 |
Библиотека
српске фантастике
Љиљана Праизовић
(1958-2001)
Милош
Плавица, срећан човек
Рећи за Милоша Плавицу да је лењ било је тачно, али недовољно. Рећи за њега да је лењ колико и јесен која се од лета слути али тек пред зиму долази, било је тачно и довољно, али опширно. Тако је Милош Плавица на известан начин постао друго име оне лењости која у човеку сањари од лета још а сазрева тек пред зиму, баш као и јесен.
Ова се његова особина највише исказивала у читању: није могао да чита стојећи, већ само лежећи, а ако би му се десило да чита по аутобусима, аутобуским стајалиштима, трамвајима, возовима и осталим превозним средствима, то је такође чинио лежећи.
Није потребно ни говорити о томе како је најрадије и сасвим ефикасно читао једино код куће, у кревету, са оловком међу рукама је сматрао да је једино са том оловком безбедан у читању. Имао је белу Castell 0,5 оловку која је, извештена његовим дугогодишњим читањем, памтила све што би прочитао уместо њега, и која му се вртела међу прстима на рукама, ногама, међу зубима и устима, како кад, све је зависило од тога шта чита и колико се у читање уноси.
Осим свих бајки до којих је могао да дође, митова опеваних било да су се десили или нису, хиљаду и сто и једне ноћи и сличних књига, читао је све што му је у руке допало, уколико би се то, наравно, допало и његовој оловци. Јер, како је време одмицало, шта ће читати је све мање зависило од њега самог, а све више од његове оловке.
Деси се, међутим, да се једне зимске ноћи, умотан у два вунена ћебета и јорган поврх њих а крајње заузет књигом коју је у руци држао, намести некако незгодно, управо, згодно за то да му књига падне право на лице а самим тим и на уста.
У истом том тренутку му се Castell 0,5 налазила баш у устима, и он ју је, а да ни дан данас никоме није јасно како се то у ствари десило, прогутао тако да ни једном није запела за грло и чак је глатко и такорећи лако склизнула у његов стомак. Тамо је наставила да живи.
Од тог дана једино што је Милош Плавица јео беху графитићи 0,5, па када их је све који су се могли наћи у књижарама и преко пријатеља појео, и није више могао да храни Castell 0,5, он престаде да једе графитне улошке и стаде грдно да с мучи глађу коју ничим није могао утолити.
Од тог дана он преста да чита, чак, стаде књиге надалеко да заобилази, сматрајући их одговорним за своју муку.
Шта се тачно дешавало са његовим стомаком није сасвим извесно, јер се на снимцима које је његов лични рендгенолог направио од његове утробе ова оловка није уопште познавала, већ се на њеном месту оцртавала једна закукаста мрља у виду зрна пасуља, за коју се тек касније испоставило да издалека подсећа на ембрион. Како је Милош Плавица, међутим, био мушкарац, то се постојање ма каквог ембриона у његовој утроби по дефиницији искључивало.
Не прође много, а њему стадоше на уста да извиру слова.
Испадала су испред њега и пред друге људе падала као мртве птице и за собом остављала траг који се бележио слухом, видом и њухом, а свако је од ових чула указивало на неку другу природу, тако да се ове три природе њушене, виђене и слушане, нису могле међу собом никако повезати уколико их повезује човек.
Ради овога се Милошу Плавици траг међу људима сасвим заметне, још су га са сигурношћу могли пронаћи једино пси.
Ко зна докле би тако са Милошем било да се на травњак испред куће његовог библиотекара није спустио летећи цигарет и из њега изашла таква бића да их људи нису, такорећи ни могли опазити што Милоша није изненађивало јер ти исти људи ни њега самог нису опажали, а што су и примећивали, то не беше он, Милош Плавица, него ко зна ко.
Укратко, она бића из цигарета летећег најпре опазише пси и са њима се, после дужег њушења, ослушкивања и гледања, упустише у игру све док их Милош не прекиде а прекинуо их је тако што им се придружио.
Како је Castell 0,5 и даље у његовом стомаку, у виду зрна пасуља, био гладан, ова се бића упусте у разматрање Милошевог проблема и изнесу пред њега један предлог који овај одмах прихвати.
Тај предлог је гласио овако: посетиоци ће земљу завртети у смеру супротном од садашњег све до оног дана када је Милош Плавица прогутао Castell 0,5 а када до тог дана дођу, онда Castell 0,5 неће бити прогутан него ће та бића да га узму.
Сам Милош, међутим, мора престати да чита са оловком у руци. Тако ће се одрећи сваке заштите приликом читања, наиме, сада ће оно што прочита морати да памти он, а не никаква оловка.
И тако и би.
Кад се нађе у свом кревету, са два вунена ћебета и јорганом поврх њих, са књигом међу рукама и оловком међу зубима, пре него што ће се окренути и наместити тако да оловку прогута, Милош је премести из уста на ноћни сточић и настави да чита књигу све до оног момента када га ова тако освоји и обузме да му се учини да ће се, ево, сад расплакати.
Уместо да пусти сузе да прођу и да ту тугу олакшају, он их прогута али му се учини да гута кнедлу и то кнедлу која више личи на зрно пасуља него на уобичајену кнедлу из супе, или са шљивама.
Од тог момента сва слова и све речи који су стајали између њега и других људи као мртве птице, добише крила, растресоше перје и одлетеше међу звезде.
Зато ни његов библиотекар нити његове комшије, ни ико други из градића у којем је живео Милош Плавица, онај летећи цигарет нису ни приметили, већ уместо њега један облак разноврсних птица шареног и једнобојног перја, кљунова црвених, црних, белих, плавих и зелених, како певајући, кричећи или само клепећући, узлеће изнад града и оставља их на земљи.
Али беше јесен, она јесен која се још у лето слути а сазрева и на земљу пада тек пред зиму, тиха и спора јесен за чије дарове пожелимо да их одмах, још на почетку године, знамо, и на ово јато изнад градића нико не обрати никакву нарочиту пажњу.
Само је доба споразумевања између Милоша и паса престало.
Заузврат, ни са људима се није боље разумео, а једина права награда му беше што више никакву заштиту пред књигама није имао.
Тако му из сваке књиге коју је прочитао остаде по која реч, мисао или бар слово, и свако живо и спремно да узлети.
Милош Плавица беће срећан човек.
Када је стао да рађа, а рађао је на уста и на руке, све саме светлости уместо речи са њих право у небо узлетаху.
// Пројекат Растко / Књижевност / Српска фантастика //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]
|
