolovi, ćate, porotnici, podzakonski akti, registratori i mnoge druge zanimljive stvari i ličnosti. Onda orkan udari dvostrukom žestinom, a bakrom okovani krov magistrata izleti kao zapušač iz boce šampanjca i odjezdi negde prema jugoistoku poput ogromne, tamne ptičurine. Prekosutra će ga lovci naći u ritu dvadeset i dva kilometra od Lubgrada.

Oluja se smirivala postepeno, vazduh je ostajao pun prašine i zadaha ozona. Dok se oblak taman, ubitačan, selio prema jugoistoku, sudija se pojavi iz skloništa sav raščupan i prašnjav. U ruci je držao ostatke službene perike koje je našao na ogradi magistrata. On priđe telalu i reče mu:

"Uzmi doboš i objavi narodu: suđenje se prekida do daljnjeg. Moramo montirati novi krov na sudnici." Onda se okrene magistratu i počeše po glavi. Kao za sebe doda: "A taj Petronijević... uvek nevolje sa njim. Lepo sam govorio gospodinu magistrantu: nema oklevanja. Kad-tad moramo doneti i dekret kojim se zabranjuju advokati."

UGASITE MESEC

Prometej je ukrao vatru bogovima.

A ja... ja ću im je vratiti.

1

HEROJI ALFONSA BERETRIBE

Lakomb Ukpik oprezno zastane u podnožju stene i oslušne. Sav pretvoren u koncentraciju, svejedno je uspeo da čuje samo žubor obližnjeg potoka. On oblizne usne i izvadi iz nedara bočicu od tamnog stakla ispunjenu bezbojnom tečnošću. Jedno vreme gledao ju je kao da se premišlja da li da je vrati u nedra ili da je hitne što dalje od sebe. Onda ju je otvorio i jednim potezom sasuo čitavu sadržinu u usta. "Za otadžbinu!" reče on i skljoka se podno kamenite gromade.

Nikako se ne može tvrditi da je Lakomb Ukpik bio tip ratnika i junaka bez mane. Do skora radio je kao činovnik u uredu za prodaju mehaničkih ptica Alfonsa Beretribe & Co. i uvek se trudio da kroz život prođe uz što manje dizanja prašine. Nevidljivost mu je bila moto.

Kada se nedavno prijavio kao dobrovoljac za opasnu vojnu misiju, iznenadio je sve poznanike, a najviše, izgleda, samoga sebe. Tvrdoglavo je odbijao da se povuče, kao da se naprasno patriotski osvestio.

Ni za živu glavu ne bi priznao da se naprosto radi o dobrom starom nepostojanju izbora.

Putovanja na zapadnu i severozapadnu stranu vremena otvorila su čoveku nova obzorja. Sa obzorjima, sasvim slučajno, otvoren je i front sukoba sa Sainurima, žiteljima rubova postojanja i mutnih razvođa stvarnosti.

Ratovi u ime prava i progresa razmahali su se punom žestinom i ubrzo pošli sa zla na gore. Tekli su punu deceniju i kraj se najzad nazirao: izgledalo je da čovek mora izgubiti. Iako bi to značilo i kraj postojanja vrste kao takve. Svako dete znalo je za živopisne rituale u kojima su tuđinci pogubljavali sve zarobljenike bez izuzetka, žrtvujući ih svom bogu sunca.

U sukobima te vrste ljudi poput Lakomba Ukpika teško da su imali šta da traže, osim kao žrtve. Ali onda je došao aferol.

Bila je to droga stvorena u nikadorskim laboratorijama za preradu i dopunu svesti. Inače je bila gotovo bezopasna, ali nešto u prirodi rodne grude Sainura menjalo ju je i činilo dovoljno moćnom da potpuno preuredi ljudske umne sposobnosti. Kada se ispije u kolevci čovekovog najgoreg neprijatelja, pojačavala je parapsihološke sposobnosti milionima puta -- ili je na mestu ubijala. Nikada se nije moglo sa sigurnošću tvrditi u šta će se podvrgnuti čovek pretvoriti.

Očajnom generalštabu Zemlje najednom su zatrebali obični ljudi, poput Lakomba Ukpika. Skovan je plan da se na svet Sainura prebace hiljade domaćica, kuvara, činovnika i sličnih komandosa smrti i tamo podvrgnu aferolu. Medijumi, telepate, prekognitivci i telekinetičari možda će uspeti ono što redovne trupe nisu. Bilo je to razmišljanje staro koliko i čovečanstvo: tamo gde ne pomaže ni razum ni oružje, obrati se magiji i natprirodnim silama.

2

METODE VEŽBANjA BAJONETOM

Lakomb se probudio kada je već pala noć, uz glavobolju spektakularniju i iskričaviju od vatrometa za praznik 31. septembra. Razume se, pomenuta glavobolja bila je dobar znak, jer je predstavljala neoboriv dokaz da je još živ.

Znači, postao sam esper, pomisli on. Ključno pitanje koje se odmah postavlja glasi: kakav? A nalaženje odgovora ne trpi odlaganja.

Pogled mu pade na kamen kraj leve noge. Proba da ga podigne mislima. Graške znoja izbiše mu po licu, ali se kamen nije pomerao ni za dlaku. Mora da je nešto drugo, pomisli, i pokuša da predvidi šta će se desiti sutra. Uspevao je da misli samo na to kako mu je hladno i kako je gladan. Razočarano sede na tlo i zagleda se u mesec koji se upravo dizao ovenčan sa tri ili četiri prstena.

Da li je moguće da je droga promašila, upita se. To bi bilo sasvim nalik na mene. Ili mi je možda promenila telo umesto uma?

Izvadio je upaljač i pri njegovoj svetlosti dobro pogledao svoje ruke, ali nije bilo nikakvih promena. A kada bih poželeo bilo šta, pomisli gledajući u plamen, kada bih poželeo da...

Cak! Plamen se ugasi.

Jesam li to ja učinio, upita se. Protrese upaljač i ponovo ga upali. Ugasi se, naredi mu mislima.

Cak.

Dakle, to je moj dar, pomisli. Umem telepatski da gasim svetlo. I kakva korist od toga? Lakombe Ukpiku, i kao esper nula si kakva si bio i kao običan čovek.

Pokušao je da eksperimentiše. Utvrdio je da mora da gleda u plamen da bi ga ugasio, inače ništa od čuda. Kako bih time mogao da naškodim Sainurima, pomisli. Da im upadnem u logor i počnem nemilosrdno da gasim sijalice? Uostalom, dokle se prostire moja moć?

Pun mesec je sada dobrano zašao na put po nebu. Lakomb uzdahnu. Šta ako poželim da se ugasi, ovako, pomisli on.

Cak.

Zapanjeno je zurio u najednom tamni predeo. Jesam li to... ja? upita se. Najednom je počeo da stiče pravi uvid u svoje moći. Oseti strah.

A sa strahom, obuze ga još nešto: grozničava želja da naškodi Sainurima. Sada je najzad počeo da veruje da je tako nešto moguće. Ako upadnem među njih i zamračim njihov generalštab, čitavu prestonicu? Kako će se boriti u mraku?

Nije ni video kada mu se patrola tuđinaca privukla iza leđa. Njihove mačje oči svetlucale su u totalnom pomračenju. Sainuri vide u tami.

Udarac pogodi Lakomba u potiljak i utrnu mu sve pred očima.

3

NOĆ ČIJE ZVEZDE SU ODBILE DA IDU SVOJIM PUTEM

Probudio se polako, bolno i shvatio da je okovan za kameni zid. Svaki delić tela pekao ga je: to što je bio bez svesti nije smetalo Sainurima da se temeljito ižive na njemu. Očigledno nisu želeli da gube vreme. Bio je izudaran i isečen, a sudeći po bolu koji mu je zadavalo disanje, najmanje jedno rebro bilo mu je slomljeno.

Zatvorio je oči. Sreća da bar njih nisu dirnuli. Čitao je da su mnoge zarobljenike odmah oslepljivali.

Udahnuo je duboko vazduh i to odasla kroz njega čitavu reku bola. Tako ti i treba, budalo, pomisli. Ti i tvoji veliki planovi o uništenju Sainura. Mora da si privukao patrolu igrajući se upaljačem.

I šta sada, pomisli. Noćni vetar hladio mu je otečeno lice. Samo da razmislim. Ulozi su tako veliki... Postepeno je shvatao šta ga čeka i mirio se sa sudbinom.

Koliko god to čudno delovalo, nije osećao ni najmanji strah pred izvesnošću smrti. Mnogo je slušao o ritualima tuđinaca i imao je sasvim jasnu sliku kako će se sve zbiti. U samo svitanje prići će mu ratni prvosveštenik Sainura i njegovi pomagači. Okrenuće Lakombovu glavu prema nebu istoka da bi ovaj, trenutak pre nego što mu bodežom iščupaju srce, pogledao u lice njihovog nemilosrdnog boga, sunca koje život daje i uzima.

I šta će tada biti?

Cak!

MOJ TI JA KAŽE

Jutros sam pošao u lov na sebe. Dugo sam to odlagao, jer u principu izbegavam nepotrebna krvoprolića. Sve mislim, neću danas, srediće se stvari same od sebe, ne treba da žurim sa onim što bih posle mogao da zažalim. Konačno shvatim da od zaludnih mozganja nema drugih rezultata do glavobolje i da sam sve vreme samo propuštao sjajne prilike da zajebem sebe. Ponekad čovek naprosto ne sme da okleva, a odlučan udarac nožem u leđa predstavlja jedino rešenje.

Odluku za napad bilo je teško doneti, ali još teže isplanirati lov na samoga sebe. Nevolja je u tome što me u ovom žalosnom slučaju, kao što je i prirodno, neprijatelj poznaje u dušu. Nije lako upustiti se u boj gde je protivnik u stanju da predvidi svaki tvoj potez. Zaključio sam stoga da moram iskoristiti faktor iznenađenja i pustiti oružje da progovori pre nego što budem shvatio šta me je snašlo.

Najpre sam odabrao valjano mesto za zasedu, tamo pod dudovima na okuci pored Todorovog potoka, dovoljno skrovito da niko ne bi ni posumnjao. Znao sam da svakog jutra prolazim tuda bez ikakve pratnje prema kući popa Simeuna; ako pažljivo udarim iz potaje, niko neće posumnjati da sam se ja lično otarasio mrskog neprijatelja, to jest sebe.

Napunio sam magacin sa dvanaest metaka i poneo za svaki slučaj još par kutija kuršuma; držim se one stare da od viška glava ne boli. To jest, mene neće boleti. Spakovao sam i bocu mučenice ako mi se boravak u busiji oduži, za zlu ne trebalo i da smiri ruke u odsutnom času. Pušku sam odložio pored desnice, da bude spremna u svakom trenutku i razbaškario se u šipragu. A onda čekaj.

Obično sam svakog jutra prolazio Todorov potok između osam i pola devet, ali tog dana kao za inat nigde nikoga. Jednom sam se ponadao da sam se ugledao u daljini, ali bio je to učitelj Spasa koji je terao bicikl i nešto žučno diskutovao sam sa sobom. Sve su mi se dlanovi znojili kada je prošao.

Pa šta radi ta budala, to jest ja, prođe mi kroz glavu. Zašto ne nailazi? Pade mi na pamet da mu se možda nešto desilo, ali sećao sam se da sam se sinoć osećao zdravo kao dren, a ja sam i inače izdržljiva zverka. On mi to namerno radi, pomislih, dok su se časovi razvlačili. Najgore, pomislih, ne možeš ni cigar duvana da zapališ: svak zna da sam ja čovek osetljivih čula, prefinjen, namirisaću dim i smesta zažditi, svestan da nešto nije u redu. Ukratko, nije lako sa takvim protivnikom.

Prođe podne, bogami i senke počeše da se odužuju, a od mene ništa. Zunzare navalile, osladile im se dudinje, pa se sve u oči zaleću. Umesto da odustanem, spakujem kofer i pođem kući, mene uhvati neki inat: sedeću makar do ponoći, ali ima da doakam protuvi. I šta se dešava: upravo tada ugledam sebe, idem puteljkom od šumice i sve veselo zviždućem, ništa ne sumnjam. Čak i puška nije u ruci kao obično, već prebačena preko ramena, cevi okrenute prema zemlji. Ah, sada ćeš ti da vidiš svoga boga, pomislim, gucnem mučenice i ubacim metak u cev.

Nisam računao na svoj sluh i reflekse. Na škljocanje zatvarača moj ti ja digne glavu kao šumska zverka i na sve četiri baci se u zaklon. Ja opalim, metak mu prozviždi na santim od uva, umesto mrske čelenke raspršti nedužnu granu i to je bilo sve. Neprijatelj prhnuo u jarak s preke strane, čučnuo među punoglavce i žabokrečinu, pa ni nos da pomoli.

"Hej ti tamo!" drekne. "Koji ti je đavo?"

Ozbiljno sam se razbesneo. Zar je moguće da se toliko pravim lud? Nategnem ti lepo zatvarač i potprašim još jedan metak u njegovom opštem smeru.

"Dobro ti znaš!" povičem.

"To si ti, Antonije", čujem sebe sa druge strane puta, prepoznavanje u njegovom glasu.

"Da, ja sam. Mislio si da te neću otkriti?"

"Nemam pojma o čemu govoriš", odgovori mi ja.

Opalim i treći kuršum i on otkosi ševar pokraj Antonijevog žabljeg skloništa. Izgubio sam faktor iznenađenja i sada je bilo pitanje kako će se sve završiti.

"Možeš prestati da glumiš", povičem. "Razotkrio sam sve tvoje planove. Znam koliko vremena si mi radio o glavi. Odavno ja znam da me mrziš."

U jarku, ćutanje. Neka se preznojava, pomislim. Neka razmišlja o tome kakvu sam mu sudbinu pripremio kada sam otkrio njegove spletke.

"Dugo sam sumnjao, dragi moj Antonije", povičem. "Najpre nije bilo određenih znakova, učinilo bi mi se da me je lik u ogledalu pogledao ispod oka dok sam se okretao, senka mi nije pratila pokrete baš onako kako je trebalo."

Zastao sam da mu uteram još malo straha.

"Ali znaš li kada sam se uverio? Sećaš li se, Antonije, kada sam zastao pored bunara nikadorskog da uzmem vedro vode? Dole u dubini video sam svoj odraz. Mislio si da te nisam opazio zbog toga što je bilo prilično mračno. Ali video sam ja tvoj podlački i prezrivi smešak i od tada znam da mi radiš o glavi. Tada sam počeo pažljivo da te posmatram, da vrebam svaki tvoj pogrešan korak i najzad shvatio: moje rođeno ja želi mi uništenje!"

"Lažove!" drekne ja. Po tonu glasa opazio sam koliko je Antonije uzbuđen. To je moralo značiti da sam pogodio istinu. Moje reakcije kada me razotkriju uvek su težile prekomernosti, dobro sam to znao. Ama, bar sebe poznajem kao... dakle, kao samoga sebe.

"Lažove", ponovi ja. "Tisi planirao da doakaš meni!"

Nešto psikne nad mojom glavom, a dudinje se rasprše nada mnom i zabrabonjaju okolo kao kiša. Okasnelo, sa preke strane zaori se gromoglasno: 'Bang!'

Ama, pomislim, skot se usudio da puca na mene! To svakako zahteva žestok odgovor.

"Antonije!" začujem ga kako krešti kada je puškaranje prestalo. "Ti si... Ti si... prase!"

Prozaično i nemaštovito, pomislim. Taj nije shvatio finu umetnost vređanja.

"Umukni, Antonije, izmetu!" dobacim mu, tek da ne ostanem dužan.

"Crkotino!"

"Pomijaro!"

Umesto da nastavi pregovore, ja, to jest Antonije, opet opali.

I tako se nastavljalo. Nisam se usuđivao da izađem iz skloništa, znajući da me moje ja čeka sa druge strane puta, ubitačno, rešeno da mi ekspresno uruči metak u leđa. Taj je spreman na sve, razume se. Ko će to bolje znati od mene?

Dok noć polako pada, razmišljam o tome na čijoj strani je prednost. Gladan sam, naravno, i žedan, ali teši me da je i on gladan, a tu su onda i komarci koji mora da su ga izjeli u tom žabljem skloništu. Dalje, razmišljam ne bez ponosa, njemu je svakako teže i zbog toga što nije očekivao napad, pa sledstveno tome nije izvršio psihičke pripreme: ja bar imam mučenicu, prijateljicu iz mnogih ovakvih neprilika. Nekako mi lakše pada da izdržim kada znam da je njemu gore.

Prolazilo mi je kroz misli da iskoristim okrilje mraka i donesem

nešto težeg oružja: sa onim što imam kod kuće mogao bih da ga oduvam sve sa žabokrečinom. Zadržalo me je to što bi verovatno i on, to jest ja, pokušao slično, što bi nas u krajnju ruku opet dovelo u pat poziciju. Možda bi bilo pametno prikupiti ljude iz sela, podeliti im oružje, pa da vidimo ko će koga. Jer sada je to već i pitanje časti; preoraću čitav grad ako treba, samo da sredim nitkova.

Jedno je sigurno: protiv mene moj ti ja nema šanse. Snagu mi daje i to što znam da sam ja u pravu i da je Antonije prvi počeo ovu ludu igru.

Bez obzira na to šta je rekao, ovde se zna ko je pravi prasac.

AVIONI, DIRIŽABLI, RAKETE

Budućnost čoveka je na nebu

1

KNjIGA STRAHA I NADA

Tu, u ujakovoj biblioteci, među mermernim holovima i kabinetima od mahagonija, Vladimir pronađe spise koji će mu izmeniti život.

Knjiga je bila do krajnosti neugledna. Stajala je na stočiću za kafu, a ispod nje je bilo nekoliko nerazrezanih pisama. Vladimir je najpre možda petnaestak puta prošao kraj nje ne videći je, opijen velelepnošću zdanja, ali čovek se posle izvesnog vremena zamori od čuda i prikloni pažnju običnim stvarima. Usred sve raskoši Vladimir najednom postade svestan da u rukama drži pohabani kožni tom ispunjen ujakovim sitnim, pedantnim rukopisom i gleda poruku na koricama:

Za mog Vladimira.

Dugo je držao knjigu u rukama, najednom osetivši želju da brizne u plač.

Prolaz kroz ujakovo imanje imao je svojstva puta kroz zemlju bajke: bio je okružen drvoredima lipa teških krošnji i japanskim ribnjacima, konjušnicama i pomoćnim zgradama za čitavu vojsku posluge. Kada je Vladimir sve to prvi put video, osetio se zgromljeno.

Deo zapanjenosti poticao je od same veličine ujakovog bogatstva: nije ni sanjao da jedan čovek može da poseduje toliko. Znao je da je ujak zaradio dobre pare tokom godina službovanja u Nikadoru, ali ono što je video prevazilazilo je sve.

Najveći deo Vladimirove neverice imao je drugi izvor. Ujak je čitavog života slovio za čovekomrsca: poslednjih deset godina odbijao da se vidi čak i sa najbližim srodnicima i živeo je u potpunoj izolaciji na svom imanju. Mnogi nagoveštaji kazivali su da je Vladimir na samom vrhu liste osoba naročito mrskih ujaku. A onda, nekoliko dana posle starčeve smrti, stiglo je obaveštenje advokatske komore da je ovaj njemu, Vladimiru, zaveštao celokupno vlasništvo: čovek koji ga je prezirao jednim potezom učinio ga je bogatijim od Kreza.

Vladimir otkri da ne može da gleda u natpis na koricama a da ne pocrveni.

2

BUDUĆNOST ČOVEKOVA

Knjiga je posedovala svojstvo magnetne privlačnosti za Vladimira. Svaki put kada se umori od razgledanja svog novog imanja on joj se vraćao i listao iskrzane stranice. U samouverenosti tona kojim je pisana bilo je nečega što ga je neizmerno smirivalo; iako je sadržina bila gotovo besmislena, knjiga kao da je širila auru samopouzdanja i spokoja.

Budućnost čoveka je na nebu, pisalo je na početku. Kao što okovi ljuske jajeta neće zadržati ptiče, tako ni okovi sile teže neće zaustaviti čovečanstvo. Čovek je kao orao: sudbina mu je u visinama.

Vladimir je pažljivo okretao stranice, kušao dah ujakove samouverenosti kao neko retko i izvanredno vino. Ujak je svakako bio lud, ali takvo ludilo je opčinjavalo.

Čovek je do sada uvek koristio pomagala da bi se vinuo u vazduh: avione, dirižable, rakete. Zaboravljao je osnovnu stvar: čovekov um jači je od materije. Ova knjiga sadrži moj dar čovečanstvu, rezultat dugih godina istraživanja sprovedenih u Nikadoru: ko ponovi proste vežbe navedene u ovoj knjizi moći će da se digne u vazduh snagom misli.

Vladimir se upita da li je starac zaista verovao u to što je ispisao u knjizi. Svako je znao da levitacija predstavlja neostvariv san; pa ipak, reči u knjizi nisu dopuštale sumnju. Vladimir se seti da je među retkim vestima o ujakovom boravku u Nikadoru bilo nagoveštaja da se ovaj u slobodnim časovima bavio okultnim naukama, egzotičnim filozofijama, što su svi koji su ga poznavali primali kao samo još jedan dokaz osobenjaštva.

"Da bi se prikupila energija za letenje, potrebno je učiniti neke jednostavne pokrete..." pisao je ujak. I protiv svoje volje, Vladimir zateče sebe kako ponavlja gestove redosledom kakav je dat u knjizi. Razume se, znao je da se radi o gluposti, pa ipak je to činio, kao što čovek i nesvesno izbegne da prođe ispod merdevina ili ponekad pročita nedeljni horoskop. Primeti da mu je srce zatreperilo kada je stigao do završnih delova. Kada je sve okončao, suspregao se kao da očekuje udarac.

Posle nekoliko sekundi ponovo se opustio i dozvolio sebi da slobodno diše. Razume se, ništa se nije dogodilo. Zavrteo je glavom zbunjeno i malo posramljeno. "Šta si očekivao?" reče sebi. "Da počneš da lepršaš po sobi kao lastavica? Ujka je bio lud poput mrmota i to si znao. Uostalom, i ti si od njegove krvi", zaključi zlovoljno. "Iver ne pada daleko od klade."

Ta noć bila mu je prva na novom posedu. Bio je napet do krajnosti i satima nije mogao da zaspi, već se samo bacakao kao da se bori sa nevidljivim dusima. U mislima je ponovo prolazio beskrajnim imanjem i prebirao po bogatstvu. Vladimir nikada nije bio imućan čovek i ono što ga je zadesilo bilo mu je nezamislivo; neprekidno je morao da ubeđuje sebe da je sve to stvarno. Zaspao je tek pred svitanje, osećajući se kao da se nalazi u žiži neizmerne sile, kao da ogromno oko uliva u njega snagu hiljada ljudi i zatim njom zrači na sve strane po svetu.

3

... NALAZI SE NA NEBU

Vladimira probudi sunce koje mu je kroz otvoreni vrtni prozor sjalo pravo u lice. Otvorio je oči i zagledao se po spavaćoj sobi prostranoj poput dvorane za ples. Njegovoj spavaćoj sobi. "Ti si Krez", reče sebi i nasmeja se. Pruži ruku da dohvati pokrivače i ne napipa ništa. Mahinalno spusti pogled i sledi se.

Telo mu je lebdelo na otprilike trideset centimetara iznad kreveta.

Šok je bio toliki da mu se najpre činilo da će izgubiti svest. Tako dakle, ujka, imao si pravo, pomislio je. Visio je nad posteljom poput balona, plutao poput pastrmke na sredini vira.

Polako u srce stade da mu se uvlači oduševljenje kada je počeo da shvata značaj onoga što se upravo dogodilo. Ja sam ptica i nebo je moje, prođe mu kroz glavu. Šta će ovo učiniti sa svetom, letenje prema receptu koji svako može naučiti? Kako će izgledati transport, gde su granice brzine, visine? Mahnuo je rukama i zaplivao kroz vazduh odaje, a zatim se lako vinuo kroz otvoreni prozor ka vrtu.

Lišće breza pomilova ga po obrazima, meko mu zašuška o pižamu. Ja sam orao, mislio je. Proba da se vine još više i vide da klizi kroz vazduh poput vidre, dizao se sa lakoćom, kao da uopšte nema težine.

Plutao je na vetru, okretao se oko sebe, oduševljenje ga je sve više zahvatalo. Imanje se pod njim polako pretvaralo u skupinu dečjih igračaka i figurica od šećerleme, ali on svejedno nije osećao vrtoglavicu, gledao je čuperke čempresa i stoletnih lipa pod sobom i osećao se poput omanjeg božanstva.

Lako se okrenuo da se vrati, razaznao prozor kroz koji će ući u sobu. Pokušao je da se pokrene, a onda shvatio da ne može.

Koliko god se trudio, nije mogao da smanji visinu ni za milimetar. Vetar nad imanjem držao ga je kao zarobljenika, nosio ga poput balona, nikakav svestan napor nije pomagao da izmeni položaj.

Oduševljenje u trenutku zameni najčistija panika. Batrgao se, bacakao, vikao, jaukao, ali visina se nije menjala. "Nemoguće", pomisli, "ovo se ne dešava. Kako ću da se vratim? Da li obratna čarolija uopšte postoji?" I onda, zatim, besno: "Ujka. Uvek me je mrzeo. To mi je namerno uradio!"

Paniku smeni ledeni bes. Odlučio je da nađe načina da se izvuče iz nemoguće situacije. Neće njega nadmudriti odrtaveli mizantrop. Rešio je da pođe do grada, gde ima dovoljno visokih zgrada i da se rukama zadrži na nekoj od njih. Spustiće se do zemlje i hodati po njoj, makar morao čitavog života da nosi olovne tegove u džepovima.

Pustio se niz vetar poput papirnatog zmaja, jedrio u gotovo opipljivom besu. Prve zgrade pojaviše se ispred njega poput udaljenih stubova: pred tim prizorom osetio je olakšanje. Magla je visila nad gradskim tornjevima poput kupole. Nadmudrio sam te, starče, pomisli.

Onda shvati da sa maglom nešto nije u redu.

Kupolu nad gradom činili su ljudi. Muškarci, žene i deca lebdeli su nad zgradama poput velikog, tamnog oblaka. Koliko ih je bilo: deset hiljada, dvadeset? Bespomoćno su se koprcali, praćakali, rojili nad gradom, bube na leđima, riblja mlađ i punoglavci na suvom. Vazduhom su odzvanjali zapomaganje, vika, plač. Vladimir zastade, sleđen.

Preobražaj se nije zaustavio na meni, pomisli on. Ja sam ga samo otpočeo. Da li je to bio način osvete ujaka mizantropa, Pandorina kutija na dar za sve one koje je prezirao? Gotovo je mogao da čuje glas starca: Želeli ste nebo, dragi moji: uzmite ga.

A mene, najomraženijeg, izabrao je za oruđe, pomisli on. Najslađi dar pomahnitalog čovekomrsca: Za mog Vladimira, pribor 'Uradi sam' amaterskog egzekutora čovečanstva. Budućnost čoveka je na nebu, govorili su ujakovi zapisi; ali kome je moglo da padne na pamet da će to biti na ovakav način?

Sa istoka čula se prigušena tutnjava groma: Vladimir se okrete i vide kako su obzorjem polegli mračni oblaci gonjeni olujnim vetrom. Nebo je čekalo čoveka, crnje i strašnije nego ikada.

VELIKI KAVEZ

U sredu Veronika požele da otputuje iz Berna za Veneciju. Spakovala je stvari u kola i dala se prema jugozapadu, retko kada usporavajući ispod sto pedeset na sat, čak i kada je prolazila kroz naseljena mesta. Ponadala se da će joj promena boravišta doneti spokoj, ali je po običaju grešila. U ponedeljak je bila u Bratislavi, u utorak u Frajburgu i svuda je bilo isto.

Zašto se zavaravaš, upita ona sebe. Nigde nećeš naći mir.

Prazne ulice velikih gradova kroz koje je prolazila kao da su zračile tugom jačom od života. Lozana, Bergamo, Verona: beli tornjevi i starinske palate nemo su je posmatrali dok je vratolomnom brzinom presecala ulice, uletala u raskršća i izbijala na mostove. Nigde nije videla nijednog čoveka. U Padovi njen prolazak preko gradskog trga preplaši ogromno jato golubova koji se digoše i stadoše da kruže nad vozilom. Kada ih je videla, najpre je počela da se smeje do zacenjivanja, iako, razume se, u svemu nije bilo baš ničega zabavnog. Potom je briznula u plač.

Bilo je potrebno samo devetnaest dana od njenog dolaska da nestane i poslednji čovek na svetu. Proces je već došao gotovo do kraja pre nego što je shvatila da je ona isključivi krivac za sve što se odigralo.

U daljini opazi jato tamnih ptica i prikoči da bi ih bolje osmotrila. To svakako nisu bili golubovi. Krupne ptice gotovo da nisu micale krilima dok su u formaciji letele prema jugu. Veronika nekoliko puta pritisne sirenu, ali ptice nisu menjale ravnomerni let: trideset hodočasnika na pohodu prema Simurgovoj planini. Posle nekoliko trenutaka nebo ostade prazno i Veronika nastavi da vozi. Znala je da su to bili ljudi -- tačnije, ono što je ostalo od ljudi.

Ono što je trebalo da bude rutinsko istraživanje kompasne ruže vremena pretvorilo se u najveću tragediju čovečanstva. Tragediju bez ijednog mrtvog, pomisli ona.

Svako zna da su na severozapadu vremena postojanja divlja i neistražena. Ipak, kada je Veronika otputovala kolima nikadorske proizvodnje na istraživanje nepostojeće reke Eridanus, izgledalo je da nikakve opasnosti nema niti je može biti. U mesec i po dana između oktobra i novembra obišla je Dragoniju sa njenim trostrukim zidovima od vatre i Erevonland, planinu crnu kao da je ugljenisana, obavila sva potrebna ispitivanja i vratila se kući. Činilo se da je zadatak obavljen bez greške. Dvonedeljni boravak u uobičajenom karantinu posle putovanja malo ju je ohladio, ali smatrala je da je to mala cena za ono što je doživela. Kada se najzad ponovo našla među ljudima, željno poput deteta upijala je u sebe sve mirise i boje doma.

Onda je sve počelo.

Kao usled neke čudovišne čarolije, ljudi oko nje počeli su da se preobražavaju. Proces se širio geometrijskom progresijom. Prvih dana bila je ubeđena da sanja ili ludi, ali proces se nastavljao, sledeći sopstvenu naopaku logiku, prkosno isprečen zdravom razumu.

Ljudi su se pretvarali u ptice.

Na oči putnice, muškarcima, ženama i deci narastalo je perje, širila im se krila i nicale kreste. Svet oko nje najednom je bio pun gakanja, kreštanja, lepetanja. Gledala je kako se čovečanstvo diže u nebo, zaboravlja na svaki trag civilizacije, svija gnezda po oblakoderima, šepuri se po krošnjama. Za njim su ostajala napuštena vozila, prazni restorani, opustele škole. Čovek je preselio prebivalište u oblake.

Prošlo je još nekoliko dana, a tada je Veronika počela da sumnja. Do tog trenutka broj normalnih ljudi bio je sasvim mali i postojano je opadao. Nadala se da će bar neko biti pošteđen, ali promena je nepogrešivo zahvatala svakog čoveka, ženu, dete.

Izuzev nje.

Crv sumnje sve je upornije grizao Veroniku. Kada više nije bilo nijednog normalnog ljudskog bića u okolini, ona reši da obavi provere koje će joj potvrditi ili opovrgnuti strahove. Provalila je u veliku državnu laboratoriju za biološka istraživanja negde u okolini Liona i dala se na ispitivanje sopstvene krvi. Od putnika nikadorskim plovilima zahteva se široka erudicija: provere je izvela sa lakoćom. Ono što je našla potvrdilo joj je najgore strahove.

Ona lično bila je kriva za usud koji je zadesio čovečanstvo.

Prilikom boravka na Erevonu, na ko zna koji način, njena krv zaražena je virusom-mikromašinom, vešto izrađenim tako da ostane uspavan u Veronici, ali da se aktivira u osobama koje dođu sa njom u kontakt i da im izmeni telesnu konstrukciju i genetski kod.

Veronika se pitala ko je u prašini Erevonlanda ili Dragonije ostavio Trojanskog konja koji će zbrisati čoveka, ali to u krajnjoj liniji i nije bilo važno. Čin je bio izveden, a ona je, mada nesvesno, bila direktni pomagač.

Mogli su napraviti virus tako da uništi i mene, pomisli Veronika dok se vozila mostom iznad reke Brente. Ali izabrali su da me poštede. Da večno živim sa saznanjem da sam uništila ljudski rod.

U Veneciju je stigla kasno popodne i provela neko vreme u vožnji između drevnih palata i otmenih šetališta. Gondole su ležale pokraj kanala, a mostovi i prolazi bili su prekriveni prašinom.

Veronika zaustavi pred zgradom hotela 'Piko dela Mirandola' i zaputi se prema predvorju da se malo odmori i nešto pojede. Sada, dok motor nije radio, grad joj se učini prepun vreve i života. Deca-ptice gukala su u potkrovlju, iz parka je čula zaljubljeno dozivanje pernatih parova. Tamna jata uz lepet krila gonila su se nebom iznad nje.

Veronika stade pred samim ulazom u hotel i sklopljenih očiju stade da osluškuje zvuke života oko sebe, gukanje i lepet kraja čovečanstva.

"'Slobodan kao ptica na grani', tako su govorili", pomisli ona bledo. "A ja jedina znam da nije tako. I primam svu krivicu na sebe, ako se tako nešto ikako može preuzeti. Ja sam odgovorna za sve vas", reče ona ptičjem svetu, "ja sam čuvar velikog kaveza."

Zaljubljeni par zalepeta iznad Veronikine glave i spusti se na mansardu hotela. Deca u potkrovlju biskala su perje i pripremala se da usnu sa glavom ispod krila. Ove jeseni neke čudne ptice leteće na jug.

GRETHEN JE IZA VRATA

1

ANDELON, KRILATI NOSOROG

Dr Aron Nemirovski saznao je za svoj udes iz jutarnjih novina.

Tog jutra je na miru doručkovao, izašao iz hotelskog apartmana i zaputio se na kratku šetnju parkom. Iako je putovanjem u potpunosti poremetio svoj uobičajeni vremenski redosled, osećao se izuzetno orno. Prišao je najbližem kiosku, bacio novčić prodavcu, dohvatio prve novine sa gomile i raširio ih. Tada je u samom dnu naslovne strane ugledao sledeći tekst:

DR ARON NEMIROVSKI POGINUO U

AVIONSKOJ NESREĆI KRAJ ABERDINA

Dr Nemirovski žmirkajući skine naočare i ponovo ih namesti na vrh nosa, kao da će mu to pomoći da lakše svari informaciju koju je upravo primio. Namrštio se i stao da čita agencijsku vest.

Tekst je bio lakonski i pošto ga je razbistrio dr Nemirovski nije bio mnogo pametniji nego pre. Sinoć oko 22 časa lirdžet kojim je slavni biolog išao na simpozijum u Aberdinu srušio se nadomak aerodroma. Telo dr Nemirovskog prebačeno je u rodni kraj. Izrazi saučešća udovici poginulog pristižu iz svih krajeva sveta.

Dr Nemirovski pokuša da se priseti događaja od prethodne večeri. Posle rutinskog leta lirdžet se bezbedno spustio na aberdinski aerodrom. Ni traga uzbuđenjima ovekovečenim u članku. Izuzev...

Nemirovski se iznenada priseti naoko beznačajnog detalja. Nekoliko minuta pre sletanja, kada su već bili iznad aerodroma, učinilo mu se da je krilo aviona zlatasto sevnulo, kao zahvaćeno snopom reflektora.

Ili kao da je naletelo na pramen zlatne magle i brzo ga raspršilo, shvati on i oblije ga hladan znoj. Tada mu to nije privuklo pažnju.

Zlatne magle! Da li je moguće da je pilot bio toliko nepažljiv?

Članak poprimi sav zloslut sveta.

2

PARALEUS, MIRISNI FLAMINGO

Na početku beše drugi petrolejski rat. Kada niko nije pomislio da bilo šta počinje ili se završava. Sukob se razbuktao i ugasio pre nego što je iko shvatio čemu. Kružilo je tih dana po svetu mnogo nikadorskih projekata, od kojih je jedan bila i licenca za proizvodnju vremena u gasovitom stanju. Što su širitlije, pomisli Aron, iskoristile na nadaleko poznati širitlijski način: Ono što ne umeš da sagradiš, umećeš da razbiješ.

I tako, zbog toga što se svet tako okreće, rečeni rat ostao je upamćen po prvoj ratnoj upotrebi zloglasne temporalne bombe. U pijanstvu slobodarskog zanosa, smatrane su idealnim oružjem. Ne samo zbog toga što su nastale prepravkom uglavnom bezazlene nikadorske naprave, već i stoga što su delovale samo na živu silu, dok su oružje, oprema i slično ostajali netaknuti.

Kao u svakom pijanstvu, problemi su nastali posle.

Pokazalo se da se žarište temporalne bombe nikada ne gasi. Ono večito plovi vremenom i nasumice iskrsava sad tu, sad tamo u stvarnosti, zadržava se nekoliko dana i nosi nove i nove otkose žrtava, spomenik ratu koji nikada neće nestati.

Zahvaćena oblast može se prepoznati po slabom fosforesciranju koje potiče od toga što je postojanje podvrgnuto naprezanju: sve zajedno izgleda kao magla boje zlata. Ko zađe u žarište poremećaja izgubljen je. Izbačen iz stvarnosti, do beskraja će lutati napola ili nimalo realan, bez nade da se vrati.

Da li je moguće, upita se dr Nemirovski, da je poremećaj iskrsnuo toliko naglo da pilot nije stigao da reaguje? Razlike na početku putovanja trebalo bi da su male: čovek i ne primeti da je mrtav. Neopomenut kroči na vrata haosa. Kasnije se sve umnožava, ubrzava.

Granica, ako postoji, neznana je.

3

HURBAT, JAJE KOJE PEVA

Mačka obrasla perjem stade ispred dr Nemirovskog i nakostreši se: upravo je izvodila mlade u šetnju. "Bože", reče naučnik i okrete glavu.

Pre nekoliko sati pokušao je da se vrati u apartman, samo da bi utvrdio da više nema ni hotela. Od tada je lutao ulicama Aberdina i posmatrao kako se postojanje obesmišljava užurbanim tempom.

Na um mu pade Greta, njegova žena. Ona koju je stvarnost verovatno prvu sa veseljem izbrisala. Dični spomenik ratu ne bi propustio da se tako našali. Njih dvoje znali su se još iz studentskih dana. I voleli sa istrajnošću pred kojom bi varljiva stvarnost ostala zgranuta. Ili je bitna reč bila razumevanje. Kako god bilo, pomisli on, ostali smo zavisni jedno od drugog.

Ali Greta je ukinuta. Ovde nema mesta za saosećanje.

Pre izvesnog vremena pokušao je da sa automatske govornice pozove El Paso i, razume se, nije umeo ni da ubaci novčić u mutiranu nakazu aparata. Ni pominjati da novac u njegovom džepu više nije vredeo prebijene pare. Slavni biolog išao je aberdinskim ulicama i gledao izloge ispunjene proizvodima čiju svrhu nije umeo da nasluti i pozorišne panoe ispisane imenima mrtvih i nerođenih glumaca. Pokušavao je da smisli sto i jedan način za goli fizički opstanak.

Sa druge strane ulice rogata starica prodavala je pecivo. Miris mu se učini zamamnim -- ili ga je tako preradila glad.

On propusti motocikl tapaciran tigrastim krznom i pređe ulicu. Mač gladi okrene mu utrobu, na trenutak neizdrživ. Pokojnik Aron priđe kiosku, a kada prodavačica pogleda na drugu stranu, on posegne rukom za kesom u koju tek što je sišla vruća zemička.

Zeleni, krljuštavi prsti rastvore se nad pecivom. Aron prigušeno krikne i trgne ruku. Prodavačica ga sumnjičavo pogleda.

"Gospo'n?" reče ona.

"To nisu ljudski prsti", pomisli on. "U šta sam se pretvorio?" Gotovo potrča, a vetar ga zaslepi, donoseći sa sobom miris đumbira, lipe i prašine. Naže se nad jednu lokvu i pažljivo pogleda.

Nezgrapno, zeleno telo. Sićušna glava i oči bez kapaka. Čovek-gušter, monstrum iz jeftinog filma: atrakcija za vašar u vašem gradu.

Ne treba pominjati, čudovište je odeveno u elegantni sako u kom je dr Aron N. krenuo iz hotela.

Gde N, razume se, stoji za 'Nakaza'.

Stranac u svakom pogledu, pomisli Nemirovski, između ostalog i u sopstvenom telu.

Samosažaljivo, pih, iz crvenog oka kane suza, namreška baricu i ukloni sliku.

4

LULAGAG, PIRINČANI MAČAK

Zeleni Aron trčao je aberdinskim ulicama: danse macabre za sve bivše dane sa naznakom smisla. Budućnost neće biti tako sentimentalna. Kao priviđenje i nesvet doktor će krenuti dalje.

Oko njega, pogledi su se odbijali ili ga glatko prozirali -- čak ni prezirali: ravnodušnost, mrzovolja, umor. Da li su u ovim krajevima monstrumi obična stvar?

Dr Frankenštajn i njegov monstrum, u kompletu, sjedinjeni za večnost.

Krajičak oka uhvati pokret na balkonu izdašno opervaženom ružama, kič razglednica za svet sa one strane ogledala. Među cvećem, naopaka Julija čeka goreg Romea: zelena, groteskna, maše maramom, skreće pažnju dragana.

Njegovu pažnju.

Trenutak stoji, neodlučan. Zelena Julija, mogla bi mu biti sestra po stravi. Zbog čega izgleda toliko poznato?

"Hej", dobaci on.

"Arone", vikne čudovište poznatim glasom.

Suviše poznatim.

"Greta!" prošapuće dr Nemirovski.

I već juri uz stepenište zgrade, u grudima tuku srce ili su možda dva. Greta, koja nikada nije želela da se rastaje od njega. Greta, sušta istrajnost ili možda razumevanje. A gde je tu ljubav, dr Frankenštajne?

Sigurno je, pomisli on, pohitala u Aberdin čim joj je javljeno za nesreću. Potražila je žarište zlatne magle u kojem sam nestao i ušla u njega. Nije želela da budemo razdvojeni ni u smrti.

Stigao je na balkon i zagrlio zelenu Juliju. "Greta, Greta", šaptao je. Voleo ju je kao prvog dana, kao uvek, rasplakao se na njenom ramenu, stezao je u naručju. Bio je prognanik. Bio je čudovište. Bio je srećan.

PAKAO SVITANjA

1

Dlanovi su mi prekriveni nečim crnim, sasušenom krvlju ili uljem. Mičem se, pokušavam da odgurnem komade izlomljenog metala i plastike i da ustanem. Leva noga me ne sluša, posrćem, rukama sam se oslonila o zid i gledam kako mi se sa butine slivaju kapi krvi. Marlena se srušila, Fajre.

Zidovi i tavanica crni su, a pod je poprskan nečim tamnim i sluzavim. Mislim da je to moja krv. Ranjena sam. Noga me veoma boli. Imam posekotine po rukama, licu. Ne znam šta da radim. Zašto mi ne odgovaraš?

Sve je počelo iznad ravnice Doraiba. Ili je to bio Geteb. Napao me je roj žderača. Izgrizli su kamere, oplatu, motore i ko zna šta sve još. Letela sam na slepo neko vreme, nisam mogla da upravljam Marlenom niti da se spustim. Onda sam se srušila. Mogla sam da poginem. Negde na Doraibu. Ili je to bio Geteb.

Dugo sam bila u nesvestici. Kada sam se probudila bio je mrak i ležala sam na podu. Možda mi je mrak spasao život. Fajre, šta sada da radim? Ti si negde daleko odavde, a ja bih sve dala da si uz mene. Potrebna mi je tvoja pomoć.

Pokušavam da previjem rane. Ruke mi drhte i posao sporo odmiče. Fajre, znam da čuješ ove misli. Ako ostaneš uz mene, sve će biti u redu. Možda ne razumeš. Bojim se.

Prilazim prozoru i gledam kroz njega. Napolju je sve mirno. Pod svetlošću zvezda čitav predeo izgleda kao izliven u plastici. Marlena leži usred mora tamnog peska. Deluje kao da je vetar nabacao polumesečaste dine svuda unaokolo. Smešno, jer sam taj pesak je vetar. Smrznuti vazduh. Kada se Sunce ugasilo, nebo je u trenutku potamnelo i prekrilo se oblacima. Žderači su se razbežali. Vazduh je padao poput mećave. Igra pahuljica, valcer za pulsirajuću zvezdu. Čekaj. Ako nema vetra, šta je oblikovalo dine?

Eto, htela sam da izbegnem takva razmišljanja i nisam uspela. Ne mogu da smetnem s uma osećaj da oko broda sve vrvi od života. Sve to prigušeno svetlucanje belih i plavih potoka leda izgleda mi poput maske koja krije pravo lice okoline, nakazno i smrtonosno. Pokušavam da ubedim sebe kako su takve misli pogrešne i ne uspevam. Iako je jedina stvar u koju mogu biti sigurna to da sam bezbedna sve dok mrak bude trajao.

Žderači, luciferide, kamene ptice: sve nakaze sveta žive na ovom prevoju udesno od vremena.

Neko ih je jednom nazvao demonima zore; to je dobro ime. Možda su prilagođeni životu u najgorem paklu koga je čovek ikada posetio, ali ovakvu noć ni oni ne mogu da izdrže nezaštićeni. Stići će tek kad ponovo bude svanulo.

Nešto poput zujanja muva bruji mi u glavi. Mnogostruko, roj koji obuhvata svet. Glasovi telepatika. Poput svega što ovde živi zavukli su se u rupe duboko pod zemljom i čekaju da prestane mraz. Vrište u mojoj glavi. Naša veza mora biti jednosmerna.

Oko broda, svetlost zvezda igra u ledu kao po prastarim vitražima. Dine smrznutog vazduha svetlucaju kao staklo. Skupljene oko Marlene, podsećaju na krdo grbavih nakaza okrenutih prema brodu.

Živci se čudno poigravaju sa mnom: mogla bih se zakleti da se jedna dina malo pomerila. Pažljivo posmatram, ali ona naravno ostaje nepomična.

U kabini je sve do maločas bilo vrlo tiho. Sada se čuje zvuk koji podseća na grebanje malih kandži po metalu. Izgleda kao da dopire sa svih strana. Iako znam da se to Marlenin oklop hladi i skuplja, obuzima me sve veća teskoba.

Opet mi se učinilo da se dina pomerila. Verovatno se sneg obrušio. Ipak ne skidam pogled sa nje. Ništa se ne dešava, sem što pred očima počinje da mi igra. To je jalov posao. Sada izgleda kao da se sve dine kreću. Trudim se da ne obraćam pažnju, pa ipak se sve vreme osvrćem prema prozoru i gledam u snežnu dinu, očekujući da se desi ni sama ne znam šta.

I evo, dešava se. Dina se pomera. Jasno vidim. Sneg se miče kao da nešto pokušava da izađe iz njega. To ne može biti ništa živo, ne sada, ali -- gospode, iz snega proviruje ljudska ruka i miče prstima!

To je nemoguće, mora biti da sanjam ili da sam poludela! Mala, gola ljudska ruka razgrće smrznuti kiseonik.

Ona izlazi iz snega, naga devojčica stara desetak godina, i otresa led iz kose. Do kolena u smrznutom vazduhu, ona me mirno gleda.

U uglovima očiju nahvatalo joj se inje. Ona prilazi prozoru i priljubljuje prste uz staklo. Miče usnama, ali ne čuje se nikakav zvuk. Naravno, napolju je gotovo vakuum.

Ne mogu da odvojim pogled od nje. Njeni gestovi, njeno ponašanje, sve to može da znači samo jedno: ona me moli da je pustim kod sebe u brod.

Šta sada da radim? Pre mesec dana videla sam Salidu Olu, kiberu iz naselja Doraib 3. Izgledala je veoma slično. Nikadorske kibere za niske temperature veoma često proizvode se u takvom obliku, a po ovim krajevima mnogo ih je nestalo. Ona bi mogla biti ljudsko biće. Možda je to baš Salida Ola. I možda sam joj ja poslednja šansa da preživi.

Metal oklopa Marlene cvili poput preplašenog šteneta. Hladnoća je strašna, a to znači da je zora sve bliža. Uskoro će dine eksplodirati pod zracima Sunca koje se rađa nasred neba. Doći će oluja praskozorja, a jašući na njoj stići će sve nakaze sveta, kidaće i žderati sve ispred sebe, razdirati čak i same sebe. Devojčica će ih čekati ovde, sama i nezaštićena.

Ali možda se radi o opseni. Ovdašnje vrste imaju razvijene telepatske osobine. Možda se radi o nakazi koja samo mimikrira lik iz mog sećanja da bi mi se približila. Sva stvorenja zore su monstruozna, a ono koje oponaša druge mora biti moćnije i opasnije od svih. Pomisli samo: ono se hrani demonima. Samo najstrašnija čudovišta mogu imati ljudski lik.

Moram da razmislim. Ne smem pogrešiti. Ali oluja mi ne dopušta da se usredsredim. Svitanje je sve bliže. Moram se odlučiti. Šta da radim? Šta će zatim ona uraditi?

Ona stoji pod prozorom, ruku priljubljenih uz staklo. Usne joj se miču u bezglasnoj molitvi upućenoj meni, bogu iza čeličnih vrata. Razumeš li, Fajre? Možda sam ja njen život i njena smrt.

Gledam u nebo iza nje. Do zore nije preostalo još mnogo vremena. Njene ruke, bele i čiste, pružaju se prema meni. Moje ruke posečene su i krvave. Krijem se od nje. Ne želim da gledam to lice koje optužuje.

Kabina kao da se zatvara oko mene. Teško dišem. Izgleda da kroz prozor dopire nešto više svetla nego malopre.

Napolju sve kao da se potpuno primirilo, utišalo i ja znam da je vreme isteklo. Mala snežna devojčica mirna je poput kipa. Sunce desne strane realnosti počinje da narasta. Vrhovi dina izgledaju čudno razmazani, kao da se napolju podiže magla. Čini mi se da se brod malo trese. Ili to ja drhtim.

I onda više nema vremena za premišljanje. Kao u snu, trčim do komandne ploče i otvaram spoljašnju školjku. Vidim kako se kroz oblake pare devojčica penje u ulaznu komoru. Zatim zatvaram vrata i gledam kako automatski uređaji uključuju prekidače, vazdušne pumpe, dekontaminatore. Brod odjednom zaškripi kao da ga grabi ogromna šaka, zvuk metala podvrgnutog užasnom naprezanju dopire do mene poput neljudskog kikota. Nakazna obličja iskrsavaju iz uskovitlane magle i prislanjaju njuške uz staklo prozora. Svanuo je novi dan.

Ispred mene, vrata se lagano otvaraju.

2

Šuštanje ispunjava prostoriju i ubrzo prestaje. Vazduh je na trenutak ispunjen uzavrelim kolutovima magle. To kiseonik, zapenjen kao kiselina, isparava sa tela devojčice. Ona stoji preda mnom i ništa se ne događa. Otvara usta, ali se reči ne čuju. U levo rame urezana joj je reč:

Kalitofen

To joj je možda ime.

Oprezno je posmatram, ne usuđujem se da je dodirnem. Možda je zaista zanemela od onoga što je doživela, a možda jednostavno nikada nije ni mogla -- zaboga, zašto me takve misli ne ostave na miru? Ona se nalazi u jednoj prostoriji sa mnom, a uopšte ne pokušava da me napadne.

Koža joj je suva i glatka, kao voštana. Crte lica malo su ukočene, ali ljudske. To bi zaista mogla biti androidna ljuštura jedne kibere.

Dok korača po kabini, pokreti su joj nespretni i teturavi. Izgleda kao da je u stanju šoka. To mi se uopšte ne čini neobično kada zamislim šta sve mora da je preživela u poslednjih nekoliko sati. Najveće čudo je što je uopšte ostala živa.

Ili možda tek uči da upotrebi ono što mi je pročitala iz uma.

Napolju se konačno potpuno razdanilo. Na neprobojni prozor kabine navučeni su metalni kapci. Ne da bi nas zaštitili, već da ne bismo morale da gledamo šta se dešava van broda. Kapci nas štede pred slikama, ali ne i zvucima. Kroz izolaciju oplate neprestano se probijaju jezivi urlici nekrifera i žderača, a kabina podrhtava od silovitih udaraca po zidovima. Nadam se da je Marlenin oklop dovoljno snažan da izdrži nalete demona zore.

A Kalitofen: posle svih muka, izgleda da sam nepravedno sumnjala u nju. Do sada je mogla da me napadne stotinu puta, videla je koliko sam iscrpljena. Ali sve vreme od kako je ušla samo stoji u uglu prostorije i čudno me gleda.

Pre neki čas, legla sam i pravila se da spavam. Danak paranoidnosti: želela sam da vidim kako će ona reagovati. Nije učinila ništa. Ali dokaza nema, jer ukoliko je čitala podatke direktno iz mog uma, morala je znati da se samo pretvaram.

Dan polako prolazi. Kalitofen polako postaje sve normalnija. Pre minut ili dva počela je da govori.

Najpre je samo sricala slogove kao zaostalo dete. Brzo napreduje i verujem da će za manje od sat ili dva moći da govori sasvim tečno. Mucavo me pita za ime. Pokušavam da je nateram da mi kaže kako je dospela na ledenu ravnicu, ali ona samo vrti glavom i ponavlja istih par reči: tvoje ime, tvoje ime. Ubrzo odustajem.

Minuti su dugi kao godine. Nadam se da će spasilačke ekipe uskoro stići. Noga me sve više boli i ponovo je prokrvarila. Ne bi trebalo da se toliko krećem. Kalitofen sedi i samo me fiksira. Sklapam oči.

Zatim mi nešto dodiruje posečenu ruku. Trzam se iz polusna i gledam: na kožu mi je pala kap sluzi. Izgleda da je kanula sa Kalitofeninog lica. Fajre, nešto nije u redu.

Dižem pogled i vidim da snežna devojčica više nema lice. Umesto usana sa glave joj vise slinavi, crvoliki konci. Vidim drhtava vlakna mišića i iskeženu čeljust. Uzmičem od nje, bauljam na sve četiri. Demon zore ne sledi me, već samo posmatra.

Nemam dovoljno snage. Niti mesta za uzmak. Glava mi klone; jaučem bez glasa. Onda u barici sopstvene usirene krvi na podu vidim odraz svoga lica. Konci usana, iskežena čeljust. Kroz glavu mi prolazi samo: a gde su ljudi? I, oh, vrištim, Fajre.

Onda čujem nečiji glas. Neko me zove po imenu. Shvatam da su mi sve do tog trenutka oči bile zatvorene. Otvaram ih i pored sebe vidim Kalitofen. Izgleda sasvim normalno. Smeši se dok me gleda i pita da li sam nešto sanjala. Sada govori sasvim tečno. Zbunjena sam i ona mora da mi ponovi pitanje. Naravno, sanjala sam. Ona me pita kakav je to bio san. Sležem ramenima i primećujem da mi je glava na njenom krilu. Kažem joj da sam zaboravila. Ona odgovara da sigurno nije bilo ništa važno i ponovo se smeši.

PRAZNICI U GRADU

1

NA IZGRADNjI KINESKOG ZIDA

Gvozdeni drumovi pusti su, a točkovi i zamajci koji ih pokreću vrte se u prazno. Serpentodromi i trgovi koji govore prekriveni su zavesom sivila. U daljini se naziru siluete pokretnih zgrada koje kao rode čuče iznad magle na metalnim nogama.

Ulica je metalna reka sačinjena od mnogo točkića koji se okreću u mestu. Ona teče pod stopalima Sorena J. dok ga nosi prema cvetnoj bašti Nerep-er-Ezlevorskog parka. Ta bašta veoma je stara, nekada je pripadala kraljevskom dvorcu i čak je i sada prepuna najraznovrsnijeg cveća. Ali Soren ne obraća pažnju na lepotu Nerep-er-Ezlevora dok ga ulica nosi svojim tokom. On ovde živi sasvim sam i prizor divnog parka ne znači mu mnogo, baš kao i mnoge druge stvari koje nema s kime da podeli. On korača preko bašte, čizmama lomi vrhove euforbija i koleusa, gazi cvetove kalistemona i georgina. Uputio se prema Nerep-er-Ezlevorskom dvorcu, u čije prostorije se preselio pre nekoliko meseci. Voli da zamišlja kako je baš njemu nekada davno nepostojeći car ili kralj zamka uputio poruku kojom ga proglašava jedinim gospodarom i naslednikom imanja i da je poruka stigla tek nedavno, kada su nestali i čuvari zamka i posetioci.

Soren J. potom se uspinje belim stepeništem od mermera, prolazi kroz dveri zamka i uskoro stiže u svoje prebivalište. Njegova omiljena odaja sva je u duborezima i zlatnim ukrasima, kristalnim lusterima i arabesknim šarama. Nekada je možda bila balska dvorana ili sala za prijeme i prepuna je naslonjača raskošnog izgleda. Soren J. voli tu prostoriju, jer mu se među mnogobrojnim foteljama čini kao da će ga za koji trenutak okružiti mnoštvo ljudi, publika koja će početi da žamori, da se došaptava, željno čekajući početak bala ili možda prijema. Ali podijum, kao i juče, kao uvek, ostaje nem.

Najveći naslonjač, tapaciran crvenim plišem, diže se u vazduh i poput poslušnog psa lebdi do Sorena. Na njemu je rukom ispisano:

Sorenov naslonjač.

Soren J. spušta se na meko sedište, lice je okrenuo zidu. To je zanimljiv zid, na njemu se mogu videti starinski ukrasni crteži i još štošta drugo, sve pomalo zamućeno mrljama od vlage i plesni. Soren dugo gleda prizore na zidu i mora biti da su ga ovi podsetili na nešto tužno, jer, evo, iz oka mu se odvaja suza i kreće niz obraz.

2

NACHTS

Sa prozora Sorenove sobe nazire se, sasvim iskosa, najveći trg Nerep-er-Ezlevora; zamak se nalazi u prilaznoj aveniji. Kada bi se prozorsko okno malo odškrinulo, čitav prizor video bi se mnogo bolje, ali Soren to nikada neće učiniti, pogotovu ne posle zalaska Sunca.

On zna: sa sumrakom grad posećuje senka Noćnog hodača. Što je ime iz vremena dok je u Nerep-er-Ezlevoru još bilo onih koji su marili da koriste nazive. Verovalo se da su je možda poslali stanovnici dalekog Nikadora, grada stotinu kilometara iza Edgina. Zatvoreni prozor i zabravljena vrata do sada su bili dovoljni da zaustave ponoćnog posetioca, a sećanje na one koji su se zaticali napolju posle zalaska sunca Sorenu je dovoljan razlog da noću nikada ne proviri iz uporišta. On šapuće u sebi litaniju protiv prevelike radoznalosti:

Noćni hodač proždire noć.

On sada stoji kraj prozora i posmatra grad. Podne je, vetar kotrlja otpatke i opalo lišće po ulicama. Nerep-er-Ezlevor miran je, otpaci i metalni trotoari jedino su što se kreće po njemu.

Ali uveče će slika grada postati sasvim drugačija.

Svake noći nešto pre ponoći blistave svetlosti obasjavaju udaljeni trg, a veseli zvuci dopiru do Sorenovih ušiju i pored neprobojnih okana na prozoru. Ponekad liče na veseli smeh, zvuk trčećih koraka, podvriskivanje. U drugim prilikama više podsećaju na muzičke odlomke. Svetlosti i senke igraju po metalnim zidovima, dok ono što ih stvara ostaje skriveno od pogleda.

Soren gotovo da može da zamisli kako se tamo devojačka tela vrte u mahnitom plesu, sve brže i brže, orošena znojem. On ponekad sanja da se usred noći iskrada iz sobe i trči do trga. Tamo ga zatiče pustog i mrtvog. Svetlosti nestaju dok on stigne, a svi zvuci zamiru. Posle toga obično se budi čudno obeshrabren, dok kroz prozor i dalje dopiru odjeci noćnih pokreta.

Soren je svestan da su to budalasti, čak opasni snovi, jer na trgu nema nikoga, nikoga i ne može biti. To samo mrtve stvari izvode svoju igru posle smrti gospodara, daleko od oka ma kog posmatrača: automatska vozila, mašine za održavanje, reklamni, uslužni i ukrasni robotski sistemi u ludoj igri pokreta, svetlosti i zvuka daju trgu privid života, čuvaju ga spremnog za gospodare koji se neće vratiti.

Da li je Noćni hodač na kraju poždrao i sam daleki Nikador? Da li je svet sada obitavalište za sveukupno dvojicu hodača, Noćnog i Sorena J?

Da li je odgovor na ta pitanja uopšte bitan?

U praskozorje, ponoćne svetkovine mašina završavaju se, a svetlosti se lagano gase. Za Sorena J, čoveka koji je zahvaljujući pukom slučaju i sopstvenom oprezu ostao jedina osoba koja i dalje može da osluškuje odjeke besciljne igre mašina u ovom gradu, gotova je još jedna obična noć.

3

DOMAĆINOVE BRIGE

Soren korača predvorjem sa obrokom konzervisane hrane u rukama. Od toga je stvorio svakodnevnu rutinu, obilazi trgovine i skladišta po gradu nemom i kao usnulom, jedini kupac univerzalnog supermarketa, nosi raznolika dobra do dvorca i skladišti ih po podrumima i ostavama, kuhinjama i magacinima. Nema posebne potrebe da to čini, sam zamak bio je i pre njegovog dolaska dovoljno snabdeven zalihama da mu potraju do kraja života i još nešto duže, ali potragama sebi bar na kratko vreme zauzima pažnju, skreće pogled sa svetkovina grada mrtvih.

U jednom trenutku zastaje i mršti se, nekakav podražaj ispod praga osetljivosti provukao se do njega i sada mu ne da mira. Da li je možda čuo šum? Glavu je podigao visoko, kao da njuši vazduh. Učini mu se da u hodniku lebdi miris vlažne zemlje.

Posetilac neki, misli. Miris zemlje nedvosmisleno je tu. Soren oseća kako mu kičmom prolaze trnci. Jer zna, sve posetioce davno je požnjeo Noćni hodač. Čeka na hodniku, vreba, napet, neće li naslutiti još makar nagoveštaj prisustva.

U sledećem trenutku, bez ikakvog pogovora, bez mogućnosti poricanja, do Sorena razgovetno dopire zvuk koraka.

Hrana se zakotrlja po podu i njegovim nogama, odskače po parketu i persijskim ćilimima. Soren ništa ne primećuje dok trči prema balskoj dvorani i šapuće:

"Ko je to?"

Vrišti:

"Ko je to?"

U odaji pred njime sve naslonjače prekrivene su raširenim belim čaršafima, iako su, kada je izašao, bile otkrivene. On zbunjeno povlači kraj jednog pokrivača i otkriva crvenu plišanu stolicu, ova ostaje da se ljuljuška u vazduhu. Onda nasred sobe primećuje staklenog jednoroga.

Proziran poput aveti, jednorog je čovečije visine, napravljen od providne plastike i s tečnim poluprovodnicima. Glava i bokovi ukrašeni su mu heraldičkim simbolima Nerep-er-Ezlevora, a u rame ima ugraviran grb kraljevske porodice. Soren u njemu prepoznaje nikadorski automat za održavanje prostorija: svaka njegova noga sadrži različite aparate za čišćenje.

Zaprepašćenje na Sorenovom licu menja se u nevericu, neverica u gnev. On lično naredio je svim uslužnim mašinama da odu iz dvorca. Prilazi jednorogu i pita: "Zbog čega si se vratio?" Automat pokazuje pokrivene stolice i očigledno pokušava da kaže: "Da uradim ovo", ali reči koje dopiru iz njega zvuče kao: "Ja odradek novo".

Iz Sorenovog grla izbija nešto nalik jecaju. On svom silinom udara kristalnu mašinu, komadi se rasprskavaju na sve strane, kotrljaju se po podu prašnjave sale, po čaršafima i naslonjačima. Nekako sporo, prozračno telo ruši se na pod, noge i dalje pokušavaju da se pokrenu da bi istovremeno obavljale četiri različita posla čišćenja, glačanja, podmazivanja i dezinfekcije.

Posle toga sve je mirno. U polumraku čaršafi na stolicama podsećaju na bezbroj belih mrtvačkih pokrova razbacanih po dvorani. Između njih još se ljulja naslonjač koji je Soren otkrio. Na njemu piše: Sorenov naslonjač.

"Za ime sveta", govori on i steže glavu rukama.

Veštačka svetlost sevne i razlije se sa tavanice. Spustilo se veče.

Soren sedi u nepokrivenom naslonjaču i zuri u prazno. Prolazi vreme, a on se uopšte ne miče. Obrazi su mu vlažni. Trza se kada do njega dopire zvuk pogona praznog robotskog vozila koje juri iznad grada kao da ima neki cilj na koji žuri. Onda naglo ustaje, poput čoveka koji je doneo važnu odluku. Prsti mu čudno podrhtavaju.

On pogleda vrata i takva zapovest dovoljna je da se ova poslušno otvore. Izlazi napolje i udiše noćni vazduh koji se blago oseća na hlor: tragovi poslednjeg prolaska Hodača. Na trenutak oseća poriv da se vrati, pijano se tetura, kao da će sesti na tlo parka, onda sigurnije kroči na površinu avenije. Gvozdena reka škripavo pevuši i nosi ga sa sobom. On najednom potrči u pravcu njenog kretanja, iz grudi mu dopiru zvuci nalik na kikot. Zvezde na nebu Nerep-er-Ezlevora su udaljeni plamenovi sveća.

Prvo što vidi na opustelom trgu je raspevana fontana sa kipom žene-zmije koji lebdi u vazduhu. Još nije počelo, pomisli on. Nebom proleću grozdovi raznobojnih lopti uličnih svetiljki. Soren posmatra plastične krljušti žene-zmije, hrapave kao izgrižene kiselinom. Gvozdeni zidovi okolnih zgrada crveni su od rđe. Na svemu tome, pomišlja Soren, negde se nalazi etiketa na kojoj piše 'Made in N.' Dobre pare date su za to.

Noćni hodač, razume se, došao je gratis.

Iznad trga proleće aerobus karoserije prekrivene krznom, rojevi svetiljki razmiču se da bi mu napravili mesta. Onda je ponovo sve mirno.

"Zdravo", govori Soren samotnim ulicama. "Dugo se nismo videli."

Reklamni plakati izlepljeni po zidovima bude se iz sna, primećuju da trg više nije pust i počinju da ga dozivaju, najpre tiho, zatim sve glasnije. Ulicom trče mali krznati oglasi na metalnim nogama i vuku ga za odeću, nudeći mu razne usluge. Jedan čopor elektrodece povezane pupčanim vrpcama pretrčava trg i skriva se ispod raspevane fontane.

Kip žene-zmije zabruji muzikom i promeškolji se, svaka krljušt repa zazvoni sopstvenom gvozdenom notom.

Stilizovani crteži i slova raznih boja premeću se kroz vazduh oko Sorena, plamte svim bojama i menjaju veličinu i oblik. Senke igraju po zidovima. Svečanost upravo počinje. Ovoga puta, Soren stoji usred svega toga. Ruke mu se šire, kao da želi da obuhvati svet. Tiho se smeje. Ali nije mu potreban svet, već vreme.

Uskoro kao da sva aktivnost trga postaje dalja i tiša. Soren se mršti, zagledan u raspevanu fontanu. I dalje čuje zvuk muzike. A zatim -- ne primiče li se to zaista pesma devojaka, vesela, umilna?

Sklopljenih očiju čeka da ga odnese noć.

JA SAKUPLjAM SATE

Putnik namernik koji krene pustinjskim putem preko Erga Iguidija naići će na niz veštačkih oaza u blizini Ued al Hamre. Ako se zatim spusti južno prema El Eglabu, doći će do najlepše od njih, dragulja u moru peska. Na tom mestu kraj mnogih izvora pitke vode rastu visoke urme i smokve, a poj ptica čuje se nadaleko. U toj oazi nalazi se dom Ridvana al Kuvejrija, prekrasna palata od belog peščara koja predstavlja ukras pustinje. Kažu da al Kuvejri ne propušta slučajnog putnika a da ga bogato ne pogosti. Slatko od urme i med, baklava i bokali bistre vode uvek su spremni na njegovoj trpezi.

Čovek koji je tog jutra stigao pravo iz Erga Iguidi kao da nije znao ili mario za sve to, jer je sa najdubljim nepoverenjem odmeravao ljude Ridvana al Kuvejrija koji su izašli da ga dočekaju. Bio je odeven u neuglednu, sivu pustinjsku odoru sa ogrtačem protiv sunca, glavu mu je prekrivao otrcani, tamni burnus, a telo mu je zaudaralo na kremen i prašinu. Crte lica bile su mu orlovske, a oči lisičje.

Došlo je do male gužve kada su stražari pokušali da mu oduzmu dugi, zakrivljeni nož koji je držao zataknut za pojasom, ali onda se pojavio lično Ridvan al Kuvejri i pokretom ruke otpustio svoje ljude. "Putnik je svetinja, a onaj koji stigne u dom al Kuvejrija dvaput toliko", reče on prekorno. "Čoveka ne treba sprečavati da čini šta mu srce zaželi." On se okrete došljaku. "Kako ti je ime, namerniče?"

"Idriz", reče kratko stranac orlovskog lika. Oči su mu svetlucale kao da je zbog malopređašnjeg gesta njegovo nepoverenje prema domaćinu još više poraslo.

Al Kuvejri povede Idriza kraj mangala sa kojih se dizao miris tamjana, kroz senovite vrtove po kojima su rasli narovi i pomorandže. Stigli su u gostinsku sobu prekrivenu ćilimima i stali pred trpezom punom najraznovrsnijih đakonija.

"Sve je ovo tvoje", rekao je Al Kuvejri. "Izaberi što ti je najdraže."

Putnik poče lakomo da proždire hranu koja se nalazila pred njim, sve vreme se osvrćući kao da se nečega plaši. Iz vrta je dopirao poj mehaničkih slavuja, a raznoliko cveće širilo je oko sebe zamamne mirise.

"Da li ovde sve pripada tebi?" upita putnik kada je završio sa jelom i obrisao usta krajem zamazane odore.

Al Kuvejri nasmeši se i jedva primetno klimnu glavom.

"Nekada nije bilo tako", reče on. "Bio sam siromašni beduin bez doma i ikoga svog. Ali milosrdna sudbina odabrala je da mi pruži blagostanje.

"Čime se baviš, Ridvane al Kuvejri?" upita Idriz.

"Koji ti je izvor bogatstva?"

"Ja sakupljam sate, gomilam minute i sekunde", reče al Kuvejri. "Ako pođeš sa mnom, pokazaću ti kako."

Zajedno su krenuli hodnicima od belog mermera u srce al Kuvejrijevog doma, do male prostorije čiji su zidovi bili prekriveni policama sa kristalnim bočicama i posudama.

"Ovo je moje blago", reče domaćin i pokaza rukom. Svetlost se iskrila u prozračnoj sadržini bočica i plavila prostoriju

odsjajima.

"Kao što sam rekao", reče al Kuvejri, "ja sam kolekcionar zaboravljenih trenutaka. U ovim bočicama od biljura i rubina držim raznolike zgode i važne dogodovštine. Sakupljanje vremena retka je i složena veština koju sam naučio tokom svog boravka u dalekom i slavnom gradu Nikadoru i u njoj leži izvor moga bogatstva."

On priđe policama i podiže jednu posudu.

"U ovoj kutijici od smaragda pohranjeni su poslednji trenuci velikog vladara Abdurahmana al Rubaija. Ovo je govor slavnog pesnika Abdula Ali Halife na okupljanju u Velikom Istočnom Ergu. Svuda oko tebe nalaze se trenuci važni, dramatični ili uzvišeni, a unutar posuda od dragog kamena oni se ponavljaju i ponavljaju zauvek."

Al Kuvejri uze jednu bočicu i otvori je. Prostoriju u istom trenutku ispuni miris mimoze i trešnjevog cveta, a kroz otvorene prozore dođe lepršavi, prolećni vetar. Činilo se da se zidovi menjaju i pretvaraju u granitne gromade prekrivene kapima vode.

"Proleće u podnožju planine Zenuba", reče Al Kuvejri sklopljenih očiju i duboko udahnu vazduh. "Za tu narudžbu plaćeno je suvim zlatom." Onda kao da se prenu i zatvori bočicu. Utisci smesta stadoše da blede, da se povlače u dubinu sećanja i čile. "Ne smemo držati bočicu otvorenu predugo", objasni on, "jer bismo mogli ostati zauvek zarobljeni u dražima minulih trenutaka."

Idrizovo lice bilo je bledo i kao da je krilo neku strašnu tajnu. Hitrim, veštim pokretom ruke on izvadi zakrivljeni nož i uperi ga prema al Kuvejriju. Drugom rukom odreši kesu koja mu je bila za pojasom i baci je pred svog domaćina. "Napuni", rekao je, "onim najskupocenijim."

Jedan trenutak al Kuvejri se nije micao. "Tako dakle, ti si u stvari najobičniji lopov", reče on.

Beduinov pogled bio je prepun žestine.

"Ja sam Idriz, sin pustinje! Nisam lopov! Nemoj da te nateram da progutaš svoje reči, đavolji nakotu! Ako želiš da živiš, daćeš mi blago i pustiti da odem svojim putem."

Al Kuvejri nije odgovarao. On laganim pokretima poče da slaže posude od dragulja u Idrizovu vreću. Kada je završio, podigao je napunjenu vreću i spustio je na pod pred Idriza. Ni jednog trenutka lice mu nije napuštao izraz potpune smirenosti.

"Šta sada?" upita on.

"Sada ćeš me ispratiti odavde i omogućiti mi da napustim oazu", reče Idriz i naprti vreću. "Kreni!"

Al Kuvejri se nije micao. Kada Idriz napravi jedan korak prema njemu, preteći dignutog noža, on blago, gotovo nemarno mahne rukom u kojoj je držao bočicu. Iskričava tečnost zapljusne obraz gosta, rasprši se i oblije zid, gde se smesta upila u suvu površinu kamena.

"Šta..." reče Idriz i zastade. Plave senke počeše da izbijaju iz zida i da se kovitlaju oko njega, osetio je vetar koji mu je zalepršao krajevima odore, snažan i pun studeni. Okrenu se, ali Kuvejrija nije bilo nigde. On naslepo izmahnu nožem i tada začu glas domaćina.

"Najveći greh je ugroziti onoga ko ti je pružio gostoprimstvo, sine pustinje."

Najednom Idriz shvati da više ne stoji u al Kuvejrijevom domu, već usred pustinje obasjane mesečinom. Ledeni vetar šibao je oko njega i oblikovao dine, a na nebu je blistao Mesec, oštar i beo kao od kristala. Osećao se miris kremena i još nečega, vonj neposredne opasnosti.

"Gde si?" vikao je Idriz. "Gde si?"

"Pored tebe", govorio je al Kuvejrijev glas sa svih strana istovremeno. "Ali ne možeš me videti, jer te sve dublje zahvata vreme sačuvano u bočici kojom sam te zapljusnuo. U mojoj kolekciji ne nalaze se samo lepe stvari, namerniče."

Iz daljine Idriz je začuo hučanje. Zagledao se oko sebe, ali peščani predeo bio je potpuno miran. Zvuk je najpre podsećao na fina zrnca peska koja sipaju na membranu bubnja, ali je rastao, bujao naočigled. Ubrzo se pretvori u pravu tutnjavu koja je i dalje jačala, umnožavala se, mešala sa al Kuvejrijevim rečima, od nje kao da se tresla čitava pustinja. Vonj opasnosti postao je jači.

"Kakva je to huka?" poviče Idriz. "Šta je to?"

Učini mu se da u daljini vidi tanku crtu beline koja se rastegla preko obzorja. Iz trenutka u trenutak rasla je, postajala sve nabreklija i zlokobnija.

"Vreme koje si otvorio svojom lakomošću", rekao je al Kuvejri. "Okružuje te noć koju će pamtiti svi stanovnici Erga, noć kada je popustila brana El Asaud. Stotine ljudi utopilo se tada usred pustinje. To je tvoj usud: delićeš ono što ih je snašlo hiljadama puta, preživljavati njihove poslednje trenutke sve dok to za tebe ne bude jedina stvarnost. Gde god da pođeš, bićeš davljenik u srcu pustinje."

Idriz napravi korak, dva unazad i kao hipnotisan zagleda se u ogromni talas koji se belasao na mesečini, potpuno zatvarajući obzorje, sve veći i veći. Učinilo mu se da unutar vodene planine nazire lice Ridvana al Kuvejrija, veliki sakupljač se smešio, a onda sve prekri tama.

KO UZJAŠE DUGU

Čitave nedelje teta Marija nije dolazila. Jozef je provodio poslednje dane decembra, koji su slučajno bili i dani pred njegov sedmi rođendan, zamajavajući se po podrumu.

Poznato je da su podrumi vlažna mesta puna tajanstvenih senki i da ih se, shodno tome, treba plašiti. Što se Jozefa tiče, ovaj podrum predstavljao je izuzetak. Jednim delom zbog skučenosti, više iz praktičnih razloga. Bio je tu dugo i upoznao otprilike svaku pukotinu. Ne možeš se bojati mesta koje znaš kao svoj džep.

Često je Jozef želeo da izađe na ulicu i da se poigra sa drugom decom, ali to je bilo nemoguće. Teta Marija mu je rekla da mora da ostane u podrumu i da se krije dok ne odu vojnici koji su mu odveli roditelje, dok ne prođe OKUPACIJA. Teta Marija bila je dobra prema njemu i on ju je slušao, iako mu ponekad nije bilo sasvim jasno o čemu priča.

U glavi mu se nekako povezalo da OKUPACIJA ima veze sa kupanjem. Verovao je da za vreme OKUPACIJE ljudi moraju stalno da se kriju u kadi kao što njega tetka Marija krije na podrumu i pitao se kako li je to boraviti nedelje i nedelje u kadi u OKUPACIJI i nikako ne izlaziti. Mislio je kako on zapravo ima mnogo sreće jer mu je umesto kade na raspolaganju čitav podrum, da se ne pominju igračke koje je donela teta Marija.

U noći između tridesetog i trideset prvog decembra Jozefa probudi tutnjava. Čaše na stočiću pored ležaja zazvečale su i otplesale kratku igru.

Dečak se šćućurio u uglu i virio u mrak. Gotovo svake noći zvuci nepogoda bez kapi kiše odjekivali su nad gradom, a kroz podrumsko prozorče sevnule bi i brzo nestale varljive vatre. Delovalo je kao da se džinovi negde u daljini loptaju sa planinama. Posle izvesnog vremena tutnjava bi prestala i sve je bilo kao pre.

Ali ne i ove noći. Umesto da se okonča, larma se primicala. Dečak je svakog časa očekivao da planine počnu da se kotrljaju u samom komšiluku. Pruži ruku i za hrabrost opipa tri igračke, dva olovna vojnika i jednog kauboja okrnjenog sombrera, ali one tog puta nisu htele da puste ni glasa. Zato se skupio u krevetu i stavio jastuk preko glave. Te noći nije zaspao.

Sve se nastavilo i tokom jutra pred novu godinu. Prozorčić je zveketao, grede pucketale. Onda grune negde u neposrednoj blizini, silovito, stvari sa stočića popadaju, a prašina počne da se osipa sa tavanice. Jozef jekne. Znao je da ovoga puta nije kao pre, da je ovoga puta za ozbiljno. Otprilike tada došla mu je misao koja nikako nije pristajala malom dečaku, čak ni tako zrelom sedmogodišnjaku poput Jozefa:

To je, dakle, kraj.

Zatvorio je oči.

Kada ih je ponovo otvorio, nešto se izmenilo.

Neposredno ispred rupe u zidu ležao je veliki, presavijen komad kartona koji trenutak ranije nije bio tu. Jozef samo zatrepta. Onda pruži ruku oprezno, kao da bi mogao da se opeče i dograbi tajanstveni predmet.

Nije se radilo o kartonu. Materijal je bio gladak, savitljiv i veoma lak. Jozef okrenu drugu stranu.

U istom trenutku boje mu zapljusnu oči.

Crvena, zelena i plava svetlost briznule su sa lista i na trenutak ga zaslepile. Živopisni oblici zavrtložili su se i počeli da se prelivaju jedan u drugi.

Jozef je gledao i gledao.

Boje su bežale po listu, menjale oblike kao u kaleidoskopu. Odsevi svetlosti plavili su podrum i igrali po dečakovom licu. Najzad pred njime poče da se ocrtava slika.

"Drvo", prošapta on zapanjeno. Svetleće boje prikazivale su stablo krošnje velike kao svet, a svaki list blistao je sopstvenim sjajem.

Ispod nje bio je odštampan tekst. Jozef poče da čita polako, sričući:

DRVO MIRA

Ispod se nalazilo još nekoliko reči, sitnije odštampanih:

Reprodukcija T. Vartabadijana. Fondacija VCJHOL Nikador, Kat. br. 1102131115.

Jozef sve to pročita naglas.

Tmuša sa druge strane podrumskog prozora najednom kao da je pripadala nekom drugom, krkljanje eksplozija izgubilo se, ili je postalo nebitno. Krošnja je buktala, pokušavala da iskoči sa hartije, da se razgori put neba. Pupoljci su nicali, otvarali se u cveće, činilo mu se da gotovo može da oseti miris.

Na drugom kraju presavijenog lista bilo je rukom ispisano nekoliko rečenica:

Dragi čukunujače,

Ova čestitka stigla je do tebe nikadorskom ekspresnom poštom.

Deda mi je često pričao o tebi i svemu što si nekada preživeo. Sada ti je najteže i zato ti linijom ispod vremena šaljem ovu poruku. Znaj da ćemo se sresti jednog dana. Izdrži!

Srećnu novu želi ti

tvoj Moša.

Boje onda počeše da zamiru. Drvo Mira kao da se videlo kroz sve gušću maglu, svetlost se gasila.

Jozef shvati da gleda u prazni, četvrtasti komad materijala. Sve boje su iščilele, baš kao i tekst poruke. Bilo je teško poverovati da se išta od svega dogodilo.

Ali čas ranije dečak je držao nebesku dugu u rukama.

"Hvala, hvala, hvala", micale su se usne bez glasa. Samo je gledao pred sebe.

Novi talas eksplozija, bliži od prethodnog. Staklo na stočiću ponovo zazveča. Grmljavina se valjala u daljini, prozorčić svetlarnika mračio se iako je napolju bio uveliko dan. Pretpraznično jutro donosilo je teške oblake.

Ali sada je Jozef znao da će posle svega granuti Sunce.

Kakav poklon je najlepši za dete rata?

Znaj da ćemo se sresti jednog dana.

Zagleda se u prozorčić iza koga se valjala tutnjava. U mraz decembarskog jutra prošapta svetu:

"Srećna nova godina."

PRODAVAC KIŠE

1

Yo tuve un nardo una vez...

Stranac je stigao u selo sa severozapada, pravo iz srca pustinje. Bilo je leto, sušni period već je dugo trajao i kamene kuće caklile su se kao glazura na kolačima tek izvađenim iz peći. Stranac dođe do sredine trga, obrisa znoj sa čela i pokretom ruke potera decu koja su počela da se okupljaju oko njega vrišteći, dok su hrabrija pokušavala da ga potegnu za peševe ogrtača. On ugleda Lopeza koji je sedeo na verandi i sporim korakom uputi se ka njemu.

"Pasje vreme", reče stranac i bez pitanja sede kraj Lopeza. Vazduh na trgu titrao je od jare, a po senkama neumorno su gudili zrikavci. "Nije bilo ovakve vrućine još od devedeset i prve. Ne valja", zavrte on glavom.

Lopez odmeri pridošlicu. Došljaci nisu bili mnogo česti u njegovom selu.

"Letina je sva propala. Video sam putem. Kukuruz i manioka nisu ni ovolišni", putnik pokaže rukom. "Ako se sve nastavi, ko zna hoće li biti brašna za zimu."

Lopez ga je ćutke gledao. Deca su nastavljala da se igraju u prašini i galame.

Stranac ponovo obriše čelo prašnjavom bandanom. "Znaš, domaćine, ja mogu da vam pomognem", reče on. Lopez ga je i dalje gledao.

"Ja prodajem kišu", nastavi ovaj. "U onoj torbi", on pokaza bisage na leđima lame na kojoj je dojahao, "imam sve nepogode ovog sveta. Imam monsunske pljuskove i lake prolećne kišice, letnje provale oblaka i oktobarske tmuše. Imam rose, mrazeve i magle, pljuskove i grad. Mogu da okončam ovu jaru kada god poželiš. Ovako." On pucnu prstima.

Lopez sleže ramenima.

"Kome to treba?"

Prodavac se osvrnu. "Kome? Pogledaj malo ovu pustoš oko sebe, prijatelju. Goli pesak i kamen. Sve isto kao pre sto godina, kada su tvoji preci prvi put došli u ovu dolinu. Zar ne poželiš da vidiš oko sebe zelene vrtove, livade i pašnjake? Ovo mesto moglo bi da bude pravi raj. Zar te progres uopšte ne zanima?"

Lopez je ćutao.

"Možda misliš da sam ja varalica kome je samo stalo da izmami koju paru od lakovernih? Varaš se, prijatelju! Zar nisi video odakle sam došao? Severozapadnim putem, iz najljuće pustinje! Šta misliš, kako sam mogao da preživim bez vode? Osim", on se poverljivo naže prema Lopezu, "ako nisam stvarao vodu uz put. Da, prijatelju. Kada god bih ožedneo", on pucnu prstima, "voda je sama dolazila sa neba."

On se diže i priđe lami. Životinja je ravnodušno gledala u jaru. Prodavac raskopča kaiš bisaga, odiže krajičak kožnog pokrivača, a nešto srebrnasto zablista, kao parče ukradenog sunca.

"Roba pravo iz dalekog Nikadora", reče on. "Takvu svakako nikada nisi video. Vredi suvog zlata. Onda, šta kažeš?"

Lopez uzdahnu.

"Ne znam", reče on. "Mom ocu i njegovom ocu bilo je dobro ovako, zašto ne bi i meni?" On diže pogled prema nebu. "Mada... ovaj put suša stvarno suviše dugo traje. Ako je to što si govorio istina... možda bi koja kap na žedne useve ipak dobro došla, ko zna?"

2

Pero !ay! una hora de olvido
Seco hasta su oltima hoja.

Zajedno su se popeli do Anđeoskog vrha, stenovitog brega koji je nadvisivao selo. Beli krečnjak oko njih treptao je od jare. Prodavac kiše išao je ispred Lopeza i vodio za sobom lamu. Kada su došli do najviše tačke, prodavac se obazre i reče: "Ovde će biti dobro." Selo je ležalo u udolini na preko pola kilometra ispod njih, bele kućice nalik na kocke šećera, kržljavi kaktusi razbacani tu i tamo po sprženom pesku.

"Dođi da mi pomogneš", reče prodavac Lopezu. Iz bisaga poče da vadi delove neke čudne mašine i da ih montira na steni koja je dominirala Anđeoskim vrhom. Lopez mu priteče u pomoć i uskoro se pred njima dizala čudna skalamerija od srebrnastog metala.

"Eto", reče prodavac. "To je sve."

Lopez sumnjičavo pogleda potpuno vedro nebo.

Prodavac se nasmeja. "Videćeš", reče i namignu mu.

3

Que el mundo dentrar parese
A vivir en pura calma

Tog jutra Lopez se probudi u znoju, vrelina je bila nepodnošljiva. U snu mu se ukaza prodavac kiše sa svojim ogrtačem boje kremena. Nadneo se nad stenjakom Anđeoskog vrha raširenih ruku i sablasnim glasom prozborio: "Neka letu dođe kraj."

Utisak koji je ostavio san bio je veoma jak. Razbuđen, Lopez ukloni mrežu koja mu je štitila krevet od peckavih mušica i priđe prozoru, sav mokar. Vetar se igrao metalnim zmajevima na tavanici verande, vreo i suv, a iza, predeo praskozorja učini se Lopezu nekako mračan, preteći, bele fasade jedva da su se videle. Diže pogled, a nebom se komešala tamna masa oblaka. Negde u daljini sevnu munja, a posle izvesnog vremena začu se potmula tutnjava. Onda Lopez postade svestan još jednog zvuka: ravnomernog, tihog šuštanja. Vetar se pojača i donese do njega miris vlage. Na selo je padala kiša.

4

Otono melancolico y lluvioso,
?Que dejaras, otono, en casa este ano?

Došlo je podne, a kiša nije prestajala. Deca su istrčala na trg, skakala po kiši, pravila kolače od blata, prskala se i smejala, sve dok ih roditelji nisu jedno po jedno odveli kućama. Stariji stanovnici sela stajali su pod strehama, gledali avgustovsko nebo i vrteli glavama u neverici. Kiša je nastavljala da pada.

Zelenilo je počelo da buja. Čudne travke, sočnih, tamno zelenih listova, za koje Lopez nije znao ni da postoje u tim krajevima, izbijale su između domaćih biljaka i rasle neverovatnom brzinom. Cvetne krunice otvarale su se i pružale latice neopisivih boja u susret vlazi. Povrće je napredovalo gotovo naočigled, mahune su bile nabreklije i veće nego što je Lopez ikada video u životu. Sredinom seoca, kroz jarak od pamtiveka suv, poteče bistar potočić. A kiša nije prestajala.

Tog popodneva Lopez potraži prodavca kiše. U rukama je nosio bocu pića za poklon. Stanodavka kod koje je odseo reče mu da je stranac pre sat ili dva osedlao lamu i otputovao u pravcu jugoistoka. Dok je govorila, pogled joj se neprestano vraćao nebu. Lopezu se učini da u izrazu stanodavke primećuje tragove zebnje.

Dani su prolazili. Padavine su se nastavljale. Ponekad je samo sipilo, ponekad je lilo kao iz kabla, ali se kiša nikada nije prekidala. Biljke koje su pre samo par dana bujale sada su počinjale da dobijaju nezdravu boju i da kopne. Bele zidove seoskih kuća zahvatala je plesan, sve više se širila i jačala, selo je zadobijalo bolesnu, jesenju boju. Pogledi ljudi okrenuti nebu sada su bili zabrinuti i ogorčeni. "Hoće li ovome doći kraj?" govorili su oni. Kiša je spirala boju sa zidova, drvenarija je trulila, a hrana se kvarila.

Onda su došle hladnoće. Ledeni vetar, jedva koji stepen iznad nule, fijukao je selom i bacao po prozorima kuća kišne kapi oštre poput iglica. Ljudi, nenavikli na takvo vreme, tresli su se od hladnoće. Počele su bolesti i umesto da se povuku postajale su sve žešće i opasnije.

U očajanju Lopez se gotovo svakog dana peo na Anđeoski vrh, a srebrna mašinerija stajala je tamo poput kakvog zlokobnog totema. Nije bilo prodavca kiše koji bi mu rekao šta da učini sa njom. Lopez je nasumce vukao poluge i pritiskao prekidače, ali bez rezultata.

Ledeni vetrovi pretvorili su se u oluje. Zviždali su po prozorima, prodirali u najmanje pukotine i donosili ubitačnu hladnoću. Sve bilje sagnjilo je i propalo i po selu se mogla videti još samo po koja požutela travka.

5

!El que hoy tan pobre me vea
Tal veza no crer todo esto!

Jednog jutra Lopez iz kutije sa alatom izvadi veliki čekić i uputi se na Anđeoski vrh. Silovit pljusak dočeka ga na izlazu iz sela, praćen žestokim vetrom, kao da priroda želi da ga zaustavi i vrati nazad. Lopez stade da se penje kozjom stazom, a oblaci su se spuštali sve niže, kao da će ga dohvatiti. Kada je dospeo na vrh, selo se gotovo nije videlo u tamnim velovima kiše. Lopez priđe srebrnoj mašini i svom snagom zamahnu čekićem.

Prvi udarac zapara metalnu površinu i nešto oštro zaprašta unutar mašine. Kiša se smesta promeni, a vetar zazvižda dvostrukom silinom. Lopez ponovo zamahnu čekićem, pa ponovo, i svaki put je kiša menjala jačinu onim ritmom kojim su udarci padali. Mašina se pod njegovim zamasima pretvarala u bezobličnu masu lima, a iz utrobe joj je izbijao sve deblji stub crnog dima. Lopez izmahnu poslednji put i u tom trenutku gromoglasna eksplozija potrese Anđeoski vrh, a njega udar baci u vis. Kada je otvorio oči, od mašine je preostalo samo nekoliko iskrivljenih metalnih parčadi, a gust, smrdljiv dim kovitlao se nad kamenjarom. Lopez diže pogled i nije mogao da poveruje očima.

Kiša je prestala. Crni oblaci komešali su se, vijorili i pretapali jedan u drugi, ali više nije bilo ni kapi kiše. Oštar, jesenji vetar, kao da je novembar a ne avgust, još je brisao kamenjarom i to je bilo sve.

Lopez se pridiže polako, bolno i zašepa nazad kozjom stazom. Posle izvesnog vremena oseti meki, paperjasti dodir po obrazu. Digao je pogled i ugledao prve pahuljice kako se, lelujave na vetru, spuštaju na nezaštićeno selo. Varljiva jesen najzad je došla do kraja.

DIJAMANTINA

I

Marina je koračala stazom ispod čempresa: korak pred korak, polako i sigurno, sve vreme sveta pripada njoj. Šljunak je treperio na jari podneva, zasadi sa bojama jarkijim od života prostrli se na sve strane.

Oko Marine bili su ljudi u crnom: mir, uzvišenost tugovanja. Gotovo ih je dodirivala, svejedno je niko nije primećivao. Deca su u rukama držala stručke šeboja i visibabe, njenog omiljenog cveća. Ni ona je nisu videla.

Pokraj rake ležao je otklopljeni kovčeg okružen vencima i buketima cveća. Sveštenik je stajao kraj uzglavlja pokojnika i sve je bilo tiho. Marina priđe kovčegu i pogledala unutra, u lice sklopljenih očiju, bledo kao latice đurđevka koje su ga okruživale.

Bilo je to njeno lice.

"Počivaj u miru, Marina Didrih", reče Marina Didrih. Prigušeni jecaji oko nje; došaptavanje. Mili i voljeni držali su se dostojanstveno.

I dalje se niko nije osvrtao.

U neposrednoj blizini, sveštenik poče da govori. Nije se okrenula. Nagnuta nad sobom, rekla je:

"Budi srećna tamo kuda ideš."

Slika pogreba izblede, nestade, a Marina se obre u sopstvenom apartmanu. Snimak je došao do kraja.

Bila je ponoć, čas trideseti u podzemnom naselju Tilmarion. Marina izvadi traku i podrža je u ruci. VR snimak bio je istkan toliko verno da su bile pogođeni čak i mirisi. Ono što je sadržavao doduše nije se dogodilo, ali da je bilo pravde na svetu, sahrana bi bila izvedena upravo na takav način. U stvarnosti sve je učinjeno nemaštovito, automatski. Marinino telo nalazilo se u nekoj neobeleženoj grobnici u blizini Maguš Martonoša.

Marina Didrih veoma se dobro sećala trenutka svoje smrti. Često je, na Nailovo zgražavanje, govorila kako je pogibija najznačajniji momenat njenog života.

Čitava stvar desila se ubrzo posle venčanja. Njene misli nebrojeno puta su se vraćale tom trenutku. Bila je kišna noć, ledena i turobna, kao stvorena za umiranje. Marina je vozila kola spoljašnjom trakom autoputa, u žurbi da što pre stigne u grad. Stotonski teretnjak izgubio je kontrolu i sa suprotne strane zaorao pravo kroz odbojnike, koseći sve pred sobom. Kada se našao pred Marininim i Nailovim vozilom kretao se brzinom od gotovo dve stotine kilometara na čas. Poslednje čega se Marina sećala bilo je blistanje trostrukih farova vozila velikog poput zgrade.

Vaskrsla je u oblasnoj bolnici nedaleko od mesta nesreće. Nail joj je bio kraj uzglavlja. Izluđena od bola daleko jačeg nego u trenutku pogibije, slušala je njegova objašnjenja o tome kako se sve zbilo.

Silina sudara bila je takva da od tela nije mnogo ostalo, govorio je. Bilo je nemoguće popraviti ga. Zato su lekari načinili novo. On je bio bolje sreće i prošao samo sa povredama, budući da su ga štitnici na vreme izbacili.

Praznih očiju, kao da govore o nekom drugom, slušala je dok joj je objašnjavao tehničke detalje vaskrsenja.

Plastični simulakrum Marine Didrih u koji je prenesen zapis svih moždanih aktivnosti spolja se gotovo nije razlikovao od originala. Bio je to izvanredan model, rađen u najboljim nikadorskim fabrikama ljudskih tela i stoga vrlo skup. Ali isplatilo se, govorio je Nail Marini. Bilo je važno da je ona ponovo s njim i da će tako ostati zauvek.

U prvo vreme činilo se da će tako i biti.

"Tuga i radost, baš kao i sva druga osećanja, predstavljaju samo skupine električnih impulsa u nervima čoveka, i zato ih je lako veštački simulirati", rekao joj je jedan od lekara. "Ali čak ni nikadorska dostignuća ne mogu ništa protiv običnih psiholoških problema, jer, prirodno, svaka dovoljno verna kopija uključiće i njih. Nema načina da se to izbegne, ni pre ni posle smrti."

I još:

"Pogibija i prelazak u novo telo predstavljaju veliku traumu, uporedivu s traumom rođenja. Zbog toga se nemojte plašiti ukoliko povremeno budete osećali izvesne smetnje. One su sasvim normalna posledica onoga što vam se dogodilo i ubrzo će nestati. Međutim, obavestite nas ukoliko do njih dođe." Bila je zahvalna na umirujućim rečima, iako nije rekao ništa što već nije znala.

Lako je poludeti kad znaš da si mrtav.

Kao i u mnogim drugim krizama, pravo rešenje verovatno je bilo osloniti se o nekoga.

Izgledalo je da joj je od svih preostao samo Nail. Sećala se kako je bio detinje srećan kada je prvi put posle smrti otvorila oči. A kada se oporavila, trudio se oko nje, vodio je na putovanja, pazio i čuvao. Iako je na izradu njenog tela potrošio bogatstvo, i dalje je rasipao samo da se ona ne bi osećala drugačije. Ona je smatrala da Nail tu temeljito greši: ako se ništa nije promenilo, ništa ne treba vraćati na staro.

I tako se sve nastavljalo: Nailova pažnja kao da nije imala granice. A Marina se, ni sama ne shvatajući zašto, pri tom osećala sve gore.

Onda se jednog dana konačno sve srušilo.

III

Počelo je pogrešnom šifrom.

Te večeri bila je sama u apartmanu u podzemnom gradu. Sela je za pult nikadorskog domopjutera da bi poručila neku robu i promrmljala pozivnu šifru. Zbunila se kada su se u vazduhu pred njom, umesto oznake nabavne službe, pojavila slova nekog pisma. Pogledala je pažljivije. Bio je to službeni dopis koji je Nail još pre šest meseci dobio od izvesnog g. Botuka Bundiktaša, službenika firme Cub LaZar. Nije imala običaj da čita Nailovu prepisku, ali bilo je to pismo iz vremena njenog drugog rođenja, a videla je da se u tekstu pominje vaskrsavanje.

Dragi gospodine Didrih,

Zadovoljstvo mi je obavestiti Vas o pozitivnom rešenju Vašeg zahteva u vezi sa izradom mehaničkog tela po željenoj specifikaciji. Detaljni podaci, kao i cena, dati su u prilogu. Žao nam je što ne želite da prihvatite kloniranje tela za reinkarnaciju jer, gledano na duže staze, na taj način postiže se mnogo bolje prilagođenje, dok je cena nešto niža -- ali, kao što i sami navodite u tekstu narudžbe, izrada traje mnogostruko duže. Tokom Vašeg boravka u bolnici naše službe izradile su kompletan tekst ugovora i smatram da možemo zaključiti posao čim budete mogli da potpišete dokumente.

Što se tiče drugog zahteva, smatramo da nema razloga da se brinete: naši umetnici u stanju su da izrade kopiju lica i tela svake preminule osobe uz veoma visok stepen vernosti originalu.

Iskreno vaš

B. Bundiktaš

Najpre ju je ono što je pročitala zbunilo. Kakve su to priče o kloniranom telu? Nail je rekao da zbog nekog organskog poremećaja kloniranje nije dolazilo u obzir i da je veštačko telo bilo jedino rešenje.

Ali Nail je bio toliko srećan kada je prvi put otvorila oči. Tu se nešto nije slagalo. Uvek je žudeo da joj ugodi. Zašto bi insistirao na lošijem rešenju?

Pokušala je da više ne razmišlja o tome, ali bilo je kasno. Sumnja se ugnezdila i bio bi potreban egzorcista da je odagna.

U danima koji su usledili počela je da se povlači u sebe. Nailova preterana briga i pažnja nisu pomagali da se stanje ispravi. Sve češće je gledala snimak sahrane koja se nikada nije održala. Čekala je -- šta zapravo, nije bila sigurna.

Tako je to išlo sve do te večeri -- a onda je došla na zaključak koji joj se činio jedino moguć.

III

Po ko zna koji put vratila je traku sa snimkom sopstvenog pogreba na početak. Šeboj i visibabe ispuniše prostor oko nje.

U istom trenutku nešto sevnu i prizora pogreba nestade. Na vratima apartmana stajao je Nail, ruka mu je još bila na prekidaču projektora.

"Obećala si da to nećeš više raditi", reče on blago. "Više nikada, Dijamantina."

"Pričaj mi, Naile", reče Marina.

"O čemu? Opet ti je loše? Prokleti lekari, rekli su da nikakvih..."

"O Cub LaZaru."

"Nisam siguran da razumem, Dijamantina."

"Pročitala sam pismo koje si dobio od njih. Greškom si ga ostavio na opštem kanalu."

"Kakvo pismo?"

"O reinkarnaciji... i kloniranom telu."

"Zaboga, nećemo valjda opet o tome."

"Ali hoćemo, Naile."

"Znaš i sama da je to bilo..."

"Jedino rešenje, svakako. Toliko si mi puta ponavljao. Samo što pismo kaže suprotno."

"To pismo nije..."

"Da?"

"... ono što misliš."

"Nije?" Zastala je. Nemoj to činiti, rekla je sebi. Ako ga povrediš, boleće te više nego njega.

Sa istim uspehom mogla je pokušati da zaustavi lavinu golim rukama.

"Znaš, mislim... mislim da si me lagao."

"Dijamantina! Pa znaš da to nikad ne bih uradio. S kojim razlogom, uostalom?"

Stani, govorila je sebi. Budi mirna i razložna. Dok još nije kasno.

Razum odložen na stranu.

"I sama sam dugo razmišljala o tome." Uživala je u bolu koji je zadavao njen glas. Nailu, njoj. Njoj. "Ali odgovor postoji."

"Šta to veruješ da si pronašla? Zašto sam to učinio?" Začudilo ju je što mu je glas još bio pun strpljenja. "Zato što si me voleo. Hoću da kažem, Marinu", nastavila je. Uz bol, čovek bar oseća da je čovek. "Nisi mogao bez nje. Zato si napravio mene. Duplikat od plastike. Da bi stvar bila što brže gotova. Da ne bi dugo patio bez svoje drage. Pa si se još toliko trudio oko mene. Da zaboravim nesreću. Jada zaboravim." Nasmejala se: severac u pustari. "Ti nisi želeo da ti patiš, u tome je stvar."

"Marina, kako... kako možeš da govoriš takve stvari?" Glas mu je bio ravan. "Šta za tebe znači ljubav?"

Gledala ga je.

"Ljubav. Ili samilost. Velike reči, uglavnom. Oživeo si mrtvaca, baš plemenito. Da li ono najčovečnije radiš da bi izgledao veliki u sopstvenim očima?"

"Marina, ja te ne razumem." Delovao je povređeno. Van filma i virtuelne stvarnosti, dobra gluma ju je uglavnom razdraživala. "Šta je za tebe značilo čitanje tog pisma? Koje, uzgred, uopšte nije ono što ti misliš? Zar je sve to toliko bitno?"

A po glasu videlo se da ga je razgovor uznemirio. Pogodila si, Dijamantino najdraža. Sve redom.

"Jeste", reče ona. "Znaš, nisam živa. Nego sećanje nikadorskih mašina na osobu koja se zvala Marina Didrih."

"Lažni snimak sahrane..."

"Da, lažni snimak sahrane." Iznenada je osećala gađenje. "Jedina iskrena i poštena stvar koju sam imala od samog početka."

"Kada bi znala koliko grešiš..."

"Ni reči! Meni je bilo svejedno. Bila sam ionako mrtva. Ne bih patila da si me tako ostavio. Ali ti bi. Znam, voleo si Marinu. Ali, ona je poginula, Naile. Mora da je to zanimljivo, voleti mrtvaca. Ali zaboravio si jednu bitnu stvar."

"Šta to?" Sada je zvučao uzdrmano. "Kakvu stvar?"

"Mene. Nikadorske mašine načinile su na Marini toliko izmena... a za dobar deo toga ti si odgovoran... da bih bila stvorena. Sada sam živa. Postojim. I više nisam Marina!"

"Ti ne znaš šta govoriš."

"Ja ne znam... ili ti? Koga voliš? Tvoja žena poginula je na autoputu broj 666. Da li voliš mrtvaca? Marina već mesecima truli u grobu koga niko i ne obilazi. Ili voliš mene? Skupinu nikadorskih vradžbina i bajalica? Do koga ti je više stalo?"

"Ti si luda. Vrlo dobro znaš da mi je stalo samo do tebe. Ništa više nije istina."

"Naile! Koga... šta voliš? Ovo?"

Zabila je prste u svoju lažnu kožu i povukla što je jače mogla. Materijal je jedno vreme izdržavao pritisak, a onda se rascepio i otkrio plava vlakna veštačkih mišića i zelene trake senzora.

Divlje: "Šta to radiš!?"

"Želim da ti je pokažem... Marinu Dva. Tvoju večnu ljubav."

Pocepala je noćnu haljinu i zarila nokte u rame. Koža se odvajala polako, ljuštila sa mesa poput gumene opne. Najzad se veliki komad, zajedno sa jednom dojkom, otkine i padne na pod.

Nail je piljio.

Sa licem je bilo malo teže. Koža je bila više zategnuta i čvršća. Tek posle nekoliko pokušaja levi obraz, zajedno sa delom kose na slepoočnici i očnim kapcima, otkinuo se i pao.

"Evo me", reče i pogleda Naila. "Dođi, zagrli me sada."

Ispustio je prigušeni zvuk, nešto kao: Guk! i isteturao se iz sobe. Izlazeći za njim, videla je sebe u ogledalu na vratima: polovina lica pretvorila se u masu bledoplave plastike sa koje su se beleli ogoljena očna jabučica i red zuba. Druga polovina bila je kao nekad.

Ono što joj je izbilo između ostataka usta istovremeno je ličio i na prigušeni smeh i na jecaj. Osećanja. Možda jedini preostali deo jedne poginule žene.

Naila nije bilo na hodniku. Pošla je ka susednim vratima i tada se pojavio: pribranog i mračnog lica, sa nečim crnim u ruci -- revolver? "Njegova ljubav, Dijamantina", pomislila je.

"Nemoj mi prilaziti", reče on.

Nije čekala da Nail išta učini. Skočila je na njega. Iščupala mu je predmet iz ruke i ne pogledavši šta je, bacila ga preko hodnika, a zatim obuhvatila Naila. Zakoprcao se, ali su njeni veštački mišići bili jači. Zajedno su se srušili na pod. U padu zakače ploču sa ukrasima i prevrnu je. Sve se razleti oko njih, parče jedne kristalne figurice duboko raseče Nailov dlan. Trenutak pre nego što je stegao ranu šakom videla je, ili joj se samo učinilo da vidi, plavo tkivo sa zelenim prugama. Setila se Nailovog boravka u bolnici pomenutog u pismu.

"Tako", rekla je, ali su reči bile nerazumljive zato što joj je nedostajala polovina usana. "Tako."

Spustila je glavu i dotakla licem Nailovo, u imitaciji poljupca. Nije ga puštala, niti govorila. Oči čvrsto zatvorene.

Do trenutka kada je u podzemlju ponovo otkucao čas trideseti, nije se pokrenula.

DANI POD BRESTOM

"Hiljadu godina nespokoja

Sledi hiljadu godina mira."

Posle izvesnog vremena dr Lizbet Korvin prestala je da pljucka kada bi joj tokom obroka pesak zaškripao pod zubima i umesto toga gutala je hranu zajedno sa neočekivanim začinom. Arheologija traži žrtve, mislila je dok je pesak škripao pod vrhom naliv-pera kojim je vodila dnevnik i upadao ispod kapaka, zbog čega su joj oči neprekidno bile natečene i crvene kao da je danima plakala.

Bog zna, pomišljala je ona, zbog čega su se tolike vojske krstaša, Turaka, Arabljana i mnogih drugih vekovima tukle oko ovih prašnjavih zabiti. Zahvaljujući tome, mislila je, u arheološkom pogledu ovi krajevi su slavljeni kao možda najbogatiji u svetu. Ljudi izgleda teže da zaborave da se do bogatstva istorije dolazi samo preko mora krvi.

Čula je kako je neko zove sa radilišta i stala da se sprema za izlazak na kop. Pažljivo je omotala lice maramom i odmakla šatorsko krilo, a oštri vetar smesta je ošine po licu. Govorilo se da feredža na licu označava uzornu muslimanku, umorno je pomislila. I ona je u to verovala i zato najpre nije nosila maramu. Tih dana najela se peska za čitav život.

Čvršće je stegla maramu i polako krenula prašnjavom stazom do radilišta.

Dr Lizbet Korvin vodila je istraživačku ekipu koja je već treću nedelju radila na lokalitetu tridesetak kilometara severoistočno od Iskenderuna. Nalazište verovatno nikada ne bi bilo pronađeno da u toj oblasti nikadorske ekipe nisu započele radove na izgradnji hatajskog ogranka srednjeistočnog autoputa. Prilikom pripremnih iskopavanja građevinci su naleteli na delove starih ruševina i o tome hitno obavestili nadležne.

Baš smešno, pomisli dr Korvin, da poslednjih decenija do najvećih arheoloških otkrića dolazi upravo na takav način; kao da sve veća urbanizacija dovodi do boljeg upoznavanja prošlosti.

Videla je da joj sa kopa neko maše. Činilo se da je prilično uzbuđen. Prepoznala je vođu smene Ibrahima ben Haduku i požurila da mu se pridruži. Čovek ne izusti ni reč, već samo pokaza na jutrošnji rezultat.

Od onoga što je ugledala zastao joj je dah.

Među gomilama iskopane zemlje, u dnu kamenog zida koga su otkrili radnici, počivala je ploča od peščara sa uklesanim znacima. Prvo što joj je palo u oči bio je stilizovani crtež grane bresta, ispod koga se nalazio ispis.

"Mogila", reče ona ben Haduki, a ovaj uzbuđeno klimnu. "Sudeći po izgledu, tu je sahranjen neki velikaš, možda čak jedan od kraljeva." Nije mogla da shvati da su imali toliko sreće. Osetila je poznatu staru grozničavu radost koja ju je obuzimala kad god bi se našla na tragu nečeg značajnog.

"Reife, momče, dovedi kopače! Hasane, reci momcima da pripreme pijuke i svetiljke. Donesite što više konopca. I požurite!"

Skočila je sa humke, našla se u rupi kraj mogile i čučnula; baš neženstveno, pomisli, ali koga je briga?

Rukama je čistila pesak sa ojedenih ispisa i trudila se da prepozna reči.

Ja, ratnik Namr'ov i gospodar ovih krajeva, sricala je Lizbet, mukotrpno prevodila, dobih od bogova tajnu života što večno traje. Gledao sam kraljeve kako dolaze i nestaju u zaboravu, moćnike kako se izdižu i padaju u prah. Video sam silna čudesa, obležao mnoge žene, okušao nebrojene slasti. Sada je došlo vreme da otpočinem. Hiljade godina nespokoja slede hiljade godina mira. Kada dođe trenutak ponovo ću se dići i krenuti svetom. Vreme me ne može dotaći, raspadanje me neće povrediti.

Ostatak natpisa bio je oštećen i nije se mogao pročitati. Dr Korvin stade oprezno da pipa po kamenovima, da ispituje spojeve. "Šta mislite, koliko natpis može biti star?" upita ben Haduka. Nije se osvrnula kada mu je odgovorila: "Dve hiljade i dvesta godina, možda dve hiljade i trista."

Iza njihovih leđa začu se žamor radnika i zveket alata. "Hasane, ovde", poviče i pokaže jednu sekciju kamenog zida. Radnici sa pijucima bučno se spustiše u jamu i dadoše na posao.

Hodala je od jednog kopača do drugog, pokazivala koji kamen treba da uklone i kojim putem da se probiju i uskoro se pred njima ukaza otvor tunela koji je vodio u unutrašnjost grobnice. "Ibrahime, sledi me", rekla je, otela baterijsku lampu iz ruku jednog od pomoćnih radnika i zaputila se unutra.

Na samom ulazu ugledala je razne ukrasne predmete, od kojih su neki očigledno bili od zlata. Iza sebe čula je ben Hadukin prigušeni povik divljenja.

Zalazila je dublje u grobnicu, a predmeti su predstavljali čudnu mešavinu različitih stilova i starosti. Kao da su simboli svih civilizacija koje su se ikada stekle u tom nevelikom kraju bili okupljeni u grobnici velikaša u koju su prodrli. Bilo je tu mesopotamskih, arapskih, egipatskih, čak i rimskih predmeta najraznovrsnijih namena.

Dr Korvin morala je unekoliko da izmeni procenu o starosti mogile. Samo je treptala, ne shvatajući, i šetala snop lampe po neverovatnoj mešavini dragocenosti i trivijalnosti oko sebe. Ali, naravno, trivijalnosti starije od milenijuma prestaju da budu trivijalnosti, pomišljala je.

Uskoro među raznolikim predmetima naiđoše na nekoliko kostura. Zapravo se radilo o srazmerno dobro očuvanim telima, pustinjski vazduh nije dozvolio raspadanje i na svima su se još zadržali kosa i sparušena koža, kao i najveći deo gizdavih odora koje su blistale crvenim i žutim tonovima u svetlosti lampe.

"Sluge", reče dr Korvin. "Ubili su ih da bi ih sahranili sa velmožom."

Dublje u grobnici našli su još tela posluge. Dr Korvin vrtela je glavom na neverovatnu očuvanost svega što ju je okruživalo. Mogila je samo varka, pomišljala je. Ovde imamo nešto mnogo veće. Koliko veliko, tek ostaje da se vidi.

Tunel se produžavao desetinama metara, skretao više puta, i što su dublje silazili, ona je sve bolje videla da neobičnu arhitekturu grobnice ne može da svrsta ni u jedan poznati stil.

Onda su naišli na odar. Napravljen od prostog peščara, različit od nakinđurene okoline, ali smešten na sredini prostorije i tako izrađen da se smesta videlo da je pripadao kralju. Podnožje mu je bilo ukrašeno crtežom bresta. Na odru je ležalo telo vlasnika grobnice. Ogroman je, pomisli Lizbet Korvin dok je odmeravala figuru velmože.

Kralj je bio u oklopu i sa štitom preko grudi. U rukama je držao divovsku sekiru koju naizgled ne bi mogla podići ni dva odrasla čoveka. Dr Korvin priđe, stade da čisti prašinu sa njega, zagleda se u smežurano lice obraslo ogromnom kosom i bradom poput grive. Telo mu je bilo bolje očuvano nego kod slugu, kao da je mumificirano specijalnim postupkom, a koža tamna i sjajna kao premazana uljem. Ona diže vizir sa njegovog lica, zagleda se u upale očne duplje koje ipak kao da su još uvek sadržavale jabučice i sasušenu kožu prilepljenu za jagodice. Ako je natpis na ulazu bio tačan, taj junoša dozvolio je da bude živ zakopan. Na njegovom licu ipak nije bilo ni najmanjeg znaka užasa pred izvesnošću takve smrti, ničega izuzev punog spokoja.

Lizbet začu slabi šum i okrenu se. Vide kako Ibrahim ben Haduka stoji razrogačenih očiju iza nje i upire prstom. Lampa mu ispade iz ruke i razbi se o kameni pod. Prošlo je neko vreme dok nije shvatila.

Sekira u rukama džina pomerila se.

Polako, kako priliči ružnim snovima, prilika ratnika stade da se kreće. Glava mu se diže prema arheolozima, noge dodirnuše pod. Sekira kresne o kamen i zazvoni. Dr Korvin upre lampu u sasušeno lice mumije, najednom osećajući kako nema vazduha. Požele da vikne radnicima da zatvore prolaz i nije mogla. Šta smo to probudili, pomislila je, šta smo to upravo pustili na slobodu?

Videla je kako se oči mumije otvaraju, bradate usne otkrivaju zube koje su izbeleli vekovi. Drevni velmoža se smešio.

"Zdravo", reče on na eme gir dijalektu starosumerskog. "Moje ime je Gilgameš. Reci mi, koji je sada vek?"

MUHAREM I KVANTNE MAČKE

Albert Ajnštajn voleo je da krade kobasice.

Stao bi pored stola sa nevinim izrazom, rep bi mu štrčao kao uvek kada je zadovoljan. Bio je sušta umiljatost i nevinost, dražesna pufna belog krzna sa crnom pegom na levom oku, a onda, u sledećem trenu, hop -- i od kobasice ne bi bilo ni nagoveštaja.

Vlasnik slavnog mačora još slavnijeg imena bio je prof. dr Jaroslav Medina, češki fizičar koji je u pedesetoj živeo na imanju na rubu pustinje sa nepokretnom majkom i desetak mačaka sve samih fizičarskih imena -- Medina ih je zvao svojim kvantnim mačkama. Ima onih koji smatraju da je dr Medini sasvim neopravdano izmakla Nobelova nagrada za istraživanja na polju kvantne mehanike, i priznajem da u potpunosti delim njihovo mišljenje. Ima i drugih, koji smatraju da je češkog fizičara još neopravdanije mimoilazila druga Nobelova nagrada, naime ona za osobenjaštvo -- u raspravu o toj temi radije ne zalazim.

Albert Ajnštajn II, poput slavnog ljudskog imenjaka tačno vek ranije, započeo je jednu od najvećih fizičarskih kontroverzi modernog doba -- a rasprave o njenoj prirodi i danas traju. Budući da sam se sticajem okolnosti našao u samom središtu događaja, osećam se pozvanim da i sam kažem koju reč.

Za mene sve je počelo u landroveru na peščanom prilaznom putu koji se slalomom između kaktusa spušta prema imanju Medina. U vozilu su se još nalazili Muharem Hadži Silvester i Tomislav Majerhofer, 'Neverni Toma' -- kažu da je taj nadimak dobio još na prvoj godini, zbog navike da posle ogleda po desetak puta proverava da li je pogasio instrumente. Obojica su, poput mene, bili doktoranti sa Univerziteta Morgenštern i vatreni obožavaoci dr Medine. Već nedeljama dogovarali smo zajedničku posetu starcu i najzad nekako utanačili termine i dali se na put.

Ćutke smo trpeli bacakanje i ritanje rovera koga je Neverni Toma sa tipično majerhoferovskim sadizmom terao preko svake moguće brazde u okolini. Onda Hadži Silvester drekne: "Stoj!" a Neverni Tomislav nagazi na kočnicu i sa lakoćom nas poobara sa sedišta.

"Šta, šta?" reče on glasom koji je zvučao kao: 'Gde gori?' dok se uskovitlana prašina slegala oko vozila.

Muharem upre prstom negde pored puta. "Tamo", reče.

Najpre sam video samo stablo saguaro kaktusa, lep primerak svoje vrste, ali svakako ne vredan tolikog uzbuđenja. Onda opazih pri samom vrhu nešto sitno i belo. "Gle", reče N. T.

Na vrhu kaktusa sedeo je Ajnštajn i drao se iz sveg glasa.

"Kako je uspeo da stigne gore?" reče Tomislav.

"Očigledno je u panici: potrebna mu je pomoć da siđe", rekoh. "Ali zašto ga je stari pustio tako daleko od imanja?"

"Zar ste obojica slepi?" reče Muharem. Neverni Toma sa indignacijom bolje namesti naočari debelih sočiva. "Zar stvarno ne vidite?" A onda shvatih.

Na saguaru su zapravo sedela dva Alberta Ajnštajna, slični kao jaje jajetu i zbijeni jedan uz drugoga onako kako to samo umeju male i preplašene mačke.

"Zaboga", reče Neverni Toma.

"Da nije Albert imao blizanca?" upitah nesigurno.

Nešto se prošeta ispred džipa i stade da nas odmeri, mačje oprezno: bela pufna krzna, crna tačka na oku.

"Momci, ovde se dešava nešto vrlo čudno", izjavi Neverni Toma, zaboravivši na čas urođenu skeptičnost.

Četvrti Ajnštajn provirio je iza saguara i mjauknuo vrlo ozlojeđeno, kao da se oseća strašno zapostavljenim.

"Da li mislite što i ja?" rekoh polako. Onda smo sva trojica utrčali u džip i pošli ka imanju kao da nas đavoli gone.

Putem smo viđali razne Alberte Ajnštajne: male, zbunjene, radoznale, nespretne kako to samo male mačke umeju da budu. Vozili smo se bez ijedne reči, previše obuzeti čuđenjem i trudom da se održimo u sedištu da bismo išta prozborili. Neverni Toma je vozio poput đavola i ritanje džipa prevazišlo je sve što smo iskusili do tada -- najteže je bilo sprečiti džigericu da ne izleti veselo na zube.

Broj mačaka se povećavao.

Sada ih je sve više bilo i po putu, desetine su se pretvarale u stotine, ove u hiljade. Alberti Ajnštajni prekrivali su pustinjski pejsaž, mačke su se pele po stenju i nespretno padale sa njega, sumnjičavo nas gledale, tukle se sa tipično mačjom zlobom.

Ubrzo je postalo preteško izbegavati pufnasta tela koja su gotovo zatvorila put, mjaukavi tepih čiji su glasovi dopirali do nas i pored tandrkanja motora. Neverni Toma parkira podno saguara načičkanog Ajnštajnima i sva trojica nastavismo put peške.

Koračali smo nasuprot reci mačaka koja se postepeno pretvarala u brzake. Iz mjaukavih slapova dopirao je neopisiv zvuk, plač milijarde mačića, piska od koje se tlo treslo, koja je odzvanjala duboko u lobanji. Koračali smo kao opčinjeni, a brzaci su nam se umiljavali, preli oko nas, lickali krzno.

Delovalo je kao da smo zalutali u nečiji ludi mačji san. Zverke razrogačenih očiju valjale su se jedna preko druge, i same valjda iznenađene onim što se dešava. Bizarnost prizora sprečavala nas je da shvatimo koliko bi sve to moglo biti opasno.

Sve što je nepoznato u sebi potencijalno krije opasnost; a ovakva vožnja svakako se ne bi mogla označiti kao tipično putovanje za piknik. Možda je u srcu fizičara zaplamsala ona iskra koja čoveka pretvara u avanturistu -- u svakom slučaju nema ni najmanje dileme da smo sasvim svesno kročili u susret neznanom haosu.

Priznajem da sam se pomalo čudio kada smo bez posebnih nevolja dospeli do središta.

Kao što se dalo očekivati, epicentar događanja bio je u dvorištu dr Medine.

Mačkopad se survavao iz tačke u vazduhu, Nijagara belih pufni sa crnim okom ispadala je na pesak pustinje pravo ni iz čega i prostirala se u koncentričnim krugovima. Nedaleko odatle stajala je naprava nalik hibridu crkvenih orgulja i aparature iz japanskog filma o Frankenštajnu, sve zajedno okruženo kalemovima bakarne žice, poludelim indikatorima i brojčanicima. Verujem da bi neki ljudi već na osnovu izgleda naprave glatko hospitalizovali tvorca, ali mi smo znali bolje.

Nasred čitave skalamerije bilo je stakleno zvono i izgledalo je da je delovanje elektronskog košmara bilo usredsređeno na njega. Pod zvonom sedeo je Albert Ajnštajn i očigledno se pitao šta će on tu. Neverni Toma dreknu tako da bi postideo porodični hor benši veštica i odjuri prema napravi. Muharem i ja posmatrali smo dok se borio sa komplikovanim mehanizmima za zatvaranje i rezama. Onda Toma podiže zvono i izvadi mačku.

Lavina u istom času prestade.

Toma Majerhofer stajao je pored naprave i držao u rukama belog mačka koji nas je gledao svečano poput Madone. U tački iz koje se do maločas survavao vodopad mačaka migoljilo se nešto, titralo poput vazduha iznad usijane peći, nevidljivo, a ipak primetno. Tako bi možda izgledalo mesto sa koga je upravo iščezla Alisina Češajrska mačka, tren posle utrnuća njenog osmeha.

Neverni Toma priđe napravi i stade pomno da je razgleda.

"Da li bi neko bio ljubazan da me uputi u to šta se ovde, kog đavola, događa?" rekoh ja glasom ne bez drhtanja. Prašnjavi Alberti Ajnštajni prekrivali su predeo oko nas i žmirkali na jari.

Neverni Toma nije obraćao pažnju na svet oko sebe, glave zagnjurene u košmar poludelog elektronskog dizajnera. Pogledah Muharema i shvatih da će on biti od još manje pomoći: imao je pogled čoveka koga čeka pošten trud ukoliko bude želeo da makar uobliči u reči sve što mu nije jasno.

"Tomislave", rekoh glasnije. Mislim da mi je glas zvučao donekle panično, jer naš nepoverljivi prijatelj pojavi se iz skalamerije, trepćući kao Doroti koja je upravo doputovala ekspres linijom iz Oza.

"Zar to nije jasno?" Stao je da šeta pred napravom, odmeravajući Muharema i mene i trljajući ruke jednu o drugu poput Šajloka koji je naslutio mastan zalogaj.

Gledao nas je pomno neko vreme, a onda uzdahnuo.

"Ne, vidim da nije."

Nastavio je da šetka ispred mašinerije, a ja se na trenutak pozabavih mišlju kako bi to bilo zadaviti jednog starog prijatelja.

"Obojica delujete kao dugogodišnji rezidenti Marsa", objavi Neverni Toma. "Zašto za promenu ne pokušate malo da mućnete glavom? Ako eliminišete sve što je nemoguće, kako reče moj slavni prethodnik iz Bejker Strita, onda ono što preostane mora biti istinito. Da, dame, gospodo i mačići. Imate pred sobom prokleti kvantni replikator materije! Napravu koja umnožava predmete postavljene u njeno polje!"

Prošlo je neko vreme dok mi u glavu nije dospelo značenje reči Nevernog Tome. Posle čega je, pretpostavljam, bio na mene red da počnem da šetam u krug i trljam ruke. Stari je već poduže radio na problemu repliciranja materije, neka vrsta njegovog ličnog filozofskog kamena i jedan od glavnih razloga ismevanja kod njegovih kolega redovnih profesora. Naručivao je kamione nikadorskih naprava sve nejasnijih namena i komplikovanijeg dizajna. S vremena na vreme svečano je izjavljivao da je, što vreme protiče, sve dalje od cilja.

Ali Ajnštajn dignut na n-ti stepen bio je uz nas...

"Zbog čega onda nema dr Medine?" upita Muharem. I dalje je blaženo boravio u svojoj marsovskoj republici.

"Pogledajte ovde", nastavi Neverni Toma, ponovo gurnuvši glavu u napravu. "Ovo je ključ. Mora da se mačak upetljao u žice i napravio kratak spoj. Zbog toga je stvar počela da radi."

"Gde se izgubio stari?" reče Muharem.

Neverni Toma se okrete Muharemu kao da ga prvi put vidi. Na trenutak sam pomislio da će ga uhvatiti za revere i temeljito promućkati.

"Čoveče, zar ne razumeš kad ti se govori? Ne znam gde je stari. Možda uopšte nije kod kuće! Nije bitno. Ne bi imao pojma šta se ovde zapravo dogodilo."

"Ali mašina..."

"Upravo sam objasnio da je mašina počela da radi zbog toga što se mačka zapetljala u žice i nešto promenila. Slučajno. Razumeš li to? Imamo pred sobom statističko odstupanje, nasumičnost koja se ponavlja jednom u milijardu milijardi. Puf -- Albert Ajnštajn tek tako se upleo u stvar i napravio ono za čime fizika decenijama traga. Da je Medina radio sam, možda svet nikada ne bi došao do... ovoga."

"Možda nikada i neće", prekidoh ga. Dok je govorio, prišao sam napravi i počeo da je razgledam.

"Ha?" reče Neverni Toma.

"Pogledajte ovo: instalacija je očigledno već dugo preopterećena", rekoh. "Kontakti se tope. Bio je to đavolski posao, napraviti milijardu ili dve Ajnštajna. Još koji minut i od srca naprave neće ostati ništa."

Neverni Toma ugura glavu pored moje. Mora da smo izgledali zanimljivo, dva noja glava uguranih kolektivno pod haubu futurističke skalamerije umesto u pesak. Kad promislim, glave su valjda ono zbog čega nas je Morgenštern i angažovao.

"Ali..." Muharem poče da se osvrće. Lampice su najzad počele da se pale, makar i posle temeljitog kašnjenja. Čovek je gotovo mogao da čuje kako mu relei u glavi jedan za drugim rade: 'Klik!' "Mora biti da nešto možemo da učinimo. Da je nekako isključimo... Ili možda da nacrtamo veze, da zabeležimo..."

"Ne. On je u pravu", reče Neverni Toma zamišljeno. "Ne umemo da to učinimo bez oštećenja, a nema ni vremena da naučimo. Kontakti se tope i replikatoru je ostalo još najviše nekoliko minuta života."

"Pa zar ćemo pustiti da tek tako propadne?" Preobražaj je bio okončan. Muharem je ekspresnom brzinom iz krajnje zbunjenosti stigao u stanje misionarskog ili možda mahdijevskog raspoloženja. "Šta bi se sa takvom napravom dalo učiniti! Kraj gladovanja, beskrajni izvor sirovina. Govorim o svetu, momci! Bunar želja, eto šta je pred nama, a mi gledamo kako nestaje i ne činimo ništa!"

Jedan trenutak ćutali smo. Ajnštajni su hujali i brujali oko nas, zvuk kao da se primiče opaka mačja oluja.

"Bunar želja, zaista", reče Neverni Toma polako. "Ali ko kaže da baš ništa nećemo učiniti?."

Videh da na dlanu drži nešto sjajno: bio je to stari španski zlatnik iz vremena konkvistadora, amajlija za sreću od koje se nikada nije odvajao.

On obiđe napravu koja je odbrojavala poslednje trenutke i priđe mestu pod zvonom gde je do skora stajao Albert Ajnštajn.

"Šta se radi sa bunarom želja?" reče. "Pa, najpre poželiš nešto. Onda ubaciš novčić..."

GDE JE ARTUR?

Svi alarmi uključili su se odjednom i složno zavrištali.

Strahinja Dobrinac prene se iz sna i skoči, umalo preturivši stolicu. Učini mu se da se zemlja ispod njegovih nogu malo trese, ali ako je nečeg i bilo, smesta je prestalo. Bunovno podiže pogled -- sat nad radnim stolom pokazivao je tri izjutra. Proklete školske uzbune, pomisli. Pukovnik Praštalo, dežurni baze, po Strahinjinom mišljenju koje je delio veliki deo osoblja, imao je suptilan i izuzetno bogat talenat da trenira živce svojih pilota.

Rutinskim pokretima Strahinja navuče letački kombinezon i uputi se u hodnik u kom su treptale crvene svetiljke. Iz glasnogovornika brundao je stari Praštalo i delio naređenja, a Strahinja shvati da pukovnik zvuči isto toliko bunovno i iznenađeno koliko i osoblje koje je trčalo hodnikom. Gle, pomisli on, znači da ni matora škorpija nije znala. Stvar bi mogla da postane zanimljiva.

Izbio je u lansirni tunel i zavijanje sirena postade za nijansu tiše. Letačko osoblje rastrčalo se oko Strahinjinog supersonika, uklanjalo je podmetače za točkove i rezervnu opremu, raščišćavalo hodnik. Strahinja se pope u kabinu, a jedan mehaničar zalupi poklopac, pokaza palac za sreću i on mu uzvrati. Potom rutinski izvrši proveru glavnim komandnih sistema i, kada je poslužitelj na izlazu mahnuo zastavicom, uključi turbine i naglo dodade gas.

Ubrzanje ga prilepi za naslon sedišta. Supersonik uz urlik izlete iz otvora podzemnog tunela i promače neposredno nad vrhovima hrastova. Strahinja je pretraživao pogledom plavičasti polumrak dok ne ugleda crvena i plava signalna svetla na krilima okolnih aviona: svi iz njegove grupe bili su na broju. Negde daleko sa njegove leve strane reflektori su obasjavali Studenicu.

Strahinjin pogled privuče nešto iznad manastira. Dok su iz slušalica dopirala Praštalova naređenja, kao i uvek toliko nalik na kevtanje, Strahinjina usta lagano se otvoriše i ostadoše u tom položaju. Pukovnik je i dalje nešto govorio, ali ga Strahinja nije čuo. Čitava njegova pažnja bila je obuhvaćena onim što je video iznad Studenice.

Tamna masa, poput planine obešene u vazduhu, visila je iznad ruševina. Svetlost reflektora šarala je po njenoj površini i bacala metalne odsjaje. Njena mračna grba hvatala je prve zrake još nerođenog sunca i Strahinja shvati da se vrh probija iznad oblaka. Bila je to letelica, ali kakvu ljudsko oko još nikada nije videlo. Strahinja pomisli da se vara, da ga je bunovni pogled zaneo, a onda pogleda na meteorološki radar. Uređaj je pokazivao masiv od preko tri kilometra u prečniku. Prema jačini odraza, stvar je mogla biti samo metalna.

"Ako je verovati izveštajima meštana, čudo se podiglo iz zemlje pre pola časa i usput sravnilo selo Latkovac", saopšti Praštalo. "Nemamo izveštaja o žrtvama. Ne postoje podaci o čemu bi se moglo raditi. Vaš zadatak je da ostanete u blizini, ali da ne činite ništa što bi moglo biti protumačeno kao napad. Ponavljam, ništa..."

Baš lepo, pomisli Strahinja, a šta bismo i mogli da uradimo sa tolikim debelokošcem? Da se okomimo na njega biranim psovkama?

Njegova radio veza najednom se prekide kao nožem odsečena.

Strahinja promrsi tri lepe reči o modernoj elektronici i pokuša da prebaci vezu na pomoćni sistem. Ćutanje je i dalje bilo potpuno. Takve stvari dešavale su se s vremena na vreme i pored uveravanja specijalnih službi da su, razume se, teorijski nemoguće.

Nos Strahinjinog aviona bio je uperen pravo prema orijaškoj letelici kada se začu glas.

Bio je moćan i savršeno čist. Kratka provera bila je dovoljna da pokaže da se podjednako dobro čuje na svim talasnim dužinama. Obamro, Strahinja poče da sluša, shvativši da se radi o glasu sa tajanstvene letelice.

"Pilotu koji se zatekao u mojoj blizini", reče glas na čistom engleskom. "Nemoj pokušavati da me napadneš. Tvoje oružje nije dovoljno jako da probije ovaj oklop."

Veza je šuštala kao kada je dvosmerna. Strahinja lagano progovori u mikrofon: "Ko si ti?"

Glas uzvrati sa pevuckavim prizvukom: "Možeš me zvati Artur. Ja sam gospodar sveta."

Strahinja se zagrcnu. Mogao je da zamisli haos u radio sali ukoliko se signal sa studeničkog kolosa probio i do njih.

"Odakle dolaziš?" upita pilot oprezno.

"Uvek sam bio tu."

"Šta želiš od nas?"

"Svet."

Gospode, pomisli Strahinja.

"Možete reći da sam vaš predak. Od davnina se nalazim u ovoj napravi u stanju obustavljenog života i čekam signal svoje rase. Nekada davno, oni su napustili Zemlju i ostavili mene kao čuvara koji će im pripremiti prostor za povratak. Taj trenutak je došao. Otkako je signal stigao i probudio me iz sna osluškujem vaše emisije i znam da ste nemoćni da nam se suprotstavite bilo kakvim oružjem. Vašoj rasi došao je kraj."

"Zašto onda razgovaraš sa mnom, Arture? Ko ste vi? Atlantiđani?"

"Mi smo stariji od Atlantide. Ti si mi potreban kao glasnik, pilote. Doći ćeš na moju letelicu i preneti ultimatume vladama petorice. Slušaćete me ili vas neće biti."

Strahinja shvati da mu se ruke malo tresu. Do skora je bio u krevetu i činilo se kao da ovaj razgovor na nebu iznad Studenice predstavlja deo košmara koji je počeo još pre uzbune. Obletao je masiv koji je visio nad manastirom poput teškog olujnog oblaka. Hrbat posetioca goreo je zlatnom bojom izlazećeg Sunca.

Kao u snu, Strahinja vide kako se na boku orijaša otvaraju vrata. Bilo je dovoljno prostora za desetinu njegovih aviona. Poslušno je okrenuo bočnu palicu i supersonik na minimalnoj brzini uleti u utrobu letelice.

Ko su oni, pitao se dok su njegove ruke automatski obavljale komplikovani manevar pristajanja. Avion je rulao nekoliko stotina metara i najzad se zaustavio usred staze.

"Izađi", reče Arturov glas. "Ne moraš se ničega plašiti."

Strahinja skide slušalice, odloži ih na stalak i izađe.

Prostor oko aviona bio je prekriven debelim slojevima rđe po kojoj su njegovi točkovi ostavili dugačke tragove. Osećao se zadah starine i još nečega, nalik blatu iz srca močvare. Pilot zastade kraj aviona i nelagodno se osvrnu.

Škripanje koje kao da je dopiralo iz dna sveta potrese sletište. Strahinja se zagleda u divovska vrata koja su se odizala pred njim u oblaku prašine. Onda vide Artura.

Oči mu se širom otvoriše. On napravi korak unazad. Zamišljao je drevnog posetioca, ali ne toliko drevnog. Artur je u naručju nosio četvrtastu ploču na kojoj su verovatno bile njegove poruke zemaljskim vladama. Strahinja je gledao, visoko podignute glave, u lice svog sagovornika, osećajući kako se ruši sve u šta je ikada verovao.

Arturova čeljust bila je poluotvorena; dovoljno velika da proguta pilota zajedno sa opremom, klatila se na nekoliko metara iznad Strahinjine glave. Rep posetioca lenjo se njihao dok se divovsko telo primicalo pilotu. Sitne, zle okice posmatrale su čoveka, a čeljust kao da se smešila.

"Pitao si ko smo mi", reče Artur. "Eto, sada znaš. Pilote, dinosauri nisu izumrli. Otputovali su."

PAUKOVA TUŽBALICA

Trifun Munara prvi put je čuo za pauka koji govori dok je delio plen posle obrade trgovca Emanuela Koške.

Za rečenog zglavkara očevici su pričali da je veliki kao urbijanski Slavoluk pobede i da mu se u mreže hvataju čak i veprovi kapitalci i slična divljač. Na način potpuno netipičan za paukove i zapravo primereniji ljudima, vladao je despotski nad selima i zaseocima županije Pri-Vlah i hranio se tek stasalim devicama i sitnom decom.

Tiranski zglavkar nazvao je sebe, iz ko zna kog razloga, Demokratskim Paukom, a stanovnici koji su mu živeli pod mrežom verovali su da ima moć da opčini svakoga ko ga duže sluša. Bilo je onih koji su govorili da je Pauk nekada bio sitno i neugledno stvorenje, dok nije pukom igrom slučaja izložen otpacima iz nikadorske fabrike za proizvodnju samozadovoljstva.

Čitavu priču Trifunu je ispripovedao momak koji je pre par nedelja utekao iz Pri-Vlaha da se pridruži njegovoj ekipi. Posledica je bila da se u Munari probudila velika radoznalost i, zašto to ne reći, osećaj suparništva.

Poput Demokratskog Pauka, moglo se reći da je i Trifun bio lovac. Nikadorski učenik, predano i ne žaleći sebe tragao je duž trgovačkih puteva S. D. Urbije za dovoljno neopreznim osobama plave krvi i sistematski ih lišavao bremena imetka. Omiljeno mesto za zasede bio mu je potez ravnice između Bojtarovog Dola i Obzovika.

Nadaleko su došli glasovi o urbijanskom haračliji koji bi najpre nesrećnog plemića u čas posla sveo na plebs, to jest pokupio mu otprilike sve osim slezine i para bubrega, a potom, dok bi ovaj stajao gole guzice do kolena u blatu i pitao se šta li ga to snađe, poučno govorio: "Ako, sine, ako. Važno je samo da si ti meni živ i zdrav."

Ukratko, u okviru svog zanata Trifun Munara bio je velemajstor i rejting u žandarskim postajama širom države bio mu je zavidan. Sigurno bi dogurao u gornji deo liste pedeset veličanstvenih u apsolutnoj kategoriji, samo da je takva ikada napravljena.

Čovek je dakle mogao postaviti sebi pitanje šta je to uspešnog poslenika i nikadorskog učenika Trifuna Munaru moglo navesti da se zainteresuje za spodobu poput Pauka koji govori. Ali odgovor je bio sasvim jednostavan.

Ljudi često veruju da su zlato i bogaćenje suština poteza ljudi sličnih Munari. Trifun je takvo mišljenje smatrao glupošću, a one koji su ga primenjivali u praksi pre slučajevima za patološka ispitivanja nego pravim predstavnicima svoje vrste. Po njegovom dubokom uverenju, onaj gral skriven iza želje za bogaćenjem bila je moć. Svako normalan želi da sopstveni lik naslika preko lica belom svetu, rezonovao je on. Blago mu u čitavu šemu dođe kao dobrodošli bonus.

Privučen dakle istom vrstom sjaja kojom je i sam zračio, Trifun jednog dana privremeno raspusti družinu i dade se na put zapadno prema Pri-Vlahu. Nikadorski kompas koji je istovremeno merio pređene vrste i osvetljavao put tokom naročito mračnih noći bio mu je od neizmerne koristi, i zbog toga je do mosta na granici zemlje Demokratskog Pauka stigao već posle četrdeset dana. Posle mosta naišao je na raskršće, a nikadorski kompas posavetova ga da skrene levo. Nedugo potom hodočasnik naiđe na oglodane ljudske kosti, što je bilo dobar znak da je na pravom putu.

Ujutro četrdeset i prvog dana, bogat za mnoga nova iskustva, Trifun Munara uđe na vratnice glavnog grada Pri-Vlaha.

Što se njega tiče, na vratima prestonice slobodno je moglo pisati velikim, svetlećim slovima: 'Ali-Babina pećina'. Nasred trga sa spomenikom Demokratskom Pauku nalazio se vodoskok čiji je bazen, umesto vodom, bio do vrha ispunjen zlatnicima.

Zabljesnut, Trifun je neko vreme samo posmatrao prizor. Glas koji je začuo iza sebe pomalo ga je lecnuo.

"Šta takav cenjeni gospodin traži u našem kraju?"

Reči su se slivale kao pretočene iz ćupa s medom. Uspešni poslenik i nikadorski učenik okrene se.

Ali-Babine vratnice popunjavala je rutava telesina veća od odraslog vranca. Munara izbroji šest nogu i najmanje deset očiju koje su gledale istovremeno u nekoliko pravaca.

"Dobro došao, namerniče", reče Demokratski stvor. "Srećno stigao u zemlju radosti. Ja sam pauk zadovoljstva, gradonačelnik prestonice Pri-Vlaha."

Nastade kratki ples složnih koraka: koliko je crni domaćin napredovao prema hodočasniku, toliko je ovaj uzmicao. Sve se okonča kada Munara izjavi:

"Ta daljina sasvim je odgovarajuća, hvala."

U pet ili šest očiju zaiskri tuga.

"Ah, nepoverenje, nepoverenje", reče Pauk i raširi zglavke prema nebu. "Ali preći ćemo preko toga, kako već priliči dobrom domaćinu. Budi slobodan, namerniče, da se među mojim građanima osećaš kao kod kuće."

Trifun Munara se osvrne.

"A gde su ti građani, Pauče?" zainteresova se on.

"Vidiš, i za mene je to misterija", zbunjivao se grdni sagovornik. "Još juče svi su bili tu i radovali se složno i zajednički, baš kako to priliči. I onda, odjednom, nigde nikog." On setno uzdahne. "U stare dane napravili bismo ti doček sa zastavicama i vatrometom, ali, kao što vidiš, vremena se menjaju..."

"Vidim. Nemoj prilaziti", reče Trifun i pametno se povuče za još korak.

"Kako ti je cenjeno ime, putniče?"

"Zovu me Trifo Munara."

Crna spodoba poskoči.

"Nije valjda onaj Munara? Uvek sam želeo da sretnem tog znamenitog građanina. Počastvovan sam, počastvovan. Eto šta znači sudbina." Glas mu je zračio srećom, preo šećernu svilu. Ali telo Pauka najednom je bilo u položaju za napad: prepoznao je sebi sličnog i znao da sledi sukob.

"Ne prilazi", treći put opomenu Trifun. "Arkebuzom ću te...!"

"Da priđem? Na kraj ganglije mi ne pada!"

Iz sada ogoljenog trbuha štrcne tanušna nit i padne Munari preko lica. Drugi kraj prilepi se za zid. Trifun napravi polukružni pokret, a paučina se obavije oko njega.

"Oprobaj mi mrežu, stari!", slavodobitno će Pauk.

Još jedna nit pokrije Munarine ruke, sledeća mu obujmi trup, sve zajedno raspredu se oko njega poput čaure za svilenu bubu. Ubrzo se pravilna mreža nalik krstaševoj zastavi protegla sa kraja na kraj ulice, a u sredini bila je, sasvim nepomična, lutka u opštem obliku Munare, koja će uskoro prerasti u posmrtnu masku. Oproštajni poljubac samo što nije usledio.

Pauk se približi korakom lovca. Oprezno dotakne lepljivo tkanje. Iz zgrušane bele materije virio je kraj Munarine nikadorske arkebuze, beznadežno upleten.

Žaokom nalivenom nervnim otrovom Pauk nanišani mesto koje je odgovaralo vratu i potraži karotidu ne bi li brzopotezno prebacio žrtvu do rajskih poljana.

Kao za inat, ništa se ne dogodi.

Žaoka prodre bez otpora, otrov se samo slije niz niti poput biserne kiše.

"Gde si?" prodahće crni stvor. "Gde si se sakrio?"

Nestrpljivim pokretima rascepi mrežu, navali da baca lepljiva vlakna u stranu, ali ispod njih nije bilo ničega osim novih niti. Klopka za ljude bila je prazna.

"Kako?" zaurla Pauk, sada van sebe od besa. "Kako?" Jezik i ljubav prema moći nisu bile jedine stvari koje je nasledio od čoveka.

On jednim pokretom razdere mrežu od vrha do dna, ostavi krajeve da vise u bezvetrici poput starih krpa. Pođe bikovski na jednu, pa na drugu stranu, žaoka mu je opasno blistala. Uto oseti udar.

Trifun Munara skočio mu je iz prikrajka na leđa i uhvatio se obema rukama za čekinje.

Na to Pauk potpuno pomahnita. Đipao je u vis poput poludelog paripa, bacao se sa jedne strane na drugu, pokušavao da strese neželjenog gosta. Nije smeo da skoči na leđa da ne bi time otkrio osetljivo nervno čvorište u grudima; zglavci mu nisu mogli dohvatiti protivnika. Zato je izgarao u bespomoćnom besu, sve dok ne oseti kako mu preko glave padaju kožni vezovi: uzde.

"Kako?" urlao je.

Glas Trifuna Munare bio je sav šećeran, kao Paukov pre izvesnog vremena.

"Zar si mislio da ću ti doći u jazbinu, a da se ne pripremim? Pre nego što sam ušao u Pri-Vlah, dobro sam se namazao uljem." Pauk začuje kikot. "Budimo iskreni prema sebi: ko će bolje da sredi protuvu nego još veća protuva?"

Uzde preko glave Pauka zategnu se; noge jahača zabiju mu se u bokove i stvor oseti kako mu oštre mamuze prodiru u meso; bol ga prisili da se pokrene. Još korak, dva: i evo, već trči ulicama Pri-Vlaha, kao vetar promiče podno kolonada u slavu sebi veličanstvenom, pentra se po spomenicima, sa zvonika baca u ponore između zgrada: sve uzalud. Mučitelj se drži kao srastao.

Spolja gledano, Paukovo telo nalik je mehanizmu: ne pokazuje znake umora. Ali granice izdržljivosti postoje, a njegov gonilac to zna i tera ga probranim asortimanom paklenih muka da sve brže trči.

"Ovo je moja mreža", govori Trifun Munara i jače podbada crnog stvora, satire ga pod beskrajnim nebom. "Ja sam sin jahača iz ravnice: krotio sam i divljačnije atove od tebe." I još kaže: "Maštao si o moći. Pohitaj joj u susret, Pauče. Volj' ti da kreneš kud god želiš.

Široki svet sada je tvoj."

AFRIKA

Makar to delovalo nemoguće, noć je bila još sparnija od prethodnih. Hranislav Davidov, noćni čuvar u termonuklearnoj centrali i toplani Pančevački rit, izvadi maramicu i obrisa vrat prekriven graškama znoja, a zatim se tromim korakom uputi prema portirskoj kućici. Već je gotovo ušao u prostoriju u kojoj je ventilator neumorno radio čitave noći i naizgled samo doprinosio da pregrejani vazduh još više uveća sparinu, kada odjednom zastade, ruke položene na kvaku i oslušnu. Hor zrikavaca a capella nadjačavao je sve šumove u okolini, ali ono posebno čulo u Hranislavu koje čini suštinski deo svakog valjanog čuvarkuće najednom je bilo ubeđeno da nešto nije u redu. Čuvar polako raskopča futrolu za pojasom, izvadi službeni revolver i vrati se putem kojim je prošao pre nekoliko trenutaka.

Glavna reaktorska hala bila je osvetljena živinim svetiljkama, a na stotinak metara okolo bila je čistina prekrivena crvenicom. Vidik je bio sasvim jasan, pa ipak je Hranislavu bilo potrebno nekoliko sekundi da opazi priliku čoveka odevenog u dugi, crni mantil koji je stajao kraj glavnih vrata i nešto petljao oko njih.

Hranislav poče da se prikrada mačjim korakom, trudeći se čak i da diše što je moguće tiše. Jednim delom uma čudio se kako je bilo moguće da išta veće od bubašvabe upadne u krug centrale, a da ne aktivira neki od stotinak različitih alarma načičkanih na sve strane. Čak i ako se pretpostavi da su se vrli štrojitelji muva u glavnom odeljenju za nadzor toliko zadubili u trebljenje špilova za kanastu da im je noćni posetilac tek tako prošetao ispred nosa. Pa i sam se svako malo saplitao na idiotske naprave i dizao pritisak kako personalu, tako i samom sebi. Centrala je bila opremljena kao da joj je prvenstveni zadatak bio da nesuđene teroriste i njima slične nesrećnike pretvori u prvoklasni ćumur još u okolini perimetra.

Kada se našao na desetak koraka od neznanca, Hranislav podiže revolver i uperi mu ga u glavu.

"Ni makac", reče on.

Stranac se polako okrete i pogleda Hranislava. Ravna, crna kosa padala mu je preko očiju. Lice mu je bilo neobično bledo i mladoliko. Postojalo je još nešto, zbog čega se Hranislavu uljez učini otprilike isto onoliko prirodno koliko i krtica sa pilećim krilcima, ali nije mogao smesta da dokuči o čemu se radi.

"Podigni ruke i nasloni ih na zid. Tako." Hranislav priđe i poče pretres. Mladić nije nosio nikakvo oružje. Sa zakašnjenjem noćni čuvar shvati šta mu je to delovalo toliko neprirodno. I pored đavolske sparine na posetiocu nije bilo ni kapi znoja. Sa svoje strane, Hranislav je pošteno obavljao dužnost i znojio se kao prase i pored kratkih rukava uniforme.

"Ko si ti?" upita on.

"Moje ime ništa ti ne bi značilo", reče mladić. "Ja dolazim iz svemira."

Jedan trenutak Hranislav ga je samo gledao.

"Drago mi je", reče on. "Ja sam Božić Bata. Pođi tamo." Stranac je poslušao. Pogledom iskosa pratio je cev Hranislavljevog revolvera.

"Tvoje oružje ne može me povrediti, Božiću", reče on Hranislavu. "Bolje ga skloni da se ne ozlediš."

Hranislav se naroguši. Tip očigledno nije shvatao koliko je njegov prekršaj ozbiljan.

"Kako si ušao ovamo?" upita on.

"Materijalizovao sam se. Ja sam..."

"Vanzemaljac, da, znam. Ali zašto si ovde?"

Mladić je išao prema portirskoj kućici ne osvrćući se.

"Naša rasa vrlo je drevna", govorio je on. "Nekada davno, dok ljudi još nisu postojali, započeli smo projekat naseljavanja drugih svetova. Mi lutamo prostorom milionima godina, sve dok ne nađemo svet koji možemo pripremiti za prelazak." Mladić zastade pred vratima portirske kućice, a Hranislav mu pokaza da uđe. "Pošto učinimo sve potrebne pripreme, za nama stiže glavni talas naseljenika. Mi sejemo zvezde, Božiću."

"Lutaš milionima godina, eh?" reče Hranislav. "Onda ti neće predstavljati problem da sačekaš jedno pola sata, dok ne dođu patrolna kola? Dao sam signal da krenu", objasni on. Onda zainteresovano pogleda mladića. "Tolike godine, ha? Dobro se držiš, znaš?"

"Mi smo energetska bića", objasni mladić. "Mi jašemo na sunčanim vetrovima i idemo od zvezde do zvezde, pripremajući svetove za našu braću. Nemamo telo u pravom smislu reči."

"Ma nemoj", reče Hranislav odmeravajući ga od glave do pete. "Baš mi ne izgledaš mnogo energetski."

Mladić se samo nasmeja. "To je samo ljuštura, razume se. Vidi."

Pre nego što Hranislav shvati šta ovaj radi, mladić uhvati svoj obraz i povuče ga nadole. Koža se rascepi poput papira, a iz otvora briznu beli plamen. Hranislav je gledao sekundu ili dve pre nego što shvati šta se događa. Onda vrisnu.

Otvor se širio, plamen obuhvati čitav desni obraz i polovinu grudi. Začu se otegnuto praskanje i vazduh se ispuni mirisom ozona. Najednom čitava prostorija kao da ožive, varnice počeše da igraju po radio stanici i neonskoj svetiljci, a odmah zatim ventilator se raspršta u stotinu komada.

Hranislav podiže revolver i ispali jedan, zatim drugi metak u telo čiju su polovinu glave i ruku obuhvatali električni plamenovi. Hici prostreliše grudi stranca naizgled bez ikakvog otpora i rasprštaše stakleni prozor iza njega. Bela vatra stade da izbija kroz otvore koje su načinili meci. Stranac se izvi zaslepljujućom brzinom i rukom koja je još bila ljudska dograbi Hranislavljev revolver. Noćni čuvar gledao ga je kako prinosi oružje licu od ognja. Metal cevi zablista i sekundu potom kapi rastopljenog gvožđa počeše da padaju na pod, ostavljajući nagorele rupe za sobom. Stranac baci na pod deformisane ostatke oružja koji su se još pušili. Hranislav poče da se povlači sve dok ne oseti tvrdoću zida za leđima. Neonska svetiljka pregorela je i samo je sjaj stvorenja obasjavao prostoriju.

"Šta... šta hoćeš?" upita Hranislav šapatom.

"Već sam ti rekao", odgovori stvorenje. Njegov glas sada je bio šuštav, nejasan, kao da izbija odasvud. Zgužvani, nagoreli ostaci nečega ležali su na podu pod njim. "Došao sam da ovaj svet prilagodim uslovima života svoje rase. Iako smo sačinjeni od energije, postoje uslovi koji su najpogodniji za nas. Teško mi je da držim oblik u ovakvoj okolini."

"Reaktor", prošapta Hranislav. Najednom je shvatio da ništa od onoga što je mladić rekao nije bila šala. "Zato si došao ovamo?"

Treptavi, plameni oblik kao da ga je pažljivo gledao.

"Božiću, meni i mojoj braći biće potrebno mnogo energije da otmemo Zemlju od ljudi i pretvorimo je u ono što nam je potrebno."

"Ali u šta?" Hranislav najednom oseti želju da zaplače. "Zar niste mogli da se obratite vladama? Svakako bi vam dodelili jedan deo sveta. Mnoge oblasti na Zemlji su nenastanjene. Mogli ste da odete do njih i prilagodite ih sebi. Zašto to činite ovako?"

"Bojim se da to ne bi bilo lako izvodljivo", reče stvorenje.

"Toplota", reče Hranislav. "Ovo leto je nemoguće sparno. To ste vi učinili, zar ne? Dolazite sa sveta koji je topliji od Zemlje i počeli ste i nju da zagrevate."

Učini mu se da je blistavi lik jedva primetno klimnuo.

"Za boga miloga, zar ste morali da dođete ovde? Zar niste mogli da odete u Afriku?"

Stvorenje je ćutalo.

"Zašto ne odgovaraš? Rešenje mora da postoji", reče Hranislav brišući znoj. "U šta to želite da pretvorite Zemlju? Odakle dolazite?"

Svetlucavi lik energetskog bića kao da se razlivao i nestajao. Njegov glas sada je bio jedva razumljiv.

"Da li si ikada čuo za naziv 'žuti patuljak'?" reče on. "Mi stižemo sa Sunca."

LjUBIMAC

Nama koji smo rođeni na Navalzdormu uvek je bilo lako da verujemo u čuda. Leta na ovom mestu u nedrima kriju bar po neku čaroliju. Verujem da će se sa ovim složiti svako ko se makar jednom prošetao našim parkovima i posmatrao kako se leteći cvetovi roje nebom pred suton poput jata žar ptica.

Tog dana šetao sam parkom sa Renatom, ili, bolje rečeno, ja sam šetao dok je ona razdragano jurcala, pokušavala da ugrize glavice cveća koje su se u nemim rojevima spuštale gotovo do tla i uz sve to mahnito kevtala. Renata je moja pudlica, došla je na svet na Navalzdormu baš kao i ja i verovatno je najpametnije pseto na svetu, a u lebdećim cvetovima ima nešto što je izluđuje.

U jednom trenutku zaključio sam da je za danas dosta šetnje pa sam zviznuo, a Renata je ostavila naročito veliki, crveni cvet koga je najzad uspela da ščepa i poslušno dotrčala pred mene. Sela je, naćuljila uši i zagledala se u mene.

"Idemo kući, malecka", rekoh. Jezik joj je virio iz usta, crven kao cvet kojim se maločas igrala. Čučnuo sam i digao je u visinu svog lica. "Ponekad mislim", rekoh joj, a ona me je pametno slušala, "da samo što ne progovoriš."

"Ali ja umem da govorim", reče Renata.

Nisam je ispustio. I dalje sam je držao i gledao. Kao što sam već rekao, svi na Navalzdormu pomalo verujemo u čuda.

"Kako to?" pitao sam.

Njena mala njuška kao da se smeškala.

"Lako", rekla je Renata. "Jednoga jutra probudila sam se i shvatila da razumem ljudski govor. I da mogu da uzvratim. Ima od tada već nekoliko dana. Htedoh odmah da ti kažem, ali posle sam odlučila da uvrebam pravi trenutak. Nisam znala kako ćeš da reaguješ. Znaš, ponekad si takav namćor..."

"Ja namćor?"

"Ne baš uvek. Danas si, recimo, baš lepo raspoložen. Kada si mi jutros dao onako lepu, sočnu šniclu..."

Polako je spustih na tlo, a ona poče da trčka oko mene.

"Znaš", rekla je, "svesna sam da si sada vrlo zbunjen. Psi ne počinju tek tako da govore, čak ni ovako pametni psi kao ja. Ali ja imam teoriju..."

"Ti imaš teoriju", rekoh.

"Da. Radi se o prirodi Navalzdorma. Na ovom mestu ljudi već žive dosta dugo, doneli ste svoje stvari, svoje običaje, čak ste doveli i nas, ali zapravo ne poznajete suštinu stvari."

"Ne? A ti sve to znaš?"

"Eto, znam. A suština je, makar se to kosilo sa tvojim saznanjima, da na Navalzdormu postoji određena količina razuma, a ona je do sada pripadala isključivo čoveku. A eto, sada sam ja dobila jedan njen deo. Razum ne možeš uništiti niti stvoriti. On postoji nezavisno od čoveka, kruži u prirodi kao... kao oblak. Kad neko izgubi, drugi dobije."

"Čekaj malo!" pobunih se. "Ne ide to tako!"

"Na Navalzdormu ide", smejuljila se Renata.

Stala je, nakrivila glavu i gledala me. Očigledno je čekala da je povedem kući.

Posle nekoliko dana navikavao sam se na novostečenu Renatinu sposobnost. Mora se priznati da je i ona sama bila vrlo pažljiva i pomagala da prelazno doba prođe što bezbolnije. Na primer, nikada nije govorila u prisustvu gostiju, vrlo često čak ni kada smo sami u stanu. Ograničavala se na naše svakodnevne šetnje parkom, kada je bila sigurna da nadaleko nema nikoga ko bi mogao da prisluškuje. Izgledalo je da je pamet koju je zadobila oštra bar koliko i nekadašnji sluh i njuh.

Petog dana zatekoh je kako čita haiku poeziju. Odvukla je knjigu na pod i okretala listove šapicom, pomažući se zubima. Kada me je ugledala, zastala je u pola okreta, sa listom hartije među zubima. "U našem susedstvu živi čovek koji se bavi proučavanjem japanske književnosti", objasnila je.

Setio sam se na koga misli. Radilo se o profesoru koji je živeo u susednom bloku apartmana, devedesetogodišnjaku čiji je život bio posvećen isključivo knjigama. Dan ranije odveli su ga u bolnicu, sećam se da sam od njegovog unuka saznao da je starca zahvatila progresivna senilnost. Uplakani mladić rekao mi je da se profesor po čitav dan valjao po podu i samo cvileo. Otišao je u bolnicu nesposoban da prepozna čak i sopstvenu kćerku.

"Hoćeš da kažeš da je njegovo znanje prešlo na tebe?" upitah.

"A moje na njega. Razum se ne može uništiti niti stvoriti, zar ti to nisam već jednom rekla?"

"Pa to je strašno, Renata", uzviknuh. "Nije li ti žao jadnog čoveka?"

Nakrivila je glavu.

"Jeste. Ali ja tu ne mogu ništa da uradim. Ovu promenu nisam ja započela i ne umem da je zaustavim."

Postepeno mi je do uma dolazilo šta je zapravo rekla.

"Započela? Ali kod tebe je svršeno, zar ne? Uzela si profesorov um i ostavila mu svoj. Šta znači 'započela'?"

Ćutke me je gledala. Čovek bi prosto pomislio da je preda mnom ona stara, nemušta Renata.

"Radi se o drugima, zar ne?" pitao sam.

Samo je treptala.

Bio sam uporan:

"Pokušavaš da kažeš da će proces zahvatiti i druge ljude i životinje?"

Zakleo bih se da joj je pogled bio tužan.

"Znaš, to naprosto tako ide", rekla je. "Kada proces jednom otpočne, nepovratan je. Vaše vreme bilo je i prošlo. Sada je došao trenutak za nas."

"Ali to nije pošteno", rekao sam. "Ljudi imaju svoju kulturu, nauku. Znaš li koliko nas živi na Navalzdormu? Oprosti, ali ne mogu nas zameniti vrapci i kučići koji govore. Kakva je vaša svrha na ovom svetu?"

"A kakva je vaša?" pitala je ozbiljno.

Okrenuo sam se od nje. Najednom nisam mogao da je gledam.

"I sada?" rekoh. "Zar ne može pomoći ako pozovemo kolonijalne brodove iz Nikadora i hitno organizujemo evakuaciju sa Navalzdorma istim putem kojim smo i došli?"

"Proces je nepovratan", podsetila me.

Jedan trenutak stajao sam i razmišljao. Onda polako poče da mi se prikrada misao, ružna, siva, nepodnošljiva.

"A ja, Renata? Šta će biti sa mnom?"

Shvatih da sam gotovo vikao.

Samo je ćutala.

"Poslednjih dana počeo sam da zaboravljam stvari", rekoh. "Tako to ide, zar ne?"

"Žao mi je", reče Renata. "Ti znaš koliko sam te uvek volela. Ali ne moraš se ničega plašiti. To nimalo ne boli. A posle, ostaćeš sa mnom i nećemo se nikada rastajati. Paziću te kao što si ti pazio mene. Uvek ćeš mi biti ljubimac."

UZ ANĐELIJU

1

IGDRASIL

Blato pod Konstantinovim nogama bilo je sve pliće i on se ubrzo obre na suvom i zagazi po debelom sloju mahovine. Više ne mogu biti daleko, pomisli i obrisa znoj. Zatim je smotao ogrtač koji ga je štitio na poslednjoj deonici puta i spakovao ga u ranac. Njegovo dugo potucanje bespućima delte Barutne reke najzad će biti okončano.

Kada je u daljini ugledao prvu građevinu nesvesno je usporio korak. Napušteno zdanje se sastojalo iz nekoliko blokova od pocrnelog metala i odavalo je utisak neverovatne starosti. Neobično, ali prvo Konstantinovo osećanje kada je ugledao mesto za kojim je tragao gotovo pola života nije bilo trijumf. Grad sablasti, pomisli on i nastavi da korača.

Kada se približio, Sunce je upravo tonulo za obzorje i duge senke prostrle su se po tlu. U nastupajućem sumraku građevina podseti Konstantina na orijaški životinjski skelet pocrneo od starosti.

Iza prvog zdanja pružalo ih se još i on uz nešto oklevanja zađe među njih. Vide da mu se u rukama nalazi pištolj, nije ni primetio kada ga je izvadio. Ali, pomisli, zar mi takva zaštita nije neophodna?

Zašto? odmah se upitao. Protiv čega? Nisi li sam žudeo da dođeš ovamo? rekao je sebi.

Vetar dune između građevina, zaleprša peševima Konstantinovog blatom umazanog odela, leden kao da ga zraci dnevnog svetla nikada nisu dotakli.

Metalne konstrukcije zaškripaše.

Konstantin se povuče korak unazad. Imao je utisak da se iznad njega podigla nejasna, svetlucava izmaglica i brzo se raspršila.

Učini mu se da čuje zvuk nalik uzdahu.

Stegao je dršku pištolja i okrenuo se u krug, ali u okolini nije bilo ni znaka života.

"Ko je to?" pitao je.

Tišina. Vetar mu klizne preko lica. Nije mogao da se otme utisku da između zdanja sada lebdi nešto moćno, bestelesno i motri na svaki njegov pokret. Natera sebe da zadene oružje za pojas.

"Dolazim kao prijatelj", reče drhtavim glasom. "Imam posao za tebe. Da li me čuješ? Imam posao za tebe."

2

VATRA NjEGOVE GOSTE SEĆA NA PAKAO

Legende su govorile da je grad u delti Barutne reke sazdan za samo jedan dan. Podigli su ga nikadorski čarobnjaci u znak zahvalnosti kralju Delte. Da bi obavili posao na vreme, sazdali su sluge od čiste energije i odaslali ih po čitavom kontinentu da pronađu materijal i dignu zdanja kakva dolikuju bogovima. Iz svog uporišta kralj Delte je upravljao pravedno i mudro. Ali prođe vreme i njegova deca rasuše ono što je otac sticao. Najzad grad bogova ostade napušten, a prekrasni parkovi koji su ga okruživali pretvoriše se u divlje baruštine, ruglo nekadašnje lepote.

Govorilo se da su bestelesne čovekove sluge ostale u napuštenom gradu. Moćne, besmrtne, one lutaju praznim ulicama i čekaju dolazak nekadašnjih gospodara, spremne da usliše svaku želju.

Mnogi su namernici odlazili do napuštenog grada u močvari. Malo njih se odatle vraćalo.

3

A AKO JE PRESTAO SANjATI O TEBI...

Konstantinu se učini da je kraj njega nešto sevnulo i brzo se ugasilo, kao kad svitac promakne na rubu vidnog polja. Začkiljio je, pokušavajući da prodre očima kroz tamu koja se prikupljala po prolazima grada. Svetlost ponovo blesnu, pa ponovo, i Konstantin shvati da pred njim počinju da se ukazuju crte lica mlade žene.

Pojavljivala se pred njim kao da korak po korak Ulazi u stvarnost, dok najzad ne usplamti u punom sjaju, odevena u belo, devojka čije kose su se vijorile na vetru. Titrava svetlost prosipala joj se iz lica i ruku. Konstantin je samo gledao.

Ime mi je Anđelija, reče prikaza ne otvarajući usta. Ja sam čuvar Delte. Govori šta želiš, gospodaru čoveče, i biće ti ispunjeno.

Dakle istina je, pomisli Konstantin. Stare legende nisu lagale. Hajde, reče sebi, nemoj sada oklevati.

"Proputovao sam mnoge svetove, seni", poče on tihim glasom, "razgovarao sa mnogim ljudima, ali niko nije znao kako da ostvarim ono što me mori.

Želim da ponovo doživim mladost. Pedeseta mi je godina, i kraj života mi je sve bliži. Želim da pobedim smrt."

Ako je to ono što želiš.

Konstantin ne stiže ni da zausti odgovor, a bledi prsti prikaze, istkani od same svetlosti, dotakoše mu glavu. Na trenutak oseti silinu zapretenu iza tog krhkog lika, koja kao da nije imala nikakvih granica. Znao je da prsti Anđelije imaju moć da razdvajaju kontinuume, njen dah da zaustavlja vreme.

Konstantin sklopi oči, a kada ih je ponovo otvorio prikaze više nije bilo.

I onda oseti kako promena dolazi.

Oko Konstantina po ulicama uskovitlala se vekovna prašina. Nešto se primicalo, miris napetosti razgranavao se po vazduhu.

Obnovljena mladost stizala je u talasu, valjala se poput olujnog oblaka. Još samo trenutak i dodirnuće ga po čelu, zaroniti mu u srce, kao čas ranije prsti Anđelije.

Zvuk kapanja vode koji se sve vreme čuo negde iz blizine najednom prestade.

Konstantin se polako okrete. Kap vode otkinula se sa izbočine na bliskom zidu i sada je sve sporije putovala prema tlu. U jednom trenutku zaustavila se usred vazduha, srebrna mušica unutar ćilibara, a onda, kao da okleva, pođe nazad.

Posmatrao je kapi kako padaju uvis iz lokve na glinovitom tlu i nestaju na zidu.

Konstantin shvati na koji način će dobiti žuđenu mladost.

Vreme će za njega poteći unatrag.

Požele da vrisne, ali glas ga nije slušao. Zar sam to čekao čitavog života, pomisli. Da gledam kako vodopadi padaju uzbrdo, a reke teku prema izvoru?

Promena sada samo što ga nije zahvatila. Sunce na nebu spremalo se da izađe na zapadu, vetar je ispravljao retku travu u podnožju zidova.

Shvati da će od sada biti prisiljen da ponavlja svaki pokret koji je ikada učinio i svaku reč koju je u životu izgovorio retrogradnim putem od groba do kolevke, sve dok se na kraju ne rastoči u ništavilo.

Talas ga zahvati punom snagom. U poslednjim trenucima sećanja na ono što će uskoro biti jednom doživljena i nepovratna budućnost učini mu se da čuje reči prikaze.

Anđelija će ti pomoći da dobiješ ono što si uvek želeo, obožavani čoveče.

Uz nju ćeš steći mladost i više nikada nećeš biti star.

RAJ, NAVIGATORE

LOVCI U BLATU

Kada je Jakov otvorio oči, video je da se nalazi u zemnom gradu.

Zemlja je bila ključna reč. Većim ili manjim delom nalazila se u svemu što ga je okruživalo. Jakov je stajao do kolena u njoj, žućkastom kalu koji je neopisivo zaudarao. Zidovi oko njega, ako su se uopšte mogli tako nazvati, bili su sačinjeni nabijene ilovače. Zemlja je bila na sve strane, raskvašeno je curila, zaklanjala Sunčeve zrake, odavala iz sebe vlažnu studen. Tek je uska traka plavog neba ravno iza Jakovljeve glave nagoveštavala da negde postoje i drukčije okoline.

Stajao je na raskršću prolaza između blatnjavih zdanja, usred zadaha mokraće i pokvarene hrane. Rojevi muva kovitlali su se oko njega, pokušavali da mu upljuju usne. Ako negde postoji pakao, pomisli on, zar ne bi mogao makar malim delom da podseća na ovo mesto?

Gde je to? upita se zatim. Vlažna zemlja gore i dole: idealan odgovor na tu zagonetku bio bi grobnica.

Kada se na prolazu pojaviše ljudi, uopšte nije bio iznenađen njihovim izgledom. Svi stanovnici zemnog lavirinta imali su zdravu sivkastu boju blata.

Gledao je kako koračaju zgureno, sve postrance, kao da se zaklanjaju od njegovog pogleda. Na pamet mu pade da boja izmeta kojom su toliko velikodušno bili umazani može imati zaštitnu ulogu: tako oslikani kao da su se slivali sa podlogom.

Gde sam? ponovo pomisli.

U njegovim mislima negde je očigledno nastao kratak spoj. Prošlih događaja sećao se nejasno, kao da je iz svake slike izvučeno onih suštinskih devedeset posto bez kojih se ne može ni naslutiti smisao. Možda bi se uplašio, ali nije znao dovoljno čak ni da bi sebi obezbedio ma kakvu razumnu osnovu za strah.

Zemni ljudi pritajili su se po uglovima i senkama i uporno piljili u Jakova.

Ako su se mogli nazvati ljudima. Bili su za glavu niži od njega, gotovo goli, izobličenih lobanja i udova. Narod miševa, pomisli Jakov.

Lica ljudi iz blata izražavala su teskobu -- ne: propustio je taj posebni sjaj u njihovim očima. Bilo je to strahopoštovanje, ništa manje. Gledali su ga poput božanstva koje je tek doputovalo ekspres linijom sa njihove verzije Olimpa, pa sada ne znaju da li da od njega očekuju milost ili pokore.

Razume se, ni na kraj pameti im nije bilo da se primaknu makar za korak.

"Ko ste vi?" zausti i napravi gotovo neprimetan pokret kao da će poći ka njima.

Isto bi bilo da je pripucao oružjem velikog kalibra. Uz vrisku razbežali su se na sve strane i uskoro je bio potpuno sam.

Na trenutak je osetio besmisleni poriv da potrči za njima, da krene u poteru i silom istrese potrebna objašnjenja; bio je egzekutor, a oni žrtve. Onda se prene i nasmeje. Toliko prirodno su igrali ulogu podređenih, kao da su generacijama posebno odgajani upravo za to. Jakov ne udara slabije od sebe, pomisli i napravi korak po zapišanom kalu.

Ali oni me se svejedno plaše, pomisli. Kao da su se našli pred nečim opakim, pogubnim. I onda, ko si ti, Jakove?

Uz sve veću uznemirenost shvati da ne zna odgovor na to pitanje.

MONSIEUR LE BRIGADIER

Vazduh ispred Jakova zapucketa, obli se statikom: kao da se kalovita staza preobrazila u unutrašnjost munje. Postojanje uzdahne, preokrene se i iz praznine ispljune pred Jakova visokog čoveka odevenog u crno.

Odmah se videlo da je pridošlica sušta suprotnost blatnom narodu: on se svakako nije ubrajao u miševe. Činilo se da mu odeća skriva moćne, gotovo nadljudske mišiće, a stav mu je bio opušten i lagan. Za trenutak Jakov ga je samo gledao.

Čovekovim bledim licem prođe osmejak i on ispruži desnicu.

"Ja sam Adrijan. Dobrodošao, ratniče", reče on.

Među glinenim zidovima posetilac je delovao gotovo kao demon, ali umesto da ustukne Jakov uzvrati stisak. Tek tada primeti da je i sam u sličnoj crnoj odeći. Adrijan ga je gledao u oči.

"Tvoje je ime Jakov", rekao je. "Nekada si bio navigator invazionih trupa. Nemoj se plašiti privremenog gubitka pamćenja, on je prirodna posledica prelaska."

Nejasne misli počeše da se provlače kroz Jakovljev um, napola dovršena sećanja, odgovori na nikad postavljena pitanja. Prelazak, pomisli on. Zanimljivo pitanje bilo bi između čega... i čega.

"Ko sam ja... sada?" upita on. "Gde se nalazimo?"

Umesto odgovora, Adrijan se okrete i oštro zviznu. Istog trenutka, Jakov vide da iz zaklona iza glinenih zidova počinju da se pojavljuju blatnjavi ljudi nasuprot sopstvenoj volji i strahu koji kao da se udesetostručio.

"Ti! Dođi!" reče Adrijan niskoj ženi tamne kose koja im je bila najbliža. Žena ga posluša krotko poput domaće životinje. Iz očiju joj je vrcao najčistiji užas.

Adrijan naglo izmahnu golom rukom prema njoj i udari je iznad ključne kosti: pokret je imao silovitost udara mašine. Krv se raspršti u maloj eksploziji i ženina glava odleti u kaljugu pod njihovim nogama. Jakov oseti nalet mučnine. Obezglavljeno telo gotovo mirno sede u blato.

"Ovo je odgovor na tvoje pitanje, ratniče", reče Adrijan zagledan u svoje prste, sada oblivene krvlju. "Ti si bog... za ove ljude i ko zna još koliko drugih. Nalaziš se u Ligi Veterana."

A KARNEVAL IDE BEZ KRAJA

"Vidiš", reče Adrijan, "ovaj lokalitet naziva se Bhar'r'nurr i jedno je od naprednijih naselja svoga doba... kroz gotovo osam milenijuma biće poznat pod nazivom Lepenski vir.

Razume se, ti si rođen u moderno doba. Bio si navigator kompasnog broda u elitnim trupama republike Sigurnije. Borio si se hrabro i držanjem zaslužio nagradu. Kada je došao trenutak za zasluženi odmor, data ti je sposobnost kretanja kroz istoriju i moći daleko veće od običnih ljudskih. Kažu da je tajnu gospodarenja trajanjem naš kancelar dobio lično od velikog vojvode Nikadora, Melkiora Složenskog i velikodušno je podario Ligi Veterana, svojim najzaslužnijim borcima...

Kako god bilo, rezultat je da si dobio neograničenu slobodu da raspolažeš životima svih ljudi ikada rođenih. Želiš li da ubiješ Julija Cezara? Pođi u stari Rim i bićeš Brut! Želiš da budeš Napoleon? Poželi i ostvariće se. Tehnika gospodina Složenskog radi bez greške. Istorija je tvoje imanje.

Šta je ono najveće što jedan bivši ratnik može poželeti? Moć! I evo moći, u najčistijem obliku, koju ti niko ne može zakinuti. Nalaziš se u raju, navigatore!"

"Ali to je ludo!" reče Jakov. "Tok istorije..."

"Tok istorije je onakav kakav jeste i ti tu ništa nećeš promeniti. Sve što činiš, to se nekada davno dogodilo i više mu nema pomoći. Mrtvi su mrtvi. Istorija je ono što je bilo, što je davno proteklo i tu ne možeš ništa promeniti. Obazri se oko sebe. Koga vidiš? Svi ti ljudi u naše doba davno su se već pretvorili u prah. Ne možeš biti etičan prema mrtvacu."

"Ali ako ja učinim nešto da promenim..."

"Ne postoje promene onoga što se ionako već nekada odigralo! Sve što je bilo, bilo je: to je istorija, ratni druže! Umešaj se u sve patnje i sve divote sveta... ništa nećeš nikada preokrenuti!"

Jakov zatvori oči.

"Moram da razmislim", reče on.

"Svakako. Na raspolaganju ti je sve vreme sveta. Stigao si u raj i možeš da ostaneš koliko želiš. Možeš biti anđeo ili đavo, kako god ti se dopada. Ovde ima mnogo nas veterana, mi stvaramo sudbinu sveta. Pridruži nam se, nećeš verovati koliko je zabavno.

Sutra, na primer, započećemo treći svetski rat."

LjUDI I VUKOVI

Danas sam prošao signal Radio Londona, emitovan 1939. godine. Već neko vreme emisije doma dolaze mi u susret, sve novije kako je moj brod bliži kući. Izvitoperene su efektima vremenske fizike i jedva razumljive, ali ja ih ipak neprekidno osluškujem. Oni su dobrodošli vesnici doma i ne znam šta bih bez njih.

Oko mene na trenutak galame odjeci drugog svetskog rata, a onda ostaju za krmom broda. Svakim trenutkom moje dugo putovanje sve je bliže kraju.

Kako sam brojao svaki dan svog putovanja po kompasnim ružama postojanja. Zbog čudnog hira prirode, nemoguće je slati poruke do istraživačkih brodova u zemljama iza vremena. Radio talasi lako se probijaju, ali su prespori, sa sobom donose samo dah davnina, glasove minulih decenija. Zbog toga sam godinama bio potpuno odsečen od novosti iz stvarnosti.

Sve do danas.

Pohlepno osluškujem signale koji su sve noviji i sve moćniji i uskoro nailazim na emisije odaslate posle dana mog poletanja. Dom mi se smeši i širi ruke da me dočeka.

Prekid dolazi naglo, neočekivano. Najednom svi radio i televizijski signali nestaju, nema više radarskih snopova i subtalasnih komunikacija. Oko mene su samo radio talasi sa Sunca i velikih planeta, divlja igra prirode, pesma magnetnih bura i solarnih vetrova. Čovečanstvo je zanemelo i ne pušta više od sebe ni glasa.

Onda vidim da se i Sunce promenilo. To više nije topla, žuta zvezda koju sam ostavio. Naduveno je, crveno, preteće. Neizrecivi užas počinje da se uvlači u mene: šta se to dogodilo dok nisam bio kod kuće?

Ulazim u stvarnost brzinom nekoliko puta većom od svetlosne i usporavam punom snagom moćnih motora. Detektori na brodu urlaju opomene o opasnom zračenju promenjenog Sunca, rojevi opakih čestica preplavili su prostor. Moji štitovi nemoćni su da ih zaustave, ali ja svejedno idem napred. Spustiću se na Zemlju makar mi to bilo poslednje u životu.

Slećem na Tihi okean kraj bezimenog koralnog atola u blizini Novog Zelanda. Iz orbite nisam video svetlosti gradova, a na moje radio pozive odgovarala je samo gluva tišina. Izbacujem čamac iz letelice i uključujem njegov motor, obale Novog Zelanda ravno su ispred mene.

Sunce je u zenitu, naduvano i crveno, ogromni kotur boje starog zlata i zažarenog bakra, njegove protuberance vidljive su i golim okom. Otac čovečanstva razbuktao se i za nekoliko godina prešao put za koji su inače potrebni milioni godina. Da li je kiša smrtonosnih čestica sa neba ostavila makar jednog živog čoveka?

Okean je obliven hromnim žutilom. Imam želju da vičem, plačem. Zar je ovo povratak kući? Da budem pustinjak usred sopstvenog doma? Nimalo ne želim da budem osuđen na vlasništvo nad celokupnom Zemljom.

Na pozlaćenim talasima Pacifika preda mnom ukazuje se mrlja koja brzo narasta i poprima poznati oblik. Gledam u neverici. Prema meni dolazi brod.

Dižem se na noge u čamcu, mašem im, vičem, iako je očigledno da su već opazili moj drečavo obojeni čamac, jer su skrenuli pravo prema meni. Van sebe sam od uzbuđenja.

Onda mi se učini da mi neko sa broda uzvraća mahanjem. Grozničavo preturam po stvarima na čamcu ne bih li našao dvogled, a zatim dugo gledam pridošlicu. Ono što vidim ispunjava me očajem.

Paluba je prekrivena vukovima.

Sa srcem pod grlom posmatram kosmate zveri koje mi se primiču. Na brodu nema ni jednog jedinog čoveka. Vukovi jurcaju s kraja na kraj broda i izgleda kao da ih je obuzela neopisiva pomama. Zapravo, možda je bolji izraz vukodlaci, jer kreću se na zadnjim nogama, iako imaju vučje glave, a prednji udovi služe im kao ruke.

Oni se skupljaju kraj ograde i pokazuju na moj čamac. Čak i sa tolike daljine do mene dopire njihovo kevtanje, zavijanje i režanje.

Van sebe od straha, bacam se na komande, motor proradi i moj čamac zareže talase u zaludnom pokušaju da izbegne poteru. Njihova mašina brža je, sustižu me bez po muke i pristaju uz mene. Gledam iskežene njuške koje su se nadvile nad ogradu. Nekoliko vukova silazi do čamca, osećam njihove kosmate šape na sebi, napola me vuku a napola nose do broda.

Najzad sam na palubi. Kao u ružnom snu gledam zveri okupljene oko sebe, one mi se smeše, pružaju mi šape i pokušavaju da se rukuju sa mnom. U njihovom režanju i štektanju razabiram reči: "Dobrodošao, putniče. Srećan povratak."

Ispred mene postrojio se vod vukova odevenih u uniforme. Oni pevaju neku pesmu dobrodošlice, iako sve to više liči na zavijanje prema Mesecu. Prati ih vojna muzika. Teturam kraj njih kao u polusnu.

"Ovo mora da je šok za tebe", govori mi jedan od njih, general-vuk u paradnoj uniformi.

"Gde su ljudi, ovakvi kao ja?" jaučem. Vukodlak žalosno vrti glavom. "Bojim se, putniče, da si još samo ti preostao..."

Čitav svet vrti se od mene poput čigre bez ravnoteže i ja gubim svest.

Budim se u kolicima u nekakvom hodniku. Gura me mlada vučica sjajne, gotovo crne dlake, odevena u belu uniformu. Moj lični doktor, predstavlja se i ja glupavo prihvatam pruženu šapu.

"Šta se dogodilo?" šapućem. "Šta je bilo sa svetom?"

"Došlo je do naglog pojačanja aktivnosti Sunca", govori vučica. "Zračenje je preplavilo Zemlju. I pored skloništa i zaštitnih sredstava, ljudi su umirali kao muve. Onda je finski naučnik dr Maleukenen otkrio da postoji jedna vrsta kojoj zračenje nimalo ne smeta, a to su vukovi. On i njegova ekipa stručnjaka smislili su spasonosni lek: operativnim putem daće ljudskom telu osobine vučjeg i pri tom će mu sačuvati um. Preobražaj u Homo lycanthropusa sačuvao je nebrojene živote i, zapravo, spasao civilizaciju."

"Hoćeš da kažeš..." šapućem ja.

"Svi smo mi nekada bili ljudi, naravno", govori moja domaćica, žena-vukodlak. "Ja sam na primer imala plavu kosu i pege na licu. Govorili su da sam lepa. Ali lako sam pristala na operaciju. Izbor je bio jednostavan: preobražaj ili smrt. No mi smo se zapričali, a evo, stigli smo na cilj."

"Kakav cilj? pitao sam. "Šta je to?"

"Operaciona dvorana, razume se", mazno govori vučica. "Srećniče. Operisaće te lično doktor Maleukenen."

DRŽITE VILjEMA!

Šta da učinim, upita se po možda hiljaditi put ser Aldžernon Volstonkraft III. Najbolje da dam ostavku, pomisli on. Neopozivu ostavku na sve funkcije, počev od mesta direktora kompanije. To kao prvo. Za ime sveta, šta sam učinio!

Ser Aldžernon Volstonkraft III sedeo je u kabinetu na desetom spratu zgrade televizijske kompanije RBC, glavu je nalaktio nad prostranim radnim stolom. Tog jutra dao je nalog sekretarici da nikoga ne prima i povukao se u svoje odaje da odboluje jade.

Na vratima se začu kucanje i u kabinet proviri Karel Golupka, glavni upravnik kamermanskih ekipa. Ser Volstonkraft samo na kratko podiže pogled, a onda nanovo utonu u bezdane svoje muke.

"Nije sve baš tako crno", reče kamerman.

"To ti kažeš", brecnu se Volstonkraft. "Stvar se nije desila tvojom krivicom. Oh, proklet bio dan kada mi je stvar uopšte i pala na um!"

Golupka oblizne usne i iskosa pogleda poslodavca.

"Ja i dalje mislim da je to bila đavolski dobra ideja."

"Đavolski dobra, đavola!"

"Slušaj, Aldži", reče kamerman i sede na radni sto ispred Volstonkrafta. "Namislio si da pošto-poto dovedemo pravog, živog Viljema Šekspira u naše vreme. Dobro. Ideja zlata vredna i mislim da će ti mnogi istoričari književnosti biti do groba zahvalni. Jašta, mnogi su pokušavali, ali ti si uspeo.

Volstonkraft je samo sedeo i gledao u sto.

"Ne, ne, bez lažne skromnosti. A opet, to u stvari i nije bilo važno. Važno je šta dolazi posle. To što si učinio sa bardom, za to je, oprostićeš mi izraz, bila potrebna žica pravog genija. Nemoj samo vrteti glavom. Trebalo se setiti!"

Golupka pripali cigaretu i obazre se za pepeljarom.

"Ah, kad samo pomislim na to! Kada su naučne glave iscedile i poslednju informaciju iz starog Vilija, kada su okončani silni intervjui, ispitivanja i preispitivanja, izgledalo je da je predstava gotova. I bila bi, da je ma ko drugi vodio projekat. Ali šta si ti uradio? Obukao si barda u savremenu odeću i odveo ga na londonski sajam knjiga, a zatim ga pustio da sam luta između štandova i sve snimao skrivenom kamerom.

Izvini, ali bilo je veličanstveno! Sve te sočne pojedinosti, njegovi razgovori sa izlagačima dok mu kamere zuje nad glavom nad glavom i beleže svaki detalj... Pregledao sam samo mali deo snimljenog materijala i mogu ti reći da je to neviđeno. Rič, imaš u ruci sve svetske televizijske stanice i časopise! Možeš im decenijama davati na kašičicu blago koje si snimio tokom samo jednog popodneva!"

"Ti uopšte ne shvataš, Karel."

"Ne shvatam, đavola! Jesi li ti kriv što licenca nikadorske kompanije za preradu vremena dozvoljava jedan jedini prelazak između era u toku života putnika? Jesi li ti kriv što je Viljem Šekspir zahvaćen u devetnaestoj godini, kao golobrado momče takoreći? Sve je to splet okolnosti. Učene glave frktale su i psovale, iako su i tako popunili ogroman broj biografskih šupljina i nepoznanica o pesniku. Zamisli, dobiti barda dok još nije napisao ni jedan pesmuljak! Ali to tvoje snimke čini još vrednijim. Psihologija, pravi lik genija..."

"Karel, dobro znaš da se ne radi o tome."

"Ne, ne govori! Seti se samo prizora!" On digne oči prema tavanici kao da se tamo upravo ukazala slika. "Golobradi bard u crvenom džemperu i farmerkama, sve se osvrće kao seljačić u velikom gradu što je, oprostićeš na izrazu, zapravo i bio. Viljem Šekspir proba milkšejk i sladoled od kivija! Izraz na njegovom licu, Rič!"

Kada se seti prizora, na Volstonkraftovo lice probije se osmejak i brzo nestane. Kamerman nastavi:

"Jadniku se sve brada tresla od uzbuđenja. A tek kada je uzeo da lista prospekt o optičkim memorijama, koji oglašava upisivanje hiljadu knjiga takoreći na vrh glavice čiode!"

"Karel, uopšte nisam pominjao to!" reče ser Volstonkraft. "Taj deo protekao je kako smo samo mogli sanjati. Ali posledice..."

"Ono što je video ne može menjati istoriju."

"Karel!"

"Pa šta hoćeš? Dobio si zvaničnu dozvolu za sve što si radio. Jesi li prekršio ikakav zakon? Nisi! Imaš pismenu dozvolu Kuće lordova. Kraljica lično je izjavila: "Čovečanstvo je vaš dužnik." Sve što se desilo, njihova je krivica koliko i tvoja."

"Misliš li da mi je zbog toga lakše?"

"Gledaj na to ovako. Istorija književnosti je uvek sebi postavljala pitanje da li je Šekspir lično napisao svoja dela. Sumnjalo se, je li, da ih je prepisao od Bekona. Kakve su se rasprave vodile oko toga! A sada znamo da nije."

"Nisam od tebe očekivao takav cinizam, Karel."

Kamerman raširi ruke. "A šta bi bilo da nisi ni video kraj snimka? U tvom sećanju ostao bi ozareni bard koji tek što ne pođe nazad u sopstveni život i govori: 'Oh, blaženstva moga. Ja kao da u rajska vrata zavirih', a onda uz te reči nestaje. Dok mu svi pratioci plješću."

"Proklet bio."

"Uz to, ne moramo nikome ni pokazati kompromitujući snimak. Zbog čega bi čovečanstvo ikada moralo da sazna istinu? Nemojmo rušiti legendu."

"Misliš...?"

"Mislim da je to najbolje rešenje." Ponovo sleže ramenima. "To je samo par sekundi materijala, niko neće primetiti prekid."

"Ne znam, Karel. Sve je ispalo tako... neočekivano. Pusti snimak još jednom, pa ćemo odlučiti šta da radimo."

Video ekran zablista na drugom kraju kabineta.

"Zatvorio sam taj deo u petlju, tako da se neprekidno ponavlja", reče Karel. "Mada nemamo da vidimo bogzna šta novo."

"Da, da", reče nestrpljivo ser Volstonkraft i zagleda se u ekran.

Neko vreme njih dvojica bez reči su gledali kako se veliki pesnik osvrće kao lopov na jednu, pa na drugu stranu, a onda munjevitim pokretom krade knjigu sa police i gura je ispod džempera, pre nego što će to iko zapaziti. Na koricama toma jasno se video naslov u zlatotisku:

Sabrana dela Viljema Šekspira

Pogovor

Svaka kratka priča mora imati neku osnovnu zamisao koja njen svet odvaja od sveta kakvog znamo. Ovo ne važi samo za priče koje pripadaju žanru koga uslovno možemo nazvati spekulativnom fantastikom, a koji u sebi krije fantastiku, SF i fantastiku natprirodnog. Ovo važi i za sve dobre priče koje svrstavamo u takozvanu književnu maticu. Posao pisca spekulativne fantastike samo je nešto teži, jer otklon od stvarnog sveta mora biti veći; priča spekulativne fantastike mora sadržati osnovnu zamisao koja suštinski menja čitaočevu percepciju sveta koji ga okružuje i koja ga uvodi u jedan pogodbeni svet u kome važe drugačija pravila igre.

Nisu svi pisci spremni da se upuste u takav pomak. Mnogima se priobalne vode sveta koji poznaju čine mnogo prihvatljivijim od jedrenja na otvorenom moru mašte, gde nema plićaka u koje je moguće baciti sidro i gde veliki valovi svakoga časa mogu da prevrnu krhku konstrukciju na kojoj se nalaze.

Zoran Jakšić jedan je od onih pisaca koji najčešće ne dopuštaju da im maštu sputavaju pomenute premise i koji se bez ustezanja otiskuje na pučinu da se, poput Geda, suoči sa iskonskim zmajevima. To što njegove priče mi kritičari ponekad zovemo SF-om, epskom fantastikom, ili, već pomenutom, spekulativnom fantastikom, više govori o našoj želji da imamo sidro, nego o njegovoj potrebi da bude svrstan u neki od postojećih kalupa.

Zoran Jakšić već je gotovo deset godina prisutan među nama. Njegove prve priče, nalik ranoj verziji priče Kraljevi Septembra, koja je u izmenjenom obliku kasnije objavljena u antologiji Tamni vilajet, odisale su bujnom maštom, ali su bile zatvorene u hermetični omotač autorove nespremnosti da čitaocu pruži dovoljnu količinu informacija da probije tu opnu. Onoga trenutka kada se to dogodilo, kao da više ništa nije stajalo na putu njegovog uspona.

Na prvom konkursu edicije Znak Sagite prvo mesto osvaja njegova priča Dubrava, objavljena u almanahu Monolit 6 predivna priča o svetu na kome čovek svojim boravkom izaziva pojavu čudesnih bića proisteklih iz njegove podsvesti. Kao i u romanu Solaris Stanislava Lema, i ovde je priča data iz ugla ljudi koji nisu u stanju da uspešno izađu na kraj sa avetima vlastite psihe. Na žalost, sem članova žirija drugog konkursa iste edicije, malo ko je imao prilike da pročita po meni do sada najbolju Jakšićevu novelu, Jeka, koja je sledeće godine ponovila uspeh Dubrave. U pitanju je možda jedno od najboljih ostvarenja u svekolikoj srpskoj naučnoj fantastici, briljantna priča o budućoj Srbiji i borbi protiv starih neprijatelja u jednom fantastično izmenjenom okruženju.

Jedna drugačija vrsta pripovedanja, koja je najbliža klasičnom shvatanju tzv. 'Space opere', u Jakšićevom opusu najprisutnija je u romanu Kradljivci univerzuma, objavljenom u novosadskoj ediciji X-100 S pod pseudonimom Dejvid Dž. Strorm, i nastavku ovog romana, drugom delu nedovršene trilogije, noveli Zvezdani vrtlog, izašloj u izdanju novosadskog Dnevnika, časopisu Alef. Određene ustupke u načinu pripovedanja, koji su bili neminovni da bi se ova ostvarenja približila širem krugu čitalaca ovih izdanja, Zoran Jakšić bogato je nadomestio izvrsnim idejama i bujnom maštom pri smišljanju fantastičnih svetova u kojima se odvija dosta konvencionalna radnja.

Sasvim drugačiji pristup prisutan je u Jakšićevim kratkim ostvarenjima sakupljenim u zbirku Nikadorski hodočasnik. Ona, pored novih priča, sadrži i manje ili više prerađena ostvarenja objavljivana u različitim časopisima, krajnje raznolikim po profilu čitalačke publike. Najveći broj ranije objavljenih priča prvi put se pojavio u Politikinom zabavniku, ali tu su i priče iz listova Pančevac, RS Magazin, Tehničke novine, Emitor, kao i sa trećeg konkursa edicije Znak Sagite, na kome je priča O zebri i ibisu osvojila prvo mesto u konkurenciji minijatura...

Možda najveći kvalitet ove zbirke predstavlja jedna nota blage ironije u odnosu na svet i čovekovo mesto u njegovom ustrojstvu. Nije slučajno da se na dva mesta u zbirci javlja varijacija jedne iste rečenice; na kraju priče O zebri i ibisu stoji: 'Da bi bili uspešni, demoni moraju imati ljudski lik', a u priči Pakao svitanja: 'Samo najstrašnija čudovišta mogu imati ljudski lik'. Međutim, u Jakšićevim pričama ta provejavajuća nota ironije ne isključuje toplinu u pristupu ličnostima, i kada su one tragični gubitnici, kao Avram u predivnoj priči Nikolajev detektor snova, ili Starac u pomalo patetičnoj ' Stormberry Fields Forever', i kada su simpatični mudraci, kao Nuamvegi u već pomenutoj priči O zebri i ibisu. Jakšićeve priče su pre svega okrenute čoveku, a čudesni, pomereni svetovi u kojima se njegovi junaci zatiču, samo još više ističu njihovu ljudskost.

Osim toga, danas, kada je mitski Nikador, sa postrojenjima za fino poliranje vremena, uz ispravljanje istorijskih nepravdi, ili za podešavanje i fino baždarenje postojanja, u stvarnosti bliži nego ikad, možda ova zbirka dobija i jednu dimenziju koju u nekom srećnijem dobu ne bi imala. Ali Zoran Jakšić sigurno nije kriv za to...

Miodrag Milovanović

// Projekat Rastko / Knjizevnost / Srpska fantastika //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]