Biblioteka srpske fantastike

Ljiljana Praizović
(1958-2001)

Isidor Mirković i njegov namerni poznanik

Sve do tridesettreće godine Isidora Mirkovića tajno zvanog Munja, obasjavaše čudesno svetlo.

Ovo svetlo je u Isidoru obitavalo nezavisno od ma kakve druge svetlosti, sunčeve, električne, ili neke druge, transcendentalne, bilo je, prosto, svetalce, koje u Isidoru obitava i obasjava ga iznutra, što se primećivalo i spolja. Isidor nije ni znao za ovo svetlo, što mu nije ni malo smetalo u tome da bude domaćin tom istom svetlu, ali, takođe, nije značilo da nema i problema sa njim istim, to jest, sa svetlom.

Pomenuto svetlo je Isidoru uticalo kroz levo, a isticalo mu kroz desno oko, tako da je stalno cirkulisalo i bilo, takoreći, sveže. Ali je došlo do neravnoteže: svetlo je naglo počelo da utiče mnogo brže nego što je isticalo, kao da je sve manje onoga na što bi se, izvan Isidora, to svetlo moglo izliti. Opet, nije to bio problem za rešavanje. Valjalo je rešiti kako da se utanače brzine uticanja i isticanja ove svetlosti iz Isidorovih očiju, o čemu on i dalje ništa nije znao.

Budući da se sve dešavalo u vezi sa Isidorom, oko njega i, takoreći, u njemu, Isidor Mirković je ipak nešto znao o ovom problemu, to jest, osećao ga je, ali ga je osećao kao jedan drugi problem: njemu je, naime, sve za dlaku izmicalo. Ili je bivalo da on izmakne za dlaku nečemu čemu, međutim, možda baš nije ni hteo da izmakne.

Sa onom svetlošću je stvar stajala ovako: uticanje je imalo tendenciju ubrzavanja, a isticanje tendenciju stišavanja i umirivanja, tako da je Isidor, baš oko tridesettreće godine, ušao u fazu u kojoj je svetlost u njega samo uticala, a nikako baš nije isticala, i on je polako sticao osećaj da se ugušiti i udaviti u nečemu, a da ni sam ne zna u čemu.

Opet, u svetu u kome se stvari pojavljuju, sve se manifestovalo tako da se Isidoru činilo da će pući od muke što mu eto, baš sve izmiče za dlaku: i bolji posao, i stan, i auto, i zar baš on prvi mora da kupi stvar kojoj su upravo podigli cenu, nikada dan pre poskupljenja, i sve tako redom.

Mirio se Isidor sa ovim, šta je da je, kada je već tu, ali teško.

Kada, u vezi sa ovim, prođoše dani Isidorove prve mladosti pa kada dođoše dani njegove druge mladosti, u kojoj mu se desi maločas rečeno oko gušenja u reci svetlosti, Isidor shvati da sve što je do sada u životu promašio duguje dejstvu svog nadimka, Munja, i zabrani ljudima da ga tako zovu.

Jer Isidor Mirković imaše ovaj nadimak sa jakim udarcem na glas "u", što je ovo, ionako brzo ime, još više ubrzavalo.

Tako su sva Isidorova muka i nevolja u stvari dolazili od jedne osobine koju reč, to jest ime, ima, a ta osobina je da se ime u ljudima u prirodi i da ih, najposle, opisuje.

Ovaj nadimak Isidora beše zakačio u školi, a zakačila su mu ga deca kojima ime Isidor beše na smetnji. Ova smetnja beše čisto dečja, naivna i bezuzročna, jer se tako još nijedno dete nije zvalo, niti je deci, po njihovom mišljenju, takvo jedno ime priličilo.

Tako ovaj prišivak imenu, dat iz nevine dečje podlosti i čiste zavisti, stade da svome nosiocu donosi i svoja obeležja.

Isidor, naime, izgubi ritam sa licima, predelima i stvarima, i stade sa njima da se mimoilazi. Nebrojeno je mnogo ljudi Isidor tako promašio, na mnoga mesta nije otišao i mnoge ga stvari nisu zadesile.

Kako je sve ovo bilo dejstvo onog njegovog nadimka, Munja, sa jakim udarcem na glas "u", tako Isidor zabrani da mu se iko tako obraća.

Netom iza ove intervencije u vezi sa nadimkom, dok se nisu dosetili da ga mogu tako nazivati među sobom a pred njim baš i ne moraju, Isidor imaše nešto slobode da učini štagod po svojoj sopstvenoj volji. Tako upozna ženu Melaniju i sa njom uradi sve što treba da se uradi e da bi se živelo zajedno i bilo srećno jedno sa drugim.

Usled ove sreće, ustali se ritam uviranja i izviranja one čudesne svetlosti kroz njegove oči, ali, pošto su se ljudi dosetili i tajno ga nazivali kako su ga dosad zvali javno, dakle, Munja, Isidor stade da se muči sa onim problemom vezanim za svetlo, o kome smo se na početku obavestili.

U tom smislu je Isidor ga proganjao čudesan osećaj da je idući od prve mladosti do druge usput nešto izgubio, ili da je to možda i zaboravio.

Još stade da ga proganja osećaj, jednako čudesan, da je sada krajnje vreme da se to pronađe i da se učinjeno ispravi, jer će jedino tako onaj mir nastaviti da iz njegovih očiju ističe kao reka svetlosti.

Mnogo je snova na tu temu imao Isidor Mirković, tajno zvani Munja.

I ne bi drugog izlaza za njega osim da se otisne na put između prve i druge mladosti i da to pronađe, te da onu grešku ispravi.

Srećna mu žena Melanija spremi poputninu za ovu priliku, ispeče tri omanja hleba i isplete mu par zelenih vunenih čarapa jer je on tako tražio, i još ih nakiti belim đinđuvama, po svojoj volji, pa Isidor krete na put, praćen strahovima svoje rođene žene koja osta sa detetom pod srcem i u stomaku da ga čeka, a strahovala je za svog čoveka jer ko je još putovao u sopstvenu prošlost sa vunenim čarapama i sa tri hleba?

Moram reći da su njeni strahovi bili preterani.

Isidor se vratio, naravno da se vratio, a kada se vratio brada mu i brkovi behu zaleđeni i krti od hladnoće tako da kada ga žena zagrli oni se izmrviše i istrošiše u prah i u prašinu i ispod njih se ukaza novo Isidorovo lice, mlado, koje je ovaj tamo pronašao i poneo sa sobom.

Odonda ga žena zavole strašću koja nikog drugog pred očima nema osim onog kojeg ljubi, što ovaj obično teško podnosi.

I u toj silnoj strasti novoprobuđenoj i ljubavi, Melanija, žena Isidorova, zaboravi da pita ovoga u kojoj je on to odsutnosti bio maja meseca dana 24, leta gospodnjeg 1990 godine, u šesnaest sati i osam minuta sve do istog dana istog meseca iste godine, pa istog i sata, to jest, do šesnaest sati i dvadesetosam minuta. Na potezu od Karađorđeve ulice pa do Kalemegdana. Na tom potezu, za dvadeset minuta, gde je on to bio? - to zaboravi da ga pita njegova rođena žena.

Jer se vratio zarastao u bradu, kao što već znamo, omršaveo sav sa licem otprašenim i ispod tog otprašenog lica sa novim licem, istim njegovim samo novim, i bez ijedne đinđuvice na pocepanim vunenim čarapama.

Niti ona njega upita, niti on njoj štagod na tu temu reče sam od sebe, sve osta njegova tajna, kako i treba, jer čovek pred ženom mora da ima i nekih tajni, naročito ovakvih.

A Isidor je putovao i putovao, išao je dugo, krčio staze po bespuću, sve bez putokaza, dok nije stigao do jednog vrbovog žbuna i ispod tog žbuna do jednog momka kako pod njim sedi.

"Šta radiš tu?" upita ga Isidor.

"Eto", reče ovaj, "sedim."

"Kako sediš, samo sediš?" upita ga Isidor.

"Pa eto, sedim."

"A ko si ti?" upita ga Isidor.

"Ja sam Munja", odgovori onaj.

"A ti si Munja?" upita ga Isidor.

"Jesam, ja sam", odgovori onaj.

"E, pa kad si Munja, ajde da mi malko porazgovaramo", reče Isidor poizdalje.

"Eh?" čisto se iznenadi onaj čovek, i tu se njih dvojica porazgovaraše, i ko su i šta su, i otkud tu, i kuda će posle, i kako to da se Munja za Isidorom šunja ceo vek, a šunjao se jer su ga još kao malog nevidljivim a najjačim vezama svezali sa Isidorom, i tu nađoše te veze i razdrešiše ih i posle svako ode na svoju stranu.

Tako se Isidor sve kroz sneg i kroz led, jer mu život ceo bi takav, vrati natrag, svojoj kući i ženi, a za njim sve cvetavaše šafrani i mrazovci, u kaldrmi i pod snegom, sve niz Karađorđevu pa do njegovog stana.

U stanu ga dočeka žena mu, Melanija, a on joj donese svoje novo lice, mlado i pravo, koje ni Munja nije poznavao.

Tako više nije bilo nikakvih prepreka na putu reke svetlosti, te se ona upravo kao reka i izlivala iz Isidorovih očiju i razlivala naokolo po svemu što mu srcu bi drago, i daleko.

Nešto od ovoga zakači i Munju tamo negde gde je bio.

A njegovi bivši drugovi iz škole više ga nisu ni zvali Munja, i kada bi ih kogod pitao za Munju, govorili bi:

"Misliš na Isidora Mirkovića? Aaah, to je bilo davno. Tako smo ga zvali dok smo išli u školu. Posle već, znaš kako, sve se promeni. I zaboravi."

Ali predeli, ljudi, događaji, i ona mrva milosti koja svakog zadesi, pa je srećan ako je to na vreme, Isidora više nisu mimoilazili, već su se licem u lice sa njim sretali. I više ništa nije propuštao.

// Projekat Rastko / Knjizevnost / Srpska fantastika //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]